Gospodine Veselinoviću, znači ima jedno pet minuta otkad ja predsedavam ovde i nisam mogao da izazovem takvo ponašanje svojim vođenjem Skupštine, to je jedno.
Drugo, ko god je ovde prisutan ili kada sam ja prisutan, uvek postoji uzročno-posledična veza. Ja ne želim time da branim ni jednu ni drugu stranu, ali ako bi govornik koji je uzeo prvi reč govorio samo o amandmanu i dostojanstveno, onda stvarno nema razloga, to govorim bez obzira kojoj stranci pripada, nema razloga da ona druga stran reaguje.
Ako se na bilo koji način ili druga strana nađe povređena, logična je po meni reakcija i tu ja sada više ne mogu ništa. Ako mislite da je kažnjavanje rešenje u tom smislu, ja mislim a nije. Mogu samo da izazovem opet nezadovoljstvo još veće jer je teško. Sudije koje vode, to im je životni poziv, pa naprave, učine nepravdu a ne ja koji sam ipak, nisam sudija, nego sam jednostavno ovde predsedavajući, pokušavajući da ovu Skupštinu dovedem u jedan red.
U tom smislu ja vas sve molim da u tom smislu mi i pomognete. To ne zavisi isključivo od mene. Mogu ja da napravim pauzu, nije to problem ako ćemo time rešiti, no vaše je pravo, ja podržavam da ne treba stvarno dobacivati, slažem se sa tim, ali ne mogu jednostavno sada da ispravim tu grešku nego sad ja na vas sve apelujem da idemo jednim, da kažem, normalnim ponašanjem i raspravu po dnevnom redu.
Da li želite da se u danu za glasanje…
(Janko Veselinović, s mesta: Ne.)
Znači ne tražite da se izjasni.
Gospodine Babiću vi ste se javili?
(Zoran Babić, s mesta: Po amandmanu, ako dozvolite.)
Po amandmanu. Ima po Poslovniku Marković. Izvolite.