Poštovana predsedavajuća, gospođo ministarko, članovi Vlade, poštovani narodni poslanici, poslanički klub PUPS će podržati rebalans budžeta i sve ove prateće zakone koji su na dnevnom redu danas.
Podržavamo ga iz razloga što smatramo da on iako ima mnogo manjkavosti, kako je i sam ministar rekao, veoma je teško u praznoj kući imati sve, ali vidimo pokušaj da se kroz rebalans budžeta stvore pretpostavke da u narednom periodu koji neće biti tako ni skoro, da kažem, sigurno će trebati dve-tri godine, stvore uslovi za izlazak iz krize. Evidentno je da ako nešto ne preduzmemo, da nam kako mnogi stručnjaci tvrde, predstoji bankrot. To je najgore moguće rešenje, najgora moguća scena.
Prema tome, želim i hoću da verujem da ova vlada ima snage i mogućnosti da ovu zemlju konsoliduje, da dovede i stvori uslove za jedan napredak, pre svega, jednu bolju budućnost. Ona ima poverenje, dobila je poverenje od ovog naroda, dobila je poverenje od ovog parlamenta, a na njoj je da se pokaže da li će to i realizovati.
Veoma brzo će se to znati. Otuda, mislim da mi ovde treba da damo šansu i da ono što je zacrtala i ponudila nam – da i realizujemo.
Kao član partije Ujedinjenih penzionera mislim da mi, što se tiče samog rebalansa budžeta, pozitivno na njega gledamo, pre svega što se kroz njega obezbeđuje jedan stabilan izvor finansiranja penzija, njihova redovnost. One jesu male, niko ne može da kaže da su velike i da zadovoljavaju potrebe, ali je ono što je veoma bitno – penzioneri traže samo da dele sudbinu svih drugih građana, pre svega onih koji su zaposleni u javnom sektoru. Kroz ovaj zakon mi to obezbeđujemo. Rast plata u javnom sektoru prati adekvatno i rast penzija. Znači, niko ne može reći da je 2% veliko. To je veoma malo, ali je veoma bitno da delimo jednaku sudbinu.
Mislim da su penzioneri veoma svesni situacije. Intimno, bez obzira na sve, oni ovo podržavaju. Ali, ne smemo dozvoliti, kao što je bio pokušaj, pre svega da se penzija pretvori u jednu socijalu, da ona izgubi svoju ekonomsku kategoriju, i ako se mnogi ovde sećaju pokušaja da se ceo teret, naročito u periodu 2005-2008. godine, sa onim famoznim zakonima, da se ceo problem tranzita Srbije reši preko leđa penzionera. Bila je namera da prosečna penzija bude 32%, a ona je sada od 64, 68, zavisno od toga u kojoj fazi se nalazimo. To je ogromna razlika i to penzioneri moraju da shvate i ja verujem da to shvataju.
Ovde želim da naglasim nešto što je veoma bitno, a to je da ovaj budžet obezbeđuje održavanje socijale, pružanje pomoći najugroženijim kategorijama, i penzionera i građana. Tu kategoriju pomoći moramo odvojiti. Mnogi je koriste kao termin 13. penzija. To nije penzija, to je socijala i taj pojam moramo da razlikujemo i da ih ne poistovećujemo. Znači, socijala ne ulazi u penziju, ona je jednokratna, za određeno vreme. Koliko će ona trajati, to je sada stvar situacije u društvu.
Kada razmatramo uopšte stanje u ovoj državi, očito je da se nalazimo u izuzetno teškoj situaciji i PUPS je, pored ovog našeg programskog opredeljenja, veoma zainteresovana da se zemlja pre svega stavi na zdrave ekonomske osnove. Bez toga, nema ni penzija, nema ni školovanja besplatnog, nema ni zdravstva, nema ništa. Prema tome, izuzetno je važno da se stvore pretpostavke da se pre svega privreda oživi, da se da značajan podstrek poljoprivredi kao jednoj realnoj grani koja može značajno doprineti oporavku države. I ne samo to, sigurno da podržavamo i sve druge mere, pre svega borbu protiv korupcije, kriminala itd, da ne nabrajam.
To su mere koje ova vlada sprovodi i ja verujem da će se ona izboriti i da će u tom pravcu i vući poteze. Neću da sumnjam u to i zato smatram da treba da podržimo ove mere, kao i one druge mere. Koliki će rezultat one dati, to je sada znak pitanja i verovatno i umešnosti. Ne možemo očekivati ne znam kakav preporod. Dovoljno je da se bar zaustavi kriza.
Ono što mene posebno interesuje jeste da kroz ovaj rebalans budžeta nisam mogao da sagledam kako će se rešavati dug prema vojnim penzionerima. Nije mi ni čudo. Danas sam čuo od ministarke Kalanović da oni praktično kao ministri ili potpredsednici u stvari nisu radili kao tim. Otuda je jasno da su pravljeni propusti, uglavnom na teret građana.
Nešto slično je oko duga prema vojnim penzionerima koji je nastao 2004. godine. Vlada je, još za vreme kada je predsednik Vlade bio Koštunica, preuzela obavezu da taj dug reši za 90 dana, odnosno da predloži način rešenja. Prošla je jedna vlada, prošla je druga vlada, do dan-danas rešenja nema. Dug koji je bio 4,5 milijardi je narastao na 13 milijardi. Pitam se, ko je sada kriv? Mi pokušavamo da nešto ušićarimo na Ćupriji a duplo izgubimo na mostu. Mnogo je četiri i po milijarde, bez obzira na sve. To je tri puta narastao dug. Otuda su proistekle tužbe, mnogi su naplatili taj svoj dug i kada izvedete zaključak, država je najveći gubitnik, onda sami penzioneri, a najveći dobitnici su advokati. Znači, to je jedna vrsta duga.
Moram da podsetim, možda predstavnici Vlade to i ne znaju, Ustavni sud je doneo odluku u vezi sa povećanjem penzija iz 2008. godine za 11,06%. I Ministarstvo odbrane i Ministarstvo rada je tvrdilo da vojni penzioneri nemaju pravo na to povećanje. Sada je Ustavni sud doneo odluku kojom potvrđuje to pravo. Hoću da ukažem sada na novi momenat, na novi problem, ovaj dug će biti sada duplo veći, nego onaj prethodni, osnovni dug.
Da li je to trebalo tako? Mislim da nije, moglo se to elegantno rešiti i mnogo bezbolnije, jer sada će i na ovaj dug doći kamate, pa će možda ako se izvrši neki politički pritiska, ali nadam se da će sudstvo sada biti nezavisno u punom smislu, jer Upravni sud treba sada, po odluci Ustavnog suda, da donese presudu i pretpostavljam da će ona biti u korist vojnih penzionera, inače će uslediti nove tužbe i do Strazbura itd. a li nam to treba? Da li treba da pravimo cirkus od onoga što je zakon jasno definisao? Mi, pre svega, treba da poštujemo zakone, moramo da uvažimo ili menjajmo zakone na vreme, ne dovodimo u poziciju da pojedinac odlučuje ili da tumači da li se jedan zakon može primeniti na nekoga ili ne može. Tu je situacija potpuno jasna i svakome je bilo jasno da to pravo vojni penzioneri imaju, ali ispoljilo se da postoje moćnici.
Mislim da bi bilo veoma pravično kada bi neko sada za to snosio posledice i da se podnese krivična prijava zašto je doveo državu da se dug, koji je prvo bio 4,5 milijarde, narastao je na 13 milijarde i sada dug koji se stvorio od oko 8 milijardi, računajući na kamate i on je negde oko 13 milijardi. Molim vas, gospodo, to je negde oko 26 milijardi. To nije mala para. Kako ćete to rešiti?
Pitanje pretvaranja toga u javni dug jeste rešenje, ali ako se to na vreme. Znači, sugerišem ako Upravni sud donese pozitivno rešenje po vojne penzionere onda treba doneti odgovarajući zakon da se taj dug pretvori u javni dug, da se izbegnu bar tužbe. Ono što se ne može izbeći to neka ide, ali da se penzije usklade odmah prema propisima.
Rešenje na Zakon o javnom dugu za dug koji iz 2004. godine, gde je više od 50% ljudi naplatilo svoj dug putem suda, gde je skoro 50% u procesu rešavanja, je veoma nepopularno i veoma problematično, tako da mislim da bi trebalo o tome razmisliti. Sugerišem Vladi da ima ovaj problem u vidu.
Moje izlaganje bih završio uz još jednu konstataciju, da ćemo mi podržati, da će naš poslanički klub podržati ovaj zakon i sve prateće zakone i da verujemo da će Vlada merama koje je predvidela, omogućiti stabilizaciju privrede i društva da možemo da krenemo za neko vreme napred. Zahvaljujem vam se na pažnji.