Žao mi je što mi lekari vodimo replike, ali prvo, mi lekari, svi, pripadamo jednoj partiji, a to je Hipokratovoj, a tek posle se delimo na ostale partije.
Kolega Nedeljković je apsolutno u pravu. Mi danas imamo situaciju da je, recimo, u ginekologiji jedini lek koji se upotrebljava posle četvrtog meseca trudnoće - "ginipral". On nije na pozitivnoj listi i ne znam koja ga je to komisija skinula, a da ne govorim o ostalim lekovima sa liste.
Što se tiče hipertenzije, da vam kažem primer u Kamenici, moj kolega Marko Kovač, profesor za hipertenziju, prepisao mi je "dilkoran", "karvileks", "arifon", "lometazid" i "acisal". Ni jedan nije na pozitivnoj listi, a neophodni su mi da ih pijem. Prema tome, ministre, u pravu je, nemojte povećavati i praviti razliku, jer tu su te manipulacije, oni koji daju lekove, koji se guraju i koji se ne guraju na pozitivnu listu. Znači, izjednačite lekove. To je sigurno pošteno.

Poštovani poslanici, u ovom članu, kada govorimo o ciljevima i zadacima obrazovanja i vaspitanja, nabrojane su tačke, između ostalog i tačka 8) koja glasi – usvajanje, razumevanje i razvoj osnovnih socijalnih i moralnih vrednosti demokratski uređenog, humanog i tolerantnog društva.
Danas se nalazimo u tranziciji i uvodimo liberalni kapitalizam, a liberalni kapitalizam je Amerika iz vremena prohibicije, kada je na sceni otimačina društvene imovine i pljačka. Praktično uvodimo najgori oblik kapitalizma. Neki kažu da je to banditski kapitalizam, jer je sve ono što je decenijama stvarano pretočeno u privatne džepove.
Deci govoriti o humanom i socijalnom društvu, kad ogroman broj dece nema šta da jede; kako ćemo ih ubediti da je to socijalno i humano društvo; kada deca novokomponovanih bogataša žive u izobilju, a veliki broj radničke dece ne da nemaju šansu da završe fakultet, nemaju šansu ni za srednju školu.
Prema tome, u vremenu tranzicije, uvođenja liberalnog kapitalizma, govoriti o socijalnoj pravdi, humanom drštvu, mislim da nije korektno, jer deci ne možemo da objasnimo tu nepravdu. Čak ni mojoj ćerki koja je završila medicinu nisam mogao da objasnim kako sinovi nekih naših funkcionera, koji su jedva srednje škole završili ili ih kupovali, žive u izobilju, a oni koji su odlični đaci i studenti nemaju ništa.
Mislim da ovo treba izbrisati, da ne obmanjujemo decu da idemo ka nekom humanom i socijalnom društvu, koje se zasniva na socijalnoj pravdi, jednakoj šansi svakog deteta da završi sve najviše moguće škole. Danas ni teoretski nemaju tu šansu.

Poštovani poslanici, podržavam član 7. tj. da se povremeno kontroliše radna, moralna i stručna sposobnost sudija.
Ispričaću samo jedan tragičan slučaj, koji se dogodio 13. maja 2000. godine, kada je na Novosadskom sajmu ubijen predsednik Vlade Vojvodine Boško Perošević. Tog tragičnog trenutka nas dvojica smo obilazili Sajam. Kada smo završili obilazak on se na izlazu zadnje hale zaustavio na trenutak, da telefonira, a ja sam napravio dva-tri koraka i odjekinuo je pucanj. Okrenuo sam se i video da je Boško Perošević pao!! Ubica nije protrčao na izlaz pored mene, nego se vratio i protrčao kroz čitavu halu, prošao pored čitavog obezbeđenja, koje je bilo tada oko Tomića, ali jedan mladi milicioner ga je stigao, oborio i uhvatio!
Na prvom saslušanju ubica je doslovno izjavio, uz prisustvo istražnog sudije i svedoka: "Ja sam mogao da ubijem koga sam hteo. Odabrao sam Boška Peroševića, jer je najmlađi, najperspektivniji i najveći protivnik naše politike, i zato sam ga ubio". Kod njega su našli: crtež na kome je nacrtao mesto gde će izvršiti ubistvo, put kuda će da beži, i pripremu za ubistvo, gde je metak u pištolju koji je imao dužu cev, samo jedan metak je, bio narezan, napravio krst i od tog metka napravio dum-dum metak - pucajući Bošku Peroševiću u potiljak on ga je u stvari, što bi medicinari rekli, "dekaptirao" i trenutno ubio.
Prema tome, on je hladnokrvno izvršio ubistvo koje je planirao i rekao zašto ga je ubio. Suđenje je izvršeno...

Zato podržavam amandman, da se moralni kvaliteti sudija provere.
Sudija, koja je sudila u vreme lustracije koju je sprovodio Vladan Batić, kada su sudije proganjane, kada je 90% predsednika sudova smenjeno i oterano, praktično čovek iz koga je uvek izbijala neka mržnja, čovek koji verovatno u sebi ima zle krvi, jer samo zli ljudi mogu da proganjaju i smenjuju kako je on to radio, a da dovode poslušnike, suđenje je završila na sledeći način: "Sudija je osudila ubicu na trajno lečenje"!!
Sve vreme postupka, nijednog momenta, ja, kao ključni svedok, koji sam stajao pored Boška Peroševića, nisam pozvan. Ona ga je osudila na "trajno lečenje".
Na pitanje novinara - kako može da se sudi ubici a da niko od svedoka ne bude pozvan, lakonski je odgovorila - ne mogu političari da budu svedoci?!
Prema tome, moje pitanje je, zbog pravde i istine, žao mi je što ministra nema ovde, kako može postupak da se obnovi i kako može taj sudija uopšte da sudi, koji je sudio ne držeći se ni sudijske etike, ni morala, ni struke, već je sudio samo da bi se dodvorio tadašnjem ministru, koji je lustrirao sudije!!
Prema tome, ovo je jedan od tragičnih slučajeva, gde se sudi kada su sudije pod lustracijom. Nadam se da će ovim zakonima sudije stvarno biti nezavisne i suditi po zakonu i po sudijskoj etici, a ja ću insistirati na tome da se taj postupak obnovi i da se donese presuda u skladu sa zakonom.

Poštovani poslanici, ovaj zakon o sukobu interesa socijalisti će podržati, a naročito poslanici iz Vojvodine, jer imamo ministra iz Vojvodine, pa imamo posebnu obavezu da to podržimo.
Ne zanam kako će zakon baš moći da funkcioniše, a pre nego što počnem o tome da govorim, kada smo raspravljali o ovom zakonu, mi socijalisti, nama je naš kolega poslanik, direktor iz "Simpa" Milan Nikolić ispričao jednu istinitu anegdotu. Kada je u Poljskoj počeo takav zakon da važi, sticajem okolnosti "Simpo" je gradio robnu kuću, i jedan radnik na toj građevini je pao i povredio se. Oni su odlučili da ga obiđu. Rekli su im u bolnici da ne mogu ništa da unesu, jer ne smeju ništa da prime osim cveća.
Oni su uzeli veliki buket cveća, došli u bolnicu i tražili doktora koji je operisao, našli ga i zapanjili se, na vratima je pisalo velikim slovima – doktor ne pije cveće.
Hoću da kažem, mi ginekolozi, a ima nas dvojica ovde, doći ćemo u poziciju kada nam neko donese poklon i kada mu porodimo sina, a to je običaj srpski, da se časti, i doktor i babica, moraćemo ako dobijemo eventualno neki poklon da vidimo račun, pa ako je višak da imamo žiro račune Vlade Srbije i da onaj višak uplatimo, a nama da ostane poklon do 3.000 dinara.
Šalim se, pomalo se šalim, jer ne znam kako će u praksi da izgleda ovo da proveravam imovinu moje snaje koja je iz Beograda, pa sada da kažem, da se interesujem šta je tvoj brat nasledio. Sramota bi me bilo i da pitam, a kamoli to da proveravam.
Hoću samo jedno da zamolim Vladu i uvek ću svaku govornicu koristiti da završim sa jedno pričom. Najveća korupcija, najveća pljačka, najveća zloupotreba je u privatizaciji. Milioni maraka, milioni evra se pretaču u privatne džepove ozakonjenom pljačkom društvene imovine. Molim ovu vladu, tu je korupcija, tu je mito, a mi znamo naše tajkune i bogataše socijaliste, koji su bili alavi na pare, tako su se obogatili i to je istina.
Nisu nezahvalni. Ko god je našem bogatašu omogućio da dobije 10 miliona evra, kao što je ovom privatizacijom dobio, on je uvek bio zahvalan, a onaj ko mu je to omogućio vratio mu je bar 10% ili milion evra direktno na ruke. To niko ne može da dokaže i niko ne može da vidi.
Zato molim da ova pljačkaška privatizacija bude zaustavljena. Ako ne bude zaustavljena, prošla vlast je pala na tome, a pašće i ova vlast mnogo brže, i mi zajedno sa njima nemamo mandat da podržavamo to, jer smo obećali građanima da ćemo se boriti protiv takve privatizacije, da ćemo Zakon o radu, Zakon o zapošljavanju i Zakon o PIO...

Prema tome, završavam, molim vas, najveća korupcija i mito jeste u postojećem Zakonu o privatizaciji i moramo ga što pre promeniti.

Gospodine Vlahoviću, Apatinska pivara je prodata "Interbru", a niste je vi prodavali, prodavali su je radnici. Da li znate koliko smo dobili za nju - 260 miliona evra. Nikšićka pivara je po zakonu vašem, a koji su primenjivali Crnogorci, prodata, a koja je bila ista kao i naša, za 12,5 miliona evra. Gospodine Vlahoviću, bili smo najbolja opština, a vaša privatizacija nas je dovela da sada u Apatinu od 12.000 zaposlenih radi 4.000, a 6.000 su na birou i 6.000 imamo penzionera.
Drugo, vi ste prodali naše transportno preduzeće, gospodine Vlahoviću, za 300.000 evra. Privatnik kada je kupio, samo je benzinsku pumpu izdvojio i prodao za 2,5 miliona evra. Prema tome, to je vaša privatizacija.
Uništili ste zemlju, vi ste uništili, jer mi nismo prodali ništa, nažalost. Nismo završili privatizaciju po našem zakonu, kao što je Apatinska pivara privatizovana i gde su radnici postali bogataši zahvaljujući našoj privatizaciji.

Poštovani poslanici, mi znamo da su Haški tribunal osnovale UN. Često sam u saveznom parlamentu bio u prilici da slušam kada su govorili, pošto smo članovi UN moramo da poštujemo sve ono što UN donesu.
Nažalost, UN danas mislim da se nalazi u goroj poziciji nego što je bilo Društvo naroda pred Drugi svetski rat. Fašistička Nemačka nije mogla da iskoristi Društvo naroda u svoje svrhe, pa nije ni bila član. Danas su UN, koje su donele zakon o Haškom tribunalu i osnovale ga, u takvoj poziciji da se sećamo 1994. godine kada je Madlen Olbrajt rekla: "Koga mi plaćamo taj mora da nas sluša."
Tada je bio Butros Gali generalni sekretar UN. Njega je zamenio Kofi Anan, ali kako. Godine 1994. trebalo je da Butros Gali potpiše odobrenje NATO da bombarduje Republiku Srpsku. Butros Gali nije to uradio, ali zato je to potpisao Kofi Anan, koji je bio njegov zamenik. Prema tome, na osnovu potpisa Kofi Anana, bez odluke Ujedinjenih nacija, Republika Srpska je bombardovana.
Ono za šta Butros Gali snosi odgovornost, nažalost i Ujedinjene nacije, nije samo za mnoge nevine, ubijene u Republici Srpskoj. Butros Gali je kriv i za 63 vojnika italijanskog UNPROFOR-a, koji je bio u Bosni i Hercegovini. Od toga je 19 umrlo od posledica zračenja. Prema tome, odobreno je bombardovanje sa osiromašenim uranijumom.
Još jedno želim da kažem: Ujedinjene nacije su donosile odluke o embargu protiv nekih zemalja, kao što smo bili mi, Irak, Libija. Doneti odluku o embargu protiv jedne zemlje je zločin protiv čovečnosti. Najviše onih koji stradaju od toga jesu deca. Imamo jednu ironiju, da smo doživeli, kada su nas bombardovali, prvo, nismo to očekivali, nismo se ni nadali, ali smo doživeli jednu nepravdu u kojoj je stradalo više od 3.000 civila. Ono što je najstrašnije, stradalo je više od 200 i albanske i srpske dece.
Veliki prijatelj dece i UNICEF-a, koji su u okviru Ujedinjenih nacija i koje se bore za pravo i zaštitu deteta, Deni Kej je jednom rekao: "Sva blaga ovog sveta nisu vredna jedne suze deteta". Nama su za vreme bombardovanja ne samo ubijali decu, više od 200 dece je osakaćeno, više od 1.000 dece su ostala ratna siročad, a mnogo suza je proliveno upravo zbog te nepravde koju su nam Ujedinjene nacije napravile, pod vođstvom generalnog sekretara Kofi Anana.
Najstrašnija izjava za vreme bombardovanja je bila da je ubijanje dece kolateralna šteta. Ubijati decu i nazivati to kolateralnom štetom je najveći zločin koji su učinili NATO agresori na našu zemlju.
Kada je državno rukovodstvo proglašeno ratnim zločincima u Jugoslaviji? Želim da vas podsetim da je NATO bombardovanje počelo 24. marta, a rukovodstvo Srbije je proglašeno za ratne zločince 25. maja 1999. godine, posle dva meseca besomučnog bombardovanja i kada su shvatili da se Srbija neće tako lako pokoriti.
Želim da vas podsetim da su i Milošević i Karadžić bili u Dejtonu 1995. godine. Tada je bio rat završen i u Hrvatskoj i u BiH. Niko od njih nije zadržan ili uhapšen zbog genocida nad Bosancima ili Hrvatima. Prema tome, proglašeni su za ratne zločince onda kada su se dva meseca branili od NATO bombardovanja i kada Srbija nije klekla na kolena, kao što su očekivali da će za nedelju dana.
Zašto se naši ljudi nalaze u Hagu? Pre svega, zbog odbrane Kosova. Odbrana Kosova i etničko čišćenje na Kosovu traje još od Prizrenske lige, koja je održana pre 100 godina, kada je rečeno da Kosovo treba biti albansko i da etnička čišćenja nisu nikada ni prestajala.
Poslednje etničko čišćenje koje se desilo podseća, a ne da podseća, to je isti scenario koji su izveli Hrvati kada su bili u pitanju "Bljesak" i "Oluja"; pogotovo "Bljesak", koji je ostvario ideju koju su njima preneli, a to je spržena zemlja. U Medačkom džepu je sve uništeno, sve spaljeno. Po tom istom scenariju je urađeno i sada na Kosovu, gde je 35 srpskih svetinja spaljeno.
Smešno zvuči kad kažu da će obnoviti manastire iz 13. i 14. veka. Uništena je baština sveta, ali nažalost, uz podršku UNMIK-a, koji ništa nije uradio da zaštiti srpski narod, kao što ništa nije uradio kad je bio u Republici Srpskoj za vreme "Bljeska" i "Oluje", nego su, jednostavno, bili inspiratori, konsultanti i organizatori tih vojnih akcija. Zato Hrvati kažu – zašto da idemo u Hag, kad su nam oni sve to organizovali.
Šta su radili u proteklom periodu, pre svega, šiptarski teroristi? Oni su ubijali, čistili i svakog zarobljenog srpskog vojnika i policajca zverski mučili. Možda se sećate kada je Radio-televizija Beograd objavila svedočenje jednog studenta medicine, radi se o Albancu, koji je studirao u Beogradu i uhvatili su ga kao saradnika UČK. On je pričao tada na televiziji, mnogi se možda toga i sećaju, šta su radili sa zarobljenim vojnicima. Samo jedan primer: jednog kapetana policije su uhvatili Albanci i držali su ga u logoru za mučenje; odsekli su mu uši, iskopali mu oči, odsekli su mu polni organ, a onda je on kao student medicine pomagao dok ga nisu zverski ubili. To su radili šiptarski teroristi sa zarobljenima.
Najveći kukavičluk DOS-ovske vlasti bio je u samom saveznom parlamentu kada smo donosili Zakon o amnestiji. Tada je pušteno 1.300 šiptarskih terorista.
Pitao sam tada da li neko od DOS-ove vlasti u saveznom parlametu ima hrabrosti da, pre nego što pustimo te šiptarske teroriste, postavi pitanje šta je sa 1.500 kidnapovanih Srba?
(Predsedavajuća: Tema.)
Imamo li pravo bar da pitamo šta je sa sudbinom otetih Srba na Kosovu i da uslovimo puštanje šiptarskih terorista sa istinom o 1.500 otetih Srba, a da ne govorim da je 1.500, od kada se UNMIK stvorio, pobijeno na Kosovu. Niko nije imao hrabrosti da to kaže, niko nije imao hrabrosti da traži.
Nas napadaju za svašta, ali mi smo šiptarske teroriste hapsili, sudili, nismo ih zverski ubijali kao što su oni radili. Mi smo u ratu 1999. godine pokazali da smo ono što je rekao Marko Miljanov: "Junaštvo je braniti sebe od jačega, a čojstvo je braniti slabijeg od sebe". Junaštvo je bilo braniti se od najjače alijanse koja je ikada u svetu postojala, a čojstvo je bilo da šiptarske teroriste ne ubijamo, nego ih osuđujemo, a onda je DOS-ovska vlast donela Zakon o amnestiji. Isti ti teroristi danas ponovo ubijaju na Kosovu.
(Predsedavajuća: Molim vas da se držite teme dnevnog reda.)
Još na kraju da kažem da je licemerno, da je neozbiljno, da je nepošteno reći – neka idu u Hag, pa neka dokazuju svoju nevinost. Ko god ode u Hag, nema oproštaja. Hag je izmišljen da nam se sudi, da bi se opravdala NATO agresija na Srbiju i da bi se NATO amnestirao od ogromne odštete koju bi trebalo Srbiji da da za to. Mi smo kažnjeni i naši su ljudi kažnjeni za primer celom svetu, ko god se pobuni protiv NATO alijanse biće kažnjen kao što su i naši rukovodioci kažnjeni. To je primer svima u svetu koji se pobune da će tako proći.
(Predsedavajuća: Vreme.)
Na kraju da vam kažem, mi govorimo o pravu, o zakonu, o Ujedinjenim nacijama. Danas u svetu vlada zakon jačeg, zakon džungle, zakon topuza, ali što je Njegoš rekao: "Kome zakon leži u topuzu, tragovi mu smrde nečovještvom".

Poštovani poslanici, u uvodnom izlaganju kandidata za predsednika Vlade čuli smo da privatizacija treba da bude poštena, efikasna, u korist malih akcionara i da ne bude na štetu države.
Privatizacija koju je vodio DOS nije bila ni poštena, ni pravedna, a najmanje efikasna. Dakle, 80% preduzeća koja su privatizovana danas ne rade ili jedva rade, a privatizacija koja se sprovodila bila je (80% ili 90%) transparentna i netransparentna. Znači, privatizacija bila je transparentna, a reč transparentna kada se prevede na srpski jezik znači providna, a providna znači nameštena.
Ispričaću samo dva slučaja iz mog Apatina, kako se sprovodila transparentna privatizacija. Transparentna znači nameštena. Naše gradsko transportno preduzeće, koje je imalo 50-tak kamiona, koje je imalo radionice, poslovni prostor i jednu benzinsku pumpu, novu, prodatao je za 300.000 evra. Posle mesec dana, novi vlasnik iz Beograda je prodao benzinsku pumpu za 2,5 miliona evra. Kada država prodaje, a privatizacija je takva bila, 70% pripada državi, 30% radnicima, a onda početna cena je 20% od knjigovodstvene vrednosti, a to vam je 2%-3% ili 5% najviše tržišne cene.
Druga, još transparentnija privatizacija, nameštena, jeste prodaja "Podunavlja", trgovinskog preduzeća opštine Apatin. To preduzeće nije imalo ni jedan dinar duga, imalo je 50 radnji u Apatinu, imalo je robnu kuću od 5.500 m2, magacinski prostor od 4.800 m2. Na transparentnu privatizaciju javila su se dva preduzeća: Delta banka ili Delta kompanija i Apatinska pivara. Apatinska pivara je odustala i onda je to preduzeće prodato za 28 miliona ili 450.000 evra.
Sama robna kuća vredi oko 7,5 miliona evra. Čovek zadržao robnu kuću, zadržao magacinski prostor, a ove trgovine ga ne interesuju i počeo je da prodaje. On je već za kratko vreme prodao za dva miliona evra desetak prodavnica. Kada prodaje Vlada onda je to 5% tržišne vrednosti. Kada prodaje privatnik, on je to prodavao po 1.000 evra kvadratni metar. Zaradio je za pola radnji negde oko dva miliona evra. Šta se dešava posle?
Radnici dolaze i pitaju me, pošto sam lekar, doktore, pošto je naših 30%, a njegovih 70%, on je zaradio dva miliona evra, imamo li mi pravo tu da uzmemo bar 600.000 evra. Ne. Nemaju pravo ništa. Deonice su dobili od onih 30%, niko ne sme ni da pita. Pitaju zašto se ne bunimo, kako da se bunimo kada ćemo mi dobiti otkaz.
Prema tome, hoću da kažem, transparentna privatizacija je bila nameštena i rasprodato je u bescenje. Netransparentna privatizacija je bila samo tada kada su radnici kupovali preduzeća ili kada su radnici prodavali preduzeća. Takođe samo dva primera da vam navedem iz opštine Apatin. Rapid, građevinska firma, kada je kupovala 34% svojih akcija u licitaciji, koja je bila netransparentna, od milion i 200 maraka popela se na osam miliona maraka.
Drugi primer, onaj najsvetliji primer, to je privatizacija koju smo mi socijalisti imali, a to je deoničarska ili akcionarska privatizacija, po kojoj se naša Pivara privatizovala. Imala je 91% privatizacije, kada su je radnici prodavali Interbruu, plaćena je 240 miliona evra. Privatizaciju Nikšićke pivare, takođe po diktatu MMF-a, Vlada Crne Gore sprovodila, pa je prodata za 12,5 miliona evra. Samo radnici kada prodaju, onda to postigne tržišnu ekonomiju.
Kada smo 2000. godine ušli u Savezni parlament, bio sam prisutan na jednoj pauzi kada je Mićunović Nikoli Šainoviću rekao - vama socijalistima smo zahvalni, a sada ćemo sve to da prodamo. Sve je prodato. Ta privatizacija je bila obična otimačina, pretakanje ogromnog društvenog i nacionalnog blaga u privatne džepove.
A kako se pretače u privatne džepove govori vam ova privatizacija, da čovek kupi za 300.000 evra, a samo deo proda za samo 2,5 miliona evra. Ili naše "Podunavlje" se kupi za 450.000 evra, a ono vredi 15 miliona evra. Tako je ova privatizacija osiromašila građane Srbije. Jeste ona efikasna, ali je nepoštena.
Nacionalno blago i društvena imovina pretočena je u privatne džepove i jeste kapitalizam liberalni koji mi uvodima efikasan, jer je prethodno usvojen Zakon o radu u kome radnici nemaju nikakva prava, pa kada se pobune u privatnim firmama, odmah dobiju otkaz, prvo vođa sindikata.
Imamo mi još efikasniji sistem, a to je feudalni. Ovde može gazda da otpusti radnike. U feudalnom dobu mogu i da ga ubiju. Prema tome, rad koji se po ovom načinu odvija jeste rad na bazi straha, a ne na bazi ekonomije ili nečega što bi stimulisalo. Žao mi je što nemam vremena, ali naravno naveo bih vam dosta primera nepoštene privatizacije.

Poštovani poslanici, pošto je mnogo govoreno, govoriću samo o članu 12. ovog zakona, gde se smanjuje cenzus za ulazak nacionalnih manjina u parlament. Srbija u Ustavu koji sada važi, to smo već više puta čuli, napisala je da je Srbija država svih ravnopravnih građana koji žive u njoj. Za razliku od svih susednih država, gde je Mađarska država mađarskog naroda, Hrvatska država hrvatskog naroda, Francuska država francuskog naroda, već time što smo u Ustavu rekli da su svi građani ravnopravni, mi smo time dali do znanja da svi imaju jednaka prava u ovoj državi i da ona ne smeju biti, na neki način, ukinuta.
Kako će to izgledati na političkoj sceni u Vojvodini, gde ima 26 nacionalnih manjina i etničkih grupa? Mađara živi danas u Vojvodini negde oko 300 hiljada. Ako se dobro organizuju u jednu nacionalnu stranku, po ovom zakonu gde je limit 14 hiljada, moglo bi ih biti 20 u parlamentu. To znači da nacionalne manjine po ovom zakonu mogu da budu mnogo više zastupljene nego što mi pretpostavljamo, ako govorimo o cenzusu.
Neke zemlje su demokratske. Imali smo priliku da sada vidimo izbore u Hrvatskoj, da su tri Srbina ušla u parlament i oni su ispoštovali sve norme demokratske Evrope, a prethodno isterali 700 hiljada Srba iz Hrvatske.
Vidimo vulgarizaciju upravo u Hrvatskoj, gde u gradu Zagrebu, kada su glasali za Skupštinu grada Zagreba, jedan Italijan je izašao, prijavio italijansku stranku, sebe prijavio za tu stranku, sam glasao za sebe i izabran je u Skupštinu grada Zagreba, iako tamo živi negde oko 150 Italijana; on je sam za sebe glasao i po ovakvom nekakvom zakonu postao odbornik.
Hoću da kažem – da li mi ovim zakonom vršimo getoizaciju ili teramo nacionalne manjine u nacionalne stranke i na taj način ih teramo u nekakve rezervate; ne znam, ali mislim da to ne valja. Ne valja zato što je svaka nacionalna stranka u datom momentu i nacionalistička.
To smo imali prilike da vidimo kada je izbio rat na prostorima bivše Jugoslavije, kada je Jugoslavija napadnuta. Jedno su govorile nacionalne vođe, a drugo je govorio narod. Govorim o Mađarima. Nikad se Kasa nije oglasio i osudio bombardovanje, ili osudio što bombarderi poleću iz Mađarske, ali Mađari su se odazvali listom na mobilizaciju. Znate li ko je srušio onaj nevidljivi avion, čuvenog sivog sokola, američkog, što je bilo čudo za Ameriku i ceo svet? Potpukovnik Jugoslovenske vojske, Mađar, video ga golim okom i skinuo ga raketom.
Drugo, da vam kažem, kada smo u istoj ovoj zgradi, ali kao savezni parlament, usvajali Zakon o nacionalnim manjinama, jednoglasno smo ga usvojili. Time smo se ponosili, ali sam imao prilike da slušam kako smo mi socijalisti ugrožavali nacionalne manjine i, naravno, pojavile su se tvrdnje, Kasa je to pričao, kako nisu imali prava.
Onda sam postavio jedno pitanje – da li ljudi znaju istorijske činjenice? Istorijska činjenica jeste da je 1918. godine, kada je napravljen popis, u Vojvodini živelo 250 hiljada Mađara, a u Mađarskoj 250 hiljada Srba. Na popisu od 1991. godine u Vojvodini živi 300 hiljada Mađara, a u Mađarskoj šest hiljada Srba, od čega samo dve hiljade govori srpski. Prema tome, ko je vodio poštenu politiku prema nacionalnim manjinama?
Od Kraljevine Jugoslavije do danas smo vodili uvek poštenu politiku. Komunisti su imali strukturu, ključ. Mi smo u ono vreme morali da stvorimo političara Mađara, ako ga nemamo. Po onom sistemu, našem, o kojem sada svi govore – jednorežimski, mračni sistem, u Vojvodini dva Mađara su bili predsednici Skupštine Vojvodine, Andraš Mora i Vilmoš Molnar. Po ovom zakonu to ne mogu nikad da budu.
Drugo, govorim o pravima nacionalnih manjina. Ja sam u funkciji predsednika Skupštine Vojvodine primio Remzi Klarka, bio je savezni tužilac Amerike. On je došao, onda je bilo zabrana, onda je bio protiv politike Amerike, bombardovanja, onda je održao jednu konferenciju za novinare. Jedan njegov saradnik je ispričao istinitu priču.
U Americi su organizovali okrugli sto o kršenju ljudskih prava u Srbiji, mnogi stručnjaci su bili i u jednom momentu se javlja jedan čovek i kaže: «Slušajte vi ovde, ja sam Mađar iz Vojvodine, iz Srbije, završio sam osnovnu, srednju školu i fakultet na mađarskom jeziku u toj Srbiji; kada će ovde u Americi moći neki Meksikanac da završi bar osnovnu školu na svom jeziku; prema tome, nemojte govoriti o ugroženosti ljudskih prava.»
Dalje, šta nam se dešava sada na političkoj sceni Vojvodine? Mi sada imamo u Subotici Sabor vojvođanskih stranaka. Kakav je to sabor? Zašto se sada pravi problem Vojvodine i internacionalizacija Vojvodine? Do juče to uopšte nije bio problem, niti je problem bio ovaj zakon, niti su bili nekakvi problemi u Vojvodini. Onog momenta kada je jedna grupa ljudi izgubila vlast i otišla sa političke scene, odjednom se pravi veliki problem.
Prema tome, hoću da kažem – mi smo poštenu politiku vodili prema nacionalnim manjinama u Srbiji. Ne govorim o Srbima u Mađarskoj. U Temišvaru su imali dve srpske eparhije. Gde su Srbi sada tamo? Nigde ih nema. Mislim da ovaj zakon, po meni, ne valja, ali smo se kao partija dogovorili da ćemo ga podržati i glasaću za njega, ali videćete, teramo nacionalne manjine u getoizaciju, odnosno u rezervate, gde je svako ko nije u toj stranci izdajnik svog naroda i oni će se tu i te kako organizovati, imaće više štete.
Na kraju da kažem, od tih nacionalnih stranaka imaju korist lideri, a manjine nemaju nikakvu korist od toga. U Apatinu sam morao da obezbeđujem pare u mađarskim selima i za škole, i za sve. Ali, pred izbore dođe Kasa, počne da priča da Trijanon više ne važi, da će ponovo biti revizija granica i da će ponovo biti neka velika Mađarska. Oni glasaju za to, iako je to najobičnija laž.

Član 94.

Pošto je gospodin Pajtić iskoristio priliku kada sam izašao, upitaću ga nešto, da mi odgovori.
(Priča mađarskim jezikom: Kolega Pajtiću,nije korektno da govorite o meni kada nisam bio u sali. Iskoristili ste priliku da istrčite za ovu govornicu kada me nije bilo tu. Mada, nisam vas razumeo šta ste hteli da mi kažete. Namerno sam se obratio na mađarskom jeziku da bih demantovao priče o «govoru mržnje».)
Da li razumete šta vam govorim? Ne razumete. Obratio sam vam se na mađarskom jeziku. Prema tome, mi iz Vojvodine smo odrasli u mnogonacionalnoj sredini i znam mađarski jezik. Ne znam da li vi znate.

Rekao sam da su postojale dve eparhije u Temišvaru. Ako pročitate knjigu Mihajla Pupina "Od polja do naučnika", on je to do detalja opisao. To je istorijska istina.
Drugo, govorite...

Ne možemo govoriti govorom mržnje mi koji znamo mađarski jezik i koji smo odrasli sa Mađarima. Govorio sam istorijske činjenice, a jedna je ta da u Sent Andreji ima pet srpskih crkava, a nema nijednog Srbina tamo.