Poštovano predsedništvo, uvažena gospođo ministar, predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, zbog javnosti želim da ponovim da danas raspravljamo o tri veoma važna ekonomska zakona, to su: Predlog zakona o fondu za razvoj Republike Srbije, Predlog zakona o prestanku važenja Zakona o Fondu za osiguranje i finansiranje spoljnotrgovinskih poslova i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o privrednim komorama.
Kada je reč o Predlogu zakona o fondu za razvoj Republike Srbije, dobro je da se uredi položaj, način finansiranja, poslovi, upravljanje, kontrola rada, nadzor i druga pitanja od značaja za rad Fonda za razvoj Republike Srbije. Iako su blagovremeno doneti zakoni i izmene o Fondu za razvoj Republike Srbije i Fond obavlja svoju delatnost duže od 16 godina, protok vremena i društveno-ekonomske promene učinile su da se Fond razvijao i proširivao svoje aktivnosti tako da je neophodna potreba za posebnim zakonom koji će definisati način funkcionisanja Fonda i urediti se u adekvatno izmenjenim društveno-ekonomskim, socijalnim i političkim odnosima.
Delatnost fonda se usmerava, pre svega, na podsticanje ravnomernog regionalnog razvoja, uključujući i razvoj nedovoljno razvijenih područja na način da se podstiče poslovanje pravnih lica na kreditnoj osnovi, davanjem pravnim i fizičkim licima na nerazvijenom području dugoročne i kratkoročne kredite i izdavanjem garancija na kredite.
U svetlu novih mera Vlada Republike Srbije uvodi tri programa i to su: finansiranje privrede sa poslovnim bankama uz obezbeđenje garancija za likvidna sredstva banaka, subvencioniranje kredita za održavanje likvidnosti i finansiranja trajnih propratnih sredstava i subvencioniranje potrošačkih kredita. Takođe, u skladu sa merama ekonomske politike koje Vlada preduzima radi ublažavanja ekonomske krize, usvajanjem ovog zakona gasi se Garancijski fond, tako da se objedinjavaju aktivnosti u sklopu fonda za razvoj, čime se vrši racionalnije poslovanje fonda i lakše koordiniraju poslovi.
Naime, na ovaj način se još intenzivnije podstiče privredni razvoj, ravnomerniji regionalni razvoj, podstiče se zapošljavanje, razvoj tržišta kapitala, kao i razvoj instrumenata finansiranja.
U Predlogu je novina da se istim pravnim i fizičkim licima kojima se dodeljuju sredstva fonda, pošto se sada radi o jednom fondu, ne mogu izdavati garancije. Inače, fond može izdavati garancije na ime obezbeđenja kredita kod banaka kojima se finansiraju programi razvoja privrednih subjekata. Krediti se ne mogu odobravati preduzećima sa društvenim kapitalom, kao ni javnim preduzećima, što smatramo da je potpuno u redu. Sredstva za obavljanje posla fonda prevashodno se obezbeđuju iz prihoda fonda, ali i iz sredstava budžeta Republike Srbije.
Predlog zakona dosta dobro reguliše organe fonda, zaštitu od rizika i poslovnu politiku, posebno u delu razvoja nedovoljno razvijenih područja, tako da Poslanička grupa SPS – JS veruje da je ovo dobar zakon, da će se preko njega realizovati tri dodatna programa čiji je cilj zajednički da se poveća likvidnost realnog sektora, a da se sa druge strane smanje troškovi kreditiranja i ostali troškovi, čime bi se sačuvala konkurentnost nacionalne privrede na domaćem i inotržištu, uvoz, očuvanje, zaposlenost. U danu za glasanje mi ćemo ovaj zakonski predlog podržati.
U Predlogu zakona o prestanku važenja Zakona o Fondu za osiguranje i finansiranje spoljnotrgovinskih poslova predviđen je prestanak važenja Zakona o Fondu za osiguranje i finansiranje spoljnotrgovinskih poslova koji je donet 2002. godine, a u isto vreme Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza preuzima od Fonda zaposlene, prava i obaveze, novčana i neposlovna sredstva, predmete, opremu, sredstva za rad i arhivu sa stanjem na dan stupanja na snagu ovog zakona.
Zapravo, radi se o tome da su jedan isti posao obavljale dve institucije, a posledica je bilo preklapanje poslova, birokratska procedura i povećani poslovi. Ove dve institucije su imale smisla u vreme postojanja Savezne Republike Jugoslavije, gde su na saveznom nivou postavljene funkcije i nadležnosti fonda, a na republičkom nivou agencije. Prestankom postojanja SRJ, rad i efikasnosti, smatramo racionalnim predlogom da jedna od tih institucija, predlagač se u ovom slučaju opredelio za agenciju, preuzme prava i obaveze, zaposlene, novčana i neposlovna sredstva, opremu, sredstva za rad i arhivu Fonda i deluje kao jedinstvena institucija. Takođe, Poslanička grupa SPS – JS će se u danu za glasanje opredeliti za ovaj zakon.
Poštovane dame i gospodo, kada je u pitanju Predlog zakona o privrednim komorama, želim da naglasim da je potreba za interesnim udruživanjem preduzetnika stalna i vrlo stara, preko 400 godina.
Kod nas u Srbiji prvi oblici komorskog udruživanja pojavljuju se od pre 150 godina. Ja sam u privredi Srbije pristan skoro 40 godina. Više sam puta bio član upravnog odbora privredne komore, tako da sam dosta u toku sa funkcionisanjem komorskog sistema. Komore i komorski sistem su u periodu od 150 godina bile različito organizovane. Evoluirale su u svom razvoju i dale veliki doprinos razvoju privrede Srbije.
Dobro mi je poznat Zakon o komorama Srbije koji je donet 2001. godine, a takođe, čini mi se da sam razumeo zakon koji je Vlada Republike Srbije prosledila Skupštini na usvajanje. Pre svega, smatram da su se problemi u funkcionisanju privrede Srbije od devedesetih godina pa do danas umnogome odrazili na organizovanost i efikasnost funkcionisanja komora i komorskog sistema Srbije. Komora je zajedno sa raspadom stare Jugoslavije doživela raspad, a potom je usledio period intenzivne tranzicije u privredi Srbije.
Dezintegracioni procesi i tranzicioni procesi doveli su komorski sistem u probleme, posebno u zastupanju interesa privrede u ovim procesima. Lično imam mnogo toga da zamerim komori, za njeno nesnalaženje i neadekvatno prilagođavanje, da i u ovakvim problemima pronađe svoje mesto u efikasnijem i plodotvornijem delovanju, u cilju pomoći privredi u mnogim segmentima – počev od privatizacije, kod intenzivnijih kontakata sa vladama koje su se menjale, a posebno u delu promocije izvoza koji nam je posle embarga i mnogih problema koje je imala ova zemlja, bio nasušno potreban.
Sadašnji napori koji se preduzimaju i značajne aktivnosti u cilju povećanja integrisanosti komorskog sistema i efikasnijeg obavljanja delatnosti u komorama, su dobri. Pokrenuta istraživanja, sa ciljem da se komparativnom analizom komorskih sistema primenjenih u Evropskoj uniji i zakona koji ih regulišu, stvaraju pretpostavku za strateški razvoj Privredne komore Srbije i donošenje konsekventnog zakona, koji će komoru postaviti na mesto predstavnika ukupne nacionalne privrede, u odnosima sa Vladom, u odnosima sa zakonodavnom i izvršnom vlašću i posebno sa svetom.
Realno uzev, pored subjektivnih slabosti, a verovatno i zbog neispunjenja interesa privrednika, u izmenjenoj vlasničkoj strukturi, Privredna komora Srbije danas prikuplja članarinu samo od 17 do 18% od ukupnog broja preduzeća koji su članovi Privredne komore Srbije, tako da je u tom delu Komora Srbije u dosta nezavisnom položaju.
Predlog zakona predviđa primenu takozvanog angloameričkog modela – dobrovoljnog članstva privrednih subjekata, na način da najmanje 50 privrednika mogu organizovati Komoru, u zavisnosti od svojih interesa, nezavisno od toga da li se radi o teritorijalnom ili strukturnom udruživanju.
Ovaj sistem primenjuje Amerika, Belgija, Engleska i još neke zemlje u Evropi, kao što su Slovenija, Makedonija, Rumunija, Bugarska, a donela je, potom ukinula važnost, kao što sam već rekao, ovog zakona o dobrovoljnom udruživanju i Komora Republike Srpske.
Moram da primetim, da prelazak sa obaveznog na dobrovoljno članstvo organizovanja komora u Srbiji otvara veliki broj ozbiljnih pitanja i problema koji se moraju razrešiti. Komore osnovane po principu dobrovoljnog članstva su institucije privatnog prava, koje osnivaju preduzeća i obezbeđuju im imovinu i finansiranje. Prelazak sa obaveznog na dobrovoljno članstvo otvara pitanje – imovine postojećih komora u Srbiji, koja nije tako male vrednosti.
Zakon predviđa, da se u slučaju smanjenja broja članica komore ispod 50, takva komora uvodi u stečaj, a imovina ide u budžet Republike Srbije – što važi i za postojeće nacionalne, pokrajinske i regionalne privredne komore. Nacionalna privredna komora, recimo, dve pokrajinske komore i 16 regionalnih privrednih komora poseduju poslovni prostor ne manje od 150.000 kvadrata, na najboljim lokacijama gradova, gde im je sedište, i ti prostori su uglavnom izgrađeni iz sredstava privrede Srbije i ondašnje Jugoslavije, a pravni naslednik te imovine je sada Komora Srbije.
Ako primenom zakona, nekim slučajem, padne u stečaj Nacionalna privredna komora, mislim da nije u redu da se sredstva privrednih subjekata na ovaj način prenose u budžet, a ne da se prenesu članicama tih komora, koje su svojim članarinama izgradile ta sredstva. Međutim, odmah se otvara jedan veliki problem – na koji način i kojim kriterijumima članicama podeliti, uslovno rečeno, deo kolača?
Pored nabrojanih objektivnih i subjektivnih slabosti, postojeća privredna komora poseduje stručne kadrove, jednu od najboljih baza podataka o privredi i veliki broj predstavništava komore u inostranstvu. Mislim da će se primenom ovog zakona – mnogo toga ugasiti i nestaće dosta dobri odnosi ovakve komore kakva jeste, sa komorama sveta.
Komore, formirane po novom zakonu, biće u velikoj prednosti zato što će njihovo ponašanje, za razliku od postojećeg sistema organizacije komora, biti tržišno i biće posvećenije rešavanju problema svojih članica. Međutim, ovako usitnjene biće ih na stotine i neće biti u prilici da budu partner zakonodavnoj i izvršnoj vlasti, posebno u donošenju privrednih zakona, jer jednostavno ne zastupaju integralne interese ukupne privrede.
Ako se želelo da se napravi efikasniji i racionalniji organizacioni sistem mini komora, verovatno će se taj cilj i postići, ali iskustva iz okruženja govore – da ovako usitnjene komore ne mogu izdržati organizaciju promocije izvoza, a posebno organizaciju predstavništava u inostranstvu.
U okviru 50 članova novih komora postoji opasnost da se skoro u svakoj od njih nađe po jedan veliki koji će nametati realizaciju svojih interesa, a zapostavljati interese malih preduzetnika.
Sve ove dileme stoje otvorene, a mi treba da usvojimo zakon.
Smatram da je bilo neophodno da se u proces donošenja Predloga zakona uključi, kroz javnu raspravu, pre svega veliki broj privrednika koji bi vrlo jasno definisali kakva im je to organizacija komore potrebna radi zadovoljenja njihovih interesa. Takođe, bilo je neophodno da se konsultuju stručnjaci iz ove oblasti iz zemlje i iz inostranstva. Vrlo su zapaženi stavovi gospodina Meleringa i gospodina Lajtla, koji su objavljeni u materijalima časopisa „Korak“, gde su vrlo plastično uradili komparativnu analizu evropsko-kontinentalnog modela obaveznog članstva i angloameričkog modela dobrovoljnog članstva.
Takođe, bilo je neophodno proučiti primenu već donetih zakona o obaveznom članstvu, na primeru – Francuske, Nemačke, Austrije, Španije, Grčke itd, kao i primenu Zakona o dobrovoljnom članstvu na primeru: Amerike, Belgije, Bugarske, Rumunije, Makedonije, Slovenije itd.
Ja ću samo u segmentima pobrojati neke od primena ovih zakona. U Francuskoj godišnji budžet komorskog sistema, uglavnom je članarina, obezbeđena od članica, jeste oko 4 milijarde eura, a oko 900 miliona evra se troši na edukaciju privrednika u 500 institucija za obrazovanje, koji godišnje posećuje negde oko 600.000 osoba. Francuska ima dva miliona preduzeća članica komora, a takođe i 112 predstavništava u 75 zemalja.
U Nemačkoj, u 81 nacionalnu i regionalnu komoru je učlanjeno 3.700.000 privrednih subjekata. U Austriji, maloj zemlji po broju stanovnika i teritoriji, nacionalna privredna komora zaposlila je preko 400 stručnjaka u predstavništvima u inostranstvu, sa zvanjem diplomatskih predstavnika i poseduju 107 takvih predstavništava. Verovatno zahvaljujući tome ostvaruje godišnji izvoz od 160 milijardi evra. Rusija, velika zemlja i zemlja sa intenzivnim razvojem pridaje ogroman značaj organizaciji i funkcionisanju Nacionalne privredne komore. Podatak je da je duži niz godina predsednik Privredne komore gospodin Jevgenij Primakov, dovoljno govori o značaju ove komore.
Nacionalne komore u svim ovim zemljama primenjuju princip obaveznog članstva i obavezne članarine koja nije velika, a ekonomska moć komora je izuzetno jaka, posebno, prema tri strateška partnera.
Nasuprot tome, Belgija koja primenjuje sistem dobrovoljnog članstva ima 25.000 članica i 300 zaposlenih u komorskom sistemu. U Velikoj Britaniji, od 160 komora, organizovanih po dobrovoljnom principu, samo njih 60 je ispunilo uslove i kriterijume za akreditaciju, što znači da ne poseduju adekvatnu organizaciju i kvalitet.
Ponoviću, Republika Srpska se vraća na primenu Zakona o obaveznom udruživanju. Rumunija i Bugarska imaju ozbiljne probleme. U Makedoniji skoro da ne postoji komorski sistem.
Široka rasprava bi mogla da preciznije snimi probleme funkcionisanja razvoja komorskog sistema i to – u delu adekvatnosti organizovanog sistema, obezbeđenja kritične mase članova komora za predstavljanje i zastupanje pred nosiocima izvršne i zakonodavne vlasti, u kreiranju institucionalnog i poslovnog društvenog ambijenta, prenošenju javnih ovlašćenja sa države na komore, funkcionisanju komorskog sistema kao jedinstvenog sistema, bez nezavisnosti pokrajinskih i regionalnih komora i predstavljanje članica komore i komorskog sistema u inostranstvu.
Mogla bi se napraviti komparativna analiza primene modela obaveznog i dobrovoljnog članstva, sa posebnim naglašavanjem prednosti i nedostataka takvih sistema organizovanja. Prednosti obaveznog članstva su: zastupanje interesa i pružanje podrške svim industrijskim i trgovinskim uslužnim preduzećima, bez obzira na njihovu veličinu, jaka pregovaračka pozicija komorskog sistema, jaka koncentracija raznovrsnih i stručnih kadrova, mogućnost pružanja podrške kroz edukaciju i informisanje svih članica, sigurno finansiranje sa zavidnim iznosom sredstava zbog broja članica, mogućnost izbora najboljih kadrova za predstavljanje nacionalne privrede u inostranstvu, jaka baza podataka, rezultati ostvarljivi organizovanjem komorskog sistema u zemljama u tranziciji.
Nedostaci ovog sistema su očiti i oni su: mogućnost nedovoljne zainteresovanosti komora za obavljanje svoje funkcije u zastupanju interesa članica, jer je kroz obavezno finansiranje obezbeđena stabilna finansijska pozicija bez rizika, nedostatak mogućnosti konkurencije i tržišnog ponašanja, nedovoljan sluh za selektivan razvoj nedovoljno razvijenih područja, nemogućnost efikasne kontrole komora od strane njihovih članica, posebno u pogledu zastupanja interesa i pružanje podrške svima.
Prednosti neobaveznog članstva ili dobrovoljnog članstva sastoje se u tome da su komore organizovane kao organizacije strogo privatnog prava i ne organizuju se po sili zakona, tako da su veoma posvećene zadovoljenju i zaštiti interesa članica, da bi ih sačuvali uz sebe. Za ovakvu organizaciju komorskog sistema važe rigorozni tržišni principi, što stvara neizvesnost i konkurenciju između komora i uslovljava stalan razvoj i unapređenje usluga. Komore imaju veliku slobodu udruživanja i organizovanja sa poslodavcima. Transparentnost rada ovakvog komorskog sistema je daleko veći i mogućnost uvođenja akreditacije eliminiše neuspešne.
Nedostaci ovog sistema sastoje se u tome da su komore potpuno komercijalno opredeljene, finansijska neizvesnost ih dovodi u poziciju teškog očuvanja nezavisnosti, postoji opasnost od uticaja velikog biznisa na upravljanje komorama, nepostojanje organizacione strukture komorskog sistema otežava kontrolu i koordinaciju rada, nije moguće preneti javna ovlašćenja na ovakav komorski sistem, otežana je procedura uspostavljanja odnosa sa nosiocima javne vlati, nemogućnost organizovanja mreže u inostranstvu i nezadovoljavajući rezultati primene neobaveznog članstva u zemljama i u okruženju.