Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Dejan Šulkić

Dejan Šulkić

Demokratska stranka Srbije

Govori

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovane kolege, predložio sam da se briše član 1. kojim se iz člana 12. brišu odredbe koje se tiču obavljanja poslovodstvenih ovlašćenja i poslova upravljanja privrednim društvima, u skladu sa zakonom koji uređuje njihov položaj.

U obrazloženju se kaže da se na ovaj način norma usaglašava sa odredbama zakona o privrednim društvima.

Moj predlog izmene ovog predloga, odnosno amandman po prvi put, to moram da kažem, po smislu ravan je ili srazmeran ovoj zakonskoj izmeni, odnosno predlogu koji ste dali, ali sam u okviru ovog amandmana, poput brojnih mojih kolega, hteo da se osvrnem na položaj privrednih društava kada je u pitanju PIO. Dakle, kontekst predloga izmena ovog zakona.

Ovim izmenama i drugim koje su do sada bile možete razna ovlašćenja da razmeštate na ovakav ili sličan način i uređivanje penzijsko-invalidskog sistema osiguranja nije u korist zaposlenih na ovakav način i upravo će proširiti razmere tzv. isplate na ruke od strane poslodavaca zaposlenih, s tom razlikom, a to će zapravo biti podsticaj, što će za to biti zainteresovani zaposleni, jer koja korist za zaposlene da primaju zaradu u skladu sa zakonom, sa svim doprinosima preko minimalnog iznosa zarade ukoliko već sada im je jasno, s obzirom na neizvesnost i nesigurnost koju ovim zakonom konstituišemo, da će ih to što im se isplaćuje prilikom isplate zarade, odnosno na osnovu rada koji obavljaju kod poslodavca, da će ih to sačekati kao penzionera. Da ne govorim o tome da i smanjenje može ponovo da ih zadesi, a ako smo uveli presedan da smanjenje može da bude 10%, može da bude i 20%, 50%, a možda 90%.

Dakle, to je negativna posledica i zaposleni neće biti motivisani da rade za zarade preko minimalnog iznosa već sa poslodavcima dogovarati da im se preko minimalnog iznosa zarada isplaćuje na ruke.

Što se tiče ovih izmena, šta one u stvari znače za zaposlene? One znače da nema povećanja, već se penzije vraćaju na nivo iz 2014. godine, s tom razlikom što se ne uvećavaju, odnosno ne vraćaju na nivo koji bi bio da je u međuvremenu primenjivana metodologija koja je bila propisana zakonom, jer je 2014. godine sa privremenim umanjenjem suspendovana i formula za usklađivanje penzija.

Čega dalje nema? Nema vraćanja iznosa umanjenja. Nema ni vraćanja iznosa koji bi im pripao na osnovu formule usaglašavanja penzija. Nema formule za usklađivanje penzija za ubuduće. Već je o tome dosta govoreno i u načelnoj raspravi i u raspravi u pojedinostima je rečeno dosta toga.

Ali, čega ima? Ima pomoći kao utešne nagrade da će penzioneri, po proceni Vlade, i to proceni koja kategorija, odnosno sa kojim iznosom, procenom dinamike i visine od strane Vlade do postizanje tzv. finansijske održivosti penzijskog sistema da će Vlada, a do 0,3% BDP. Dakle, to je mogućnost, nije obaveza za one penzionere koji na to sigurno računaju i kalkulišu da to može da bude 5.000 ili 10.000 dinara, da je to jedna mogućnost koja je data zakonom, a da li će se i u kojoj meri i kome isplaćivati, to će zavisiti od procene Vlade Republike Srbije.

Ministar je nekoliko puta uveravao poslanike, pa čini mi se da je i građanima hteo da pošalje poruku, da će o tome tobože odlučiti Skupština, pa i ovaj predlog kao da Vlada ne računa na podršku Skupštine, bar kada je ovaj saziv u pitanju.

Uveravao nas je više puta - e, videćete da će prilikom razmatranja Predloga zakona o budžetu za 2019. godinu i izmene Zakona o budžetskom sistemu, videćete da će povećanje penzija biti veće od procenta inflacije.

Metodologija treba, mora da postoji, a ukoliko Vlada smatra u ovom trenutku kao predlagač ovog zakona da treba i takva mogućnost da postoji, to može da bude dodatni korektni faktor, pa da se on veže za rast BDP ili za neke druge parametre i da onda omogućimo to što Vlada hoće, ali da to bude propisano, da penzionerima može da bude uvećana penzija i više od procenta inflacije ili rasta troškova života.

S druge strane, kad su u pitanju privredna društva postavlja se pitanje kako je moguće da država ne reaguje, a ne mogu da poverujem zaista da je to bilo neopaženo, da pojedina privredna društva, o tome se dosta govori u javnosti, godinama ne uplaćuju PIO, odnosno doprinose na koje ih obavezuje zakon.

Na primer, „Goša“ iz Smederevske Palanke, šinska vozila, imali smo prilike da gledamo brojne drame na koje su zaposleni bili prinuđeni u Smederevskoj Palanci i onda se postavlja pitanje - ukoliko ne razvijate mehanizme za kontrolu, odnosno vršenje nadzora nad primenom zakona koje ova Skupština izglasava, postavlja se pitanje koja je vajda?

Često čujemo od ministara, da li je to ministar Đorđević i ministar Šarčević je više puta govorio o tome u načelnoj raspravi, dakle, nemamo dovoljno inspektora. To ne sme da bude opravdanje. Pa, primite pobogu inspektore. Ako jedna „Goša“ iz Smederevske Palanke je ostala dužna zaposlenima, ja mislim preko dva miliona evra, ako je ostala državi za doprinose oko 4,7, to je oko sedam miliona evra samo jedno privredno društvo je ostalo dužno državi i postavlja se pitanje da li će se ikada zaposleni i da li će se država naplatiti od tog privrednog društva, a sva je prilika da neće.

Kada govorimo o broju inspektora, niko vas ne sprečava da primite ako je po jednoj lokalnoj samoupravi da samo povećate broj inspektora, po jednog, to je 150 inspektora, dakle, to je oko milion dvesta, trista hiljada evra godišnji trošak kompletan za sve inspektore. Sa druge strane, navodim primer samo „Goše“ iz Smederevske Palanke, koja je uskratila znatno više budžet. Hvala.
Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.

Uvažene kolege, gospodine ministre, mi načelno smatramo da je potrebno doneti ovaj zakon i vi ste u obrazloženju naveli dosta razloga zašto to treba uraditi. Jedan od razloga jeste tzv. kodifikacija, objedinjavanje uopšte te zakonske regulative i tu se navodi nekoliko zakona koji su regulisali ovu oblast. Mi u ovom trenutku niti imamo mogućnost da o tome raspravljamo, niti je to potrebno, ali to pod obavezno ne znači da zakoni nisu bili dobri. Postavlja se pitanje kakva je primena bila i u tom smislu praksa će pokazati koliko ovaj zakon u stvari izgrađuje mehanizme da ovo što se proklamuje zakonom i što se daje u nadležnost državi i lokalnim samoupravama, da će biti ispoštovano.

U osnovi ovaj zakon se odnosi na tzv. ratne memorijale i on ističe i vrednuje duh oslobodilačkih napora i slobodarske tradicije Srbije, njene vojske i svih onih koji su se borili pod njenim simbolima, pod njenom zastavom, bez razlike da li je reč o Srbima ili pripadnicima drugih etničkih zajednica na području Srbije kao suverene države ili Srbije koja je kroz Kraljevinu Jugoslaviju, odnosno posleratnu Republiku Jugoslaviju imala te napore.

Dalje, bavi se takođe i razgraničenjem nadležnosti i evidentiranjem postojećih ratnih memorijala i spomenika, svega onoga što on podrazumeva. Kada je u pitanju razgraničenje nadležnosti, polazi se od pretpostavke ovim zakonom da će lokalne samouprave imati popriličan teret. U ovom trenutku mi nemamo zaista procenu kolika će obaveza biti lokalnih samouprava, tako da može da se desi da lokalne samouprave ne mogu ovu obavezu da ispune i nadam se da će se o tome voditi računa kada su u pitanju lokalne samouprave prilikom donošenja republičkog budžeta i kasnije lokalnih budžeta.

Mi smo pošli od toga da žrtve, pre podnošenja ovog amandmana, ne treba podvajati. Dakle, ne treba ovaj zakon, po nama, ne nagoveštava podršku ili pak pokretanje, ako tako mogu da kažem, istraživačkih poduhvata, niti evidentiranje neevidentiranih i neobeležnih mesta stradanja. Doduše, ovaj zakon to ne zabranjuje, ali ni na koji način to ne protežira i ne podržava. Tako da, uobičajeno je, i kod ovog zakona, diskreciona sfera ministra izvršnih vlasti je velika, pa se nadam da će kod donošenja podzakonskih akata sva pitanja koja nisu detaljno regulisana ovim zakonom, da će biti uređena.

Činjenica je da je bilo žrtava i stradanja u ratnim, ali je bilo i u posleratnim periodima i zato smatramo da bi trebalo ovaj zakon, mi smo predložili na koji način bi to trebalo da bude ali možda postoji i neki bolji način, ali smo svakako hteli da izazovemo ili isprovociramo jednu polemiku o ovoj temi i da možda od ministra čujemo, gospodine ministre, na koji način će se odnositi prema onim mestima stradanja koja nisu evidentirana, a činjenica je da postoje, ili pak da su evidentirana a da nisu obeležena.

Tu bih sad naveo nešto šta bi moglo da dođe u obzir. To su predratni spomenici, ili kako god da su bili kategorizovani između dva svetska rata, a da veliki broj njih nisu sačekali oslobođenje, bilo da je to za vreme rata učinio okupator ili možda i neke domaće strukture koje su delovale za vreme Drugog svetskog rata na ovim područjima, a svakako postoji veliki broj tih spomenika koji su podignuti pre Drugog svetskog rata, a koje je posleratna vlast, dakle posle Drugog svetskog rata, uklonila.

Interesantno je izvršiti popis, ne da bismo se dokazivali ko je bio veći dušman u predratnom periodu i svemu onome što obeležava napore iz Srbije, Kraljevine Srbije i Kraljevine Jugoslavije, da li je to bilo za vreme rata ili posle rata. Zatim, to predstavljaju mesta stradanja za vreme rata i posle rata, dakle, koja nisu obeležena a zna se za njih da postoje i naravno postoje i ona koja nisu evidentirana, a samim tim nisu ni obeležena, a u svakom slučaju poznato je da postoje. Navešću samo neke od primera, za sve ove strukture.

Kad su u pitanju predratni spomenici, postoje primeri dobre prakse, kao što je slučaj spomenik Kralju Petru I oslobodiocu u Zrenjaninu, nekadašnjem Petrogradu ili Bečkereku, koji je u međuvremenu obnovljen, a porušen je za vreme Drugog svetskog rata. Zatim, postoji i mesto stradanja, navešću primer u Velikoj Plani, u dvorištu gimnazije, da je prilikom izvođenja nekih radova otkrivena je masovno, tako da kažem, mesto stradanja i da na tome ništa nije rađeno do današnjeg dana. Dakle, ne treba praviti razliku između žrtava, da li je to bilo za vreme ratnih napora Srbije ili država u kojima je Srbija učestvovala, kojima je pripadala ili je to bilo na neki drugi način izvedeno.

Sa ove vremenske distance, dakle, posle 70-ak godina, kada nema ni egzekutora, mislim posebno na ove posleratne likvidacije i mesta stradanja, smatram da sa ove vremenske distance donošenje ovog zakona, ovo jeste u stvari jedna prilika da se na neki način ovaj zakon odnosi i tiče, ili bar da neko od vas to prokomentariše, ako to već imate na umu, da u tom smislu ovaj zakon daje neku nadu i neku šansu da će se i te žrtve i ta stradanja biti obeležena na dostojan način i da će im se odati počast.

Kada je u pitanju izjednačavanje, to sada možemo da kažemo da se pretpostavlja, ali isto ne bi bilo loše da se čuje, ako postoji veliki broj mesta stradanja ili mesta gde su vođene borbe, pa samim tim i stradanja velikog broja ljudi, civila, vojnika za vreme Drugog svetskog rata, onda takođe bi trebalo, pretpostavljam, pošto su izjednačeni u pogledu borbe protiv fašizma i ravnogorci da će i Ravna gora takođe biti ratni memorijal. Zatim, ako je Kuća cveća memorijal, na neki način pretpostavljamo da je i Oplenac memorijal.

Tako da bih vas zamolio, gospodine ministre, da možda na neka od ovih pitanja odgovorite, a neka od ovih pitanja mislim da postoji veliki broj građana koje interesuje – da li će se ikada istražiti i saznati šta je bilo sa žrtvama posle rata posebno? Dakle, postoje masovna mesta stradanja, pa vas molim da u tom smislu date neki odgovor. Hvala.
Zahvaljujem predsedavajući.

Sledstveno amandmanu koji smo podneli na naslov zakona, podneli smo i amandman na član 1. koji u osnovi uvodi obavezu planskog rada na pronalaženju posebno onih skrivanih stratišta, odnosno mesta stradanja u ratnom i posleratnom periodu.

Sam zakon po našem mišljenju treba da ima daleko širi smisao i da ne treba da se svodi kada je u pitanju održavanje samo na komunalno održavanje, košenje trave, da ne kažem korova, pošto je to odomaćena praksa, a ništa naravno nije upućeno specijalno vama već je to jedan društveni odnos uopšte prema spomenicima, prema memorijalima. U tom smislu mislimo da nedostaje jedan programski odnos, odnosno obeležavanje programsko jubileja koji su vezani za određene memorijale, tako da nam se ne desi poput veoma oskudnog neopaženog obeležavanja bitaka koje su se desile u toku velikog rata, Prvog svetskog rata, jer je to sada praktično stogodišnjica.

Svedoci smo u isto vreme da na to naše zanemarivanje s druge strane imamo pozive ili javne debate koje već prelaze u granicu revizionizma kada je u pitanju Prvi svetski rat. Mislim da se i vama potkrala jedna greška ili propust u obrazloženju gde ste rekli da posle promene prestale su da postoje tri države, a nastala je današnja Srbija. Srbija je posle raspada državne zajednice obnovila svoju državnost i u tom smislu je to možda moglo drugačije da bude formulisano.

Još jedanput ističem značaj istraživanja, i to ne bilo kakvog nego institucionalnog. Navešću, takođe, jedan primer – grobno mesto na groblju u Starom selu, dakle, u jednom selu u Velikoj Plani, gde je bilo sahranjeno nekoliko desetina regruta Vojske Kraljevine Jugoslavije, da je to mesto neobeleženo, dakle, nema tu nikakvog pretencionizma, jer među poginulima na tom mestu ima i Slovenaca regruta, kraljevske vojske, ima i Muslimana, tako da, evo, još jedanput ističem značaj istraživanja, odnosno institucionalnog istraživanja i evidentiranja.
Zahvaljujem gospodine predsedavajući.

U članu 1. predlagač je predvideo da se brišu reči – jedinice lokalne samouprave kada su u pitanju predstavnici. U tom smislu ne znam kako to predstavlja jezičko poboljšanje jer upravo se daje širi smisao ako se ove reči budu izbrisale, daje se širi smisao pa se može misliti i zbunjivati i za neke druge predstavnike, jer građani biraju i predstavnike mesnih zajednica, biraju i narodne poslanike na parlamentarnim izborima, biraju predsednika Republike. Tako da u tom smislu to ne predstavlja sigurno jezičko poboljšanje i smatramo da je potpuno drugačiji motiv da se sa amandmanima koji su podneti na ovaj član, da to u stvari bude paravan i jedna barijera da se stigne do nekih drugih članova koji su predloženi izmenama ovog zakona kako bi se o njima diskutovalo.

I ti amandmani sa osvrtom, tzv. amandmani sa osvrtom su već viđeni i dosta je reči o tome potrošeno, tako da neću o tome sada govoriti.

Uvažili smo taj predlog. Nismo tražili da se promeni. Sa druge strane, tražili smo da se iskoristi ova prilika za još jednu intervenciju na taj član koji se menja. Kada su u pitanju građani sa područja lokalnih samouprava, rešenje je od ranije, niste ga vi uveli, tretiraju se kao lokalni stanovnici. Republika Srbija ima građane. Teritorija je jedinstvena. Kada su u pitanju stanovnici, svi smo mi stanovnici sa područja određenih lokalnih samouprava pa se u tom smislu možemo smatrati i lokalnim.

Ako postoji lokalno stanovništvo, postavlja se pitanje – ko nije lokalni stanovnik?

Ako govorimo o lokalnim samoupravama i o korišćenju prava upravljanja javnim poslovnima kada su u pitanju nadležnosti lokalnih samouprava, Zakon o lokalnim izborima je tu jasan. Dakle, mogu učestvovati samo oni koji imaju prebivalište i to duže od šest meseci, čini mi se, na području određene lokalne samouprave i u tom smislu oni imaju mogućnost da učestvuju u vršenje javnih poslova, kao što isti taj građanin koji se ovim zakonom, ako ostane rešenje i ne prihvati se ovaj amandman, a vidim da Vlada nije prihvatila, taj građanin se u isto vreme smatra i lokalnim stanovnikom.

To ako se prihvati, zaista bi moglo da se smatra jezičkim poboljšanjem. Ništa nije pežurativno. Da ne ulazim u polemiku ko je tada doneo zakon, ko je propustio da promeni, da li se slagao ili nije slagao. To uopšte nije važno i smatram da u tom smislu bi možda ovo rešenje moglo da se prihvati i u isto vreme uvažava intervencija, odnosno izmena koju je predložila Vlada.

Sa druge strane, sam predlog izmene zakona i dopuna, o izmenama Zakona o lokalnoj samoupravi ima neka rešenje i intenciju nekih posebnih izmena i to se može uvažiti. Međutim, neko od prethodnih govornika, kolega je govorio da se to možda ne radi na jedan sistematičan način i da je možda trebalo pripremiti i donošenje novog zakona, a da sve to treba posmatrati u kontekstu izbornog zakonodavstva.

Naravno, u ovom trenutku se to iz nekih razloga, opet ne želim da otvaram polemiku zašto se to radi, izbegava da o tome govori, ali smatram ako govorimo, svi smo pod nabojem nekih problema u lokalnim samoupravama da oni upravo izviru iz izbornog zakonodavstva i da bi tu trebalo povesti jednu širu javnu raspravu, suštinsku i da nakon toga bi trebalo temeljno reformisati, kako vi često govorite, dajete tu dimenziju ovim intervencijama Zakona o lokalnoj samoupravi, reformi tog zakonodavstva koja se tiče lokalne samouprave.

Nemam vremena da sve ove izmene obuhvatim, ali u kontekstu ovog člana, odnosno narodnih predstavnika jedinica lokalne samouprave, tu dolazi do jezičkog pogoršanja. Ta optimizacija o kojoj govorite može i da se prihvati kao dobro rešenje što set tiče broja odbornika, broja članova veća, broja pomoćnika itd. Kada su pomoćnici predsednika opštine u pitanju ili gradonačelnika, govoriću načelno, pošto sam zamoljen od strane pomoćnika iz Velike Plane, da ih ne pominjem, pošto kažu da im narušavam ugled u javnosti kao da njihovo angažovanje na način zbog kojeg su angažovani ne narušava ugled i njihov i opštine, ali krajnje načelno da kažem da je možda bila prilika ako ste se već bavili tim pitanjem da bi trebalo predvideti stepen stručne spreme, odnosno najpre oblasti za koje se mogu angažovati pomoćnici.

Tamo se u zakonu nabraja, pa se stavljaju i druge neke oblasti i da ne navodim sada neke primere, ima tu svega i svačega. S jedne strane, nije glavni izvor problema broj pomoćnika, ja smatram da je u najvećoj meri problem njihova nekompetentnost. Ne kažem da je to u svim slučajevima, ali da bi propisivanje nekih uslova, dakle, vi ne možete u zakonu sada da propišete i da kažete mora da ima završen taj i taj fakultet. Ali, ako je reč o pomoćniku on je formatiran organizaciono u opštinskoj upravi i predviđa se, to je od nas tražio u Velikoj Plani upravni inspektor, dakle, imam rešenje o tome, da je morala u aktu o sistematizaciji, odnosno u odluci, opštinskoj upravi da bude navedeno za koje oblasti da se propišu uslovi, pa bi bilo dobro da nekako pod silom, odnosno pritiskom sile zakona to pitanje bude uređivano, jer pazite, pomoćnik predsednika opštine, gradonačelnika podrazumeva određenu stručnost.

Znači, vrstu obrazovanja, stepen stručne spreme za tu oblast za koju se angažuje i poželjno bi bilo i određeno iskustvo da ima. Jer, angažovanje nekompetentnih ljudi jeste u stvari pokazatelj kakva se kadrovska politika vodi, a naravno to je i pokazatelj i mladim ljudima koji se obrazuju i onda se začudimo u nekom trenutku zašto mladi ljudi u velikoj meri odlaze, zato što naravno ne mogu da konkurišu ako nisu politički ostvareni ili ostrašćeni kako god hoćete, onda nemaju šanse.

Dakle, govorim krajnje načelno, nikoga lično ne uzimam u obzir, i mislim da je ovo bila prilika da se nešto po tom pitanju uradi. Uz to ako imamo pomoćnike za razno razne oblasti, koje nisu svakako prioritetna potreba građana, zašto ne bismo imali pomoćnike za protivgradnu zaštitu, jel vidite da je to aktuelno, ne smo ove godine već unazad niz godina, pa ako opštine pribavljaju protivgradne rakete zašto umesto države ili zajedno sa državom, zašto ne bismo imalo pomoćnike predsednika opština za protivgradnu zaštitu.

Evo, krajnje dobronamerno, pa vas molim razmotrite, da makar ova intervencija sa lokalnim stanovništvom bude uvažena. Hvala.
Zahvaljujem.

Na član 1. Zakona o rebalansu budžeta za 2017. godinu podneo sam amandman, ali ne da se odredbe ovog člana brišu, iako uvažavam i podržavam argumentaciju, posebno ovaj normativni deo koji je obrazložio gospodin Krasić, iz prostog razloga zato što brisanje ove odredbe znači uskraćivanje zaposlenima na način kako je to predviđeno budžetom za 2017. godinu.

Prilikom usvajanja budžeta za 2017. godinu zalagao sam se sa kolegama poslanicima da se ta odredba promeni. Dakle, Zakon o budžetu da ne suspenduje prava zaposlenih kada su u pitanju nagrade i bonusi koji su, kako to u budžetu stoji, propisani, odnosno garantovani članom 120. Zakona o radu o opštim, posebnim, pojedinačnim, kolektivnim ugovorima i naravno drugim aktima kod budžetskih korisnika.

Dakle, ako sam se tada zalagao protiv suspendovanja tih prava, ne mogu se sada zalagati da se to produži, makar i ovih nekoliko dana do kraja godine.

Međutim, protivim se načinu na koji se to radi i u tom smislu sam podneo amandman koji nešto precizira i možda će neko protumačiti, možda i ministar da je to upravo ovo što je napisano, da se izuzetno od st. 1. i 2. ovog člana isplata – poklon u novcu, božićnih, godišnjih nagrada i bonusa, kao i drugih primanja iz člana 120. stava 1. tačka 4. Zakona o radu, predviđenih posebnim i pojedinačnim kolektivnim ugovorima i drugim aktima, za direktne i indirektne budžetske korisnike itd…

Dakle, na način kako je to suspendovano Zakonom o budžetu za 2017. godinu. Budžetom za ovu godinu, odredba koja se menja propisana je, kako je tada navedeno i rečeno i to se sada potvrđuje, da se iz razloga makroekonomske stabilnosti budžeta Republike Srbije neće isplaćivati novčana davanja, bonuse i nagrade koji su predviđeni Zakonom o radu itd.

Mi smo tada isticali da se godišnjim zakonom, kakav je Zakon o budžetu, za svaku pa i za 2017. godinu, ne mogu suspendovati prava koja su zaposlenima garantovana zakonom i drugim aktima, podzakonskim aktima, koja doneti ili potpisani ili usaglašeni između poslodavaca i zaposlenih kao što su kolektivni ugovori i tada je, da ironija bude veća, pravim izuzetak od izuzetka, ako tako mogu da kažem, osim za jubilarne nagrade.

Ova izmena zakona takođe predstavlja izuzetak od izuzetka zato što je odredba budžeta za 2017. godinu predstavlja izuzetak. Dakle, u toj godini se neće isplaćivati nagrade i bonusi, a sada na samom kraju godine, pravimo izuzetak. Ja bih voleo, gospodine ministre da ste nam ipak nešto od onoga što znate, pretpostavljam, izneli, makar u raspravi, jer ako je medicinska sestra, kako nas je predsednica parlamenta pre neki dan na konferenciji obavestila, pitala - kada će biti isplaćeno 10 hiljada nekih nagrada ili bonusa, ne znam već šta, predsednica parlamenta je rekla – pa evo, kada rasprava bude završena, trudimo se da to bude što pre.

Dakle, ipak se nešto zna i pretpostavljam da kad vi kažete da postoji prostoru u okvirima ovih sredstava za plate zaposlenih itd, da on neće biti probijen, to ste obrazložili više puta danas. Znači, da se ipak više zna koliki je taj prostor i da se zna da u tom prostoru nešto može da se isplati.

Sada, uvom trenutku, možete da kažete – pa da, ali ja danas ne mogu da znam koliko će predložiti koji ministri i koliko će toga biti. Mislim da bi ipak bilo korektno da poslanici, odnosno Narodna skupština, bude informisana o tome i da kažete – mi procenjujemo, da ne znam, taj neki višak u tim okvirima koji su planirani budžetom, koji se ne probijaju, ne znam, 100 nekih jedinica, i mi se sa time uklapamo. Kako će to biti raspoređeno videće se naknadno. Ipak mislim da je nešto tu moglo da se kaže.

S druge strane, da iskoristim još par rečenica, kada su pitanju jubilarne nagrade. One su bile izuzetak i budžetom, sada ostaju naravno, i ne znam gospodine ministre, zašto i budžetom za 2018. godinu, odnosno, zašto se ne menja zakon da jubilarne nagrade zaposlenih u obrazovanju ne isplaćuje Ministarstvo. Jer, pazite, to je jedini slučaj, jedina situacija gde lokalna samouprava je drugi nivo vlasti, isplaćuje jubilarne nagrade zaposlenima u Ministarstvu. Taj zakon nije donet od kako ste vi ovde, ali možda nešto moglo to da se promeni.

Govorim iz iskustva, bio sam na čelu jedne opštine kada je, čini mi se, 2012. godine isto na način kao i sada pravljen izuzetak što se tiče bonusa i nagrada, pravljen izuzeta i za jubilarne nagrade, da se čini mi se u 2010. ili 2012. godini, sada nije to ni toliko važno, mislim da je gospodin Obradović bio ministar, tada da se u toj godini neće isplaćivati jubilarne nagrade. Znate, pa kada su sindikati u narednoj godini izvršili pritisak na Ministarstvo, onda su lokalne samouprave bile prinuđene da krajem naredne godine u decembru mesecu isplate dvogodišnje jubilarne nagrade.

Znate, mislim da suspendovanje prava zaposlenih, jubilarna nagrada, bonusi itd, sve što je predviđeno nekim aktima na ovakav način, baš kao isto što smatram da će biti i kod privremenog umanjenja penzija, da će jednog dana imati neke implikacije na neki od narednih budžeta.

Dakle, eto, u tom smislu da iskoristim diskusiju po ovom amandmanu da vas zamolim, da se neko time pozabavi. Lokalnim samoupravama je uveden ta obaveza jubilarnih nagrada, na osnovu toga što se tadašnji ministar prosvete dogovorio sa sindikatom da lokalna samouprava plati. Tada lokalnim samoupravama nisu povećana sredstva za te izdatke. U međuvremenu imali smo i smanjenje opšte stope poreza na zarade sa 12 na 10%, pa smo imali umanjenje transfernih sredstava itd. Sve se to pravda nekim makro ekonomskim razlozima, a lokalne samouprave i dalje imaju tu obavezu. Ali, ne toliko ni zbog obima sredstava, to je možda milion dinara na nivou jedne prosečne lokalne samouprave, 500, 700 hiljada dinara prosečne veličine, već zbog toga što ne bismo dolazili u situaciju da Ministarstvo zbog neisplaćivanja jubilarnih nagrada uskraćuje, odnosno umanjuje transferna sredstva lokalnim samoupravama za iznos neisplaćenih jubilarnih nagrada, a da u isto vreme, to ste odgovorili gospodinu Lapčeviću sinoć na Odboru za finansije, da to ne možete, što i razumete, ne možete direktno da isplatite preko škole, zato što je to suprotno zakonu.

Zato vas molim, da nešto u tom pravcu preduzmete u narednoj godini, kako bi se prosto razdvojile nadležnosti lokalne samouprave, npr. kod investicionog održavanja, kod materijalnih troškova, i to tako treba da ostane, ali kada su u pitanju jubilarne nagrade mislim da to treba da ide direktno sa Ministarstva.
Zahvaljujem.

Predlog zakona o Nacionalnoj akademiji obiluje neodgovarajućom terminologijom i amandmanom sam želeo da izvršim prilagođavanje termina u skladu sa njihovom upotrebom u komunikaciji.

Dosta toga je rečeno i od strane drugih kolega, neke kolege su predlagale da se predvidi reč trener itd, ali je potpuno svejedno ako budemo ušli u istraživanje porekla svake reči, mislim da ćemo biti u bezizlaznoj situaciji. U svakom slučaju, mislim da je ovaj predlog prihvatljiv i da je možda najprikladniji za zakon.

U obrazloženju kojim je odbijen amandman je rečeno da se ne obezbeđuje usklađenost sa rešenjem predloženim u Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o državnim službenicima. To ne bi smelo da ima nikakve veze, rasprava je objedinjena. Na kraju krajeva i na taj predlog zakona dali smo amandman na član gde je to bilo potrebno.

Sada je svejedno da li će edukaciju ili usavršavanje, kako se predviđa zakonom o Nacionalnoj akademiju, vršiti kouči, instruktori ili treneri, nekako, čini mi se da se potreba donošenja ovog zakona i organizacija stručnog usavršavanja, na način kako se to predviđa, protežira kao osnovni razlog postojećeg stanja u javnoj upravi.

Dakle, mi nismo razrešili pitanje kvantiteta, odnosno broja službenika, izvršili racionalizaciju, da bismo se posle na broj koji ostane, dakle, na one činovnike koji ostanu da rade, izdvajali određeni novac i ulagali u usavršavanje ili edukaciju, kako već i predviđate.

Na ovaj način, ako ovako ostane, edukaciju i usavršavanje će obuhvatiti i one kadrove koji su bezazleni slučajevi. Dakle, zaista nikakva edukacija, sprovodili je kouči, treneri ili inspektori neće imati nikakvog značaja.

Podsetiću vas da ne tako davno, pre nekoliko godina, ministarstva su organizovala savetovanja, dakle, nisu to bile ni edukacije, ni usavršavanja, bila su savetovanja u vezi sa primenom nekih novih propisa. Donošena su i uputstva, pozivane su na savetovanja stručne službe u zavisnosti od vrste posla, da li su dužne da se bave budžetskim poslovanjem, da li društvenim delatnostima itd. i na tim savetovanjima je zaista moglo da se postavi pitanje i mogle su da se otklone dileme koje su postojale u pogledu primene novih zakona.

Na ovakav način izdvojićemo veliki novac, ulagaćemo u edukaciju ljudi koji će biti takođe obuhvaćeni procesom, ali od njih nećemo imati nikakve vajde. Primera radi, u Velikoj Plani pomoćnik predsednika opštine za razvoj privrede ili preduzetništva koji nema ni znanja, ni zvanja, niti sposobnosti za taj posao će takođe kao postavljeno lice i koje je smešteno, odnosno pozicionirano u aktuelnoj sistematizaciji i opštinskoj upravi, takođe biti obuhvaćeno. Zaista, ni na koji način neće moći da se doprinese bilo kakvom usavršavanju takvih kadrova. Tako da vas molim da u primeni ovog zakona, pošto će sigurno usvajanjem ovog zakona Nacionalna akademija biti konstituisana, da u primeni prethodno razrešimo pitanje obima javne uprave. Ne želim da učestvujem u razgraničavanju odgovornosti bilo koje prethodne vlasti za tendencije koje postoje, ali u svakom slučaju, ona se ni na koji način u poslednjih pet godina nije promenila, čak šta više, produbila se.

Imam pravo možda to i da kažem, zato što sam kao predsednik opštine vodio o tome računa i Velika Plana u trenutku kada sam predao dužnost je imala 51 manje zaposlenog od dozvoljenog broja. Tako da je moguće organizovati drugačije upravo i na ljude koji su karijerni činovnici ulagati savetovanjima, usavršavanjima i edukacijama. Hvala.
Zahvaljujem.

Član 8. Predlog zakona propisuje nadležnost, sastav i način formiranja Programskog saveta i u stavovima 2. i 3. propisuje da Programski savet, odnosno predsednika i članove, imenuje i razrešava direktor Nacionalne akademije i da direktor Nacionalne akademije ima potpuno diskreciono ovlašćenje, ili pravo, da predsednika i sedam članova Programskog saveta imenuje iz reda državnih službenika koji ispunjavaju određene uslove koji se propisuju zakonom.

Amandmanom sam predložio da se za potrebe formiranja Programskog saveta godišnjim javnim pozivom formira stalna lista državnih službenika koji ispunjavaju uslove propisane ovim zakonom. Da se, takođe, lista objavljuje na sajtu Nacionalne akademije, kao i akt o imenovanju državnih službenika. Ko obrazloženje navodimo da se predviđanje formiranja stalne liste državnih službenika koji ispunjavaju uslov za članstvo u Programskom savetu na osnovu javnog poziva koji bi se objavljivao svake godine, i na taj način bi se svim zainteresovanim državnim službenicima koji ispunjavaju tražene uslove omogućilo da sa stalne liste budu imenovani u Programski savet.

Takođe, podstakla bi se konkurencija, odnosno broj zainteresovanih, a ispoštovalo bi se i načelo javnosti pri izboru državnih službenika. Hvala.
Zahvaljujem.

Član 33. Predloga zakona reguliše strukturu Nacionalnog prosvetnog saveta i predlagač zakona je predvideo smanjenje sa 43 na 35 člana Nacionalno-prosvetnog saveta.

Ministar je, čini mi se, u načelnoj raspravi, kao jedan od razloga kojim se rukovodio za smanjenje broja člana Nacionalno-prosvetnog saveta naveo preporuku ili nalog Državne revizorske institucije. To svakako ne može da bude razlog. Ta ušteda može da se odvija i da se obezbedi na neki drugi način. Vi ste, ministre, s obzirom na vaše kompetencije, na moje iznenađenje, posegli i smanjili broj predstavnika akademika, redovnih profesora univerziteta, predstavnika univerziteta u Srbiji, sve ostale strukture su, manje-više zastupljene, s tim što ste povećali broj predstavnika reprezentativnih sindikata sa jedan na četiri u odnosu na prethodno zakonsko rešenje. To je isto čudno, da stavljate broj reprezentativnih sindikata, kada je to promenjiva kategorija. Dakle, može da ih bude više, ali može da ih bude i manje i mislim da to ne treba da bude definisano zakonom.

Dalje, u sklopu sveukupnog preuzimanja nadležnosti ovim zakonom koje Vlada preuzima, kako sa nižih nivoa, ako tako mogu da kažem, od ustanova i lokalnih nivoa, u ovom članu je predviđeno i preuzimanje nadležnosti sa viših nivoa, o čemu je dosta reči ovde izgovoreno. Dakle, umesto Narodne skupštine koja bi birala Nacionalni prosvetni savet, to sada treba da radi Vlada Republike Srbije.

U stavu 12. ovog člana, Predloga zakona, predviđeno je da ministar može podneti zahtev za razrešenje člana Nacionalnog prosvetnog saveta, ukoliko on ne ispunjava svoju dužnost.

Nekim članom je predviđeno da se donosi poslovnik o radu. Valjda će tim poslovnikom biti predviđeno detaljnije šta su dužnosti, tako da mislim da Vlada i ministar, pored svih obaveza, a posebno s obzirom na stanje u Srbiji, zaista ima prečih poslova nego da prati na taj način rad članova Nacionalnog prosvetnog saveta. Hvala.
Zahvaljujem.

Paralelno sa preuzimanjem nadležnosti od strane Vlade, kako od nižih nivoa, tako i od Narodne skupštine, kako sam maločas govorio, u članu 34. se vrši, ako tako mogu da kažem, omekšavanje nadležnosti Nacionalnog prosvetnog saveta, tako što, umesto da Nacionalni prosvetni savet utvrđuje pravce razvoja i kvaliteta obrazovanja, da utvrđuje standarde, donosi osnove programa, utvrđuje predloge programa, daje preporuke, dakle, Nacionalni prosvetni savet samo daje mišljenja.

Ako pođemo od činjenice da Vlada imenuje Nacionalno prosvetni savet, da utvrđuje naknadu, da ministar može da pokrene proceduru i, pretpostavljam uspešno sprovede razrešenje člana Nacionalnog prosvetnog saveta, uz promenu nadležnosti mogu da kažem da zaista to, da ne upotrebim neki pežorativni izraz, u najmanju ruku umanjenje značaja Nacionalnog prosvetnog saveta i za posledicu ima, sigurno neće dovesti ministre do ispunjenja, jer neće slediti ciljeve koje ste vi proklamovali obrazlažući predlog ovog zakona, sigurno neće delovati motivaciono i podići nivo efikasnosti članove Nacionalno prosvetnog saveta, čak šta više, obezvređivanje umanjenje značaja Nacionalnog prosvetnog saveta neće dovesti do efikasnosti, osim ukoliko funkcionisanje po sistemu subordinacije ili možda odgovarajuća naknada za rad članova Nacionalnog prosvetnog saveta ne podigne nivo efikasnosti.

Vi ste u nekoliko navrata u toku rasprave isticali da vi ne težite zloupotrebi ovih nadležnosti, i to ste na jedan socijalno neupadljiv način predstavili i možda bi se u to moglo poverovati, ali da nema slučaja škole u Zemunu, gde vi, možda niste hteli da do toga dođe, ali do toga je ipak došlo. Hvala.
Hvala.

Podneo sam amandman na član 1. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o poljoprivredi. Smatram da ovaj potez vlasti nije nešto što predstavlja razvojnu potrebu Srbije, već je posledica obaveze koju je Srbija preuzela donošenjem Zakona o potvrđivanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju 2008. godine.

S obzirom, da je vođena velika polemika, da kažem političko pimplovanje u toku načelne rasprave od vlasti i dela opozicije, podsećam vas da je Predlog zakona Skupštini uputila Vlada Mirka Cvetkovića, odnosno Borisa Tadića i čini mi se da se sadašnja vlast, Bog zna koliko zbog toga ne želi, dok su DSS i često prozivani Vojislav Koštunica bili protiv potpisivanja, da se ne podsećamo na koji način i ko ga je potpisao, dok su poslanici DSS tada glasali protiv Zakona o potvrđivanju Sporazuma.

Tada se Srbija obavezala da u roku od četiri godine postepeno usklađuje zakonodavstvo, kako bi državljanima država članice EU omogućila da stiču svojine nad nepokretnostima i kako se kaže, obezbedila isti tretman kao i svojim državljanima.

Što se tiče osnova na koji se poziva predlagač zakona, član 97. tačka 9) i 12) mislim da su neodgovarajuće, jer te tačke govore o, između ostalog održivom razvoju, sistemu zaštite životne sredine, biljnog i životinjskog sveta, organizacije o korišćenju prostora od naučno-tehnološkog razvoja, dok je u potpunosti zanemarena tačka 1) istog člana, kojim je propisano da Srbija u uređivanju odnosa sa drugim državama i međunarodnim organizacijama, a to jeste slučaj sada, dužna je da obezbeđuje, norma je imperativna, suverenost, nezavisnost, teritorijalno, celovitost i bezbednost Republike Srbije, što je i te kako ugroženo u toku pregovaračkog procesa i svim onim što se paralelno, rekao bih i uslovno, odigrava sa procesom pregovaranja sa EU.

Kao i tadašnji Zakon o potvrđivanju SSP ondašnje vlasti, tako i ovaj zakon o izmeni Zakona o poljoprivredi, kao akt ove vlasti je posledica spoljnopolitičke orijentacije da EU nema alternativu, pa onda ako se moralo pribeći aktu nužde, a ovaj Predlog zakona jeste akt nužde, trebalo je to izjednačavanje tretmana državljana EU sa državljanima Srbije u pogledu svojinsko pravnih pitanja vezati za članstvo u EU, kao što su to uradile druge ili većine zemalja članica EU. Ako se već ovde veruje, a u Evropi se tvrdi da Srbija ima takvu perspektivu, ovako sa izvesnim uslovljavanjima i neizvesnim perspektivama EU, perspektivama Srbije i na ovom pitanju Srbija se ponaša po principu „ne pitam šta košta, a košta će nas skupo“.

Po samom zakon on, u suštini dozvoljava promet poljoprivrednog zemljišta, odnosno prodaju poljoprivrednog zemljišta u privatnoj svojini državljanima država članica EU i to tako treba reći, umesto što pokušava da se predstavi, da se uslovima koji su predviđeni, dakle odlaganjem to sprečava. Ne sprečava se, dozvoljava se samo pod određenim uslovima, jer da se zaista želelo da se to spreči, onda član 1. tačku 4) nije trebalo ni menjati, koja doslovce glasi – „vlasnik poljoprivrednog zemljišta ne može biti strano fizičko lice, odnosno pravno lice“. Ako se htelo onemogućiti strancima sticanje svojine na poljoprivrednom zemljištu, ništa nije trebalo menjati u ovom članu, odnosno trebalo je pooštravati kod pravnih lica.

Uslovi koji se predviđaju za strane državljane za sticanje svojine nad poljoprivrednim zemljištima u privatnoj svojini su uglavnom prepisani uslovi iz odredaba zakona kojima se propisuju uslovi za sticanje svojine nad državnom poljoprivrednom zemljištu kada su u pitanju državljani Republike Srbije sa nekim dodatnim ograničenjima i u tom smislu nije realno da bilo koji državljanin bilo koje države članice EU odluči da živi u Srbiji u iznajmljenom gazdinstvu desetak godina, da za to iznajmljivanje plati 20-30 hiljada evra, da uloži u poljoprivrednu mehanizaciju 20-30 hiljada evra, da obrađuje zemljište minimalno tri godine da bi nakon toga, ukoliko se ništa ne promeni, ukoliko se uslovi ne pooštre i ukoliko bude želeo imao mogućnost da otkupi svega do dva hektara zemlje koja se u centralnoj Srbiji može kupiti za pet do šest hiljada evra.

Složićete se da to baš i nije nešto podsticajno.

Ovim predlogom zakona se strogim uslovima samo odlaže promet zemljišta stranim državljanima u privatnoj svojini, ali zato taj strani državljanin kao vlasnik kapitala, kao vlasnik pravnog lica može kupiti u postupku privatizacije, a to je zamerano u prethodnom periodu, i bez obzira na te zamerke ništa se sada ne menja, što bih podržao, može kupiti neki poljoprivredno-industrijski kombinat koji u osnovi podrazumeva i privatizaciju nekoliko hiljada, možda i desetina hiljada hektara zemlje. Uz to, pod određenim uslovima, sa nekim nazovi programima novim, može računati na podsticajna sredstva 10.000 evra po radnom mestu. Za 10.000 ecra u centralnoj Srbiji se danas može kupiti tri do četiri hektara obradive poljoprivredne zemlje.

Da ironija bude veća, državljani država članica EU ipak jesu izjednačeni sa našim državljanima, kada je u pitanju ovo ograničenje do dva hektara, jer se od bavljenja poljoprivrednom proizvodnjom u ovakvim uslovima u Srbiji za deset godina ni ne može više steći od toga da se možda kupi dva hektara zemlje.

S druge strane, kad govorimo o izjednačavanju, postavlja se pitanje o čemu je to zapravo reč i o kakvom istom tretmanu kada EU konstantno, dakle, posebno kroz pregovarački proces, a rekao bih po meri i redu SSP Srbiju izlaže jednostranim uslovljavanjima kako za svoj, rekao bih i za tuđi račun. Da li uopšte o tome treba govoriti kada pojedini državni funkcioneri povremeno, rekao bih, rone suze pred licem javnosti i žale se na pritiske kojima su izloženi u pregovaračkom procesu? Dakle, da zaključimo, samo odustajanjem od izmene zakona može se postići cilj koji je predlagač postavio ovim predlogom zakona.

Kad su u pitanju pravna lica, od predlagača zakona smo čuli da je ovaj predlog deo domišljatog plana da se spreči da nabrojanih nekolicina tzv. domaćih tajkuna ostanu bez konkurencije u najavljenoj, dakle izvesnoj privatizaciji poljoprivredno-industrijskih kombinata, pa se zato omogućava stranim pravnim licima da im budu konkurencija.

Prethodno je pitanje šta uopšte treba prodavati i da li će ti strani investitori zaista biti strani ili će neko novcima domaćih tajkuna kupovati poljoprivredno-industrijske kombinate. Hvala.
Zahvaljujem.

Nužna posledica osnivanja ministarstva za evropske integracije jeste gašenje Kancelarije za Evropske integracije ili razlog za osnivanje ministarstva za evropske integracije jeste gašenje, pak, Kancelarije za evropske integracije. Dakle, teško je to razgraničiti iz diskusije i obrazloženje koje smo čuli od predlagača, u svakom slučaju, posledica je ista. Dalje, rečeno je da razlog za osnivanje ministarstva jeste povećani obim posla, a da se neće povećavati troškovi.

Znači, biće povećanog obima posla, a sa druge strane nećemo imati dodatna sredstva za novozaposlene, za stručnu podršku, za tehničku opremljenost i onda se postavlja pitanje kako će pri istim uslovima, ta ista Kancelarija, izdignuta na nivo ministarstva obaviti većim obim posla.

Uz to šta Kancelarija za evropske integracije, izdignuta na nivo ministarstva, uz Vladu, sve državne organe i organizacije, pojačani sa predsednikom Republike, koji je u vladajućem delu protagonista evrointegracija, šta na intenzitetu Kancelarije za evropske integracije može posebno da uradi?

Dosadašnji intenzitet u ovakvim okolnostima, pregovori ili prihvatanje pritisaka u procesu evropskih integracija jeste dovoljno štetan za Srbiju. Znači, pojačavanje intenziteta može samo da nas zabrine.

Kad govorite još o razlozima, ističe se hiperprodukcija u normativnoj oblasti, ali, s druge strane, ne izgrađujemo mehanizme za efikasnu primenu tih zakona. Zatim, ističe se spoljnotrgovinski bilans, bez informacija koliko nas to košta, šta smo dobili a šta smo kupili? I, naravno, statistika da građani bolje žive.

Uveravam vas, nažalost, dakle, nemam se čemu radovati, kao neko ko je opredeljen da živi u ovoj državi, ko želi da školuje decu u ovoj državi, ko želi da mu deca nađu šansu u ovoj državi, da to neće biti preterani izazov za mlade koji odrastaju.

I na kraju, pominjani su standardi, na šta je i predsednica ukazivala, da treba poštovati različitosti, tolerisati. I to podržavam. Ali, nadam se da se to ne odnosi samo na seksualnu orijentaciju. Ako je različitost, i politička, i pripadnost političkim partijama, takođe pravo na neku različitost, zašto vlast toleriše prebijanje i gepekovanje opozicionih odbornika u Smederevskoj Palanci? Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, narodni poslanici DS podneli su Predlog zakona o vojnoj neutralnosti sa zahtevom da bude razmatran na današnjoj sednici.

Ovaj predlog u osnovi definiše Srbiju kao vojnu neutralnu zemlju i kao takva ne bi mogla da bude članica ni jednog vojnog saveza, zatim propisuje saradnju sa međunarodnim organizacijama za kolektivnu bezbednost i eventualno učešće u njihovim aktivnostima bez članstva u tim organizacijama u saglasnosti sa vojnom neutralnošću Republike Srbije i, naravno, reguliše učešće u mirovnim misijama pod okriljem UN, eventualno učešće Vojske Srbije u regionalnim mirovnim misijama, o tome bi odlučivala Narodna skupština Republike Srbije.

Za donošenje ovakvog zakona postoji pravni osnov, a postoje i razlozi. Pravni osnov leži u Ustavu koji propisuje da Republika Srbija obezbeđuje samostalnost, suverenost, nezavisnost, teritorijalni integritet, bezbednost, uređuje međunarodni položaj odnosa sa drugim državama i međunarodnim organizacijama.

Pri predlaganju ovog zakona osnove smo potražili u Rezoluciji o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka, koji je Narodna skupština Republike Srbije usvojila 2007. godine, i to tako što je pošla od dotadašnje uloge NATO alijanse, počev od protivpravnog bombardovanja, bez odluke Saveta bezbednosti, s jedne strane, do aneksa 11, odbačenog Ahtisarijevog plana, kojim je NATO alijansa označena kao konačni organ vlasti u tzv. nezavisnom kosovu.

Dakle, u takvim uslovima i sa takvim razlozima Narodna skupština Republike Srbije donela je odluku o vojnoj neutralnosti do eventualnog raspisivanja referenduma na kojem bi se donela odluka o takvom važnom pitanju.

Kada govorimo o razlozima donošenje ovakvog zakona, nalazimo iz u aktuelnim međunarodnim prilikama i u povišenim tenzijama između velikih sila, gde vojna neutralnost Srbije smatramo da pojačava i predstavlja oslonac u spoljnoj politici Republike Srbije, u zaštiti njenih nacionalnih interesa sa jedne strane.

S druge strane, ona je podudarna sa odnosom Ruske Federacije u Savetu bezbednosti koja pruža oslonac i zaštitu nacionalnim interesima Republike Srbije.

Sa ovakvim razlozima i ovakvim uslovima smatramo da vojna neutralnost sa deklarativne forme treba da pređe u zakonsku formu. Mislimo da bi se time stavila tačka i na jednu unutar društvenu veliku dilemu, a da bi Srbija u međunarodnim okvirima imala jasniju poziciju po pitanju… (Isključen mikrofon.)
Zahvaljujem.
Članovi Vlade, uvažene kolege, reč je o izmeni zakona kojim se reguliše sistem plata u javnom sektoru gde su osnivači autonomna pokrajina i lokalne samouprave, i naravno, druge strukture kada su u pitanju organizacije koje je osnovala Republika Srbija i bezbednosne strukture itd.
Kao razlog zašto se traži produžetak roka jeste nemogućnost da se u ovom roku koji je propisan zakonom, da se donesu zakonu koji su predviđeni. Nijedan razlog nije naveden zbog čega i ko je odgovoran zašto se ovaj rok mora produžiti. Neko je rekao u načelnoj raspravi od predstavnika predlagača da je bolje produžiti rok nego doneti loš zakon. Slažem se, ali je od toga bolje izabrati dobar tim koji će u primerenom, u što kraćem roku ispuniti zakonsku obavezu i u krajnjem slučaju potrebu građana.
Postavlja se pitanje da li je uopšte nešto rađeno na ovom zakonu? Bilo bi dobro da je u obrazloženju za donošenje ovog zakona o izmenama i dopunama zakona nešto o tome rečeno, da se kaže – taj tim je radio, uradio je toliko posla, nedostaje, ima nekoliko nepoznanica koje u ovom trenutku nije moguće rešiti i to bi možda već moglo i da se razume. Zatim, da li je vođena suštinska rasprava? Kad kažem suštinska, mislim jedna slobodna rasprava u kojoj su učestvovali predstavnici zaposlenih i naravno, lokalnih samouprava i autonomne pokrajine.
Što se tiče normativnog rada ove Skupštine, a samim tim i Vlade koja nam šalje predloge, ja bih okarakterisao ili definisao dva metoda po kojima smo imali normativne intervencije. To je metod tzv. izuzetka i metod tzv. produžetka. Imali smo nekoliko zakona kojima se izuzimaju primene određenih odredaba i stečenih i garantovanih prava i zakonom i opštim kolektivnim ugovorom na 2017. godinu, a primenom metode produžetka, kao što je slučaj sa ovim zakonom sada, Vlada praktično traži dodatni rok za ispunjenje zakonske obaveze.
Stvarni razlozi mislim da su politički. Ovaj zakon je donet početkom 2016. godine i tada je procenjeno da bi ovaj posao trebao da se završi do kraja 2016. godine, odnosno do 1. januara 2017. godine. Pretpostavljam da je dobro procenjeno, ali znamo da smo u 2016. godini imali vanredne parlamentarne izbore, znamo da je Skupština počela sa razmatranjem zakonskih predloga tek u septembru mesecu. Dakle, to sigurno nisu razlozi koji bi mogli da se stave na teret ljudima koji su radili na pripremi ovog zakona.
Takođe, i ovaj zakon o izmenama i dopunama zakona se donosi u predizbornim nekim prilikama i verujem da će sudbina ispunjenja ovih rokova takođe biti kao i sa zakonom koji se menja.
Takođe, jedan od razloga zašto se produžava rok jeste da možda, ako je tačno da je veći deo zakona pripremljen, javnost Republike Srbije, a posebno zaposleni na koje se odnosi ovaj zakon, ne treba da ugledaju svetlost dana pre predstojećih izbora predsedničkih, a možda i vanrednih parlamentarnih.
Dakle, ovo je jedna loša praksa, gospođo ministarka. Mi smo vodili jednu polemiku u septembru mesecu, kad se ticalo izmene Zakona o finansiranju lokalnih samouprava, dakle, govorili smo takođe o lokalnoj, na neki način indirektno, i o pokrajinskoj državnoj administraciji. Kad govorimo o zadovoljavanju potreba građana, pa, valjda mislimo i na zaposlene u državnoj upravi, i autonomnoj pokrajini, i u lokalnoj samoupravi i u organima i organizacijama koje su one osnovale. Valjda su i oni građani koji su zaposleni na određenim poslovima, imaju određene dužnosti a, s druge strane, imaju i određena prava.
Na ovakav način mislim da se prikriva stvarno stanje stvari u administraciji, kako državnoj, pokrajinskoj i lokalnim administracijama, gde se prikriva možda i broj. Tendencije, posebno su tendencije važne da znamo, kvalitet obrazovanja i naravno kvalitet, odnosno znanje i sposobnosti zaposlenih.
Vama je, ministarka, verovatno jasno koliko, i svima, a možda vama i najviše, efikasna državna uprava, lokalna samouprava, autonomna pokrajina je važna za napredak društva. Sa ovakvim merama mislim da niti Vlada, niti Narodna skupština Republike Srbije daju doprinos tome. Ne samo da se obara kvalitet rada, kada donesete zakon kojim zabranjujete zapošljavanje u 2017. godini, vi šaljete poruku onim zaposlenima koji nemaju niti zvanja, niti znanja za obavljanje tih poslova da su bezbedni u 2017. godini i da njihovo neznanje niko neće moći da proveri, da neće imati konkurenciju u mladim ljudima koji su sposobniji i kvalifikovani da obavljaju te poslove.
Što se tiče posledica, pa neizvesnost, na ovakav način, koja se odnosi na zaposlene u državnoj upravi, lokalnoj samoupravi, pokrajini i svim organizacijama koje su osnovale, takođe je jedna posledica i naravno doprinosi održavanju postojećeg stanja. Na koji način mi to postižemo? Zabranom, izuzecima i odlaganjem.
Imamo zabranu zapošljavanja u 2017. godini i na jednoj strani govorimo da ne možemo da omogućimo zapošljavanje, bez obzira što potreba postoji, zato što bi to ugrozilo makroekonomsku stabilnost. Ako uzmete u obzir, gospođo ministarka, oko 400 pomoćnika predsednika opština i gradonačelnika, što je mogućnost po zakonu i, s druge strane, preko 8.000 odbornika i članova veća, koji imaju različite nivoe pri nadležnosti, a to je alternativa po zakonu… Dakle, mogućnost koja se u sve većoj meri konzumira izdvaja se sa budžeta, to vam je u bruto iznosu oko 20 miliona evra na godišnjem nivou.
Sa druge strane, šaljemo poruku da nije moguće primiti mlade stručnjake u državnu, pokrajinsku i lokalnu administraciju. Sistem izuzetaka, jeste, imali smo već na prethodnoj sednici da smo izuzeli u 2017. godini zaposlene od nagrađivanja i, naravno, od primanja određenih koja su garantovana, neka zakonom a neka kolektivnim ugovorima.
Što se tiče odlaganja, donošenje ovog zakona takođe predstavlja jedno odlaganje i podupire neizvesnost kad se tiče položaja zaposlenih u državnoj upravi. Zato smatram da Vlada Republike Srbije treba da ispoštuje rok da do 31 decembra 2016. godine donese zakon, ako je tačno da je veći deo posla odrađen.
Zahvaljujem, predsednice.
Mi smo podneli amandman, istovetan, praktično, kao i koleginica Čomić. Amandman je prihvaćen, tako da o tome ne bih nešto posebno diskutovao, ali o čemu se u stvari ovde radi.
Gospodine ministre, svi se slažu, i vi kao predstavnik Vlade i predstavnici vladajućih stranaka i opozicije, da nešto nije u redu i da nešto treba raditi, ali nekako, ako mogu tako da kažem, to političko pimplovanje i prebacivanje od možda poslanika manje od vas - pa dajte, vi predložite kako to treba da se uradi, isami ste sada diskutovali o strategiji. Dakle, to je vaša dužnost, ako se slažete da nešto nije u redu, da predložite šta treba da se uradi i to što pre da se uradi.
Zašto smo predložili ovaj amandman? Zato što, i ovo je privremeno rešenje, samo što smo ga sa godinu dana produžili na dve godine. Da li ćemo u tom dužem roku nešto uraditi, da li možete to da kažete, osim što ćemo dobiti strategiju, i da li će ta strategija biti izlazna strategija za ovu situaciju u kojoj se nalazimo, šta će se dešavati dalje?
Uvek će neko birati organe upravljanja javnog servisa i uvek će to biti većina na neki način, da li će to raditi direktno Vlada u nekom konceptu finansiranja, ili će to raditi regulatorno telo, posredno raditi Skupština preko regulatornog tela, to će raditi skupštinska većina. Dakle, ništa se tu novo neće desiti, ali treba više raditi na pravilima kako taj sistem, odnosno servis treba da funkcioniše i da se uvede sistem odgovornosti, a pravila podrazumevaju, o tome su govorile neke kolege poslanici, pravila podrazumevaju i meru izdvajanja budžeta, dakle vrstu troškova, meru troškova, broj zaposlenih itd.
Predstavnici vlasti, najviši predstavnici vlasti su posle Brazila napadali zaposlene za dnevnice itd. Pogledajte, danas se govori o rukovodstvu RTS, informišite se kolike su plate ljudi koji rade na montaži, koji rade na sličnim poslovima, jako niske plate, ponižavajuće.
Što se tiče sadašnjeg stanja, sadašnje stanje je…
Samo jednu rečenicu, molim vas.