Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Đorđe Vukadinović

Pitanje

Zahvaljujem.

Mnogo je pitanja, a malo minuta. Ali, da pođem od onoga što nisam planirao, a što je gospođa Brnabić rekla pominjući SBB i televiziju N1.

Nemam ništa protiv, naprotiv, da državna televizija bude na prvom kanalu, ali ono što bih ja voleo, takođe, ne znam, pošto ste vi uzeli reč na tu temu, onda hajde vi počnite, mada mislim da je pitanje i za Ministarstvo kulture i informisanja takođe.

Ja bih voleo da vidim šta treba da se dogodi i pretpostavi, da bi građani, a dve trećine građana Srbije ne može da gleda tu televiziju ne na prvom, na drugom, nego uopšte ne može da gleda tu televiziju, kako bi tu televiziju, koja se ovde predstavlja kao izvor svekolikog zla, a ja smatram da ona ima svoje mesto u medijskom prostoru, jer nam je potrebna zarad medijskog pluralizma, mogli da vide i oni građani koji nemaju pojma šta ta televizija emituje, ali svakoga dana slušaju drvlje i kamenje na račun nje, njenog uređivačkog programa i njenih vlasnika?

Dakle, kad pominjete tu strašnu stvar što je, ne znam, RTS na toj televiziji, odnosno, ne, pardon, kod tog operatera, jel tako, na trećem, a ne na prvom mestu, onda hajde da vidimo kako je to kod drugih kablovskih operatera. Te televizije, govorim sad o televiziji N1, uopšte nema, gospođo Brnabić. Ne bi li to bio doprinos pluralizma u medijske scene. To je naravno jedna stvar, možda ne najvažnija, ali čisto da i to pomenemo.

Tu je i ministar ekologije i ministar energetike. Za njih imam kratko pitanje, ali tema je teška, tiče se ovih mini hidroelektrana. To se čini kao mali problem, ali mislim da nije i biće sve veći. U jednom trenutku, to nije zaista zasluga, odnosno odgovornosti ove Vlade, to je počelo ranije, mini hidroelektrane su plasirane kao veliko čudo i spas i sreća, pozivalo se na standarde EU i slično. Ispostavilo se da nije baš tako i da je njihov doprinos u energetskom sistemu veoma mali, da ne kažem mizeran, tih mini hidroelektrane, a ekološka šteta vrlo velika.

Zato očekujem komentar od vas da li se u tom pogledu može nešto i učiniti. Naravno, povod, ali samo povod je ova situacija u mesnim zajednicama Zvonce i Rakita gde je, po mišljenju eminentnih stručnjaka, zaista ugrožena bezbednost tih naselja, a da ne govorim o ekološkoj šteti.

Konačno, treća, ali najvažnija stara tema u razgovorima između mene i gospođe Brnabić ovde. Vi ste završili prošli put, hvaleći Briselski sporazum, naš dijalog, gospođo Brnabić. Moram da se vratim na tu osetljivu temu, jer jeste možda negde čvorno mesto naših neslaganja, kada je reč o ovim velikim političkim temama, ne samo vas i mene, nego i ove Vlade.

Ja smatram da je taj sporazum loš. Tu sedi njegov potpisnik. Doduše, ne potpisnik, nego više parafer, kako se kaže, onaj koji je parafirao, ali očekujem od vas odgovor na tu temu. Nastaviću kasnije.
Zahvaljujem na odgovorima.

Svaki od njih bi mogao da bude tema elaboracije celodnevne. Govorio sam tri minuta, a odgovarano mi je 20, ali to je tako Poslovnikom uređeno. Šta da se radi. Samo vas molim da me bar naknadno ne poklapate kada isteknu ona poslednja dva minuta.

Dakle, nisam ovde advokat televizije N1, niti tog kablovskog operatera. Samo bih morao ispraviti gospođu premijerku da joj procenti nisu adekvatni, odnosno jesu adekvatni kada je reč o udelu kablovski operatera. Procenti imaju najveći udeo pojedinih operatera unutar kablovske mreže.

Rekao sam i ponavljam – većina građana Srbije, mislim oko 60%, možemo da licitiramo tačno koji je procenat, to nije sasvim jasno, ali svakako veliki deo građana Srbije ne može da gleda tu televiziju. To je poenta.

Ovo što se tiče zakona isterati pravdu, ko šta krši. Ja nemam ništa protiv i podržavam svako privođenje pravu po tom pitanju, ali se stiče utisak i to bojim se iz ove današnje rasprave, a kamoli u čitavoj kampanji koja se vodi, da je ovde ipak reč o jednoj vrsti kampanje protiv jednog kablovskog operatera i jedne televizije, odnosno jednog kanala koji ne odgovara aktuelnoj vlasti.

Dakle, jedno je regulisanje prava i zakona, a drugo je nešto što se stiče kao utisak kampanje protiv te jedne kompanije i protiv jedne televizije koju, ponavljam i naglašavam, većina građana Srbije ne mogu ni da čuju, ali čuju samo kritike i grdnju na račun njih.

Što se tiče ove ključne teme, to je Briselski sporazum, to je ključna stvar našeg neslaganja, pošto vi imate više vremena gospođo Brnabić, vi ste elokventno ovde potezali i pet puta ponovili zapravo istu stvar – da to što Priština okleva da implementira Briselski sporazum je najbolji znak da je on dobar. To ste rekli i prošli put i sad, ali je problem u tome što ste vi sami implementirali sve ono što Prištini odgovara. Tako Priština samo izbegava da implementira ono što bi bila njena obaveza.

Uostalom, pročitajte, ako nećete sve, onda barem tačku 14. ovde pred građanima, Briselskog sporazuma gde se kaže da dve strane neće jedna drugu blokirati u procesu evrointegracija. Šta je to, gospođo Brnabić, ako ne priznanje, tačka 14, da neće se dve strane blokirati uzajamno u procesu evrointegracija?

Poslednja stvar, gospodine Stefanoviću, pošto mi vreme ističe, hteo sam da vas pitam u vezi sa aferom „Omča za Srbiju“, koja je očito lansirana iz nekih provladinih krugova, da li vi imate indicije, da li postoji neka zavera svetskih centara protiv nas?

Drugo, da li nameravate da razrešite aferu „indeks“ odnosno aferu „diploma“ jer je to nešto što objektivno opterećuje vaš rad. Ja bih voleo da vi to efikasno otklonite te dileme. Možemo mi o tome ćutati, to je neki način – slon u prostoriji koji se možemo se praviti da ne primećujemo. Dakle, za ovo uspešno obavljanje vašeg posla poželjno je da se stvar dobro reši.
Zahvaljujem.

Imam dva pitanja. Prvo ide na adresu Ministarstva spoljnih poslova, a drugo Ministarstvu unutrašnjih poslova.

Ovo prvo se tiče pitanja koje sa žaljenjem moram ponoviti, mislim, ne ponavljam pitanje, druga je tema, ali je struktura pitanja ista ili slična - da li je i šta je, ili šta namerava, Ministarstvo spoljnih poslova da preduzme povodom sistematskih izjava prvih ili čelnih ljudi Republike Hrvatske povodom odluke Ustavnog suda Hrvatske o pravima srpske nacionalne manjine u Vukovaru, reakcije zvaničnih, a ne nekog avanturiste, ne neke marginalne opozicione stranke, ne nekog novinara ili kolumniste, nego prvih ljudi susedne države, počev od gradonačelnika Vukovara, gospodina Penave, zatim predsednice Kolinde Grabar Kitarović i predsednika Vlade Plenkovića?

Dakle, i Penava, i gospođa Kitarović i Plenković, samo na različite načine, zapravo kazuju istu stvar. Gospođa Kitarović direktno se protivi odluci Ustavnog suda o vraćanju ćirilice u Vukovar, gospodin Plenković izražava zadovoljstvo zato što ta odluka ipak nije obavezujuća na onaj ultimativan način, dok gradonačelnik Vukovara, Penava, sada daje neku svoju interpretaciju događaja iz devedesetih godina sa problematičnim zaključkom za bilo koju pravnu državu, a pogotovo članicu EU kako ne treba preterivati sa pravima manjina, da bi to pogoršalo međunacionalne odnose, ispunjavanje odluke Ustavnog suda.

Dakle, mislim da je naše Ministarstvo spoljnih poslova dužno, bez neke velike kampanje, krupnih reči pojedinih ministara, kakvih je do sada bilo, koje ništa ne znače, a samo dolivaju ulje na vatru, nego da zvanično postavi pitanje u vezi sa reakcijama na te odluke čelnih ljudi Republike Hrvatske, da bi na onakav način kao što bi to učinila svaka ozbiljna zemlja kada su u pitanju pripadnici njihovog naroda bilo gde u svetu. Mislim da tako treba da reaguje i Srbija, dakle bez dolivanja ulja na vatru, ali odlučno i diplomatski odgovorno.

Moje drugo pitanje ide na adresu MUP i BIA i tiče se tekstova u više verzija koji su se u poslednje vreme pojavili u srpskim medijima o nekom planu „Omča“, „Omča za Srbiju“, navodnom tajnom planu vodećih NATO država, gde se kaže da se protiv Srbije vodi specijalni rat, da je zapad pokrenuo, citira, „Operaciju Omča“, u kojoj je razrađen plan za slom Srbije. Jasno se govori da „Omča“ stvarno postoji, da je nedavno pokrenuta, da su „Omču“ počele da zatežu vlade i obaveštajne službe vodećih država NATO uz oslonac na vlade i obaveštajne službe država u našem okruženju, da strane obaveštajne službe neće odustati, da se mogu očekivati čak i atentati i politička ubistva, pri čemu se kao zgodni kandidati pominju neki lideri opozicionih stranaka i kritičari Vlade, da bi onda, navodno, srpska Vlada bila optužena za to i, konačno, da će zapadne sile, pre svega SAD i Velika Britanija, nastaviti podrivanje i davljenje Srbije metodama specijalnog rata.

Ne tražim i ne pozivam na odgovornost novine ili novinara, ja kao narodni poslanik samo očekujem da MUP pruži informaciju da li takav plan… da li ima indicija da postoji „Omča“ i čemu se onda toliko topimo pred našim, navodno, stranim prijateljima, čemu čitava seansa sa gospodinom Makronom ako ima bilo kakvih indicija da takav plan postoji? Da li je u pitanju samo uznemiravanje javnosti, što takođe treba jasno i glasno reći ili je opasnost realna i onda treba da se mobilišemo u saniranju te opasnosti svi skupa? Hvala.
Zahvaljujem.

Ja bih samo dopunio moje poslednje pitanje u vezi sa posetom francuskog predsednika Makrona, pitanje je za Ministarstvo spoljnih poslova u vezi sa njegovom izjavom kojom on direktno i indirektno govori o Kosovu kao o nezavisnoj državi. Tražio sam izjašnjenje ministarstva u vezi sa tim.

Samo bi dopunio to pitanje, mišljenjem, odnosno traženjem komentara, naknadnih izjava službenika ove Vlade, visokih predstavnika, od ministra Malog, do gospodina Nikole Selakovića, koji su u svojoj egzaltaciji, posetom francuskog predsednika, koji naravno ima svoj značaj, to ne želim da poričem, onda posebno isticanje njegove spremnosti da se angažuje na traženju rešenja za problem Kosova i Metohije. U tom svetlu pitam, pa zašto toliko oduševljenje, pozivi i molba, takoreći Francuskom predsedniku, da se uključi u rešavanje problema Kosovo i Metohija, ako je on nama, pred našom javnošću čitavom, u lice rekao šta misli o Kosovu, kao nezavisnoj državi.

Dakle, malo mi je to paradoksalno imajući na umu i Ustav i zvanične, i ovde u Skupštini stvari koje smo mogli da čujemo. Moje pravo pitanje ili drugo pitanje ide na adresu Ministarstvu sporta, odnosno i Ministarstvu finansija i tiče se odgovora na pitanje, koje sam dobio od Ministarstva sporta, u vezi sa izgradnjom nacionalnog fudbalskog stadiona. Ja sam ovde postavio to pitanje i Ministarstvo sporta se potrudilo, odnosno ministar da odgovori dosta opširno, ponavljajući više-manje ove razloge koje smo mogli da čujemo u prilog izgradnji tog nacionalnog fudbalskog stadiona. Ja sam naravno problematizova te razloge, ali svejedno, pominju se razlozi bezbednosti, pominje se potreba organizovanja nekih međunarodnih skupova, sportskih manifestacija koje zahtevaju savršenije tehničke uslove, pominje se moguća korist od turizma, razvoj infrastrukture do koje bi moglo doći zahvaljujući izgradnjom tog stadiona.

Ono međutim, što tu nije jasno, zato ponavljam pitanje i ne samo Ministarstvu sporta, nego šaljem i na adresu Ministarstva finansija, jer je gospodin Mali, tako je i objavljeno u medijima član, odnosno jedan od prvih ljudi u međuresornoj grupi, koja treba da donese, tako je objavljeno pre mesec dana, konačnu odluku o izgradnji nacionalnog fudbalskog stadiona. Iz toga kako je ranije ovde govoreno i tumačeno, ja sam shvatio, da bez obzira što su opredeljena sredstva čak oko 250 miliona evra, odluka o izgradnji tog nacionalnog fudbalskog stadiona, u Srbiji, nije doneta, i ja sam onda apelovao i da se i ne donese, iz razloga koji su tako očigledni koje ne treba ni ponavljati ni obrazlagati.

Sada međutim, vidim da je u štampi objavljen, a i na sajtu OUN za razvoj UNDP na njihovom sajtu 11. jula, objavljen tender, odnosno poziv za prikupljanje tehničke dokumentacije za izgradnju novog nacionalnog fudbalskog stadiona u Beogradu. Kažem, to je objavljeno i u štampi, i u, mada diskretno, jedva vidljivo, ima na sajtu ovog UNDP poziv. U tom svetlu, ja pitam, i rok je 5. septembar 2019. godine, kada treba da se podnese dokumentacija u vezi sa izgradnjom tog nacionalnog fudbalskog stadiona.

Onda pitam direktno i konkretno, gospodina Malog i gospodina Šapića, da li je doneta odluka o izgradnji nacionalnog fudbalskog stadiona? Da li onda i moj apel i neka javnost koja je za to čula, mada rekao bih nedovoljno se oglasila neka stručna javnost i ostala, dakle da li naši apeli kasne, da li ima šanse ako je odluka doneta da bude revidirana i čemu onda ta međuresorna grupa koja tu odluku treba da donese, ukoliko je već, kako rekoh odluka doneta? Dakle, razlozi protiv izgradnje su jasni, očigledni i ne bi ih, kažem ovde, posebno elaborirao, možemo kasnije po nekoj drugoj temi, po nekoj drugoj tački dnevnog reda, ali svejedno, očekujem konkretan odgovor.

Dakle, uprkos tome što su opredeljena sredstva tokom 2018. godine, zaključeno da je to jedan od projekata od značaja, znači u julu, pre godinu dana, ali iz svega onoga što se čulo i što je ovde čak i govorio ministar Mali, u Skupštini pre nekog vremena, stekao sam utisak da ta odluka nije definitivna.

Dakle, da li je odluka donesena? Da li je definitivna? I, da li postoji šansa? Na to apelujem i završavam time, da se ona opozove, to je takoreći i moja usluga i predlog ovoj vladajućoj većini, jer mislim da ta odluka neće naići na odobravanje javnosti, čak i onoj koja je naklonjena SNS i aktuelnoj Vladi. Hvala.
Ovoga puta imam samo jedno pitanje, koje ide na najviše adrese - predsednik Republike, predsednik Vlade i Ministarstvo spoljnih poslova, a tiče se ove aktuelne jučerašnje i današnje posete francuskog predsednika Emanuela Makrona Srbiji.

Da ne bude nesporazuma, uvek je važno kada prvi ljudi važnih evropskih zemalja posećuju i sastaju se sa liderima Srbije i protiv toga niko nema ništa protiv.

Ali, prilikom tih susreta, to je moje mišljenje, treba imati barem mrvu elementa nacionalnog dostojanstva i samopoštovanja, tim pre što, sećamo se kako je jesenas protekla poseta, odnosno proslava i obeležavanje 100 godina pobede u Prvom svetskom ratu ili Velikom ratu i kakav je tamo tretman imala srpska delegacija, odnosno srpski predsednik. Da ne govorim o zastavi Kosova u Notr Damu i onom ponižavajućem mestu na koje je bio smešten predsednik, ko god on bio, šta god o njemu mislili, predsednik jedne od zemalja pobednica u tom Velikom ratu.

Dalke, u tom kontekstu se dešava ova poseta, važna poseta i domaćin, umesto da je iskoristio priliku da se izvini zbog tog incidenta, najblaže rečeno incidenta, u Parizu, zapravo je napravio jedan novi diplomatski gaf. Zato kažem da moje pitanje ide na dve adrese. On je rekao, citiram – Srbija i Kosovo su zaista evropske države. Dakle, evropske države su Srbija i Kosovo i mi treba da pomognemo da se to prevede u realnost, odnosno činjenice ili realnost.

U tom svetlu je govorio i o potrebi sporazuma između Srba i Albanaca, odnosno između Srbije i Kosova, jer taj eufemizam Beograd i Priština uglavnom se koristi u našim medijima, većina evropskih državnika ga, nažalost, ne koristi, nego govori o Srbiji i Kosovu kao ravnopravnim zemljama. U tom kontekstu, Makron je govorio o nemačko-francuskom primeru i rekao je da ponos nacije nije u konfliktu sa zemljom koja vam je sused, dakle, ponovo insinuirajući da je Kosovo sused Srbiji.

Naravno da je poznato da se ne slažemo sa većinom evropskih zemalja, ne sa svima, srećom, ali sa većinom evropskih zemalja i većinom zapadnih zemalja po tom pitanju, ali kada je već tako visoka poseta, na najvišem nivou, u pitanju, onda je, mislim, bilo neophodno da se ljubazno i učtivo skrene pažnja i stavi do znanja gostu da Srbija smatra da nije Kosovo nezavisna zemlja i da nije sused Srbije. Posebno je važno u svetlu svega ovoga što se dešavalo prethodnih meseci na relaciji Pariz-Beograd i u tom smislu neka diplomatska reakcija Ministarstva spoljnih poslova, recimo, ambasadoru Francuske, mislim da bi bila na mestu, a ne bi narušila čitav pozitivan kontekst.

Ono što je najtužnije u svemu tome, srpski mediji, većina domaćih medija, ovde pred sobom imam sve srpske dnevne novine koje izlaze u Srbiji, osam novina, ja sam prelistao pažljivo, ni jedna novina nije zabeležila tu izjavu Emanuela Makrona. Oni koji nisu gledali TV prenos, uživo, prenos sa konferencije za štampu, građani Srbije prosto ne znaju za tu izjavu. To je verovatno u želji da se ne naruše dobri odnosi i pozitivna atmosfera u vezi sa tim.

Ali, zabijanje glave u pesak, to je moje najdublje i najiskrenije mišljenje, zatvaranje očiju pred tim stvarima, takvim izjavama i takvim nediplomatskim gestovima, kakav je i sada učinio predsednik Makron, ne doprinosi ni bilateralnim odnosima, ne doprinosi ugledu Srbije u svetu, već naprotiv.

Dakle, ta vrsta autocenzure koju su preneli naši mediji i naš politički vrh mislim da je zapravo štetna, kontraproduktivna i samo omogućava da se takvi događaji i takve izjave gomilaju, a ima ih mnogo. Šteta je i žalim što je ukupno dobra atmosfera ove posete narušena tim incidentom, a još više žalim što naše Ministarstvo spoljnih poslova ili, za sada, naša diplomatija i naš politički vrh nisu reagovali, kažem, učtivo ali odlučno na to što se dogodilo juče u Beogradu, baš kao i ono jesenas u Parizu. Hvala.
Zahvaljujem.

Ja sam više puta govorio ovde da ova institucija poslaničkih pitanja je jedna od retkih oblasti iz delokruga rada Narodne skupštine i narodnih poslanika koja koliko-toliko funkcioniše. Daleko od toga da dobijamo odgovore na sva pitanja, naravno da ne, ali i drugi put ću apostrofirati adrese sa kojih odgovori uglavnom ne stižu ili uopšte ne stižu. Ali, kažem, većina subjekata, tj. objekata od kojih je traženo mišljenje ili odgovor, uglavnom odgovaraju, nekada formalnije, nekada sadržinskije.

U tom smislu sam ja dobio odgovor na moja neka prethodna pitanja od Ministarstva spoljnih poslova i od Ministarstva finansija. Ne kažem da sam zadovoljan tim odgovorima, ali isto tako konstatujem da oni nisu ni potpuno rutinski, formalni u smislu da su pokušali da pruže neko objašnjenje i razjašnjenje, što i jeste smisao ovog instituta poslaničkih pitanja.

Međutim, odgovorom Ministarstva spoljnih poslova, a ima ih dva, moram da konstatujem i da u jednom smislu tražim dopunu tog odgovora. Ticalo se reakcija ili nepostojeće reakcije Ministarstva spoljnih poslova i na onaj incident grubog vređanja države Srbije i SPC od strane funkcionera, odnosno visokog službenika ambasade Crne Gore u Turskoj.

Drugo, ticali se što je sada centralna tema mog pitanja – zabrana ulaska u Crnu Goru četvorici srpskih državljana. Dakle, četvorici srpskih državljana i intelektualaca, uzgred bolje rečeno, Matiji Bećkoviću, Čedomiru Antiću, Aleksandru Rakoviću, Dejanu Miroviću je uskraćen ulazak i boravak na teritoriji Crne Gore. Odgovor koji sam ja dobio od Ministarstva spoljnih poslova je glasio, povodom prvog pitanja – Da. Mi nismo reagovali, jer je Ministarstvo spoljnih poslova preduzelo mero prema svojoj službenici. Što se tiče ovog drugog pitanja, odnosno zabrane ulaska u Crnu Goru, da Srbija u vezi sa ovim pitanjem, citiram: „neće uvoditi recipročne mere Crnoj Gori.

Ja nisam tražio recipročne mere, ja sam pitao i sada ponavljam to pitanje – da li naše Ministarstvo spoljnih poslova smatra da ima mesta bilo kakvoj reakciji, noti, pozivanju ambasadora Crne Gore u Ministarstvo spoljnih poslova, gde je Maršu ili bilo kojem potezu ili meri iz domena diplomatskih mera na nešto što je, ponavljam i naglašavam, flagrantan slučaj i primer kršenja ljudskih prava državljana Srbije i zabrana ulaska u Crnu Goru. Nije reč o nikakvim kriminalcima i sumnjivim licima, već naprotiv, uglednim intelektualcima, od kojih su neki poreklom iz Crne Gore, neki nisu.

Dakle, u tom smislu tražim dodatno razjašnjenje od Ministarstva spoljnih poslova, ali pohvaljujem trud da ste odgovorili nešto konkretno, a ne formalno.

Moje druge pitanje ide na adresu Ministarstva prosvete, gospodina Šarčevića, kojeg pitam – da li Ministarstvo, a ja sam čuo izjavu u medijima, ali to je jedna stvar, sad je zvaničan odgovor, da li Ministarstvo spoljnih poslova smatra da ima osnova, razloga i potrebe, s obzirom na ono što se poslednjih dana dešava u javnosti i medijima, da se pokrene istraga i inspekcijski postupak ili nešto iz delokruga rada Ministarstva prosvete u vezi sa priznavanjem, odnosno diplomom potpredsednika Vlade i ministra unutrašnjih poslova, gospodina Stefanovića, dakle samo kratko – da li ima osnova? Da li će preduzeti ili neće preduzeti, ne ulazim u klasifikacije tog dela?

Poslednje pitanje, iako očigledno neće biti mnogo vremena, samo skrećem pažnju, a i pismeno ću uputiti dopis predsedniku Narodne skupštine, gospođi Gojković, da skrenem pažnju na apsolutno neprihvatljivo i flagrantno kršenje i Poslovnika i rekao bih čak ljudskih prava, pogotovo političkih prava opozicionih poslanika u ovom domu Narodne skupštine od strane s jedne strane predstavnika vladajuće većine, ali zapravo od strane predsedavajućih ovog parlamenta, koji u njenom odsustvu, pogotovo predsedavajući iz nekih koalicionih stranaka, odnosno mlađih partnera vladajuće stranke ili ne žele ili ne smeju da se suprotstave govornicima vladajuće većine i u tom smislu grubo krše Poslovnik, dozvoljavaju replike ne od dva, tri minuta, da se završi misao rečenice, to je korektno i to je u redu, nego replike od po osam, 10, pa čak i 15 minuta pre svega šefu, ali ne samo njemu, skupštinske većine SNS, gospodinu Martinoviću.

To blamira i kompromituje i dobru volju iskazanu od strane predsednice u ovom domu, kao i pokušaj da ovaj dom koliko toliko funkcioniše u normalnim parlamentarnim okvirima. Zbog toga jedan deo pozicije i bojkotuje ovaj parlament, a kažem i tretman ovih malobrojnih opozicionih poslanika ovde pokazuje da jedan deo Skupštine, pa i jedan deo rukovodioca Skupštine, odnosno predsedavajućih nema dovoljno sluha za te formalne stvari.

Ono što se na Administrativnom odboru kaže, da ne ulazimo, tu ima svega i svačega, to ćemo kasnije raspravljati o tim sadržinskim stvarima, ali prosto formalno i proceduralno ne dozvoljavaju se replike, dozvoljavaju se i opoziciji i dozvoljava se beskonačni niz repliciranja koji traje 5, 10 i 15 minuta. Zahvaljujem.
Zahvaljujem.

Ja sam nameravao da ovoga puta preskočim pitanje i da omogućim Vladi i ministrima, koje sam pitao, da pripreme pismene odgovore, ali, nažalost, bukvalno nekoliko dana nakon što sam ja uputio ova pitanja stiže, ne demant, nego potvrda njihove opravdanosti i zabrinutosti koji sam ja u tim pitanjima izražavao. Mislim tu i na ova pitanja koja sam postavljao ovde na ovom mestu, ali i ono što sam direktno govorio predsedniku Republike i predsednici Vlade kada su bili ovde u Skupštini. Dakle, adresa je ista – predsednik Vlade, predsednik Republike i Ministarstvo spoljnih poslova.

Dakle, koliko juče mogli smo da vidimo i da čujemo da je ponovo predsednik tzv. privremenih institucija samouprave u Prištini, Hašim Tači, podneo kosovskom parlamentu, odnosno parlamentu u Skupštini zahtev i predlog rezolucije za pripajanje Preševa, Bujanovca i Medveđe republici Kosovo.

U tri tačke, Tači predlaže tu rezoluciju, moram da citiram: „Da Albanci iz dve-tri opštine budu deo dijaloga Beograda i Prištine, da predsednici njihovih političkih partije budu deo prištinskog tima za dijalog, da smatra Tači da se tim predlogom poštuje politička volja Albanaca iz ovih krajeva Srbije, izražena na Referendumu 1992. godine o pripajanju Kosovu, a potvrđena ta volja potvrđena borbom tzv. „oslobodilačke vojske“ za Preševo, Medveđu i Bujanovac“, itd.

Kaže: „ Tači smatra da taj zahtev, dakle zvanični zahtev za pripajanje ovih opština „republici Kosovo“, da će ti zahtevi pomoći dugoročnoj stabilizaciji regiona i doprineti uspostavljanju, pazite sad, dugoročnog mira u regionu i otvaranju novom poglavlja u odnosima između Beograda i Prištine“.

Jasno vam je, drage kolege, dragi građani, koji ovo čujete, šta stoji, šta je smisao ove provokacije Hašima Tačija. Jasno vam je da je to direktna reakcija. Ja to bar tako vidim, na popustljivosti, na tešku razumljivu popustljivost i snishodljivost vrha naše države, bez obzira na obrazloženje kojim se ta popustljivost pravda, jer kada se takvim elementima, da ne kažem nešto drugo, kakve predstavlja Hašim Tači i njegovi saborci u Prištini, kad im se da mali prst, oni naravno odmah posežu i za rukom i čitavim telom.

Dakle, kada sam ovde upozoravao da je državni integritet i suverenitet kao čarapa i to kada krene da se para i da se popušta, tu nema kraja, samo stižu novi i novi zahtevi. Dakle, izražena i u ovom Domu popustljivost i spremnost ne na dijalog, dijalog nije sporan, nego na teritorijalne ustupke pod mutnim imenom razgraničenja, samo je ohrabrila te elemente, radikalne elemente u Prištini i sad stižu i ovi zahtevi, dakle ne samo što žele čitavo Kosovo za sebe nego zapravo sada traže i deo teritorije i teritorije centralne Srbije.

Dakle, ako je moguće, ako postoji politička potvrda onih upozorenja koje sam ovde izricao, i za koje sam siguran da nisu usamljena bez obzira koliko ja sada ovde trenutno sedim sam, onda sam siguran da su ovakve izjave, a ima ih mnogo sa strane predstavnika Prištine više nego dovoljna potvrda razumnosti i opravdanosti tih mojih dobronamernih upozorenja.

Da vam se ne dogodi samo još mnogo radikalnije i drastičnije, ono što vam se upravo dogodilo na primeru Crne Gore, gde sam takođe sa ovog mesta upozoravao i tražio neku reakciju Beograda na teške provokacije Vlade Crne Gore i njenih visokih predstavnika, prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi i interesima države Srbije. Te reakcije nije bilo, a onda je na kraju crnogorsko Ministarstvo spoljnih poslova zvalo našeg ambasadora, uputilo mu demarš i protestvovalo.

Dakle, umesto mi da protestujemo, protestvovali su oni i prozivali našu Vladu i našeg ambasadora.

U tom svetlu, dakle, podsećam na taj presedan, plašim se da vam se sa Prištinom ne dogodi još nešto mnogo, mnogo gore. Hvala.
Moje pitanje ide na adresu predsednice Vlade, Ministarstva spoljnih poslova, ali s obzirom da u ovoj zemlji predsednik Republike odlučuje čak i o kanalizaciji u Borči, tako da ova tema i ovo pitanje ne može da prođe bez njega. Dakle, formalno gledano, pitanje ide na adresu predsednika Vlade i MSP.

Tiče se izjave ministra spoljnih poslova, Ivice Dačića od pre neki dan, tačnije od ponedeljka 24. juna ove godine, znači pre nekoliko dana kada je varirajući svoju omiljenu temu više puta pominjanu i više puta nabacivanu i provlačenu, ministar Dačić sada možda direktnije nego ranije rekao sledeće, sada ću to citirati – Srbija ne može da prizna nezavisnost Kosova na celoj njegovoj teritoriji. To nije kompromis.

Dakle, ta izjava ministra zvaničnika srpske Vlade i prvog potpredsednika srpske Vlade, odnosno Vlade Srbije, pogotovu kada uklopimo u mnogo toga što smo čuli prethodnih meseci od strane naših funkcionera, uključujući i predsednika Republike i ovde u Skupštini kada je dolazio i držao ekspoze, uklapa se u taj jedan, rekao bih, problematičan trend, gde Srbija ide i nudi i moljaka za nešto što ne da nije kompromis, nego je, sve i kada bi bilo prihvaćeno, jeste jedno bolno i ponižavajuće rešenje, naravno i neustavno, odnosno protivustavno rešenje i pri tome način na koje se to pitanje, odnosno ta tema postavlja i taj predlog iznosi, zapravo devalviraju i onako već loše i nepovoljne pozicije države Srbije po pitanju KiM.

Da to nije ustaljeni slučaj ili mišljenje jednog makar visokog funkcionera, pokazuje par dana ranije pre izjave ove Ivice Dačića i sam Aleksandar Vučić koji je prilikom posete Belorusiji izjavio sledeće – želja je mnogih da Srbija prizna nezavisnost Kosova, a da za uzvrat ne dobije ništa.

Prvi delovi izjave i Ivice Dačića i Aleksandra Vučića su nesporni, ali ovaj dodatak koji sada već redovno ide iz te izjave, zaista, najblaže rečeno izaziva sumnju.

To je otprilike ovako, ne otprilike, nego doslovno, mi nećemo da priznamo nezavisnost Kosova, pa onda zarez ili crtica, ako ne dobijemo nešto za uzvrat i to se ponavlja.

Ja postavljam pitanje čelnicima ove zemlje koji vode politiku u državi Srbiji, u ovom trenutku, sviđalo se to nama ili ne šta je ta kompenzacija u ime koje su oni spremni da priznaju nezavisnost Kosmeta.

Svaka jezička i logička analiza pokazuje da kada ovako kažete – mi nećemo, osim ukoliko to i to, vi zapravo kažete – mi hoćemo, priznaćemo nezavisnost Kosova, ukoliko nam date, odnosno ponudite kompenzaciju u vidu nekog razgraničenja ili ne znam čega drugog ili trećeg, možda Zajednice srpskih opština, koja je neispunjena obaveza od pre par godina kosovske, odnosno briselske strane u pregovorima.

Dakle, takav način uvođenja, takva formulacija stava, degradira politiku i poziciju države Srbije. To nije poziv na kompromis koji načelno svi držimo, koji svi hoćemo i priželjkujemo, nego je zapravo, rekoh, urušavanje već ionako nepovoljnih pozicija države Srbije i glasno i jasno izražavanje stava i spremnosti da se nezavisnost Kosova prizna pod uslovom određene, ne znamo tačno još uvek, zvanično ne znamo koje i kakve kompenzacije.

Kao što rekoh više puta, ne samo sada, to je neprihvatljivo, neustavno i kontraproduktivno, upravo sa stanovišta cilja, čak i ako hoće državna politika da dobiju neku kompenzaciju, onda se to tako ne nudi kao na pijaci, piljarnici i naravno da neće dobiti ono što očekuje.

Poštovane kolege, dragi građani, sutra je Vidovdan i kažu da se tada na Vidovdan obično bolje i jasnije vidi, ali nije potreban Vidovdan, nije potrebna neka posebna moć viđenja da bi se shvatilo koliko je ovakva politika, koliko su ovakve ponude i predlozi loši i kontraproduktivni. Molim vas da o tome vodimo računa dok još nije kasno. Hvala.
Zahvaljujem.

Ovde nema većine kolega iz opozicije, mislim da je to šteta, ali je poznato da oni bojkotuju i zbog čega bojkotuju sednice, ali primećujem, gospođo predsednice Vlade da i vaši redovi su nešto malo proređeni, odnosno nijednog od potpredsednika Vlade ne vidim oko vas, tu su ministri. Ali, nije problem što nema potpredsednika Vlade nego što su to ljudi kojima sam hteo da postavim neka pitanja, pa ćete vi morati po komandnoj odgovornosti da preuzmete umesto njih.

Dakle, nema gospodina Ivice Dačića, prvog potpredsednika, nema gospodina Nebojše Stefanovića, nema Rasima LJajića i nema Zorane Mihajlović. Sva četiri potpredsednika su pretpostavljam opravdano odsutni. Da, nema čak ni gospodina Vladana Vukosavljevića koga sam takođe hteo nešto da pitam.

Zato ćemo da krenemo od najlakšeg i najjednostavnijeg, pitanje za vas zapravo, koja procena je vaša, pretpostavljam da to nije moglo bez vaše odluke, odnosno odluke Vlade, nametnula ili prelomila da ministar Đorđević ode na putovanje na Maldive, da učestvuje na Forumu – Investiranje države Maldive i koji je to važan državni posao bio da se zaputi ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja do Maldiva da bi promovisao ili doprineo investiranju u državu Maldive? Pored ministra ako je i trebao neko da ide, imamo ministra spoljnih poslova, imamo ministra turizma, imamo ministra sporta, pa su možda mogli oni.

Bilo kako bilo, to je manje važno, ali može da bude zanimljivo, moje drugo pitanje je nešto važnije, jeste, zašto, to možda može ministar Mali da odgovori, zašto država prodaje svoj udeo u Komercijalnoj banci? To sam pitao i pre neki dan ovde, očekujem i pismeni odgovor ali nije loše ni ovako uživo.

Verujem da je tu neka ekonomska filozofija koju ministar Mali uvažava i usvaja i pretpostavljam da je on tu dosledan jer je bio angažovan i u poslovima u Agenciji za privatizaciju početkom 2000-ih godina, ali znam da je ova vladajuća većina vrlo elokventno kritikovala mnogo puta praksu tadašnjih nekih drugih vlasti, vlada da prodaju, rasprodaju državnu imovinu, posebno su bili osetljivi na prodaju banaka, a mi smo došli u situaciju da praktično imamo više banki, sem Poštanske štedionice sa domaćim vlasništvom.

Tuđa ruka svrab ne češe, ako je loš menadžment, ako loše radi, banke promenite rukovodstvo, poslovodstvo pa dajte druge sposobne ljudi koje navodno imate u svojim redovima.
Gospodine Mali, možemo da pogledamo stenogram, ja sam bio vrlo precizan, ja sam rekao – prodaje državni udeo, znači prodaje se državni udeo, nisam rekao većinski, nego sam rekao svoj udeo, dakle, državni udeo u „Komercijalnoj banci“.

Bilo kako bilo, vi ste vrlo elokventni i praktično ste pokazali svoje finansijske sposobnosti i ja se tu sada ne mogu takmičiti, ali je najbolje u tome što i vi i drugi predstavnik Vlade uvek imate isti manevar. Dakle ili su to uradili prethodnici, nešto zabrljali, pa vi samo morate da, šta ćete, da realizujete ono što su oni već uradili ili morate zbog reformi, a kada je nešto dobro, onda se time zakitite i kažete – evo, vidite, mi smo to uradili, jel je to dobro. To kažete strancima, vidite, to je dobro, mi sprovodimo reforme koje prethodni nisu, a domaćoj javnosti i građanima kažete – pa, moramo jer su to ovi prethodnici se na to obavezali i zabrljali, bilo da je reč o ekonomiji, bilo da je reč o Kosovu, isti je model.

Bilo kako bilo, da li su vas prethodnici naterali da prodajemo ili da prodajete i „RTB Bor“ i da li je „PKB“, recimo, prodat jer ste morali zbog prethodnika? Samo navodim primer dve sporne, po meni, takođe problematične prodaje, gde se država odriče važnih poluga, uticaja, na kraju krajeva, prihodovanja, a to što će to neko da zloupotrebi, kao što reče gospođa Brnabić, to je uvek moguće.

Da ne bude da se raspravljamo, a da nismo ponovili pitanje svih pitanja, a to je, naravno, Kosovo. Odsutnom potpredsedniku Ivici Dačiću sam hteo da postavim pitanje, a sada pitam vas, vezano za njegovu izjavu od pre bukvalno dva dana, kada kaže Ivica Dačić, citiram: „Srbija ne može da prizna nezavisnost Kosova na celoj njegovoj teritoriji“, šta znači ne može da prizna nezavisnost Kosova na celoj njegovoj teritoriji? Kakva je to izjava državnog funkcionera? Nažalost, on tu ide tragom Aleksandra Vučića, koji je rekao par dana još ranije u Minsku: „Želja mnogih je da Srbija prizna nezavisnost Kosova, a da zauzvrat ne dobije ništa“. Kakve su to izjave, gospođo Brnabić? Jasno mi je da oni verovatno idu u pravcu razgraničenja i priče o razgraničenju, ali oni devalviraju našu poziciju, one su s jedne strane neustavne, s druge strane otkrivaju i razotkrivaju šta je ideja naših pregovarača i sa treće strane nećemo dobiti ni to razgraničenje kao što se vidi. Dakle, kad vi unapred kažete – evo, dajte nam nešto.

Drugo, te vaše izjave impliciraju, vašeg predsednika i vašeg prvog potpredsednika, odnosno predsednika države i prvog potpredsednika Vlade, da smo mi spremni da priznamo nezavisnost Kosova, pod uslovom da nam daju neku kompenzaciju. To je neprihvatljivo, gospođo Brnabić, ne samo ustavnopravno, nego i politički. Tako se ne pregovara ni na pijaci, a kamoli u svetskim poslovima. Hvala.
Zahvaljujem.

Moje prvo pitanje ide na adresu Ministarstva unutrašnjih poslova i gospodina Stefanovića.

Pitam gospodina Stefanovića – da li ministarstvo, odnosno da li je policija već preduzela ili namerava preduzeti u trenutku dok mi ovde razgovaramo nešto u vezi sa incidentom koji se juče dogodio u Šapcu kada su napadnuti i na brutalan način vređani aktivisti jedne opozicione stranke koje je imala svoj zakazan sastanak inicijativnog odbora u tom gradu?

To nažalost nije prvi put, da se i to baš u Šapcu dešavaju takve stvari. Mislim da je to strahovito loše i strahovito opasno, bez obzira o kojim strankama, o kojim aktivistima se radi.

Priča o tome kako to gnevni građani ne žele da trpe u svom gradu, ne znam koga, je prosto ne samo demagoška, nego opasna, štetna i da se ne lažemo, i ako ja ne rado upotrebljavam tu reč, to zaista rasturanje skupa političkih protivnika, ometanje, ne dozvoljavanje skupova političkih protivnika jeste neka vrsta fašizma. Dakle, jeste jedan od elemenata fašizma.

I vlast i opozicija često koriste taj izraz međusobno se časteći. Ja mislim da je strašno opasno, verujem da nekog ozbiljnog, kako je rekao fašizma u Srbiji još uvek nema, ali kada se mnogo o tome priča i kada se tolerišu takvi i slični ispadi, svašta se može dogoditi. Džaba nam drage kolege ovi pomaci u radu organizacije i radu Parlamenta. Džaba priča o napretku ekonomskom, rastu BDP i slično i stvaranju investicione klime, ako se nasilje valja našim ulicama.

Ponovo naglašavam, jednako bih reagovao i da je reč o napadu na aktiviste vladajuće stranke ili neke stranaka vladajuće koalicije. To je nešto sa čime se ne sme biti u vezi, sa čim ne sme biti tolerancije, i zato sam očekivao da će Ministarstvo unutrašnjih poslova i ministar Stefanović već reagovati na to. Tim pre, što vidimo kako su organi, odnosno kako je policija promptno reagovala i privela ječe u ranim jutarnjim satima potpredsednika jedne druge opozicione stranke na saslušanje u Pančevo što se on navodno nije odazvao na pozive za saslušanje.

Opet, ko god da je u pitanju, ako nije reč o najtežim kriminalcima, dilerima droge i potencijalnim teroristima, nema nikakvog opravdanja da se na običan razgovor, saslušanje privode ljudi tako što se upada u njihove stanove u pet, šest sati ujutru, jer se privode kao što rekoh kao najgori kriminalci, potpuno nezavisno od toga o kome je reč.

Moje drugo pitanje ide na adresu ministra Siniše Malog i Vanje Udovičića, jer je on formalno predsednik te radne grupe. Reč je o radnoj grupi za kako se kaže formiranje, odnosno za gradnju nacionalnog stadiona koja je trebala da bude formirana na prethodnoj sednici Vlade. Ne znam da li je ta radna grupa formirana, ali apelujem i na predsednicu Vlade i na onoga koji inače o svemu odlučuje, a naravno i na predsednika i potpredsednika te navodne radne grupe, Sinišu Malog i Vanju Udovičića da u ovakvoj situaciji bez obzira na to što svi mi volimo sport i naročito fudbal, čak i kada nam loše ide, ne troše pare na ogromna sredstva, stotine miliona evra na izgradnju nečega što je ipak stvar luksuza, pogotovu što je reč o fudbalskim stadionima koji košta po jednoj proceni za nacionalni160 miliona evra. U nekim drugim kalkulacijama idu do 250 miliona evra.

U trenutku kada bukvalno je Srbija razorena, uništena gradom, u trenucima kada vidimo da je pola Beograda potopljeno padavinama, da se kanalizacija izlila širom prestonice, dakle, u tom trenutku, zaista ili u situaciji kada imamo takvo stanje, iluzorno je i mislim nepotrebno je i štetno, neumesno i neukusno trošiti novac, budžetski novac na izgradnju stadiona. Tim pre, utakmice naše lige gleda jedva nekoliko, oko tri hiljade ljudi u proseku gleda utakmice nacionalne lige. Utakmice reprezentacije gleda oko 10,11 hiljada, a mi najavljujemo izgradnju stadiona za 50,60 hiljada gledalaca.

Imamo bih još pitanja naravno, ali da ne dužim, molim, očekujem i apelujem na vlast, možda ćete neki poen zabeležiti time što će odustati od toga, ali svejedno mi je ko beleži poene, važno mi je da se nešto reši. Hvala.
Počeću, kolege kažu da se čuje i počeću tamo gde sam stao u utorak, pitanje za predsednika Vlade i za ministra finansija, zbog čega država prodaje svoj udeo u Komercijalnoj banci? Reč je o banci koja je jedna od dve, uslovno rečeno, banke sa većinskim ili sa punim državnim vlasništvom i banci koja dobro posluje, banci koja je nakon likvidacije onih državnih banaka početkom 2000. godina bila najznačajnija finansijska institucija u Srbiji. Time se nastavlja, plašim se i dovršava ova fatalna praksa, više vlasti Republike Srbije da rasprodaju državne resurse, da rasprodaju zapravo resurse budućih generacija sa više ili manje dobrim obrazloženjima i sa više ili manje dobrim projektima.

Nezavisno od toga da li će biti postignuta cena koliko se očekuje ili ne, mislim da je pogubna praksa pogotovo u kreditno finansijski institucijama a i drugim, kako bih rekao kompanijama od vitalnog nacionalnog značaja. Tokom ove vlasti je prodato samo protekle godine, prodat je i PKB, prodat je i RTB Bor, još nekoliko preduzeća se sprema sa ove liste i to preporukama MMF-a, čak i uz pohvalu i Fiskalnog saveta kako smo to juče mogli da čujemo.

Mislim da to nije dobro, pogotovo što je, pošteno govoreći, i ova vladajuća većina, između ostalog godinama kritikovala tu praksu, te privatizacije i prodaje, ali sad bukvalno, svega i svačega i najavljivala da će sa tom praksom prekinuti.

To se nije dogodilo. Sećamo se kako se grmelo, ja bih rekao sa razlogom, iz ovih poslaničkih klupa samo sa druge strane, odnosno sa tada opozicione, a sada vladajuće strane kada su likvidirani početkom dvehiljaditih godina na jedan skandalozan način, slažem se, likvidirane vodeće državne banke na čelu sa „Beobankom“ i ostalima.

Dakle, ovo nije tako, daleko od toga, ali je svejedno ovo pogubno, jer bez utemeljenja u nekoj i u nekoliko uspešnih finansijskih institucija domaćih mislim da je uzaludno očekivati da će iko drugi imati više razumevanja za potrebe domaće privrede nego što to ima banka, domaća banka u državnom vlasništvu.

To do dali oni posluju dobro, da li imaju gubitke, da li im je menadžment kvalitetan ili ne, to je odgovornost vlasti, države i onih koji taj menadžment postavljaju.

Podsetio bih vas, takođe, na drugo, tj. na moje prošlo pitanje od utorka, kada sam pomenuo onaj skandal sa izjavom službenice crnogorske ambasade u Turskoj, neću ga citirati ponovo, svi znamo o čemu se radi. Pitanje je bilo, samo da podsetim Ministarstvo spoljnih poslova, ta praksa odgovora je ranije funkcionisala vrlo dobro i na ovih poslanička pitanja odgovori su stizali nekada malo više rutinski, nekada konkretniji, ali da se ne zaturi to moje pitanje. Dakle, prošlo je već nekoliko dana, a ja i dalje nisam čuo, a dozvoljavam da sam možda nešto propustio, nisam čuo niti šta je učinilo Ministarstvo zvanično, Ministarstvo spoljnih poslova, niti sam video da je došlo do obraćanja i zvaničnog izvinjenja Srbiji.

Dakle, to šta će crnogorsko Ministarstvo spoljnih poslova učiniti prema svom službeniku, to je njihova stvar, ali mene zanima šta će država Crna Gora učiniti sa tim u vezi prema državi Srbiji i da li smatraju da postoji neka potreba za nekim gestom izvinjenja.

Ono što je sa tim u vezi još bitno, ja bih podsetio na slučaj, već pomalo zaboravljen, ali i dalje prilično dramatičan, četvorice srpskih intelektualaca na čelu sa gospodinom Bećkovićem, kolegom Mirovićem, Antićem, Rakovićem, dakle kojima je zabranjen ulazak u Crnu Goru. Dakle, četvorici intelektualaca koji imaju više ili manje kritički stav prema vlasti Crne Gore zabranjen je ulazak u državu Crnu Goru i ja stvarno, prvo, želim da vidim šta je naše Ministarstvo spoljnih poslova učinilo sa tim u vezi i da li možda se smatra da postoji potreba za nekim adekvatnim ili analognim potezom ili makar za energičnom intervencijom i maršem u vezi sa tim?

Mislim da je apsolutan skandal da, ne kriminalcima, ne ljudima sumnjive, ne znam, prošlosti ili za koje se smatra da mogu teroristički delovati prema bilo kome, nego ozbiljnim srpskim intelektualcima se uskraćuje mogućnost boravka i ulaska u Crnu Goru. Hvala.
Zahvaljujem.

Moje prvo pitanje ide na adresu Vlade Republike Srbije, odnosno Ministarstva spoljnih poslova i glasi – šta će, dakle ne da li će nego šta će Vlada i Ministarstvo spoljnih poslova preduzeti povodom nečuvenog incidenta i skandala koji se dogodio juče, koji je napravila visoka službenica ambasade Crne Gore u Turskoj, gospođa Mirna Nikčević, koja je, dakle, i za naše balkanske prilike, čak i za ratna vremena izjavila nešto što i tada, dakle u vreme sukoba na prostoru bivše Jugoslavije nismo mogli čuti od najviših službenika ili zvaničnika i službenika država koje su međusobno ratovale?

Ona je, dakle, komentarišući veliki narodni skup, Sabor ispred hrama Hristovog spasenja u Podgorici 15. jula, između ostalog, rekla, napisala – iskreno, zapalila bih hram i sva goveda tamo. Ja se izvinjavam, ovo je dosledni citat – zapalila bih hram i sva goveda tamo. Dakle, tamo su bili visoki jereji Srpske pravoslavne crkve, Mitropolije i drugih eparhija, hiljade vernika, sveštenstvo.

Dakle, ne neki pubertetlija, ne neki uspaljeni anonimni komentator na nekoj društvenoj mreži, već prvi savetnik, dakle drugi čovek ambasade Crne Gore u Turskoj izjavljuje da bi zapalio hram Hristovog vaskrsenja i sve one ljude okupljene tamo.

To je suviše velika, krupna stvar da bi se mogla ignorisati i zato moje pitanje glasi - ne da li će, nego šta će i zašto već sada, u ovom trenutku dok ja o ovome govorim, naša Vlada i Ministarstvo spoljnih poslova nisu preduzeli, ne neke, nego vrlo oštre i najoštrije mere?

Jasno je da, i u ostalom Ministarstvo spoljnih poslova Crne Gore se jeste ogradilo od toga, ali ovo jeste nešto što je mnogo važnije i mnogo strašnije da bi moglo proći samo na takav način, a pogotovo da je moglo proći bez jasnog demarša i nekog konkretnog poteza Vlade Srbije. O tome bi se moglo široko pričati, ali želim da ovo vreme iskoristim da postavim još neko pitanje i pokrenem još neku temu.

Moje drugo pitanje ide, takođe, na adresu Vlade Srbije i ja bih molio jedno preciziranje, odnosno od nadležnih organa i službi, ko pregovara, ko zvanično ispred Srbije pregovara sa predstavnicima Prištine u Briselu?

Dakle, ko je šef pregovaračkog tima, ko je ovlastio, dakle kojom odlukom, prosto da se meni kao narodnom poslaniku, a i javnosti dostavi ta odluka kojom je dato ovlašćenje tome ko vodi pregovore?

Mi smo videli izveštaj Kancelarije na ovoj posebnoj sednici, čuli smo predsednika Republike koji je podneo usmeni izveštaj. Dakle, ja ne znam na kraju krajeva ni o čemu se glasalo, da li o tom pismenom izveštaju Kancelarije i Marka Đurića ili o tom izveštaju Aleksandra Vučića, ali šta god je u pitanju, voleo bih da se tu, mislim da ne bi škodilo, da se unese neophodna i nepostojeća doza transparentnosti u pogledu ovlašćenja naših pregovarača, kada već ne znamo koja je platforma sa kojom, na kojoj pregovaraju, onda barem da vidimo ko su ti koji zvanično pregovaraju.

U vezi sa tim još samo jedna napomena. Naša strana, šta god to značilo, ali predstavnici pregovarača Beograda stalno ističu da su oni spremni da nastave razgovore ako se ukinu takse, ako Priština ukine takse. To je, naravno, legitiman zahtev, ali se toliko o tome priča u poslednje vreme da ja imam osnovani strah ili bojazan da se čitava priča oko platforme i oko pregovora sa Prištinom u vezi sa Kosovom i Metohijom ne pretvori u to da oni nama konačno ukinu takse ili barem suspenduju važenje tih taksi i eventualno obećaju ono što su trebali da ispune još pre pet, šest godina, onu Zajednicu srpskih opština, a da za uzvrat onda Srbija, odnosno srpska strana prihvati sve što se od nje traži u pogledu pravno obavezujućeg sporazuma.

Dakle, jeste, legitiman je zahtev za ukidanje taksi, ali se ne može svesti čitava priča i čitava strategija Srbije i Vlade u Beogradu na takvu stvar koja nije smela da se dogodi, a kamoli da ona sada bude nešto od čega zavisi da li će pregovora uopšte i biti, da li će sporazuma biti.

Dakle, da nam ne bude da ispunjenjem nečega što je stara obaveza od pre pet, šest godina iz Briselskog sporazuma, zamažu oči i da se to onda predstavi srpskoj javnosti kao neki veliki uspeh.

Poslednje, pošto vreme polako ističe, samo za Komercijalnu banku i privatizaciju Komercijalne banke, ministarstvo finansija. Hvala.
Moje pitanje ide na adresu predsednika Vlade Srbije, gospođe Ane Brnabić i tiče se uloge Tonija Blera i njegovih instituta u srpskom političkom životu i angažmana sada višestruko potvrđenog angažmana zloglasnog Tonija Blera, u radu, funkcionisanju i uređivanju poslova u Vladi Srbije u poslednjih nekoliko godina.

Dakle, neki dan je ta tema aktuelizovana time što je Blerov institut za strateške odnose raspisao konkurs za dva visoko pozicionirana savetnička mesta u Vladi Srbije, kako bi se bavili strateškim projektima i odnosima sa javnošću. Šta god da je u pitanju, navodno jutros je taj oglas skinut sa Blerovog sajta, ali poenta je u tome da nema nikakvog opravdanja niti razumevanja može biti, da Vlada Srbije direktno ili indirektno i bilo koji funkcioner države Srbije, sadašnji, bivši ili budući, angažuje Tonija Blera, njegovu kuću na bilo čemu, bilo kakav posao u vezi sa državom Srbijom, s obzirom na poznatu i zloglasnu ulogu koju je Toni Bler imao tokom bombardovanja tj. pre i za vreme bombardovanja, agresije na SRJ i Srbiju 1999. godine. On tada, ne samo da je bio premijer Velike Britanije, nego je bio jedan od najistaknutijih zagovornika bombardovanja i to brutalnog bombardovanja i još brutalnijeg nego što je izvršeno. On se žalio što ono nije još surovije. Sam se lično hvalio kako je on nagovorio Bila Klintona da uđe u operaciju NATO intervencije i takođe se zalagao za kopnenu intervenciju u Jugoslaviji, odnosno Srbiji.

Dakle, ne postoji ličnost u svetu živa koja je više zla učinila i gore se ophodila prema Srbiji i srpskom narodu. Dakle, ja pitam koja je to pamet, koji je to viši interes koji je mogao da rukovodi Vladu i vlast da angažuje Tonija Blera. Ovo što pitam ne pitam slučajno baš predsedsednicu Vlade Srbije, ne samo zato što je ona formalno prva politička ličnost u zemlji, ako mi znamo da to u realnosti nije tako, nego što je ona još juče izjavila da je poslove, odnosno aranžman sa Tonijem Blerom i njegovim institutom učinili prethodna Vlada, kada su oni osnovali tzv. „Diliveri unc“ u okviru kad kabineta Aleksandra Vučića, kada je on bio premijer, a da je ona nastavila tu praksu.

Dakle, neki savet, neki strateški savet u koordinaciji, navodno i odnosima unutar Vlade, su ono što naša vlast i sadašnja i prethodna Vlada, dakle i Aleksandra Vučića i Ane Brnabić, rade sa Tonijem Blerom.

Još pri tom, što je posebno sporno, kaže i gospođa Brnabić treba da se zna da taj angažman ne plaćaju građani iz budžeta tj. ne idu te pare iz budžeta Srbije. Toni Bler ne radi za klikere i to je negde i objavljeno u međuvremenu da je angažman Tonija Blera ovde plaćen novcem, odnosno država UAE. Dakle, UAE plaćaju Tonija Blera da savetuje ne znamo šta Vladu Republike Srbije, odnosno Vladu Aleksandra Vučića i sada Ane Brnabić.

Prosto tražim zvaničnu potvrdu pismenu od gospođe Brnabić – da li je to tačno i koja je priroda tog angažmana, kao što rekoh, i da li smatra da je tu prikladno da takav angažman postoji, s obzirom da zloglasnu, kao što rekoh, ponavljam namerno, ulogu koju je Toni Bler imao i ima?

Kada radite visoke državne poslove vi se ponekad morate sresti sa onima koje ne volite, ali ovde se ne radi o tome, ako su ti drugi predstavnici zvanični zemalja sa kojima morate imati odnose. Toni Bler nije nikakav funkcioner Velike Britanije. Toni Bler je privatna ličnost i lobista svetskog glasa, koji vrši usluge lobiranja, uglavnom za neke problematične centralno-azijske i slične režime.

Koje su to usluge stvarne zbog kojih je naša Vlada procenila da je Toni Bler neophodan i poželjan partner za Vladu Srbije? To je nešto što nije samo stvar ukusa, umesnosti ili prosto pripadnosti, već je nešto što, rekao bih, duboko ponižava sve građane Srbije bez obzira kojoj opciji pripadaju, da li glasaju, da li ne glasaju, da li vole crvene, zelene, žute, plate ili koje god.

Dakle, u tom smislu verujem da većina kolega sa druge strane isto ili vrlo slično misli o ovom angažmanu i zato mislim da bi i meni kao narodnom poslaniku, ali i javnosti Srbije trebalo da dođe razjašnjenje od strane Ane Brnabić. Hvala.
Moje prvo pitanje ide na adresu predsednika Vlade, predsednika Republike i Ministarstva spoljnih poslova i tiče se jedne jasne informacije – da li je tačno ili ne da su se Aleksandar Vučić i Hašim Tači sreli 4. novembra u Rimu, kao što je izjavio sinoć Vuk Jeremić, i da su se dogovorili tada o podizanju taksi na srpsku robu sa ciljem da se stvori atmosfera napetosti i tenzije sa jedne i druge strane u kojoj će se onda dogovor o razgraničenju pokazati kao neophodan i neminovan i spasonosan da bi se izbegao rat?

Ne očekujem da mi se potvrdi da je stvarno predmet tog sastanka bio to što gospodin Jeremić kaže, ali očekujem da mi se kaže – da li to sastanka bilo ili ne? Dakle, da li su se Hašim Tači i Aleksandar Vučić sreli 4. novembra u Rimu.

Kada Vuk Jeremić licitara da li će i kada biti izbora, to je nešto što možemo uzeti sa rezervom ili ne, ali kada je reč o ovim međunarodnim kontaktima i odnosima i susretima, tu su se njegove informacije do sada pokazale kao prilično tačne. Uostalom, on je obelodanio da su se Aleksandar Vučić i Hašim Tači sreli ove godine, ove jeseni i ovog leta, i u Parizu i u NJujorku i posle su te informacije, naglašavam, potvrđene iz više drugih izvora. Dakle, sastanaka je bilo. Ja sada pitam – da li je bilo i ovog sastanka 4. novembra u Rimu?

Na stranu što je ružno da o tome javnost Srbije ništa ne zna, ako ga je zaista bilo, a to da je zaista predmet tog sastanka bilo dogovoreno podizanje tenzija oko taksi i oko drugih stvari da bi se onda oni pojavili kao vatrogasci, to je prostor toliko strašno da ne želim da verujem da je to zaista tako.

Znači, informacija koju očekujem od ovih instanci – da li je ili nije bilo sastanka? Sa tim u vezi Ministarstvo spoljnih poslova pitam – da li ima informacije koje su se pojavile u javnosti da je prilikom svoje poslednje posete regionu visoki američki zvaničnik Metju Palmer rekao svojim prištinskim domaćinima, odnosno sagovornicima da požure i da se ne šale, nego da sklapaju sporazum, jer, citiram – u Beogradu nikada više neće imati takvog sagovornika spremnog za dogovor kao što imaju u Aleksandru Vučiću? To je pomenuto više puta. Da li Ministarstvo spoljnih poslova ima da je to zaista izjavio gospodin Metju Palmer, visoki američki zvaničnik?

Moje treće pitanje ide na adresu predsedništva Narodne skupštine i tiče se ove situacije u Skupštini poslednjih dana i na kraju-krajeva i juče i atmosfere koju su neki nazvali da je na rubu incidenta, a sastoji se ova moja intervencija u apelu pre svega predsedništvu Skupštine da vidi da li postoji mogućnost da se snize tenzije time što će rukovodstvo Skupštine apelovati na vladajuću većinu da odustane od prakse podnošenja onih amandmana koje podnosi i da li je moguć kompromis u tom smislu, da li je moguće, ako postoji neko očekivanje i od opozicije u tom pravcu, jer ovako kako smo krenuli, kako ide taj proces, mislim da nikuda ne vodi, osim daljem urušavanju dostojanstva Narodne skupštine. Ja sam ovde ponekada i usamljen u ovim redovima opozicionim upozoravao kolege iz vladajuće većine da to sa tim amandmanima na prve članove prvog zakona nema smisla. To nigde u svetu ne postoji i da se to ne može braniti bez obzira koliko puta se ponovila priča kako niko ne uskraćuje pravo opoziciji.

Dakle, nema parlamenta u svetu u kome se podnose amandmani vladajuće većine na svoje sopstvene zakone, a posle za njih i ne glasaju, a na taj način onih 600 minuta predviđenih za raspravu bude potrošeno.

Juče se samo pokazalo da opozicija to više ne može i ne želi da trpi, ali nezavisno od toga, apelujem sada na neku vrstu dogovora. Ne može da se nastavi sa lošom praksom, pogotovo kada je reč o tako važnim stvarima kao što je usvajanje budžeta Republike Srbije. U tom smislu mislim da je odgovornost najviša na rukovodstvu Skupštine, a onda naravno i na vođama i šefovima većine i opozicije. Hvala.