Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća.

Znate, lako je nešto srušiti, teško je sagraditi. To važi za kuće i zgrade, važi i za institucije, naročito za institucije, to važi i za instituciju Skupštine i demokratije, pa i instituciju poslaničkih pitanja, koja je važan institut u kontrolnoj ulozi parlamenta, jer bi trebalo da bude.

Stoga sam se trudio tokom ovih prethodnih nekoliko godina da ta pitanja budu ozbiljna, odgovorna, konkretna i kada se radilo o nekim pojedinačnim slučajevima i kada se radilo o najvišim sferama državne politike. Moram reći, kao i u svemu, kao i u životu, kao i u politici, nisu svi isti. Dakle, neki su odgovarali konkretno i iscrpno, neki pro forme, neki nisu nikada odgovarali. Ali je interesantno i donekle ohrabrujuće da ipak većina institucija sa kojima sam tražio na ovakav način pitanje jeste odgovarala i, kažem, ne samo uvek reda radi.

Tako da je malo i do nas, rekao bih, i do poslanika i do pitanja i na neki način forma, jedan od načina koji, kažem, ovaj parlament vrši ili bi trebalo da vrši – i kontrolnu funkciju izvršne vlasti. Recimo, neki nisu nikada, čini mi se nikada, poput Kancelarije za Kosovo i Metohiju, te u tom smislu moje pitanje ili sugestija za predsedništvo Skupštine, odnosno rukovodstvo Skupštine jeste – da li se može na neki način uvesti sankcija neka i kakva za institucije koje su dužne, a ne odgovaraju po poslaničkim pitanjima? To uopšte nije bezvezna stvar i mislim da bi to osnažilo ulogu parlamenta u nekom budućem i nadamo se boljem sazivu.

S druge strane, kažem, neki su odgovarali često i dosta iscrpno, tu moram pohvaliti Ministarstvo spoljnih poslova, Ministarstvo unutrašnjih poslova, gospodina Đorđevića i druge, ekologiju i neke druge resore. Nešto smo i pomerili sa nule, posebno deo ekološke problematike vezano za mini hidroelektrane i slično.

Elem, moje pitanje za Ministarstvo unutrašnjih poslova jeste povodom više puta ponavljanog komentara, izraženog komentara i izjave bivšeg austrijskog ministra Herberta Kikla o sporazumu nekom navodnom sa Srbijom, da prihvati migrante ili sve one koji ne dobiju azil u Austriji. Iz odgovora Ministarstva unutrašnjih poslova kao da sledi da tog sporazuma nema. Ali nikada nisu rekli – ne, ne postoji taj sporazum. Dakle, prosto, bilo je i mnogo manjih sumnji i spekulacija i zato ponavljam to pitanje – da li je neki sporazum sa gospodinom Kiklom potpisan ili on izmišlja ili je reč o samo o nekom tehničkom protokolu, što je možda slučaj? Dakle, ako nema sporazuma, kažimo, to bi umanjilo, pogotovo s obzirom na ovu povećanu napetost i opravdanu osetljivost javnosti po pitanju ove migrantske krize.

Što se tiče Ministarstva odbrane, postavio bih pitanje – da li oni, s obzirom da imaju predstavnike, što se malo zna, u Upravnom, odnosno Nadzornom odboru i „Krušika“ i Trstenika i drugih fabrika „Namenske industrije“, da li su ih oni i njihovi predstavnici u ovim fabrikama „Namenske industrije“ obavestili o zloupotrebama ili o sumnjama na zloupotrebe koje postoje i da li Ministarstvo odbrane, naravno i Ministarstvo unutrašnjih poslova, kome takođe adresujem pitanje, ima saznanja da su fabrike „Namenske industrije“, odnosno vojne industrije bile oštećene u trgovini, odnosno od strane posrednika prilikom izvoza svojih proizvoda?

Neobično je da fabrike, vojne fabrike mnogo rade, a loše posluju imaju loše bilansi, loše rezultati, a da posrednici dobro prolaze i uživaju.

Napokon, ako mogu, imam još koji minut, znači, prosto, neobično je da se posrednici bogate i strašno su im dobri bilansi, a proizvođači, državni proizvođači stagniraju ili su svi u blokadi i u dugovima.

Poslednje pitanje, verovatno u ovom sazivu, ide na adresu predsednika Skupštine, odnosi se na situaciju u Republici Srpskoj i pritiscima kojim je i sama Republika Srpska izložena od strane Sarajeva i međunarodne zajednice - da li postoji šansa, imali smo pre neki dan posetu delegacije iz Banja Luke, Skupštine Republike Srpske, da se usvoji neka zajednička rezolucija, ili deklaracija od strane Skupštine Republike Srbije i Skupštine Republike Srpske kojom bi se podržali i osnažili stavovi RS, ili makar da podržimo zaključke, ako ništa drugo da podržimo zaključke Skupštine Republike Srpske povodom napada na njih?

Zahvaljujem.

Moje pitanje ide na adresu predsednika Vlade, ministra finansija i guvernera Narodne banke i tiče se teme koju je već jedan kolega maločas pomenuo, ali mislim da je suviše velika stvar da bi mogla da prođe nezapaženo i gurnuto pod tepih. To je, naravno, reč o prodaji Komercijalne banke.

Ja sam sa ovog mesta više puta tu temu apostrofirao, pitao i ministra finansija ovde uživo kada je gostovala Vlada. Apelovao sam sa ovog mesta da se to ne čini sa argumentima i struke i rekao bih logike i politike da je prodaja najveće domaće banke, poslednje preostale velike domaće banke, nešto što temeljno zadire u ekonomski suverenitet ove zemlje i da, na kraju krajeva, primer i argument koji se često poteže ili se mogao čuti u poslednje vreme, kako tu prodaju Komercijalne banke ne mogu da kritikuju oni koji su sami doprinosili, prodavali domaće banke ili ih gurali u stečaj, misleći tu na neke prethodne vlasti.

Ja se slažem sa tom kritikom, ali ne mislim… I sam sam, uostalom, kritikovao sve vreme to, ali ne mislim da je to onda… ali bih da se nastavi sa tom praksom za koju smo se složili da je loša.

Dakle, reč je ubedljivo o najboljoj domaćoj banci i ne samo domaćoj, znači jednoj od najvećih, najsolventnijih i najpouzdanijih na teritoriji Republike Srbije, koja radi i u Republici Srpskoj i u Crnoj Gori i ima odlične bilanse. Prodaje se za, ponavljam i naglašavam, 387 miliona evra, uz očekivanu dobit kao do kraja godine da to poraste na 450 miliona, ali zvanična kupoprodajna cena je 387 miliona evra.

Godišnji profit, zarada banke samo je prošle godine bio oko 70 miliona evra. Dakle, svakom laiku je jasno da je to loša računica. Tim pre što su mnogi u ovoj sali, mnogi iz ove sadašnje vlasti kritikovali, kao što rekoh, poteze i politiku prethodnih vlasti, koja je zaista to činila, ali čak ni oni nisu hteli da prodaju baš sve. Kao da je cilj bio da se sve ono što su loše činili prethodnici, nastavi i da se još radikalizuje, kao što pokazuju ovi primeri privatizacije, kažem, i kojim se, nemojmo zanemarivati tu stvar, finansijski sektor ove zemlje stavlja potpuno u ruke stranaca.

Da ne govorim o tom jednom simboličkom, pa i ne samo simboličkom, i političkom problematičnom momentu da mi prodajemo Novoj ljubljanskoj banci Komercijalnu banku, u kojoj je većinski vlasnik, većinski pojedinačni vlasnik, znači, najveći akcionar, jeste država Slovenija. Znači, država Srbija prodaje banku Novoj ljubljanskoj banci, čiji je najveći vlasnik, odnosno akcionar država Slovenija.

Da ne govorim primere iz sveta, gde se takođe vidi ta fraza o tome kako je država loš vlasnik nije sasvim tačna i da nijedna država koja drži do sebe i do svoje suverenosti, bez obzira na tokove slobodnog prometa, novca, kapitala i tako dalje, ipak drži neke poluge, i to ključne, finansijske, političke u sopstvenim rukama.

Na stranu što je i guverner Narodne banke poslednjih par puta imao izjavu u poslednjim danima… nekoliko izjava kojima je dovodila u pitanje opravdanost te prodaje. Dakle, ja tražim argumentaciju i još jednom razloge, pošto stvar nije nepopravljiva, ali je jako blizu toga da postane popravljiva, od Ministarstva finansija, od predsednice Vlade i od guvernera Narodne banke obrazloženje zašto se, uprkos svemu, uprkos svim argumentima i struke, kažem, pa i zdravog razuma otišlo, išlo se na prodaju Komercijalne banke i time zapravo ugrožavanja, praktično suspendovanja finansijskog suvereniteta ove zemlje.

Moje drugo pitanje je kratko i ide na adresu predsednika Vlade, odnosno predsednice Skupštine, ovo ću morati preskočiti, pa ću je pitati danas, večeras, predsednicu Vlade, ali za predsednicu Skupštinu - da li će u sklopu raspisivanja izbora, lokalnih izbora u Republici Srbiji, što je u njenoj nadležnosti, da li će biti, da li ima saznanja, jedno je da li će ona raspisati izbore, a drugo je da li ima saznanja da će lokalni izbori biti održani na severu Kosova i Metohije, barem u onim opštinama gde je to moguće, jer su poslednji put ti izbori održani 2012. godine. Znači, lokalni izbori na severu Kosova i Metohije su poslednji put održani 2012. godine. Posle toga nisu, nego su opštine sa srpskom većinom na severu gurnute u naručje Prištini.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Moje prvo pitanje ide na adresu Ministarstva energetike i ekologije. Dakle na ta dva ministarstva.

Tiče se problema koji u poslednje vreme, poslednjih dana, malo je uminuo, ali je doskora, u velikoj meri preokupirao pažnju javnosti u Srbiji, a to je ovo enormno zagađenje vazduha koje smo imali ove zime u nekoliko navrata. Tu je bilo razne špekulacije ko je tu glavni krivac i prebacivanje odgovornosti sa jednog na drugog zagađivača, sa jedne na drugu instituciju.

U svakom slučaju, od strane vlasti i nadležnih institucija uglavnom se tretiralo i na neki način targetirali su se individualni potrošači i čvrsto gorivo kao glavni krivac. Naravno da je najlakše prebaciti odgovornost na male potrošače i na one koji koriste drvo i ugalj. S tim u vezi, ne ulazeći u ovu debatu, hoću konkretno da postavim pitanje za ova dva ministarstva, jer sam od stručnjaka dobio informaciju da je zapravo problem ne toliko u korišćenju uglja, koliko u korišćenju uglja niskog kvaliteta, ekstremno niskog kvaliteta.

Navodno, ta vrsta uglja i neke vrste uglja koje se kod nas koriste do početka devedesetih, nisu uopšte bile dopuštene, znači tretiraju se kao mulj, kao otpad, sa ogromnom količinom gline u sebi i da su zbog toga toliki zagađivač, a ne bi morao biti da je ugalj nešto boljeg kvaliteta.

Zato je moje pitanje za ova dva ministarstva – ko vrši kontrolu uglja koji se prodaje na tržištu Srbije? Da li postoje posebni inspektori za to, koliko ih je koji se bave time? Da li postoji donja granica? Jasno je da postoje klase, ali da li postoji donja granica kvaliteta uglja koji se koristi, odnosno koji je dopušten da se koristi u prodaju i da li postoji onda nešto što je zabranjeno? Po mojoj informaciji te donje granice nema i zato, između ostalog, imamo ovakav stepen zagađenja kakav imamo.

Moje drugo pitanje ili prvo, uslovno rečeno, ide na adresu predsednice Vlade, gospođe Ane Brnabić, koja se koliko juče u Berlinu srela sa američkim izaslanikom za Balkan, Metju Palmerom, i kojom prilikom je on opet otprilike prozivao nju umesto da ona, ne mora da prozove, ali da ona pita njega za neke izjave koje poslednjih dana ovaj američki diplomata davao povodom Srbije, povodom Republike Srpske i povodom Crne Gore.

Konkretno rečeno, gospodin Palmer je sebi dozvolio slobodu da kaže, tj. da kritikuje ponašanje Milorada Dodika, ne samo njega, nego čitave Republike Srpske, institucije Republike Srpske u ovoj najnovijoj krizi nakon odluke Ustavnog suda BiH kojom se poseže za imovinom i za ustavnim ovlašćenjima Republike Srpske i onda je rekao, citiram Palmera: „Ukoliko ne promeni ponašanje, nastavi sa antidejtonskim delovanjem, Miloradu Dodiku neće biti dopušteno da opstane“. To je doslovni citat, niko nije demantovao, Dodiku neće biti dopušteno da opstane.

Ja postavljam pitanje, ko to neće dopustiti Miloradu Dodiku da opstane? Koja je ta institucija ili pojedinac koji mu neće dopustiti ako je biran on ili predsednik ili rukovodstvo Republike Srpske od strane građana Republike Srpske?

S tim u vezi je dao sebi slobodu gospodin Palmer da komentariše ponašanje Rusije vrlo kritično, govoreći da ona destabilizuje region za razliku od njega, odnosno SAD kojima je u cilju mir, prosperitet i razvoj Balkana i indirektno podržao crnogorski Zakon o slobodi veroispovesti.

Dakle, prosto, moje pitanje, da li ona smatra, da li ona lično, juče ili narednih dana kada se ponovo susreće sa njim ili neka od institucija države Srbije, smatra da treba reagovati na ovakve izjave ljubazno, pristojno, diplomatski, ali odlučno s obzirom da su one po svim kriterijumima ponižavajuće za državu Srbiju i za vitalne interese Srba u regionu? Hvala.

Zahvaljujem.

Moje prvo pitanje ide na adresu Ministarstva građevine i vrlo je kratko i tiče se samog jednog konkretnog odgovora na konkretno pitanje.

Mi godinama ovde slušamo i u Skupštini i od predsednika Vlade kako su rezultati sjajni i kako je posebno Beograd grad kranova, kako se gradi širom Srbije, usvajali smo više puta i menjali neke zakone koji treba još da omoguće i pospeše tu izgradnju. Dakle, neko ko sluša naše zvanične medije i rasprave ovde bi pomislio da Srbija, ako igde cveta, navodno cveta svuda, posebno cveta u oblasti građevinarstva.

U tom smislu je onda vrlo interesantno i zato na kraju i postavljam ovo pitanje Vladi, a posebno Ministarstvu građevine – kako je moguće da se pojavi vest, pitam se da li je tačna, ali je ona na zvaničnom portalu objavljena, objavila je agencija „Novosti“ da broj izgrađenih stanova prošle godine, prvi put kažu oni, hvale se, u poslednjoj deceniji, mogao bi, ne da jeste, nego da bi mogao da dostigne onaj broj iz 2011. godine. Tu se pominju konkretne cifre, navodno još nisu sređeni do kraja podaci, ali oni se nadaju da je od 2018. godine počeo oporavak, a pre toga iz godine u godinu broj novoizgrađenih stanova je opadao.

Onda se pitam kako je to cvetalo, kako je cvetala stanogradnja kada, kažem se i sada, navodno tek prošle godine i to tek treba da se potvrdi, broj novoizgrađenih stanova dostigao broj iz 2011. godine. To govori dosta o toj, kako bih rekao propagandi koju neprestano slušamo i o raskoraku između stvarnosti i onda što se može čuti od naših zvaničnih izvora. Kažem, stalno pričamo o gradnjama, o „Beogradu na vodi“, o stotinama hiljada novih stanova i kranova koji rade širom Srbije, a onda stigne zvanični podatak koji je baziran na rezultatima Zavoda za statistiku, dakle, državnog organa.

Moje drugo pitanje ide na adresu Ministarstva finansija i pominje se apel koji sam već pominjao ovde i direktno ministru Malom, a sada imam motiv da ponovim to pitanje i da ga aktuelizujem obzirom da su pregovori o prodaji Komercijalne banke u završnoj fazi. Na početku sam upozoravao i govorio protiv te odluke i pozivao Vladu da tu odluku pozove.

Vidim juče da je guverner Narodne banke izrazila svoj stav i mišljenje protiv prodaje Narodne banke. Ona ima svoje razloge, ali kažem, mislim da je jako loše da se najveća i jedna od poslednjih, doslovno poslednjih banaka koje su u državnom vlasništvu proda, nezavisno od toga ko je kupac i da li imamo dileme oko njegovog boniteta što je navodno sada u toku to ispitivanje.

Dakle, ova Vlada je u velikoj meri, bolje reći ova vlast je došla na talasu, rekao bih opravdane kritike privatizacije svega i svačega u prethodnom periodu i mnogi od vas koji ovde sede učestvovali su u kritici tih privatizacija, zajedno sa mnom. Sada se međutim ispostavilo da je ova vlast nastavila tamo gde su prethodni stali, prodajući čak i ono što prethodne vlade nisu htele. Tu mislim i na RTB Bor, na Komercijalnu banku, na ove koncesije za aerodrom i niz drugih stvari.

Dakle, nastavlja se pogubna ekonomska politika, po meni pogubna, po onome što je dobar deo ljudi iz sadašnje vlasti govorio svojevremeno dok je bio u opoziciji, takođe pogubna. Stoga, mislim da ako još nije kasno, a nije kasno, apelujem i tražim odgovor od Ministarstva finansija i od gospodina ministra informaciju dokle se stiglo i da li postoji mogućnost da se taj proces zaustavi? Prodaja Komercijalne banke kao najvažnija i najveća banka koja je još ostala u našim rukama?

Pošto je vreme pri kraju, samo bih ponovio i obnovio svoje pitanje od utorka, a tiče se pitanja na adresu predsednika Vlade i predsednice Skupštine - da li postoji namera da se Vlada i Skupština zvanično izjasne o onome što je Narodna skupština Republike Srpske donela kao zaključke u vezi sa ugrožavanjem Republike Srpske i Dejtona od strane Ustavnog suda BiH? Hvala.

Zahvaljujem.

Pre nekoliko dana u Zrenjaninu je uhapšeno, odnosno privedeno nekoliko lica u vezi sa skandalom i malverzacijama sa izgradnjom fabrike vode, čime je samo potvrđena agonija koja u ovom gradu traje već godinama. Ne kažem da to nije stari problem koji već dugo godina nije rešavan, ali je aktuelna vlast obećala da će taj problem rešiti i svečano, uz dosta pompe puštena je u rad, odnosno otvarana, odnosno polagan je kamen temeljac za izgradnju fabrike vode i prečišćavanje vode u Zrenjaninu. To je najavljeno i slavljeno kao velika i uspešna strana investicija. Kao i obično, kada takva strana investicija propadne, onda nema reflektora, niti specijalnih emisija kao kada se otvara ili kada se polaže kamen temeljac.

Poenta je u tome da, bez obzira koliko su građani Zrenjanina željni pravde po ovom pitanju i utvrđivanja odgovornosti, isto tako, odnosno još mnogo više od toga željni su konačno da imaju ispravnu vodu.

Dakle, moje pitanje ide na adresu Ministarstva ekologije, Ministarstva građevine i Ministarstva unutrašnjih poslova u vezi i sa ovim hapšenjima, ali i u vezi, pre svega, dakle činjenica i informacija oko te investicije, u kakvom je ona stanju, da li je to definitivno propalo ili postoje pokušaji da se taj projekat izgradnje fabrike vode obnovi u ovom ili nekom drugom adekvatnom obliku. Dakle, apsolutno je skandalozno da grad, ma i da je najmanje selo, ali grad takve veličine kao Zrenjanin godinama ne može da pije vodu, da nema pijaću vodu, a da istovremeno, evo, prvi put sada su neki ljudi privedeni i biće pozvani na odgovornost.

Ono što većina, dobar deo građana Zrenjanina i oni koji su upućeni u situaciju misle jeste da se tu kola neopravdano lome na lokalnim igračima, koji jesu neposredno odgovorni jer su potpisnici tog projekta, očigledno propalog projekta izgradnje fabrike vode, ali je suština mog pitanja da li tu ima elemenata odgovornosti i nadležnog ministarstva koje je izdalo dozvole za tu fabriku, koja očigledno nije ispunila svoju osnovnu funkciju?

Konačno, s tim u vezi, zato sam tu i dodatno apostrofirao MUP, da li ima osnova za sumnje, odnosno prijava jednog novinara i sina vlasnika KTV televizije iz Zrenjanina, da je zbog priloga koji je ta televizija, znači KTV televizija iz Zrenjanina, emitovala o hapšenjima i problemu sa fabrikom vode, da je dobio pretnje od bliskog rođaka i člana porodice aktuelnog zrenjaninskog gradonačelnika? Dakle, prosto želim informaciju o tom slučaju, da se ne bi ponovio ono sa novinarem Ivanovićem iz Grocke, ili nešto slično, ili ne daj Bože još gore.

Moje drugo pitanje ide na adresu predsednika Vlade, odnosno predsednice Vlade i predsednice, odnosno predsednika Skupštine Republike Srbije, a tiče se zaključaka koje je juče usvojila Skupština Republike Srpske, odnosno Narodna skupština Republike Srpske, a u vezi sa antidejtonskim delovanjem Ustavnog suda Bosne i Hercegovine. Poznato je da je poslednja u nizu skandaloznih odluka Ustavnog suda BiH pokušaj da se poljoprivredno zemljište Republike Srpske prevede u vlasništvo Bosne i Hercegovine. Nagoveštava se da je to samo uvod, da će sledeći korak to biti sa vodama, šumama i na taj način se menja dejtonska struktura Bosne i Hercegovine i, da to kažemo prosto srpski, urušavaju institucije i nadležnosti, pa dovodi u pitanje i samo postojanje Republike Srpske, odnosno ono se svodi na neku vrstu fikusa ili folklorne tvorevine.

U tom svetlu je Narodna skupština Republike Srpske usvojila osam tačaka vrlo oštrih i vrlo rezolutnih, koji ne ostavljaju prostora dvosmislenim tumačenjima, u kojima između ostalog stoji da je narušen Dejtonski sporazum odlukom Ustavnog suda BiH i sam Ustav BiH i da stoga Skupština Republike Srpske obavezuje sve institucije Republike Srpske da ne prihvataju i ne sprovode bilo kakve buduće antidejtonske i nedemokratske odluke visokog predstavnika i Ustavnog suda BiH. Ovlastili su, odnosno naredili predstavnicima Republike Srpske u zajedničkim organima da tu odluku Skupštine Republike Srpske sprovode.

Moje pitanje je da li smatrate, s obzirom da je Srbija potpisnik i garant Dejtonskog sporazuma, da li ima osnova da i Narodna skupština Republike Srbije i Vlada Republike Srbije na neki način podrže ovu inicijativu Narodne skupštine i pridruže se zaključcima Skupštine Republike Srpske? Hvala.

Zahvaljujem.

Ovde sam više puta postavljao pitanja i ovakva, predsednici Vlade Ani Brnabić, kada je bila u Skupštini, o statusu Rezolucije 1244 i o činjenici da predstavnici vlasti srpskih u Beogradu sve manje i vrlo retko, gotovo nikada ne pominju Rezoluciju 1244. Dakle, kao temelj, pravni temelj, ostavimo sada istoriju po strani, privremeno ali međunarodno pravni temelj na kojem počiva naša argumentacija odbrane i teritorijalnog suvereniteta i integriteta zemlje kada je reč o Kosovu i Metohiji.

Umesto da to bude redovna, obavezna formulacija u nastupima, znači, čelnika naše zemlje od predsednika preko predsednika Vlade do Ministarstva spoljnih poslova, ona se kažem, sporadično ili gotovo samo incidentno javlja. Da to nije samo moj utisak, sada imamo, juče i potvrdu ambasadora Rusije u Beogradu, gospodina, Bocana Harčenka, koji naravno objašnjava se, stav Rusije o Kosovu ne menja i neće se promeniti, ali je rekao jednu vrlo važnu stvar koja se, kako je rekao, uklapa u ovaj moj utisak o kojem sam više puta govorio i često bivao napadan zbog toga. Kaže, gospodin Harčenko, da u kontekstu postojećih diskusija o rešavanju kosovskog pitanja i kompromisa za koji se naravno i on zalaže, ne vidim Rezoluciju, a ovo je citat, ne vidim Rezoluciju 1244, a nje mora da bude. Naravno, to je pre svega kritika na račun ovih zapadnih posrednika koji naravno da Rezoluciju 1244 ne žele da pomenu, ali isto tako, rekao bih i naših srpskih pregovarača kojima bi to morala da bude, kažem, temelje i neka vrsta obavezne fraze i formulacije od kojih polazi. Pa, onda razgovaramo o kompromisu, a ne da se priča o kompromisu i neophodnosti kompromisa, a zapravo temelj naše pozicije se već unapred bagateliše.

Dakle, nije dobro, kao što sam već govorio da mora Moskva, ne znam, predsednik Putin ili ambasador Harčenko, ovaj put da nas podseća na nešto što bi trebalo da bude elementarna i podrazumevana formulacija naših diplomatskih i političkih napora. Adresa je na predsednika Vlade, pitanje i Ministarstvo spoljnih poslova, znači, o statusu Rezoluciji 1244. i zašto nije ona više i frekventnija u nastupima čelnika Republike Srbije?

Moje drugo pitanje, mada ih ima mnogo, ide na adresu i kratko je, Ministarstva unutrašnjih poslova, gospodina Stefanovića. Ja sam dobio odgovor na neka poslanička pitanja i moram pohvaliti ga, jer relativno uredno odgovara na poslanička pitanja, a ticalo se situacije sa migrantima i raznih aspekata te migrantske krize.

Kažem, odgovori su bili precizni, često i detaljni, ali je izostao odgovor na prvo pitanje. Više puta je ponavljano pitanje. Ne znam zbog čega? To je jedna čuvena izjava bivšeg austrijskog ministra unutrašnjih poslova Herberta Kikla o sporazumu koji je on sklopio, navodno sporazumu koji je on sklopio sa srpskim kolegom o prihvatu svih onih ne dobiju azil u Austriji da će biti vraćeni u Srbiju, kao zemlju porekla bez obzira kako su oni do Srbije došli.

Indirektno se iz tog saopštenja iz tog odgovora meni može zaključiti da takav sporazum ne postoji, indirektno. Ali, ja ne vidim šta je problem da se kaže ako tog sporazuma nema, o kojem govori bivši austrijski ministar, onda kažemo jasno i glasno i nikome ništa, sve je u redu. Bar ćemo jedan izvor sumnje i smutnje i glasina otkloniti. I, onda nema potrebe da se žali gospodin Đorđević kako se time manipuliše. Nije problem taj migrantski tako veliki. To neki zlobnici naduvavaju. Da je više informacija, pravovremenih i tačnih, a manje glasina i informacija i ćutnje, onda bi i prostora za manipulaciju bilo manje, dakle, odgovor MUP.

I poslednja stvar, samo kratka, Ministarstvu ekologije i Ministarstvu građevina, pitam o statusu i sudbini Fabrike vode, odnosno za prečišćavanje vode u Zrenjaninu, pošto je ta fabrika pompezno otvorena pre četiri, pet godina. Ne samo da nije proradila, nego je situacija sa vodom u Zrenjaninu ovih meseci i dana, još i gora nego što je bila pre. Dakle, to je za Ministarstvo ekologije. Šta misli da preduzme? I Ministarstvo privrede i građevine, koje je navodno dalo dozvolu za izgradnju te fabrike za prečišćavanje vode, a koja je primer klasične propale investicije. Hvala.

Zahvaljujem.

Nije često slučaj da u jednom danu vašu zemlju u usta uzmu lideri dve najmoćnije zemlje na svetu. Koliko juče, to se dogodilo, i Vladimir Putin i Donald Tramp su pominjali Srbiju, rekli su dva različita konteksta koji jako dobro ilustruju razliku koju te dve zemlje imaju prema Srbiji i rekao bih da iz te razlike treba da sledi i treba da se podrazumeva različit odnos koji će Srbija imati prema ovim silama.

Naravno da mi kao mala zemlja moramo da se trudimo da budemo dobri sa svima ili barem da se ne zameramo svima, ali ne možemo i ne smemo izjednačavati ono što se izjednačavati ne sme.

Naime, Vladimir Putin je primajući akreditive stranih ambasadora, između ostalog i našeg kolege Lazanskog u Kremlju, rekao, citiram – da se Rusija zalaže za to da Beograd i Priština postignu uzajamno prihvatljivo rešenje kosovskog problema na osnovu Rezolucije 1244. Dakle, uzajamno prihvatljivo rešenje kosovskog problema na osnovu Rezolucije 1244. To je stav Vladimira Putina i to je nešto što ruski zvaničnici mnogo puta, uglavnom u ovoj sličnoj formulaciji ponavljaju i to je nešto što ne ostavljam prostor različitim tumačenjima, a naročito onim insinuacijama koji deo javnosti u Srbiji i političke i medijske često plasira pod maskom ili pod firmom, teze, kako nas, eto Rusija pušta niz vodu, kako Rusi dižu od nas, i tako dalje.

Kada je reč o principijelnim stvarima, šta god mislili o nečemu drugom, stav Rusije se ne menja i on je principijelan od strane međunarodnog prava i na strani Republike Srbije kada je reč o Kosovu i Metohiji i drugim pitanjima teritorijalnog integriteta i suvereniteta.

Istoga dana u Beograd stiže preko ambasadora SAD, čestitka američkog predsednika našem predsedniku za Dan državnosti gde predsednik Tramp, znači čestita i između ostalog, pominje potrebu za dobrim odnosima i pominje prioritet na putu evropskih integracija Srbije, znači, podrška evropskim integracijama Srbije i opet citiram, normalizacija odnosa sa Kosovom treba da ostane taj prioritet na putu EU integracija.

Dakle, normalizacija odnosa sa Kosovom je prioritet, to je nešto što čak u česnici za Dan državnosti ne bilo kojom prigodom, nego nečim gde se obično izbegavaju sporne stvari ili diskutabilne stvari, pominje se Kosovo i normalizacija odnosa sa Kosovom. Podrazumeva se da se tu misli na Kosovo kao nezavisnu državu, uostalom, Metju Palmer, specijalni izaslanik američkog predsednika za ovaj region je to više puta eksplicite i potvrdio. Dakle, da oni žele uzajamno priznanje i normalizaciju odnosa i uzajamno priznanje Srbije i Kosova.

Dakle, tu vam se jasno vidi, kao u ogledalu, kao na skeneru, razlika između politika ove dve zemlje prema Srbiji i zato moje pitanje ide na adresu predsednika Vlade, gospođe Brnabić i Ministarstvo spoljnih poslova - da li su oni svesni te razlike? Da li uviđaju tu razliku u odnosima velikih sila prema nama i da li svoju politiku, našu politiku, državnu politiku vode, imajući na umu te razlike.

Da ne bi ostalo mesta sumnji, opet koliko juče već pomenuti Metju Palmer, u razgovoru sa predsednikom crnogorske Skupštine, gospodinom Brajovićem nije štedeo reči da nahvali Crnu Gori i ti upravo u ovom trenutku ističući kako je Crna Gora, kao multinacionalna i multikonfesionalna, odnosno multiverska država, pazite sada, citiram – najuspešnija priča u regionu i nudi svaku podršku u promovisanju demokratskih vrednosti, dakle, naravno, doprinos smanjivanju tenzija, dijalogu, protiv opasne kampanje dezinformisanja i propagande koja se vodi povodom crnogorskog Zakona o slobodi veroispovesti.

Znači, ne baš eksplicite, ali implicite dosta jasno, Metju Palemer je stao na stranu crnogorskog režima, hvali režim, pa čak, indirektno staje na stranu u ovom sporu oko spornog Zakona o slobodi veroispovesti, zakona protiv kojeg polovina punoletnih građana ili trećina, svakoga dana ili dva puta nedeljno protestuje na ulicama i trgovima Crne Gore. U tom svetlu…

Zahvaljujem.

Juče je u Prištini formirana vlada tzv. republike Kosovo sa novim premijerom Kurtijem i koji je kako sastavom te vlade, tako i svojim govorom prilikom predstavljanje vlade zapravo po ko zna koji put ponizio državu Srbiju i stvorio jednu situaciju koja gotovo onemogućava bilo kakvu ozbiljnu komunikaciju sa tom evo tek juče formiranom vlašću.

Koliko znam, međunarodna zajednica ima ozbiljna očekivanja od te vlade i od dijaloga koji bi Beograd, odnosno srpska vlast trebala da povede sa tom novom vladom u Prištini. To je načelno u redu. Treba razgovarati, ali ne treba se unapred predavati.

Način na koji je gospodin Kurti, ako je ovo gospodin ovde primereno na bilo koji način, postavio i tu lestvicu, kako je postavio i u svojim izjavama pre, ali evo i sada nakon izbora i tokom izbora za predsednika vlade, a mi bismo rekli privremenih institucija samouprave u Prištini, je takav da faktički onemogućava bilo kakav dijalog pod ravnopravnim uslovima.

Zato ja pitam predsednika Vlade, ministra spoljnih poslova i šefa Kancelarije za KiM – kako oni zamišljaju razgovore i kako misle da je moguće voditi razgovore sa tom institucijom u Prištini i sa tim ličnostima kada, ovo ponavljam i naglašavam zbog javnosti koja to možda nije dovoljno čula, mada je objavljeno, jer je ministar odbrane u toj vladi, u toj Kurtijevoj vladi čovek koji je osuđen, pravnosnažno osuđen za ratni zločin prema vojnicima Vojske Jugoslavije i to ne čak 1999. godine tokom bombardovanja, mada to ne bi ništa bitno suštinski promenilo, nego čak 1998. godine pre zvaničnog početka ratnih dejstava, čovek koji je terorista po svim kriterijumima, ne samo našim nego i međunarodnim koji su u to vreme važili? Dakle, on je zvanično postavljen za ministra odbrane, odnosno oružanih snaga u toj novoj vladi, a sam Aljbin Kurti najavljuje i zahtev za ratnom odštetom i tužbe za genocid prema Republici Srbiji.

Dakle, jasno je da se mora razgovarati sa onima sa kojima će da se razgovara. To je jedna stvar i to je razumljivo, ali hoću da kažem da je ovde u startu postavljena tako čitava scena da i samo sedenje za stolom sa takvim ličnostima, bez obzira što Aljbin Kurti nema krvi na rukama, prosto nije mogao, nije stekao, nije imao priliku da je dobije zato što je bio u zatvoru u to vreme, u vreme tih borbi i sukoba na KiM, ali koji se trudio svim svojim izjavama i pričama o velikoj Albaniji, do ovoga sada, naglašavam, tužbe za genocid i zahteva za ratnom odštetom od Beograda do postavljanja ratnog zločinca osuđenog, pravosnažno osuđenog ratnog zločinca, sebi diskvalifikuje osobu sa kojom se može razgovarati. Nažalost, mislim da izostaje barem reakcija, barem pismo i apel naših vlasti relevantnim međunarodnim institucijama, ako ništa drugo, na stranu što se neke vreme i opozicije nisu baš proslavile pozdravljajući odmah taj izbor Kurtija kao da smo ne znam Nelsona Mendelu postavili, izabrali, odnosno kao da su izabrali za to mesto. To je sada druga stvar.

Odgovornost je uvek na vlasti i kada se nešto dobro dešava i kada je loše. U ovom slučaju je loše i mislim da treba da usledi reakcija, zvanična reakcija države Srbije prema onome što se juče dešavalo u Prištini. Hvala.

Zahvaljujem.

Ja sam sa ovog mesta često i mnogo toga pitao Vladu, računam da ću danas popodne imati priliku da ih pitam i direktno. S toga se moje današnje pitanje, odnosno obraćanje odnosi, ide na adresar rukovodstva Narodne skupštine, a u vezi svih ovih događaja i nemilih scena, a ne mislim samo na ono juče, nego sve ono što smo mogli da vidimo u Skupštini poslednjih nedelja i meseci.

Imam jedno vrlo konkretan predlog koji se može lako ispuniti, to neće rešiti sve naše probleme, niti činiti stanje u skupštini i odnose idealnim, ali će možda biti mali doprinos u tom pravcu i makar se ne slagali sa mojim obrazloženjem ili razlozima zbog kojih ovo predlažem, mislim da niko ne može imati nešto protiv, jer to je doprinos, transparentnost, rekao bih i nekom formalnog uređivanja odnosa u Narodnoj skupštini, a ti odnosi nisu dobri i to svi vide, da li smo mi navikli ili nismo, da li smo oguglali ili nismo, to i građani vide, to javnost vidi i to sve skupa doprinosi jednoj lošoj slici o Skupštini, kao najvišem predsedničkom telu, odnosno telu predsedničke vlasti u celini, bez obzira ko simpatiše koji deo političke scene.

Predložio bih da, znači, postoji čisto formalna, pa i tehnička stvar, da se ubuduće u prenosu jasno štopuje vreme, odnosno prikazuje ovaj sat koji mi inače imamo i u unutrašnjem, ovom našem unutrašnjem, internom, skupštinskom prenosu, to se pojavljuje, vreme izlaganja, odnosno koliko ko govori od govornika.

Zna se koliko govori ovlašćeni, zna se koliko traje poslaničko pitanje, zna se koliko traje replika. Mi smo bili svedoci da su vrlo često, naročito predstavnicima vlasti, odnosno vladajućoj koaliciji, ali svejedno, neka i drugima, nije bitno, tolerisanje replike, ne onih 10, 15 sekundi više da završi misao ili rečenicu, to je sve u redu, nego recimo, bukvalno, tri, četiri ili pet puta duže. Po osam i 10 minuta su trajale replike koje inače traju dva minuta.

Mislim da to nema razloga. Tu se narušava načelo ravnopravnosti i proceduralnosti koje je vrlo važno za rad jednog ovakvog tela. Naravno, to neće promeniti ćudi ni karaktere, ni prirodu mnogih, niti sadržaj mnogih govora i govornika, ali svejedno, biće mali doprinos uređivanja.

Znači, to je nešto što se može lako rešiti. Ne treba ni promena Poslovnika, treba smo jedna, rekao bih, interna odluka da ono što inače kažem, taj sat, to vreme izlaganja koje mi ovde vidimo, pa zato često gledamo tamo na stranu, da bude vidljivo i gledaocima u TV prenosu. To je sa jedne strane.

Ovde je pomenuto da jedan deo poslanika bojkotuje rad Narodne skupštine. Ja se sa njihovom odlukom ne slažem i snosim političke i sve druge konsekvence zbog toga, ali moram priznati da bi ne samo meni, nego svima pa i rukovodstvo Skupštine kada razgovaramo sa strancima ili sa nekim predstavnicima međunarodnih zajednica ili meni kada razgovaram sa nekim svojim kolegama ili građanima i koji imaju zamerke na to ili imaju drugačije mišljenje po ovoj ključnoj ili temeljnoj stvari boravka i delovanja i rada u Narodnoj skupštini, mnogo bi mi bilo lakše i ubedljivije bih mogao da odgovorim, kao verovatno i predsednica Narodne skupštine kada nju prozivaju ili kada se njoj obraćaju, ako bi smo imali bolje stanje i bolje relacije u Skupštini. Neko će reći da je sada već kasno, ali nikada nije kasno da se učini jedan mali pomak u pozitivnom pravcu.

Dakle, lakše bih mogao objasniti da je manje mučnih scena, da je manje kršenja Poslovnika, da je manje svega onoga što smo gledali, ne samo mi juče nego i poslednjeg radnog dana u decembru, poslednjeg radnog dana tog jesenjeg zasedanja, sve one scene mučne, bez obzira da li okrivljivali i koga okrivljivali kao glavnog za izazivanje tih neprijatnih scena, da se rad malo više formalizuje i upristoji. Tu je najveća odgovornost na vama predsedavajućima kojima nije lako, ja sam toga svestan, ali mislim da oni treba prosto manje da se povijaju pred ili pritiskom trenutka ili simpatija svojih političkih ili političkih autoriteta, bilo da je reč o ministrima iz Vlade, bilo da je reč o liderima vladajuće skupštinske većine.

Ali kažem, ako se više držimo Poslovnika i procedure biće malo manje ovih neprijatnih scena i incidenata koji narušavaju dostojanstvo ovog parlamenta u celini, kao i truju politički život uopšte. Hvala.

Zahvaljujem.

Moje pitanje se nadovezuje na jedan deo pitanja prethodne koleginice. Tiče se nemilih scena u Crnoj Gori, Podgorici od sinoć, a koje su samo potvrda eskalacije situacije koja je tamo nastala nakon usvajanja spornog, kontraverznog i skandaloznog zakona o verskim slobodama koji je zapravo sve samo ne to, koji je SPC u celini, Patrijaršija, kao i episkopi i episkopije koji deluju na teritoriji Crne Gore koji su nedvosmisleno označili i ocenili kao diskriminatorni taj akt i da on ugrožava verska i ljudska prava i pripadnika SPC i srpskog naroda u Crnoj Gori.

Oni su pokazali zavidnu uzdržanost, ali i odlučnost na koju treba svi da budemo ponosni u protestu protiv tog zakona. Međutim, uočeno je da taj mirni i dostojanstveni protest je samo još više iritirao i razbesneo one koji su i verovatno inicirali donošenje tog, kažem, sramnog i više nego problematičnog zakona i sada smo došli već i do fizičkog nasilja.

Moje pitanje ide na adresu, naravno, predsednice Vlade i Ministarstva spoljnih poslova - šta je u vezi sa tim preduzeto i da li će išta biti preduzeto, osim što sa tih adresa i drugih, neprestano dobijamo ili pozive ili upozorenja i izjave da moramo biti pametni, promišljeni da ne smemo da pogoršamo situaciju, ne smemo da dolivamo ulje na vatru i slično? To su govorili svi od predsednika, preko premijera, do ministra spoljnih poslova.

Neki dan je ovde u Skupštini u Odboru za spoljne poslove podneo izveštaj ministar Ivica Dačić, ministar spoljnih poslova i on je po običaju elokventno govorio o mnogo čemu, ali o ovoj ključnoj temi, zapravo, nije rekao, praktično, ništa, sem to da moramo biti mirni i da ne smemo pogoršavati stvari.

Sve se ja to slažem, evo, bili smo mirni, uzdržani, nismo pogoršavali stvari, nismo dolivali ulje na vatru, a stigli smo do ne ivice, nego praktično do već fizičkih incidenata i napada od strane agresivnih podržavaoca ovog zakona i režima Mila Đukanovića. Dakle, pokazalo se da ta strategija nije prosto ni pametna, ni mudra, niti doprinosi rešavanju stvari.

Dakle, da li će konačno, verovali ili ne, naše ministarstvo, ja sam direktno pitao ministra spoljnih poslova, praktično, nije preduzelo ništa. Jedno su izjave na konferencijama za štampu, jedno je izjava u emisiji ili usput novinaru, a nešto drugo je kada vi to uputite kao zvaničnu notu Ministarstvu spoljnih poslova i Vladi druge zemlje. Dakle, to nije preduzeto ništa. Šta više, oni su, Podgorica je nama upućivala note i kritikovala nas je zbog ovih protesta i nekih incidenata na protestu protiv tog zakona ispred Ambasade Crne Gore u Beogradu.

Moje drugo pitanje, nažalost povezano sa ovim, ide takođe na adresu predsednika Vlade, ali sada i Ministarstva saobraćaja, odnosno ministra saobraćaja, tiče se ovih sporazuma koji su se nekako zaređali, ili bar najava sporazuma između Beograda i Prištine, prvo o uspostavi avionske linije između Beograda i Prištine, prošle nedelje koja je ovako teatralno propraćena čak i pozdravom i tvitom predsednika SAD. Generalni sekretar NATO alijanse je takođe uputio čestitku potpisnicima, posredovao je specijalni izaslanik američkog predsednika, znači jednoj na izgled sitnoj stvari kao što je ispostava avionske linije.

Sada, juče, smo bili svedoci da je taj razgovor nastavljen u formi i u pravcu uspostavljanja i direktne železničke linije između Beograda i Prištine. Načelno, to može da bude i pozitivna stvar, ali mislim da malo ta misterija ili barem tajnovitost kojom je obavijeno sa beogradske, sa srpske strane, ti razgovori pobuđuju sumnju da li su ti razgovori, zato tražim odgovor od predsednika Vlade i od Ministarstva saobraćaja da li se oni vode u skladu sa Ustavom zemlje, da li sa rezolucijama koje se na tu temu odnose, uključujući i Rezoluciju 1244 ili pak zadiru na neki način indirektno ili direktno u suverenitet i teritorijalni integritet Republike Srbije?

Ako je reč o unutrašnjoj liniji, bilo da je reč o avionskoj liniji ili železničkom saobraćaju, ukoliko nema elemente međunarodne linije i međunarodnog sporazuma koji će potpisati neki predstavnici Srbije i tzv. republike Kosovo, onda to podržavamo, u suprotnom je to razlog za najhitnije i najenergičnije stopiranje takve vrste dijaloga, koji na mala vrata, zapravo, vode priznanju i mirenju sa nezavisnošću Kosova. Hvala.

Zahvaljujem.

Dobio sam odgovor od Ministarstva trgovine na jedno od mojih poslaničkih pitanja koje se ticalo ove najavljene uredbe o zabrani uvoza automobila sa neadekvatnim standardima motora, koja je dosta uznemirila građane, jer većina, kao što je poznato, automobila u Srbiji su ti sa „euro 3“ i nižim standardom.

Poenta je u tome da u odgovoru Ministarstva trgovine, da ne ulazim u detalje, ljubazno piše i odlučno i jasno da nema, da nije u toku priprema ove uredbe, ali isto tako da su oni nadležni za nju tek nakon konsultacije ili elemenata koje dobiju od drugih ministarstava.

Znači, uredba, zvaničan odgovor, ja sam tako i pitao, glasi da ta uredba još nije u izradi, ne da nije spremljena, nego nije još ni u procesu izrade. Zato bih ja proširio moje pitanje, odnosno prosledio i Ministarstvu ekologije i saobraćaja i finansija, pošto su sve to ministarstva koja bi trebala da se oglase i kažu svoj stav u vezi sa ovom eventualnom uredbom o zabrani tzv. polovnjaka, odnosno o podizanju standarda, obaveznog standarda motora za polovnjake koji se uvoze.

Dakle, i ekologije se tiče, jedna je od njih i saobraćaja i Ministarstva finansija - da li je uopšte u planu ta izrada te uredbe ili je to bilo samo opet dizanje, skretanje pažnje javnosti ili se čeka da prođu izbori, pa tamo onda od sredine godine, kao što se obično neke neprijatne stvari pomeraju uvek za posle izbora.

Moje drugo i ključno pitanje ide na adresu Kancelarije za KiM, koja je, budi rečeno, jedna od retkih i mali broj institucija koje nikada ne odgovaraju, te u tom smislu bih apelovao na predsednicu Vlade, gospođu Brnabić, da svom službeniku, gospodinu Đuriću da ga podseti na obavezu da se odgovara na poslanička pitanja. Dakle, većina institucija to čini, a tiče se njegove izjave povodom ove uspostave, odnosno pisma o namerama o uspostavi avionske linije između Prištine i Beograda gde je on, prvo tek na sam dan objavio da će takvog sporazuma biti, dakle, srpska javnost je tu bila potpuno neobaveštena, a onda sada dan nakon potpisivanja tog sporazuma, koji je izazvao veliku pažnju i u regionu, pa i u svetu, ako mogu da kažem, je rekao da je to samo ekonomski aranžman. Dakle, da to ni ne znači da se vodi politički dijalog između Beograda i Prištine ili je to samo ekonomski aranžman.

Znate, ja moram da pitam kakav je to ekonomski aranžman ako taj aranžman pozdravlja lično, svojim tvitom predsednik SAD, Donald Tramp, ako se lično oglašava generalni sekretar NATO pakta Jens Stoltenberg povodom te najave, dakle, nije čak ni sporazum, nego samo pismo o namerama da bi trebala da se uspostavi ta linija, da prisustvuje potpisivanju savetnik za nacionalnu bezbednost, predsednik SAD i svi naniže, dakle, savetnik, specijalni izaslanik Grener.

Dakle, mnogo je tu bilo važnih učesnika da bi se stvar mogla svesti pod priču o pukom ekonomskom aranžmanu, uzimajući ono kad smo rekli prevoznik je nemačka kompanija, opet nekog ekonomskog profita za nas i nema.

Moje pitanje glasi za Kancelariju, odnosno za predsednicu Vlade ukoliko gospodin Đurić se opet ne oglasi - kako je moguće da tako važna stvar prođe ispod radara javnosti? Ako je sporazum dobar, zašto se onda o njemu mnogo više ne govori? Zašto nema specijalnih emisija, zašto nema objašnjenja zašto je to tako dobro za državu Srbiju? I sa druge strane, vrlo indikativno, da čelni ljudi SAD, čelni ljudi NATO alijanse i naravno svi na KiM ili tzv. republici Kosovo su našli za shodno da se oglase ti povodom, pa teško da je onda baš toliko povoljno za srpsku stranu kao što se pokušava predstaviti. Hvala.

Zahvaljujem.

Da ne bude da uvek samo ovde kritikujemo, što, na kraju krajeva, posao opozicije to i jeste, ja sam hteo da pohvalim reakciju gospodina Marinovića, Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, na inicijativi koju je preduzeo povodom ove, rekao bih, masovne reakcije javnosti i skandalizovanja javnosti zbog objavljivanja detalja iz iskaza jednog osumnjičenog masovnog silovatelja i povratnika.

Ti morbidni detalji iz njegovog navodnog ili stvarnog iskaza su došli u medije i preduzete su mere. Ministarstvo kulture je takođe reagovalo prema određenim medijima.

Ali, ono što je posebno značajno i što pohvaljujem, to je jedna linija onoga što sam i ja govorio ovde i u javnosti, da je konačno pokrenuta istraga protiv onih izvora nepoznatih, ali neće nadam se ostati nepoznati, iz tužilaštva ili pravosuđa, koji dozvoljavaju da te informacije cure. Gnev naš, gnev javnosti, pa i osuda, povremena osuda i reakcija nadležnih koje su obično retke i obično izostanu, uglavnom idu prema medijima, sa ili bez navodnika, medijima koji su takve informacije objavili. Ali, gotovo nikada, ne samo što ruka pravde, nego čak ni svetlo, ni reflektor javnosti ne padne na one koji su zapravo omogućili takvo curenje, što je blaga reč, zapravo skandalozno krivično delo da detalji iz istrage budu prosto kopirani, dođu u ruke onih koji nisu ovlašćeni i onda završe i u medijima.

Dakle, intervencija Poverenika za informacije je za svaku pohvalu i dokaz da nismo mnogo pogrešili ili uopšte možda pogrešili što nismo bili ili što nisam bio protiv njegovog izbora. Naravno, mnogo je posla tu, ali ovo je jedna mala stvar koju vredi pohvaliti u aktivnosti, odnosno u njegovom angažmanu povodom ovog slučaja. Ja bih voleo da tako ažurni budu i on, i ne samo on, nego i ove druge institucije kojima je to u nadležnosti, da budu tako ažurni i kada izvori koji cure budu politički delikatniji i da ne bude tog curenja kada je reč o političkim protivnicima ili nekim drugim važnijim ili isto tako osetljivim istragama.

Ono što je moje prvo pitanje, ovo je bila više pohvala, nadovezuje se na ono što je koleginica maločas govorila, a ticalo se ove drame koja je stvorena u javnosti, ne bez osnova, u vezi sa zagađenjem vazduha poslednjih dana i nedelja i kontroverze koja je stvorena oko toga ko je za to zagađenje kriv.

Mislim da su nadležni, kada su se uopšte oglasili, dosta tendenciozno pokušali da odgovornost prebace na individualne potrošače, odnosno individualna ležišta, oni koji koriste čvrsto gorivo za grejanje i na automobile sa neadekvatnim standardima motora. Mislim da se tendenciozno pokušalo, i jednim delom uspelo, od javnosti sakriti činjenica da su apsolutno najveći izvor zagađenja zapravo veliki potrošači, a pre svega toplane i naročito termoelektrane koje zagađuju desetinama puta, tu su procene različite, više nego što bi to bilo dozvoljeno, pa čak i u konkurenciji sa drugim sličnim objektima, odnosno sličnim elektranama u drugim zemljama. Dakle, tražim od Ministarstva ekologije, po mogućstvu, što ažurniju informaciju o udelu zagađenja pojedinih potrošača u Srbiji.

Poslednja, najvažnija i najaktuelnija, to je od juče informacija, od noćas je reakcija Donalda Trampa koji je reagovao na sklopljeni Sporazum o uspostavljanju avionske linije između Beograda i Prištine. To je kod nas, u našoj javnosti gotovo bilo prikriveno, tek su se juče oglasili.

Pitanje za Ministarstvo saobraćaja i za Ministarstvo spoljnih poslova – da li u tom Sporazumu o uspostavljanju avio-linije između Beograda i Prištine ima elemenata koji zadiru u ustavni poredak Republike Srbije? Zašto javnost Srbije nije o tome obaveštena, a oglašava se predsednik SAD, prisustvuje savetnik za nacionalnu bezbednost, generalni sekretar NATO pakta pozdravlja tu odluku i taj sporazum koji je navodno samo pismo o namerama, a srpska javnost o tome ne zna ništa? Znači, pitanje za Ministarstvo saobraćaja i Ministarstvo spoljnih poslova. Hvala.

Zahvaljujem.

Poštovane kolege, poštovani građani, upravo u ovom trenutku dok mi ovde sedimo, u ovom trenutku u Podgorici, u parlamentu Crne Gore, usvaja se zakon o slobodi veroispovesti, koji se čak ironično zove, a pod kojim nazivom se zapravo krije, ne ni mnogo skrivena namera, da se upravo jednoj veroispovesti, najvećoj i tradicionalnoj srpskoj, hrišćanskoj, Srpskoj pravoslavnoj crkvi uskrate njena prava i atakuje na njene svetinje i njene objekte.

Mi smo čuli poslednjih dana, mnogo je toga bilo u vezi sa tim, reči. Moje pitanje ide na adresu predsednika Republike i predsednika Vlade Republike Srbije i Ministarstva spoljnih poslova, u vezi sa ovim šta je preduzeto sa naše strane, strane Beograda i države Srbije po tom pitanju.

Mi smo po, bar javno što je izneseno, imali vrlo mlaku reakciju i potpuno neadekvatnu reakciju kao država na ovaj vandalski čini i vandalski zakon. Reagovala je SPC, reagovala je mitropolija, ali mislim da su državni organi, evo ja ću sada navesti par formulacija, reagovali krajnje neadekvatno. Biću još otvoreniji, reagovali su kao da je reč o nekoj krizi unutrašnjih, krizi u nekoj dalekoj afričkoj zemlji, u nekoj Zambiji, nekom Zanzibaru ili Namibiji ili Nambiji što bi rekao jedan kolega političar.

Dakle, predsednik Vučić je rekao da, doduše i gospodin Đukanović, se ne slažu i ne misle isto o Zakonu o veroispovesti, ali to se dešava u zemlju u kojoj je on predsednik i zbog čega nemam pravo da se mešam.

Predsednica Vlade, Ana Brnabić je bila još, kako bih rekao, eksplicitnija i još blaža, ako je to uopšte moguće, kaže - ova situacija je nezahvalna, moramo paziti da ne ispadne da se mešamo u unutrašnje stvari Crne Gore, i zaključuje gospođa Brnabić - moramo biti pametni i promišljeni.

Ja se slažem da treba biti pametan i promišljen, treba pokušati svim diplomatskim, odgovornim sredstvima da se spreči, trebalo bi pokušati izglasavanje ovog štetnog zakona koji atakuje, ne samo na SPC, nego naravno i na verske i druge slobode, ljudske slobode i prava Srba, znači građana srpske nacionalnosti u Crnoj Gori.

Dakle, smatram, pitam nadležne institucije, šta su preduzeli? Još važnije, šta nameravaju preduzeti ukoliko upravo u ovom trenutku ili kroz pola sata taj zakon bude izglasan u parlamentu Crne Gore? Dakle, da li ćemo i dalje pričati o tome da ne smemo da se mešamo, da moramo biti pametni i promišljeni i koji je domet, koji su efekti dosadašnje te, pod navodnicima, pametne i promišljene politike koju je srpska Vlada navodno vodila prema Podgorici povodom ovog pitanja, a rekao bih i prema drugim pitanjima kada je reč o odnosu prema režimu Mila Đukanovića?

Dakle, to nije okretanje drugog obraza. To je nešto mnogo gore od toga. To je ignorisanje, to je na neki način prepuštanje građana srpske nacionalnosti i svojih sunarodnika u Crnoj Gori njihovoj sudbini, odnosno jednom autoritarnom i rekao bih antisrpskom, sve više antisrpskom i antipravoslavnom režimu Mila Đukanovića.

U tom svetlu vidimo jedan mehanizam, jedan manir koji se često ponavlja, da najblaže primedbe i pitanja sa ove naše strane, bilo kada je reč o KiM ili o Crnoj Gori, uvek nailaze na sličan mehanizam odgovora, bilo pismenih, bilo usmenih, bilo u medijima od strane vlasti. Vi hoćete da zavađate, vi hoćete zlu krv, vi pozivate maltene na rat. Ne, nije tako. Postoji čitava lepeza mera od mazohizma i trpljenja da te neko gazi, do toga da pozivaš na rat i ne znam već na kakve neodgovorne avanture.

Naša vlast izgleda ne ume ili ne želi da vidi čitavu tu lepezu mogućnosti koje su legitimne, političke, diplomatske i da za njima posegne, a ne kao što rekoh, da reaguje na ovo kao da se radi o nekom problemu, o nekoj dalekoj azijskoj ili afričkoj zemlji. Hvala.

Zahvaljujem.

Hteo bih da podsetim i ponovim pitanje koje sam uputio i vezi sa uvozom motora iz EU sa neadekvatnim ekološkim standardima koje je bilo, koje je izazvalo pažnju i uznemirenje javnost i apelovao sam na nadležna ministarstva da Nove godine izađu ili početkom Nove godine izađu sa najavom o čemu se tu radi. Da li će biti zabranjen uvoz ili će na drugi način biti kažnjavani vlasnici automobila sa neadekvatnim motorima, sa neadekvatnim ekološkim standardima.

Ministarstvo saobraćaja je odgovorilo na moje pitanje, dakle da oni nisu nadležni i da je nadležno Ministarstvo trgovine i stoga ovo moje pitanje sada adresujem na Ministarstvo trgovine, a siguran sam da će oni morati to u dogovoru i koordinaciji sa Ministarstvom ekologije. Apelujem da se ta uredba donese što pre i zbog zbunjivanja i uznemiravanja javnosti i ljudi koji imaju automobile, a to je ogromna većina građana Srbije sa tim i takvim motorima.

Sa druge strane, da se ne dogodi kao što obično biva, da se to pomeri za posle izbora, kao što se razne druge neprijatne stvari obično pomeraju i odluke posle izbora, kada to ne može da utiče na raspoloženje građana. I akcize kada se uvode i razne druge nepopularne mere, kažem, obično bude pomereno za posle izbora. Zato bih očekivao da do nove godine ili početkom nove godine izađe jasno Vlada sa tim stavom u vezi sa uvozom ili eventualno zabranom uvoza motora sa tim standardima.

Na stranu što smatram da tu ima mnogo preterivanja i da je više nego jasno, i naučna istraživanja to potvrđuju, da daleko od toga da su automobili najveći zagađivači vazduha u Beogradu i u našim gradovima, a mnogo više su to neki drugi zagađivači, pre svega industrijski zagađivači, termoelektrane i nešto drugo.

Moje druge pitanje ide na adresu kabineta predsednika Republike i tiče se jučerašnje izjave predsednika Aleksandra Vučića, koji je u jednom intervjuu pomenuo i rekao da postoji autokefalna crnogorska crkva, da ona de fakto i de jure postoji još od pre proglašenja nezavisnosti Crne Gore. Verujem i želim da verujem da je u pitanju greška i omaška, ali onda treba jasno i glasno demantovati.

Dakle, ne postoji nikakva autokefalna crnogorska crkva. Postoji jedna nevladina organizacija koju, kao autokefalnu ne smatraju čak ni njeni osnivači, kamoli bi Srbija to mogla. Nijedna crkva ne priznaje, pomesna, hrišćanska i pravoslavna crkva ne priznaje, a kamoli bi smeli to da čine organi države Srbije.

Dakle, nadam se da je omaška, nadam se da je greška, ali očekujem jasan demant i da se kaže prosto, bila je nesretna formulacija, dakle, ne postoji autokefalna crnogorska crkva, niti je postojala, a verujem da neće ni postojati. Hvala.

Zahvaljujem.

Ja sam već nekoliko puta govorio da ovde ova institucija poslaničkih pitanja spada u delokrug nadležnosti Skupštine, odnosno narodnih poslanika, koji funkcioniše neću reći dobro ali bolje od nekih drugih funkcija Narodne skupštine.

Moje iskustvo, ne stopostotno, ali većinsko, jeste da nadležne institucije kada im se uputi ozbiljno pitanje, uglavnom ozbiljno odgovore.

Imam ovde čitav set odgovora i kažem, ja sam povremeno i hvalio pojedina ministarstva, zbog ažurnosti u tim odgovorima. Nekad su oni, kao što rekoh, više formalni, nekada su suštinski, ali očigledno nisu sve institucije jednako zatravljene i, rekao bih, arogantne kao što se ponekada čini i građanima i nama narodnim poslanicima. A tome i sami moramo doprinositi ozbiljnim odnosom prema tim institucijama.

Bilo kako bilo, uvideo sam, međutim, da odgovori stižu češće onda kada su pitane institucije čiste ili nevine ili kada imaju čime da se pohvale. Kada je nešto što je sporno, onda ti odgovori ili kasne ili ne stižu uopšte ili su samo pro forme.

U tom smislu bih ja podsetio, ili ažurirao i zamolio Ministarstvo unutrašnjih poslova da ažurira svoj odgovor na moje poslaničko pitanje u vezi sa izjavom bivšeg ministra unutrašnjih poslova Herberta Kikla, koji je još tamo krajem septembra 2019. godine, u okviru njihove neke predizborne emisije rekao - Ovo prvi put govorim, kao ministar sklopio sam dogovor, tj. ugovor sa Srbijom, gde osobe koje dobiju negativan odgovor za azil u Austriji ali ne mogu da se vrate u svoje zemlje budu odvedene u Srbiju.

Dakle, oni koji dobiju negativan odgovor na zahtev za azil u Austriji budu odvedeni u Srbiju, kaže bivši ministar unutrašnjih poslova Herbert Kikl, da je sklopio ugovor sa Srbijom.

U vezi s tim sam ja tražio objašnjenje od Ministarstva unutrašnjih poslova, da li postoji taj ugovor, kada je sklopljen i o čemu se tu radi?

Bez ikakve drame ili prejudiciranja, očigledno je da postoji neka vrsta sporazuma. Skandalozno je da građani Srbije, javnost Srbije, pa i narodni poslanici, o tome ne znaju. Možda je to nešto dobro? Možda je to nešto odlično za državu Srbiju, ali ne bih baš tako rekao. Ili je, možda, austrijski ministar izmislio, što ne bih rekao, ali nije isključeno.

Moje drugo pitanje, odnosno, ovo je bilo ponovljeno, ide na adresu Vlade Republike Srbije i Ministarstva sporta, a u vezi je sa najnovijom najavom od pre neki dan generalnog sekretara fudbalskog kluba Crvena zvezda, kako će fudbalski klub Crvena zvezda početi izgradnju novog stadiona kroz dve godine, koji bi koštao oko 200 miliona evra.

Znači, evo, još jedan stadion nam se smeši. Pored ovog famoznog nacionalnog stadiona za koji, po mom dubokom uverenju, nema ni razloga, ni potrebe, niti finansijskog opravdanja, a o sportskom opravdanju da ne govorimo, pored nacionalnog stadiona, koji bi koštao između 150 i čak 250 miliona evra, sada nam gospodin Terzić nudi i novi stadion. Naravno, on kaže da će oni graditi taj stadion, da će biti obezbeđena konstrukcija, razgovaraju sa potencijalnim investitorima i sve bi to bilo lepo i krasno da oni taj stadion grade, ili, moje pitanje - da li oni to grade od sopstvenog novca, zaliha, ili gospodina Terzića lično ili fudbalskog kluba Crvena zvezda? Onda ni po jada. Ali, nevolja je u tome što gospodin Terzić kaže istom prilikom, citiram: "O tome sam razgovarao sa vrhom države".

Prvo, ne znamo tačno ko je taj vrh države, da li je to Ana Brnabić, možda, ili Aleksandar Vučić? Sa kim je to razgovarao Zvezdan Terzić o novom fudbalskom stadionu? Dakle, mimo i preko ovog nacionalnog fudbalskog stadiona.

Ako je to nešto što radi i gradi gospodin Terzić ili fudbalski klub "Zvezda" od svojih sredstava i svojih kredita, onda ne vidim šta ima potrebu o tome da obaveštava vrh države, ko god to bio? Ako, pak, očekuje pomoć od vrha države za izgradnju tog stadiona, a rekoh, i ovaj nacionalni je nepotreban a kamoli neki novi na mestu Marakane. Uostalom, i ovaj postojeći stadion "Rajko Mitić" je uglavnom prazan, sem nekoliko puta godišnje, a čak i tih par puta je poluprazan zbog previsoke cene za platežnu moć stanovništva, zapravo, neprimerene cene ulaznice.

Očekujem odgovor od predsednice Vlade, odnosno Ministarstva sporta. Hvala.