Dame i gospodo narodni poslanici, kada je u pitanju Predlog zakona, ideja samog predlagača je ne samo čudna, nego i suluda, jer je ova materija već regulisana određenim zakonskim propisima, a to je Zakon o izboru nosilaca pravosudnih funkcija.
Da bi neko došao u situaciju da bude nosilac određene pravosudne funkcije mora da ispuni određene uslove, a to je da ima završen pravni fakultet, određeno radno iskustvo na poslovima u pravosudnim organima, položen stručni ispit i sa tim uslovima stiče pravo da se kandiduje za nosioca pravosudne funkcije.
Sada imamo zakon koji treba da reguliše obuku nosilaca pravosudnih funkcija. Znači, fakulteti, na kojima su predavači doktori nauka iz više oblasti, sa užom specijalnošću, specijalizacijom, nisu dovoljno stručni i osposobljeni, nemaju pravilne kriterijume da li neko zna materiju iz oblasti prava, pa će sada neki organ da odlučuje o tome ko treba da ide na obuku, kakva je obuka, kakav je njen problem i da li je stekao uslove da obavlja neku od pravosudnih funkcija.
Predlagač, verovatno u želji da se opravda od neefikasnosti domaćeg pravosuđa, pokušava jednim ovakvim predlogom zakona da zamaže oči građanima Srbije.
Nije problem u tome da li su sudije dovoljno stručne i sposobne, verujem da jesu, već u tome što se na sudije i nosioce pravosudnih funkcija neprestano vrši određeni pritisak. Vrši se pritisak od strane izvršne vlasti, vrši se pritisak od raznih medija.
Samo bih da podsetim ovu skupštinu da je u toku 2004. godine bio pokrenut postupak za razrešenje predsednika Trgovinskog suda Kljajevića.
Ušao je u skupštinsku proceduru, data je saglasnost da se taj postupak nastavi, a onda je odjednom ova skupštinska većina donela odluku da on ostane nosilac te pravosudne funkcije, da bi posle godinu i po dana taj isti Kljajević bio uhapšen.
Ko ga je tada zaštitio? Tada je Demokratska stranka bila nošena pobedom Borisa Tadića za predsednika Republike, bio je Kljajević Tadićev miljenik, kao takvog niste smeli da ga razrešite. Sada kada ste se malo posvađali, kada DS i dalje pokušava da utiče kroz razne koalicije itd, da bi se pokazala efikasnost države, Kljajević je jednostavno žrtvovan.
Sada jedno prosto pitanje – da li bi jedna ovakva obuka, kakva se planira ovim predlogom zakona, mogla ovo da spreči? Svakako ne bi mogla. Znači, nije problem u tome da su naše sudije nestručne. Raznim podzakonskim aktima koji to uređuju sudije dobijaju ocenu, a ocena se zasniva na tome za koje vreme završi predmet, koliko ima usvojenih presuda, koliko poništenih, koliko preinačenih.
To je najbolji način da vidimo profesionalnu kartu jednog sudije, kakav je sudija, i najbolji način da se on sam usavršava u svojoj oblasti, jer zato je plaćen i presuđuje; jeste i određena pretnja da ukoliko ne presuđuje na osnovu zakona može da bude i razrešen te pravosudne funkcije. Neka gospodin sudija, tužilac ili sudijski pomoćnik stalno prati zakone koji se donose i koji su bitni za obavljanje njihovog posla, neka stalno prate i pravnu praksu koju ustanovljava Vrhovni sud Srbije, pa će samim tim da budu i dobre sudije, pod jednim uslovom – ako su pošteni.
Ovakvim predlogom zakona mi ni nepoštenje ni korupciju u pravosuđu nećemo da iskorenimo. Znači, jedini način da se to desi jeste da Visoki savet pravosuđa pokreće inicijativu za razrešenje takvih sudija. Kakvu situaciju imamo kada su u pitanju razrešenja i postavljenja od strane Visokog saveta pravosuđa? U najmanju ruku, njihova politika je čudna, a oni su ti koji treba da se staraju o primeni ovog zakona.
Sredinom prošle godine na Odboru za pravosuđe i upravu raspravljani su predlozi Visokog saveta pravosuđa za imenovanje određenih lica na pravosudne funkcije, predsednike sudova, kako opštinskih, okružnih, trgovinskih, tako i na javnotužilačke funkcije itd. Imali smo situaciju da su njihovi predlozi i njihovi kandidati ubedljivim argumentima bili osporavani na sednici Odbora za pravosuđe. Čak je Odbor donosio odluke da se određenim kandidatima ne da nikakva podrška.
Pošto je reč bila o prilično osetljivim pitanjima i po samu ličnost kandidata, postojala je jedna džentlmenska, prećutna odluka da ako Odbor nekog kandidata ne prihvati da to uradi Skupština, bez neke velike rasprave, jer sednice Odbora su dostupne javnosti, a da ova govornica ne bude zloupotrebljena za neke možda lične promocije.
Šta je doživela Narodna skupština od Visokog saveta pravosuđa tada? Doživeli smo kanonadu da Skupština ne raspravlja o tome da li su njihovi kandidati stručni, već o tome da li su politički podobni, iako je njihov predstavnik bio na sednici Odbora za pravosuđe i upravu upoznat sa nedostacima njihovih predloga. Imali smo čak i jednu prepisku gde Visoki savet pravosuđa vrši pritisak na narodne poslanike i Narodnu skupštinu, i to opet preko kojih medija – preko medija koji su izuzetno naklonjeni Demokratskoj stranci.
Sada postavljam pitanje – sav taj konglomerat koji sadržava Visoki savet pravosuđa, da li je njima u interesu da predlažu Narodnoj skupštini politički podobne, bez obzira na njihovu stručnu spremu, kvalifikaciju, radnu biografiju, ili da predlažu za nosioce pravosudnih funkcija lica koja taj posao mogu da rade pošteno.
Imajući u vidu iskustva od prošle godine, mislim da Visoki savet pravosuđa ima druge kriterijume, osim stručnosti, znanja i poštenja, za nosioce pravosudnih funkcija.
Zbog toga nama jeste problem u reformi pravosuđa. Zbog toga nama jeste problem kako će ovaj zakon da se sprovodi u praksi. Hoće li Visoki savet pravosuđa svoje miljenike da štiti od razrešenja, a nekim sertifikatom da je neki sudija završio obuku, da je tu obuku savladao itd, da sprečava određene sudije da obavljaju svoju sudijsku dužnost? Hoće li sudije biti ocenjivane ili neće na toj obuci i hoće li ta njihova ocena biti neki kriterijum za njihovo dalje napredovanje u službi? Hoće li narodni poslanici na osnovu takvih preporuka Visokog saveta pravosuđa da se odlučuju da li neko ispunjava uslove ili ne?
Moj je predlog predlagaču, odnosno Vladi Republike Srbije i ministru da ovakav jedan predlog zakona povuče iz procedure. Ustanovite vi, gospodine ministre, to možete, kriterijume – osim onih zakonom predviđenih, imate mogućnost da to uradite podzakonskim aktima – kada jednostavno određeni sudija ne ispunjava uslove da obavlja svoju dužnost, i to na osnovu vremena koliko mu treba da završi određen predmet, na osnovu broja potvrđenih, poništenih, preinačenih presuda, na osnovu onih presuda koje su možda i materijalno kršenje postupka, svejedno da li je to parnični postupak, krivični postupak itd. Ustanovite te kriterijume i na taj način ćete da naterate sudije da rade svoj posao kvalitetno. Inače, sa jednom ovakvom odlukom niti ćete dobiti bolje sudije, niti će reforme u pravosuđu da zažive.
Osim toga, ionako se značajna sredstva stalno troše i u opštinskim i u okružnim sudovima i Ministarstvo pravde organizuje određene seminare na koje idu predsednici sudova, određene sudije itd, pa se čak neki dobrovoljno javljaju da idu u inostranstvo na teret organa u kome rade. Tu možete da ih usavršavate, a najbolji način da ih usavršavate jeste taj da budu svesni da im taj položaj na koji su izabrani nije garantovan doživotno, odnosno do penzije, već je jedina garancija da kvalitetno i stručno rade svoj posao. Da bi radili kvalitetno i stručno svoj posao moraće malo više da uče dok obavljaju posao sudije sami, a ne kroz jednu ovakvu obuku koja, u svakom slučaju, to sam siguran, neće dati bitnije rezultate u reformi pravosuđa.

Dame i gospodo poslanici, ne bih mogao da se složim sa ovlašćenim predstavnikom Vlade, kada su ova četiri, odnosno tri zakona u proceduri: Zakon o akcionarskim društvima, Zakon o investicionim fondovima i Zakon o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata.
Navodno, dve godine je bilo potrebno ministarstvu, odnosno Vladi RS da napišu ova tri zakona, a do sada smo u ovom sazivu, od strane ove vlade, imali čak četiri izmene i dopune Zakona o hartijama od vrednosti.
U čemu je problem kada je u pitanju ovaj zakon?
Problem jeste taj što se, kada je u pitanju Svetska banka, stvara određeni otpor prema ovakvom načinu rešavanja tržišta hartija od vrednosti i, koliko je nama poznato, uskoro i njihovi predstavnici treba da posete Beograd, pa se odjednom zakazuje ova sednica Skupštine u nedelju 30. aprila, pred državni praznik, sa nekim rokovima za podnošenje amandmana i dokumentacijom koja je prilično obimna da bi se lepo proučila, a cilj je samo izglasati ovaj zakon pre posete predstavnika međunarodnih banaka.
E sada, sva tri zakona pisao je najverovatnije jedan čovek, jedno lice, kroz sva tri zakona provlače se iste greške u definicijama, kroz sva tri zakona se pravi određeni sukob interesa na isti način, tako da možemo da kažemo da je to u suštini mogao da bude i jedan jedini zakon, doduše sa nekih još 40 ili 50 članova više nego ovaj predlog i da, kao takav, bude predložen narodnim poslanicima.
Vidi se po tome, recimo, da često kada Komisija za hartije od vrednosti izdaje određene saglasnosti, dozvole za rad, itd. lice mora da bude, kako to Komisija, odnosno predlagač kaže – pouzdano i podobno. Ne znam šta je predlagač hteo pod tim da kaže, šta podrazumeva pod tim, to je vrlo širok pojam. Znači, taj termin se provlači kroz sva tri predloga zakona, tako da imamo razloga i na osnovu ovakve činjenice, da sumnjamo da je jedan čovek pisao ove zakone.
Šta Zakon o hartijama od vrednosti treba da pruži na tržištu? Zakon treba da pruži otvaranje javnog, ravnopravnog, ekonomski efikasnog tržišta, organizovanog na taj način da pruža zaštitu investitorima i drugim učesnicima na tržištu hartija od vrednosti.
Nigde ovakvih odredbi u ovom zakonu nema. Ne samo da učesnici na tržištu nemaju ravnopravnost, nego i predlagač svesno daje prednost određenim grupama koje učestvuju na tržištu i to baš u onom delu koji se odnosi na državne hartije, odnosno kada država kupuje hartije od vrednosti.
To se već vidi u članu 54. Predloga zakona, koji kaže: "Bez odobrenja prospekta za izdavanje hartija od vrednosti može se vršiti izdavanje i ponuda hartija od vrednosti unapred poznatim kupcima, i to:
1) Republici Srbiji;
2) Narodnoj banci Srbije,
3) profesionalnim investitorima.
E sad, ovaj termin "profesionalni investitor", vrlo je zanimljiv. To je regulisano u članu 2, stav 1, tačka 10) "Profesionalni investitor je pravno lice koje, zbog vrste svoje delatnosti, može da proceni značaj buduće investicije u hartije od vrednosti ili druge finansijske instrumente". Veoma širok pojam šta se podrazumeva pod profesionalnim investitorom.
Znači, po ovoj definiciji, profesionalni investitor može biti i banka. A kakva su naša iskustva kada su u pitanju banke koje učestvuju na tržištu hartija od vrednosti? Pa vrlo nepovoljna, pogotovo ako se ima u vidu kako su bile prodavane, odnosno kupovane obveznice stare devizne štednje, ko je vršio preko Narodne banke emisiju građanima, ko je otkupljivao te obveznice i ko je najviše profitirao.
Najviše je profitirala Nacionalna štedionica. Navodno je tada Nacionalna štedionica bila u većinskom vlasništvu države, međutim, već tada je bila u vlasništvu dva špekulanta, Vojina Lazarevića i Vuka Hamovića. Zato imamo situaciju da ne verujemo predlagaču koji je učestvovao i u to vreme sprovodio vlast, da će ovaj zakon na korektan način da se sprovodi. Kada se to vidi, možemo i da nastavimo.
Kada je u pitanju izdavanje prospekta, znači, i onaj koji kupuje jednostavno ne zna šta kupuje, kupuje na osnovu nekog usmenog ili pismenog dogovora, ali prava vrednost i karakteristike onoga što kupuje, ne postoje. Takve hartije od vrednosti može da kupuje Narodna banka i Republika Srbija.
Sada da vidimo kako to izgleda kada je u pitanju organizovano tržište. Kaže se u članu 62. – "Dužničkim hartijama od vrednosti može se trgovati van organizovanog tržišta ako se ponuda za kupovinu, odnosno prodaju vrši bez javnog oglašavanja i ako:
Da se vratimo na član 2, znači to mogu biti i banke. Da li se na osnovu predloga sva tri ova zakona može trgovati na domaćem tržištu hartija od vrednosti, a da vrednost hartije bude izražena u stranim valutama? Može, dozvolio je to predlagač zakona, da naši domaći učesnici na učešću hartija od vrednosti između sebe trguju hartijama od vrednosti čije je poreklo domaće, a izraženo u stranoj valuti. A ovamo, sa druge strane, zabranjuje se svim drugim delatnostima da to rade i moraju isključivo da rade u dinarskoj vrednosti.
Razumem kada su strane hartije od vrednosti, razumem kada su strani investitori, ali zašto kada su u pitanju domaći? Pa i Narodna banka i Republika Srbija isto tako mogu da emituju hartije od vrednosti van organizovanog tržišta bankama, dakle profesionalnim investitorima.
Gospodine ministre, da li ima nešto lepše da neko kupi takve hartije od vrednosti, pogotovo što ne idu na utakmicu, da vidimo ko je stvarno kvalitetan investitor i ko hoće da kupi to, naravno uz neki svoj interes, nego se daje mogućnost da to radi manji krug ljudi.
Šta ćete lepše, odredbe u zakonu, bliski ste vlasti, Narodnoj banci, Republici Srbiji, ne ide na oglašavanje, ne ide prospekt, kupujete hartije od vrednosti, imate deviznu klauzulu i od države naplaćujete kamatu.
Ne čudi, gospodine ministre, jer je pravi tvorac ovog zakona gospodin Mališić, vaš savetnik ili zamenik, a mislim da sada radi u "Raiffeisen" banci.
Znači, dokle će Vlada Republike Srbije i Ministarstvo finansija da pišu određene zakone radi interesa pojedinaca koji će se obogatiti na razne načine, a najzanimljiviji način za sticanje enormnog bogatstva više nije šverc, sada su banke i tržište hartija od vrednosti. Kasnije ću iskoristiti drugih deset minuta.

Dame i gospodo poslanici, moje kolege iz SRS su dali još nekoliko primedbi na ovaj set predloga zakona koji se tiče uređenja tržišta hartija od vrednosti.
Predlagač, odnosno Vlada, nastavlja onu priču od 5. oktobra, delom da sve one radnje koje su radili u proteklom periodu ozakone, stave pod zakon, kako ne bi snosili određene sankcije, a delom da kroz ova tri zakona, prema njihovim procenama, taj iznos od 3,5-4 milijarde evra koji se nalazi kod građana, jednostavno, dođu do njega raznim finansijskim špekulacijama.
Da je to tako vidi se i u članu 62. stav 4, gde se kaže: "Ako aktom Vlade nije drukčije određeno, odredbe ovog zakona o trgovini hartijama od vrednosti na organizovanom tržištu ne primenjuju se:
1) na prenos svojine bez naknade na akcijama koje su izdale banke, sa državne zajednice Srbija i Crna Gora na Republiku po osnovu Zakona o regulisanju odnosa između SRJ i pravnih lica i banaka sa teritorije SRJ koje su prvobitni dužnici ili garanti prema poveriocima Pariskog i Londonskog kluba;
2) na trgovinu akcijama koje su izdale banke kad je zakonit imalac tih akcija Republika po osnovu Zakona o regulisanju odnosa između SRJ i pravnih lica i banaka sa teritorije SRJ koje su prvobitni dužnici ili garanti prema poveriocima Pariskog i Londonskog kluba i Zakona o regulisanju javnog duga SRJ po osnovu devizne štednje građana".
O kakvim je tu dugovima reč?
Prilikom dolaska na vlast 5. oktobra postojao je deo duga koji niko nije mogao da ospori. Istina je da je postojao deo duga prema raznim međunarodnim finansijskim organizacijama, kao što su Pariski i Londonski klub.
Postojala je zakonita obaveza da se taj novac isplati. Jedan deo tog duga otkupila je tadašnja SRJ prilikom uvođenja međunarodnih sankcija i to za deset centi za dolar duga, a prilično veliki deo niko nije mogao da dokaže da duguje SRJ.
U tom trenutku, tadašnji potpredsednik Savezne vlade, a kasnije i Republičke vlade, sada već bivši predsednik G17 plus, sa raznim međunarodnim finansijskim organizacijama uradio je reprogram duga SRJ, koji nismo morali da priznamo.
Potpisivanjem tog reprograma poverenici dobijaju pravo, odnosno zakonski su regulisani kao vlasnici duga koji potražuju prema SRJ, a sada prema Republici Srbiji.
Da bi se stranim bankama omogućio određen monopol koje u to vreme ulaze ide se korak dalje, pa se banke koje su najvećim delom u društvenoj svojini zatvaraju.
Navodno, ukoliko dođe do situacije da moraju da vrate kredite koje su podizale kod raznih međunarodnih organizacija doći će u pitanje stabilnost dinara, ekonomija zemlje i to je razlog za rešenje tih dugova.
Kasnije imamo zakon o bankama u likvidaciji i stečaju, koji opet te dugove ne priznaje više kao dugove banaka u stečaju, nego dugove Republike Srbije. Sada su ti dugovi koje niko nije morao da prizna – predmet trgovine hartija od vrednosti.
Ko je garant? Republika Srbija. Ko će da se obogati? Onaj ko ih je kupovao u onom periodu između predloga ovog zakona koji je sada, između Zakona o dugu banaka koje su u stečaju i likvidaciji.
Ko je tu najviše profitirao? Najvećim delom su profitirali baš "Nacionalna štedionica", Vuk Hamović i Vojin Lazarević. Isto tako, kada su u pitanju obveznice stare devizne štednje, došli su do enormnog kapitala, često plaćajući 40 i 50 centi za dolar duga.
Imali su sigurno dužnika – državu Republike Srbije, a najviše su oštećeni oni građani koji su zbog raznih situacija: gubljenja posla, zatvaranja firmi, privatizacije, itd. ostajali bez hleba i te obveznice prodavali prilično jeftino.
Kada se određeni finansijski, odnosno politički pritisak napravio na tu gospodu, reše da naprave još jedan dobar poslovni potez, a to je da "Nacionalnu štedionicu", sada kao većinski vlasnici, prodaju.
Našli su kupca – "Eurobanku" i u tom trenutku država, odnosno Ministarstvo finansija ne reaguje. Znaju za pregovore, neće da prodaju svoj vlasnički deo, već banku koja ide u potpunu privatizaciju, jer se prodavanjem vlasničkog dela podiže vrednost banke s jedne strane, a s druge strane obara se cena akcija pojedinačno. Gospoda Vuk Hamović i Vojin Lazarević bi pojedinačno dobili manje novca.
Kada se završi ta transakcija bez Republike Srbije, onda Ministarstvo finansija donosi odluku da je proda, samo su sada te akcije mnogo jeftinije nego u trenutku kada je izvršena transakcija između "Eurobanke" i "Nacionalne štedionice".
Tako to izgleda na tržištu hartija od vrednosti i tako se bogate razni špekulanti. Sada je cilj da se to uradi, da onaj novac koji je ostao kod građana na određen način dođe u posed finansijskih špekulanata.
To se vidi već u članu 80, gde se kaže da novčani deo osnovnog kapitala berze ne može biti manji od milion evra u dinarskoj protivvrednosti, po zvaničnom srednjem kursu dinara Narodne banke Srbije, na dan uplate.
Sada bi neko trebalo da kaže: znate šta, berza je jedno ozbiljno tržište i tu je potreban ozbiljniji iznos kao osnovni kapital, a već u članu 113. se kaže da je za vanberzansko organizovanje tržišta hartija od vrednosti potrebno uplatiti 300.000 evra.
Sada imamo male akcionare koji će biti u određenim investicionim fondovima, plasiraće deo svog novca uz obećanje da će da dobiju bolje kamate i uslove nego što to banke mogu da im daju i špekulacijama na berzi da se dođe do toga da u određenim trenucima vrednost nekih akcija raste ili pada.
Imamo i ljude koji su se već u ranijim finansijskim transakcijama prilično obogatili. Šta se dešava u tom slučaju, ako se dokaže da je berza ili organizator vanberzanske prodaje hartija od vrednosti odgovoran za nastalu štetu?
Krivičnih odredbi za takvu situaciju u ovom zakonu nema. Ima za lažne prospekte, itd. Piše da je zabranjeno. Jeste, ali šta, kako i na koji način tu zabranu sprovesti?
Znači, jedino što može da se uradi jeste da se berza tuži ili organizator vanberzanskog tržišta da nadoknadi štetu.
Ako nema nekog drugog kapitala osim osnivačkog, a neće ako to radi, moći će da nadoknadi samo štetu u iznosu od 300.000 evra, a zaradio je nekoliko miliona. Organizator berze koji je odgovoran za nastalu štetu isto može da se tuži.
Jedino što može da mu se uzme jeste njegov osnivački ulog od milion evra, a opet je zaradio nekoliko miliona.
Ovde najzanimljiviji član, odnosno deo ovog zakona jeste komisija, pogotovo članovi: 226, 227, 232, 244, način izbora komisije.
Navodno, Ustavom je to neregulisano da Komisija može da bude nezavisan državni organ. Neću sada, u pojedinostima ćemo više o tome da popričamo.
Znači, nekim uporednim pravom već sada bismo, po tom tumačenju, imali bar 50 ili 60 izmena i dopuna zakona, gde razne agencije rade kao nezavisne, a organ su državne uprave i, po ovom tumačenju, ne rade u skladu sa Ustavom Republike Srbije.
Čini mi se da je to samo deo političke priče, da se zamažu oči narodnim poslanicima i javnosti kako je ovaj zakon izuzetno dobar, kako on reguliše odnose na tržištu hartija od vrednosti i kako su investitori, pogotovo oni mali, ali njihov kapital je oko tri ili četiri milijarde evra, ravnopravni i kako mogu da posluju pod sigurnim uslovima.
Cilj je da ovakvim zakonom špekulanti koji su do sada sticali enormno bogatstvo, to povećaju, na štetu malih akcionara.

Dame i gospodo poslanici, postavlja se pitanje neprestanog zaduživanja građana Republike Srbije kroz neke stalne kontragarancije, neophodnosti tih kredita i onda se kaže da je jednostavno taj kredit morao da se iskoristi, jer navodno nema para, a neki posao mora da se završi.
Ako se malo sam zakon pročešlja, koji već važi, Republika Srbija, kao kontragarant, mora u budžetu da obezbedi sredstva za sve kontragarancije koje izda.
Znači, mi zadužujemo Elektroprivredu Srbije u ovom slučaju, građane Republike Srbije, Vlada Republike Srbije novac čuva u nekakvim bankama, koje na određen način opet zadužuju Elektroprivredu i tako u krug. Da tragedija bude veća, našim parama zadužujemo naše privredne subjekte, naše građane i od toga neko drugi ima isključivu korist.
Postavlja se pitanje uopšte opravdanosti zaduživanja Elektroprivrede Srbije, i to iz više razloga. Cena struje je desetak puta veća nego što je bila pre 5. oktobra 2000. godine.
Kolika je to ekonomska moć ovog stanovništva koja može da plati tu visoku cenu struje i koja je opravdanost da se stalno insistira na povećanju cena?
Sada ovde imamo i kredit koji podiže EPS i EMS, doduše ne u evrima, ne u dolarima, u nekim specijalnim pravima vučenja; ne vidim zašto nije napisano koliko to stvarno košta, koliko će to građane Republike Srbije da košta, mislim da im to dugujemo.
Svim poslanicima koji budu glasali za ovakav predlog zakona postavljam pitanje – ljudi, da li vi znate za šta glasate, možda to neke od vas i interesuje?
Kaže ministar – to je kao neka reperna tačka ili kako to već, ne zna se tačno, nije uvek u istom trenutku, kako to on reče. Dajte da znamo koliko u istom trenutku dugujemo, koliko ćemo da se zadužimo i koliko treba da vratimo, a ne da se pišu neke valute koje nigde ne postoje i koje niko nije video.
Ovde je slična priča kao kod koncesija za autoput; to doduše ide malo drugačijim tokom, malo je sporije, ali priča je ista. U prethodnom zakonu koji je govorio o davanju kontragarancija za autoput Beograd - Novi Sad, znači, neko treba da eksploatiše određenu infrastrukturu ne neki period.
Koncesionar, a to se i ovde planira, čim razdvajate EPS, EMS itd, znači neminovnost je. Vi ste čak i novi zakon o rudarstvu doneli, gde se određuje na koji način ko može da vrši koncesije, a elektroprivreda je vezana i za rudarstvo. Koji je cilj? Da se država što više zaduži, da tu infrastrukturu što bolje sredi, stavi u funkciju i onda da nekom drugom.
Onda je opravdanje – ali on će platiti preostali dug. Pa možda i hoće neke godine, ali kada povučete kredit postoje određeni rokovi dok se taj novac upotrebi i ta infrastruktura prilagodi, a rokovi za otplatu kredita teku. Zašto to ne uzme taj koji će da troši koncesiju? Zašto mi? Zašto građani Srbije?
Kada je u pitanju cena električne energije, nekakav stalni reper je cena struje u zemljama EU. Zašto ne pogledamo koliko nas stvarno košta jedan kilovat-čas?
Zaposleni u EU koji rade u elektroprivredama, ili gde hoćete, imaju plate dve, tri, četiri hiljade evra. Kod nas ko ima 400, 500 evra može da nakrivi kapu, taj ima visoku platu.
Koliko njih košta električna energija iz termo pogona, bez obzira da li je na ugalj, da li je na nuklearnu energiju, koliko imaju potencijala u vodenim akumulacijama, o tome niko ne priča. Niko ne priča da je Srbija, bar u delu kada su u pitanju hidro potencijali, u mnogo povoljnijoj situaciji, jer kilovat-čas električne energije je mnogo jeftiniji nego tamo.
Ali, zato što neko treba da dođe, da uzme koncesije, prvo moramo da sredimo infrastrukturu, da reorganizujemo ta javna preduzeća, na desetine, ako ne i stotine hiljada radnika da ostavimo bez posla, da mu odredimo cenu struje koja će njemu da odgovara i onda da čovek dođe na izvol′te, na poklonjeno.
Nemojte da klimate glavom da to nije tako, jer već u javnom preduzeću "Kopovi" - Kostolac, koje se već transformiše, mnogi proizvodni pogoni su zatvoreni, neki su reorganizovani, neki su u postupku privatizacije; vrši se sistematizacija radnih mesta, ljudima se neprestano preti otkazom. To je situacija u stvarnom životu. Kada izađete iz ove skupštine, iz ove sale, to vas čeka na ulici, smanjenje broja zaposlenih, pad životnog standarda.
Postavlja se pitanje – šta je sa onom strujom koja je kradena u proteklih nekoliko godina, da li je neko za to odgovarao, da li je neko odgovarao zašto je uvezena struja iz Bugarske, a prelivne brane su na "Bajinoj Bašti" ispuštale akumulaciju. Hoće li neko da odgovara za to? Na osnovu pogrešnih procena. Ko je smenjen zbog pogrešnih procena?
Kako to da se desi da se prodaje mazut po 60-70 dolara po toni, a onda se taj isti uvozi po 120-130, a nije ni napustio državu. Tu je bio u istom trenutku i kada je prodavan i kada je kupovan, pa nam ministar kaže – znate, postoje letnje zalihe, postoje zimske, mi ne možemo toliko da deponujemo. Ma nije ga mrdnuo iz cisterne. Ko je kupio taj mazut? Opet EPS. I to po dva puta većoj ceni. Od koga? Od Vuka Hamovića i Vojina Lazarevića.
Pošto su ta gospoda profitirala preko 400 miliona evra, sada nemamo dovoljno novca da osposobimo elektroprivredu, da uredimo elektroenergetska postrojenja, visokonaponske i niskonaponske mreže, a da ne pričamo da su ta dvojica već okružili državu dalekovodima koje su kupili od tih 400 ili 500 miliona evra. Znači, ne možemo više ni da uvozimo struju bez njih, ne možemo da je izvozimo bez njih.
A onda dovodimo u pitanje ko će da bude korisnik koncesije. Opet njih dvojica. Sa kojim parama? Sa onim parama koje su ukrali od građana Srbije. Vi samo ćutite.
Bogoljub Karić vam je bio dobar 2004. godine, bio vam je dobar zato što je trebalo da spreči Tomislava Nikolića da postane predsednik Republike Srbije. Kada je počeo vama da gura prst u oko i kada se udružio sa Borisom Tadićem i onim nesretnim Đilasom, onda ste pokrenuli sve moguće postupke i radnje da ga okrivite i da sve ono što je stekao na nezakonit način nekako vratite.
Znači, država može da postoji kada vi hoćete, ali problem je u tome što vi državu gledate na selektivan način i radite samo ono što vam odgovara, a ne ono zbog čega su vas građani Srbije, na kraju i takve, polurasturene, birali. Takve odluke i zakone donosite – nepotpune, neprecizne, pisane za grupicu ljudi.
Znači, prihvatanjem jednog ovakvog zakona zadužićemo građane Srbije za nekih 13-14 miliona nekakvih specijalnih prava vučenja, da nešto rekonstruišemo, povećaćemo cenu struje, smanjićemo životni standard, izazvaćemo inflaciju, a desetak ili 12 ljudi će da se bogati na teret ostatka Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, baš u članu 5. se vidi ono što sam obrazlagao kada je bio u pitanju moj amandman na član 1. Predloga ovog zakona. Kako god da to neko tumači i da gleda, mi u osnovi zadužujemo građane Republike Srbije da ovakve kredite vraćaju. Zadužujemo ih tako što ćemo ili da povećavamo cenu struje ili ćemo da povećavamo ostala fiskalna davanja da bi ovakvi krediti bili vraćeni.
U članu 5, na koji se odnosi amandman narodnog poslanika Srete Perića, kaže se u prvom stavu: "Ako po osnovu izdate kontragarancije Republika Srbija izvrši obavezu umesto EPS-a i Elektromreže Srbije, ima pravo na povraćaj glavnice, naknade za angažovanje sredstava kredita, manipulativnih troškova kredita i ostalih troškova koji nastanu zbog neizvršenja, odnosno neblagovremenog izvršenja obaveze, do visine iznosa izmirene obaveze, kao i pravo da od EPS-a i EMS-a naplati obračunatu zakonsku kamatu."
To znači da na jedan prividan način Republika Srbija štiti sebe kada izdaje ovakve kontragarancije. Sada se postavlja pitanje – čija je Elektroprivreda Srbije?
Je l′ ona pripada Vladi Republike Srbije? Čije su Elektromreže Srbije? Je l′ oni pripadaju Vladi Republike Srbije? Od koga ćete vi to prinudno da naplaćujete neizmirena sredstva? Od sebe samih? Tako izgleda. Na kraju će to ipak morati da plate građani Srbije koji pune i budžet i koji plaćaju struju.
Sada imate jedan drugi problem: sve je manje i manje onih građana koji mogu da plate struju, zbog visokih cena struje, zbog porasta nezaposlenih, zbog pada životnog standarda. U tome jeste problem. Šta će preostati?
Preostaće da opet i ono malo što može da funkcioniše opteretimo nekim novim fiskalnim davanjima ili ono malo što može da plati struju da im povećamo još malo i da im izvučemo i poslednji dinar iz džepa.
Za koga? Za gospodu koja su se do sada na račun EPS-a, sada Elektroprivrede i Elektromreže, bogatili, za račun onih koji će da kupe koncesije na ove elektroenergetske pogone, za račun onih koji će da se bogate, a narod će i dalje da siromaši.
Zato ovakve kontragarancije u svakom slučaju ne treba da budu predmet rada ove skupštine, zato što u svakom slučaju imate načina kako da dođete do sredstava za EPS, za NIS, tako što ćete sve one lopuže koje su učestvovale u upropašćavanju ovog sistema, a prvenstveno mislim na Vuka Hamovića i Vojina Lazarevića, da zatvorite i ono što su nezakonito stekli vratite građanima Srbije.

Dame i gospodo poslanici, evo sada imamo prvi put jednu kontragaranciju koja u svakom slučaju ne može da se nazove razvojnom. Znači, nije ovde u pitanju ni Elektromreža ni Elektroprivreda Srbije, nema puteva, nema fabrika, nema ničega. Reč je o tome da sa ovim sredstvima treba da se završi projekat konsolidacije naplate i reforme penzijske administracije u Srbiji. Znači, ova vlada planira da zaduži građane Republike Srbije za 16.600.000, opet ne znamo čega, kaže se specijalnih prava vučenja, da bi izvršila konsolidaciju naplate i reforme penzijske administracije u Srbiji.
E sad, sećam se raznih zakonskih predloga od 5. oktobra, kada su fondovi invalidskog penzionog i socijalnog u pitanju. Sećam se prvog Zakona o radu koji je donet posle 5. oktobra, doduše na krajnji sumnjiv način, tako što su poslanici glasali daljinski iz Soluna, kada je tadašnji potpredsednik Savezne vlade, a sadašnji potpredsednik Republičke vlade, Miroljub Labus rekao da je u pitanju jedan dobar zakon i nema veze na koji je način donet, da li su poslanici glasali u Skupštini Srbije ili iz Soluna, važno je da je to reformski zakon koji je izglasan.
U tom zakonu čak je i pisalo da ukoliko poslodavac ne izmiri svoje obaveze prema penzionom i invalidskom fondu, bez obzira da li će radniku da isplate platu ili ne, biće mu zatvorena firma, objekat, subjekt njegove delatnosti, na 30 i više dana.
Postavljam pitanje da li je to ta konsolidacija reforme penzijske administracije u Srbiji? Da li ćemo opet dobiti neki takav sulud zakonski predlog, koji će neko da napiše i koji će građani Srbije da plate 16.600.000 specijalnih prava vučenja? Da li ta konsolidacija penzijske administracije u Srbiji podrazumeva da će oni nabaviti nekakvu novu opremu, tehniku, stvoriti jedinstvenu bazu podataka? Svega toga već imamo, bilo je i pre 5. oktobra, ima i sada.
Šta je onda cilj jedne ovakve reforme? Samo da se zaduže građani Srbije. Zašto, ne zna se. Ko će na kraju ovaj novac da potroši? Kaže se Vlada Republike Srbije, ali ko će stvarno da ga dobije, to se ne zna. Hoće li to biti nekakva konsultantska firma, hoće li to biti Narodna kancelarija, gospodi trebaju skupe cipele, zašto ne još malo od građana Srbije, treba još neki koji su održavali staru vladu DOS-a, poput Baneta Ivkovića, da primaju plate itd. Na određene načine moramo da im obezbedimo sredstva za sve njihove lopovluke i mahinacije koje su imali.
Da li reforma penzijske administracije u Srbiji znači otpuštanje radnika? Hoće li kada dođe do otpuštanja radnika ovaj novac da bude korišćen za isplatu otpremnina? Siguran sam da neće, jer i tamo gde obećavate otpremnine teško ih isplaćujete, a najlakše je bilo do sada proglasiti stečaj ili privatizovati neko preduzeće bez ikakvog socijalnog programa.
Dalje, postavlja se pitanje zašto vršiti reformu penzijske administracije u Srbiji kada je program i stav ove vlade da taj posao treba da rade privatna penziona osiguranja. Da li vi sad njih shvatate kao konkurenciju ili ne?
Kako to naplatu želite efikasnije da izvršite? Efikasnija naplata može da se izvrši samo ukoliko privreda počne da radi, ukoliko privredni subjekti imaju posla, ukoliko imaju novca. Tada ćete puniti i budžet Republike Srbije i fondove Republike Srbije, samo na taj način.
Inače, nekom ovakvom reformom ništa drugo nećete da postignete, samo ćete još više da zadužujete građane, da stvarate veći broj nezaposlenih, a sve zbog, navodno, nekakvih programa i projekata koji ko zna kome i ko zna čemu služe, svakako ne građanima Republike Srbije.

Ne znam zašto je taj sporazum toliko važan vladajućoj većini. Ima li Srbija bilo kakve koristi u spoljnotrgovinskoj razmeni sa Hrvatskom? Koliko znam, nema.

Ako se neko pita treba li da se prekinu diplomatski odnosi sa Hrvatskom, treba, jer je Srbija matica srpskog naroda i sramota je što ova Vlada Republike Srbije, kao ni ona vlada od 5. oktobra i vlada Zorana Živkovića ni jedan jedini put nisu zatražile od Hrvatske da se zaštite prava Srba koji žive u Hrvatskoj, da se lica koja su i sada raseljena širom sveta, pa i ovde u Srbiji, vrate na svoja vekovna ognjišta.

Sada mi pravimo presedan i činimo uslugu Hrvatskoj, da se, ne daj Bože, na njenu teritoriju nešto švercuje.

Ide i kod nas od njih, ide "Podravka", ide sve i svašta. Uđite u svaku prodavnicu i videćete koliko ima njihove robe. O tome se i radi. Uništavaju našu domaću privredu, uništavaju naše domaće potencijale. Zbog njih smo i dobili te ekonomske sankcije i naša privreda grca zbog njih. Hajde sada još da im učinimo, da im damo tržište, fabrike i sve ostalo.

Dame i gospodo poslanici, čini mi se da ova skupština počinje da daje za sve i svašta kontragarancije. Evo sad ovde je Predlog zakona o davanju kontragarancije Republike Srbije Srbiji i Crnoj Gori po kreditu Međunarodnog udruženja za razvoj, pa se još i kaže da će sredstva biti utrošena za strukturno prilagođavanje privrede Republike Srbije.
U samom naslovu ne vidi se mnogo toga. Već u ovom prvom članu uočavaju se određene nelogičnosti, a to je da Republika Srbija preuzima obavezu da kao kontragarant izmiri obaveze Srbije i Crne Gore, u iznosu od 55 miliona specijalnih prava vučenja, po osnovu Sporazuma o kreditu za razvoj – kredit za strukturno prilagođavanje između Savezne Republike Jugoslavije i Međunarodnog udruženja za razvoj, potpisanog 5. februara 2002. godine, koji je potvrđen Zakonom o potvrđivanju Sporazuma o kreditu za razvoj – kredit za strukturno prilagođavanje između Savezne Republike Jugoslavije i Međunarodnog udruženja za razvoj, sa prilozima. Pa se kaže da je taj zakon objavljen u "Službenom listu Savezne Republike Jugoslavije", broj 2/02.
Izgleda da posle 5. oktobra nije bilo dovoljno da se odreknemo kontinuiteta SFRJ, već je Vojislav Koštunica, na način koji Ustavom nije predviđen, bez saglasnosti Savezne skupštine, zatražio prijem Savezne Republike Jugoslavije kao nove članice Ujedinjenih nacija. Ni to nije bilo dovoljno, pa je napravljen Beogradski sporazum, koji opet na neustavan način ukida jednu državu i pravi nazovidržavu koja se zove državna zajednica Srbije i Crne Gore.
E sad ni to nije dovoljno, pa ajde da uništimo i državnu zajednicu, ali to više ne može na nivou Savezne skupštine ili Skupštine državne zajednice, nazovite je kako god hoćete, već to moraju parlamenti i jedne i druge članice da urade na neki način. E jedan od načina uništavanja državne zajednice bez referenduma je i davanje saglasnosti i garancije kao u ovom slučaju.
Postavlja se pitanje zašto Narodna skupština Republike Srbije treba da bude kontragarant. Navodno, po nekom zakonu ima obaveze itd. Međutim Savezna skupština je to već rešila, još onda Savezne Republike Jugoslavije, ratifikovala je taj sporazum, dala mu snagu zakona. Zašto se sad traži saglasnost Republike Srbije? Očigledno je da vlasnik kredita, odnosno Međunarodno udruženje za razvoj više ne priznaje državnu zajednicu kao pravni subjekt i to je razlog zašto mi treba, po njihovim diktatima i njihovim uslovima, da se odreknemo neke zajedničke države.
Ta državna zajednica jeste članica Ujedinjenih nacija, međunarodno priznati pravni subjekt, a evo mi je sad sami ovde, bez referenduma koji je raspisan u Crnoj Gori i koji mafijaško separatističkim snagama u Crnoj Gori neće da uspe... E to što njima neće da uspe, to ćemo mi da uradimo ovde dajući ovakve kontragarancije, ovakve saglasnosti, za novac koji je već odavno uzet, odavno potrošen.
Dalje, postavlja se pitanje kakvo je to strukturno prilagođavanje između Republike Srbije i koga još, EU? Šta mi to prilagođavamo EU? Da li smo za jedan jedini korak, kada je u pitanju naša privreda, bliži EU? Nismo. Da li je otvorena neka nova fabrika? Nije. Da li je poboljšana tehnologija postojeće industrije? Nije.
Šta se desilo – ono malo preduzeća koja su radila na tržišnim principima i koja su uspevala, zahvaljujući određenom sticaju okolnosti, da opstanu i posle 5. oktobra, prodata su budzašto. Nije bilo nekih velikih ulaganja u te privredne subjekte. Država ništa nije uradila po tom pitanju.
Pljačkaška privatizacija se nastavlja. Prodavane su cementare tri odjednom za cenu manju koliko jedna vredi, dok je Vlahović bio ministar za privatizaciju. Sada imamo situaciju da je na redu ono što ni DOS nije smeo da privatizuje, a to su: Naftna industrija Srbije, Elektroprivreda Srbije, Železnica Srbije. Sve se polako razdvaja u manje celine, valjda sa nadom da će tako, u manjim celinama, taj poklon manje da zapada u oči građanima Srbije.
Da li je to strukturno prilagođavanje privrede Republike Srbije, za koje je potrošeno 70 miliona američkih dolara? Šta je u pitanju? Zašto dajemo kontragaranciju sami sebi, jer u krajnjem slučaju u samom zakonu piše da je korisnik kredita Republika Srbija. Kredit je na ime Republike Srbije uzela SRJ, i sada sami sebi dajemo kontragaranciju.
Kako ćemo, ako ne otplaćujemo tu garanciju, da aktiviramo kontragaranciju, sami sebi? Ovo su gluposti od ovakvih zakonskih predloga.
Voleo bih da je tu ministar finansija, koji je ovlašćen predstavnik Vlade po ovim tačkama dnevnog reda. Vrlo malo je pričao o ovim zakonima. Izgleda da juri Kljajevića. Zahvaljujući ovoj skupštinskoj većini taj sudija Kljajević nije razrešen 2004. godine. Sada ga hapsite. Imao je čovek vremena još dve godine, još kojih 10-20 miliona evra, da još nekoliko privrednih subjekata privatizuje kroz stečaj, gde će opet i Đilas i kompanija, zajedno sa Borisom Tadićem, još kojih 10-20 miliona evra da stave u džep. Izgleda da je to malo prevršilo meru, pa ste eto rešili da ga sklonite, izgleda da nije dovoljno dobro delio novac sa nekima. To je razlog.
Znači, 70 miliona dolara se troši tako što ćemo preduzeća da guramo u stečaj, tako što ćemo od njih da pravimo manje celine da bi ih za što manje pare prodali ko zna kome.

Dame i gospodo narodni poslanici, saznali smo da je ministar Dinkić opravdano odsutan, pustio ga je predsednik Skupštine da odsustvuje, ali budimo malo ozbiljni, pa mi ovde donosimo zakone. Ko brani zakon? Ko će da objasni poslanicima zašto se pojedini amandmani odbijaju? Ko je tu da eventualno prihvati neki amandman u ime Vlade Republike Srbije? Može da se predomisli ovlašćeni predstavnik Vlade i na samoj sednici. Dešavalo se to toliko puta, bez obzira što je sednica Vlade u toku.
Mislim da kada su ovakve stvari u pitanju i kada je ovoliki novac u pitanju, može ta sednica Vlade da prođe i bez ministra finansija Dinkića. Ili je čovek rešio da još nekoga uhapsi, verovatno ćemo čuti sada na vestima u 19,00 časova ili u 19,30 časova.
Član 4. u stvari pokazuje bespotrebnost donošenja jednog ovakvog zakona i jednog ovakvog kredita. Kaže se u članu 4. stav 1: "Sredstva za otplatu kredita po osnovu Sporazuma o kreditu za razvoj iz člana 1. ovog zakona obezbediće korisnik kredita."
U članu 3. kaže se: "Korisnik kredita po osnovu Sporazuma o kreditu za razvoj iz člana 1. ovog zakona je Republika Srbija."
Znači, SRJ, koju ste vi ubili u pravom smislu reči, zadužila je po nekom osnovu Republiku Srbiju za 70 miliona dolara. Sada da vidimo kako će taj novac da se vrati.
Pa se kaže: "Korisnik kredita je dužan da sredstva za otplatu kredita obezbeđuje prema planu otplate za sva povučena sredstva, u iznosu koji uključuje dospelu glavnicu, troškove po osnovu angažovanja i servisiranja sredstava kredita i ostale troškove."
Dobro, hajde sada, korisnik kredita to treba da uradi, svakako, ali ne vidim razlog zašto to mora da piše u ovom zakonu. Valjda Srbija otplaćuje na vreme i servisira svoje kredite; hoćemo li i na one kredite koje je Josip Broz uzimao, a korisnik je bila Republika Srbija, da dajemo kontragarancije?
Doduše, Miroljub Labus je išao i potpisivao u ime Savezne Republike Jugoslavije i Republike Srbije razne kredite, i priznavao, koje niko nikada nije video, niko nikada iz Srbije nije koristio. U svakom slučaju, vidi se da ste dosledni toj politici iz 2001. godine, iz 2002. godine, a sada se nastavlja i u 2006. godini.
U poslednjem stavu se kaže: "Korisnik kredita će obezbeđivati sredstva za otplatu kredita u budžetu Republike Srbije i vršiti uplatu dospelih obaveza na poseban račun Srbije i Crne Gore kod Narodne banke Srbije, sa isključivom namenom otplate kredita."
Znači, na poseban račun mi uplaćujemo državnoj zajednici Srbija i Crna Gora. Zašto? Zato što ste ukinuli budžete ili budžet državne zajednice; ukinuli ste sa Milom Đukanovićem, mafijašem svetskog kalibra, državu, ukinuli ste budžet; kada država nema budžet, ne postoji. To svesno radite, svesno mu idete na ruku, maltene kao da radite po njegovom diktatu. U principu, sve što god poželi od vas, on to i dobije.
Sada, pošto više nema savezne države, koju vi svesno uništavate, ono što neće proći Milu Đukanoviću na referendumu za nezavisnu Crnu Goru treba da urade poslanici Narodne skupštine Republike Srbije i ovakvim priznavanjem i davanjem raznih kontragarancija, jednostavno da se odreknu države i pre nego što dođe do tog referenduma. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, u raspravi u pojedinostima o prethodnom zakonu, a on se zove prvi kredit za strukturno prilagođavanje Republike Srbije, a ovo se sada zove drugi kredit... Znači, nije bilo dovoljno 70 miliona dolara. Izgleda da apetiti polako rastu. Onih 70 miliona dolara trošila je vlada DOS-a, na čelu sa dva premijera, a 16. decembra 2004. godine nova DOS-ova vlada, malo krnji DOS, ali DOS ponovo uzima kredit, lepo ime mu i daje - drugi kredit, i ponovo nastavlja sa zaduživanjem Republike Srbije.
Izgleda da ona sredstva nisu bila dovoljna za tajkune u Srbiji. Potrebno je još malo para da se građani zaduže, potrebno je da se još ponegde ponešto zaradi. Eto, sada ovde imamo i zakon koji se zove zakon o davanju kontragarancija Republike Srbije Srbiji i Crnoj Gori po kreditu Međunarodnog udruženja za razvoj (drugi kredit za strukturno prilagođavanje - Republika Srbija).
Znači, u onom prvom talasu prilagođavanja, kada su prodavane cementare, kada je prodavana hemijska industrija koja je mogla da radi i da bude prodata po većoj ceni, industrija lekova itd, to su bila ta strukturna prilagođavanja. Sa tim parama ne možemo ni prvi kredit da vratimo, koliko smo dobili od privatizacije. Sada je potrebno još malo para da se i ovo malo privrede koja je ostala rasproda, ali pre toga strukturno mora da se prilagodi.
Šta je to strukturno prilagođavanje? Da li to znači da, recimo, kada su u pitanju cene električne energije, strukturno prilagođavanje jeste povećanje cene električne energije? Da li su za to potrebni krediti? Ne, potreban je zahtev EPS-a, saglasnost Vlade Republike Srbije i eto novih cena, kao pre nekoliko dana. Je li potreban novac za rast cena nafte i naftnih derivata? Pa i nije nešto. Znači, to će uraditi NIS, podneće zahtev, Vlada Republike Srbije će dati saglasnost.
Doduše, i Vlada Republike Srbije ima veliki udeo u poskupljenju nafte i naftnih derivata, ne samo svetska cena nafte na tržištu, već i poreska politika koju ova vlada vodi kroz akcize, kroz poreze na dodatu vrednost, kroz monopol kada je u pitanju uvoz nafte i naftnih derivata. Samo Vlada može da uvozi naftne derivate, niko ne može da ih kupi na svetskom tržištu slobodno. Može da kupi, doduše, sirovu naftu, da je da ovde na preradu i opet pod nepovoljnim uslovima da je plasira na tržište.
To je strukturno prilagođavanje privrede Republike Srbije. Da li je strukturno prilagođavanje Republike Srbije to što ova vlada ima nameru da prodaje javna komunalna preduzeća, kao što su vodovod, kanalizacija, smeće. Da li je to strukturno prilagođavanje Republike Srbije, da se proda?
U zemljama koje su nam u okruženju i koje su to radile pre nekoliko godina, da ne kažem pre desetak godina i više, sada je situacija da država otkupljuje ponovo preduzeća po mnogo većoj ceni nego što ih je pre desetak godina prodala, jer je jednostavno izgubila potpuno kontrolu nad radom tih preduzeća i ta preduzeća su ugrozila životni standard njihovih građana. Hoćemo li mi da se naučimo na tuđim greškama ili moramo na svojim? Naš narod ima jednu izreku – pametan se uči na tuđim greškama, a budala na svojim. Izgleda mi da ni na svojim greškama ništa nismo naučili, a kamoli na tuđim.
Da li je strukturno prilagođavanje Republike Srbije to što ćemo da prodamo Elektroprivredu? Da li je strukturno prilagođavanje Republike Srbije što će u svim tim procesima koje sam sada nabrojao jedan veliki broj radnika da ostane bez posla? Da li će ovaj novac da bude bar korišćen za socijalni program? Neće. Završiće kod nekih nazovistručnjaka koji će da debelo naplate izradu analize, efekte itd. ovih programa; debelo da naplate, debelo da nas zaduže.
Ko je za to odgovoran? Vlada Republike Srbije. Ni ova Vlada Republike Srbije ništa nije bolja od one prethodne. Doduše, oni u prethodnoj vladi su se smejali i uništavali Republiku Srbiju, a ovi u novoj vladi se mršte, kao žao im je, ali rade isti posao.

Dame i gospodo poslanici, ne bih se složio sa konstatacijom da ovlašćeni predstavnik predlagača ne želi da da završnu reč kada je rasprava o pojedinostima u pitanju. Ovlašćeni predstavnik predlagača, ministar finansija u Vladi Republike Srbije, Mlađan Dinkić nije tu. Čak i da ne želi da da završnu reč ipak mora da bude u ovoj sali. Jedino ako niste u nekom domenu naučne fantastike, pa možda spiritualno čovek ovde prisustvuje, pa je to jedino na takav način moguće.
Slični su zakoni, predlozi, članovi, maltene samo što nisu prepisani. Razlikuje se malo iznos, razlikuje se dan, odnosno datum kada se zadužuju građani Republike Srbije, a i imena samih zakona su vrlo slična: zakon o davanju kontragarancije Republike Srbije Srbiji i Crnoj Gori po kreditu Međunarodnog udruženja za razvoj (prvi kredit za programski razvoj politike u privatnom i finansijskom sektoru). Pazite, prvi, znači biće još kredita, biće još ovakvih kontragarancija. Još ćemo da zadužujemo građane Srbije.
Sad postavljam pitanje – a šta se to dešava u privatnom i finansijskom sektoru i šta mi to prilagođavamo u privatnom sektoru? Šta, hoćemo li da organizujemo seminare za privatnike, da im objašnjavamo kako se zarađuje novac? Hoćemo li da otvaramo berze i po manjim mestima? Hoćemo li da prodajemo hartije od vrednosti koje emituje Republika? Pa zna se ko je privilegovan da otkupljuje te hartije od vrednosti. Najveće količine hartija od vrednosti kupiše ona dvojica: Vuk Hamović i Vojin Lazarević. Otkupiše i staru deviznu štednju. Na 100 maraka ili evra stare devizne štednje plaćali su 60, sačekali su par godina i dobri su skoro na dinar dinar, ako ne i više.
Šta se to dešava u privatnom sektoru pa su potrebni krediti? Hoće li država da stimuliše mala i srednja preduzeća koja uspevaju da svoje proizvode plasiraju na međunarodnom tržištu? Neće. Mi smo osnovali Agenciju za promociju izvoza čisto radi toga, eto, ako se još neko zaposli, još neki organ uprave izmisli, ali pravi izvoznici, pravi preduzetnici nemaju od toga neke bitne koristi.
Da li država stimuliše izvoz? Nimalo, ni jedan jedini dinar u budžetu Republike Srbije nije predviđen za stimulisanje izvoza. A sve države, čak i u okruženju, to rade. Mi smo doneli zakon o antimonopolskom položaju i Zakon o zaštiti cena, gde pokušavamo, ali zakon je tako loše napisan da je neupotrebljiv, da zaštitimo domaću privredu od uticaja subvencija država u okruženju. Je li primenjena neka odredba tog zakona? Nije. Hoće li? Neće nikada.
Ali, zato nije problem da zadužimo državu za 38 miliona specijalnih prava vučenja.
Do sada ste pisali 38 miliona sa šest nula, sada pišete 38 pa slovima miliona, verovatno da bi se zakoni koji idu jedan za drugim razlikovali makar malo jedan od drugog. Znači, negde između 45 i 50 miliona dolara.
Nikoga nema iz Vlade Republike Srbije da nam objasni kakav je to programski razvoj, u kojim etapama će da bude osmišljen, kako će da se sprovodi, u koje namene će sredstva da budu korišćena. Kada je bila rasprava u načelu ministar u Vladi Srbije, ovde odsutan, nije ni spomenuo, ni slovo nije rekao, nije čak ni pročitao koji je zakon u pitanju. Jednostavno, čovek održa neku besedu od desetak minuta za 12 zakonskih predloga.
Očekivao sam više od jednog ministra, čak i od onih nepismenih, kao što je bio prethodni ministar za rad, boračka i socijalna pitanja, koji je fakultet upisao kada sam počeo da učim da hodam pa ga još nije završio, znači, i on je znao duže da priča.
Skupština Republike Srbije, narodni poslanici, osim imena zakona i koliko građane Republike Srbije treba da zaduže, ne znaju, zato što nema predstavnika Vlade, kako će taj novac da se troši, kakav je to program i da li vredi uopšte da damo saglasnost na jedno ovakvo zaduženje.

Kakve veze čovek ima sa svojim sinom, on mu je samo otac i ništa drugo. Dete nema pravo da uzme kredit ako mu je otac u tom odboru. Neumesno je što neko to traži. To je kao ona priča – nije to moja benzinska pumpa, to je ženina, šta ja imam sa njom.
To je gradonačelnik Beograda Nenad Bogdanović; šta on ima sa ženinim benzinskim pumpama, to je za njega, izgleda mi, sitna lova. Dobro, to rade zajedno, složna porodica, nema šta.
(Predsednik: Molim vas, bez dobacivanja, nije u redu. Nastavite, gospodine Arsiću.)
Želim da kažem u neku ruku da su ovi zakoni u principu i besmisleni, jer po Zakonu o budžetskom sistemu Republike Srbije i Zakonu o budžetu Republike Srbije za 2006. godinu ova sredstva su već opredeljena. Ili tek treba da radimo izmene i dopune Zakona o budžetu, pa onda da predvidimo ova sredstva za otplatu ovih kredita.
Postavlja se pitanje šta je starije – kokoška ili jaje; ako je već budžetom Republike Srbije predviđeno i ako postoje predviđena sredstva, onda je sasvim besmisleno donositi zakon o davanju kontragarancije. Lepo se kaže u članu 4. da će sredstva za kredit biti vraćena iz budžeta Republike Srbije. Ili, ako izglasamo ovo, a sredstva nisu opredeljena u budžetu Republike Srbije, da li to znači da ćemo biti u obavezi i takav budžet da prihvatimo? Šta ako se ne prihvati u budžetu Republike Srbije?
Ovakvi zakonski predlozi su, u pravom smislu reči, besmisleni, a pogotovo, ponovo to ponavljam, što ne znamo u koju će svrhu biti trošen ovaj novac, kakav je to programski razvoj, koji mu je cilj, da li će novac dobiti privreda, da li će dobiti samo oni koji osmisle taj program, na razne analize efekata itd. Najčešće po onom – znate šta, završiću ti jedan posao, ali prvo moraš da se zadužiš kod mene, pa ćeš dobiti to što si tražio i na kraju ćeš to platiti, i uslugu, i kredit, i kamatu i glavnicu, znači, za jednu stvar nekoliko puta. Tako da ovakve zakonske predloge, pogotovo sada kada nema ovlašćenog predstavnika predlagača, Vlade Republike Srbije, koju u ovoj skupštini po ovoj tački dnevnog reda predstavlja Mlađan Dinkić, nema ga ovde u sali, jedino da je spiritualno ovde prisutan...
Da li to znači da onaj ko nam daje ova sredstva, odnosno kredit, postavlja i druge uslove, osim da kredit bude vraćen i da namenski bude potrošen? Da li ćemo morati da koristimo i neke druge njihove usluge za koje ćemo takođe izdvojiti značajna materijalna sredstva, da li imaju povlašćene proizvođače razne opreme, da li nas uslovljavaju da ovim novcem ta njihova oprema bude kupljena itd.
Mnogo pitanja, a na ta pitanja nema ko da odgovori, a nema ko ni da odgovori da li se u ime Vlade Republike Srbije, pred narodnim poslanicima, ovaj amandman prihvata ili odbija.

 Dame i gospodo poslanici, evo, kada sam slušao ministra Dinkića stekao sam utisak da ne živi u ovoj državi, da je ovde blagostanje i da ovde sve cveta. Gospodin ministar ispriča kako smanjuje državni dug, nije rekao da ga je povećao 2001. godine, kada je priznavao dugove koje nismo morali da priznamo, pa sada priča o tome kako su uspeli te iste dugove da otpišu. Hvali se kako Srbija ima mnogo manji javni dug, nego ostale zemlje koje su mnogo razvijenije nego Srbija i koje imaju mnogo jaču privredu nego Srbije.
Gospodine ministre, rekli ste da se strana država i te države zadužuju kod međunarodnih udruženja koja imaju novca i taj novac upumpavaju u privredu, a taj novac privreda vraća. Ovde ste ostavili našu domaću privredu da se sama snalazi na finansijskom tržištu, apsolutno sama. Uništili ste domaće bankarstvo, smanjili ste broj banaka, a samim tim ste smanjili i konkurenciju. U državu se stalno upumpava preko stranih banaka novac koji se daje pod mnogo, mnogo nepovoljnijim uslovima nego što bi to bilo uobičajeno i da se država o tome stara.
Kada je u pitanju naša privreda, a vi ste ministar finansija i privrede, treba da znate da nemate ni subvencije za izvozna preduzeća, znači, za firme koje se bave izvozom, samo ste osnovali neku agenciju za promociju izvoza i to je to. Pričate o tome kako ovde raste životni standard, kako raste proizvodnja, a uopšte ne spominjete, recimo, situaciju koliki je naš spoljnotrgovinski deficit; koliki je i da li je u rastu ili je u padu. Otkad ste vi na vlasti nikada nije bio veći. Nikad! Možda ste ga malo smanjili u odnosu na 2004. godinu, ali nikad nije bio veći.
Postavljate pitanje, ta i ta roba koja ulazi, odakle će da se vrati novac. Čime će to da se plati? Normalno, devizama. Šta ćete ako nemate dovoljno novca da upumpate u privredu? Da upumpate na tržište? Šta se onda dešava? Dolazi do ugrožavanja i stabilnosti dinara i do inflacije u državi. Zašto o tome ne pričate. Zašto ne pričate da zbog pritiska EU niste u stanju da domaćoj privredi koja posluje, baš zbog toga što nema povoljne kredite, pod nepovoljnim uslovima, ima nepovoljnu konkurenciju na svetskom i domaćem tržištu, zašto ne priznate da ne možete carinskim propisima da omogućite da bar ovde normalno funkcionišu.
Određujete carinske stope na osnovu preporuka EU. Vi sami znate da naša privreda, ovakva kakva jeste, ne može da izdrži taj pritisak. Koji je stranac došao u državu da napravi neku fabriku? I kome se više daju ove kontragarancije i koja je namena? Slušao sam ovde razne priče, postavlja se pitanje opravdanosti svih kontragarancija. Nemojte, nije to baš tako sjajna situacija. To što ste vi otpisali, najmanje za godinu dana toliko uspete privredu da zadužite. A u toj privredi rade građani i od te privrede se puni budžet Republike Srbije. To što sada iz izvoza nešto uspete kroz carinu da prikupite, to nije dug, to ne može da bude ekonomska politika države na duge staze, gospodine ministre.
Sada da pređemo na kontragarancije, a pošto sam već imao situaciju da o nekom zakonu govorim samo minut i 20 sekundi na osnovu Poslovnika koji je doneo tadašnji kompletan DOS, sada je moj kolega uspeo objedinjavanjem rasprave u 12 tačaka da me natera da pokušam za minut i 20 sekundi da pričam o jednoj tački dnevnog reda.
Kaže se, daje se kontragarancija za autoput Beograd – Novi Sad 72 miliona evra. Evo pitanje, gospodine ministre, zašto je Narodna skupština u maju ili junu prošle godine, baš u trenutku kada je potpisivan ugovor o tom zajmu, donosila odluku o raspisivanju koncesije autoput Beograd – Novi Sad. Hoćemo li mi nekome da uredimo autoput, da sredimo, da postavimo infrastrukturu i onda da, umesto država, pa samim tim i građani Srbije imaju koristi, to damo nekom drugom na korišćenje da zarađuje novac. Da li se zato daje ova kontragarancija?!
Ovde se kaže da je korisnik kontragarancije Republička direkcija za puteve. Ukoliko damo kontragaranciju ko je korisnik kredita. Najverovatnije da je korisnik kredita i onaj koji će da bude korisnik koncesije. Zašto bi država davala nekome kontragaranciju, a nije državni organ. Zašto? Postavlja se pitanje ko će taj da bude, a svi pokazatelji govore da će, ako koncesija bude bila data na 20 do 25 godina, kako se planira, da bude dobar najmanje desetak milijardi evra. Priličan novac.
Finansiranje škola. Kada čovek pogleda sasvim lepo, naša dece treba da idu u pristojne škole, da imaju pristojnu opremu i sredstva za učenje itd. Naše Ministarstvo za prosvetu, gospodine ministre, ukida škole. Racionalizuje, kako to vi, eksperti, volite da kažete, školski prostor. Nemam ništa protiv da sve ove škole, za koje se ovde piše da će biti napravljene od kredita, budu napravljene, ali zbog smanjenja, odnosno racionalizacije tog poslovnog prostora imaće samo Ministarstvo više para u budžetu. Ne moramo da zadužujemo državu. Možemo to našim sredstvima koja već imamo, koja su već tu.
Gase se škole po Srbiji koje su najstarije u Evropi, na Balkanu, ako niste znali. To nema veze. Bitno je, pravićemo nešto, zadužićemo državu, a nema veze što imamo novca za tu namenu.
Sistemi za navodnjavanje, isto je lepo, slažem se, ti sistemi su bitni za državu, bitni su, videlo se to, a vidi se i sada. Visoki vodostaji mogu da prime velike akumulacije vode i treba to očistiti i urediti. Želim da postavim pitanje ministru: prošle godine smo imali poplave, da li je kriva neka viša sila za te poplave? Za neke jeste, ali za neke nije. Za neke je kriva Rumunija, je li se usudio neko od vas, gospodo iz vlasti, da postavi odštetni zahtev Rumuniji za one poplave koje smo imali u Vojvodini. Niko! Ćutite! Oni izmišljaju da su rumunske nacionalne manjine ugrožene u Srbiji i to predsednik Rumunije kaže Savetu Evrope.
Dalje, Predlog zakona o davanju kontragarancije Republike Srbije Srbiji i Crnoj Gori po kreditu Međunarodnog udruženja za razvoj (Komponenta Srbija i Crna Gora – projekat za Srbiju). Čovek bi pomislio da je u redu. Hajde da vidimo i to. O čemu se radi? Vidi se da će ovde, a ne kaže se iznos, ne kažem to vama, nego građanima, jer se pominju nekakva specijalna prava, ne kaže se ni u evrima, ni u dolarima, ne kaže se ni u dinarima, nego specijalna prava vučenja, znači, ne znamo koliko je zaduženje građana Srbije, nismo u obavezi da znamo koliko jedno pravo, specijalno pravo vučenja košta. To vi treba ovde da napišete, ali je korisnik EPS i to, milion i 240 specijalnih prava vučenja i elektromreža Srbije u iznosu od 1.660.000 specijalnih prava vučenja.
Gospodine ministre, kome se daje ovaj novac i zašto naša EPS stalno mora da se zadužuje? Šta je bilo sa velikom pljačkom u EPS-u i NIS-u, ko je tu profitirao? Vuk Hamović i Vojin Lazarević?!
A sada, zato što su dva, da kažem, belosvetska mangupa opljačkala državu za pola milijarde evra, sada mi uzimamo, pa zadužujemo državu novim kreditima. Verovatno da bi oni i dalje mogli da se bogate, da imaju infrastrukturu u elektroprivredi, da i dalje zarađuju, kao što su i sada zarađivali, na štetu građana Srbije.
Reforma penzijske administracije, gospodine ministre, kažete da se taj kredit uzima da bi se poboljšala i konsolidovala naplata u penzioni fond. Čuli smo juče da čak ni EPS, a na to možete da utičete, ne uplaćuje u fondove penzionog i zdravstvenog osiguranja. Dakle, na čiju vi to naplatu mislite, od koga? Od privatnih preduzeća? Odmah, ukoliko ne uplati, dolazi mu inspekcija, zatvara objekat, daje nalog, vrši prinudnu naplatu.
Za koga podižete ovaj kredit? Za EPS, da njih naterate da vam bolje uplaćuju u fond. Ali onda je to suludo, onda je država nesposobna; da li je vama to cilj da bilo šta što u ovoj državi vredi jednostavno nestane?
Sada, u sledećoj kontragaranciji prevazišli ste i sami sebe, dajemo kontragaranciju SRJ, kredit povučen 5. februara 2002. godine, kaže se da je korisnik kredita Republika Srbija, ne zna se ni za šta je novac potrošen. A i šta će, nema veze, bitno je da ćemo mi da se odreknemo bilo kakve savezne države, čak i ove nakazne tvorevine koja se zove državna zajednica, ali hajde, opet je neka zajednička država, barem na papiru, a sada se unapred odričemo i SRJ i državne zajednice.
Izgleda da taj međunarodni finansijski faktor na nas vrši pritisak, da mi sami, tj. Narodna skupština Republike Srbije ukine zajedničku državu unapred. Jedan od načina je ovaj, pogotovu što je donet poseban zakon o ovom kreditu, donela ga je opet Savezna skupština, a mi sada poništavamo zakone koji su već doneti, prihvatamo neke nove obaveze i postavlja se pitanje da li uopšte državna zajednica ima mesta u UN. Ko onda predstavlja Srbiju, državna zajednica je i pred međunarodnim finansijskim organizacijama i UN, priznati pravni subjekat?
To što nema budžeta to ste krivi vi, gospodine ministre, vaš predsednik stranke, Miroljub Labus, jer vi ste učestvovali u tome da nestane zajednička država, učestvujete još uvek u tome. To je vaš problem. Vi se sami zalažete kao stranka da se raskine zajednička država. Vi se zalažete i za to da Kosovo ode, nema veze, i Kosovo dajte, samo da ostane nas nekoliko ovde, da možemo lepo da se bogatimo.
Dalje, 14. tačka – Drugi kredit za strukturno prilagođavanje Republike Srbije, piše: Korisnik kredita Republika Srbija. Gde se i kod koga opet zadužuje, za 30 miliona i 100.000 specijalnih prava vučenja, a gde će novac da bude potrošen, to niko ne zna, to niste rekli za ovom govornicom.
Jednostavno zadužujete državu. Dajemo kontragaranciju za nešto, prvo što ne znamo šta je, a druga stvar, ne znamo ni koliko to košta. Poslanici nisu u obavezi da znaju šta su to specijalna prava vučenja, koji je to parametar, da li je to nešto što se menja, da li je to novac?
Dajemo sada još jedno zaduženje države, za koje slobodno možemo da kažemo da je čisto politički marketing, prvi kredit za programski razvoj politike u finansijskom sektoru. Kredit je odavno potrošen, a sada se postavlja pitanje, pošto smo već imali raznih kredita, šta se to u privatnom i finansijskom sektoru popravilo za sve ovo vreme.
Šta se to popravilo, šta se to desilo u privatnom sektoru, da li se država uopšte stara o malim i srednjim preduzećima, jer svi se zalažete za to da su oni nosioci svih privrednih aktivnosti, čak i u velikim državama koje su finansijski mnogo jače. Za koga ste podigli ovaj kredit? Za projekte na papiru, nešto da napišete što možda nikada neće biti sprovedeno u delo ili će eventualni korisnici tih kredita biti neko ko je povlašćen. Znači, ne znamo za šta se taj novac koristi.
Evo, 38 miliona specijalnog prava vučenja, opet niko ne zna koliko to košta, opet se postavlja pitanje čemu ovo suludo zaduživanje države i građana Srbije.
I 17. tačka – EPS, projekat za nabavku rudarske opreme, za potrebe površinskog kopa "Tamnava - Zapadno polje". Sada se, ministre postavlja pitanje zašto mi toliko zadužujemo EPS, jer smo rekli da su se EPS, odnosno elektromreže već zadužile, a sada zadužujemo i rudnike. A ja vas lepo pitam šta ste uradili u vezi Vuka Hamovića i Vojna Lazarevića, u vezi krađe struje. Zašto jednostavno ne pohapsite ta dva mangupa, konfiskujete im to što su pokrali i vratite EPS-u. Zašto? To radite sa Bogoljubom Karićem, pa zašto to ne uradite i sa tom dvojicom. Ili su oni možda vaši?
Ovako kako sada radimo, zadužujemo Elektroprivredu. Odakle će ta sredstva da budu vraćena?! A ona će sigurno da budu vraćena povećanjem cene električne energije. Nedavno je bilo već jedno poskupljenje, još jedno poskupljenje se najavljuje, sigurno će ga biti do jeseni. Postavlja se pitanje kuda vi to vodite državu, gospodine ministre, pogotovu ako znamo da svako poskupljenje električne energije mora da ima posledice po građane Srbije, kojima pada životni standard zbog tog poskupljenja, po privredu Srbije, jer je cena električne energije ukalkulisana u svaki proizvod, znači na jedan određen način stimuliše inflaciju, što opet dovodi do pada životnog standarda građana i sveukupne moći države da se na bilo kakvom tržištu suprotstavi međunarodnoj konkurenciji.

Dame i gospodo narodni poslanici, bez obzira koliko se vladajuća većina trudi da nas ubedi da je stanje u srpskom pravosuđu bolje, priznajući da je još uvek teško i da imaju određenih problema, činjenica jeste da je srpsko pravosuđe u mnogo gorem stanju nego pre 5. oktobra.
Imamo primer Opštinskog suda u Požarevcu koji je pre 5. oktobra važio za prvih 20 opštinskih sudova u Srbiji. Izborom određenog predsednika suda koji je bio kandidat tadašnje Demokratske opozicije Srbije, sada je Opštinski sud u Požarevcu na 120 i nekom mestu.
To je rezultat 5. oktobra, a i zakona o izboru i razrešenju sudija, koji nam pokazuje kako je prvo teško dobrom kandidatu da, po raznim lobijima, frakcijama i svemu ostalom, dođe da bude o njemu raspravljano i glasano u Skupštini i koji nam pokazuje kako je teško jednog lošeg kandidata, odnosno predsednika ili sudiju, razrešiti te funkcije.
O tome, da je to tako daje nam primer i jedna od sednica kada su mnogi kandidati za sudije i predsednike sudova jednostavno odbijeni od strane ove skupštine. Zamislite, ko se tada iz Visokog saveta pravosuđa usudio da napadne Skupštinu Republike Srbije. Advokatska komora! Niko nije napao ni iz pravosuđa, ni iz tužilaštva, ali je Advokatska komora optužila narodne poslanike da ne glasaju po svojoj savesti, već po političkom opredeljenju.
Vidite kakav je problem da uopšte kvalitetan kandidat prihvati da bude, eventualni kandidat i da se prijavi na nekom konkursu. To je sada taj problem kada je reforma pravosuđa u pitanju, jer čak i ako postoji dobra volja, ako postoji upornost da se situacija u pravosuđu sredi, jednostavno, sistem ne dozvoljava. Ne dozvoljava jer narodni poslanici mogu samo da ubace predlog Visokog saveta pravosuđa i nemaju pravo, kao da su oni nesposobni, kao da su naši skupštinski odbori nesposobni da izaberemo sami kandidata koji može kvalitetno da obavlja tu funkciju, a sve pod izgovorom depolitizacije. Ti koji, navodno, najviše zagovaraju depolitizaciju, baš su prisutni u toj istoj Advokatskoj komori.
Dao sam taj primer iz Požarevca, a taj kandidat iz Požarevca je na prošloj sednici prošao Visoki savet pravosuđa, onakav kakav jeste sa 20 i nekog na 120 i neko mesto i onda mi neko tvrdi kako Visoki savet pravosuđa kvalitetno bira kandidate. Ne bih se sa tim složio ni kada je sadašnji kandidat za predsednika Opštinskog suda u pitanju. Trenutno obavlja dužnost ili je imenovana na mesto predsednika Opštinskog suda, na području Okružnog suda u Požarevcu, u Žabarima.
Nisam primetio da je taj sud nešto napredovao od kada je gospodin Vujoš Tošić izabran za predsednika suda. Nisam primetio da je nešto napredovao, ni kada je bio postavljen za vršioca dužnosti predsednika tog suda. Taj sud stagnira, ne može da se pohvali efikasnošću u svom radu. Jednostavno, u određenoj je situaciji, takvoj kakva jeste. Obrazloženje jeste takvo, a navodno ima veliki broj sudija na bolovanju.
Neka traži od Ministarstva da odobri zapošljavanje još nekoliko sudija ili neka traži iz Okružnog suda ispomoć, kada su sudije u pitanju. Ništa se po tom pitanju ne radi, a on takav kakav jeste, još taj isti Opštinski sud odbija žalbe pojedinih političkih stranaka koje su potpuno osnovane na izborima 2004. godine, lokalnim, tako da se može reći da je i politizovan na određen način.
Jednog takvog predsednika suda koji nije bitno promenio rad organa gde obavlja tu dužnost prebacujemo u još važniji sud u sedište okruga, u sud koji je izuzetno problematičan. Zašto? Da ostane isto stanje kakvo je sada, iz straha da se ovakvo stanje još više ne pokvari ako je to moguće.
Iz svega ovoga, osporavam gospodina Vujoša Tošića kao kandidata za predsednika Opštinskog suda u Požarevcu. Same manjkavosti predlaganja sudije ovoj skupštini ne dozvoljavaju licima koja su zainteresovana da konkurišu, jer se ljudi unapred odriču konkurisanja na razne pravosudne funkcije iz razloga zato što nemaju ili znaju da neće imati podršku ili pravosudnih organa ili tužilaštva, ili advokatske komore.
Da stvar bude još gora, ovde imamo dva kandidata za sudije iz Trgovinskog suda u Požarevcu i kandidata za opštinskog sudiju u Opštinskom sudu u Požarevcu. Treba li reći da su ti kandidati jedva ispunili zakonski osnov da budu kandidati za sudiju.
Osporavam Jasminu Kuzmić, koja je kandidat za sudiju Opštinskog suda u Požarevcu i Radmilu Radisavljević, kandidata za sudiju u Trgovinskom sudu u Požarevcu, zato što znam da u tom Opštinskom sudu i u Trgovinskom sudu ima još više stručnih saradnika koji su, sigurno, zaslužniji da budu predlozi Visokog saveta pravosuđa i koji su konkurisali za ove funkcije, ali, jednostavno, nisu bili ni u jednom lobiju, pa nisu mogli da budu predloženi ovoj skupštini.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 35. u ime SRS. Izgleda mi da je predlagač ovog zakona, odnosno Vlada Republike Srbije razmišljala u tom pravcu da banci, kako to oni kažu, treba novac, ona radi sa novcem, njoj nepokretnost, odnosno predmet hipoteke ne treba.
Međutim, imajući u vidu iskustva i sve što se dešavalo na našim prostorima, pogotovo ako je predmet hipoteke neki prilično ekskluzivan poslovni prostor, zašto da banka, kao poverilac u ovom slučaju, ne bude zainteresovana?
Član 35. stav 2, koji tražim da se menja, glasi: "Oglas o održavanju aukcijske prodaje mora biti na vidan način objavljen u dnevnom listu koji se prodaje u regionu u kome se nalazi hipotekovana nepokretnost i to najmanje 45 dana pre zakazane prodaje".
Sada bih pozvao ministra da mi objasni koji su to kriterijumi da se utvrdi region. Da li to ima u nekom zakonu Republike Srbije, da nam kaže koji su to regioni? Za okruge znamo. Ima ih, napravljena je teritorijalna podela, ali regioni? Čini mi se, gospodine ministre, da je vama ovaj deo zakona napisala Zorica Radović, jer je ona u svom Predlogu ustava Republike Srbije tražila nekakve regione. Znači, opredelite se šta je to region i hoće li Vlada nekim posebnim podzakonskim aktom da menja neku teritorijalnu podelu Republike Srbije - administrativnu itd?
U svom amandmanu tražio sam da oglas o održavanju aukcijske prodaje mora biti objavljen u dnevnom listu, i to najmanje 45 dana pre zakazane prodaje. Međutim u tom istom spomenutom članu 35. kaže se još, u stavu 8: "Poverilac može dati sopstvenu ponudu na aukciji".
Ministre, izađite ovde da mi objasnite zašto bi to banka radila, jer tvrdite da to neće da radi? Zašto ste onda ostavili zakonsku mogućnost da to ipak može da uradi? Samim tim u postupku privatizacije može da se vidi taj psihološki efekat kada su u pitanju učesnici u postupku privatizacije, znači mogući vlasnici.
Pa se često pojavi neka izuzetno jaka kuća ili lice koje je zainteresovano da kupi neko preduzeće i kaže - kupiću ga i platiću ga, bez obzira na cenu, koliko to bude bilo potrebno. Znači, spreman je po bilo koju cenu da uradi.
Znate koliko ga plati? Jedan dinar više od početne cene. Na taj način oterao je sve moguće konkurente. Banka, koja je sigurno finansijski mnogo jača, nego bilo ko drugi ko će da kupi neki objekat, zgradu, poslovni prostor itd. na taj način, svakako je da može, ako bude učesnik na nekoj aukciji, da sve moguće sledeće učesnike unapred eliminiše. Znači, neće se ni prijaviti. Onda je to svakako šteta za korisnika hipoteke, odnosno dužnika, a jedinu korist od toga može imati poverilac.
Smatram, ipak, da bi trebalo da razmislite i prihvatite ovaj amandman, ako ne sada, onda bar do dana za glasanje.