Dame i gospodo poslanici, Srpska radikalna stranka je protiv ovog zakona, ne zbog taksista nego zbog građana koji koriste taksi usluge. Prvo to da raščistimo. Dalje, da nisu bila ova dva prethodnika koja su branila ovaj predlog zakona predložio bih ministru da podnese ostavku, a i neka se sam zapita zašto su samo dva poslanika od 130 i nešto koji podržavaju Vladu izašla da brane Predlog ovog zakona.
U razlozima za donošenje zakona piše da se zbog amandmana koji je implementiran u stav 4, a koji nije bio predlog Vlade Republike Srbije, smatra da je neophodno brisanje ovog stava. Sa tim, gospodine ministre, možete da izađete na sednicu Vlade Republike Srbije kao predlagač jednog zakona, pre nego što Vlada utvrdi predlog zakona, ali sa ovakvim tekstom da izađete pred Narodnu skupštinu i da kažete da je Vlada pametnija od Skupštine i narodnih poslanika, to je sramota i poniženje za Skupštinu i za svakog poslanika koji jedan ovakav predlog zakona brani, pogotovo ako je ovako obrazložen.
Ja sam se ovde naslušao, od onih koji brane ovaj zakon, svakojakih gluposti, u najmanju ruku. Čovek je mešao babe i žabe, kada je pričao o broju studenata, o autobusima, samo je još falilo o avionima da priča. Samo još to je nedostajalo, da avion uporedi sa taksi službom, i ništa više, da bude kompletno.
Bilo je ovde priče da to rade svi evropski veliki gradovi. Možda. Šta je problem u Srbiji, u zemlji Srbiji, kako to neki vole da kažu? Problem je što neko pokušava da obezbedi parče hleba svojoj porodici, ništa više. U tome je razlika između evropskih metropola i Srbije. Nezaposlenost prisiljava ljude da traže način kako da obezbede svoju porodicu.
Prvo ste, gospodine ministre, buldožerima doveli na vlast jednu vladu koja je uzrokovala veliku nezaposlenost u Srbiji. Sada učestvujete u Vladi koja istrajava u tom poslu, ljudi ostaju bez posla, pokušavaju da se snađu kako znaju i umeju, a jedan od načina je da se bave taksi prevozom. Zašto mu sada i to pravo osporavate? Kome to pravo ostavljate? Ko je taj koji ima takva prava da lokalnim samoupravama da nešto što po nekim pravilima u ovom trenutku ne bi trebalo da bude.
Neko reče da nema zakonskih prepreka za jedan ovakav zakonski predlog. Šta je sa Zakonom o zaštiti konkurencije? Da li je u suprotnosti sa tim zakonom?
Tu je neki moj kolega izašao, napričao se svega i svačega. Šta je sa Zakonom o zaštiti konkurencije? Da li se on krši ovde? Krši se, a ova vlada ga je donela. Kako to sada obrazlažete, gospodine ministre? Gde je tu sličnost? S jedne strane radimo u interesu građana, a sa druge strane donosimo ovakav predlog zakona.
Sada izađe neko i kaže da taksisti nisu protiv ovog zakona. Možda oni koji imaju dozvolu, koji su se nekako dodvorili lokalnim samoupravama. Šta je sa onima koji još uvek čekaju dozvolu? Da li su i oni za jedan ovakav zakon ili nisu?
Šta je sa građanima? Zašto ta gradska skupština, pošto je reč o Beogradu kao najvećem tržištu, ne propiše uslove, standardizuje kakva taksi vozila mogu da budu? O tome možemo da raspravljamo, da kažemo da građani ne treba da uđu u svaki auto koji nije čist, koji nije uređen, koji nema određene standarde, petoro vrata, određene godine starosti itd. O tome možemo da pričamo.
Šta se dešava sa građanima kada ograničimo broj taksista? Građani su korisnici taksi usluga. Ako ih nema dovoljno ili je ograničen broj, jedna određena usluga koštaće toliko i toliko, koliko se taj ograničeni broj dogovori i nema zakona tržišta, nema zakona ponude i potražnje.
Bilo je priča o tome da će donošenjem ovog zakona da se reguliše da ne dođe do kolapsa u gradskom saobraćaju. To je, u najmanju ruku, glupost. Ako je cena taksi usluge visoka, ako, primera radi, od Skupštine Srbije treba da odete do Zemuna i da date 1.000 dinara i 1.000 dinara da se vratite, normalno je da ću sesti u svoj auto. Neću da poklonim nekome 2.000 dinara. Smatram da ta usluga toliko ne košta, ali može da se sprovodi na tržištu zato što je neko u ljubavi sa gradonačelnikom Beograda. Ništa drugo nije u pitanju.
Nekome može da padne na pamet da u nekim sledećim zakonima ograniči svuda svaku vrstu usluge: maloprodaju, trafike, robne kuće, prodaju tekstila itd. Možemo na taj način da jednostavno napravimo jedan sloj ljudi koji su bliski nekoj vladajućoj strukturi u nekoj lokalnoj samoupravi i da oni suprotno tržištu posluju na nekoj određenoj teritoriji.
Osim ovog obrazloženja, koje je u krajnjem slučaju sramota za Narodnu skupštinu, što je uopšte stavila jedan ovakav zakonski predlog sa jednim ovakvim obrazloženjem na dnevni red, postavlja se pitanje čija je ovo ideja. Sa jedne strane imamo stranku koja kaže da neće da ulazi u Skupštinu zato što joj je navodno Demokratska stranka Srbije oduzela dva poslanika i sa njima neće u Skupštinu Republike Srbije, ali zato i te kako dobro sede u Skupštini grada i diktiraju zajedno sa Nenadom Bogdanovićem DSS-u kakve će zakonske predloge ovde da donose. O tome glasate, gospodo narodni poslanici iz vladajuće većine.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde kao da je prisutna želja predlagača da sve ono što je regulisano zakonom, nekim drugim zakonskim odredbama, zakonima koji već važe i primenjuju se godinama bude stavljeno van snage i da onda jedna institucija sama i bez saglasnosti Skupštine Srbije donosi zakone, donosi propise i uređuje neke oblasti.
Članovi 7. i 8. su u jednom delu vrlo slični. U članu 7. NBS bliže propisuje strukturu i način izračunavanja kapitala iz stava 4. ovog člana. Šta će nama Zakon o računovodstvu? Zar tu nije definisano kako se izračunava visina kapitala nekog privrednog društva, akcionarskog itd.
Znači, ta materija je već regulisana nekim određenim zakonskim propisima. Zašto sada NBS ima pravo da one zakonske propise koji važe za sve koji učestvuju u bilo kom vidu poslovanja, da li finansijskom ili tržišnom, odakle pravo NBS da se izdvaja i da mimo zakona koji već važi reguliše ovu materiju i propisuje neke nove propise. Čija je to želja?
Čak i da ste to uradili iz najboljih namera, odnosno pokušavate da nas ubedite da je iz najboljih namera, ne verujemo vam. Znamo kako ste sprovodili privatizaciju i kako je sada sprovodite. Neke zakone koje ste vi donosili treba menjati i to je činjenica, ali ne na ovaj način da jedan organ propisuje i piše nove zakone.
U članu 8. se kaže da je društvo za upravljanje dužno da ispuni minimalne uslove organizacione i tehničke osposobljenosti, koje propisuje NBS. Narodna banka Srbije propisuje uslove organizacione i tehničke osposobljenosti. A, čak su nekim zakonima, kao što je to bio Zakon o duvanu, propisani tehnički uslovi kako mora da izgleda jedna najobičnija trafika, ali zakonom je propisano kako izgleda jedan magacin, kako izgleda manipulativni prostor, pa se kaže da mora da ima sanitarni čvor, određenu visinu, ali sve je to regulisano zakonom i sve to piše u zakonu.
Sve treba da se zna, ko ima pravo da sačini završni račun, kako da se izdeli licenca, znači, sve je regulisano zakonom. Nema Narodne banke, ne petlja se Narodna banka.
Negde, doduše, kršite zakone kada je privatizacija u pitanju, jer kada se napravi ugovor o privatizaciji (a ja pričam o kapitalu), pa neko kaže da će morati da investira u to preduzeće milion evra, pa čovek dođe i proceni svoj sopstveni auto koji je star 10 godina i kaže – on je milion evra, knjiži ga kao osnovno sredstvo i investiciju.
Da li ste poništili neki takav ugovor? Niste. Da li ste kontrolisali takve ugovore? Možda i jeste, ali zašto niste reagovali? Neki gospodin napiše - investiciono održavanje i krečenje, a to je tekuće održavanje, ali to krečenje više košta nego čitava zgrada. To je njegova investicija, tako vi sprovodite zakone.
Ili, hajde da pričamo malo o tome kako se otimaju banke, zašto ne bi palo nekome na pamet da otme i ove dobrovoljne penzione fondove. Kako je i na koji način oduzeta prva preduzetnička banka, hajde o tome da pričamo. Hajde da pričamo kako se stalno Narodnoj banci Srbije povećava depozit, kako tera banke da jednostavno na tržištu povećavaju kamate, a onda im smanje bonitet i kažu – vi ne možete više da poslujete, nemate dovoljno kapitala.
U članu 7. u pretposlednjem stavu se kaže: "Društvo za upravljanje dužno je da u svom poslovanju obezbedi da kapital društva uvek bude u visini koja nije manja od dinarske protivvrednosti od jednog miliona evra." Koliko će da bude efektiva, a koliko će da bude pasiva? Hoće li to Narodna banka da prihvati ili neće, kako će da vodi investicije tog fonda, kako će da vodi imovinu tog fonda i kako će da vodi slobodna sredstva? Hoće li Narodna banka da propisuje, hoće li ona da traži i depozit za ta društva?
Znači, gde god se okrenete – Narodna banka, njoj se daju neka ovlašćenja, ali niko ne postavlja pitanje hoće li Narodna banka da ta ovlašćenja sprovodi u skladu sa zakonom ili mimo zakona. Naša iskustva sa vama jesu takva da ste uglavnom radili sve mimo zakona.
Dakle, samo jedna mala začkoljica u nekom zakonskom predlogu – ovo bliže uređuje Narodna banka, i svi oni zakonski propisi koji su doneti i koji regulišu tu materiju više ne važe, jer je drugačije rekla Narodna banka.
Mislim da ovakva politika sigurno ima za cilj da se sve moguće finansijske institucije stave pod kontrolu jednog manjeg broja ljudi, ali ne za vreme vaše vlasti, nego za jedan dug vremenski period. Sada je problem u tome što su ti ljudi koji imaju takvu želju vrlo bliski vama i što će najverovatnije u svemu tome da uspeju, a narodni poslanici koji budu glasali za ovakve predloge zakona, u svakom slučaju su moralni, ako ne i krivični saučesnici za ovako nešto. Moralni jesu, i to će platiti, tu cenu na prvim izborima.
Ako se pogledaju svi zakonski propisi koji su doneti, nećemo mnogo unazad da idemo, tri do četiri meseca, pa ćete videti da kada god se neko ovlašćenje daje Vladi ili nadležnom ministarstvu, odmah posle dva ili tri člana sve se to poništava i daje se ili guverneru, čak i da on ima pravo da promeni odluku i Skupštine i Vlade Republike Srbije, ili ministru finansija.
Postavlja se samo jedno pitanje – čemu tolika želja za tolikom moći, ako neko stvarno želi da radi u korist građana Srbije? Ako ima želju da ima toliku moć, onda je sigurno da ne radi u korist građana Srbije, već za interes neke grupe pojedinaca. Zato vam ne verujemo i kada su u pitanju ovakvi zakonski predlozi koji daju za pravo jednoj instituciji, mimo zakona koji su važeći i koji važe za sva ostala društva, samo neće važiti za dobrovoljne penzione fondove. Onda se postavlja pitanje zašto Skupština Srbije donosi zakone ako neko ima pravo da ih ne poštuje.

Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 76. određuju se neki rokovi u vezi sa primenom ovog zakona. Još u prvom stavu se kaže: "Društva za osiguranje koja imaju dozvolu za obavljanje poslova dobrovoljnog penzijskog osiguranja na osnovu zakona kojim se uređuje osiguranje dužna su da svoju organizaciju i poslovanje usklade sa odredbama ovog zakona do 31. decembra 2006. godine".
Verovatno će te rokove da određuje Narodna banka Srbije zato što se u poslednjem stavu kaže: "Narodna banka Srbije će doneti propis kojim će se urediti metodologija usklađivanja poslovanja društava za dobrovoljno penzijsko osiguranje sa ovim zakonom".
Znači, ukoliko je neko osiguravajuće društvo koje već sada postoji, koje sada radi u ovoj oblasti, sposobno da brzo uskladi registraciju sa ovim zakonom, jednostavno može imati kočnicu od Narodne banke Srbije da to uradi poslednjeg dana u narednoj godini. Jer, metodologiju propisuje Narodna banka.
Imali smo neka iskustva kada je bila u pitanju Agencija za registraciju privrednih subjekata, pa kažu - do tog i tog dana radićemo preregistraciju tih privrednih subjekata, pa drugih, pa trećih, pa vrsta kapitala, pa vrsta vlasništva, pa da li su pravna lica, pa da li su preduzetnici itd. Došli smo čak u situaciju da je jedna takva agencija kršila svesno zakon. Znači, nije radila u skladu sa zakonom koji je ova skupština donela.
Zašto se toliko insistira da to bude najkasnije do 31.6, odnosno da Narodna banka Srbije ima tu mogućnost da blokira preregistraciju nekog postojećeg privatnog ili dobrovoljnog penzionog fonda, kako hoćete nazovite.
U jednom delu zakona čak se spominje da društva koja se bave dobrovoljnim penzionim osiguranjem ne mogu biti u većinskom vlasništvu Republike Srbije. Postavlja se pitanje šta ćete sa dobrovoljnim penzionim fondom koji je osnovalo osiguravajuće društvo "Dunav"? Ko je tu većinski vlasnik? Da li znači da ćete zbog sile ovog zakona morati da gurate jedno veliko osiguravajuće društvo u izuzetno sumnjivu privatizaciju da bi mogli da koriste ovaj dobrovoljni penzioni fond?
Da li će Narodna banka Srbije dobrovoljne penzione fondove koji postoje na tržištu namerno da blokira da bi neki drugi novi dobrovoljni penzioni fond, koji nema obavezu da usklađuje dokumentaciju, koji samo treba da počne, odnosno da se registruje i pojavi na tržištu, jednostavno da preuzme sve one poslove koje do sada rade postojeća registrovana društva za dobrovoljno osiguranje?
Rok, koji sam tražio ovim amandmanom, za usklađivanje dokumentacije - 1. april ili 31. mart, možete da čitate od ili do, svejedno. Zašto? To se vidi iz stava gde se kaže: "Društva za dobrovoljno penzijsko osiguranje mogu, od dana stupanja na snagu ovog zakona do 31. marta 2006. godine, nastaviti da zaključuju ugovore dobrovoljnog penzijskog osiguranja zasnovane na načelu akumulacije sredstava".
Znači, do 31. marta mogu, od 1. aprila ne može više ništa. Ukoliko je sposoban da se preregistruje, sakupi potrebnu dokumentaciju, odredi, kako vi to kažete, kadrovsku infrastrukturu, tehničku, koju isto propisuje Narodna banka Srbije, to je predao za registraciju, ali sada imamo tumačenje Narodne banke Srbije da to neće raditi do 31.12.2006. godine, zato što su već osnovani i neće moći da se pojave na tržištu.
Dalje se kaže: "Društva za dobrovoljno penzijsko osiguranje od 1. aprila 2006. godine ne mogu zaključivati ugovore dobrovoljnog penzijskog osiguranja zasnovane na načelu akumulacije sredstava". Hajde da kažemo da je taj deo u redu. Postavlja se pitanje registracije, da li će Narodna banka Srbije prihvatiti da akcionarska društva za dobrovoljno penzijsko osiguranje registruje, već postojeća, do tog roka.
Sada, pomalo smešan stav 4: "Društva za dobrovoljno penzijsko osiguranje, od 1. aprila 2006. godine do donošenja zakona kojim će se urediti dobrovoljno penzijsko osiguranje, mogu isključivo obavljati poslove ugovaranja različitih vrsta anuiteta i zaključivati ugovore kojima se obezbeđuju prava za slučaj invalidnosti".
Hipotetički, da li je moguće da neće moći to da rade nikada? Moguće je. Ko vama garantuje da ćete izglasati taj zakon? Ko njima garantuje da će bilo ko izglasati taj zakon? Čemu ta žurba? Da li je ovaj zakon napisan da se velika osiguravajuća društva, koja su u većinskom vlasništvu Republike Srbije, na silu guraju u privatizaciju? Zar zakon o dobrovoljnom penzijskom osiguranju nije mogao da ide ne kao poseban zakon, nego sa ovim zakonom? Nazovite ga kako god hoćete, mogli ste da ga krstite kako hoćete, ali da ide zajedno.
To samo pokazuje koliko ste nesposobni da neki posao odradite kako treba. A svi se u ovoj vladi predstavljaju da su najsposobniji, da je ovo najbolja vlada, da su to eksperti. Evo, niste u stanju čak i jednu prilično ozbiljnu regulativu da privedete kraju na onaj način kako je potrebno. Znači, sada možda nikada zakon o dobrovoljnom penzijskom osiguranju neće biti izglasan - hipotetički.
Dalje, pitanje je, ako uskladite dokumentaciju, Narodna banka propiše dokumentaciju, način poslovanja itd, šta ako svi ti propisi koji su bili donošeni ne mogu da se usklade sa novim zakonom za dobrovoljno penzijsko osiguranje? Hoćemo li onda da radimo novi zakon ili izmene i dopune zakona ili šta ćemo?
Najbolji način da se izvučete iz ove priče u koju ste ušli jeste da ovaj zakonski predlog što pre povučete iz procedure. Razmislite dobro, napišite novi zakon koji reguliše ovu materiju i zakon o dobrovoljnom penzijskom osiguranju, pa pustite u proceduru kao jedan zakon. Onda možete da kažete da ste stvarno nešto uradili. Inače, ovo ovako je čisto traćenje vremena i ove Narodne skupštine i građana Srbije.

Dame i gospodo poslanici, reč je o jednom više tehničkom amandmanu. Međutim, sada Vlada nije kao predlagač u obavezi da dostavi svoje mišljenje narodnim poslanicima. Ministar nije tu da se izjasni o ovom amandmanu, verovatno ima neka pametnija posla nego da sluša narodne poslanike koji iznose primedbe na Predlog zakona.
Znači, u članu 10, na koji sam podneo amandman u ime Srpske radikalne stranke, kaže se: "Ministar nadležan za poslove PIO bliže će urediti način i postupak podnošenja zahteva, kao i formu i sadržaj obrasca zahteva i spiska iz člana 4. i 5. ovog zakona."
Šta se kaže u članu 4? U članu 4: "Zahtev za uplatu doprinosa podnosi poslodavac za zaposlene koji su bili u radnom odnosu u periodu i pod uslovima iz člana 2. stav 1. ovog zakona, a još uvek su u radnom odnosu kod poslodavca. Zahtev se podnosi filijali Republičkog fonda za PIO zaposlenih - prema sedištu poslodavca (u daljem tekstu: Fond).
Uz zahtev se podnosi: 1) spisak zaposlenih kojima nije uplaćen doprinos, koji sadrži i period za koji nije uplaćen doprinos, sa ugovorom o radu ili odlukom, odnosno rešenjem o zasnivanju radnog odnosa; 2) pismena saglasnost zaposlenog da prihvata uplatu doprinosa u skladu sa ovim zakonom; 3) kopija dokaza da su zaposleni u tom periodu bili prijavljeni Fondu na osiguranje.
Pored zahteva iz stava 1. ovog člana, poslodavac je dužan da dostavi Fondu spisak lica kojima je prestalo svojstvo zaposlenih kod njega, a koja ispunjavaju uslove za uplatu doprinosa po ovom zakonu, sa dokazom da su ta lica bila prijavljena na osiguranje."
Znači, kada se pogleda ovaj član 4, ništa nije sporno u vezi sa članom 10. Predloga zakona, ali ja sam svojim amandmanom tražio da se deo teksta "i člana 5. ovog zakona" briše. Zašto? Ako se pogleda član 5. koji kaže: "Zahtev za uplatu doprinosa mogu podneti i lica: koja su radila kod poslodavca koji je prestao da postoji; koja su prešla na rad kod drugog poslodavca; kojima je prestao radni odnos kod poslodavca; za koje poslodavac nije podneo zahtev iz člana 4. ovog zakona. Za umrlog osiguranika, odnosno korisnika prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja...". Dalje: "Zahtev iz ovog člana podnosi se Fondu", itd. itd.
Zašto sam tražio amandmanom da se ovaj deo teksta "i člana 5." briše? Kao što sam rekao na početku svoje diskusije, reč je o jednom tehničkom amandmanu, zato što se u članu 10. kaže da ministar propisuje formu i sadržaj obrasca zahteva i spiska iz člana 4. i 5. Postavlja se pitanje – kog spiska iz člana 5? Ko pažljivije pročita član 5, ko se malo zamisli, videće da zahtev podnosi pojedinac.
Znači, neko lice koje po raznom osnovu hoće da ostvari pravo iz ovog zakona, da li zato što je promenilo radno mesto, a nema obavezu njegov sadašnji poslodavac da ga prijavi, da li zato što je po nekom drugom osnovu prestao radni odnos (likvidacija, stečaj, otkaz i sl.), ili jednostavno njegov poslodavac ne želi iz nekog razloga, jer zakon nema kaznenih odredbi, da ga prijavi da ostvari svoje pravo na invalidsko-penzijsko osiguranje u tom periodu od 1991. do 2003. godine.
Znači, reč je samo o jednom tehničkom amandmanu koji treba da precizira formu zakona, znači šta ministar propisuje i pod kojim uslovima.
Ovim amandmanom bi gospodin ministar za sebe imao manje obaveza, ukoliko se prihvati ovaj amandman, imao bi manje posla. Izgleda da gospodin ministar ima trenutno mnogo važnija posla nego da bude ovde u Skupštini Republike Srbije i da pred narodnim poslanicima brani ovaj zakon, da prihvata ili odbija određene amandmane, uz obrazloženje. Toliko o nekoj navodnoj brizi za zaposlene, za građane Srbije.
Kada se malo više uđe u suštinu ovog zakona, vidi se da je njegova primena moguća samo u slučaju ukoliko ovlašćeni predlagač za budžet Republike Srbije odobri sredstva za ovaj zakon; u ovom slučaju, to je Vlada Republike Srbije. Znači, donosimo zakon, pravićemo neke spiskove, zahteve, statistike, ali je isključivo pravo Vlade Republike Srbije, odnosno ministra finansija da u predlogu budžeta predvidi sredstva za sprovođenje ovog zakona. Nema kaznenih odredbi ako ih ne predvidi. Znači, jedna čista demagogija.
Izgleda da se koalicija polako ljulja. Izgleda da je sve manje poslanika koji podržavaju ovu vladu. Samim tim stiče se utisak da neko želi sa ovakvim predlogom zakona, koji nikada ne mora da bude sproveden u delo, da stekne neke bolje uslove za izbornu kampanju, kao - mi smo hteli i te doprinose da regulišemo, ali nismo mogli, nismo bili u situaciji da sprovodimo zakon. Ako nas ponovo izglasate nastavićemo sa sprovođenjem ovog zakona i na taj način prevariti građane za neka prava koja su im ovim zakonom data.
Postavlja se još nekoliko pitanja kada je ovaj predlog zakona, ovako kako je sklepan, na brzinu, i ta želja da se steknu samo određeni politički poeni – iz kojih razloga; najverovatnije da ova vlada radi, da misli na građane Srbije, a prava pozadina jeste, kada se pogleda zakon o javnom dugu za penzije, gde će određeni finansijski lobiji opet u državi, kao što je bilo sa deviznom štednjom, dečjim dodatkom, itd, znači, kroz emitovanje hartija od vrednosti, da zgrnu novac na štetu građana Republike Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao što sam već rekao u načelnoj raspravi, očekivao sam mnogo bolji zakon koji stvarno definiše ovu oblast, pogotovo kada je u pitanju zaštita konkurencije. Čini mi se da predlagač ovog zakona nije imao onu osnovnu namenu u vidu, a to je da se zaštitom konkurencije štiti krajnji potrošač, a ne učesnici na tržišnoj utakmici.
Član 44, na koji je gospodin Bečić podneo amandman, tiče se načina i rada saveta te komisije koja će da prati rad učesnika na tržištu, kako i pod kojim uslovima razni učesnici sklapaju ugovore, nabavljaju robu ili pružaju usluge.
U članu, čini mi se, 35. ili 33. se definiše ko su ti članovi saveta. Imamo primer ko predlaže. Recimo, predlaže Advokatska komora. Kakve veze ima Advokatska komora sa zaštitom konkurencije? Predlaže Naučno društvo ekonomista. Slažem se, ljudi su od struke, ali postavljam pitanje, da li su ti koji će raditi u ovom savetu ikada bili na jednoj tržišnoj utakmici? Vlada Republike Srbije često sama pravi monopol. Kako će ona da predloži nekoga u taj savet? Privredna komora Srbije, isto tako.
Znači, čitava koncepcija zakona je sasvim pogrešna i nema cilj da zaštiti potrošača, već naprotiv, kao posledicu možemo da imamo i skok cena i inflaciju. Sada ću na jednom prostom primeru to da navedem.
U članu 7. Predloga zakona, naslov - Akti kojima se sprečava, ograničava ili narušava konkurencija, pa sada pojam šta je to narušavanje konkurencije, pa se u članu 4. kaže – "primenjuju nejednaki uslovi poslovanja na iste poslove sa različitim učesnicima na tržištu i time učesnike na tržištu dovode u nepovoljniji položaj u odnosu na konkurente".
Kada neko pročita i razmisli, vrlo malo, kaže - sasvim je u redu, ali ako se neko zadubi u materiju šta je to tržište i kakva je utakmica na tržištu, onda može da zaključi da je ovo čista glupost.
Ako se na tržištu pojavi nov proizvođač ili nov proizvod, dajem vam primer iz profesionalnog iskustva, u tom trenutku svi učesnici na tržištu su potpuno izjednačeni, jer je cilj da se osvoji tržište.
Jedan broj učesnika prihvata novog proizvođača ili novi proizvod. Cilj jeste da se stekne navika kod poslednjeg potrošača, znači kod onog najobičnijeg kupca da koristi taj proizvod. U tom lancu od proizvođača, velikoprodaje, maloprodaje, svi učestvuju u tome i ulažu često i finansijska sredstva da bi stekli tržište.
Koji je razlog? Normalno, ulaganjem svojih sopstvenih sredstava hoće taj novac da oplodi. Kako? Tako što će od dobavljača kada stvori tržište da traži povoljnije uslove nego ostali konkurenti na tržištu, jer je pravio to tržište da bi na njemu radio. To se zove tržišna utakmica.
Šta ovaj zakon radi? Sprečava novog proizvođača, sprečava nov proizvod, sprečava pravu konkurenciju kako ona treba da radi na tržištu, koja je nemilosrdna. Koga štitite? Štitite nesposobne i nikoga više. Ovaj zakon štiti nesposobne učesnike na tržištu, ništa drugo. Tu nema ničeg drugog.
Pričate o evropskim integracijama. Tamo nema milosti. Ko nije sposoban nestaje. Hoćemo li nesposobne da štitimo? Ko će to da plati?
Poslednji potrošač, jer više niko neće imati motiva da da svoj pun doprinos u smislu da dobije povoljnije uslove, da dobije povoljniju cenu i po povoljnijoj ceni, zahvaljujući svojim sposobnostima, plasira robu na tržište, nego će znači, to košta 100 dinara, to mogu da kupim samo za 100 dinara, moja marža je 20%, plus PDV i to je cena, a posledica je inflacija, ništa drugo nego inflacija.
Tržište se samo štiti od konkurencije. Tržište samo pravi konkurenciju. Cilj je da neko proda robu što je god moguće povoljnije, da je nabavi i proda. Ko ima od toga koristi? Potrošač. Za koga vi radite? Za nesposobne trgovce ili za građane Srbije koji su poslednji potrošači u nizu?
Napravili ste savet i da li ima neko od njih, od tih institucija, osim Naučnog društva ekonomista, ali oni nemaju životno i profesionalno iskustvo iz te oblasti, da li je neko od njih na tržištu? Uhvatiće ove akte, glasaće tamo. Na osnovu ovoga? Na osnovu ovoga. Ovo ništa ne valja.
Monopol pravi Vlada Republike Srbije. Hoćete da vam kažem koje monopole ste napravili? Monopol na uvoz nafte i naftnih derivata. Ne može svako da uvozi naftne derivate. Ne interesuju me razlozi zašto, da li vi niste u stanju da ispratite carinu, da li ne kontrolišete carinu dovoljno, da li se bojite šverca itd. Napravili ste monopol. Korist od toga ima Naftna industrija Srbije, a posledica je nestašica goriva u junu i julu mesecu. To je monopol.
Neće Naftna industrija Srbije da isporuči naftne derivate zato što se ne uklapa u cenu, ministarstvo ne dozvoljava da podigne cenu zato što je Dinkić zabrljao sa porezom na dodatu vrednost i akcizama. Šta je posledica? Ne date drugima da uvoze gorivo zato što se plašite da će da ga švercuju. To je vaša nesposobnost da iskontrolišete tržište.
Hoćete da pričamo o drugim monopolima? Da pričamo o duvanu. Zakon o duvanu je ograničio koliko može da bude uvoznika licencnih cigareta. Da li je to monopol? Jeste. Znači, pet ili šest, dvoje ili troje, nije bitno koliko, mogu samo da uvoze. To je pravi monopol.
Hoćete da pričamo o struji i ko tu ima monopol? Ko je zakupljivao dalekovode oko Srbije? Znači, ne može više ništa od struje ni da se uveze u Srbiju, niti da se izveze iz Srbije dokle god se ne pitaju gospoda Vuk Hamović i Vojin Lazarević. Jesu li opljačkali državu za 500 miliona evra? Jesu. Je l' to dokazao anketni odbor? Jeste. Zašto ih niste pohapsili? Sada ovde pravite nešto ovako. To je sramota, u najmanju ruku je sramota.
Moj je predlog, gospodo iz ministarstva, da ovaj zakon povučete, da napravite neki bolji. Slažem se da je potrebno regulisati ovakvu materiju, ali ne na ovakav način.
Ovde nema onoga što je najvažnije na tržištu, nema utakmice, on sprečava utakmicu. Pa i Darvinova teorija kaže da samo najsposobniji mogu da prežive u evoluciji. Zašto to ne važi i u tržišnoj utakmici da najsposobniji opstanu na tržištu, to nema veze sa monopolom. Najveću štetu od ovog zakona imaće isključivo poslednji potrošač. Učesnici na tržišnoj utakmici neće imati motiva da mu prodaju robu po povoljnijim cenama.

Dame i gospodo narodni poslanici,  član 45. reguliše kako se glasa u Savetu. Recimo, članom 36. kaže se ko je ovlašćen predlagač, to su Udruženje pravnika Srbije, sada ću da izdvojim samo dva, i Advokatska komora Srbije.
Predlog SRS je da se ovaj zakon povuče iz procedure, jer ne samo da nema svoju namenu, već nije ni u skladu sa drugim zakonskim propisima.
Zamislite sada, gospodine ministre, vi ovde predstavljate Vladu, ako neko, a moraće neko iz Udruženja pravnika Srbije i Advokatske komore Srbije da pročita ovaj zakon, jer će vrlo verovatno biti član tog saveta, pa pogleda član 74. u kome se kaže: "Zastarelost gonjenja za prekršaje nastupa protekom pet godina od dana učinjenog prekršaja".
Suvišan član. To se reguliše Zakonom o prekršajima, gospodine ministre, a tamo je relativna zastarelost prekršaja godinu dana, apsolutna - dve godine.
Uzmite, pre nego što prihvatite da budete ovlašćen predstavnik predlagača, sakupite svoje pomoćnike, zamenike, stručne saradnike, neka dobro pročitaju ovaj zakon, da ne bude slučajno da se provuče neki član koji je u koliziji sa nekim već važećim zakonskim propisima, koji imaju materiju kojom se reguliše kada zastareva neki prekršaj ili neka druga odredba uopšte, kada je nešto posebno regulisano nekim posebnim zakonskim predlogom, a ne ovako iz neba pa u rebra, kaže se - pet godina. Za mnoga krivična dela nije pet godina, a kamoli za prekršaj.

Dame i gospodo poslanici, podneo sam amandman, u ime SRS, na član 4. stav 5. Vlada je dala svoje mišljenje o amandmanu, nije prihvatila amandman.
Još je dala i neko prilično nelogično objašnjenje, pa se u tom obrazloženju ili objašnjenju kaže: "Vlada ne prihvata amandman iz razloga što se predloženim amandmanom ne bi postigla jasnoća norme, već bi se suzio domen zaštite primalaca oglasnih poruka od obmanjujućeg oglašavanja". Čini mi se da neko u Vladi pokušava da otkrije vruću vodu.
Stav 5. člana 5. Predloga zakona kaže: "Oglasna poruka može da sadrži naučnu ili prividno naučnu terminologiju, pod uslovom da se na taj način podatku iz oglasne poruke ne daje naučni karakter koji taj podatak nema". To je, kako kaže Vlada Republike Srbije, potpuno jasan stav. Da pogledamo koji bi bio jasniji. Ukoliko bi moj amandman bio prihvaćen, stav 5. bi glasio: "Oglasna poruka može da sadrži naučnu terminologiju, pod uslovom da se na taj način podatku iz oglasne poruke ne daje naučni karakter koji taj podatak nema".
Neka mi neko iz Vlade Republike Srbije objasni šta je to "prividno naučna terminologija" i ko će to da meri? Hoće li to da rade prividni naučnici, prividni stručnjaci, prividna ministarstva prividne vlade? Potpuno razumem želju ovih stranaka koje sebe nazivaju demokratski blok ili DB, ovde su od 5. oktobra uveli neku stvarno prividnu terminologiju i stalno koriste neke reči koje većina građana ne razume, pa ni oni sami kada ih koriste. Više ste dosadili i bogu i narodu sa "transparentnim", sa "konvencijama", kao da u našem jeziku nema prihvatljivijih i preciznijih izraza, a sve to iz želje da prikažete kako ste vi prividno proevropski orijentisani.
Verovatno i neki prividni eksperti pokušavaju da stave neku prividnu naučnu terminologiju i uopšte mi nije jasno zašto predlagač ovaj amandman nije prihvatio, jer on suštinu samog predloga zakona ne menja.
Kaže se da bi se suzio domen zaštite primalaca oglasne poruke, ukoliko bi ovaj amandman bio prihvaćen. Šta je sad šire, da li prividno naučna terminologija i naučna ili samo naučna?
Šta je šira materija za zloupotrebu, ova dva termina ili jedan od ova dva. Slažem se, ako napišete "prividno naučna", možete tu sve da trpate.
Dalje, koji su kriterijumi, da ponovim to pitanje, koji će da razdvajaju šta je naučna, šta nije?
Da li hoćete, samo zato što dozvoljavate da se koriste nerazumljive reči, ali su već u našem jeziku prihvaćene na određen način, da to ima neko značenje koje nije definisano.
Građani ne znaju o čemu se radi, ali eto svi o tome pričaju, pa ajde i ja ću da koristim tu reč ili da je primim kao poruku iz oglasa. Valjda zato što je neki proizvod transparentan, on je dobar, zato što to znači da je on iz proevropske stranke, znači neka politička poruka ili oglas ili zato što je sa tržišta EU itd.
U principu, izgleda da ovaj termin - prividno naučni može da se iskoristi za još mnogo stvari. Reći ću vam kakve su recimo 2000. godine bile poruke prividno naučne.
Primera radi, bilo je prividnih šest milijardi dolara ukoliko Milošević padne sa vlasti. Svi ćete se složiti da su prividne, niko ih nije video. Bilo je prividno da u Srbiju dolazi demokratija, jer smo doživeli "Sablju".
Bilo je prividno da će narod bolje da živi, živi gore. Bilo je prividno kada se ova vlada stvarala, koja jeste Vlada koja nastavlja kontinuitet prethodne vlade, da će biti bolja, i dalje nije bolje, svakim danom je sve gore i gore. Samo je privid, gospodo, da ćete vi još dugo biti na vlasti. Vrlo brzo će vas na vlasti zameniti SRS.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji sam podneo i u ime SRS takođe se tiče mandata direktora koji rade u organima državne uprave.
Predloženo rešenje je pet godina. SRS smatra da je primerenije rešenje četiri godine. Predlagač, odnosno Vlada tih godinu dana pravdaju depolitizacijom organa državne uprave. Znači, oni su već postavili svoje direktore iz svojih stranaka, smatraju da su oni najbolji, najpametniji, najpošteniji, ali su pre svega njihovi. Sada kroz Predlog zakona žele da, kada izgube vlast, zadrže kontrolu nad državnom upravom.
To bi bilo moguće ili još jednim jednostavnijim rešenjem, prilično neozbiljnije, jer je i Predlog ovog zakona prilično neozbiljan, a to je, da se narodni poslanici biraju na četiri godine po Ustavu Republike Srbije, a ministri na pet godina, pa eto depolitizacije, jer kako kažu u članu 31, a objasnite mi sada tu depolitizaciju: "Organom u sastavu rukovodi direktor, koji za svoj rad odgovara ministru" – a ministar predlaže direktora koga imenuje Vlada Republike Srbije.
Neka mi neko objasni, ako je Vlada Republike Srbije izvršni organ neke koalicije političkih stranaka, znači ta vlada jeste politička vlada nekih stranaka. Čiji su direktori, kada funkcioneri političkih stranaka koji su ministri, predlažu direktora? Isto tih stranaka. O kakvoj depolitizaciji sada pričate? Da li je ona uopšte moguća?
Slažem se da na prvom mestu treba da se posmatra struka. Nijedna ozbiljna politička stranka neće nekog direktora, koji stvarno rukovodi organom državne uprave kako treba – ako je taj organ za vreme njegovog mandata dao najbolje rezultate, neće tek tako da menja jer, možda pripada drugoj političkoj stranci, jer ta vlada i ta politička stranka dok su na vlasti, taj posao radi i za njih i hteo ili ne, rezultate prisvaja vlada, a ne on kao pojedinac. Tako gledaju političke stranke koje su ozbiljne.
One neozbiljne političke stranke su dokazale kako na državnu upravu gledaju posle 5. oktobra, kada je pod izgovor efikasnosti vlade broj ministarstava smanjen. Vlada Republike Srbije i državne uprave bili su ratni plen petooktobarskih revolucionara, a smanjenje broja ministarstava je napravljeno i radi toga da svaki predsednik neke političke stranke bude ministar u Vladi Republike Srbije, ostalima šta preostane
Sa druge strane bilo je potrebno da se izvrši nova sistematizacija, smanjuje broj ministarstava, da se dotadašnji, najobičniji službenici i činovnici, mi pričamo ovde o direktorima, a vi ste menjali najobičnije službenike i činovnike i dovlačili svoje. Pa bar da ste dovlačili ljude od struke, nego ste dovlačili rođake, ujake, tetke, strine, babe, dede. Oni koji su glasali za tu Vladu, gospodine Slavoljube Matiću – ti si glasao za njih.
I sada, odjednom naknadna pamet – e, sad nećemo više depolitizaciju. Postavili smo ministarstva kako nama odgovaraju, zaposlili smo službenike koji su naši rođaci, postavili smo direktore koji nama odgovaraju, e, sad to više nije tj. oni više nisu političari, oni su službenici i niko ne sme da ih menja.
Hajde onda te direktore, zamenike, pomoćnike, koji nose političku funkciju, da stavimo u red sa ministrima – pa na pet godina, bez obzira na trajanje Skupštine Srbije.
Koliko je ovo neozbiljno vidi se iz primera da ova vlada još uvek drži na snazi Uredbu o kontroli prometa nafte i naftinih derivata, odnosno uvozu nafte i naftinih derivata. Zašto? Nafta i naftini derivati su akcizna roba. Bilo kakav šverc donosi veliki ekstra profit onome ko to radi.
Ova vlada kontroliše, ima zakonska ovlašćenja, ima instrumente, da kompletno kontroliše granicu i tržište. Čemu onda ta uredba da ne može neko drugi osim države da uvozi naftine derivate. Nemate poverenja u svog direktora Uprave carina. Nemate poverenja u svoje carinike, koje ste zaposlili i postavili.
Očekujete da neka stranka, koja dođe na vlast posle vas ima poverenja u te ljude i da ih drži na tom mestu. Zar to nije smešno. Vi sami niste u stanju da kontrolišete svoje službenike. Zašto? Zato što ste ih političkih postavili, pod političkim ili nekim drugim interesima. Možda je u pitanju i neki dogovor. Možda neko dugovanje za neku uslugu koja je učinjena. Ko zna šta se sve dešavalo u proteklih pet godina, pa im sada ne smete ništa.
Dalje, ovde se vidi da direktor može imati pomoćnike, kako se to kaže u članu 32. Tražio sam svojim amandmanom da organi državne uprave imaju zamenike direktora.
Znate, pomoćnika možete imati više, dva, tri, ne znam koliko to predlažete ovde, ali u svakom slučaju se postavlja pitanje – a ko će odgovarati za rad tog organa državne uprave ukoliko se direktor razboli i ne ovlasti posebno pomoćnika koji će da odgovara. Da li će da se svađaju između sebe ko je od njih tu duže, ko duže radi kao pomoćnik, ko ima više radnog iskustva, ko je od njih završio fakultet koji se tiče baš tog organa državne uprave itd. Ko je stariji, ko je viši po visini. Da li će to biti po broju cipela, boje očiju. Koji je kriterijum ko će da rukovodi tim organom od tih pomoćnika?
Toga nema. U ovom zakonskom predlogu toga nema. Znači, trebalo bi direktori velikih organa državne uprave da imaju svog zamenika. Zamenik je jedan. Ne treba mu posebno ovlašćenje. Ukoliko je direktor sprečen, iz ko zna kog razloga, njegov zamenik obavlja njegov posao, koordinira radom pomoćnika direktora i ostalim delovima organa državne uprave.
Na sistem državne uprave ozbiljne političke stranke, kao što je SRS, ne gledaju na ovaj način. U tome i jeste vaš problem. Samo pod jednim izgovorom depolitizacije, a evo, čak sam video da ovde ministar više ne koristi domaće reči nego pronalazi neke strane. Valjda je to sada u modi, od 5. oktobra, i jednostavno pokušava, pod nekim izgovorom, i koristite strane reči kao što je konvencija, transparentnost, ne znam već šta više, da nam uvedete neku novu modu u organe državne uprave, a da pri tome ni sami ne poznajete kvalitetno tu materiju koja se zove državna uprava.

Pozivam se na član i odredbe Poslovnika koje regulišu da narodni poslanik koji govori za ovom govornicom govori isključivo istinu. Činjenica je da, kada je posle 5. oktobra DOS koalicija došla na vlast u Požarevac, da ste smenili sve direktore javnih preduzeća i ustanova. Baš tako.
Dalje, ovde se stalno spočitava koalicija između SRS i Pokreta snaga Srbije u Požarevcu. I to od čoveka koji je član DSS. Nemam ništa protiv. Samo neka proveri šta rade njegovi opštinski odbori npr. u Petrovcu na Mlavi. Isto je u koaliciji sa Pokretom snaga Srbije. U Velikom Gradištu isto ste u koaliciji sa Pokretom snaga Srbije... (Komentar iz sale: ne nego pomaže Karić.) A, pomaže im Karić? E, to je već druga priča.
Dalje, kad smo pričali ovde o 176 poslanika, i da ste hteli da pokažete različitost u odnosu na Zorana Đinđića, zašto ste bili sa njim na listi? Drugo je kada postoje dve liste, pa se napravi koalicija, pa se raziđete, a drugo je kad ste bili na jednoj listi. Kažete, to je bila lista Vojislava Koštunice. Možda. Jeste ona nosila njegovo ime, ali čiji su glasovi? Možete da ih podelite. Mi smo ovoliko, oni su onoliko. Ne, napravili ste koalicioni sporazum, koliko ćete i kako ćete da podelite mandate, ali ste zajedno bili birani.
I to je težina koju vučete i koju ćete da vučete kao stranka dokle god postojite. To vama nije jasno. To je politička odluka o kojoj vi ne želite da pričate. Vi samo znate da pričate o tome šta ste pokušali da uradite, a koga ste doveli na vlast to vama nije bilo bitno. Nemojte za govornicom da nam držite prazne priče.
To kako se Srpska radikalna stranka ponaša na lokalnoj vlasti u Požarevcu – tri vaša direktora su ostala u javnim preduzećima i ustanovama, niko ih nije promenio. Načelnik inspekcijske službe iz Demokratske stranke Srbije, ostao je. Bar ste ga vi postavili. Vi ste ga postavili dok ste bili na vlasti, pa je druga stvar što je on napustio vašu stranku. Niko ga na to nije terao. Nemojte takve priče i neistine da iznosite za ovom govornicom.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što sam počeo da se bavim politikom aktivno, uvek sam se pitao, kada čitam "Službeni glasnik", da li neko zaludan sedi u nekom ministarstvu i piše ovakve nebuloze kada su zakonski predlozi u pitanju i uopšte zakoni. Izgleda mi da se od takvih, da kažem, u najmanju ruku gluposti nije odustalo ni sa ovom novom vladom i novim DOS-om.
Očekivao sam, u najmanju ruku, pre nego što sam pročitao predloge zakona, mnogo bolja, preciznija, tehnički uređenija rešenja, očekivao sam nešto novo. Međutim, kada se pogledaju ovi zakonski propisi, vidi se da je dobar deo već regulisan zakonima, a sada se samo postavlja pitanje zašto te zakone određeni organi državne uprave, pa i ministarstva, ne poštuju.
Pogledajte Predlog zakona o zaštiti potrošača. Samo u nekoliko članova mogu da vam pokažem da se ovde radi o jednoj zakonskoj materiji koja je već regulisana pozitivnim zakonskim propisima i stvarno se postavlja pitanje zašto se ovakvi zakoni nalaze na dnevnom redu – ili neko nema vremena da napiše nešto pametnije ili Vlada želi da ovu skupštinu i narod zabavlja i prikaže da se nešto stvarno u suštini radi.
U zakonu o zaštiti potrošača, u članu 5. se kaže: "Proizvodi, proizvodni procesi i usluge moraju biti sigurni po život i zdravlje potrošača i životnu sredinu.
Proizvodi i usluge moraju odgovarati zdravstvenim, higijenskim, kvalitativnim, ekološkim i drugim uslovima u skladu sa zakonom, važećim standardima, običajima, tehničkim i drugim propisima".
Da li je ova materija već regulisana zakonskim propisima? Jeste. Ko je dužan da se o tome brine? Dužna je Vlada Republike Srbije preko raznih inspekcijskih službi, organa državne uprave itd.
Zašto smo sada napisali novi zakon za nešto što je već regulisano i zašto se stari zakoni, koji još uvek važe, ne poštuju? Evo, u članu 6. se kaže: "Zabranjena je prodaja zdravstveno ili higijenski neispravnih proizvoda, proizvoda kojima je istekao rok upotrebe, kao i proizvoda koji nisu deklarisani na propisan način, u skladu sa zakonom".
Da li je to regulisano zakonskom materijom? Jeste. Šta će onda u ovom zakonu? Šta će opet? Vlada, odnosno organi koji su dužni da sprovode već postojeće zakonske propise ne postupaju po tim zakonskim propisima, a šta će da ih obaveže da i ovaj zakon poštuju?
U članu 7. se kaže: "Ambalaža mora biti neškodljiva za zdravlje potrošača i životnu sredinu.
Pakovanje i prepakivanje proizvoda mora biti učinjeno na način kojim se obezbeđuje očuvanje zdravstvene i higijenske ispravnosti i kvaliteta proizvoda" . I to je rešeno zakonskim propisima.
Ovde čak zadirete i u rad nekih drugih ministarstava, ali dobro, predlagač je Vlada. Kažete: "Nadležni organi su dužni da redovno i tačno obaveštavaju stanovništvo o izvršenim kontrolama vode i vazduha, u skladu sa zakonom". Zar do sada nije bilo tako?
Dalje se kaže: "Obaveštenja iz stava 1. ovog člana o kvalitetu vode sadrže naročito podatke o mikrobiološkoj, radiološkoj, hemijskoj ispravnosti, uključujući i podatke o prisustvu teških metala i druge podatke o kvalitetu i zdravstvenoj ispravnosti vode". I to je rešeno zakonskim propisima.
U sledećem stavu izgleda da postoji mala digresija, pa se kaže: "Obaveštenja iz stava 1. ovog člana sadrže potpune i tačne podatke o zagađenosti vazduha i zagađivačima, radi zaštite zdravlja potrošača".
Znači, onaj ko nije potrošač nema pravo na zaštitu zdravlja, tako ispada, jer ste tako pisali zakonski predlog, a o tome ste morali da vodite računa. Ovo samo potvrđuje da su ovo na brzinu sklepana zakonska rešenja, odnosno zakonski predlozi, da bi se stvorio utisak da ova vlada nešto radi.
U članu 10. postoji nešto novo. Kaže se: "Proizvod koji je rezultat genetskog inženjeringa ili u svom sastavu ima genetski modifikovane komponente, obavezno mora imati oznaku takvog porekla".
Ako se izjasne malo stručniji ljudi o ovom pitanju, ovakva roba ne bi ni smela da se nađe na tržištu. Ne samo da bi potrošač imao pravo da bira da li hoće genetski modifikovanu robu ili ne, ona ne sme da se nađe na tržištu. Za to postoji više razloga, a jedan od najvažnijih jeste taj da je stanovništvo, ili kako vi u ovom zakonskom predlogu kažete "potrošači", u izuzetno teškoj situaciji. Žrtvovaće i svoje zdravlje pod uslovom da je proizvod jeftiniji.
Genetski modifikovani proizvodi su, po pravilu, jeftiniji od onih koji su rađeni van te tehnologije.
Dalje: "Rezervisani proizvodi i proizvodi koji su plaćeni, a nalaze se u prodajnom objektu, moraju biti izdvojeni i posebno obeleženi". Taj deo nije sporan. Dalje kažete: "mora biti posebno naznačen rok važenja rezervacije, odnosno rok preuzimanja ili isporuke".
Tu se postavlja pitanje, ako je neko već platio robu, znači u njegovom je interesu da je sam, što je moguće pre, preuzme. Zašto postavljate rokove od osam dana da neki potrošač koji je kupio neku robu mora da je preuzme za osam dana i šta će biti ako je ne preuzme. Šta će biti? Ako je prodavac proda, ovaj ima puno pravo da ga tuži, jer u ovom zakonskom predlogu ta mogućnost nije dorečena.
U članu 18. u stavu 1. se kaže: "Obaveštenje o ceni iz člana 17. ovog zakona, ne može dovoditi u zabludu potrošača u pogledu visine cene, odnosno stvarati utisak:
1) da je cena niža nego što jeste;
2) da su u cenu uključene posebne usluge za koje se plaća posebna cena".
Te dve tačke ovog stava i člana nisu sporne, ali treća jeste – "da je cena bila ili da će biti povećana ili snižena za određeno vreme ili za određeni iznos".
E, sad, pošto članovi Vlade dosta često putuju u inostranstvo, u zemlje EU, postavio bih im jedno pitanje, a videli ste da tamo postoje novogodišnje rasprodaje, novogodišnja sniženja cena, znate, u trgovini, ako je neko uopšte ušao u tu situaciju da bude trgovac, desi se da se jedna određena vrsta robe ne prodaje po onoj dinamici kako je to prodavac predvideo. On tada pribegava tim rasprodajama, sniženjima cena, upravo da bi robu prodao pre isteka roka važenja ili roka upotrebe.
Drugo, da bi došao do svežeg kapitala, odnosno povratio novac koji je uložio u tu robu – zašto ga sprečavate da snizi cenu za neki određeni vremenski period i na taj način motiviše kupca da dođe. On nikoga nije prevario, pogotovo ako je stavio taj rok. Nema prevare.
I, sada, u članu 20. Predloga zakona kaže se: "Za kupljeni proizvod ili pruženu uslugu potrošaču se obavezno izdaje račun".
Pazite sad ovo – "Račun iz stava 1. ovog člana sadrži naročito datum prodaje proizvoda, odnosno pružanja usluge, vrstu i količinu proizvoda, cenu za jedinicu proizvoda, kao i druge podatke u skladu sa posebnim propisom".
E, gospodo iz ministarstva, da vas obavestim da je ova materija regulisana Zakonom o porezu na dodatu vrednost, Zakonom o fiskalnim kasama. Ne samo da je kupcu obavezno isporučiti račun nego je kupac u obavezi da uzme račun. Ukoliko ga nema kod sebe a nalazi se u blizini prodajnog objekta, sa robom koju je kupio, platiće kaznu kupac. To ste stavili u zakonski predlog. To su već Đelić i Dinkić razradili. Tu nema problema, samo je pitanje kako ćete da napišete zakon, da zaštitite potrošače od Đelića i Dinkića, koji su uveli tu suludu odredbu da kupac koji je kupio novine mora da ima fiskalni isečak ili će u protivnom da plati kaznu od 1.500 dinara.
Dalje, kada se pogleda zakon o cenama, u članu 9. se kaže: "Radi obezbeđivanja uslova za uredno snabdevanje tržišta pojedinim poljoprivredno-prehrambenim proizvodima, Vlada može da utvrdi cene tih proizvoda na osnovu troškova za njihovu proizvodnju i cena na domaćem i svetskom tržištu.
Cene iz stava 1. ovog člana Vlada utvrđuje na predlog Ministarstva i ministarstva nadležnog za odgovarajuću oblast".
E, gospodo, to meni već liči na ono zamrzavanje cena. Mnoge vlade su pokušavale i pre vas da raznim administrativni propisima zaštite potrošača na ovakav način. I to im nikada nije uspelo. Proizvođači su tada smanjivali proizvodnju, jer su sebi stvarali gubitke. Pojavljivale su se nestašice.
Znači, umesto da potrošač može da bira hoće li kupovati jeftiniju ili skuplju robu dođe do situacije da ne može da kupi nikakvu robu.
I, prava Vlada, ozbiljna Vlada tada interveniše preko robnih rezervi, obezbeđuje tržište robom koja je jeftinija i na taj način smanjuje potrošnju te robe na tržištu i poremećaj koji je nastao na tržištu, a ne zamrzavanjem cena.
Sada se postavlja pitanje zašto svake godine izdvajamo tolika sredstva za robne rezerve, ako one jednostavno ne rade ništa, a mora ovakvim zakonskim predlozima da se štiti potrošač. To onda znači da je ta vlada nesposobna i da će vrlo brzo da ode.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ovoj skupštini od kad sam narodni poslanik bio sam svedok svega i svačega, sukoba programa političkih stranaka, sukoba ideologija političkih stranaka.
Svaka stranka je težila da svoj program i svoju ideologiju prikaže kao najbolje i sasvim je bilo normalno da stranka, odnosno vlada koja ima većinu istrajava na svom programu. Međutim, sada smo ovde u situaciji da je gomila amandmana prihvaćena od strane predlagača, nijedan amandman SRS nije prihvaćen. Može da se kaže da je u pitanju programska ideološka razlika, da to bude obrazloženje ministra prosvete.
Ali, ako se pogleda ovaj amandman koji sam podneo na član 41. u ime poslaničke grupe SRS, takvo jedno njegovo obrazloženje jednostavno ne vredi. U ovom članu i u mom amandmanu koji sam podneo nema nikakve veze ni sa politikom, ni sa ideologijom, ni sa programom, reč je o jednom čisto tehničkom amandmanu, koji treba, ukoliko se prihvati, da spreči neke negativne posledice za korisnike, odnosno studente nekih visokoškolskih ustanova.
Član 41. stav 17. na koji sam podneo amandman glasi: "Visokoškolska ustanova za čije osnivanje se ne obezbeđuju sredstva iz budžeta Republike dužna je da uz zahtev iz stava 2. ovog člana dostavi i bankarsku garanciju za nastavljanje i završetak studija u slučaju prestanka rada ustanove ili prestanka izvođenja određenog studijskog programa, prema planiranom broju studenata".
Znači, Vlada je to zamislila da neki privatni univerzitet, koji se ne finansira iz budžeta Republike Srbije, da bi dobio dozvolu i saglasnost za rad treba da dostavi neku bankarsku garanciju da ukoliko, iako primi studente koji plaćaju svoju školarinu itd, a možda uplate unapred školovanje do kraja, prekine rad, onda bi obavezu o tim studentima trebalo da preuzme država, odnosno državni univerziteti, a privatni bi sa tom bankarskom garancijom platio nastavak školovanja tih studenata.
Razumljiva želja Vlade, neće da radi ništa džabe. Sada u ovom amandmanu samo smo tražili da uz bankarsku garanciju ide i ugovor sa drugom visokoškolskom ustanovom koji bi bio overen u ministarstvu. Znači, da taj privatni univerzitet napravi nekakav ugovor sa drugom visokoškolskom ustanovom da će primi njihove studente i da to njihovo školovanje bude plaćeno tom bankarskom garancijom, ukoliko taj privatni univerzitet završi, odnosno prekine rad, sada se postavlja jedno pitanje - a koje su posledice neprihvatanja ovog amandmana.
Posledice su te da bi studenti onda sami morali, iako su platili svoje školovanje, da se snalaze kako umeju i znaju, koja će državna univerzitetska ustanova da im prizna ispite koje su već položili, da li će da prizna plan i program tog privatnog univerziteta, da li će da prihvati te studente da nastave školovanje tamo gde su stali ili će ih naterati da to otpočnu da rade iz početka.
Vidim da je ministru mnogo važnije nešto drugo od samog njegovog zakona. On je obezbedio većinu u poslaničkoj grupi SPS i sada može sa njima da se lepo izrazgovara, a i zarad javnosti ovo da ispričam. Postavlja se pitanje šta ako nijedan državni univerzitet neće da primi te studente, šta ako neće da im prizna ispite koje su već položili. Da li država hoće da stavi državni univerzitet u povlašćeni položaj ili ne u odnosu na konkurenciju koju vidi u privatnim univerzitetima? Možda zbog pobuda nekih univerziteta, da njima nije bitna struka nego novac. To može da važi, ali gledajući ne može uopšteno, ne ide.
Znači, to je sada taj prvi problem. Kako bi se to rešilo? Ukoliko neki univerzitet ili visokoškolska ustanova potpiše ugovor sa privatnim univerzitetom da će prihvatiti studente ukoliko taj privatni univerzit prestane sa radom, znači studente koji žele da nastave školovanje na toj državnoj školi. Znači, već su platili i nemaju nikakvih drugih finansijskih obaveza.
Ta dva univerziteta moraju da usaglase svoje programe, moraju da usaglase ispite, moraju da usaglase rokove i u svakom slučaju, uz obavezu da potpiše jedan takav ugovor, sigurno je da će se taj privatan univerzitet naterati da još bolje radi na svom programu i svojim aktivnostima, i da pronalazi što je god mogući bolji kadar jer će izgubiti pravo na ugovor. U čiju je to korist? Isključivo u korist onih koji uče na tim univerzitetima, ustanovama itd.
To je bio cilj podnošenja ovog amandmana, a ne kako to ministar u svojoj izgleda mi patološkoj mržnji prema SRS nastupa, da ovde ima neke politike. Nema.
Ovde je reč čisto o tehnici, kako obezbediti studente koji budu studirali na privatnim univerzitetima u slučaju da se taj univerzitet ukine, prekine rad ili zbog nekog drugog razloga ne nastavi plan sprovođenja aktivnosti.
Ko treba na kraju da brine o tim studentima? Normalno je da treba da brine država, ali sada na koji način. Na predložen način država samo brine kako će da obezbedi finansijska sredstva, a šta će biti sa onima kojima su ta finansijska sredstva namenjena, to nema veze. Bitno je da mi imamo neku garanciju, aktiviraćemo je ukoliko ta ustanova prestane da radi, uzećemo novac, rasporediti po univerzitetima. A šta ćemo sa studentima.
Studenti će morati da vade potvrde iz već možda zatvorene ustanove da su izmirili svoje finansijske obaveze, da overavaju indekse, da traže potvrde o položenim ispitima, o završenoj nastavi itd. Normalno je da bi uz ovaj ugovor bila i obaveza privatnog univerziteta da, u slučaju da dođe do te nepopularne stvari zatvaranja univerziteta i prekida njegovog rada, toj državnoj školi, državnom univerzitetu sa kojim ima ugovor pošalje svoju dokumentaciju o studentima iz sekretarijata u sekretarijat te državne škole, da jednostavno i taj tehnički deo bude olakšan studentima.
Tu opet nema nikakve politike, nikakvog programa, nikakve ideologije. Isključivo je reč o tehnici, ali teško nama ako u prosveti ovakvoj kakva nam je i u ovakvoj vladi kakva jeste bude vladala samo politika, a mislim da je to jedini razlog neprihvatanja ovog i još mnogih drugih sličnih amandmana SRS.

Dame i gospodo narodni poslanici, članom 60. regulišu se prihodi koje mogu visokoškolske ustanove da ostvare i način finansiranja koji nije iz budžeta Republike Srbije.
On se pogotovo reguliše u stavu 1. koji kaže: "Sredstva koja visokoškolska ustanova, odnosno visokoškolska jedinica ostvari, izuzev sredstava koje obezbeđuje Republike, čine sopstveni prihod te visokoškolske ustanove odnosno jedinice", pa se kaže šta je to, školarina, pružanje usluga trećim licima, poklon, donacije, sponzorstvo i drugi izvori sticanja sredstava.
Da bi sve bilo u okviru zakona, da bi se precizirao način trošenja tih sredstava, to reguliše stav 2: "Sredstvima iz stava 1. ovog člana visokoškolska ustanova, odnosno visokoškolska jedinica sa svojsvtvom pravno glica, raspolaže u skladu sa zakon i opštim aktom te visokoškolske ustanove, odnosno visokoškolske jedinice".
Ta prva dva stava uopšte nisu sporna u članu 60. Ono što je sporno je u stavu 6. i 7, a pogotovo u stavu 6, za koji sam tražio ovim amandmanom koji sam podneo u ime SRS da se briše. Tu se kaže: "Visokoškolske jedinice u sastavu univerziteta izsredstava iz stava 1. ovog člana izdvajaju deo za finansiranje zajedničkih poslova na nivou univerziteta". U stavu 7. se kaže: "Izdvajanje sredstava iz stava 5. ovog člana vrši se na osnovu planiranog obima i troškova aktivnosti koji se utvrđuju odlukom saveta univerziteta za tekuću školsku godinu".
Sada se postavlja pitanje šta ovim hoće predlagač? Obično zajedničke poslove finansira Republika. Znači, univerzitet ukoliko ima, a ima više visokoškolskih jedinica, sasvim je normalno da imaju zajedničke poslove, i finansiranje tih zajedničkih poslova ide iz budžeta Republike Srbije, odakle se sredstva obezbeđuju.
Ovim stavom kojim sam predložio da se briše predviđeno je da ukoliko neka ustanova, na osnovu sposobnosti svojih rukovodilaca, obezbedi sredstva, da ta sredstva ne pripadaju toj ustanovi, nego pripadaju univerzitetu, što se vidi iz stava 7. Predloga zakona. Znači, neki savet univerziteta određuje kako će ta sredstva da se troše za zajedničke poslove, a obaveza je Republike Srbije da finansira te zajedničke poslove.
Sada se postavlja pitanje motivacije ljudi koji rade i koji rukovode jednom visokoškolskom ustanovam da li će oni da obezbeđuju sredstva kao što su naprimer sponzorstva. Čovek treba biti malo više sposoban da bi privoleo nekoga da bude sponzor nekoj visokoškolskoj ustanovi, a možemo da pričamo o nekim ustanovama drugim, kao što je Crveni krsti ili za nezbrinutu decu, tu već možete na emocije da idete.
Znači, privoleti nekoga zarad neke nauke, kojom se neki univerzitet ili ustanova bavi, da finansira u tu nauku. Ali, Predlogom ovog zakona, on neće finansirati u tu nauku za koju je možda i vezan nego isključivo za jedan čitav sistem koji se zove univerzitet.
Postavlja se pitanje da li će i nesposobni dekani i rukovodioci visokoškolskih ustanova odnosno jedinica, koje su u sastavu univerziteta, da se bore za sponzore.
Neće, jer se smatra da među njih 10 ili 12, koliko ih ima, jedan ili dvojica će da vuku za sve zajedno. Zar se time ne oduzima malo od autonomije univerziteta? Zar se na taj način malo ne demotivišu ljudi koji su sposobni da obezbede sredstva? Svakako da se demotivišu.
Ovo meni više liči na 70-te i 80-te godine, kada sam silom prilika u srednjoj školi morao da učim marksizam, iz doba socijalističkog samoupravljanja. U toj nauci se kaže da onaj koji je sposoban i ko je vredan ne može da bude finansijski za to nagrađen, jer se pravi klasa u društvu. Znači, oni koji su nesposobni živeće na teret sposobnih. Izgleda mi da je to razlog postojanja ovog stava 6. u članu 60. Predloga zakona, a nijedan drugi ne vidim.
Znači, onaj ko je sposoban da vodi jednu ustanovu, jednu jedinicu, visokoškolsku ustanovu, sposoban je da obezbedi sredstva, da obezbedi normalne uslove za rad, jer često nije dovoljan budžet za finansiranje jedne takve ustanove; ne, jer mogu i oni nesposobni da drpaju od njega, samo zato što to visokoškolski savet ima pravo da odredi.
To su ti razlozi zbog kojih sam podneo na član 60. stav 6. amandman i tražio da se stav 6, koji jednostavno obezvređuje rad dobrih stručnjaka i dobrih rukovodilaca, da se taj stav kao takav briše.

Izuzetno cenim gospodina profesora Simonovića, ali zakon i njegova svrha jeste da on bude tako napisan da loši ljudi, ukoliko dođu na rokovodeća mesta i ako ih je više u nekom savetu, ne mogu to da zloupotrebe. Činjenica je i iskustvo od kada ste vi došli na vlast, gospodo iz vladajuće većine, da ne samo na visokoškolskim ustanovama, nego u većini ustanova koje su iz Republike uglavnom su loši ljudi.
Zato zakon postoji i tako se piše da, ukoliko je neko sa lošim namerama došao, da bude sprečen; znači, da ne može niko da bude preglasan, jer preglasavanje po nekom pitanju ne postoji u tom zakonu.
Ne možemo da pravimo zakon za dobre i za loše kadrove, da kažemo nećemo to kažnjavati i sankcionisati, jer ti ljudi koji to rade trenutno su dobri, ali mogu da budu i smenjeni i da na njihovo mesto dođu loši. O tome se radi profesore, a ne o tome ko čini Savet. Normalno je, ako dvoje ili troje vuku, desetorica će uvek tu dvojicu ili trojicu da preglasaju i da troše taj novac, ništa drugo nije u pitanju.

Dame i gospodo poslanici, saslušali smo ministra dok je bio u sali kada je obrazlagao Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetu Republike Srbije. Napričao nam je kako je budžet tako napravljen da je isključivo u interesu građana, da treba da uvažavamo razne objektivne okolnosti, da niko nema dovoljno novca, pa eto ni u budžetu ga nema dovoljno da bi sve moglo da se podmiri.
Ali, kada se pažljivije pogleda rashodna strana budžeta dolazi se do zaključka da se predlagač izmena i dopuna Zakona o budžetu ponaša više nego rasipnički. Više nego rasipnički, pogotovo kada se vidi da se prave paralelni organi da bi obavljali posao koji treba da obavljaju ministarstva. Tako sad ovde imamo i Agenciju za reciklažu, za koju treba da se odvoji, ni manje ni više, iz budžeta Republike Srbije, dakle od građana, 32 miliona dinara.
Sada se postavlja pitanje, ako imamo nadležno ministarstvo, a to je Ministarstvo za zaštitu životne sredine, pa imamo Upravu za zaštitu životne sredine, pa sad imamo i Agenciju za reciklažu, da li mi stvarno nemamo dovoljno novca ili se neko rasipnički ponaša, a građanima obrazlaže da nije u mogućnosti da plati dovoljno poljoprivrednim proizvođačima za pšenicu, da moraju da se registruju kao poljoprivredna domaćinstva da bi imali pravo na razne subvencije, kao što je povraćaj više uplaćenog PDV-a ili regresirana nafta, premije za mleko itd. Stalno se tvrdi da nemamo dovoljno novca za to.
Kada se pogleda Zakon o budžetu, kada se pogleda na šta se novac troši, postavlja se pitanje da li je to stvarno tako i da li je moguće da nemamo novca za nešto gde nam je preko potreban, a imamo za razne agencije? Konkretno, kada je u pitanju Agencija za reciklažu, voleo bih da vidim otkad ona postoji, da li se više potencijalnih sirovina može dobiti iz reciklaže ili ne, da li je došlo do povećanja ili nije? Prema svim pokazateljima koje imamo, dolazi se do toga da jedini rezultat koji ta agencija može da napravi jeste 32 miliona dinara troškova. Nikakvog poboljšanja nema u vezi reciklaže, niti vidimo rezultat rada te agencije, osim kada je novac potrošen.
Kada se opredeljujemo i donosimo razne zakone kojima osnivamo agencije, pre nego što dame i gospoda poslanici iz vladajuće većine pritisnu dugme za osnivanje neke agencije, neka razmisle da li nam je to preko potrebno i neka razmisle ko to treba da plati. Građani Srbije svakako ovakve agencije plaćaju, a nisu za vas i zato glasali zbog tih agencija. Glasali su za vas zato što ste im obećavali da će pod vašom vlašću da bude bolje. Kad trošite novac, razmislite da li tim trošenjem novca postižete da građanima bude bolje.

Dame i gospodo narodni poslanici, na prošloj sednici je bio set ekonomskih zakona. Predlagač je bila Vlada, ovlašćeni predstavnik predlagača ministar u Vladi Republike Srbije Mlađan Dinkić, odnosno pravi autor tih zakona.
Kod svih tih zakona koji su bili na raspravi u toku protekle sednice, koja je završena prošlog petka u danu za glasanje, i svih zakona koji se tiču regulisanja i budžeta, i tokova novca, i bankarskog sistema i sistema osiguranja, a odnedavno i lizinga, primećuje se želja da sve kontroliše, da svime upravlja, da određuje pravila igre ministar finansija, Mlađan Dinkić.
Čak i budžet, za koji je on direktno odgovoran Vladi Republike Srbije, još uvek kao da mu to nije dovoljno, nego sada imamo i izmene i dopune Zakona o budžetskom sistemu, gde će čak i u one najsitnije tehničke detalje da bude upleten Mlađan Dinkić, da se on bukvalno o svemu pita i o svemu da odlučuje. Jednostavno, zakonskim predlozima koje predlaže ova vlada autor je Mlađan Dinkić i G17 plus i daju mu se tolika ovlašćenja da taj čovek jednostavno postaje jači od samog zakona.
U jednom članu sebi postavi neko ograničenje, a već u sledećem članu to ograničenje poništava. Jači je od zakona i iznad je svega. Tako se vidi da su i u ovom predlogu izmena i dopuna Zakona o budžetskom sistemu, u članu 2, definisane odredbe, nazivi, radnje koje se dešavaju tokom izvršenja planiranja i kontrole budžeta.
Onaj deo, da budemo jasniji, kada je u pitanju sam budžet Republike Srbije, javna preduzeća gde je osnivač ili većinski vlasnik Republika Srbija, razumem jednu želju ministra da kontroliše ta javna preduzeća, pojedina ministarstva, ali on je čak sebi uzeo za pravo da kontroliše i Narodnu skupštinu Republike Srbije. Setite se samo šta je radio do pre nekoliko meseci sa sredstvima koja je on predložio, a Skupština je prihvatila i sebi odredila da toliko troši u toku jedne fiskalne godine.
Sada to ide malo dalje, budžeti lokalnih samouprava koje je određivao Zakon o budžetskom sistemu, znači postupak donošenja budžeta, način, odnosno više tehnički deo trošenja budžetskih sredstava organa lokalnih samouprava i javnih preduzeća gde su vlasnici lokalne samouprave, sada već ministar sebi daje za pravo da i ta sredstvima, kojima raspolažu lokalne samouprave, on određuje kada će i kako biti trošena.
Tu čak ide i dalje, pa se u tački 7) stav 1. člana 2. kaže, indirektni korisnici budžetskih sredstava su pravosudni organi, mesne zajednice, javna preduzeća, direkcije i fondovi osnovani od strane lokalnih vlasti koji se finansiraju iz javnih prihoda čija je namena utvrđena posebnim zakonom.
Dakle, mesne zajednice mogu da budu indirektni korisnici budžetskih sredstava, ali lokalna samouprava može da bude indirektni korisnik budžetskih sredstava, jer imamo transferna sredstva koja prebacujemo lokalnim samoupravama iz budžeta Republike Srbije.
Još nisam nigde pročitao da mesna zajednica treba da donosi plan, finansijski plan za poslovanje za neku godinu. Obično to radi lokalna samouprava u ime mesne zajednice, odlukom o budžetu te lokalne samouprave. Sada je to u obavezi mesna zajednica.
Baš bih voleo da vidim te mesne zajednice koje imaju pet, šest ili sedam članova saveta u nekom selu koje ima 150 ili 200 birača. Hajde da vidimo kako će ti ljudi, koji najčešće imaju osnovnu školu, retko ko od njih srednju školu, da donosi plan, finansijski plan trošenja budžetskih sredstava u okviru svoje mesne zajednice.
Dalje, kada su u pitanju lokalne samouprave u članu 1. Predloga, amandman je tu podnela Gordana Pop-Lazić, a samo ću da napravim malu digresiju, kaže se: "Ovim zakonom osniva se Uprava za trezor, kao organ uprave u sastavu Ministarstva finansija, uređuje njena nadležnost i organizacija i utvrđuje obaveza osnivanja trezora lokalnih vlasti."
Znači, uprava za trezor, kako to predlaže Mlađan Dinkić, osnivaće trezore lokalnih vlasti, vršiti kontrolu trošenja budžetskih sredstava, određivati namenu, prvenstveno, kako ta sredstva treba da se troše itd. Sada postavljam pitanje, ako je to tako i kada se kasnije pregledaju sve odredbe ovog zakona, šta će nama lokalne samouprave, šta će nam skupštine opština, zašto one da donose nekakav budžet, neku odluku o budžetu kada će plaćanja, trošenja tog budžeta, veto na taj budžet koji donese lokalna samouprava da ima uprava za trezor, odnosno ministar koji kontroliše tu upravu za trezor za javna plaćanja.
Postavlja se pitanje šta ako neka lokalna samouprava planira da neku ozbiljnu investiciju sprovede i potreban je duži vremenski period – četiri, pet ili šest meseci – da obezbedi određena budžetska sredstva za tu namenu. Preko ove uprave za trezor vidi se želja Ministarstva i ministar može da upotrebi ta sredstva, bez ikakvog obrazloženja lokalnoj samoupravi zašto će njen novac koji ona štedi za vodovod, za kanalizaciju, za deponiju, da potroši. Kaže - vratićemo vam u nekom roku, on je preciziran zakonom, ali ukoliko ne bude i dalje dovoljno prihoda u budžetu ne mora ni tada da vam vrati.
Dalje, postavlja se pitanje zašto se ide do tih detalja, kod lokalnih samouprava, čak i mesnih zajednica, gde će da budu ti trezori i ko treba da rukovodi radom trezora. Postavlja se pitanje u kojim bankama će biti depoziti tih trezora, ko će da raspolaže budžetom Republike Srbije i budžetima svih lokalnih samouprava, finansijskim sredstvima svih javnih preduzeća, bez obzira da li ih je osnovala Republika Srbija ili lokalna samouprava. Koliko je to milijardi, koliko je to stotina milijardi?
Ako je naš budžet 432 milijarde, otprilike još toliko su prihodi raznih javnih preduzeća, lokalnih samouprava itd. Ko će raspolagati sa 900 milijardi dinara u toku jedne fiskalne godine? Ko će da koristi ta sredstva?
Hoćemo li opet da imamo privilegovane banke, jer sistem budžeta takav kakav funkcioniše, u ovom obimu kakav postoji, znači da će neko imati na raspolaganju svakog dana najmanje tri ili četiri milijarde dinara preko trezora, jer će Uprava za trezor da određuje kod kojih banaka će biti deponovana ta sredstva.
Da pogađamo koje su to banke. Da neće možda to da bude Nacionalna štedionica, Komercijalna banka i Delta banka? Hoće li te iste banke nama da vraćaju taj novac kroz kredite koji su skuplji, jer mislim da je sada na godišnjem nivou na deponovana sredstva od 6 do 7%, a kratkoročni kredit ispod 17 ili 18% ne možete da dobijete, a ovde se već spominju kratkoročni krediti. Hoćemo li da novcem građana Republike Srbije zadužujemo još više građana Republike Srbije da bi neko profitirao?
To su izgleda pravi razlozi donošenja jednog ovakvog zakona. Izgleda mi da klika koja okružuje Mlađana Dinkića, traži nov, svež kapital, da još neki posao završe, još neku paricu strpaju u džep, ali na 900 milijardi dinara izračunajte koliko je 6% razlike između deponovanih sredstava i sredstava za kratkoročne kredite. Mislim da je to oko 18 milijardi.