Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, predstavnici MUP, očigledno je da neki poslanici koji ne razumeju šta je to parlament, da je to u stvari govornica, da je bila još od stare Grčke tako. Hteli bi da zabrane nekim poslanicima da govore. Što je najvažnije i što je najjadnije, iznose svesno netačne činjenice i podatke. Recimo, Ustavni sud jeste osporio stari pravilnik o izboru tužilaca, o tome je obaveštena Narodna skupština i taj postupak izbora tužilaca je zaustavljen. U međuvremenu je pravilnik promenjen. E, sad, društvo sudija i društvo tužilaca su nevladine organizacije koje mogu da učestvuju u javnoj raspravi, ali neće da određuju državnim organima kako će da donose pravilnike, ni kako će Narodna skupština da donosi zakone. Zato postoje izbori.
Sada, ovde je u pitanju, u ovom zakonu, jedan najobičniji upravni postupak - kako država treba da se ponaša prema građaninu druge države, koje su odgovarajuće isprave, kako može da uđe u državu, kako da boravi u njoj, kako da izađe i kako se postupa ako neki od tih uslova ne ispunjava.
Stav moj, kao i nekih mojih kolega, da građani stranih država koji žele da ulažu u privredu Republike Srbije treba lakše da regulišu ove obaveze, da regulišu i ostvaruju svoja prava u tom upravnom postupku nego oni koji dolaze, eto, samo radi tranzita ili na sličan način. Ne vidim šta je tu nelegitimno. Imao sam ovde, dok sam slušao diskusiju, tirade o tome kako Republika Srbija treba da podržava domaće investitore, kao da ih i ne podržava. Podržava ih.
Sad, imamo nekoliko problema, sa našim građanima, našim domicilima, koji su, da kažem, domaći investitori. Prvi i najvažniji - malo ih ima. Najveći broj kvalitetnijih domaćih domicilnih investitora rasterala je tajkunska organizacija predvođena Miškovićem za vreme vlade Vojislava Koštunice i vlade Demokratske stranke. Kao posledicu toga imali smo da je, recimo, Fond za razvoj Republike Srbije prijateljima tih tajkuna, koji su se predstavljali kao domaći investitori, inače su najobičnije lopuže, ojadili su Fond za razvoj Republike Srbije za 140 milijardi dinara. Nisu postojale bankarske garancije, nisu postojale odgovarajuće garancije da će novac biti vraćen Republici Srbiji i njenim građanima zarad novih investicija u odgovarajućem obezbeđenju kao što su nekretnine ili vrednost nekretnine ili vrednost nekretnine nije bila tačno procenjena, bila je daleko ispod tržišne, a procenjena je na mnogo veću, itd.
Ovaj kolega ovde koji je najviše branio takve domaće investitore neka objasni koga on to zastupa. Ili, recimo, jedan od najvećih domaćih investitora bio je baš gospodin Mišković. Prodao je, recimo, „Maksi“ trgovinski lanac za negde otprilike dve milijarde evra, to je predstavljena kao vrhunska strana investicija. Zna li neko gde je završilo tih dve milijardi evra? Neko je dobacio – Kipar. Nije, nije. Jedna zemlja je susedna, a jedna zemlja je bivša članica SFRJ. Jesu li to investitori koji se nude Srbiji preko Dveri, Obradovića i ostalih? Žao mi je što nisu tu, možda bi nešto i naučili. Možda su dovedeni u zabludu, ali sumnjam. Znači, tako i te interese tih domaćih investitora ovi brane što hoće da zatvore srpsko tržište.
U Narodnoj skupštini smo donosili zakone koji daju podsticaje svima koji ulažu u Srbiju. I ne sećam se da je u jednom zakonu pisalo i razdvajalo se - ovo će dobiti strani investitor, ovo će dobiti domaći, nego su se obezbeđivale određene poreske olakšice za sve one koji otvaraju nova radna mesta u Srbiji i ne vidim šta je tu problem.
Iluzija je da je srpskom društvu i srpskoj ekonomiji dovoljno da njena industrija proizvodi samo za svoje potrebe. To ne može ekonomski pismen čovek da kaže. Nemoguće. Tu nema razvoja, to je samo ekonomska samoizolacija, tu sami sebi uvodimo sankcije. Jel to hoće Boško Obradović? Ili hoće da nas vrati u doba komunizma, kada je država određivala ko će šta u realnom sektoru, ne u javnom, ne u državnom, nego u realnom sektoru da radi?
Pravili smo fabrike koje nikome ne trebaju, proglašavali smo opštine nerazvijenim da bismo nesposobnost tom lokalnom rukovodstvu obezbeđivali određene subvencije, finansije, svako ko to kaže, ljudi moji, živi u prošlosti. Tu nema nikakve ekonomske logike.
Činjenica jeste, da je naša privreda, gde su domaći investitori, tehnološki prilično zaostali za konkurencijom. Tradicionalna tržišta su bila tržišta SSSR i Narodne Republike Kine. Sada neka mi neko kaže, da li je naša privreda kompatibilna sa privredama Ruske Federacije, ili Narodne Republike Kine. Pa, nije. Tehničko-tehnološki smo zaostali.
Nemojte da potcenjujete ta tržišta. To može samo opet ekonomska neznalica da kaže. NJihovi standardi da izvoz robe kod njih su stroži nego standardi EU. Znači, neko hoće na iluzijama da dođe na vlast, na osećanjima. Samo postavljam pitanje kako će da vrši vlast?
Hoćemo li da postavljamo druga pitanja, kao što je saobraćajna infrastruktura koja je uništavana 30 godina. Koga vi investitora domaćeg možete da zadržite u Srbiji? Koliko naših građana je pobeglo na privremeni rad u inostranstvo, zato što nisu imali puta do svoje kuće, a hoćete nekog da zadržite ko treba da zarađuje novac ovde. Pa, ne može. Ne može.
Znači, mora da postoji jedan ozbiljan plan. Jedan od načina jeste da se srpsko društvo, možemo da pričamo i o tome, podneo sam još nekoliko amandmana, da se otvori, da se prikaže kao primamljivo mesto i za one koji su domaći investitori i za one koji su strani, jer na prvom mestu imate odgovornost prema građanima, i posao države jeste da obezbedi uslove dostojne života i civilizacijskog trenutka za svoje građane, a ne na ideologijama koje su promašene, i koje su relikti prošlosti.
Znači, evo, ja sam sada u nekoliko rečenica izneo samo kakve su to, da kažem, ekonomski, diletantske teme kako se favorizuje samo strani investitori. Nije tačno. Da li imamo tehnološki problem? Imamo. Da li imamo šta da naučimo od drugih? Mnogo toga. Ako hoćemo da razvijamo društvo, ako hoćemo da živimo u samoizolaciji, koju nam neko nudi, neka živi on sam. Ali, tada nemoj da nam nosi i vozi strane automobile, nosi satove koji koštaju po pet, šest, 10 hiljada evra i cipele koje koštaju kao poslanička plata, a italijanske proizvodnje. Neka ide kod naših krojača, sarača, neka mu prave cipele, obuću, neka mu naprave šta god hoće. Opanak, je prepoznatljiv za Srbina, i to je deo naše istorije i prošlosti. Nije me sramota da ga obujem, nije me sramota da ga nosim gde god to negde neko traži, ali je sramota da volovima idemo, kao što nam oni to predviđaju, na posao i da radimo.