Sramota je ove diskusije što čujem, to je sramota. Pogotovo ako je dug nastao iz vremena od 2008. do 2012. godine. O čemu pričaju predlagači amandmana, podnosioci, nazovite ih kako hoćete?
Niko ne kaže kako je nastao dug, kada je nastao dug, ko ga je napravio? Pa, kažete – hajde da ne platimo, što ne kažete šta sledi posle toga? Hajde da ljude ostavimo bez grejanja. Hajde da ne platimo i da ljudi nemaju grejanje danas. Evo, danas je toplo, hoće li biti sutra i prekosutra?
Hoćemo bure da koristimo za ručne za toplifikaciju? To vam je izgleda najzanimljivije. Dug je nastao zbog jedne loše politike koju je vodila Vlada do 2012. godine. Ovo nije novi dug. Što ne kažete ko su najveći dužnici? Znate vi to jako dobro. Najveći dužnici, odnosno jedan od najvećih dužnika je Azotara iz Pančeva. Pa, ko je vodio tu Azotaru? Što je ministar iz te Vlade koja je vodila Azotaru završio u zatvoru? Zbog manipulacija veštačkim đubrivom. Što to ne kažete? Što ne kažete da su najveći dužnici toplane koje su naplatile račune za grejanje? Što ne kažete ko su bili direktori i ko ih je postavljao? Što ne kažete da su iz stranaka podnosilaca ovih amandmana? Novac su potrošili, a račune Srbijagasu nisu platili. Hoćemo i te građane da ostavimo, one koji su platili račune bez grejanja? Pa, kažite više šta hoćete.
Je li Vlada Aleksandra Vučića zaključila ugovor o kupo-rodaji NIS-a? Nije. Je li ona odredila rentu? Nije. Odredila je rentu Demokratska stranka. Šta, hoćete da kažete da nije tako? Tako je. Tako je. Boris Tadić je išao da određuje rudnu rentu. Šta se sada žalite? Šta se žalite sada?
(Zoran Živković, s mesta: Ko je glasao za to?)
Pa, glasali su poslanici Demokratske stranke. Ljudi šta vam je? Nešto ste pobrkali ovde. Ja stalno govorim, ova Vlada nema vremena dovoljno da se bavi reformama dok mora da ispravlja brljotine, greške, nestručnost i korumpiranost vlada do 2012. godine, da ne kažem neku grublju reč. Pokušavam da zadržim dostojanstvo ovog doma. Znači, jedno neodgovorno ponašanje dovelo je do ovog zakona. I, ako neko kaže - hajde da ne platimo, hajde, ali izađite onda na ulicu i kažite građanima – nećete da imate više grejanje. Da li smete vi to? Smete da rizikujete njihovo zdravlje? Smete da rizikujete…
(Zoran Živković, s mesta: Živote.)
Vi smete da rizikujete nečije živote, ja ne. Bravo za vas.

Ja stalno ne mogu da se načudim što postavljaju kolege iz bivšeg režima pitanje na koje znaju odgovor. Zašto to rade, kojih 400 milijardi dinara duguje „Srbijagas“ za isporučen gas?
Sada ste čuli od ministra da su sve obaveze osim obaveze koje su nastale do 2012. godine izmirene. Šta izmišljate više? Što pitate koja su to preduzeća koja su napravila tolike dugove prema „Srbijagasu“ kada znate? Znate ljudi, šta vam je. To su preduzeća u restrukturiranju, to su ista ona preduzeća gde ste postavljali vaše direktore u ta preduzeća. Te iste direktore plaćali smo iz budžeta Republike Srbije kao subvencije privredi, da bi oni imali jako, jako visoke plate, tri, četiri, pet puta veće nego poslaničke.
Umesto da su za tu svoju platu radili posao da ta preduzeća u restrukturiranju vode kako treba, oni su samo gomilali dugove. Ništa više. Jedan od dugova je dug prema „Srbijagasu“. Nemojte da pitate ko su, znate.
Evo, gospodin Živković možda i ne zna, ali nek se raspita tu oko sebe.
(Zoran Živković, s mesta: Replika.)
Nisam vas ni u jednom delu loše spomenuo gospodine Živkoviću. Raspitajte se oko svojih kolega poslanika koji sede oko vas, reći će vam oni i koji su to bili direktori i kako su vodili preduzeća i kolike su im bile plate i koja su to preduzeća i kako su nastali dugovi prema „Srbijagasu“. Samo te oko sebe pitajte.

Reklamiram član 104. Poslovnika koji kaže: „Ako se narodni poslanik u svom izlaganju na sednici Narodne skupštine uvredljivo izrazi o narodnom poslaniku koji nije član iste poslaničke grupe“, ja nisam nijedan uvredljivi izraz koristio, sebe smatram lepo vaspitanim čovekom, tako da ne vidim po kom osnovu je kolega Živković dobio pravo na repliku? Ja sam samo zamolio kolegu Živkovića da kad bude imao vremena pita kolege oko sebe, ne samo člana njegove političke stranke nego i one sa koje liste je izabran i one sa kojima se družio do 2003. godine, ko su bili ti direktori i koja su to preduzeća?
Sada molim i gospodina ministra, samo da iskoristim ovu priliku, da nam dostavi koji su to najveći dužnici i ko su bili rukovodioci tih dužnika u vreme kada su dugovi nastajali?

Dame i gospodo narodni poslanici, evo pričamo o poljoprivrednom zemljištu, kako da iskoristimo taj naš potencijal koji ima i stalno postoji jedna želja kolega narodnih poslanika da se ovo predstavi kao neka tajna sednica.
Nije uopšte tajna, ni zakon nije bio tajni, bio je u proceduri, bio je na javnoj raspravi, razgovarali smo sa poljoprivrednim proizvođačima i ja sam čak ovde u Narodnoj skupštini. I oko većine stvari se i slažu, oni pravi poljoprivredni proizvođači, ne oni koji imaju izmišljena udruženja, koji su nahuškani da jedan ovakav zakon ne vidi svetlo dana, pa sam čak i u ovoj Skupštini, do duše ne u ovoj raspravi, čuo da svinje zagađuju ljudsku okolinu.
Znači, hejda, domaća životinja koja je kroz istoriju više puta spasavala ceo srpski narod, zagađuje životnu okolinu. Čak ste i to bili spremni da kažete, samo da se napravi neko raspoloženje u kome će nečiji ili nekakvi interesi da se zaštite.
Ja se slažem da politički interes postoji i on treba da postoji kada se donosi neki zakon, pogotovo kod one strane koja ne podržava Vladu Republike Srbije. Prihvatam i činjenicu da posao bivšeg režima, odnosno opozicije, jeste da oni hoće da prikažu da je stanje mnogo gore nego što jeste, hoće da prikažu da su zakoni loši da bi oni napravili bolje itd.
Sada smo došli i do Zakona o izmenama i dopunama Zakona o poljoprivrednom zemljištu. Mogu da kažem, dolazim iz Požarevca, većina kolega zna, iz Braničevskog okruga, iz Tiške ravnice, to je druga žitnica Srbije. Ranije su Požarevac i Braničevski okrug imali Poljoprivredni industrijski kombinat Požarevac, skraćeno PIK Požarevac. Bio je deseti u staroj SFRJ, bio je šesti u Srbiji. Imao je potpuno zaokružene proizvodne celine, delio se na ratarstvo, stočarstvo i poljoprivredno-prerađivačku industriju. Od PIK-a Požarevac, gde su moji roditelji, otac kao diplomirani inženjer stočarstva, majka kao knjigovođa u toj istoj firmi, stekli penzije, danas ne postoji ništa.
Pričamo o poljoprivrednom zemljištu i pričamo o interesu seljaka. Namerno sam rekao kako se deli poljoprivredna proizvodnja u poljoprivredno proizvodnim ciklusima i u Braničevskom okrugu ne postoji ozbiljna farmerska industrija. Razlog zašto ne postoji ozbiljna farmerska industrija je sledeće prirode – ne postoji više ni jedna klanica. I u ostatku Srbije, osim tri klanice u Vojvodini, jedne klanice, čini mi se da je „Juhor“, ne postoji više ni jedna klanica koja ispunjava potpuno Hasap standarde za izvoz.
Na šta smo mi sveli našu poljoprivrednu industriju? Na četiri klanice. Opet neko kaže – klanica, pa dobro, to je nešto. Klanica je za one koji napadaju ovaj zakon, da nauče, klanica je vršna poljoprivredna prerađivačka proizvodnja. Ne postoji ništa više od klanice poljoprivrednoj proizvodnji. Da bi to jedno svinjče došlo do klanice, potrebno je mnogo ljudi da se angažuje, mnogo da bude uposleno, mnogo da se radi da bi iz tova došlo do klanice.
Jednom prilikom kada sam pričao sa čuvenim predsednikom upravnog odbora Fonda za razvoj Republike Srbije, kada sam mu postavio pitanje, bivši je, iz bivšeg režima, da li zna koliko ljudi zapošljava klanica koja ima 500 ljudi na liniji klanja, kaže – pa, verovatno dva puta, tri puta više. Ne, zapošljava 70.000 ljudi.
Nije slučajno uništavana mesna industrija u Srbiji. Rađeno je to sa ciljem. Nije bilo bitno samo da se uvozi. To je usputna, sekundarna posledica za zgrtanje ogromnog novca i izrabljivanje poljoprivrednih proizvođača u sitnom sektoru. Jer, kada ste uništili mesnu industriju, uništavate farmersku industriju. Kada uništite farmersku industriju, sada dolazimo do poljoprivrednog zemljišta, ratari što proizvedu, čije je? Čije je to što ratari proizvedu. Srbija je jedan od najvećih proizvođača žitarica. Za neupućene, tu spada i kukuruz. Čije je to? To je berzanska roba. Mangupi su za jeftin novac to otkupljivali i prodavali po celom belom svetu. Hoćete li da nabrajamo imena, da kažemo ko su vaši prijatelji, kako ste se sa njima slikali, kako ste ih grlili i ljubili?
Sada neko brani interes tih poljoprivrednih proizvođača. Ko? Onaj isti koji ih je maltene stavio u polurobovski odnos pre deset godina. Mi brinemo o njima, jer da znaš, znao bi da je, recimo, jedan od najvećih povrtarskih delova baš dolina reke Pek. Vidi kakva su sela tamo, kako ste ih opustošili. U nekim selima u Braničevskom okrugu u ravnici Stiga samo sada ima ljudi. Za deset dana neće biti ni kuče da zalaje na vas. Sela koja su bila bogata.
Sada vi branite interes onih koje ste potpuno uništavali. Ne branite vi njihov interes. Branite interes istih onih koje ste napravili najvećim bogatašima u Srbiji, da eksploatišu ono što Srbija ima najvrednije, a to je poljoprivredno zemljište. Ne moraju da budu vlasnici, dovoljno je da nemaju prerađivačku industriju, da Srbija nema prerađivačku industriju i da dolaze jeftino, skoro besplatno do velike zarade. Dok tom seljaku koga vi sada navodno branite, paoru, pucaju leđa na njivama, znate li kako izgleda na njivi? Zna li to neko od vas? Ja znam, 20 godina sam radio na kombajnu, položio sam više žita nego što je gospodin Balša Božović video u životu, pa mi on sada priča o poljoprivredi.

Samo sam rekao da nije video više u životu.
Jedan ovakav zakon konačno čisti te monopole koji su bili.
Neko juče reče da žurimo sa ovom sednicom, biće izborna kampanja. Pa, juče smo imali Zakon o zadrugama, danas Zakon o poljoprivrednom zemljištu. Gotovo je više sa monopolima. U simbiozi ova dva zakona imaćemo poljoprivredne proizvođače koji će moći da se udružuju, da budu konkurentni, da stvorimo uslove da dođu ozbiljni investitori u Srbiju. Šta ko ima protiv, recite mi, da se u Srbiji proizvede milion svinja za godinu dana? Pa, radiće i zavodi za semensku robu, radiće zavodi za zaštitu bilja, proradiće će nam Azotara, proradiće nam fabrike koje proizvode sredstva za prehranjivanje bilja, proradiće nešto i ovo malo od poljoprivredne industrije što smo sačuvali od vas, što niste stigli da upropastite, proradiće PAK centri, proradiće sve, zato što je Srbija kroz vekove živela od poljoprivrede.
Nisu se ovde pravile fabrike traktora, kombajna i automobila da bi se izvozili, nego da se ne bi uvozili i da bi našem seljaku omogućili da radi, a vi ste sve to tendenciozno, jako perfidno, jako uspešno uništavali. Sada se brinete o tom seljaku kog ste uništavali. Nemojte više. Nemojte više, ko boga vas molim. Ima neko drugi ko će da brine, ko hoće da ti ljudi ostanu u Srbiji, da ostanu na selu, da imaju svoje planove, da imaju svoju budućnost.
Gospoda koja su se bogatila, pa, izgubiće svoje monopole. Ne možemo im ništa. Napravili ste takvu zakonsku regulativu da ne možemo nikako da ih gonimo. Slažem se, vole da trčkaraju kad vide predsednika Republike, stanu pored njega, kada vide premijera, ali ih ne zovemo, ne družimo se sa njima. Ne pravimo planove i ne pišemo zakone sa njima, nego sa onima čije interese štitimo kada donosimo zakon, a vi ste štitili interese baš tih tajkuna koje je kolega Rističević ovde prozivao i pokazivao slike.
Nema budućnosti u Srbiji i nema ekonomskog razvoja i nema rasta BDP dok poljoprivredna proizvodnja ne počne da ima svoj vršni oblik, a to je prerađivačka industrija. Može i mesna, može i povrtarska, ali da je konačno ima. Sećam se vremena kada je „Voćeprodukt“ iz Požarevca radio u četiri smene da bi izvozio za Nemačku. To može i sada, imamo tih resursa, ali nemamo ko će da napravi novi „Voćeprodukt“, pošto ste onaj stari upropastili, gde je moj otac ostavio pola života.
Zato ove zakone podržavam. Možete da pričate koliko god hoćete i možete da bunite narod koliko god hoćete. Kad budu bili ovi zakoni u primeni, videćemo ko je govorio istinu, a ko je branio interese tajkuna.

Gospodine predsedavajući, koliko imam vremena.

Gospodine predsedavajući, neka zatraže po Poslovniku da saznaju zašto. Ne moramo svaki put da odgovaramo na njihova pitanja. Svaki put kad nešto progovore, mi moramo da odgovorimo.

Evo, gospodine predsedavajući, slušali smo ovde mnogo diskusija. Spominjale su se mnoge stvari, mnoge Vlade, mnogi političari, mnogi predsednici političkih stranaka. Vi se sigurno sećate da je Vojislav Koštunica potekao iz DS. Jeste bilo davno, ali to je detalj DS, pa tako dok su se oni razmnožavali, što sad rade i ovde, ali ne uvećavaju broj glasova, napraviše neku veliku štetu po Srbiju. Ni dan danas neće da mi budu jasne dve stvari – da li je Vojislav Koštunica doveo DS na vlast ili je DS dovela na vlast Vojislava Koštunicu? To je prva stvar koja za života neće da mi bude jasna.

Druga stvar koja za života neće da mi bude jasna jeste ko je više upropastio Srbiju, da li jedni ili drugi? Ja mislim da su zajedno i to jedno slovo apsolutno ništa ne igra, gospodine predsedavajući, zato što je prvi Zakon o privatizaciji napisao Vlahović iz DS, bio je poslanik, a sprovodio Bubalo iz DSS.

Dok su ljudi u privatizaciji gubili posao, gospoda iz DS su ih ubeđivali da nisu ni imali posao, gospodine predsedavajući, ubeđivali su ih da njihove fabrike ne postoje, da njihova radna mesta ne postoje, da njihove porodice ne postoje, da bi mogli da završe to što su započeli, a to je da se dočepaju te imovine koja za sve druge nije postojala, osim za njih, i koja je za sve druge bila bezvredna, osim za njih.

Sad govorimo, recimo, o jednom malom zakonu koji se tiče mikro preduzeća i kaže neko od poslanika ovde – evo, donosite poreske olakšice za tajkune. Oni su imali mikro preduzeća 2000. godine ti tajkuni, a sad imaju velike kompanije. Ne znaju koliko novca imaju i ne znaju koliko su ljudi unesrećili, ali dok su DS ili njena deca drmali, vladali Srbijom.

Spominju, recimo, sadašnjeg guvernera Jorgovanku Tabaković, pa kaže i ona je bila ministar privatizacije. Po njenom zakonu, govorim o primerima koje znam, ne nešto apstraktno, privatizovano je samo jedno preduzeće u Požarevcu. Da li treba da vam kažem da samo to jedno preduzeće danas radi? To je „Bambi“. Sve ostalo što je privatizovano po Vlahovićevom i po Koštuničinom modelu privatizacije više ne postoji.

Onda neko ustane i kaže – hajde da vidimo šta je sa tom čuvenom, recimo, evo, televizijskom pretplatom? Onda kaže – kako vas bre nije sramota naplaćujete od građana 150 dinara televizijske pretplate, znate li vi koliko je to? A kad povećate penzije 500 dinara, ništa im niste povećali. Odlučite se bre jedanput. O čemu se radi? Potpuno pomešan sistem vrednosti ili valjda kad dajete po onom principu tada je mnogo, a kad uzimate od ljudi tad vam je malo, pa se predstavljate ovde kao uspešni.

Nemam ništa, recimo, protiv gospodina Krkobabića. Čestitam mu što je uspešan direktor, ali ja bih prestao da se bavim politikom da on bude bolji direktor, kao penzioner, od mene koji imam 46 godina, a od nekih je ispao bolji. Sada oni pričaju šta mi treba da radimo, oni koji su imali svoju priliku.

Pričamo o „Srbijagasu“, pa jedan od kolega poslanika kaže – evo, taj dug je nastao 2013. godine. Nije. Dug je nastao 2008. godine do 2013. godine. . Tačno je kada je rekao jedan kolega - mnogo više potražuje „Srbijagas“, nego što duguje. Recimo, jedan od najžešćih dužnika „Srbijagasa“ – Azotara u Pančevu. Što neki bivši ministar provede malo u zatvoru vremena zbog Azotare, što su pljačkali veštačko đubrivo?

Ko drugi najviše duguje „Srbijagasu“? Mislite građani koji korite gas? Ne. S njima je bilo najlakše, njih su odmah isključivali, a naši građani su redovne platiše. Najviše im duguju toplane. Kao što su građani plaćali gas, tako su plaćali toplanama, dok su njihovi predsednici opštine i gradonačelnici vedrili po lokalnim samoupravama. Kad su građani platili, gde su bre pare? Gde je taj novac kojim su građani plaćali usluge daljinskog grejanja? Nema. Nestalo. Kao što je nestao novac iz Razvojne banke Vojvodine, kao što je nestao novac iz Agrobanke, kao što je nestao novac iz Galenike i svih drugih sistema. Gde god ste bili i sad se vi brinete za građane. Brinuli ste se toliko da ste ostali još koju godinu na vlasti nastavili bi onaj put od 2000. godine, kad smo bili Savezna Republika Jugoslavija, pa smo bili Državna zajednica 2003. godine, pa smo postali samostalna Srbija sa KiM, pa smo došli dotle da budemo samostalna Srbija i da se borimo za KiM. Šta je bilo sledeće? Da raselimo ljude iz Srbije i da kažemo – izvolite?

Brige oko privredne komore. Sistem, koji je taj isti bivši režim uspostavio kada su privredne komore bile u pitanju, jeste bio samo taj da se ona dobra i zdrava preduzeća nateraju da plaćaju njihovim funkcionerima sa kojima nisu znali šta će, članarinu. Zato taj zakon menjamo.

Zakon o zadrugama mora da se promeni. Jeste jedna koleginica rekla da se na prvi pojam misli na zemljoradničke zadruge i da ima drugih zadruga, ali zemljoradničke jesu najvažnije. One su najvažnije. Srbija je poljoprivredno-agrarna zemlja koja je ostala bez prerađivačke industrije, kao što je vaš bivši direktor Republičke uprave za veterinu Mićović i sada probao da zatvori jednu klanicu.

Tako ste uništavali, kroz klanicu, kompletno i zadrugarstvo i stočarstvo i primarnu poljoprivrednu proizvodnju, da bi tajkuni, koji su vas finansirali, za mali novac otkupljivali žitarice, jer Srbija je jedan od najvećih proizvođača žitarica, i prodavali na berzama po svetu. Zato moramo da imamo nov Zakon o zadrugama da olakšamo tom sitnom, malom poljoprivrednom proizvođaču da se udružuje i da bude konkuretan na tržištu. Pošto ove zadruge koje ste nam ostavili, ovakve kakve jesu, ne služe više za nabavku repromaterijala u poljoprivredi i za otkup poljoprivrednih proizvodi, već su postale najobičnije samostalne trgovinske radnje u 99% slučajeva. Znači, potrebno je nešto novo.

Kad god su ovakve rasprave, neko se dotakne i teme izbora. Ne bojimo se izbora, ni ove Skupštine. Nemamo ništa protiv da cela izborna kampanja bude ovde u Skupštini. Što god budete više pričali i sprovodili svoju kampanju, naše diskusije će ići samo u tom pravcu da vas podsetimo kakvu smo državu zatekli i koliko smo je promenili.

Kada su u pitanju samo pristupni pregovori EU, za dve godine smo više postigli, nego vi za 12. Tako i u privredi. Samo ste privredu toliko upropastili da će biti potrebno malo više vremena da se konačno vide opipljivi rezultati.

Ovi poreski zakoni, koji se donose sada pred kraj 2015. godini, nisu u svrhu toga da nećemo smeti da držimo sednice Skupštine u 2016. godini. U pitanju je jedan čist tehnički razlog, a to je da poreski obveznici počnu da koriste i pogodnosti zakona koje dajemo, jer nije tačno da se porezi povećavaju, nego se smanjuju, pogotovo kada je u pitanju zapošljavanje. Daje se prilika malim, odnosno mikro preduzećima da zaposle dva nova radnika i da 75% poreza imaju pravo na vraćanje. To nije povećanje. To je smanjenje.

Kada je u pitanju taj čuveni porez na upotrebu, držanje i nošenje dobara, koji je takođe vaša izmišljotina, i koji bi, kada se konačno stabilizuju javne finansije, trebalo ukinuti, jer je to jedini zakon gde plaćate više puta za jednu te istu stvar, što smo pričali da radite. Takođe, taj porez korisnik dobara, koja se oporezuju, plaćaće srazmerno onoliko vremena koliko to koristi, a ne kao sada – plati sada, pa celu godinu, bez obzira da li koristi ili ne.

Tako da sam siguran da ovim setom zakona ulazimo konačno i u određene poreske olakšice prema građanima Srbije. Nema nikakvih problema da nastavimo sa radom i u 2016. godini, a u 2015. godini ovaj posao oko zaokruživanja poreskih propisa mora da se završi i glasaćemo u danu za glasanje, kao i za ove poreske zakone, tako i za ove koji regulišu i privredne komore i zadruge.

Prvo, ja se uopšte ne stidim što sam bio u SRS, ali vama očigledno. Imate jedan problem, a to je da mislite i smatrate da vi imate tapiju da Srbiju uvedete u EU. Nije tačno. To nije tačno.

Kada kaže, citirate premijera koji kaže da je Srbija na dobrom putu. Jeste, ali ne vašem, nego onim putem kojim Aleksandar Vučić vodi Srbiju, a onaj put kojim ste vi vodili Srbiju je bio put da Srbija postane vlasništvo dva ili tri čoveka. Bili su na odličnom putu da to postignu dok nije bilo Vlade Aleksandra Vučića. Kada to budete shvatili onda možemo da pričamo o nekim drugim rezultatima i da spominjemo neka druga imena.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja mislim da ovakav jedan amandman ne treba prihvatiti.
Ovde se stvara jedna lažna slika da je država jedini poverila i da su oni koji imaju najmanja primanja jedini dužnici. Postoji privatan dug, postoji dug iz poslovanja, postoji dug obavljanja delatnosti.
Da li neko ima predstavu koliko tih nenaplativi dugovi zbog jedne loše zakonske regulative opterećuju privredu Srbije, koliko opterećuju njenu efikasnost, koliko je ljudi izgubilo posao zbog raznih mešetara u privredi, i zbog jedne jako loše zakonske regulative, kako ti dugovi da se naplate, a postoje.
Uvek možemo da nađemo primere kako je nekome nešto teško da izvrši neku svoju obavezu. Postavljam pitanje, tamo gde država nije poverilac – kako su nastali ti dugovi? Da li je bilo namere da se ti dugovi ikada vrate? Šta je sa novcem od tih dugova? Kako je potrošen?
Hoćete, podnosioce amandmana pitam, da odete u realni sektor da vam poslodavci izvade spiskove nenaplativih potraživanja zato što imaju lošu zakonsku regulativu, da vam pokažu koliko su morali zbog toga radnika da otpuste, zato što su bili prevareni?
Da se manemo više jedne demagogije, zakon je nešto što nikoga ne stavlja u povlašćen položaj nego uređuje jednu oblast, stavlja u ravnopravan odnos i poverioca i dužnika, poverilac da dođe do svojih sredstava, dužnik da mora da izvrši svoju obavezu koju je napravio sam, niko nikoga ovde nije terao da rade neke stvari.
Ako se poslanici stavljaju samo na jednu stranu onda ih pitam – da li je u pitanju čisto politički interese, jedna politička demagogija ili želja da se stvarno nešto pomogne? Ali ta njihova želja da nešto pomognu zasniva se na tome koja je grupacija veća i u to ime te grupacije da pričaju bez obzira da li nanose štetu ili ne, zato i mislim da ovakve amandmane treba odbijati.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo što se priča oko AP Vojvodine su najobičnije neistine, i oko finansiranja prosvete i oko finansiranja, mislim na podnosioce amandmana.
Mi smo posebnim zakonom regulisali nadležnosti AP Vojvodine, pa se u tom zakonu kaže – u oblasti obrazovanja, AP preko svojih organa vlasti u oblasti predškolskog i osnovnog obrazovanja i vaspitanja, u skladu sa zakonom, osniva ustanove, daje saglasnost na akt na mreži osnovnih škola, daje saglasnost na organizovanje izdvojenog odeljenja, verifikuje, postavlja vršioce dužnosti direktora, daje saglasnost na imenovanje direktora. Znači, apsolutno se Republika ovim zakonom odrekla svojih nadležnosti u korist AP Vojvodine. Iz republičkog budžeta finansira sada već prenete nadležnosti AP Vojvodine.
Ovde je ta priča koja se neprestano pravi u parlamentu, a to je da Republika Srbija nešto oduzima Pokrajini. Nije tačno. Meni je drago što predsednik Odbora za kulturu i obrazovanje ne zna nadležnosti AP Vojvodine u oblasti gde je predsednik Odbora.
(Marko Đurišić, s mesta: Takav odbor ne postoji.)
Dobro, možemo da pročitamo iz Poslovnika tačno. Nije sporno, ali je sporno da u onoj oblasti koju vodi …

… ne zna nadležnosti AP Vojvodine a navodno se zalaže za autonomiju Pokrajine, pa još plus smanjuje 20 milijardi dinara amandmanom iznos za zaposlene u oblasti obrazovanja.
Oduzmite mi vreme od ovlašćenog predstavnika.

Dame i gospodo narodni poslanici, krečenje je tekuće održavanje. Odmah da raščistimo. Ako menjate stolariju, podove, pločice, malterišete, to je investiciono održavanje i tako se knjiži knjigovodstvo.
Kada je u pitanju sporan član 7, ljudi što nas napadate za taj član 7? Da li mislite da smo ga mi izmislili? Nije, napisala ga je u budžetu DS i Boris Tadić. Hoćete da kažete da nije tako? Hoćete li da pogledamo budžet iz 2008, 2009, 2010, 2011, 2012? Vi ste taj budžet doneli. Šta sada hoćete da promenite? Vi ste odredili okvir kojim se finansira AP Vojvodina i dok ste bili na vlasti, vaša stranka, možete da klimate glavom koliko god hoćete, to vam je bilo dobro. Sada vam odjednom ne valja ovaj član 7. je prepisan iz svih ranijih budžeta za koje ste vi glasali.
Šta nije tačno? Da pogledamo? Hajde da pogledamo. U tome jeste problem što vi stalno govorite neistine i na neistinama ste živeli i vladali tolike godine. Sada se predstavljate kako ste vi borci za autonomiju Vojvodine, umanjujete svojim amandmanima sredstva predviđena za AP Vojvodinu. Ne znam kuda ovo vodi.
Pričali ste da bolje živimo. Živeli smo sve gore. Obećali ste 200.000 radnih mesta, 200.000 radnih mesta ste ukrali narodu. Znači, na tome se zasniva cela ideologija DS i svih stranaka koje su nastale iz nje, na neistinama. Možete koliko god hoćete da pretite tužbama. Samo onako kako ste radili sa Razvojnim fondom Vojvodine govori o tome kakvi ste ljudi i dajete za pravo svima da sumnjaju da je u pitanju kriminal.

Imam pravo na repliku, spomenut sam imenom i prezimenom.

Vidite, donošenjem tog Zakona o finansiranju nadležnosti AP Vojvodine nije rešeno ni 2008, ni 2009, ni 2010, ni 2011, ni 2012. godine, a sada smo već u 2015. godini. Međutim, od 2014. godine, Vlada Republike Srbije nema sa kim da pregovara na teritoriji AP Vojvodine. U tome i jeste problem. Kolega Martinović je sada čitao. Aktuelna Vlada pokrajine ima poverenje samo 5% građana AP Vojvodine. Sa kim Vlada Republike Srbije da pregovara? Sa 5%? Ako donesemo takav zakon gde smo pregovarali sa 5%, pitaće nas posle sledećih izbora ta neka druga vlada u Vojvodini šta smo to radili i sa kim smo ispregovarali.
Problem i jeste i Bojana Pajtića i Pokrajinske vlade što već, evo, treća godina svi građani Vojvodine trpe tu njihovu želju da sačuvaju gram vlasti još neki mesec. Građane Vojvodine su postavili kao taoce svoje politike, svojih interesa i svog malog dela vlasti. Znači, ako hoćete da rešite problem, lepo neka se gospodin Pajtić izjasni prema Pokrajinskom parlamentu, da raspišete izbore, izađemo na izbore, građani kažu šta ko misli o kome i onda nova vlada koja ima poverenje i legitimitet kod građana pregovara sa Vladom Srbije oko donošenja zakona. Ovako, mislim da nemamo sa kim da razgovaramo.