Dame i gospodo narodni poslanici, moj kolega Milovan Radovanović iz Srpske radikalne stranke je predložio da se član 10. briše. Ovim članom je usko predviđeno kome se imovina vraća. Mnogima je još oduzeta imovina, ali ona se ne vraća. Mi iz Srpske radikalne stranke smo principijelno protiv vraćanja imovine jer bi se time napravile nove nepravde. Ovaj predlog zakona se ne odnosi na vraćanje nego samo na evidentiranje imovine.
Kao što reče neko od mojih prethodnika, ovo je samo vaša namera da ogromnu administraciju zaposlite da nešto kao radi, a ovo je samo mlaćenje prazne slame ili "trla baba lan da joj prođe dan", a nama evo prolaze već tri četiri dana badava, a imamo mnogo pametnijih tema o kojima treba da raspravljamo.
Da li vi ovo svesno radite, da se skrene pažnja građana od aktuelnih tema kao što je, recimo, Kosovo, pa tako skoro neprimećeno prolaze izjave izdajnika da treba Kosovu dati nezavisnost i dignuti ruke od tog našeg dela zemlje.
Navešću jedan primer, zloupotrebom službenog položaja generalni sekretar Saveza gluvih i nagluvih Jugoslavije, a sada Saveza gluvih i nagluvih Srbije i Crne Gore, usput rečeno to je jedna među najstarijim organizacijama koja ove godine proslavlja šezdesetogodišnjicu postojanja, otuđio je celu zgradu tj. imovinu, a bez znanja gluvih, a na osnovu lažnog priznanja da je ova zgrada zidana državnim sredstvima za socijalne potrebe.
Ovo nije tačno jer je zgrada građena na osnovu kompenzacije za oduzetu imovinu, koju je SIV nadoknadio za imovinu gde je sadašnja Ruska ambasada u Beogradu, a to je bilo privatno vlasništvo Društva "Kralj Dečanski", koje je osnovano još davne 1897. godine i ono je vodilo brigu o gluvima, a za to postoji dokumentacija i dokazni materijal. Na prostoru gde je sada zgrada, Savez gluvih i nagluvih je obezbedio svojim sredstvima garsonjere i stanove za stanare koji su bili na ovoj lokaciji, a imali su stanarsko pravo.
Da li gluvi imaju pravo na imovinu kao i ostali građani ove države? Ako se u demokratskim zemljama poštuju prava invalida, zašto se to ne poštuje i ovde? Gluvi su sami to stvorili svojim radom, a nisu čekali donacije ili pomoć, da im to neko pokloni. Oni ne dobijaju sredstva iz budžeta kao savezna organizacija, a zastupaju i predstavljaju zemlju na međunarodnom planu.
Kao bivši vlasnici, bez svog znanja, a na osnovu volje čujnog čoveka, koji je čuo i iskoristio položaj, i to u najtežem trenutku za zemlju tj. za vreme bombardovanja, ostali su bez osnovnih sredstava i imovine. Kako to da bivši vlasnici nisu ni korisnici svoje imovine, a bivši zakupci su sada postali korisnici te imovine? Zato iz svega ovoga rečenog mi iz Srpske radikalne stranke nećemo glasati za ovakav predlog zakona.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandmanom koji je podneo moj kolega iz Srpske radikalne stranke dr Miroslav Nedeljković član 103. Predloga porodičnog zakona menja se i glasi: "Strani državljanin ne može biti usvojitelj". Mislim da bi ovaj amandman trebalo usvojiti iz više razloga. Kao prvo, trenutno je tri puta više prijavljenih za usvajanje nego što ima dece, pa ne vidim razlog zašto bi se tu uključivali i strani državljani. Vlada se tu ograđuje i kaže – amandman se ne prihvata jer nije u skladu sa članom 21. Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta. Mislim da je tu nešto drugo u pitanju, a ne ova konvencija. U pitanju je lični interes pojedinaca i mogućnost raznoraznih manipulacija, prevara i zloupotreba dece.
Lep nam je primer u načelnoj raspravi izneo gospodin Baralić. Bogati biznismeni, kada ovde usvoje dete, snižavaju poresku osnovicu u prekookeanskim zemljama, na prihod od sedam do osam miliona dolara, čak za milion dolara; pa mi onda, molim vas, recite da to dete nije usvojeno radi ličnog interesa, već iz humanih razloga, i pored toga što usvojilac ima i svoju decu.
Jeste, u zakonu je predviđeno da će stranac moći usvojiti dete ako je prošlo više od godinu dana od dana unošenja podataka o budućem usvojeniku u jedinstveni lični registar usvojenja. Ovde se javljaju ogromne mogućnosti zloupotrebe položaja, ali sada pod okriljem zakona. To znači da će odgovorni radnik moći da manipuliše sa decom i čak "sačuva" odgovarajuće dete za nekog stranog milionera, ali uz dobru nadoknadu, što u našem slučaju, znajući u kakvoj se ekonomskoj situaciji nalazimo i u kakvim uslovima živimo, ne bi bilo ništa nemoguće.
Voleo bih da nam gospodin ministar (po običaju nije tu) objasni, ako je usvojilac strani državljanin, na koji će način utvrditi da ima lična svojstva na osnovu kojih se može zaključiti da će roditeljsko pravo vršiti u najboljem interesu deteta, kako je to predviđeno u članu 100. Predloga porodičnog zakona i na koji način će se pripremiti lice za usvajanje, kad se u članu 102. kaže da će lice biti pripremljeno po posebnom programu.
Još me interesuje koje su naše mogućnosti da pratimo šta se dalje događa sa tim detetom koje je u inostranstvu – kako ono živi, da li se normalno razvija, u kakvoj je porodici. Ili smo se jednostavno odrekli jednog građanina za sva vremena, a mislim da to u ovom periodu smanjenog nataliteta i tzv. "bele kuge" nije pametan potez.
Na kraju bih rekao i ovo. Gospodinu ministru se ostavlja mogućnost, u dva do tri člana, da on može dozvoliti usvajanje stranom državljaninu ako za to postoje naročito opravdani razlozi. Pitam se koji su to opravdani razlozi i od čega to zavisi? Da li od debljine plave koverte ili boje novčanica u njoj?
Ako ne radi nečega drugog, onda bi radi ovakvih sumnji najbolje bilo gospodinu ministru da prihvati ovako dobar amandman Srpske radikalne stranke. Hvala vam.

        Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj predlog porodičnog zakona ima određenih nedostataka. Pre neki dan, govoreći o Predlogu zakona o radu, pomenuo sam belu kugu i rekao da moramo voditi računa o bitnim zakonima koji će uticati na natalitet, da se ne bi desilo da za 50 - 100 godina budemo samo srpska enklava na Balkanu.
Upravo jedan od takvih zakona je i ovaj porodični zakon. Ukoliko se usvoji ovakav zakon, doneće nam neviđenu belu kugu, jer ovaj predlog zakona daje mogućnost majkama da jednostavno isteraju supruga iz njegovog sopstvenog stana, ukoliko sa njim imaju dete. Naravno, supružnici su ravnopravni, ali stan pripada onome ko dobije dete, a to je u ogromnoj većini slučajeva majka. Ona dobija pravo da koristi stan dok dete ne napuni 18 godina, a otac bi za to vreme bio beskućnik.
Iz ovih razloga mnogi momci će mnogo da razmišljaju i da se teško odlučuju na ženidbu. Jedino ako je buduća supruga dobro situirana, tj. ako ima dobar miraz moći će se odlučivati na ženidbu. O tome treba dobro da razmislimo.
U delu Predloga zakona u kome se govori o sporazumnom razvodu član 40. stav 2. glasi: "Sporazum o razvodu obavezno sadrži i pismeni sporazum o vršenju roditeljskog prava i pismeni sporazum o deobi zajedničke imovine". Mislim da ovaj deo "o deobi zajedničke imovine" može dodatno da izazove probleme oko sporazumnog razvoda, jer mi smo takav narod, imovina je imovina, i umesto da smirujemo ionako poljuljane odnose ovim ih možemo još više komplikovati.
Supružnici, ako su već ušli u konflikt i ako su pred razvodom, teško mogu da se dogovore oko vršenja roditeljskih prava, a ako im još naturamo i pismeni sporazum o deobi zajedničke imovine to bi još više dovelo do razdora i njihovog razdvajanja. Zato mislim da i taj sporazum oko vršenja roditeljskog prava, ako su ga postigli, može da dođe u nezgodan položaj, tj. supružnici mogu da ponovo iskopaju ratne sekire, pa i to što su postigli da se dogovore može da padne u vodu i da se još više zakomplikuju odnosi, a u tom slučaju trpe deca.
Nešto bih rekao o usvajanju deteta. Naime, član 103. predviđa da dete može usvojiti i strani državljanin pod određenim uslovima. Po meni, tu su moguće velike manipulacije sa decom. Postavljam pitanje gospodinu ministru hoćemo li se mi ovim zakonom dobrovoljno odricati naše dece i poklanjati ih strancima. Grubo rečeno, mi ćemo biti "fabrika dece". I, kakve su naše pravne mogućnosti da pratimo šta se događa sa tim detetom koje je usvojeno u inostranstvu?
Da li se to mi dobrovoljno odričemo naših građana, jer u stranoj zemlji to će dete govoriti strani jezik i biće tako odgajano i vaspitavano. Opet se pitam šta je sa belom kugom.
Jeste, u Zakonu je predviđeno da će stranac moći usvojiti dete ako je prošlo više od godinu dana od dana unošenja podataka o budućem usvojeniku u jedinstveni lični registar usvojenja. Da li vi vidite u ovome, ili nećete da vidite, kolike su mogućnosti manipulacije? Evo, jedan primer: ako se neki milioner sa zapada javi nadležnom licu da mu obezbedi dete, taj može vešto da "čuva" određeno dete za njega, a čak može da se napravi celi lanac šverca i preprodaje dece, ali ovaj put sve pod okriljem zakona.
Da kažem dalje, velike su mogućnosti zloupotrebe dece. Šta ako je dete invalid a usvojio ga je stranac? Jeste, reći ćete, to je humano od njega. Da, tako je, ali šta ako dođe do zloupotrebe takvog deteta ili, ne daj bože, još gori primer, da se dete iskoristi za seksualno zlostavljanje, pa bilo ono muško ili žensko?
Naveo sam samo neke propuste u Predlogu zakona, a kada bude rasprava o pojedinostima onda ćemo se mi iz Srpske radikalne stranke detaljnije osvrnuti na pojedine članove.
Na kraju bih zamolio gospodina ministra da izađe za govornicu i objasni meni, a i drugim poslanicima u Skupštini šta znače reči "bitanga", "hohštapler" i "nasilnici", da ne nabrajam više, jer ja to u zakonu nisam našao, iako sam ga sa pažnjom čitao više puta. Shvatio sam da se to odnosi na onoga ko ima stan a maltretira drugog supružnika; pa, prema konstataciji ministra, ja se izvinjavam lepšem delu parlamenta, to se odnosi i na žene koje poseduju svoj stan i u njemu žive sa svojim bračnim drugom.

Dame i gospodo narodni poslanici, moja koleginica Nataša Jovanović je podnela amandman da se u članu 94. Predloga zakona iza stava 4. dodaju novi stavovi 5. i 6. koji glase:         "Zaposlena žena ima pravo na porodiljsko odsustvo do navršene dve godine života deteta za treće dete.        
Pravo na porodiljsko odsustvo do navršene dve godine života deteta ima i zaposlena žena koja u prvom porođaju rodi troje ili više dece, kao i zaposlena žena koja ima jedno ili dvoje dece, a rodi još dvoje ili više dece."
Mislim da bi ovaj amandman trebalo usvojiti iz više razloga. Naime, srpski narod biološki umire. Stanje je zaista tragično. Srbi spadaju u retke narode koji se od početka ovoga veka brojčano smanjuju, dok se svi drugi narodi značajno uvećavaju. Predviđa se da će za četvrt veka stopa mortaliteta biti dva puta veća od stope nataliteta; porođaji će biti sve ređi, sahrane sve češće; srpskim gradovima šetaće se penzioneri i invalidi.
Srbe će iz Srbije proterivati kao iz Bosne, iz Krajine i sa Kosova. Oni će postati nacionalna manjina u Srbiji, ako se nešto hitno ne preduzme da se poveća rađanje dece. Prema poslednjem popisu stanovništva, manje nas je nego 1991. godine, čak i sa izbeglicama i raseljenim licima. Mnogo je samaca, neoženjenih, neudatih. Spadamo u najstarije narode u svetu, imamo najmanje omladine. Više je starih nego mladih. To je početak smrti.
U odnosu na svoje geografsko okruženje Srbi su u vrlo nepovoljnom položaju. Od početka XX veka do danas balkanski narodi su se uvećali u sledećim procentima: Turci - 400%, Rumuni - 45%, Bugari - 38%, Albanci - 700%, Grci - 35%, samo se broj Srba smanjio za 10%.
Nisu samo ratovi i nije samo vekovni genocid nad srpskim narodom uzrok njegove biološke smrti. Jedan od značajnih razloga danas je nerađanje ili rađanje samo jednog deteta. To je tzv. "bela kuga". Zato je briga o obnavljanju stanovništva najvažniji zadatak Srbije i Crne Gore, važniji od svih drugih pitanja. Mnogi se ljudi pitaju da li će srpski narod preživeti "belu kugu" ili će nestati za 50 do 100 godina.
Kada se analizira sadašnje stanje prognoze su loše, ali ako se pogleda optimistički, zaključak je: teško je, ali ima nade. A nada je i u ovom amandmanu, kojim bismo pomogli mnogim ženama da se odlučuju za rađanje trećeg, pa i četvrtog deteta. Ovo je samo jedan od zakona koji može da poveća natalitet, ali moramo voditi računa i o drugim bitnim zakonima koji će uticati na natalitet. U suprotnom loše nam se piše i bojim se da za 50 do 100 godina ne budemo samo srpska enklava na Balkanu, a naši potomci rasuti po Evropi, Kanadi, SAD-u, Australiji, Novom Zelandu i ko zna kuda sve.
Ovo nije običan amandman. Isto kao i onaj koji se odnosi na dobrovoljne davaoce krvi, ovo je amandman koji govori o našem opstanku na ovim prostorima. Ovaj amandman za nas znači biti ili ne biti.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj predlog zakon o radu ima ozbiljnih nedostataka, pa smo mi iz SRS uložili veliki broj amandmana da bismo ga popravili koliko je moguće. U saopštenju Unije poslodavaca Srbije i Crne Gore se kaže da novi zakon o radu ne samo da neće rešiti probleme zaposlenih i poslodavaca, već će biti direktna prepreka ulaganjima u srpsku privredu i uzrok otpuštanja velikog broja radnika. Sada bih konkretno rekao šta nije dobro u ovom predlogu zakona o radu. Poći ću redom.
Prvo, u članu 6. i 7. reč "demokratska" je suvišna i nije dobro što se potencira. Mi kao da hoćemo da priznamo da nismo demokratsko društvo i da to treba da stavimo u zakon.
Takođe, mnogo je članova gde se Vlada u obrazloženju poziva na preporuke i direktive Evropske unije. Kaže se, po preporuci Evropske unije broj 92/443, po članu 8. direktive broj 2000/43 EZ, te u skladu sa direktivom Evropske unije broj 93/104 član 11, po direktivi Evropske unije broj 98/50 itd. Sve po preporuci i direktivi, kao da mi ne znamo ništa da uradimo sami, nego nam uvek neko mora da naređuje i postavlja uslove i direktive. Dokle tako? Izgleda da ne znamo da živimo bez direktiva. Nisam stručnjak za jezik, ali mislim da ima nekoliko članova na koje su podneti amandmani da bi tako jezički bili ispravniji. Recimo, član 15, 53, 111, a na ovaj član 111. sama Vlada je podnela amandman i mislim da je tu sada ispravnije.
Kada je u pitanju diskriminacija lica koja traže zaposlenje, kao i zaposleni, to je posebna priča. Naime, član 23. stav 2. po meni je neodrživ i mora da se briše ili u najmanju ruku menja, jer teret dokazivanja diskriminacije pada na tuženog, a što po meni nema logike. Ako tuženi ima pravo da se brani ćutanjem, a što mu je dato po važećem zakonu, kako u tom slučaju da se dokaže diskriminacija, ili će po onoj narodnoj biti - ćutanje je znak odobravanja, pa će sam čin ćutanja biti dokaz krivice.
Primer iz prakse, zaposlenom se onemogućava stručno usavršavanje, radi toga što dolazi iz jedne od bivših republika Jugoslavije, iako ima državljanstvo Srbije i Crne Gore.
Da li se tako ulazi u Evropsku uniju. Da li je to Evropa bez granica koju mi želimo? Kako da se dokaže ta diskriminacija?
Takođe, nije mi jasno obrazloženje Vlade na član 126, gde se kaže da je rešenje u Predlogu zakona dato prema raspoloživim mogućnostima u budžetu Republike Srbije. Kako može da se naknada štete na osnovu odluke suda zbog povrede na radu ili profesionalnog oboljenja, ako je ta odluka postala pravnosnažna, isplati samo u polovičnom iznosu.
To je, po meni, jedan vid diskriminacije zaposlenog. Nije on valjda želeo da se povredi ili oboli od neke profesionalne bolesti.
Umesto da mu pomognemo, mi ga još više diskriminišemo i osuđujemo zbog povrede ili bolesti. Valjda su odluke suda obavezujuće kako za radnike, tako i za poslodavce. Pošto sam lekar, na kraju bih se osvrnuo i na par članova vezanih za moju struku.
Naime, predložio bih ministru i Vladi da prihvati amandmane na članove 77, 94, 103. i 157. iz sledećih razloga: znamo da je oskudica u zalihama krvi velika, pa mislim da ta dva dana dodatna za poslodavca ne znače mnogo, jer i država mora da stimuliše, a ne da destimuliše dobrovoljno davalaštvo krvi, a to se čini povećanjem broja dana povećanog odsustva dobrovoljnim davaocima krvi.
Mislim da i privatni poslodavci ne bi imali ništa protiv toga. Pitam se kako bi oni postupili kada bi njima ili nekom od njihove porodice bila potrebna krv.
Kako bi pospešili natalitet i borbu protiv bele kuge, smatram da bi produženje porodiljskog bolovanja za treće dete na dve godine predstavljalo značajnu stimulaciju mladim ljudima da se odlučuju na treće, pa i više dece.
Takođe, rok od tri dana za obaveštavanje poslodavca da je nastala privremena sprečenost za rad je kratak, a vreme očekivane sprečenosti za rad je u praksi teško utvrditi, jer ponekad bolest može da se komplikuje i prognoze nisu zahvalne.
Što se tiče bolovanja, mislim da bi tu bila efikasnija zdravstvena kontrola bolesnika. Naime, pri medicini rada trebalo bi oformiti kontrolnu komisiju koja bi proveravala bolesnike i obilazila ih kod kuće nenajavljeno, a onda se ne bi moglo desiti da "bolesnici" obavljaju kod kuće teške poslove i zloupotrebljavaju bolovanje. Takav je princip kontrole, recimo, u Češkoj Republici.
Na kraju, želim da kažem da bi bilo neophodno, tj. hitno bi trebalo usvojiti amandman koleginice Vjerice Radete na član 157. U članu 157. dodaje se stav 2. koji glasi - zaposlenom invalidu, kao i zaposlenom koji je kao pripadnik oružanih snaga Jugoslavije učestvovao u oružanim akcijama posle 17. avgusta 1990. godine ne može da prestane radni odnos zbog prestanka potrebe za radom zaposlenih, dok ne ostvari pravo na penziju.
Ovo je minimum što država može da učini za pripadnike borbenih jedinica, a ne samo da ih proganjamo i šaljemo u Hag. Time bi podigli moral našim budućim pokolenjima, da je čast i obaveza braniti svoju otadžbinu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada govorimo o Predlogu zakona o raspodeli transfernih sredstava iz budžeta Republike Srbije i učešća opština, gradova i Grada Beograda u porezu na zaradu u 2005. godini, prema svim kriterijumima koji se uzimaju u obzir prilikom uređivanja obima sredstava za pojedine opštine, smatram da iznos sredstava predviđen za opštinu Bogatić nije dovoljan iz više razloga.
Kao prvo, moja opština je više poljoprivredna nego industrijska oblast i samim tim ne mogu se očekivati predviđeni prihodi od poreza na zaradu. Kod postojećih društvenih preduzeća samo jedno od njih je privatizovano, a i ono ne posluje baš najbolje, dok su ostala društvena preduzeća već par godina sa nedefinisanim statusom.
Radnici mesecima ne primaju lične dohotke, a samim tim i prihodi po osnovu istih izostaju. Mlinska industrija u Bogatiću, koja je po kapacitetima druga u Srbiji je, takođe, u veoma teškom stanju i pitanje je dana kada će biti zatvorena. Samim tim je veliki broj radnika koji neredovno primaju veoma niske lične dohotke, a mnogi su ostali i bez posla.
Da bi se za njih obezbedio posao, smatram da bi bilo najbolje deo sredstava usmeriti u poljoprivrednu proizvodnju, tj. u sisteme navodnjavanja i u iskorišćavanje toplih voda, kojih je u Mačvi veoma mnogo i koje su po izdašnosti i koeficijentu iskorišćenja među najkvalitetnijim u svetu. Zato sa ove govornice pozivam sve odgovorne ljude u Vladi, a prvo ministarku za poljoprivredu, gospođu Ivanu Dulić-Marković, da povede mnogo više računa o mačvanskom seljaku.
Moram da kažem da je ministarka bila u Mačvi dva puta i lepo pričala, ali mi od lepe priče nemamo ništa. Termalne vode i dalje otiču u nepovrat i neiskorišćene su. Neplanskom eksploatacijom šljunka je u zadnjih par godina Drina odnela preko 30 hektara obradive zemlje na nebranjenom području, a u poreskom rešenju poljoprivrednika najveća stavka je baš naknada za odvodnjavanje. Ove godine na području opštine Bogatić je bilo poplavljeno preko tri hiljade hektara.
Mačvi je potreban novac i svaki dinar uložen u Mačvu državi će se vratiti trostruko, s obzirom na prirodne potencijale kojima Mačva raspolaže. Zato apelujem još jednom na sve odgovorne ljude u Vladi, ako ih, doduše, ima, da se zamisle koliko bogatstvo imamo neiskorišćeno, da ne bude samo po onoj narodnoj izreci "Bog nam da, a vlada ne da".
Ono što je najurgentnije u ovom trenutku je dovršenje započetog kanalizacionog sistema. Ostalo je da se dovrši još par kilometara glavnog voda i sekundarna mreža. To će biti veoma teško bez pomoći države.
Naime, raspisani samodoprinos građana je istekao, a prikupljena sredstva nisu bila dovoljna da se završi pomenuti kanalizacioni sistem.
Bojim se da ovaj veliki projekat ne prođe kao čuvena banja u Mačvi, koja je bila urađena i pred samim otvaranjem još pre 20 godina, a nije otvorena ni do dana današnjeg, nego naprotiv, uništeno je i ono što je do tada izgrađeno i sada je opet na početku, a možda i dalje od početka. Bojim se da se opet zastalo na pola puta.
Da ne pričam šta znači ovaj sistem kanalizacije za Mačvu, koja leži na ogromnim zalihama tople vode, koja se zagađuje velikim brojem septičkih jama. Takođe i voda za piće biva zagađena i veoma malo bunara bi prošlo sanitarnu kontrolu. Onda ne treba da se pitamo zašto je u Mačvi, po zvaničnoj statistici, najveći broj obolelih od tuberkuloze i bolesti bubrega.
Zašto se ne držimo izreke "bolje sprečiti nego lečiti", nego uvek radimo naopako. Umesto da investiramo u dobre projekte i time životnu sredinu učinimo zdravijom, mi ulažemo novac kasnije u naše propuste, tj. u lečenje bolesti nastalih našim nemarnim ponašanjem i zagađenjem životne sredine. Dokle tako? Zato apelujem na Vladu Srbije da iznos sredstava predviđenih u zakonu za opštinu Bogatić uveća za 10 miliona, kako bi se osnovne funkcije lokalne samouprave nesmetano ostvarile.

Dame i gospodo narodni poslanici, državljanstvo je jedno od osnovnih ljudskih i građanskih prava. To je status koji pojedincu omogućuje uživanje građanskih prava i državnu zaštitu, ali je istovremeno i element pomoću koga se određuje personalno važenje suverene državne vlasti i njenog pravnog poretka. Znači, država ima suvereno pravo da određuje uslove pod kojim određena lica stiču ili gube pravo na državljanstvo.
Kao što rekoh, državljanstvo je status koji pojedincu omogućuje državnu zaštitu. Da li je to naša država u stanju? Rekao bih da nije. Već duži niz godina naša zemlja ne može da pruži osnovnu zaštitu svojim građanima. Ovih dana smo to videli u slučaju košarkaša Milana Gurovića. Tu su zakazale sve državne institucije, počev od ministra inostranih poslova, koji, uzgred rečeno, zna da pozove regrute da se ne odazivaju na služenje vojnog roka, a ne zna da uputi protest Vladi Hrvatske, koja našem vrhunskom sportisti i reprezentativcu ne dozvoljava da nastupa za svoj tim zbog tetovaže na telu.
Tu je zakazao i Partizan kao sportsko društvo, koje svog igrača nije uzelo u zaštitu, nego je sramno pristao da igra utakmicu bez najboljeg igrača, samo da bi se dodvorio čelnicima ove Gudijer lige, ili možda Hrvatima. Tu smo svi pali na ispitu. Jer, ako sami sebe ne cenimo, onda šta da očekujemo od drugih, koji bi na sve načine da nas potcene i omalovaže.
Kao što reče Žarko Paspalj - stav Hrvata je toliko neukusan i bezobrazan da ne zaslužuje komentar, ali mi ovde u Srbiji sve shvatamo olako. Ovaj postupak mnogo više govori o njima nego o nama.
Milanova majka Mara reče da je najviše boli to što Hrvati mogu da budu rodoljubi i vole svoju zemlju, a mi šapatom govorimo da smo Srbi.
Zato vas pitam da li ćemo ubuduće, prilikom prelaska granice, biti skidani do gole kože da bi se ustanovilo da nemamo na telu neku tetovažu koja se nekome ne dopada, i onda tim postupkom da još više naši građani budu degradirani.
Može li naša država da zaštiti svog građanina, kao što to čine sve ozbiljne države u svetu? Još bi se zadržao na članu 52. koji kaže, između ostalog, i to da se državljanstvo može steći i na taj način ako je građanin imao prijavljeno prebivalište na teritoriji Republike Srbije u trajanju od najmanje deset godina. Mislim da je ovaj rok dug i da bi trebalo da se skrati.
Šta u tom slučaju sa našim građanima iz Republike Srpske Krajine, koji su proterani sa svojih ognjišta u vreme "Oluje" 1995. godine. Uostalom, mislim da je ovaj član i suvišan tj. nepotreban je. Sve ovo je lepo regulisano članom 23, uz malu korekciju, što smo mi u SRS uradili amandmanom koji je podneo moj kolega Milovan Radovanović. Na kraju da kažem u vezi člana 34, trebalo bi onome ko se jednom odrekne državljanstva izričito zabraniti da ga on može ponovo steći.

Dame i gospodo narodni poslanici, na osnovu člana 141. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije moj kolega iz Srpske radikalne stranke Milovan Radovanović podneo je amandman na član 23. stav 1. koji se menja i glasi: "Pripadnik srpskog ili nekog drugog naroda ili etničke zajednice sa teritorije Republike Srbije, koji nema prebivalište na teritoriji Republike Srbije, prima se u državljanstvo Republike Srbije ako je navršio 18 godina života i poslovno je sposoban i ako podnese pismenu izjavu da Republiku Srbiju smatra svojom državom".
Gospodine ministre, ako se neko pravo stiče podnošenjem zahteva, uz ispunjenje određenih uslova, kao što je regulisano članom 21. stav 1, onda je reč "može" nepotrebna. Zato mislim da bi trebalo da prihvatite ovaj amandman mog kolege iz Srpske radikalne stranke.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime SRS podneo sam amandman na član 14. stav 1. koji glasi: "Socijalno-ekonomski savet za teritoriju autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave (u daljem tekstu-lokalni savet) može da se osnuje sporazumom između nadležnih izvršnih organa autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave, sindikata, poslodavaca i nezaposlenih, osnovanog za teritoriju autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave ( u daljem tekstu-učesnici)".
Pošto je kod nas sve veći broj nezaposlenih onda je opravdano i neophodno uključiti u rad saveta i predstavnike nezaposlenih. Prilikom obrazlaganja ovog predloga zakona ministar je rekao da su nezaposleni uključeni u rešavanje svojih problema kroz Zakon o zapošljavanju, što suštinski nije tačno. Nezaposleni su prepušteni sami sebi bez mogućnosti da na bilo koji način utiču na rešavanje ogromnih problema kojima je opterećeno naše društvo.
Zbog toga je neophodno usvojiti moj amandman, kao i druge amandmane SRS, da bar kroz ovaj zakon Vlada pokaže da nezaposlene doživljava kao građane ove zemlje, a nemojte zaboraviti da je njihov broj skoro jednak broju zaposlenih.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime SRS-a podneo sam amandman na naslov iznad člana 2. Predloga zakona o sanitarnom nadzoru, koji se briše, a u članu 2. st. 1. i 2. menjaju se i glase: "Sanitarni nadzor je inspekcijski nadzor nad sprovođenjem zakona i drugih propisa, koji obuhvataju nadzor nad licima i delatnostima, građevinskim objektima, prostorijama i prostoru, postrojenjima i uređajima koji na bilo koji način mogu štetno da utiču na zdravlje ljudi i sanitarno-higijenske uslove.
Sanitarni nadzor je i zdravstveni nadzor na granici i drugim mestima u kojima se vrši carinjenje nad životnim namirnicama i predmetima opšte upotrebe koji se uvoze, kao i sanitarni nadzor na granici nad putnicima, njihovim stvarima i saobraćajnim sredstvima u međunarodnom saobraćaju, u skladu sa posebnim zakonima, potvrđenim međunarodnim ugovorima i međunarodnim sanitarnim konvencijama."
Inače, sam pojam sanitarnog nadzora je mnogo širok i uključuje druge subjekte, poslove i aktivnosti koje po svojoj prirodi ne pripadaju organima državne uprave, na primer, poslove preventivne medicinske zaštite, koje obavljaju zdravstvene institucije, fakulteti zdravstvene struke i slično.
Suština ovog zakona treba da bude to da sve što je štetno po zdravlje bude podvrgnuto sanitarnom nadzoru, odnosno kontroli koja pripada sektoru zaštite zdravlja. Formulacijama u članu 2. ograničava se sanitarni nadzor i stvara mogućnost da te poslove koji suštinski i organski pripadaju sektoru zdravlja preuzimaju razne interesne grupe i sektori koji nisu kompetentni da ocenjuju uticaj na zdravlje ljudi.
Najjednostavniji primer imamo kod vodosnabdevanja. Naime, 23% stanovnika u gradovima u kojima se vodovodi kontrolišu pije mikrobiološki rizičnu vodu, 20% pije fizičko-hemijski rizičnu vodu, dok 14% kombinuju oba ova rizika. To su zvanični podaci Instituta za zaštitu zdravlja "Batut".
Ne postoji jedinstvena državna strategija za rešavanje pitanja vodosnabdevanja stanovništva higijenski ispravnom vodom u dovoljnoj količini. Zbog nepostojanja takve strategije svi su u haosu, počev od javnih preduzeća koja proizvode i distribuiraju vodu, preko vodoprivrede, pa sve do institucija koje treba da kontrolišu vodu za piće i organa sanitarne inspekcije.
U takvim uslovima organizovanog haosa u ovoj oblasti stvoreni su uslovi za mešetarenje raznih interesnih grupa koje se vrlo dobro organizaciono povezuju. To stanje koriste pojedine interesne grupe koje su se okrenule promociji flaširanih voda mnogobrojnih proizvođača.
To možda i ne bi bilo tako loše da je kao u ozbiljnim zemljama pravilno rešeno javno vodosnabdevanje. U tim zemljama flaširana voda je pitanje izbora građana, a kod nas je predmet manipulacije tim istim građanima. Projekat je vrlo jednostavan. Sve je veći broj voda koje se proglašavaju neispravnim, a građani su prisiljeni da kupuju flaširanu vodu, a na tome se neko bogati.
Još bih iskoristio prisustvo gospodina ministra da ga upitam da li je upoznat sa radom novoizabranih direktora domova zdravlja u mačvanskom i lozničkom kraju.
Mislim da je bilo ozbiljnih prigovora na njihov rad, upućenih nadležnom ministarstvu, ali se ništa ne preduzima, jer se veruje njima, tj. direktorima na reč, jer su oni mahom svi iz G17 plus. Mislim da bi tu prava inspekcijska kontrola imala posla.
Kada govorimo o Predlogu zakona o sanitarnom nadzoru i sanitarni inspektori bi imali pune ruke posla, jer mnoge zdravstvene stanice nemaju ni osnovne uslove za rad. Kako rekoste, osnovni cilj donošenja ovog zakona je ostvarivanje sveukupne preventivne zaštite stanovništva. Za početak bih preporučio gospodinu ministru da sanitarni inspektori dođu kada je pijačni dan, pa da na licu mesta, kako kaže član 37, naplate kaznu od zdravstvenih radnika koji se nađu van doma zdravlja u radnoj odeći i obući. Mislim da bi to bila značajna stavka u punjenju osiromašenog budžeta.
Na kraju da kažem, amandmanom sam dao opštu definiciju sanitarnog nadzora, a u narednim članovima će moje kolege iz SRS-a detaljnije odrediti sadržinu tog nadzora.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime Srpske radikalne stranke podneo sam amandman na član 1. predloženog zakona, gde se reči "koje ugrožavaju zdravlje stanovništva Republike Srbije" brišu. Ovaj amandman sam podneo zbog toga što zakon ne može da određuje koje zarazne bolesti ugrožavaju zdravlje građana. Treba znati da sve zarazne bolesti ugrožavaju zdravlje. Ko je tu merodavan da kaže da jedna zarazna bolest više ugrožava zdravlje od druge? Mislim da su sve zarazne bolesti isto važne i treba im se posvetiti ista pažnja i značaj.
Zašto da se prijavljuje 70 zaraznih bolesti? Stalno pominjemo tu Evropu, a ovim zakonom, tj. po listi zaraznih bolesti, ona je daleko iza nas. Evropa evidentira ili prijavljuje 40 zaraznih bolesti, a mi čak 70. Da li to znači da su naši kriterijumi oštriji od evropskih? Tu se postavlja i pitanje da li je ta Evropa toliko ispred nas ili smo mi stvarno duplo zaostali što se tiče zaraznih bolesti? To ne bih rekao. Što se tiče smrtnosti od zaraznih bolesti, mislim da kod nas nije duplo veća nego u Evropi. Zato mislim da će Vlada prihvatiti ovaj moj amandman.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam Milivoje Vuković iz Bogatića, narodni poslanik Srpske radikalne stranke. Izlazeći za ovu govornicu, razmišljao sam kako da počnem ovaj govor, da bi me ljudi bolje shvatili i razumeli.
Verujte da mi je teško, jer dolazim iz kraja gde su živeli veliki narodni junaci, koji nisu žalili ni svoj život da daju za Srbiju. Ne mogu da ne pomenem Hajduk Stanka, Zeku Buljubašu, Stojana Čupića, Vojvodu Mišića i druge junake kojima se divila cela Evropa.
Šta sada ta Evropa traži od nas? Da povučemo tužbu protiv NATO agresora koji su nas bombardovali. Njih mogu i da shvatim, jer su učestvovali u jednoj sramnoj agresiji, pa sada pokušavaju da izbegnu plaćanje ratne odštete. Ali, to što priča naš ministar inostranih poslova, to nije blizu pameti.
Pre neki dan, tačnije u intervjuu 13. avgusta, beše još petak, ministar inostranih poslova, Vuk Branković, reče – da, dobro sam rekao, Branković, jer samo bi on to mogao da kaže – kako ćemo steći ogroman kredit kod vodećih zemalja sveta i njihovu naklonost povodom tužbi Bosne i Hrvatske protiv naše zemlje. Na koji to kredit Vuk računa? Da li na onaj što su obećali, kada isporučimo Miloševića, od pet miliona dolara ili možda kredit za Šljivančanina, Lazarevića i druge naše generale. Ako misli na te kredite, takvi krediti nam ne trebaju.
Srpski narod nije nikada voleo pretnje i ucene, a dokle će ići te ucene - te isporučite ovog generala, te onog generala, te Mladića, Karadžića itd. Da pogledamo realno: šta ako povučemo tužbu protiv NATO-a i posle toga Hrvatska i Bosna u Haškom sudu dobiju presudu? Onda će nas unuci i praunuci proklinjati u grobu, jer neće moći da otplate dug od 300 milijardi dolara, koliko traže Hrvatska i Bosna.
Ministar tvrdi da će Haški sud odbaciti našu tužbu i da ćemo taj spor sigurno izgubiti. Ako je to tako, onda nema potrebe da je povlačimo. Tada će bar ceo pošteni svet videti kakvi su međunarodni odnosi u svetu, da nema zakona ni prava, već je sve zasnovano na sili i pravu jačega.
Zbog toga mi nije jasno zašto ova žurba da se povuče tužba. Sačekajmo, neka je oni sami ukinu. Mislim da je tužba podneta po zakonima ove zemlje tj. po zakonima koje je donela ova skupština. Ako ti zakoni ne važe, onda izglasajte druge, pa da kažemo - ako nas neko napadne, nemamo pravo da se branimo, niti da tužimo.
Izgleda da bi to vama najviše odgovaralo. Kako se sada skraćuje vojni rok, uvodi civilno služenje vojske, dolaze nam strani "savetnici" u Ministarstvo odbrane Srbije i Crne Gore, možda će to tako i da bude.
Kako onda sa takvim zakonima očekivati da budući vojnici i oficiri brane zemlju. Ako se njihova žrtva može smatrati mogućim ratnim zločinom o kome će, da paradoks bude potpun, odlučivati upravo oni protiv kojih su se borili.
Mogu Vuka i da shvatim, on čuva svoju kožu, ali ga pitam gde mu je čast i obraz? Kako može da se odrekne Giške, Belog, Lainovića i stotine drugih srpskih boraca Srpske garde, koju su formirali tamo u Zečijem potoku. Da li se to Vuk uplašio komandne odgovornosti ili su mu možda gazde pripretile Hagom?
Naš ministar se zalaže za formiranje fonda solidarnosti za obeštećenje žrtava rata. On tako daje zeleno svetlo mnogim prevarantima i mešetarima. Naime, u gradovima Srbije se pojavljuju prevaranti koji obećavaju ljudima da se isplaćuje od tri i po do sedam hiljada evra za pretrpljeni strah od bombardovanja. Naivni ljudi, pogotovu siromašni, nasedaju na te laži, te se kriminalci bogate na bedi drugih.
Sramna je teza predstavnika vlasti, kojom pokušavaju da ubede narod da u interesu budućih dobrih odnosa sa agresorskim zemljama, treba prihvatiti odustajanje od tužbe, uz istovremeno isticanje da to odustajanje, kako uveravaju narod, ne sprečava pojedince da individualnim tužbama traže nadoknadu štete. Čiji su to pojedinci, ako nisu državni, ove države koja ima ustavnu odredbu da ih štiti?
Kakva je moć građanina pojedinca u državi koja bi povukla državnu tužbu, ostavljajući građaninu pojedincu da se tuži sa vladama najmoćnijih zemalja na svetu? Ako su države članice NATO-a tako snažne da neće udovoljiti zahtevu naše države za nadoknadu štete, kakva je sudbina ljudi i pojedinaca u procesima koji bi eventualno bili pokrenuti?
Kod nas u Bogatiću postoje dve menjačnice, gde se predaju rodni list deteta i fotokopija lične karte roditelja, a oni onda napišu molbu i to građani šalju u Švajcarsku, postoji adresa, preporučena pisma, avionska; sve to košta 1.200 dinara. Kada se pogleda koliko je interesovanje ugroženih ljudi, onda, za veoma kratko vreme, te menjačnice uzimaju 500 do 600.000 dinara od građana, a da nikome ne odgovaraju. To je čista prevara.
Da li se ovome može stati na put? Da li neko od ministara možda stoji iza toga? Šta rade javni tužioci? Da li smo mi pravna država?
Na kraju, upitao bih gospodu poslanike, ako donesete tu sramnu odluku da se povuče tužba protiv NATO, "su čim ćete izać pred Miloša i pred druge srpske vitezove, koji žive doklen sunca grije"?
Mi radikali, sigurno je, imamo su čim izaći pred Miloša i pred naš narod. Hvala. (Aplauz.)