Dame i gospodo narodni poslanici, svoju diskusiju ću posvetiti Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o rudarstvu, a kolege iz moje poslaničke grupe će govoriti o ostalim zakonskim predlozima koji se nalaze u ovoj grupi predloga zakona.
Kada uporedite Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o rudarstvu sa osnovnim tekstom Zakona o rudarstvu vrlo lako može da se utvrdi motivacija Vlade Srbije da sa ovakvim predlogom uopšte dođe pred Narodnu skupštinu. Dakle, osnovni cilj koji treba da postigne Zakon o izmenama i dopunama Zakona o rudarstvu, koliko god se vi trudili da to negirate, jeste zatvaranje većine, ako ne i svih rudnika sa podzemnom eksploatacijom u Srbiji. Svi članovi Predloga zakona, osim 16. i 17. člana, praktično služe da ovo o čemu govorim maskiraju raznim tekstualnim izmenama koje, ukoliko se zakon usvoji, neće imati apsolutno nikakav značaj i, s druge strane, da Predlog zakona ne bi bio sačinjen od samo ova dva nepopularna člana, već da ih bude, pro forme, dvadesetak.
Sve ovo treba posmatrati u aktuelnom trenutku i u sklopu velikih pritisaka MMF-a da se sa budžeta „skine“ svaki korisnik državnih subvencija, pa i rudnici sa podzemnom eksploatacijom, koji bez državnih subvencija mogu samo da zatvore kapije.
Sve ove tvrdnje izlaze na videlo kada se dođe, recimo, i do obrazloženja Predloga zakona, gde se na vrlo karakterističan način provlači priča o novcu koji bi Vlada uštedela ako bi se zatvorili rudnici sa podzemnom eksploatacijom.
Apsurdno je i cinično kada kažete da su razlozi zbog kojih se predlaže donošenje zakona „potreba bližeg i preciznijeg uređivanja uslova i načina eksploatacije rudnog blaga“ itd., da sada ne čitam vaše obrazloženje. Pitam vas, gde je to bliže i preciznije uređivanje uslova i načina eksploatacije rudnog blaga? Nema, sve je to maska. Dakle, centralna tema ovog predloga je zatvaranje rudnika. Ako ne prihvatite naše amandmane, sve ostale izmene osnovnog teksta zakona, bile one dobre ili loše (da kažemo da postoji i neka dobra) padaju u vodu.
Predložene izmene važećeg zakona su uglavnom, kao što sam rekao, do izmena člana 47. važećeg zakona, skretanje pažnje sa osnovnog problema u ovom predlogu, dakle, prosto usklađivanje sa zakonima koji su u međuvremenu stupili na snagu. Na primer, u celom tekstu se reči „zaštita na radu“, u skladu sa Zakonom o bezbednosti i zdravlju na radu, menjaju u „bezbednost i zdravlje na radu“; dalje, reči „saglasnost ministarstva“ menjaju se u „akt ministarstva“ itd. Do usaglašavanja svojinsko-obligacionih odnosa ne postoji obaveza dokazivanja vlasništva nad parcelama eksploatacionog polja pre eksploatacije polja zbog mogućnosti eventualne eksproprijacije u korist javnih preduzeća koja eksploatišu mineralne sirovine.
Važećim zakonom u članu 13. je precizirano da eksploataciju mineralnih sirovina može da obavlja privredno društvo, preduzeće, odnosno pravno lice. Nelogično je dodavati i preduzetnika kada je poznato da je samo izrada dokumentacije potrebne za dobijanje eksploatacionog prava, bez troškova istraživanja i troškova otkupa zemljišta, stostruko veća od troškova osnivanja preduzeća. Postavlja se osnovno pitanje – zbog čega ili zbog koga ovo radite?
Zanimljivo je da se preduzetnik ovim predlogom zakona stavlja u povlašćen položaj u odnosu na ostale privredne subjekte. Članom 22. za iste prekršaje predviđene su višestruko manje kazne za preduzetnike u odnosu na kazne predviđene za preduzeće. Za iste prekršaje preduzeće se kažnjava u rasponu od 300.000 do 3.000.000 dinara, a preduzetnik od 50.000 do 500.000 dinara ili, u drugom slučaju, preduzeće se kažnjava u rasponu od 100.000 do 2.000.000 dinara, a preduzetnik od 5.000 do 200.000 dinara. Jasno je da je nedopustivo ovoliko favorizovanje jedne vrste privrednih subjekata u odnosu na druge.
Interesantan je i predlog da se naknada za podzemnu eksploataciju svih vrsta uglja smanjuje sa jedan na 0,5%. Postavlja se pitanje ko će plaćati tu naknadu ako se zatvore ili zatvaraju rudnici sa podzemnom eksploatacijom uglja, što želite, nesporno je, ovim predlogom zakona da uradite?
Apsurdno je da tehničku kontrolu projekta vrši isto pravno lice koje ju je izradilo, jer se time obesmišljava tehnička kontrola. Ukoliko se za bilo koji nivo projektovanja, u bilo kojoj branši, u bilo kojoj državi, predviđa tehnička kontrola projekta, nikada to ne radi pravno lice koje je izradilo projekat.
Određeni broj članova predviđa izmene u načinu dobijanja odobrenja za početak eksploatacije mineralnih sirovina kao, na primer, definisanje zaštitnog prostora oko eksploatacionog polja, što je potpuno nebitno jer se sa sigurnošću može tvrditi da se neće dozvoliti otvaranje novih rudnika sa podzemnom eksploatacijom uglja kada je zadatak i cilj Vlade od 2001. godine zatvaranje rudnika sa podzemnom eksploatacijom uglja pod plaštom neprofitabilnosti, a u stvari, više pod pritiskom MMF-a, kao u Ukrajini, Rumuniji, Bugarskoj itd. gde su zatvoreni određeni rudnici uglja, a znamo da takvi rudnici svuda u svetu posluju uz subvencije svojih država.
Konačno, najbitnija u predlogu izmena Zakona o rudarstvu jeste izmena u članu 47. osnovnog zakona gde se u stavu 1. briše poslednja rečenica, koja predviđa izradu glavnog projekta za zatvaranje rudnika, ali sa mogućnošću ponovnog otvaranja rudnika. U datom, nepovoljnom momentu rudnici mogu da se konzerviraju, da tako kažem, do stvaranja pogodnih uslova da se ponovo otvore, to nije sporno, ali Vlada ovom izmenom to praktično neće više dozvoliti. Znači, kada se rudnici jednom zatvore, zatvoreni su i – gotovo.
Dalje, predlaže se dodavanje novog člana 47a u kojem se konačno jasno vidi kako da se zatvore rudnici sa, rekao bih, tragikomičnim rešenjima u tačkama od 1. do 6, gde se, na primer, predviđa rešavanje problema lokalnih zajednica nastalih zatvaranjem rudnika. Sada samo razrađujete ovu tezu za koju tvrdim da je ključna – zatvaranje rudnika koji su locirani na tim teritorijama.
Kako se to može rešiti kada se zna da svi rudnici zapošljavaju veliki broj ljudi u tim opštinama, pa bi zatvaranje rudnika dovelo do velikog broja socijalnih slučajeva i drugih brojnih problema u lokalnim zajednicama, kojih ova vlada kao da nije svesna?
Jedna od tačaka u ovom članu predviđa rešavanje problema viška zaposlenih u skladu sa zakonom. Postavlja se pitanje – kojim zakonom ste u nekom od hiljadu slučajeva kada ste otpuštali ljude to rešili na neki način?
Da li je to možda vaše rešenje kada vaš direktor Nacionalne službe za zapošljavanje kaže – spremni smo da dočekamo činovnike iz državne uprave i lokalnih samouprava. Gde je tu rešenje? Nikakvo rešenje tu ne postoji.
Iskustvo nam govori da je od hiljadu radnika iz javnog preduzeća rudnika sa podzemnom eksploatacijom koji su 2005. godine uzeli socijalni program i otišli iz preduzeća novi posao našlo ili otvorilo privatne firme samo pedesetak radnika.
Svi ostali su na spiskovima Nacionalne službe za zapošljavanje, ili sede i čekaju možda još deset godina do penzije, jer u tim godinama niko neće da ih primi na posao. To je, valjda, to vaše rešenje.
Na kraju, tu su još izmene kaznenih odredaba, koje takođe ne rešavaju ništa bitno za opstanak rudnika, što je po meni suštinsko pitanje, i s druge strane, ništa bitno za prevazilaženje problema koji bi nastali zatvaranjem rudnika.
Svi rudnici sa podzemnom eksploatacijom uglja su izuzetno stari, neki i preko sto godina, i jasno je da bez konkretnog ulaganja Vlade, bez novih investicija u postojeće rudnike nijedan neće moći još dugo da opstane. Postavlja se opravdano pitanje da li ste svesni uslova u kojima se radi u ovim rudnicima, ekstremno teških i opasnih po zdravlje i život ljudi?
Da vas podsetim, devedesetih godina Vlada Srbije je procenila da treba sačuvati ove rudnike sa podzemnom eksploatacijom uglja, jer su bili jedan od bitnih faktora i za očuvanje socijalnog mira, pa je 1992. godine doneta odluka o pripajanju svih rudnika Javnom preduzeću „Elektroprivreda Srbije“, kako bi prevazišli problem plasmana uglja, investicija i isplate zarada. U tom periodu nije bilo nekih većih problema što se tiče isplate zarada, izdvajanja sredstava za investicije, uplate doprinosa za PIO i doprinosa za zdravstvo, naravno u okviru mogućnosti države u tim teškim vremenima. Čak je u jednom periodu rudnicima određen novac od dva kilovata po svakom strujnom brojilu, da bi se to ubrzo ukinulo zbog velikog pritiska javnosti.
Veliki problemi u rudnicima sa podzemnom eksploatacijom uglja su počeli sa dolaskom nove vlasti posle 2000. godine, koja je pod pritiskom MMF-a samo čekala politički pogodan trenutak da krene sa zatvaranjem ovih rudnika. Konačno, 3. jula 2003. godine, sa dolaskom Kori Udovički, bivšeg savetnika u MMF-u, novog ministra za rudarstvo i energetiku, svi rudnici sa podzemnom eksploatacijom uglja izbačeni su iz sastava Javnog preduzeća „Elektroprivreda Srbije“ i ostavljeni na milost i nemilost surovom procesu privatizacije koji, imajući u vidu kako je kod nas sproveden, a da ne pričam ko su bili nazovikupci, oni ne bi mogli da prežive. Sindikat rudara je tada počeo generalni štrajk svih zaposlenih, koji nije uspeo.
Danas preživljavaju i rudnici i rudari, koji bez uplaćenih doprinosa za PIO ne mogu da odu u penziju; radnici koji su stekli uslove ne mogu da odu u penziju jer nikome praktično nisu uplaćeni doprinosi i to se rešava ad hok, doprinosi za PIO; doprinosi za zdravstvo nisu uplaćeni verovatno od 2004. godine, pa je posledica bila da po novoj odluci Vlade svi zaposleni u Javnom preduzeću za podzemnu eksploataciju uglja nisu imali overene zdravstvene knjižice od 1. jula do 3. avgusta 2009. godine, tj. nisu imali osnovno pravo da se leče. Sramota je da oni koji svakodnevno rizikuju život i silaze na više stotina metara ispod zemlje nisu imali čitav mesec pravo na zdravstvenu zaštitu.
Ono što sada sledi rudnicima jeste neizvesna borba za državne subvencije od 1. januara 2010. godine, što za njih praktično znači borbu za goli opstanak. Bez subvencija posledice će biti katastrofalne, a posledica je ugrožavanje socijalne egzistencije, sa članovima porodica, preko 20.000 građana Srbije.
U svim evropskim zemljama rudnici su se zatvarali na osnovu konkretnih zakona o zatvaranju rudnika, a ovim predlogom se predviđa zatvaranje na osnovu programa koji sačinjava javno preduzeće u čijem sastavu posluje rudnik.
Dakle, zatvaranje rudnika je veoma osetljivo pitanje. S obzirom na to da se naši rudnici nalaze u krajevima gde su praktično jedini privredni subjekti, njihovo zatvaranje izazvalo bi i migracije stanovništva, pa je nedopustivo da se zatvaraju samo na osnovu programa javnog preduzeća, a ne na osnovu ozbiljnije rasprave i, eventualno zakona, u Skupštini.
Šta je uopšte posledica, odnosno alternativa zatvorenim rudnicima? Uvoz uglja, koji je već uzeo maha. Neka oni koji vode Srbiju dobro izračunaju šta se više isplati, da li da pomognu našim rudarima, našim građanima, da ljudi zarade za život svojih porodica ili da trošimo devize za uvoz uglja, sa desetinama hiljada gladnih iz rudarskih porodica?
U periodu nestašice gasa i velikih hladnoća Vlada je vršila pritisak da se proizvede što više uglja. Tada se Vlada setila ovih rudnika i rudara, kako bi se sprečili nemiri, i tada su mnogi iz Vlade potencirali opstanak rudnika kao sigurnih preduzeća koja obezbeđuju energent kako za grejanje domaćinstava u velikim gradovima, tako i za proizvodnju struje u termoelektranama.
Napominjem da su rudnici državna firma, čiji je osnivač Vlada, i da bi država, to posebno potenciram, trebalo domaćinski da se ophodi prema svakom svom preduzeću, a ne da godinama dozvoljava uvoz uglja, čime se direktno ugrožava plasman domaćeg uglja, da dozvoljava mnogima da se usput obogate, jer taj ugalj nije jeftiniji, a da, s druge strane, pokušava da, suprotno od nekih drugih energenata, cenom uglja kupuje socijalni mir.
Dakle, potpuni haos. Vladino ponašanje je bez ikakve strategije kada su ovi rudnici u pitanju. Ne interesuje vas. Samo da nestanu, uz što manje medijske halabuke. Dakle, tiho gašenje. Zato se to provlači na ovakav način, kroz ovaj predlog zakona.
Srpska napredna stranka je podnela amandmane na ovaj predlog zakona. Dva amandmana, na 16. i 17. član, od životne su važnosti za rudare. Ostali ispravljaju neke nelogičnosti koje smo uočili. Posebno apelujem na sve poslanike da glasaju za ova dva ključna amandmana, da zajedno sprečimo mogućnost zatvaranja ne samo rudnika, već i nekih opština – Boljevac, Despotovac, možda Zaječar, ako se tako može reći, jer, u neku ruku, ovo će biti nastavak priče iz zakona o maksimalnom broju zaposlenih u republičkoj i lokalnoj administraciji, poznatijeg kao zakon o otpuštanjima, pa će onda da dođu na red zdravstvo, prosveta i drugi.
Zato vas pozivam da pokušamo da presečemo ovo. Sa naše strane ćemo učiniti sve da do toga, posebno na ovako surov način, bez ikakvog ekonomskog i socijalnog plana za rudare, po ko zna koji put, ne dođe. Hvala najlepše.