Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
Nema informacija o glasanjima.
Nema informacija o predloženim aktima.
Dame i gospodo narodni poslanici, dobro je što je veliki broj narodnih poslanika uključen u ovu raspravu, ali nije dobro što se ministar Dinkić ovde pojavljuje sporadično i zadržava vrlo kratko u ovoj sali.
Naime, mislim da je vrlo bitno da ovaj predlog zakona razjasnimo do kraja, da bi i nama poslanicima bio jasniji, odnosno potpuno jasan, ali da bi i građanima koji su za ovo zainteresovani stvarno bio do kraja jasan.
Stiče se utisak da predloženi zakon nije jasan velikom broju poslanika koji su prisutni u sali, a mislim da i predlagaču nije dovoljno jasan i da ga predlagač nije dovoljno dobro obrazložio i napisao, tako da će verovatno biti velikih problema u primeni ovog zakona.
Želim da kažem ono što sam već jednom rekao pre nekoliko dana ovde, da ovo što se sada nudi građanima Srbije u vidu besplatnih akcija od prodaje nekih javnih preduzeća, u stvari samo su mrvice za sirotinju.
Posle jedne bogate trpeze, za kojom su sedeli samo probrani i privilegovani, i kada su oni završili svoj posao i napunili svoje stomake, sada su ove mrvice ostale sirotinji, da se sirotinji oči zamažu.
Ovo je samo bacanje prašine u oči narodu i neko obećanje da će nešto od ove privatizacije u Srbiji, koja je, uzgred budi rečeno, i najveći zločin prema građanima Srbije koji je izvršen u ovih nekoliko godina, da će i oni nešto dobiti po osnovu privatizacije u Srbiji.
Naime, sama privatizacija je jedna velika nepravda prema građanima Srbije.
Ovim zakonom se ta nepravda još produbljuje, još uvećava. Ovaj zakon, koji je pred nama i o kome raspravljamo i danas i prethodnih dana, u koliziji je i sa samim Zakonom o privatizaciji.
Voleo bih da me ministar sasluša i da mi pokuša odgovoriti, možda nisam u pravu, ali Zakon o privatizaciji, koji je usvojen 2001. godine i po kome privatizacija u Srbiji traje punih 6 godina, predviđa da se od onih preduzeća koja se prodaju tenderom, jedan deo kapitala - 15%, ako se dobro sećam, izdvoji i deponuje u tzv. privatizacioni registar i da se taj kapital, kroz akcije, po isteku procesa privatizacije podeli građanima Srbije koji nisu od privatizacije dobili ništa. Čak je Zakonom o privatizaciji definisano da se to uradi u roku od dve godine po završetku procesa privatizacije.
Ministar ode ponovo, tako da ćemo ostati bez odgovora. Nije mi jasno zašto se u sve ovo ulazi ako se upravo juče završenom raspravom o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji rok za privatizaciju produžava za još godinu dana, a već krećemo sa besplatnom odelom akcija.
Očigledna je ovde namera, to moramo da podvučemo, iako je rečeno više puta, namera predlagača da u ovom momentu izađe pred građane Srbije sa ovim predlogom, da bi dobio neki glas na ovim predstojećim izborima, znači da bi kandidat vladajuće koalicije dobio neki glas i po osnovu jednog ovakvog zakona.
Naime, nije se moglo ući u ovo dok se proces privatizacije ne završi i dok ne budemo znali čime raspolažemo u privatizacionom registru.
Voleo bih da nam ministar Dinkić, mada on izađe, kaže koliko je preduzeća privatizovano putem tendera i koliko je to kapitala do sada deponovano, odnosno registrovano u ovom registru, čime to sada raspolažemo i koliko će svaki građanin Srbije dobiti iz ovog registra?
Ono što je meni jasno i što želim da prenesem građanima Srbije, to je da je ovim zakonom predloženo da se građanima Srbije udeli, ovo namerno kažem - udeli jedan deo sredstava u novčanom obliku, znači u novcu, od prodaje akcija koje su već deponovane u ovom registru, a da se od onih javnih, državnih preduzeća, koja tek treba da prodamo, da će se od njih deliti akcije.
Znači, građani će dobijati na dva načina. Prvi oblik je novčani, gde će se deliti novac od prodaje akcija koje su u privatizacionom registru, a drugi deo je onaj u papirima, u akcijama od preduzeća koja još uvek nisu prodata.
Mene interesuje i voleo bih da čujem to ovde, čime to raspolažemo u ovom registru, koja je to nominalna vrednost, ako preračunamo po vrednosti po kojoj su plaćene akcije prilikom prodaje ovih preduzeća, i koliko bi to, pod uslovom da imamo četiri miliona građana u Srbiji koji nisu ostvarili ovo pravo, u ovom trenutku svaki građanin Srbije dobio u novčanom delu?
Ako je verovati gospodinu Branku Pavloviću, koji je u vreme prethodne Vlade, kada je ministar Dinkić bio ministar finansija, bio direktor Agencije za privatizaciju. Šta se među njima desilo u međuvremenu, ne znam. Zašto su odnosi poremećeni, to me ne interesuje, ali verujući njegovom izveštaju i njegovim izjavama, u ovom momentu, od onih akcija koje su deponovane u privatizacionom registru, svaki građanin Srbije bi dobio po 40 evra. Molim vas, to je ponižavajuće za svakog građanina Srbije - 40 evra, a naspram toga su tajkuni iz ove vlasti i iz svih vlada od 2000. godine, koji su uzeli milione i milijarde evra od kapitala kojim je Srbija raspolagala.
Sledeće pitanje, koje je ovde takođe bitno i na koje želim da ukažem, kaže u članu 12. ovog predloga: "Akcijski fond, koji ima obavezu da prodaje ove akcije iz registra, može da ovu prodaju poveri domaćim i stranim specijalizovanim finansijskim organizacijama ili brokerskim društvima".
Onda kaže u članu 16. da će se sredstva ostvarena prodajom deliti građanima po odbitku troškova prodaje, a troškove prodaje će propisati nadležni ministar. Uz svo ovo poniženje prema građanima Srbije, sada će dobar deo sredstava od ovoga da se utroši, odnosno da neko dobije po osnovu prodaje ovih akcija. Znači, ne može država sama da to proda, nego će taj posao ustupiti nekom drugom, nekom ko je blizak vlasti, nekom vašem tajkunu koji će i po tom osnovu da se dodatno obogati.
Takođe, pitanje koje ostaje ovde otvoreno jeste - po kojoj ceni će se prodati akcije iz ovog registra.
Naime, u članu 12. kaže - cena po akciji po kojoj akcijski fond prodaje akcije ne može biti manja od cene po akciji koju je platio kupac kapitala po osnovu privatizacija. Ko to može garantovati tu cenu? Nije mi jasno kako može zakon to propisati. Ako se već ide na tržište, onda se ne može unapred propisati cena po kojoj će se prodavati. To će tržište regulisati.
Šta ćemo ako ne dobijemo tu cenu? To je opet zakon u članu 17. propisao, ako se ta cena ne ostvari na tržištu, takvo društvo, preduzeće o kome se radi, ima obavezu da u roku od 180 dana, u skladu sa zakonom kojim se uređuje tržište hartija od vrednosti, obezbedi da deo kapitala tog društva koji je registrovan u registru bude podeljen na broj akcija sa pravom glasa itd.
Znači, onda ćemo ove akcije prepraviti i podeliti svim građanima koji imaju pravo. Zašto to ne uradimo odmah? Zašto pravimo dupli posao ako ne moramo i ako već delimo jedne akcije od javnih preduzeća, zašto i ovo što je registrovano u registru ne podelimo u formi akcija, već ponižavamo građane, da im delimo neke novčane iznose od po 40-ak evra, koliko će to da vredi u momentu prodaje.
Takođe, ono što ostaje kao otvoreno pitanje - šta je sa preduzećima koja su već bila na aukciji prodata, zaposleni su već tamo upisani i evidentirani kao vlasnici nekih akcija, nikada nisu ostvarili dividendu po osnovu tih akcija, u međuvremenu su ugovori raskinuti zbog raznoraznih problema. Oni su formalno vlasnici tih akcija. Te akcije faktički ne postoje, niti oni imaju ikakvu korist od toga. Šta će biti sa njima? Zašto i da li oni imaju prava?
Iz ovog predloga sam zaključio da oni nemaju pravo da se pojave kao nosioci ovog prava na besplatne akcije i šta će i na koji način oni neko pravo u procesu privatizacije u Srbiji ostvariti, gde je pravda za njih? Gde je prava za zaposlene u preduzećima koja se restrukturiraju, koja odu u stečaj, koja se likvidiraju?
U Zakonu o privatizaciji stoji da će oni dobiti deo naknade u novcu po prodaji preduzeća posle likvidacije i stečaja. Molim vas, oni dobijaju nekakav novac, ako uopšte dobije, tek po namirenju svih drugih troškova procesa likvidacije, odnosno stečaja, što hoće da kaže da neće dobiti ništa, jer posle svih tih troškova, odnosno namirenja tih troškova, neće ostati ništa. To je još jedna nova nepravda.
Pre nekoliko dana sam govorio o Raketi iz Užica. Imate primer Rakete i štamparije Rujno i drugih preduzeća, gde je privatizacija izvršena u jednom momentu, ugovor raskinut, preduzeća propala i sada zaposleni imaju papire, imaju neko nominalno pravo, nikada nikakvu dividendu nisu ostvarili po tom osnovu i sada ne mogu da budu nosioci ovog prava, ovaj zakon im to uskraćuje. Šta će biti sa njima? Da li će ikada išta dobiti od privatizacije u Srbiji?
Dame i gospodo, mnogo je pitanja koja je ovaj predlog otvorio, na koja nema odgovora. Očigledno je, sve se radi u izborne svrhe, da se neki glas dobije za svog kandidata, ali definitivno ostaje velika nepravda prema građanima Srbije koji su decenijama sticali imovinu kojom se sada ovako olako raspolaže.
Na kraju, poručio bih građanima Srbije da se previše ne raduju ovome što im se navodno nudi ovim zakonom, jer su od 2000. godine sve ovo višestruko platili kroz cene energenata i struje, ali i komunalne troškove i druge troškove života. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine potpredsedniče, ne znam zašto smo napustili onaj dobri običaj da o amandmanima raspravljamo samo u prisustvu ministra. Mi imamo ovde tri ovlašćena predstavnika Vlade po ovoj tački dnevnog reda, trenutno nema nijednog ovde, a mi pričamo o amandmanima.
Vratiću se malo na ono što sam sinoć pričao ovde, na primer privatizacije Kompanije "Novi dom". U međuvremenu sam dobio još materijala, pa imam obavezu prema ljudima koji su tamo bili zaposleni da iznesem i to.
Naime, rekao sam sinoć da se jedan od objekata, ustvari jedini proizvodni projekat, fabrika na Voždovcu, prodaje za osam miliona evra, što je polovina od ukupne cene koja je plaćena za Kompaniju Novi dom u procesu privatizacije. Ali, ono što je još ovde teže jeste činjenica da su vlasnici Kompanije, novi vlasnici, potpuno napustili osnovnu delatnost ove kompanije.
Naime, pored toga što ukidaju proizvodnju, oni su faktički ukinuli i maloprodaju, koja je bila osnovna delatnost, jer je najveći broj objekata upravo izdat u zakup. To su objekti, rekao sam sinoć, u centralnim delovima i Beograda i ostalih gradova Srbije gde su oni postojali, ovde je i spisak svih tih objekata, ne bih sada čitao da ne oduzimam vreme. Evo, znači, kako uz blagoslov Agencije i gde naravno sedi neko ko je iz iste partije i koće dati blagoslov na sve to, možete znači u prvoj godini, protivnoj ugovoru o kupoprodaji, da napustite i osnovnu delatnost, da otuđite i veliki deo imovine i tako se postaje naravno tajkun, kapitalista u državi Srbiji danas.
Sada, opet uz izvinjenje što ću malo odstupiti od konkretnog amandmana, ali bitno je jer se radi takođe o privatizaciji, vezano je za ovu tačku dnevnog reda, a imam obavezu prema zaposlenima i bivšim zaposlenima jednog preduzeća iz Užica, da iznesem njihov slučaj. Naime, radi se o saobraćajnoj preduzeću "Raketa" iz Užica, koje je nekada bilo među tri ili četiri najveća saobraćajna preduzeća u Srbiji. Evo, vidite kako je u procesu DOS-ovske privatizacije po tom modelu ovo preduzeće propalo definitivno i načisto.
Preduzeće "Raketa" je prodato javnom aukcijom 27. decembra 2002. godine. Prodato je fizičkom licu za 58 miliona dinara ili nešto više od 900.000 evra po tadašnjem kursu. Neto vrednost preduzeća, koja je procenjena od strane jednog stručnog tima, objektivno iznosi oko 20 miliona evra, i evo tog prvog problema koji imamo u svim privatizacijama. Već sam rekao da su sve privatizacije posebni slučajevi i da se o svakoj može knjiga napisati, o svakoj privatizaciji, to je znači preko 2.000 posebnih slučajeva kriminala u Srbiji u ovih sedam godina.
Za nekoliko godina, koliko je ovaj kupac raspolagao imovinom "Raketa", uspeo je da zaduži ovo preduzeće višestruko, znači u odnosu na onu cenu koju je platio, tako da su svi objekti, sva nepokretnost je pod hipotekom, izuzev perona na Autobuskoj stanici u Užicu, a čak su i pokretne stvari, odnosno autobusi uglavnom založeni, odnosno na njima je upisano založno pravo zbog mnogih zaduživanja koje je ovaj vlasnik napravio u ovih nekoliko godina.
Završni računi u svim ovim godinama su tako pravljeni da je saldo uvek bio pozitivna nula, tako da oni radnici koji su imali akcije po ovom zakonu nisu ostvarili ništa po osnovu dividende. Sad je tu jedan novi problem, novi momenat i novo pitanje koje treba postaviti, a koje je vezano za ovaj sledeći zakon koji imamo na dnevnom redu, ovu podelu besplatnih akcija u Srbiji - da li će ovi radnici, ne samo "Rakete", već i drugih preduzeća u Srbiji koji su formalno upisali akcije i negde su registrovani kao akcionari, a nikada ništa nisu ostvarili, niti će, da li će oni imati pravo, po ovom novom zakonu o podeli akcija građana Srbije, da ostvare bar to pravo, ako već ovo prvo nisu uspeli da ostvare?
Krajem avgusta 2005. godine uspostavljena je hipoteka nad poslovnim objektom Autobuska stanica Požega u korist poverioca Poreska uprava, filijala Užice, radi obezbeđivanja privremene naplate poreza u iznosu od 88 miliona dinara. Ovo je opet jedno zanimljivo pitanje. Kako je moguće da se napravi ovako veliki dug po osnovu poreza državi u jednom preduzeću koje je privatizovano, a da država na to ne reaguje godinama? Znači, dug se stvara mesecima i godinama se to gomila i kada dođe do neke cifre koja premašuje iznos koji je on platio za preduzeće, onda se tek država pojavi i stavlja pod hipoteku objekte da bi taj dug naplatila.
Zašto država ne reaguje blagovremeno i kod ovih preduzeća, kako revnosno reaguje kod onih malih sitnih preduzetnika kojima se naplaćuju kazne u astronomskoj visini vrlo brzo i ekspeditivno?
U junu 2007. godine "Raketa" je izdala u zakup perone i pripadajuću infrastrukturu u Užicu jednom privatnom preduzeću iz Užica, iako je pre toga postojao dogovor između rukovodstva "Rakete" i lokalnih vlasti da se to uradi licitacijom i utvrđena je početna cena od milion dinara mesečno. Preko noći je od lokalnih vlasti stiglo naređenje da se ne ide na licitaciju, već da se to bukvalno ustupi ili pokloni, čitajte, jednom privatniku iz Užica.
Sve to što je trebalo na licitaciji da ostvari i veću vrednost od milion dinara mesečno predato je jednom privatniku iz Užica, uz obavezu da uposli 60 radnika koji su već radili na tim poslovima, da im isplaćuje minimalne zarade, minimalne zakonske zarade, da im isplaćuje topli obrok u iznosu od 1.500 dinara mesečno i da preko toga zakupodavcu "Raketi" isplaćuje 20.000 dinara mesečno. Pitam, da li je moguće u Srbiji u ovom momentu zaraditi više od minimalne zarade koja je zakonom propisana?
Dalje, u julu ove godine konačno, posle višegodišnje agonije, raskinut je ugovor o kupoprodaji "Rakete". Trgovinski sud u Kraljevu, a zatim i Viši trgovinski sud su to učinili, ugovor je raskinut i po zakonu Agencija je prenela kapital Akcijskom fondu. Verovatno će ići ona zakonska procedura dok se ponovo ovo preduzeće ne pojavi na novoj aukciji za privatizaciju.
Postavlja se pitanje šta sa obavezama ovog preduzeća, šta sa tim kapitalom, odnosno kolika je sada ta nova vrednost užičke "Rakete". Posle raskida ugovora, pre nekoliko dana, HVB banka je aktivirala hipoteku na deo stanične zgrade u Užicu.
Na licitaciji koja je održana pre nekoliko dana, a posle raskida ugovora, kao kupac pojavljuje se opština Užice i kupuje deo stanične zgrade za 23 miliona dinara.
Možda to ne bi bilo čudno da u opštini Užice postoje legalni organi vlasti, da je tamo situacija redovna. Međutim, u opštini Užice situacija je neregularna, neredovna ili vanredna, i to traje više od godinu dana, odnosno zvanično više od godinu dana u opštini Užice su privremene mere. Zvanično već godinu i po dana ne postoji SO Užice, što je protivno zdravom razumu i svim zakonskim propisima, ali niko u državi Srbiji na to ne reaguje.
U takvoj situaciji privremeni organ donosi odluku da osnuje novo javno preduzeće za javni prevoz i donosi odluku da kupi deo stanične zgrade, kako bi se, verovatno, počelo sa stvaranjem tog novog javnog preduzeća.
Naravno, ništa nije slučajno, jer je pre izvesnog vremena u Užicu Opštinski odbor DS počeo da deli jedan ovakav pamflet, na kome se građani pozivaju da se bukvalno izjasne, ovo ima oblik ankete, da li su za formiranje novog javnog preduzeća za gradski prevoz, jer život ne može da čeka, kako to ovde stoji.
Verovatno je cilj DS u Užicu da iskoristi ovu neregularnu situaciju tamo, da formira još jedno javno preduzeće i da smesti svoje nezaposleno članstvo u to javno preduzeće, jer je, naravno, ono što imaju od javnih preduzeća pod kontrolom do sada malo da bi se svi smestili tamo.
Vidite, ovde je jedna slika na kojoj je prikazan autobus iz kultnog filma "Ko to tamo peva" i jedan savremeni, pa stoji - ovako je sada, a ovako treba da bude. Tačno, ovako je sada u vlasti DOS-a, u privatizaciji DOS-a, a ovako je bilo pre te privatizacije u užičkoj "Raketi". Ovako je bilo i ovako bi trebalo da bude da nije bilo ovakve privatizacije u užičkoj "Raketi".
Prema tome, postavljam pitanje, ne znam kome, pošto ministar nije tu, ali ovo se prvo odnosi na ministra Markovića - da li je moguće da privremeni organ u Užicu traje duže od godinu dana? Da li je moguće da privremeni organ, bez obzira na njegovo trajanje, može da donese takvu odluku da formira javno preduzeće? Da li je moguće da privremeni organ može da izdvoji tolika sredstva u budžetu za takve namene da to sve plate građani Užica?
Dame i gospodo, ovo je samo jedan od primera privatizacije u Srbiji, privatizacije koja je jednom malom broju ljudi, koji su u režimu od 2000. godine, donela bogatstvo, enormno bogatstvo, a na drugoj strani je ostavila veliki broj ljudi, građana ove zemlje, da žive na ivici egzistencije.
Kada sam pre neko veče gledao emisiju "Upitnik" na Prvom kanalu RTS-a, u kojoj su gostovali ministri koji bi trebalo da budu danas ovde i kako voditeljka reče ova podela besplatnih akcija građanima Srbije može se nazvati i bakšiš za narod. U prvom momentu sam pomislio da je to i adekvatan naziv.
Međutim, čini mi se da su ovo samo mrvice koje su ostale sa jedne bogate trpeze koja se zvala privatizacija u Srbiji pod vlašću DOS-a.
Dame i gospodo narodni poslanici, očigledno da je rasprava o ovom predlogu izuzetno zanimljiva, pa se veliki broj poslanika javlja za diskusiju, a stiže nam i veliki broj poziva građana koji se, ojađeni ovom vašom privatizacijom u proteklih sedam godina, javljaju da kažemo neku reč i o njihovim problemima.
S obzirom na to da nisam imao vremena da se javim povodom amandmana gospodina Martinovića i gospodina Buhe na član 3. ovog predloga, sada ću, uz izvinjenje vama, da se vratim na član 3. Predloga zakona, koji se odnosi na član 12. osnovnog zakona.
U tom članu 12. govori se o pravu koje može imati potencijalni kupac, ili ko može biti potencijalni kupac kapitala i imovine, a ko ne može biti kupac kapitala i imovine u procesu privatizacije.
U stavu 3. stoji da kupac kapitala ili imovine ne može biti: 1. domaće pravno lice koje posluje većinskim društvenim kapitalom, što je logično; 2. fizičko lice, pravno lice i osnivač pravnog lica koji prema subjektu privatizacije ima dospele neizmirene obaveze, što je, takođe, logično; 3. fizičko lice, pravno lice i osnivač pravnog lica sa kojim je raskinut ugovor o privatizaciji, što je logično; 4, i to je ta novina koja je pompezno najavljivana ovih dana u medijima, da to ne može biti fizičko lice koje je osuđivano ili protiv koga se vodi postupak za sledeća krivična dela, pa su taksativno navedena krivična dela koja se ovde smatraju teškim za slučaj kupovine kapitala ili imovine u procesu privatizacije.
Odmah da kažem da je ovo moglo da se reši mnogo jednostavnije, pa da se kaže – sva lica koja su osuđena na određenu vremensku kaznu ne mogu biti kupci, ali to sada nije predmet mog izlaska ovde.
Naime, čitajući prvi put ovaj predlog, i pre završetka člana 3. sam postavio pitanje – šta je s osnivačima pravnih lica, da li ona pravna lica čiji su osnivači osuđivani ili se protiv njih vodi krivični postupak mogu biti kupci imovine ili kapitala?
Onda sam odgovor našao u poslednjem stavu 3. člana, gde stoji da kupac kapitala ili imovine ne može biti ni privredno društvo u kojem se lice iz stava 3. tačke 2. 3. i 4. ovog člana smatra kontrolnim članom ili kontrolnim akcionarom, u smislu zakona kojim se uređuju privredna društva.
Ako se pogleda Zakon o privrednim društvima, tamo ne piše da je kontrolni član ili kontrolni akcionar ono lice koje raspolaže sa 50%, odnosno više od 50% akcija ili glasačkih prava u društvu.
Sada postavljam jedno logično pitanje i voleo bih da dobijem odgovor odmah, ako je moguće. Da li to znači da, po ovim izmenama Zakona, kupac imovine i kapitala može biti pravno lice u kome je jedan od osnivača, recimo, suvlasnik, sa manje od 50%, osuđivan za krivična dela ili se protiv njega vodi postupak? Po ovom zakonu, to može.
Lično, mislim, Poslanička grupa SRS-a, takođe, da to nije dobro, da ćemo imati u praksi mnogo takvih slučajeva, da će doći do dogovora između suvlasnika u akcionarskom društvu ili nije bitno kakvom privrednom društvu, od kojih je jedan onaj koji ne ispunjava uslove ovog zakona, drugi ih ispunjava i taj je, navodno, većinski vlasnik, a oni će da se dogovore, pa će da učestvuju u privatizaciji, da kupe privredno društvo. Na taj način će i neko ko je osuđivan i za teška krivična dela, suvlasnik je nekog pravnog lica sa manje od 50%, što može biti i 49%, doći u poziciju da bude kupac u procesu privatizacije.
Mislimo da ovo nije dobro. Nažalost, nismo amandman na ovo podneli, ali bi trebalo da se ovde interveniše dok to predlagač može da uradi. Evo, na jednom primeru, da to plastično i obrazložim.
Recimo da je izvesni gospodin Aleksandar Vlahović jedan od osnivača pravnog lica koje se zove „Eki investment“ i da je vlasnik 51% kapitala, a da je drugi ortak vlasnik 49% kapitala, da je taj drugi osuđivan za krivična dela ili se protiv njega vodi postupak. To pravno lice, po ovom zakonu, može da učestvuje u privatizaciji i da kupuje preduzeća, odnosno kapital i imovinu u procesu privatizacije. Tako je po ovom zakonu.
Kako to izgleda i da ova sličnost nije slučajna, već namerna, evo, na primeru „Novog doma“. Preduzeće „Novi dom“ je privatizovano pre godinu dana. Kupio ga je konzorcijum tri pravna lica, od kojih je jedno „Eki investment'' d.o.o. „Novi dom“ je prodat za 17 miliona evra pre nepunih godinu dana. Šta je sve bilo u vlasništvu „Novog doma“, ne bih sada pričao pojedinačno, to postoji u ugovoru.
Šta se dešava? Posle nepunih godinu dana, ovaj konzorcijum traži od Agencije za privatizaciju saglasnost da otuđi deo imovine, iako to po zakonu ne bi mogao da učini. Naravno, pošto je direktor Agencije partijska drugarica, mislim da je gospođa Vesna Džinić sada direktor Agencije, ona daje saglasnost i sada se prodaje jedan objekat, i to fabrika, jedini proizvodni objekat „Novog doma“, fabrika na Voždovcu, po ceni od 8,5 miliona evra.
Znači, sav ostali kapital, svi ostali objekti, kojih ima više u Beogradu i u skoro svim gradovima Srbije, i to na najboljim lokacijama, ostaju za onih 8,5 miliona evra, koliko ostaje kada se ovo proda.
Po ugovoru, ovaj konzorcijum, odnosno vlasnici, trebalo je da investiraju oko 3 miliona evra u „Novi dom“, i to za izgradnju proizvodnog pogona i adaptaciju prodajnog prostora.
Sada se postavlja logično pitanje – ako su imali obavezu, po ugovoru, da investiraju u izgradnju proizvodnog pogona, zašto prodaju postojeći proizvodni pogon?
Drugo pitanje. Po njihovom elaboratu, postojeći proizvodni pogon, bivša fabrika „20. oktobar“ na Voždovcu, bila je najlošiji deo preduzeća, poslovala je s gubicima i odjednom se za nju dobija polovina ukupne sume za koju je kupljeno celo preduzeće.
Kako tako loša fabrika može da postavi tako dobru cenu na tržištu, ili kako ukupan kapital koji je prodat vredi tako malo, samo 17 miliona evra? Takođe se nameće pitanje – šta je sa radnicima zaposlenim u Fabrici "21. oktobar"? Gde su oni u svemu ovome?
Ovo je samo jedan od primera, kojih ima koliko i privatizacija u Srbiji, preko 2000 ovakvih primera u Srbiji, da je neko namerno potcenio vrednost imovine koja se prodaje, da bi, opet, neko drugi to uzeo za male pare, na štetu ove države, na štetu onih koji su decenijama sticali, a oni su danas ostali bez posla, bez ikakvih prihoda.
Deplasirana je priča o statistici, gospodine Vujadinoviću, kako je, statistički, plata mnogo veća nego što je bila pre sedam godina, jer znate onu Vibovu – statistika - naša dika, što poželi, to naslika.