Gospodine ministre, razumemo sada ovde čime treba da se bavi i kakav status po zakonu ima Naučno veće, ali ostaje jedna nedoumica, ko će da vrši procenu kvaliteta tog nastavno-naučnog rada i naučno istraživačkog rada, neko to mora da meri? Da li se i vi slažete sa tim? Da li će to da bude Vlada Republike Srbije, odnosno vaše resorno ministarstvo, to je ostalo kao nešto što nije prepoznato u zakonu, jer džaba nama što će mnogi instituti da rade svoj posao ako ocenu kvaliteta njihovog rada daju oni sebi samima, a ne dajemo ga mi kao država, odnosno vi kao resorno ministarstvo.

Pa znate, ove ćete da nagradite, oni su na tom polju, opet se vraćam na onu moju priču od malo pre, da je kvalitet tog rada u stvari presudan. Znate, da bi se razvijala nauka i uopšte sistem visokog obrazovanja u zemlji nije dovoljno da to bude masovno.

Kada se vratite u vreme kada ste vi, gospodine ministre, studirali u onoj bivšoj Jugoslaviji, pa u celom svetu da pogledate, ja ne znam, možda je bilo, najviše možda, na celoj planeti, 30 do 40 miliona studenata, da li je tako?

Danas, ja mislim da ima oko 200 miliona studenata na raznim univerzitetima. Neko će da kaže – jao, ljudi, u Srbiji, odnosno pojedina deca ne mogu da dobiju i koji žele odmah posle srednje škole zaposlenje, pa hajde da upišu neku od ovih visokih strukovnih škola ili neki fakultet.

To je pohvalno i to je u redu. Naravno, mi samo osuđujemo svako štancovanje diploma i da neko stiče doktorate, da ih plagira itd, ali što se tiče ovoga, mislim da bi ste ipak trebali da razmislite nekom izmenom i dopunom ili kroz neki način na koji ćete to da uradite, kako ćete da vrednujete rad ovih instituta. To su instituti za različite oblasti naučno-istraživačkog rada.

Ovako pre nekoliko godina kada se ono sve desilo sa Institutom za zrna žita u Kragujevcu, ispostavilo se da skoro niko nije vrednovao njihov toliki rad i toliko proizvedenih novih vrsta i još rade, evo rekla sam i prošlog puta, tek za četiri godine će se pokazati rezultati tog rada, a ipak su oni uspeli da kroz taj svoj rad doprinesu ekonomski. Nemojte da mislite da ćemo omalovažiti nekoga ko se ne bavi naučno-istraživačkim radom, gde je ta komercijalna strana možda zakasnila, ali ovim bar ljudima, pa kao što je ovaj Institut za povrtarstvo u Smederevskoj Palanci, za voćarstvo u Čačku i evo ovaj pomenuti, ipak im dajte neko više vrednovanje i mogućnost da oni dobiju i potrebna sredstva da bi išli dalje u tom svom pozitivnom pravcu.

Nije problem što se u ovu raspravu umešao kolega Rakonjac, ali jednostavno nije razumeo.

Najpre, uopšte nisam rekao u svom izlaganju da naučno veće treba da vrši ocenu naučno-istraživačkog rada, već sam samo potencirala to, sa čime se ministar složio, da ti kriterijumi i ocena naučno-istraživačkog rada, a ko to radi, vi ste rekli, utvrđeno je ovim zakonom, moraju da budu usklađeni sa svim tim svetskim trendovima, jer nismo mi sami na planeti, pa moramo da se malo osvrnemo, a naročito pošto je čitavo društvo u procesu globalizacije, i na taj aspekt.

Ono protiv čega je SRS, a to je naš amandman, evo da zna i kolega Rakonjac, a i da ne bude zabune, kako on reče, u javnosti. Mi tražimo, odnosno kolega Filip Stojanović, da se tačka 8. kod utvrđivanja nadležnosti naučnog veća koja kaže – obavlja i druge poslove utvrđene statutom instituta i ovim zakonom briše. Zbog čega? Zato što je bespotrebno da nešto što je utvrdio ovaj zakon se sada dodatno rešava statutom. Statut može da bude pretočen iz ovog zakona.

Da ne bi, gospodine ministre, a mi to uvek radimo, ne znam da li ste primetili kod ranijih zakona, ima i kod drugih zakona, imali smo i Zakon o zdravstvu i da sada ne nabrajam, ovde više puta, to je uvek mogućnost za zloupotrebu. Navešću vam jedan primer, možda ne znate, u Kragujevcu na Medicinskom fakultetu, kako koji dekan dođe, status se menja ovako ili onako zato što je kod jednog nešto moguće po statutu, a kod drugog nije moguće.

Prema tome, da ne bi došlo do takvih zloupotreba, smatramo da izričito statut treba da bude definisan na osnovu zakona, odnosno njihove nadležnosti i poslovi, a ne da oni izmišljaju toplu vodu, jer znate nekada će nekome nešto da zatreba. Imate lične situacije, na nekim drugim isto. Skoro sam razgovarala sa našom uvaženom sugrađankom iz Kragujevca, profesorkom Aleksandrom, koja je u Odboru za akreditaciju visokoškolskih ustanova, poznajem je dugo, jer moje prvo zaposlenje je upravo bilo na Mašinskom fakultetu u Kragujevcu kada sam davnih 80-tih godina bila urednik, možda će vam biti čudno, ali zaista je to bio časopis koji je imao neku svoju naučnu vrednost, časopisa „Motori i motorna vozila“ kod pokojnog akademika Simića.

Pričale smo o tome kakva se to stvorila rašomonijada zbog svega onoga što se dešavalo u Kragujevcu i našem rektoratu i univerzitetu sa raznoraznim statutima i bahatostima pojedinih čelnika. Ne samo ove poslednje afere, nego ima toga unazad 20-30 godina. Mi pričamo za naš grad. Da to ne bi bio slučaj, onda treba precizno i lepo da se definiše šta oni mogu, a šta ne mogu, i da samo ono što je iz slova zakona pretoče u statut.

Postavljam pitanje Vladi Republike Srbije, premijeru Ani Brnabić, ministru finansija Siniši Malom i predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću, kada će i da li će uopšte u Kragujevačkoj fabrici Fiat otpočeti proizvodnja novog modela, jer to je jedini način da se umire veoma uznemireni u fabrici Fiat zaposleni, koji su svesni toga da ova pod znacima na investicija veka ide u sunovrat iz razloga što sve to što je do sada urađena, od 2012. godine, evo sedam godina je išlo na štetu Republike Srbije?

Kako to objasniti a da građanima bude jasno? Naime, inicijativa tadašnje dosmanlijske žute vlasti, Mlađana Dinkića je prilikom ugovorom sa Fiatom ko je imao svoje skrivene klauzule, o čemu smo govorili u javnosti, a to je da je država dala 12.000 evra subvencija za svako radno mesto, da je grad Kragujevac oslobodio Fiat plaćanja oko 120 miliona za lokalnu infrastrukturu, da država Srbija ne ubira nijedan jedini dinar od poreza na zarade u Fiatu, već je Fiat toga kao privilegovana strana kompanija oslobođen.

Sada se postavlja pitanje kada smo već uložili oko milijardu i 200 miliona ili ko zna koliko još više, a tome se kraja ne zna, u stranu kompaniju gde je država vlasnik 33% akcija, ne pitavši građane Srbije vi nastavljate to dalje da radite. Kakva je sudbina jedne fabrike gde je i sam menadžment italijanskog Fiata kaže da bez tog novog modela oni ne mogu da očekuju probojni na jedno tržište, a prema rečima direktora Fiata za Srbiju novi model će koštati, njegovo promovisanje, konstrukcija i pojavljivanje na tržištu više stotina miliona evra.

Postavlja se pitanje, dame i gospodo, zato postavljam ovo pitanje i Ani Brnabić i Aleksandru Vučiću i Siniši Malom, ko će to da plati i zbog čega više Srbija država da plaća stranu kompaniju koja umesto da proizvodi 300.000 modela 500L kako je bilo rečeno i pompeznog bilo najavljivano te 2012. godine, sada ima proizvodnju od svega 80.000 sa neizvesnim mogućnostima za izvoz.

Podsetiću vas da sam Aleksandar Vučić rekao – 50 puta ako treba pitaću Putina za izvoz Fiatovog modela na Rusko tržište. To jednostavno nije moguće po sporazumu o spoljnoj trgovini koji imamo sa Ruskom Federacijom, jer samo jedan jedini deo u tom automobilu neka pumpa ili kako se već zove proizvodi se u Srbiji, sve ostale su komponente stranih proizvođača.

Uzgred, veoma je važno da podsetimo javnost, prošle godine Fiat je ukinuo treću smenu, otpustio 700 radnika, plate koji su radnici tražili posle štrajka minimalno su povećane ali sa neizvesnošću šta će dalje sa njima biti. Da li vi mislite, dame i gospodo narodni poslanici da bilo ko od zaposlenih radnika u Fiatu može, iako ima tzv. stalna primanja sebi da priušti to da uđe u kredit za rešavanje stambenog pitanja. Naravno da ne jer je neizvesnost velika.

Vi svi koji pratite automobilsku industriju širom sveta znate da svake godine ovde u Beogradu na svetskim sajmovima, sve auto kompanije izlaze sa tzv. ristajling ili nekim novim modelima automobila. Mi smo za ono što smo platili preko milijardu evra, ali kažem i do milijardu i dvesta miliona evra, samo država Srbija dobili ništa. Nemojte molim vas te statističke prikaze i ne želim da mi se to stavlja u odgovor, kako je povećan BDP i izvoz. Molim vas, Fiat Srbija plaća samo na ostvarenu evenualnu dobit minimalno u odnosu na ono koliko država izdvaja iz budžeta. Prema tome, to je strateško pitanje, ne samo za radnik i za žitelje Kragujevca, jer grad je potpuno potonuo. Od onog entuzijazma, od dolaska Italijana, od svega toga i komponentaša koji su takođe otišli iz Srbije posle smanjenja proizvodnje ostale su samo lepe reči, a Fiat kao jedna takva investicija izgleda da vodi u provaliju.

Gospodine Arsiću, gospođo Mihajlović, ja bih zamolila stručnu ili tehničku službu i vas gospodine Arsiću, da mi omogućite da prilikom izlaganja koristim mapu koju je gospođa Mihajlović donela, jer ja o konkretnim potezima, jer šta bi značila ova mapa kao ukras ovde, građani treba da znaju da je mapa tu. Proučila sam je danas. Više puta sam pogledala kompletnu deonicu autoputa o kojem govorimo, ali da bih kompetentno ušla u raspravu sa gospođom Mihajlović i njenim saradnicima morala bih da objasnim nešto. Tako da mi ne oduzimate ovo vreme, a da mi omogućite da imam ovu mapu.

Ne, to nije moguće gospođo Mihajlović, jer ovde ni lupa ne pomaže. Dakle, konkretno da bi građani mogli da vide, kao što inače koristite i vi i vaš predsednik u televizijskim emisijama, da pokažemo o čemu se radi, jer ću da se obraćam i građanima tih mesta.

(Predsedavajući: Kako mislite koleginice Jovanović, građani čuju.)

Šta ste razmišljali kad ste doneli ovu mapu u salu? Jel ste vi prišli da je pogledate, jer znaju građani šta to znači? Šta je ovo ovde, neki dekor ili šta? Ako je u svrhu toga da možemo da razgovaramo, eto da to iskoristim. Ako ne, onda pretpostavljam da vi sve to imate u glavi i da pogledate na ovome, a ja ću konkretno da pitam.

(Predsedavajući: Nemam mikrofona pored mape.)

Počeću od toga da je osnovno nepoznavanje stvari to i stvara se zabuna i kod narodnih poslanika koji možda nisu, a čak su iz vlasti, to hteli da proučavaju, evo slepo vam veruju i vama gospođo Mihajlović i drugim zagovornicima davanja ovog posla direktnom pogodbom kompaniji „Behtel“. Koja je ta kompanija? Znači, taj izvesni Voren Behtel je kompaniju osnovao u Americi pre 121 godinu. Četvrta generacija njegovih potomaka vodi tu kompaniju i to nema nikakve veze sa zvaničnom politikom Amerike kako ste danas to pokušali da objašnjavate mojoj koleginici, koja naravno se na to samo smejala, i sa time ko je na vlasti u Americi.

Ovo je privatna korporacija koja dobija veoma unosne poslove širom sveta. Da ne bi ponavljala ono što su kolege govorile, dakle bilo je takvih poslova okončanih, a nekih koji su bili u pokušaju, kao recimo posao u Rumuniji, od Bukurešta do Mađarske granice, koji je zaustavljen posle izvesnog vremena zbog toga što su Rumuni shvatili Behtel stalno poskupljuje cenu kilometra.

Mogu slobodno da kažem, zato sam i tražila da vama konkretno pokazujem, građanima Srbije i narodnim poslanicima ovu mapu, da deonicu od Preljine do Kraljeva, što se tiče doline Zapadne Morave, odlično poznajem, svako selo, svaki put, lokalni put i nebrojano puta sam i sa jedne i sa druge strane reke Morave, jer moj otac je iz sela Katrga i svi Jovanovići žive dan danas tamo u tom selu, odrasla sam na neki način tamo, iako sam rođena Kragujevčanka i znam koliko je ovaj projekat u svojoj inicijalnoj tek postanci ili ideji, izazvao reakciju kod građana.

Naravno da će svako da se obraduje da dobije autoput, pogotovo zbog toga što je to i normalno da autoput povećava cenu poljoprivrednog zemljišta, daje mogućnost da ljudi bolje žive da ostanu tu, itd. Ali, treba objasniti onda i tim meštanima tih svih sela, pa i dalje do Kruševca, zašto Behtel? Nema razumnog objašnjenja, osim onog da je to čisti lobi američkog ambasadora…

Zašto da privodim kraju, pa ja imam devet minuta na raspolaganju.

Nemojte molim vas, imam devet i po minuta na raspolaganju.

Možete vi da pričate šta god hoćete, devet i po minuta ili da kradete vreme.

Ti, kako se već zoveš, ti Đokiću, koji si relikt tog nekog vremena gde si mogao da komanduješ vreme itd… (Isključen mikrofon.)

Gospodine Arsiću, reklamiram član 27. i član 32.

Dakle, elementarna neka pristojnost mi nalaže da u ovom trenutku, zbog pre svega korektnosti uvek zamenika generalnog sekretara, i biram reči kojima ću da se obraćam. Dakle, ako niste imali tu mogućnost, a mislim da ste imali, koliko ste godina bili u SRS, a i posle toga, kada ste je napustili otimanjem mandata, mogli ste da naučite jednu stvar da nikada ni za sekundu i nizašta nismo pogrešili.

Kolega Milorad Mirčić i kolega Miljan Damjanović su koristili u okviru poslaničke grupe svoje vreme i iskoristili manje od 19 minuta. Preostalo vreme SRS je upravo onoliko koliko sam ja računala u svom obraćanju.

Gospodine Arsiću, ne znam čemu to, najpre u jednom trenutku, valjda mislite da vas u tom trenutku posmatra ovaj vaš Fabricio, glumite neku demokratiju i znate stav SRS, da mi nismo za ograničavanje vremena, pa tako sada sami sebe nekako pokopavate, ili već ne znam šta da kažem. Pre samo sat i po vremena ste dozvolili da replike, i mi smo vam rekli: „U redu je, nije problem, neka se vodi jedna rasprava i diskusija“, traju 10 ili 12 minuta. Ja krenem da govorim o tački dnevnog reda, sa namerom da kroz konkretna sela i probleme sa kojima će ljudi eventualno da se suoče pre početka izgradnje autoputa govorim, a vi kažete: „potrošili ste vreme“, a da niste konsultovali stručnu službu, već kažete – hej, čekajte, ja ću to. Da li će te vi, gospodine Arsiću, uopšte da vodite možda sednicu za pola sata, ko to zna. Šta ja imam da čekam? Na licu mesta… (Isključen mikrofon.)

Da, želim.

Javljam se ponovo za povredu Poslovnika. Zaista, ovo sada prelazi u lakrdiju. Morate da nam kažete šta ste vi radili. Kako ste vi sabirali sekunde i minute u svojoj glavi, ja to ne znam. Ja želim da gospodin Branko, kao odgovorno lice, i vi kažete, molim vas, ozbiljni smo ljudi, koliko je vremena u načelnoj raspravi od 28 minuta nepunih, koliko ima SRS, koristio kolega Mirčić, a koliko kolega Damjanović, koji su govornici pre mene na listi. Saberite mi ta dva vremena kroz elektronski sistem pojedinačno, naravno, njihove govore u okviru prozivke po listi. Ostatak vremena želim da koristim, jer to je pravo koje ima SRS.

Hvala.

Gospodine Arsiću, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, kada je u mom rodnom Kragujevcu davne 1838. godine osnovana prva visokoškolska ustanova „Licej“, koji je nekoliko godina kasnije prebačen u Beograd, na tom svom prvom predavanju budućim visokoškolcima Dositej Obradović je u svom govoru rekao – blago vama koji poštujete i ljubite nauku i koji ćete biti pokorni i poslušni svojim učiteljima.

Već vidite tada u tom Dositejevom govoru reč nauka je imala centralno mesto, jer on je smatrao da su i nauka i obrazovanje nespojivi i da jedno bez drugog ne ide i da je to jedna neraskidiva nit koja i jedno i drugo mora stalno da prati, jer upravo iz tog obrazovanja, dakle, onog osnovnog, pa preko visokoškolskog, dolazimo do naučnih istraživača, ljudi koji ostavljaju trag u onome što rade u raznim disciplinama.

Sada, posle 180 godina, kada dobijamo jedan ovakav zakon u Narodnoj skupštini, mi treba da se zapitamo šta je to što Srbija može da ponudi u naučno-istraživačkoj oblasti, a koliko je potencijala prisutno čuli smo od mnogih kolega koji su govorili, pre svega, poslanici SRS, a i drugi su to pominjali, a to je zbog budućnosti generacija koje dolaze i zbog onoga što oni treba da ostave u nasleđe i kroz neke nove ideje i kroz verifikovane naučne radove.

Sada dolazimo do toga, gospodine ministre, da ovaj zakonski okvir nije dovoljan. On jeste u smislu definisanja toga kako će da posluju institucije od nacionalnog značaja, instituti. O tome ću da govorim ako budem imala sada vremena, a ako ne po amandmanima. Kako sad u Srbiji da vrednujemo naučno-istraživački rad pojedinca? To je ključno pitanje. Zato što, pomenuli ste svetsko tržište, pomenuli ste i nama prijateljsku i veliku Narodnu Republiku Kinu i saradnju naših univerziteta sa institutima iz Pekinga, iz Šangaja i samoinicijativne razne radionice koje potpisuju profesori sa univerziteta, nevezano za državu, dakle, postoje kontakti koje ljudi imaju, onda bi bilo logično da posle usvajanja ovog zakona, gospodine ministre, donesemo naučnu strategiju o istraživanjima. Iz prostog razloga što mi ne možemo sa nekima drugima u svetu u pojedinim naučnim disciplinama da se takmičimo.

Primera radi, baš sam to detaljno istražila i pogledala, samo u oblasti hemijske nauke ima sada, kažu, 1.000 pravaca. Preko milion ljudi istraživača u svetu na trenutno 50.000 projekata radi u hemijskoj oblasti, što znači da mi treba negde da se pronađemo u svemu tome.

Drugo, kada su u pitanju društvene nauke, pominjao je to poslanik Atlagić, a i neki drugi, on je to govorio iz konteksta toga što je on predavač na jednom univerzitetu i pripadnik te partije koja je na vlasti, a ja kao srpski radikal moram zaista danas da se zapitam koje su to oblasti društvenih nauka, društvene vrednosti koje treba da se promovišu. Mi znamo koje su to društvene vrednosti: da poštujemo druge, da najviše volimo svoj narod, svoju državu, da imamo svetle primere iz naše istorije, da ne dozvolimo da nam se greške ponove. Ne može onda nama neka trula Evropa i evropski standardi iz Brisela da kreiraju društvenu svest o tome šta je dobro za Srbiju i za srpski narod, jer to je jednostavno neprihvatljivo.

Mi smo kao stranka, gospodine ministre, dali izuzetan doprinos za razvoj, to mogu slobodno da kažem, bez skromnosti, i društvenih nauka, i filozofske misli, slobodarske misli, formiranje 2000. godine našeg naučnog časopisa „Srpska slobodarska misao“. Sve vreme, dakle, posle 5. oktobra, svih neprijatelja koji su nadirali na Srbiju, hapšenje od strane zlikovačkog Haškog tribunala i odvođenja ljudi iz političkog, vojnog i policijskog vrha, davali smo smernice kroz taj časopis, kroz radove koji ne mogu da se gledaju kao politički, nego baš naučno-istraživački, kuda Srbija treba da ide. Mi možemo slobodno da kažemo da je to jedan pečat u istraživačkom radu koji treba da se vrednuje na pravi način.

Ovi nacionalni instituti u našoj zemlji, koji su svi u vlasništvu države, a njih je 70, mislim da je 28 naučnih i 32 imaju naučno-istraživački status, nikako ne smeju, gospodine ministre, i ni po koju cenu da pređu u neke privatne ruke, bez obzira na to što ste vi u članovima 55. i 56. zakona ostavili taj limit, odnosno da 51% vlasništva države mora da bude. Gde nas onda to vodi? Znate, ovi iz Evrope, iz Amerike, iz velikih korporacija hoće sve u Srbiji da otmu, našu zemlju, a o tome je govorio jutros kolega Jojić, i naše mlade ljude, pa se koristi taj žargonski termin „odliv mozgova“, a ti ljudi odlaze zbog toga što ovde nisu dovoljno vrednovani u svom naučno-istraživačkom radu.

Zbog toga mi smatramo da nije dovoljno novca u budžetu. Ima dovoljno za plate zaposlenih u naučno-istraživačkom sektoru, ali 80% u budžetu odlazi na to, a samo 20% na radionice, na pojedinačne naučno-istraživačke projekte, a to nije dovoljno.

Tu ima kolega koje se bave naukom iz raznih oblasti i u tom svetskom rangiranju, u indeksu naučnih citata, mnogi svetski naučnici kažu, mlađi i neki koji su dugo na toj naučnoj sceni, evo, ja sam najviše citiram tu, onda on tako dobija bodove na međunarodnoj naučnoj sceni. Pitanje je da li je to pravo vrednovanje nečijeg naučnog rada? Znači, sve rade lobiji, svetske korporacije koje guraju njihove istraživače i onda mi moramo da se nađemo, kao zemlja, i da odredimo pravce, šta je to fundamentalno što ćemo da radimo u naučno-istraživačkoj oblasti, a šta je ono što već postoji i što godinama rade pojedini instituti.

Kada govorimo o očuvanju tih instituta, ne možemo više da dozvolimo, gospodine ministre, da jedan institut ili Centar za strna žita iz Kragujevca doživi onakvu sudbinu, kao što je živeo posle ovih dosmanlija i sve do pre nekoliko godina, ali nije ni ovo dobro rešenje. Oni sada imaju neke kakve, takve plate i odlukom Vlade su prešli u nadležnost lokalne samouprave. Međutim, ne zato što ja dolazim iz tog grada, ali pogledajte samo danas, sada je to vreme kada mogu da se pogledaju plodovi njihovog rada, juli mesec, nove kulture i nove sorte pšenice i ječma, koje će se pojaviti na tržištu tek za nekoliko godina, oni su uspeli da proizvedu na veoma malom zemljištu i sa skromnim uslovima rada. Koleginica je pominjala neke druge. Dajte da takvim ustanovama damo veći značaj i da oni budu finansirani od strane države, da znamo u šta mi ulažemo, pa sa time ćemo da se pojavimo na svetskom tržištu.

Godinama sam sarađivala sa agrozajednicom Srbije, pre svega, sa Voćarskim institutom iz Čačka, ne kao političar, nego iz mog drugog posla i bila sam ponosna na te ljude, pogotovo na Institut iz Čačka, jer te čuvene sorte voća nigde više ne postoje u svetu. Zaista se zgranem kad vidim na nekom od ovih sajtova kako ovi nesrećni Hrvati, koji nemaju ni svoj jezik, prisvajaju neke sorte našeg voća. Dakle, u tom pravcu treba da idemo, da tom jednom generalnom strategijom, koja treba da usledi posle ovog zakona, odredimo pravce za naše mlade istraživače.

Ono što je najvažnije, time ću završiti, jer više nema vremena, gospodine ministre, ne smemo da dozvolimo ni u jednoj oblasti da doktoranti dođu do druge ili treće godine doktorskih studija, a da nemaju stalno zaposlenje. Vi ste malopre rekli kakve su stipendije i koliko su povećane u nominalnim iznosima. Da li vi znate, ima verovatno takvih slučajeva i u drugim univerzitetskim centrima, da mi u Kragujevcu, pre svega, na Medicinskom fakultetu imamo ljude koji su na drugoj, trećoj godini doktorskih studija i sad možda će da dobiju, sada je Statut fakulteta promenjen, mogućnost da rade kao saradnici u nastavi, a oni nemaju stalno radno mesto. To je ono što je žalosno, jer takvi ljudi mogu sutra da se spakuju i da odu, a onda ćemo posle da se hvatamo za glavu i da moramo da uvozimo kadrove. Hvala.

Nadam se, gospodine ministre, da ćemo kroz neko vreme, ali dobro treba da prođe najmanje pet ili 10 godina, da opet podvučemo crtu, vi ili neki vaš naslednik ili neko ovde u skupštinskim klupama i da kažem evo povećan je budžet za nauku za 200, 300%.

Zašto govorim? Nama su to baš posebno iz kineske delegacije, kada smo bili u Pekingu, potencirali da oni godišnje znaju koliko mogu da, pošto je to ogromna, jako razvijena industrijska zemlja, da ulažu u budžet za nauku i tačno se zna posle svakog završenog fakulteta gde će ko da radi i ko će u kojoj istraživačko-naučnoj delatnosti čime da se bavi. Valjda ćemo mi doći na taj neki nivo, ali potrebno je da prođe dosta godina.

Ono što je isto važno da zadržimo te naučnike. Skoro smo imali prijem ključeva za mlade naučne saradnike u mom gradu. Ima dosta univerzitetskih stanova koji se daju u zakup. Mi mislimo da treba da se da svim tim mladim naučnicima mogućnost, amandman smo podneli u tom smislu, da plate samo 50% od tržišne vrednosti, da im se da neki povoljan kredit, za zadrže te stanove.

Ono što sad nije dobro ovim rešenjem je što novac od zakupa ovih već postojećih stanova, koje poseduje Univerzitet u Kragujevcu, ima ih verovatno i u drugim centrima u Srbiji, se vraća u budžet, odnosno u Ministarstvo finansija. Sad se postavlja pitanje - ko će da se stara o održavanju tih već postojećih stanova ako univerzitet više nema jednu prebijenu paru za to?

Dobro ste se ispravili, u poslednjem trenutku.

Dakle, što se tiče dosadašnjih stavova pojedinih kolega iz njihovih što slobodnih govora, što referata, da je ovo epohalno ustanovljavanje sprečavanje borbe protiv nelojalne konkurencije, osnovanje vaše komisije 2006. godine, izmena zakona 2009. godine, to jednostavno nije tačno, jer ovde u ovoj Narodnoj skupštini još 1922. godine, videla sam prvi Zakon o zaštiti industrijske svojine, 1930. godine je izglasan Zakon o nelojalnoj konkurenciji, a moj prvi poslanički mandat je počeo u Saveznoj skupštini 1996. godine, i te godine smo usvojili Antimonopolski zakon.

Imali smo antimonopolsku komisiju i kasnije kad je SRS bila deo vladajuće koalicije 1998. godine, čak smo i predložili predsednika komisije, a to je bio uvaženi profesor Ekonomskog fakulteta i tadašnji dekan Slobodan Anđelković.

Dakle, to nisu neke novine. Sad samo način pristupa tom poslu se možda promenio, neke izmenjene okolnosti posle dolaska ovih DOS-ovaca na vlast i postavljanja sudija koji su pod njihovom direktnom kontrolom, a to govorim zbog toga što ne možete da radite ovaj posao kvalitetno i bez bilo kakvog političkog uticaja sve dotle dok se Upravni sud, a zatim i druge više sudske instance budu podložne političkim uticajima, jer svi ti restlovi, a njih je 99% od strane DS i njihovih satelita su prisutni upravo u ovim sudovima.

I, šta se sada desilo, gospodine Obradoviću, a to sada moraju da znaju i vaši saradnici, a to znaju ojađeni građani Srbije? U međuvremenu se stvorio, što nigde u svetu ne postoji, jedan novi kartel, kartel privatnih izvršitelja, izvršitelja koji su potpuno anulirali i potisnuli rad sudova, jer oni su ti koji naplaćuju, koji presuđuju, koji oduzimaju, koji zaplenjuju imovinu i preduzetnicima i preduzećima i građanima pojedincima, bogate se i u pravom smislu reči stvaraju jednu novu kastu, ne znam kako drugačije da je nazovem. Zato smo mi i pokrenuli inicijativu. Evo i vas pozivam, vi ste, pre svega, građanin Srbije, da potpišete našu inicijativu i da se stavi van snage Zakon o privatnim izvršiteljima, jer u takvoj situaciji teško da možemo da očekujemo da će efikasnije da radi Upravni sud.

Građani moraju da znaju da vi kao predsednik Komisije i vaši saradnici kada podnesete izveštaj i kada postupite po žalbi na neku istragu i rešenje, Upravni sud o tome odlučuje.

Da li treba da podsetimo građane Srbije na čuveni slučaj Salforda? To je stvarno jedna saga koja je trajala devet godina. Oni su stavili u podređen položaj sve druge otkupljivače mleka i pošto ste vi dobili jednom spor, oni su se žalili Vrhovnom sudu i onda je to posle postao Vrhovni kasacioni sud i tek posle devet godina je potvrđeno rešenje vaše Komisije. Oni su morali da plate, čini mi se, oko tri miliona evra.

Dakle, ima i pozitivnih primeraka da ste reagovali kao u slučaju čuvenih patika, a građanima i dan danas nije jasno, jer mnogi su prinuđeni to da kupuju svojoj deci, jer deca to traže, da patike koje se proizvode u Bangladešu, Vijetnamu i u drugim zemljama pojedinih kompanija koje imaju licencu, tamo koštaju par desetina dolara, a u Srbiji par stotina dolara. Normalno, ta vaša istraga je dovela dotle da su „N Sport“, „Planeta“, „Đak“ i već ne znam ko morali da plate na vaš račun, u budžet Srbije 45 miliona dinara.

Međutim, ovde, gospodine Obradoviću, najveća opasnost dolazi od tzv. skrivenih kartela. Kako oni posluju? Vi nikako ne možete njima da doskočite bez MUP, bez Ministarstva finansija, ministarstava i lokalnih samouprava ako neće sa vama da sarađuju, a koji raspisuju javne nabavke.

Evo jednog prostog primera. Javna nabavka za Klinički centar Kragujevac, Klinički centar Niš ili Beograd za određenu medicinsku opremu ili najčešće ono što je najpotrebnije za lečenje pacijenata. Ponuđači se između sebe dogovaraju. Oni stvaraju kartele. Jednom se pojavi jedan, drugi put drugi, utvrđuju cene, a onda dolazimo do toga da ti klinički centri, te bolnice i te zdravstvene ustanove nepovoljniju i nekvalitetniju opremu kupuju od one koje bi mogli da dobiju na tržištu zato što se takve stvari dešavaju i onda stavljamo u položaj nelojalne konkurencije određene proizvođače, jer imamo takav slučaj.

To je javna tajna i to, jednostavno, može samo većom efikasnošću da se spreči ili da se učini to da se, jednostavno, kada dođe sporova pred Upravnim sudom, a to je sada, prosto, nemoguće, jer ustavni amandmani predviđaju da apsolutno nikakve veze neće imati Skupština prilikom izbora nosioca pravosudnih funkcija, da se ta gospoda obuče da moraju da znaju da u toj situaciji kada se sprovodi taj sudski proces, a pre toga vaša istraga, treba da imaju elementarno ekonomsko znanje, jer nije dovoljan zakon sam po sebi.

Znate šta smeta običnom građaninu?. Evo, govorio je gospodin Sreto Perić, kolega Mirčić kao ovalašćeni predstavnik, građani se čude kako je moguće da sam po sebi monopol nije kažnjiv. Samo je kažnjiv onda kada dođe do kršenja procedure. Onda građanin kaže i ovaj malinar i onaj što ima voće i onaj što ima u Leskovcu povrće – čekaj, kako sam ja tako nezaštićen? E, sada dolazimo do toga kada će država najbolje rešenje? Pa, zašto do sada, gospodo, niste napravili? Imate projekte zadruga, hladnjače po svim mestima, pa otkupne cene.

Vi ste sproveli tu istragu. Ja sam pogledala još tada taj izveštaj. Rekli ste da nemate konkretne dokaze o postojanju kartela. Vi nemate dokaze, ali oni postoje, kao što postoje ovi karteli kod javnih nabavki.

Nemam još puno vremena. Tako smo ga podelili za naše poslanike u okviru ovoga, ali osvrnuću se još na jedan problem, odnosno na postupak, sada možete da odgovorite ili ne, koji je u toku, a tiče se Kargoa i tiče se njihovog poslovanja na tržištu Srbije i ovog, sa druge strane, kartela taksista koji se stvara, evidentno je, i nemogućnosti ove kompanije da zadovolji potrebe potencijalnih 400 hiljada korisnika. To bi isto bilo kao kada biste „Viz eru“ rekli – vi ne možete ako imate dozvolu ili ako želite i ako hoćete pod povoljnijim uslovima da poslujete, zato što neka druga kompanija ima tri puta ili četiri puta višu cenu od vas.

Vi ste rekli, gospodine Obradoviću, da postupate u skladu sa zakonom, ali samo da znamo u skladu sa kojim zakonom, da li samo u skladu sa zakonom o vašem poslovanju, jer tu ima više zakona po kojima morate u slučaju „Kargoa“ da postupite i vodite računa o tome da ljudi… Nikoga ne možete da sprečite da bira prevoznika. Isto tako je nelojalna konkurencija i kod zdravstvene zaštite. Nikoga ne možete da sprečite da se on leči gde god želi, a država to onda treba da plati u okviru osnovnog zdravstvenog osiguranja.

Nema više vremena. Eto, toliko za početak. Kolega će nastaviti.

Trebali ste da reagujete zato što je bilo krajnje nekorektno, a to ste bili dužni da uradite po članu 27. i 32. kada je takođe, potpredsednik Skupštine, a u tom trenutku govornik, Veroljub Arsić dao neku primedbu na ponašanje koleginice Radeta. Ona je izlazeći iz sale, to su svi narodni poslanici čuli, rekla, da napušta, a samim tim obavestila i vas, a i sve druge narodne poslanike, sednicu Narodne skupštine jer je i ovlašćeni predstavnik SRS zato što odlazi na Zvezdaru, na tribinu SRS koja počinje u 18,00 časova protiv ovih izvršitelja koji deru kožu narodu jer mi kao što znate prikupljamo peticiju u svim gradovima Srbije za stavljanje van snage Zakona o izvršiteljima i smatramo da će i na toj tribini večeras koja za koji trenutak treba da počne, na kojoj će pored gospođe Radete govoriti i Aleksandar Šešelj i Miljan Damjanović i kolega mladi Trkulja, narod podržati takvu inicijativu. Samo je bilo neumesno, a verujem da ćete i vi kolega Arsiću, s obzirom na tok vašeg izlaganja i na sve ovo što ste rekli takođe da podržite jednu takvu inicijativu, što bih preporučila i svim vašim kolegama.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Vučiću, slušajući juče vaš izveštaj i ono što nam je dala za ovu sednicu Kancelarija, mogu da se složim sa ovim istorijskim kontekstom stradanja srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, ali ova demografska sinteza, naučna koju ste nam vi predstavili kroz taj metodološki pristup je nešto što ne može da nam bude putokaz za rešavanje problema na Kosovu i Metohiji i za budućnost, kako nas, tako i budućih generacija.

Podsetiću vas na to da su te velike zapadne sile bile na našoj strani kao naši saveznici u Prvom i u Drugom svetskom ratu. U Prvom svetskom ratu, ostali smo bez trećine srpskog stanovništva, pa smo opet čuvali naše jedinstvo naroda i države i našu južnu pokrajinu, KiM.

Sve ono što, a vi ste jedan deo pomenuli, što su kasnije radili svojom zlikovačkom politikom prema srpskom narodu Brozovi komunisti, ta čuvena demarkacija granica iz 1956. godine, pomenuli ste Lešak i okolna sela, Leposavić, ko zna dokle bi to išlo, možda i do Raške i do Kraljeva, ali jednostavno to mora da vam bude za nauk da mi sada u ovim promenjenim ipak geostrateškim okolnostima uradimo nešto, odnosno vi kao predsednik države i vaša vlast, kako bismo to pitanje ostavili budućim generacijama da znaju kako to da čuvaju i na koji način da razgovaraju upravo sa svetskim moćnicima od kojima nam zapadne sile, sve one koje su pod NATO okriljem ne žele dobro.

Danas je bilo polemike oko Rezolucije 1244, a pripremajući se za ovu sednicu i anekse sam ponovo pogledala, Rezoluciju, Vojno-tehnički sporazum, međutim, mi moramo da se složimo sa tim, da je to u poslednjih 20 godina jedini međunarodno-pravni dokument, koji je nama davao osnova da se borimo za ono što su uradili, pre svega, izdajnici iz dosovske vlasti posle 2000. godine, jer patriotska pljačka Kosova i Metohije, pod Đinđićevom, Čovićevom, Koštuničinom vladom, Tadićevom Vladom je imala takve razmere, što vi dobro znate, jer ste tada bili poslanik iz iste naše poslaničke grupe, da je dosegla do preko 30 milijardi dinara koje su oni opljačkali.

Šta je predlog? Vi kažete, budite fer i korektni, izađite sa tim predlogom. Odreknite se politike da vežete sudbinu Kosova i Metohije iz Srbije ka EU. Ekonomske parametre takve, a to bi trebalo posebna sednica, ne mogu, odnosno mi ne možemo u potpunosti da prihvatimo, naročito, imajući u vidu novi pojas i put Narodne Republike Kine, sve ono što možemo da očekujemo od bratske Rusije, a pre svega vojnu pomoć i političku pomoć.

Pokazala se još pre početka pregovora u Briselu koji je ovaj nesrećni Vuk Jeremić i izdajnička Tadićeva vlast izmestila iz Saveta bezbednosti UN, da zapadno-evropske zemlje nisu iskrene prema nama i da već u startu ne govore o tome da se čuva ono što je potrebno za Srbe i pre svega da se drže našeg ustavnog okvira, već da žele, a dali su time krila Haradinaju, ubici srpske dece i zlikovcu, da on sada vama, Aleksandru Vučiću, predsedniku Republike u lice kaže – ne, interesuje me samo dobrosusedski odnosi, ništa drugo.

Dakle, jedini način da se krene nekim putem, da nađete neku novu formulu, da sada sve ovo što nam ide u prilog i u korist, pre svega, takva podrška, bezrezervna koju imamo od Kine, Rusije, Indije i svih drugih zemalja i od ovih manjih, uslovno rečeno zemalja koje su članice UN, a koje opozivaju to priznanje, da tražite, insistirate da se upravo tamo pod okriljem UN o pitanju Kosova i Metohije raspravlja i da imamo potpunu političku i ekonomsku i vojnu integraciju sa Ruskom Federacijom.

Ne možemo to da ostavimo tek tako i da kažemo, sudbina nam je EU, pa šta ćemo, jer brzo će proći 15, 20 godina, gospodine Vučiću. Evropa će potpuno ekonomski da potone, a mi ćemo, ne daj Bože da izgubimo našu teritoriju i zato uvek morate da imate u vidu ono što je Sima Milutinović Sarajlija, kao učitelj Njegošev njemu rekao – svaki Srbin mora svoju sudbinu, bez obzira, bio on predsednik države, poslanik, ministar u Vladi, što pojedini vaši ministri ne razumeju, da veže za sudbinu Kosova i Metohije.

Kada ga je učio, on je njemu rekao – Milošu mač i srce, tebi duša i pesme.

A mi moramo da kažemo sebi i da tako radite da biste spasili i sačuvali Kosovo i Metohiju i da svakom čoveku u srcu i u duši, samo to treba da bude na pameti, da je Kosovo i Metohija zauvek Srbija. Hvala.

Gospodine ministre, mi smatramo da je ovaj predlog neprihvatljiv, tražili smo brisanje ovog četvrtog stava u članu 1. zato što komunalna delatnost mora da bude i razvoj komunalne mreže pod patronatom gradske uprave iz prostog razloga što i Zakon o komunalnim delatnostima kao leks specijalis u obligacionom pravu između preduzeća koja vrše komunalne delatnosti i potencijalnih korisnika lepo kaže da pružaoc komunalne usluge, a to je preduzeće koje se bavi, mora da omogući svim stanovnicima na području jedne opštine jednog grada da imaju komunalnu uslugu.

Čak, zakon kaže da onaj ko prima komunalnu uslugu čak i ne mora ni da plati za tu komunalnu uslugu, naravno, ne pozivamo ovom prilikom ljude da to ne plaćaju, ali lepo je zakon upodobljen sa Ustavom Republike Srbije, obavezao svaku teritorijalnu organizaciju da mora da pruži komunalnu uslugu.

Sada, za nas koji dolazimo iz drugih gradova, kao ja iz Kragujevca, kolege iz drugih gradova Srbije, kad nam neko kaže - živim u Beogradu; a taj neko živi u nekoj od ovih prigradskih beogradskih opština, pa tamo nema ni kanalizacionu mrežu, niti ima komunalnu infrastrukturu kao što imaju mnoge druge manje opštine u Srbiji, nama je onda čudno znate, da ćete vi, ako su oni bili sposobni do sada oni bi to uradili. Dakle, sve te male beogradske opštine, odnosno na obodu grada, da ćete vi sada njima da dajete i poverite da oni određuju taj nivo komunalne mreže i da se o njima staraju.

Da su bili sposobni svih ovih decenija oni bi to završili i jednostavno ne bi imali takve probleme.

Dakle, ne može jedna jedinica lokalne samouprave, u ovom slučaju beogradska gradska opština, na sebe da preuzme teret onoga što treba da uradi grad, jer od 1970. i neke godine, kada je intenzivno počelo naseljavanje Beograda, naročito širenje, kako izgradnja blokova po Novom Beogradu, pa i drugih delova grada gde su građeni ogromni kompleksi, taj priliv stanovništva je i tada bio veliki, a zamislite sada u ekspanziji i gradnje i dolaska sve većeg broja ljudi koji tu žele da žive, da vi tek tako kažete - a, tada će recimo, Sopot, Barajevo, da ne ređam dalje, te beogradske opštine, same da se staraju o tome, da im to prepustite na milost i nemilost, a da grad u to nema uvida.

Jednostavno, to nije dobro, dovešće do novih problema. Sada kad bismo imali vremena da u sistemu komunalne usluge raščlanjujemo šta je to sve što pojedini delovi grada treba da imaju, a nemaju u 21. veku, ta priča bi nas dovela do potrošnje znate kog vremena.

Ovako, prihvatite ovo i videćete da ćete jedino kroz takav nadzor imati pravi uvid u to kako se ta komunalna mreža širi, ko se o njoj stara, da li ljudi imaju sve to što im zakon i Ustav propisuju da imaju i jednostavno ćete na taj način i bolje da opredeljujete budžetiranjem razvoja komunalne mreže za neku narednu godinu sredstva iz budžeta grada Beograda.