Gospodine ministre, to ste za jabuku odlično rekli i tačno ste dali raspon cene. Evo, slučajno u redovima srpskih radikala je jedan čak i naš predsednik opštinskog Odbora u Topoli, u Šumadiji, koji godinama uspešno izvozi jabuke, ali prave srpske šumadijske jabuke na veliko rusko tržište za svog poznatog kupca.

Međutim, sada se postavlja problem zbog čega da nemamo i 20 još uputa više zasada malina ili 50 puta više i krušaka i jabuka kada apsolutno sve možemo da izvezemo na široko rusko tržište? Da li su možda Rusi rekli - potrebno nam je toliko samo tona malina ili jabuka i više nećemo? Ne, nisu rekli, jer samo jedna podmoskovska oblast može da kupi hrane ili, evo, centralna pijaca u Moskvi koliko Srbija može da proizvede i onda nema nikakvog problema.

Ja sam se stvarno javila za repliku i pre izlaganja kolege Srete Perića, ali on je to lepo elaborisao i rekao je - problem je u prerađivačkoj industriji. Uporno mi srpski radikali, kao najveća i jedina ozbiljna i prava opozicija vama govorimo - u to mora da se investira. Ne može seljak da se prepusti da bude sam i da razmišlja i da gleda u nebo i šta će da bude. Nisu ni ti ljudi, znate, što bi se žargonski reklo, ping-pong loptice, pa im kažemo – e sada ćete vi tamo u Ivanjici, u Arilju da sadite krompir, a onda ćete malinu, a za pet godina vaša deca će da se bave nečim drugim. Ne, to mora da bude stalna proizvodnja.

Znate, normalno je… Stavite se… Evo, bili ste tamo i verovatno su vas pitali. Pa, stavite se u kožu tih ljudi. On će da razmišlja i da kaže – čekaj, kako je moguće da je, evo, u Rusiji kilogram smrznute maline u maloprodaji 900 dinara, a sada ja moram ovde da je dam ispod svake cene.

Znate, ako država uloži u to i ako pomogne tim ljudima, ništa, verujte, a otkačite se ovih iz EU, ništa neće biti problem da prodamo na velikom tržištu Rusije koja želi hranu iz Srbije i koja sve ovo što se dešavalo mnogi su nas i tu je, pre svega, kriv ovaj što ne sme da se pojavi, Rasim Ljajić, ministar trgovine, koji je i dalje bez velikih sankcija pustio da raznorazni, da ih ja sada ne imenujem, znate vi, neki su iz vašeg kraju, vršljaju kako hoće i da brukaju državu prepakovavanjem polutki i svega.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, još 2009. godine za vreme vladavine ovih žutih raspikuća, razne multinacionalne kompanije, što i vi znate, iako tada niste bili u Vladi, su počele da vrše pritisak na Srbiju da se usvoji jedan rigorozniji zakon o zaštiti i zdravlju bilja, navodno, kako bi se sva roba koja se kasnije sa ovog područja izvozi u zemlje EU, kroz strožiju kontrolu, na taj način zaštitila. Međutim, mi smo i tada, kao poslanici najveće opozicione stranke, bili protiv tih zakona iz prostog razloga što smatramo da je takvo u segmentima donošenje zakona, malopre je koleginica rekla, zdravlju, i nije puno pogrešila, zaštita zdravlja bilja. Sve je to povezano, ali nije u najvećoj meri na korist Srbije.

Od kada je 2016. godine, da li je tako, otprilike u ovo doba uveden pravilnik pre formiranja ove sadašnje Vlade da se na graničnom prelazu vrši kontrola od strane fitosanitarne inspekcije, da li je tako, za jedan deo proizvoda biljnog porekla, a da ostali po mestu svog skladištenja, tada je došlo do zabune među proizvođačima, pa što sada tako, i mi nismo zaista protiv toga da zdravlje bilja i ono koje se uvozi u Srbiju i ono koje se izvozi bude pod najvećim stepenom kontrole. Međutim, mi smo protiv toga da se sve to radi samo zbog činjenice da sada slede određeni IPARD projekti od strane EU za poljoprivrednu proizvodnju. Vi ste rekli da se u ovom slučaju radi zbog Ruske Federacije. Ako je to tako, ako je to bolja kontrola, onda to možemo da pozdravimo.

Sa druge strane, gospodine ministre, šta Vlada Srbije konkretno radi i vaše ministarstvo da se očuva to zdravlje bilja? Kada vi kažete bilje, sada nas građani gledaju u direktnom prenosu, moraju da imaju u vidu da postoji poljoprivredno bilje o ono koje nije poljoprivredno bilje. Sada što mi želimo da pokrenemo kao novu temu, pošto smo danas uspeli da iz vas izvučemo, što bi se reklo, da ćete izaći sa predlogom da se izmeni Zakon o organskoj proizvodnji, mislimo da treba novi zakon i o podsticajima u poljoprivrednoj proizvodnji, kako sada Vlada gleda na činjenicu da je ogroman potencijal, a to znači da su tu na stotine, a možda i hiljade, milioni evra upravo u tom bilju koje nije poljoprivredno, razumete šta vam govorim, u zasadima kao kultura, već se nalazi na područjima Srbija odakle mi preradom lekovitog bilja možemo da imamo, da li je tako, vi ste rekli, prerađivačku industriju, a ovde preradom tog bilja i te kako izvozni potencijal. Zašto niste u toj oblasti dali veće subvencije za pojedine krajeve Srbije. Mislim na Zlatar, na Homoljski čitav deo, Homoljske planine i sve što se nalazi oko Sokobanje, Rtnja, na jugu Srbije i svih tih potencijala koje mi imamo, a tek su neki usamljeni primeri koje možemo ponekad u nekoj reportaži na televiziji ili na nekom od kanala „Jutjub“ da vidimo da je neko to počeo uspešno da radi, da se time bavi.

Ako bismo se usmerili na to da i na taj način, pogotovo zbog toga što mi imamo retke biljne vrste, koje nisu kulture koje se sade, već se nalaze na poljima širom Srbije, na određenim lokalitetima, neke su endemske vrste, onda da pomenem i nacionalne parkove Frušku Goru, Taru i Kopaonik. To je riznica koju mi treba da iskoristimo kao zemlja i da damo podsticaj tim ljudima da se time bave i da od toga imaju neku korist.

Naravno, i to mora da prođe strogu kontrolu, jer sve što se prodaje i što se nalazi i na pijacama i na raznim drugim mestima trebalo bi da kontroliše inspekcija.

Evo, završavam, gospodine Marinkoviću, pošto je ovo zaista jedna nova tema, da dam i mogućnost ministru ako želi da odgovori. U tom smislu treba da gledamo, što bi se narodski rečeno reklo, naša posla, a ne da nas uslovljava Evropska unija, koja samo traži za sebe pogodno tržište, traži jeftine sirovine i traži jeftinu radnu snagu. A sa druge strane, mi ono što imamo i što nam je od prirode dato i što može da se upotrebi, nismo iskoristili na pravi način.

I za laike u poljoprivredi, gospodine ministre, normalno je da pesticidi koji imaju iole bilo kakav rizik po zdravlje ljudi, znači, tog bilja koje će da se koristi u ishrani životinja, nisu dozvoljena i nikada se nije u Srbiji desilo, i pre ovih zakona, ja mislim da je 1998. godine donet zakon odnosno Pravilnik o zaštiti bilja, dakle, još u onoj Saveznoj Republici Jugoslaviji, pa 2009. i 2016. godine, nebitno je, ali u svakom slučaju, u celom tom periodu nikada se u Srbiji, evo, tu je i gospodin Rističević kao poljoprivredni proizvođač i toliko godina možda i savetuje druge kako treba da rade i šta da rade, da se zbog neispravne ili zbog toga što taj pesticid nije imao po pravilima EU, kako oni kažu – maksimalnu dokumentaciju, desilo da se napravi neka velika šteta. Jer, ja smatram da i stariji ljudi, oni koji ne prate nove tehnologije a žive na selu, i oni ljudi koji sad imaju 60 i 70 godina i dalje rade u polju i seju, znaju kako treba da upotrebe sredstva za zaštitu bilja.

Ovo je ipak nešto što je počelo da duva od strane Evropske unije još pre tih, koliko sada već, 10 godina, pa onda i kasnije, kada su oni tražili da se sve ono što se proizvede a izvozi na tržište Evropske unije, što je mnogo manji procenat nego što treba da se izveze na područje Ruske Federacije, pokrije sertifikatom da su ti proizvodi bili tretirani pesticidima sa maksimalnom dokumentacijom. A u Srbiji to ne mora da bude tako, jer se zna šta je to dobro a šta nije.

Vi ste sada pomenuli i to kako će da se vrši edukacija. Najpre da nam kažete, gospodine ministre, da li je uvod u ovaj način obaveze prema poljoprivrednim proizvođačima da će oni za koju godinu, ako to nama dođe kao direktiva EU kao u nekim zemljama u našem okruženju, morati da imaju sertifikat? Vi znate za to da oni ne mogu da upotrebe određena sredstva za zaštitu bilja bez tog sertifikata. Takvo im je pravilo doneto, ja mislim, 2015. godine je prvi takav zakon izglasan u ustaškoj hrvatskoj državi koja je okupirala Republiku Srpsku Krajinu. Vi sada tamo nešto sejete i morate da imate, zamislite, sertifikat da vi znate to da upotrebite.

Završavam, em što ste uveli da se putem interneta prijavljuju sezonski radnici, pa sada putem interneta i onaj gost koji dođe u seosko domaćinstvo, posle ćemo o tome, sada još samo sertifikat kako treba da zaštiti pšenicu i kukuruz, ja stvarno ne znam kako je do sada postojalo bilo šta što mi jedemo, što se proizvodilo ili što se izvozilo iz Srbije, ako to ljudi nisu znali da rade.

Ovaj zakon koji nam je predložilo ministarstvo odbeglog Rasima Ljajića je potpuno katastrofalan iz više razloga.

Najpre zbog činjenice da neka rešenja koja su predložena u oblasti ugostiteljstva su veoma loša za srpske ugostitelje, koji ukupno sa turističkim sektorom učestvuju u privredi Srbije sa 6%. Sedamdeset hiljada ljudi, muškaraca i žena je zaposleno u oblasti turizma i ugostiteljstva, a preko 60% njih je sa kvalifikovanom stručnom spremom iz te oblasti, preko 10% njih je sa visokom stručnom spremom. Zaista je neverovatno da tako dugo iščekivani zakon, posle toliko vremena utvrđivanja i javne rasprave, dođe u ovakvom obliku. Zato smo i tražili da se član 1. Zakona o ugostiteljstvu briše.

Ne treba posebno da potenciram, a videćete i vi gospodine Nedimoviću, da kaznama i penalima u opisu zakona nije mesto, za to služe određena poglavlja i odredbe, a ovde tap, pa kazne. Sada se postavlja pitanje na koja vi verovatno nemate odgovor, jer nema ministra finansija. On bi jedini bio sada tu kompetentan da u skladu sa stavkama budžeta i svojim razmišljanjem kako da se unapredi ova oblast, jer Rasim Ljajić za to nije sposoban i on više neće biti ministar ni u jednoj vladi, u to smo apsolutno sigurni, kako da se unapredi poslovanje ugostiteljstva, a da to bude u korist tih ljudi. Zar vam nisu dovoljno velike ove cifre koje sam na početku diskusije iznela, najpre zbog činjenice da retko koja zemlja sa ekspanzijom turizma i ugostiteljstva u oblasti prometa hrane i pića ima tako visok PDV.

Zemlje koje idu ka tome da razvijaju sektor ugostiteljstva, pa valjda vi svi negde i službeno idete ili privatno, uglavnom imaju stopu PDV na te usluge od 5 do 10%, a ona je ovde za smeštaj u hotelima 10%, a to su vezane delatnosti, a za ugostitelje je za promet hrane i pića 20%. Onda nemojte da vas čudi, a to stvarno ne može niko da opravda, što u toj oblasti i te kako cveta siva ekonomija, je li tako? Malo po malo, pa je neki objekat zatvoren. To ne može da opravda ni činjenica da oni nisu uskladili tu delatnost sa postojećim zakonskim standardima, ali razmislite o tome da ćete na takav način kao što mi predlažemo i kao što Udruženje ugostitelja Srbije traži, da povećate njihovu produktivnost, pa će moći više ljudi da se zaposli.

Evo, da ne idem sada po gradovima, stvarno je malo vremena, uzeću za primer, pošto čujem malopre i komentare kolege Mirčića, evo i vi ste iz Mitrovice, on iz Novog Sada, samo u Novom Sadu je prošle godine zaposlenje u toj oblasti, u oblasti turizma našlo preko četiri hiljade uglavnom mladih ljudi i grad koji se ove godine obeležava kao prestonica mladih Evrope, koji ima i te kako mnogo kulturnog, etno, istorijskog nasleđa i koji je poznat po tradiciji ugostiteljstva. Na kraju krajeva, u tom delu koji je nekada bio Austrougarska, pa i u ovom našem gde smo bili dugo godina pod Turcima, odmah posle oslobađanja od Turaka, evo, prve kafane su nikle i u Beogradu i u mom rodnom Kragujevcu i u drugim gradovima.

Zato turisti vole da dođu, zbog gostoljubivosti, zbog dobre hrane koju mi imamo i kampanje koje su pokretane više godina u tom smislu da prikažemo šta je to etno, prava srpska domaća hrana urodile su plodom.

Sad kad su se ti ljudi profilisali u tim oblastima, tap, toliki porez, odnosno PDV, nemogućnost da oni to rade, a da ih slušate iz struke šta vam kažu. Jeste ovaj zakon prošao neke javne rasprave, ali su vam ti isti ljudi rekli da je nemoguće da jedna turistička organizacija, evo, grada Sremska Mitrovica koja odlično radi svoj posao, pa i drugi, ili imaju manifestacije, ili grad, ili grad Beograd, ili bilo koji grad, sad vi treba, evo Požarevac, odakle je Arsić, da se bavite time da na račun opštine, odnosno grada se uplaćuju sredstva od privatnog smeštaja, da li je to izdavanje apartmana, da li je to izdavanje kreveta, koji su kategorisani kao seosko domaćinstvo. Molim vas, objasnite mi, ovde je gospođa Radeta, koja je za lokalnu samoupravu, što bi se reklo, i za tu oblast kao pravnik ekspert, evo vas koji vršite te poslove u lokalnoj samoupravi, da li jedan grad treba da se bavi rentiranjem objekata? Evo, u ovom zakonu ovde lepo piše da moraju da se uplaćuju sredstva na račun, odnosno budžet opštine. Onda uđite u ovu izmenu Zakona o budžetskom sistemu, nemojte da terate ni grad Beograd, ni Požarevac, ni Kragujevac, ni bilo koji grad u Srbiji, neku banju, koja ima svojih problema, dakle, razvoja, prihvata stranih gostiju, da li je Sokobanja ili bilo koja druga, da se bave onim poslom koji im uopšte zakon ne daje mogućnost. Sada vi treba ta sredstva da prenesete na račun onoga da mu isplati ta sredstva koja je obezbedio tom turisti da ima taj smeštaj, što je apsolutno nemoguće.

Neka se time bave ove agencije koje ne mogu da budu organizatori putovanja, već da budu posrednici u turizmu, neka uzimaju za to svoj deo procenta, a ne da se time vi bavite. Zamislite sada, ako će da krene inspekcija grada Beograda i ko će to uopšte, gospodine Nedimoviću, da radi? Koji je to broj inspektora koji treba da sada da ide po Beogradu, evo ovde oko Skupštine, ako se izdaju neki apartmani, kako se to popularno kaže „stan na dan“ i da sad ide da gleda da li je upaljeno svetlo, da li je taj stvarni vlasnik tu. Zakuca inspektor na vrata, otvori neka dama i kaže – dobar dan, ja sam rođaka tog vlasnika. Da li će da ide ona u policiju ovde u Majke Jevrosime, ako je to blizu Skupštine ili negde u Ljermontovoj i da daje iskaz da li je ona tu stvarno došla. Mora da se nađe zaista jedan normalan i civilizovan način, kao što to postoji u normalnim zemljama da se to uredi. Ne može to na ovakav način.

Centralni registar stanovništva može da posluži, ali on ne može to da uredi. Znači, mora da se izvrši registracija prvo tog smeštajnog objekta i njegova kategorizacija. Vi ako zaređate po Kopaoniku, po Zlatiboru, pa vi ćete da isprepadate one ljude i turiste, pa više niko neće nigde da ide, ako kucate na svaki stan i vrata i da kažete – e, jesi ti tu bio, da li si se prijavio? Vi morate to pre toga, evo, da je stvarno pravi taj registar, kao što nije, da ustanovite ko poseduje koju nekretninu, ko se čime bavi, da li je krenuo u to, a ne ovako na prepad ljude.

Znači, ništa niste uradili donošenjem ovakvog zakona. Razmislite o tome, dame i gospodo iz vladajuće većine. Mnogi od vas dolaze iz lokalnih samouprava koje imaju i te kako razvijenu turističku delatnost. Na kraju, svaki grad u Srbiji je mnogo lepši od mnogih drugih gradova i turistički centri. Sada vi treba da razmišljate o tome i oni ljudi u Upravi za trezor te lokalne samouprave, ljudi koji rade u budžetu lokalne samouprave kako će da isplaćuju novac za ove što se uplaćuje direktno u budžet ili preko turističke organizacije. Turističke organizacije, ljudi moji, uopšte nemaju mogućnost da samostalno, oni su i direktni budžetski korisnici, ne mogu oni tek tako da troše pare sa svog računa i da prave ugovore sa tim ljudima koji imaju te sobe ili apartmane za izdavanje etno kompleksa itd. Nemojte da se igrate sa takvim stvarima, jer ćete zaista da napravite veliki problem.

Ako ne budete pod hitno poslušali i ušli u pregovore sa udruženjem ovih ljudi, a mnogo je ugostiteljskih objekata u Srbiji, kažu da ih ima i skoro 70.000, što onih koji se bave nekim manjim, što većim poslom, znači da je vezan uz restoran i smeštaj, da im date mogućnost da se smanji ta stopa PDV-a, zaista će im biti teško da posluju i da zapošljavaju nove ljude.

Gospodine Arsiću, vi ste se samo javili na pomen Požarevca, a da ste pročitali ove članove zakone koje sam ovde potencirala, verovatno da bi odgovor bio drugačiji.

Dakle, radi se o tome da postoje 20% i 10%, 10% je za smeštaj u hotelima, u kategorizovanim smeštajnim objektima, a ja vam govorim za zahtev ugostitelja i njihovog najvećeg udruženja u Srbiji da se ta stopa za hranu i za piće smanji, što je premet za razmišljanje Siniše Malog, a ne vas. Možda vi ubuduće u nekoj konstelaciji snaga budete nešto, ja to ne znam, ali zaista nemojte da brkate pojmove.

Niko od nas nije rekao, niti ja da ne treba da se donese ovaj zakon. Na kraju, mi i imamo ovaj zakon, ovo je sada neki kao novi, ali izmenjen, na štetu ovih ljudi koje sam ja potencirala. Ali, pošto niste možda obratili pažnju, dakle, ja sam vam rekla da Zakon o budžetskom sistemu, vi ga bar otkad ste u ovoj naprednjačkoj većini, vi kao Veroljub Arsić, hvalite i budžet i Zakon o budžetskom sistemu. Zašto hoćete onda da rušite odredbe Zakona o budžetskom sistemu i da obavezujete lokalne turističke organizacije da se bave poslom posredovanja u izdavanju privatnog smeštaja, kada to nije niti u njihovoj nadležnosti, niti osnivačkim aktom za turističke organizacije, niti je to posao lokalne samouprave? To je nešto na šta tražim odgovor.

Gospodine Nedimoviću, verujem da ste razumeli u čemu je suština. Ja da objašnjavam sada Arsiću koji nije hteo to da pročita i koji to ne želi da shvati, koji izvrće reči iz konteksta i obraćate se SRS i nama koji ovde vredno i marljivo radimo, korigujemo ove nemoguće zakone i kažete - neko poziva da se ne plaća porez. Ko to radi? Da li se nama možda obraćate gospodine Arsiću? Kada smo mi to radili? Znate mi smo godinama tražili da ne pravite pakt sa srpskim tajkunima, koji to nisu radili. Pa, ste malo lepo sa njima, pa niste, pa nekoga hapsite, pa ih onda puštate. Vi sada nama govorite koji se uvek borimo za pravdu i da se građanima da ono što je njihovo, da mi nekoga pozivamo na takvu vrstu neposlušnosti.

Dakle, gospodine Nedimoviću, ovde se desila jedna zaista velika sistemska greška. U ovom zakonu je predviđeno da se Turističke organizacije jedinica lokalnih samouprava, da li u vašem gradu, u mom ili bilo kom drugom, obavezuju, odnosno, daje im se mogućnost pored svog drugog što oni rade, a uglavnom svi to rade zaista mnogo kvalitetnije nego ranije, jer skoro svaki rad u Srbiji ima neku svoju lokalnu manifestaciju, pa i više puta godišnje. Zaista to ljudi rade sa dvoje, troje zaposlenih i sa skromnim sredstvima.

Dakle, oni se sada obavezuju da kada neki gost, da li domaći ili strani dođe u apartman u Soko Banju, taj novac uplati na račun budžeta Soko Banje ili Vrnjačke Banje, a onda lokalna samouprava treba to da vrati na račun tog stanodavca, odnosno onoga koji je izdao tom gostu. To je nemoguće jer Zakon o budžetskom sistemu i Zakon o lokalnoj samoupravi ne daje takvu mogućnost.

Tako da će onda ti građani i ti ljudi koji su opremili te jedinice za svoj smeštaj izvršili kategorizaciju, prijavili, nazvali nekim imenima te svoje apartmane, te svoje kuće, ostati možda uskraćeni i doći će u pat poziciju da Uprava za trezor ne sme da im prenese sredstva. To razumete, jer oni nisu registrovani da se time bave. Eto, to je jedno predavanje Veroljubu Arsiću. Hvala.

Gospodine ministre, zaista moramo da onda detaljno govorimo o nadležnosti, o poslovima koje može da radi inspektor na nivou jedinica lokalne samouprave. Sad pogledajte prava i dužnosti, ovlašćenja inspektora jedinica lokalne samouprave, i to je član 83. Da li je moguće da se ovo sprovede u delo?

Imali ste ovde zakon, malo pre je bio tu gospodin Ružić, o Centralnom registru stanovništva. Imamo zakon o zaštiti podataka o ličnosti. Imamo zakon o policiji. Sad recite mi molim vas, kako će jedan, to je bio problem u zakonu iz 2009. godine, i prihvaćen je tada amandman poslanika SRS, i to je tada brisano.

Kako će, molim vas, jedan inspektor jedinica lokalne samouprave dolaskom u neki kompleks, evo, taj koji vi navodite, a mislim, otprilike znam o čemu pričate, ima takvih dosta koji su razvijeni za etno turizam i uvezali su te ugostiteljske delatnosti, da izvrši uz, evo, ovde su kolege, utvrđivanje identiteta korisnika usluge uvidom u ličnu kartu, putnu ispravu ili drugu javnu ispravu sa fotografijom? Osim policije to zaista niko ne sme da radi.

Vi možete da kontrolišete objekat, možete da kontrolišete da li je taj vlasnik taj za kojeg se predstavlja, da li on ima prijavljene radnike, što mora da ima, da li je u skladu sa kategorizacijom koju je on dobio opremio taj objekat, a ne kao ovi srpski prevareni turisti, uplatili su aranžman preko ovih agencija koje je tolerisao inspekcijski nadzor Rasima Ljajića, otputovali, ili čak nisu ni otputovali, i tamo bubašvabe, sanitarni čvor skoro nikakav, decu nemaju gde da smeste, išli su i sa malom decom i trudnice i đačke ekskurzije itd.

Ne može, jednostavno, nešto da se pobrka i takvi pojmovi da se stavljaju u jedan zakon gde mu nije mesto.

Doći će neko, gospodine Marinkoviću, evo vi pođete negde i ovaj kaže - evo ja sam došao, ali nalazite se, evo, sad u Sokobanji, pominjanoj tamo i zaista je tamo veći broj i priliv stranih turista za 500%, 600% i tamo se i naplaćuje ta taksa, jer pratim taj rad, kao i nekih drugih.

Ali, molim vas, recite mi, kako će taj neko vama da kaže, vi ćete da kažete – a ko si ti, jesi li ti policija, šta si? Mislim, prosto je neverovatno da lice koje ne može da ima ta javna, je li tako Vjerice, ovlašćenja, to radi, jer neko će da kaže – nemoj da me uznemiravaš, molim te, obrati se ovde vlasniku.

Kad vam se desilo, evo sad ste bili na nekom službenom putu, je li tako, nije važno, ide bilo ko, recimo Arsić, da se pojavite u nekom hotelu kao parlamentarac i da vam pokuca na vrata inspektor iz, recimo, ide stalna delegacija u Strazbur i kaže u hotelu - jesu to ti gosti, jesu, je li to delegacija iz Srbije, jeste, kako se zovu, tu su njihovi prijavljeni pasoši, kuc-kuc na vrata, kaže dajte mi vašu legitimaciju, pa, svako će, normalno, da napravi skandal i da ide i da zove i ambasadu itd, ako to nije policija, a policija svuda i na svakom mestu ima pravo da kontroliše bezbednost građana i da se bavi tim poslom.

Gospodine Arsiću, gospodo ministri, ovaj Zakon o turizmu ću da potenciram u svojoj diskusiji, zato što ste objedinili raspravu, ovoliko tačaka dnevnog reda, i spojili nespojivo, što reče koleginica, i zaista devet minuta koliko ću otprilike da govorim je malo da sve probleme koje imamo u ovoj strateškoj privrednoj grani nabrojim.

Zakon koji donosite po direktivi EU, na pragu nove turističke sezone je zapravo samo izgovor za potpuni debakl u ovoj oblasti, veliku prevaru građana Srbije koja se pod patronatom Rasima Ljajića, odbeglog sada u Maroko, sutra će da ode u Katar, jer on trguje nekretninama, u Sočiju je gradio silne zgrade, bavi se svojim biznisom.

Dakle, problemi su toliko nagomilani, gospodine Nedimoviću, gospodine Ružiću, da je neverovatno da Vlada Republike Srbije zbog nije najpre smenila nesrećnog Ljajića, a tek onda je izašlo na videlo celokupna ova narkodilerska, odnosno narkobosovska afera.

Ali, ja ću da krenem od onoga što je važno za sve ljude koji rade u oblasti turizma, koji slušaju za mnoge vredne ljude po čitavoj Srbiji, za čelnike mnogih turističkih organizacija koje maksimalno daju svoj doprinos, svoje iskustvo, svoje znanje da promovišu tu turističku destinaciju, da dovedu što veći broj turista, bez nekada velike pomoći države.

Tu imamo mnogo svetlih primera, pa ne bih da nešto izostavim i zato neću da nabrajam i lično sam mnogima od njih, eto profesionalno se i čujem i na kraju krajeva, sarađujem, dali su mi svoje primedbe na ovakav Zakon o turizmu i zato ću da potenciram nekoliko stvari.

Najpre, prenesite, ako se uopšte Rasim Ljajić vrati, gospodine Nedimoviću, da je skandalozno, da on sebi članom 61. Predloga zakona propisuje ovakva ovlašćenja.

Zar vi zaista mislite kao ministar, porodičan čovek, potencijalni putnik, evo i gospodin Ružić koji voli da putuje i dosta toga je prošao u životu, da će za pet meseci, kada će biti u jeku turistička sezona, taj i takav ministar da reši pitanje razvrstavanja preko 500 turističkih agencija, kako vi rekoste gospodine Nedimoviću, kako je predloženo ovde u zakonu, na osnovu svog ovlašćenja u određene kategorije A, B, C, recimo one koje se bave organizovanim putanjem i one koje se ne bave organizovanim putovanjem, da on odredi kolika će da bude visina depozita, da on odredi koje su sposobne da to rade.

To je neverovatno i nemoguće iz razloga što je upravo on odgovoran što turistička inspekcija nije te velike srpske agencije, kao što su juče pominjane Fly Fly, SAB, pa imate i zaboravljene United Travel onog Egipćanina koji je došao ovde, naravno, po zakonu registrovao svoju agenciju, pokupio pare i onda se vratio u Egipat. Dakle, sve su to prevare za koje je lično odgovoran i Rasim Ljajić kao ministar i Vlada Republike Srbije, jer vi ste trebali momentalno da obeštetite sve te ljude.

Ovaj i ovakav posao neće moći da se uradi jer se sa time kasni. Do početka turističke sezone, asocijacija turističkih agencija YUTA takođe neće biti u stanju da na svom sajtu obelodani koje su to agencije koje treba da rade taj posao.

Kad budemo krenuli sa pričom o amandmanima kolege radikali će predložiti konkretna rešenja za podsticaje u turizmu. Videćete da dragulji srpskog turizma propadaju, da tu nema investicije gde treba da ima, da nema visokog stepena zaštite što se tiče nacionalnih parkova, zaštićenih područja i da mnogo para trošite na raznorazne gluposti, a tamo gde može da se vrati, jer nije nikakva tajna da jedan dinar ili evro uložen u turizam se trostruko vraća pametnom raspodelom, dobrim marketingom i dobrim kadrovima, što vi naravno nemate dok je takav čovek na čelu tog ministarstva.

Gospodine ministre, možda će to tim da radi u Ministarstvu koje još uvek predvodi Rasim Ljajić. Nadamo se da on više neće biti tu, ali nije suština u tome da li će to da radi on personalno ili neki drugi ministar, već da se sagleda sveukupna situacija. Sa prethodnikom se uopšte ne slažem po tom pitanju kako da dovedemo u red tu oblast da se svako ne bavi tim poslom.

Kada sam počinjala da radim, neću da pravim ovde reklamu, u jednoj i dan danas od najvećih tur operatera na području naše zemlje, postojalo je sedam ili osam organizatora putovanja u Srbiji. Da li je tako, gospodine Nestoroviću? To je bilo 20 i više godina, a danas ima 560 registrovanih turističkih agencija i preko 200 organizatora putovanja. To ne može svako da radi. To nigde u svetu ne postoji. Taj

Ta oblast mora da se uredi tako da onaj ko na sebe preuzima odgovornost, da nečiju decu, da stručne ljude, da bilo koje putnike bilo gde šalje, kako u zemlji i u svetu, mora da položi veliki odnosno visok depozit, ne na osnovu toga kako oni to hoće u ministarstvu da urade, na osnovu broja putnika, to varira, jedne godine će da ima više, druge godine manje, već da taj depozit bude zaista jako visok i da onaj ko se bavi organizovanjem putovanja i avioprevozom i na daljim destinacijama, ima i polisu osiguranja od najmanje milion evra. Jel to po vama u redu, gospodine ministre? Onda neće biti nikakvih problema.

Ovi drugi, postavlja se pitanje - šta će da rade? Znate, svako može tu da se pronađe, onda će da se bavi promovisanjem ovih o kojima sam govorila u prvom delu svog izlaganja, lokalnih turističkih destinacija kao što je Leskovac koji je zaista još uvek neiskorišćen potencijal, iako je, tu prisutan, gospodin Nestorović sve uradio i njegov naslednik, ali oni nemaju novca da reše pitanje Vučja, Suve planine itd. Ovi u istočnom delu Srbije na Staroj planini, sela koja još nisu iskorišćena, u Surdulici, Vlasini i čitavog područja i mnogo je mnogo takvih primera.

Da vam kažem, gospodine Nedimoviću, pošto ste vi ovde, ja to zaista detaljno pratim svake godine, više ste vi i vaše ministarstvo uradili za turizam, da ne ispada da vas hvalim, nego ovo Ljajićevo zbog toga što ste davali podsticaje za ruralni turizam i prepoznajete kolika je to vrednost i koliko novca može da zaradi i da ostane u… (Isključen mikrofon.)

Gospođo Gojković, dame i gospodo narodni poslanici, donošenjem Ustava Republike Srbije je odmah posle toga donet i novi Zakon o državljanstvu republike Srbije. Od tog perioda je prošlo 12 godina i Srbi iz Republike Srpske, Srbi iz Crne Gore imaju problem zbog činjenice da jedan član zakona, koji mi tražimo da se promeni ovom izmenom i dopunom zakona, im onemogućava da državljanstvo Srbije, koje toliko žele, a kojim smo im dali mogućnost da ga steknu priznanjem Srbije kao zemlje svoje matice, to državljanstvo se čeka za Srbe iz Republike Srpske od godinu i po do dve godine dana, a negde čak i više.

Period od 2013. godine do današnjeg dana, preko 50 hiljada Srba iz Republike Srpske je zatražilo državljanstvo Srbije. Pretežno su to mladi ljudi. Zbog čega oni to rade? Najpre, i to je osnovni razlog, zbog ogromne ljubavi prema svojoj matičnoj državi Srbiji, jer sve što se dešava u Beogradu, u našoj prestonici ovde, sve što tretira Srbija kao svoja ključna pitanja, a pre svega očuvanje KiM i sve drugo sa čime se suočavamo, Srbi iz Republike Srpske preživljavaju i doživljavaju da se to dešava njima, njihovoj zemlji, iako su oni još uvek entitet u BiH, ali sa željom da jednoga dana postanu deo jedinstvene srpske države. Zbog toga nema potreba da, dame i gospodo, ovaj zakon onemogućava njih da oni to državljanstvo steknu u najkraćem mogućem roku.

Mi smatramo da je za donošenje pravosnažnog rešenja od strane MUP Republike Srbije, da se izvrše sve promene za onoga ko je podnosilac zahteva za državljanstvo Srbije, a Srbin je iz Republike Srpske, iz Crne Gore ili Srbin iz dijaspore i drugih bivših jugoslovenskih republika, koji priznaju Srbiju kao svoju matičnu zemlju, kako to naš zakon nalaže, dovoljno šest meseci.

Time bismo, pre svega, mladim ljudima iz Republike Srpske omogućili da ovde imaju pravo na rad, da mogu da se zaposle, da studiraju, da ostvare sva druga prava koja oni žele da ostvare.

Na kraju, još davne 199. godine tadašnja Savezna skupština je usvojila Zakon o specijalnim paralelnim odnosima između Republike Srbije i Republike Srpske i zaista nema smisla da posle 20 godina oni muku muče. Tada još nisu bila ni rođena ta deca koja danas potražuju državljanstvo Srbije.

S druge strane …

Gospodine ministre, izmena i dopuna Zakona o predškolskom obrazovanju je prilika da razgovaramo o tome kakva je sveukupna situacija u predškolskom obrazovanju u zemlji, sa osvrtom na period kada su ovi iz propalog žutog preduzeća i njihovi sledbenici zapadni plaćenici preuzeli vlast 2000. godine.

Od 2005. godine pa sve do 2011, verovatno ste upoznati sa tim kao ministar, bio je drastičan pad na svakom nivou predškolskog obrazovanja. Počev od toga da nije bilo obnovljenih ustanova predškolskog obrazovanja, preko nedonošenja strategije, preko neprepoznavanja ciljnih grupa u okviru tog uzrasta dece, naročito od tri do pet godina. Kad to kažem, treba da imamo u vidu, to i narod treba da zna i roditelji, da je najveće ulaganje u obrazovanje upravo početkom u predškolskom obrazovanju. Zašto to kažem? Sama činjenica da deca tog uzrasta od tri do pet godina pokazuju izvanredne talente a to je buduće blago Srbije, to su rasadnici različitih talenata iz naučnih oblasti, a da se to ne prepozna i da država ne ulaže u to, to je veliki problem, jer će u kasnijem pokazivanju sveukupnog razvoja obrazovanja to moći da umanji efekat i do, kažu stručnjaci, 17 puta, jer mi smo na Odboru za prava deteta, kroz te grafikone, to videli.

Ono što nas srpske radikale interesuje je to, s obzirom na heterogenost i na geografski položaj pojedinih i ruralnih sredina koje nisu razvijene, šta ćete da preduzmete da se preostali ukupan broj dece koja nisu obuhvaćena predškolskim obrazovanjem uključe u to, kao i marginalizovane grupe? Mislim na romsku decu, pre svega, koja nisu u situaciji da ravnopravno, nažalost, još uvek, sa ostalim građanima Srbije pohađaju predškolske ustanove, jer po onoj strategiji koja je urađena, u koju sam imala uvid još te davne 2011. godine, broj dece 2020. koja neće biti obuhvaćena predškolskim obrazovanjem je čak i 75.000. Pošto imamo još samo godinu dana do tog perioda, šta će Vlada Republike Srbije i vaše ministarstvo da uradi da se to poboljša. Opet ponavljam, to je najvažnije u strategiji obrazovanja da sve počinje od predškolskog obrazovanja, kvalitetnog i pre svega tzv. kratkih programa, gde se deca prepoznaju po izvanrednim talentima.

Gospodine ministre, ono što još želim u ovoj replici da vam sugerišem, a to je u onom delu da možda niste sveobuhvatno tumačili moje prvobitno izlaganje, je podela troškova.

Naime, mi smo svi ovde iz različitih sredina. Ima ovde u poslaničkoj grupi SRS kolega koja dolaze iz nerazvijenih opština. Koje se kategorišu u grupi dva, tri i četiri, pa možda ima čak i peta, jer samo prva grupa u Srbiji, to su razvijene opštine, ima povoljnu infrastrukturu, ima sređenu situaciju, malo bolju na selima itd.

Složićete se, nije isto za dete iz Kuršumlije i dete iz Beograda. Mislim da ne treba da se pravi razlika.

Država treba da izdvoji iz budžeta, to je predlog Srpske radikalne stranke, od 6,5 do 7 miliona evra za ovaj program od tri do četiri sata, da on bude dostupan za svako dete u Srbiji. Jer, kao što i dečiji dodatak i sva druga prava koja proističu iz prava deteta, što i Ustav nalaže, stečena kategorija, tako i mi ne možemo da pravimo selekciju pa da kažemo – e, ta lokalna samouprava nema dovoljno sredstava, pošto oni izdvajaju 80%, 20% ide na teret roditelja. A šta ćemo za one roditelje koji su siromašni i koji nemaju ni za taj skraćeni program?

Dakle, neka se napravi ciljana strategija kako će se pomoći nerazvijenim opštinama i ovo što je potencirala koleginica Radeta, da se u svako selo uvede mogućnost, pa bar ovog skraćenog, od tri do četiri sata. Jer, znate šta, po ovom izveštaju koji ja imam ispred sebe, od 65 do 177 čak hiljada dece živi u ovim opštinama iz grupe dva, tri i četiri. Znači, oni nisu obuhvaćeni, a njima treba pomoći.

Gospodine ministre, urušavanje sistema osnovnog obrazovanja i mnogih osnovnih škola u Srbiji je počelo posle 2000. godine dolaskom ovih dosmanlija na vlast, kada je tačnije 2001. godine tadašnji ministar obrazovanja, Knežević, potpisao odluku kojom će se izvršiti reorganizacija mreža škola u Srbiji.

To je otvorilo mogućnost da lokalne samouprave koje su uglavnom bile pod vlašću tih istih dosmanlija, koje sada govore kako bi oni bolje uredili državu samo da im se da prilika, kako ništa nije dobro, bukvalno su uništili preko, je li to tačno gospodine ministre, preko 30% osnovnih škola u Srbiji. Zatvorili su škole gde su one bile na obeležavanju gotovo jubileja od 100, 150 godina i prava je sreća da jednu takvu nisu uspeli da zatvore i da je unište, a to je osnovna škola „Prota Stevan Popović“ u Čumiću, koja je jedna od najstarijih škola u Srbiji koja obeležava uskoro jubilej 230 godina i koju je i moja mama pohađala, jer je rođena u tom mestu i koja je i posle rata u to vreme, kada je ona išla u školu, bila oglednog karaktera.

Kako je sada moguće, evo vas pitam, da ta škola u selu Čumić, koja je zaista čuvena da u nju dolaze i deca iz Rusije i iz drugih krajeva sveta, da vide kako se to radi, ima etičke, moralne i sve druge standarde koje treba da ima, i pre svega nacionalnu prepoznatljivost. Valjda je to osnov svega, da decu učimo to šta je srpski narod, kao i sve druge građane Srbije u školama koje pohađaju na drugim jezicima, mislim na nacionalne manjine, da imamo takve programe, a ne, znači sve je počelo tada i sada to sa teškom mukom mi treba da ispravljamo.

Zbog toga je potrebno, a to predlažemo mi srpski radikali, da u narednom periodu vaše ministarstvo uradi jednu strategiju koja će da obuhvati sada period od deset godina, jer ovi su sve uništili, sve upropastili, mnoge škole su zatečene u stanju da deca nemaju uređene mokre čvorove koje treba da koriste, da nemaju fiskulturne sale, da su pare pokradene, da su razni projektni koje su oni slali i dobijali pare iz raznih fondova, potrošili nenamenski i sada zbog toga deca u školama trpe nove generacije.

Drugi problem je, pored tog koji se tiče stanja u školskim ustanovama, u osnovnim školama, a tiče se opreme i svega je sam odnos učesnika i nastavnika.

Ono što mi srpski radikali stalno potenciramo je da kroz angažovanje Ministarstva i pre svega nastavnog kadra treba da se vrati ta uloga škole, koja treba da bude pre svega vaspitna. Ona to sada nije. Jer, deca, evo, koleginica je pričala o tome kakvih je bilo skaradnih i skandaloznih ogleda sa decom. Umesto da ta vaspitna uloga bude istovetna onoj kao što je u pravoj porodici gde se deca uče najvišim moralnim vrednostima, mi sad imamo situaciju da u nekim pojedinim školama nastavnici ne mogu da izađu na kraj sa decom ili obrnuto, da se deca žale na nastavnike koji nisu adekvatno obučeni.

Ono što je najvažnije je činjenica, gospodine ministre, a tu treba mnogo rada tek, da posle više od 50 godina od kada je izglasano obavezno osnovno obrazovanje u Srbiji mi imamo osipanje učenika u školama, zbog siromaštva, zbog toga što nisu uključene te marginalizovane grupe, pre svega nacionalna romska manjina, kojoj treba više da se posveti država, deca ometena u razvoju, deca iz siromašnih krajeva Srbije koja još uvek ne završavaju osnovnu školu. Prema popisu koji je urađen pre nekoliko godina, 85% generacije izađe sa obrazovanjem osnovne škole, znači svih osam godina, a 15% ne. To treba da vam bude cilj i da na tome radite u narednom periodu.

Gospodine ministre, prvi Zakon o osnovama sistema obrazovanja u Srbiji kada je donet pod dosovskom vlašću 2009. godine otvorio je neka pitanja kao što su decentralizacija u sistemu školstva, autonomija obrazovanih ustanova itd. i onda se u praksi pokazalo da to nije bilo dobro i da svi ti eksperimenti i svi uslovi koji dolaze iz EU urušavaju naš obrazovni školski sistem i da mi treba da se vratimo tradicionalnim vrednostima.

Imamo primer Rusije. Sistem obrazovanja, možda će to znati profesor Atlagić ili neki prisutni u sali sa akademskim zvanjem i obrazovanjem, je postavljen u 18. veku i onda sada imate situaciju, da ne govorim o ovim starim civilizacijama kao što su Kina i druge zemlje gde se to ne menja od prilike do prilike, i sada nam kažu – doći će te i te fabrike u Srbiju, dobiće subvencije za radna mesta 10 ili 11 hiljada evra, i sada nam trebaju samo prodavci za „Lidl“ i mi ćemo ljude da obučavamo, koliko ono, Vjerice, dve godine za sve poslove koji se tamo rade. Ne, to je pogrešno postavljena stvar. Mi moramo da imamo takve osnove sisteme obrazovanja da pre svega društvo ima kolektivnu ulogu u obrazovanju čoveka. Šta to sada znači? Čovek koji apsolutno nije osposobljen ni za kakav rad, završio je neku osnovnu školu, treba da se rukovodi time šta je potrebno u ovom trenutku, pa neće on valjda tako da vaspitava i svoje dete, već da se on opredeli za nešto što je trajna vrednost i treba da bude u Srbiji.

Juče su, uz nas srpske radikale, slavu Sv. Tri Jerarha proslavile i zanatlije, jer je esnafska slava. Pogledajte malo gospodine ministre koliko je mogućnosti, a to treba da bude osnov našeg obrazovanja, evo, tu je prisutan i ministar kulture i saradnici, starih zanata u Srbiji koji mogu da se reafirmišu i koji mogu da imaju svoju ulogu na tržištu rada u Srbiji. Je li tako? Mi imamo čitave krajeve Srbije gde to može na moderniji način da se radi, ali ljudi mogu da žive od tog rada i od tog posla. Naročito zbog toga što u ekspanziji i u razvoju turizma takvi proizvodi sve više pažnju zavređuju. Zašto bi u nekim drugim zemljama proizvodili suvenire gde će da piše Srbija, Beograd, Kragujevac i drugi gradovi, Tara, Stara Planina, a da se to ne radi u Srbiji? To je samo jedan primer. Da ne govorim o situaciji u kojoj sami predmeti u pojedinim školama nisu adekvatni budućem radu tih učenika kada završe i te stručne škole. Dakle, sve su to problemi sa kojima ovo društvo treba da se suoči.

Dakle, poslednji je trenutak da radimo više bilo kakve eksperimente, već da se usredsredimo na budućnost, a budućnost mora da se definiše kroz program sveukupnog privrednog razvoja. Znate šta, ni poljoprivreda, a najveći broj stanovnika u Srbiji je opismenjeno na selu, jer to je najveći broj ljudi koji živi u seoskim sredinama, nije više ista, pa mi smo te ljude, dakle, sa završetkom osnovne škole ili neke srednje škole, pominjao je kolega Mirčić i ono nesrećno vreme Šuvarice i onog usmerenog obrazovanja gde su ljudi izlazili iz škole sa nepotpunim nekim zanimanjem ili nekim zanimanjem koje nisu mogli da primene u praksi.

Dakle, da uradimo ponovo jednu ozbiljnu analizu, odnosno to vi treba da uradite kao Vlada i da se usredsredimo na budućnost i na to šta ćemo da pružimo deci na selu, šta u nerazvijenim područjima i šta sa onima koji su završili te neke škole, a šta sa onima koji su u vakumu, koji su bili odlične zanatlije u fabrikama koje su dosovci uništili, pozatvarali fabrike, evo u Kraljevu 14 fabrika, u Kragujevcu preko 10. Ti ljudi nisu za penziju, bili su na plaćenom, nekom periodu na Nacionalnoj službi za zapošljavanje, jesu kvalifikovani a sada ne mogu da rade. Da ne bi njihova deca doživela tu istu sudbinu, sistem obrazovanja u Srbiji mora pravilno da se postavi.