Ostajem kod ovog amandmana i predlažem da ga predstavnici kao ovlašćeni ispred MUP, usvoje.
Ono što je bitno, treba imati u vidu da se kod organizacije policijskih službi i njihovih problema, prekovremenog rada, dežurstva, za vreme državnih praznika radi, to mora biti vrednovano.
Nije mi jasno zašto vi, gospodo iz MUP, ne reagujete da se materijalni položaj pripadnika policije poboljša. Čitate novine, a i dobijate svakodnevne izveštaje, pa vidite u kakvoj se situaciji policija nalazi.
Drugo, gospodine Todoroviću, kako je moguće kada ste pripremali ovaj zakon, da u ovome zakonu… Gospodine Todoroviću, vama se obraćam. Ako je moguće da mi odgovorite, kako je moguće kad ste pripremali ovaj zakon da zadržite okružne sudove i Vrhovni sud? Znate da postoji zakon i da imamo sada više sudove, apelacione sudove i imamo Vrhovni kasacioni sud.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, molim vas, sudove, izmene i dopune o policiji i amandman ne možete nikako da dovedete u vezu.)
Jeste, ali odnosi se na rad policije.
(Predsedavajući: Sudovi ne mogu da se odnose na rad policije.)
U zakonu nije predviđeno, a nije usklađen sa Ustavom i zakonom, o tome se radi. Negde može, a negde ne može, znate. U ovom predlogu je trebalo da se brišu okružni sudovi i Vrhovni sud Srbije, a ostaju Viši sud i Vrhovni kasacioni. Zbog toga ukazujem da je to omaška.

Ostajem kod predloženog amandmana, a malopre kada je bilo reči, gospođo Čomić, o onom članu, govorio sam da u zakonu piše, u jednom delu, u poglavlju "Briše se Okružni sud", a u članu 56. važećeg zakona ostaje. Sada je muka sudova koji će rešavati po žalbama, da li će Okružni, Viši ili Kasacioni.
Kako to kod vas, gospodo iz ministarstva, gospodine Mariću, čas može, čas ne može? Kako ćete sada da rešite pitanje, ovu prazninu? Zašto niste uskladili ovaj zakon sa Zakonom o sudovima? Policija radi i donosi rešenja, rešava nadležno Viši sud. Kako ćete to da rešite? Vaše kolege koje će da primenjuju zakon kako će ga primeniti? Kod vas može i ne može, čas može, čas ne može.
Nedosledni ste i zbog toga što ste rekli u članu 47. da se primenjuje narednog dana, šest godina je zakon na snazi i država nije propala. Mi predlažemo amandman u skladu sa Ustavom, da se treba primenjivati u roku od osam dana. Da li vi čitate Ustav, da li čitate sistemske zakone drugih organa koji predlažu i donose? Za šest godina država nije propala i nije uticalo na bezbednost, a vama utiče jedan dan. Niste dosledni u primeni, niste bili dosledni da predložite valjan zakon.
Treba da bude izrađen novi zakon, ali da se uredi kako treba, u skladu sa Zakonikom o krivičnom postupku. Što niste gospodo, donet je pred ovim parlamentom Zakonik o krivičnom postupku, zašto niste ni jednu reč rekli da usklađujete policijska ovlašćenja koja će policija da primenjuje sa Zakonikom o krivičnom postupku? Što niste predvideli sudsku policiju, kao što to predviđaju Francuska, Nemačka, Engleska i druge zemlje? Kada ćete vi doneti, hoćete za šest meseci ili tri meseca ponovo da donosite novi zakon?

Gospodine predsedavajući, danas se u Narodnoj skupštini raspravlja o kandidatu kojeg je predložila Advokatska komora Republike Srbije, a radi se o gospodinu Bojiću, o čoveku koji dolazi iz profesije advokature.
Prvi zakon o javnim pravozastupnicima u Srbiji usvojen je još davne 1862. godine. Advokatura je prolazila kroz različite faze svoga razvoja, kao jedna od nezavisnih profesija koja je uvek imala zadatak da štiti osnovna ljudska prava koja su gažena i koja su kršena od strane aktuelne vlasti.
Međutim, advokatura Srbije je za poslednjih 10 godina imala obavezu da se oglasi povodom rada Haškog tribunala. Nijedna regionalna, ni Advokatska komora Beograda, ni Srbije, nije se oglasila o teškom stanju srpskih oficira, generala i političara prema kojima je samozvani zločinački Haški tribunal primenio najdrastičnije mere izričući drakonske kazne Srbima, a oslobađajući naše neprijatelje, Ustaše i Muslimane, koji su činili brojne zločine prema srpskom narodu. Advokatura Srbije je imala zadatak da se uključi u odbranu prava i sloboda naših građana. Među njima je i prof. dr Vojislav Šešelj. Gospodine Novakoviću, vi dobro znate, kao dobar profesionalac i advokat i stručnjak da se ni u jednoj zemlji na svetu nije dogodilo da se čovek drži u pritvoru bez rešenja o otvaranju istrage ili bez rešenja o određivanju pritvora.
U svim modernim zemljama sa razvijenim pravnim sistemom, pogotovo kada je u pitanju krivično-pravna materija, procesno pravo predviđa da se rešenja o određivanju pritvora mogu produžavati posle mesec dana, tri meseca, šest meseci i godinu dana.
U predmetu Vojislava Šešelja se dogodilo nešto što u istoriji nije zapisano, da nema rešenja o određivanju pritvora, da nema rešenja o produživanju pritvora, da nema pravičnog suđenja, da nema suđenja u razumnom roku, da se optužuje za nešto što prof. dr Vojislav Šešelj nije počinio. To je Advokatskoj komori Srbije, Beograda, Vojvodine i regionalnim komorama veoma dobro poznato. Režim iz Beograda doprinosi tome da dr Vojislav Šešelj treba da ostane što duže u neosnovanom i nezakonito određenom pritvoru da bi aktuelna vlast mogla da završava poslove u korist EU i NATO pakta, jer da je Vojislav Šešelj u Srbiji sasvim drugo stanje bi bilo.
Kada pogledate, gospodine Novakoviću, kako je advokatura prolazila kroz istoriju, jedan dokument iz Arhiva Srbije i Crne Gore koji je vođen, evidentiran je kao Fond pod brojem 507, Komisija za narodnu vlast, jedinica opis, broj taj i taj, dokument strogo poverljiv glasi: "Strogo poverljivo, čuvati u kasi", zamislite, ne sme da se čuva u drugom prostoru, nego mora biti u čeličnoj kasi, obaveštenja UDBE Narodne Republike Srbije za februar 1952. godinu, narodna vlast kaže: "Politički sastav i stanje u redovima advokata u Narodnoj Republici Srbije." Analzirajući stanje u redovima advokata, kaže se u ovom dokumentu, u 110 srezova došli smo do zaključka da advokati predstavljaju jedan od najvećih problema naše pravne službe i posebno našeg sudstva. Politički, to su bivše režimlije, rukovodioci i aktivni članovi bivših buržoaskih partija. Zamislite, napadaju kapitalizam? Bivši ministri, poslanici, sudije, sreski načelnici, policijski pisari, senatori, veliki župani, kraljevski beležnici, aktivni sudski oficiri, većina od njih aktivni pomagači i pristalice okupatora…

Hvala vam, gospodine predsedniče, tako će i  biti.
Molio bih vas samo da mi dozvolite još nekoliko reči. Od velikog je značaja kroz šta je prošla advokatura, a to treba vezati za predloženog kandidata, za šta treba da se zalaže i kako treba da se suprotstavi svakom nasrtaju na nezavisnu profesiju advokature.
Govoriću o stanju u advokaturi, samo bih vas molio ako mi dozvolite. Kaže, 772 advokata su državni neprijatelji. Đilas kaže da su to okoreli državni neprijatelji i hvali kako je dobra OZNA, a nije loša ni milicija. Vidite, u ono vreme u jednopartijskom sistemu Josipa Broza, još 1953 godine je to izrekao Milovan Đilas.
Imao sam nameru da ukažem na činjenicu da je advokatura prolazila, a i danas prolazi kroz teška vremena da se izbori kao samostalna, nezavisna profesija koja je, po Ustavu Republike Srbije nezavisna i ulazi u sastav pravosudnog sistema. Vi to dobro znate.
Vidite, u svetu, povezaću, na ovu dužnost predlaže se kandidat, to je visoka funkcija, i nije ni čudo da iz advokature treba da budu birani sudije, da budu birani tužioci, jer je to jedina kompletna institucija koja u zemljama sa razvijenim pravnim sistemom je osnova za izbor sudija i tužilaca u 80% slučajeva u zapadnim zemljama, u Americi, u Engleskoj, u Francuskoj, u Italiji, u Holandiji, u Belgiji i da ne nabrajam, kadrova u pravosuđe, dakle od najnižih do najviših pravosudnih institucija, čak i u Gornji dom lordova, dolaze ljudi iz advokature. To su najstručniji ljudi. Zašto? Pa, oni su najstručniji. Nisu samo usko specijalizovni, ne rade smo krivične stvari ili iz oblasti civilistike, oni rade i zastupaju građane pred nadležnim sudovima iz svih oblasti i grana prava.
Nije slučajno, gospodine potpredsedniče, da su mnoge velike istorijske ličnost, kao što su Demosten, Ciceron, Tomas Mor, Gandi, Kastro, Mendela, Franc Kafka, bili po profesiji advokati. Ovo je dobro da advokatura bude u svim institucijama, ali se postavlja pitanje da li će jedan predstavnik advokat moći da uspešno zastupa advokaturu u Državnom veću tužilaca ili u Visokom savetu pravosuđa. To je diskutabilno pitanje.
Bilo bi dobro da kandidat koga bude Skupština izabrala više založi za zaštitu osnovnih ljudskih prava, da se bori da ta tužioce dođu oni ljudi koji neće dozvoliti kršenje Ustava, kršenje Zakonika o krivičnom postupka, kršenje krivičnog zakonika i drugih zakonskih propisa na štetu građana kada je u pitanju zaštita osnovnih prava naših građana.
Gospodin Krasić je govorio o podeli u advokaturi. Sada u srpskoj advokaturi postoje grupe. Bojim se da to ne budu grupe koje bi htele da zadrže svoje pozicije u advokaturi, 20 godina da budu u organima advokature, a da primaju za to određena finansijska sredstva i nagrade i da žele da zadrže te pozicije boreći se na različite načine, pa čak i da dođu u Skupštine Srbije da se jednoj političkoj stranci ponude i da od te političke stranke zatraže potpise narodnih poslanika da se uputi inicijativa za ocenu ustavnosti Zakona o advokaturi zato što je sukob između Beogradske komore i unutar same Advokatske komore ima dosta neslaganja. Postoje grupe koje se sada u okviru te komore koja broj tri hiljade i nešto advokata i morala bi da bude reorganizovana na sledeći način, kao što je to u Francuskoj, Nemačkoj – najviše 300 advokata može biti u jednoj komori. Zašto bi bila ta jedna glomazna komora, a da se izvrši uzurpacija vlasti od pojedinaca u advokatskoj komori.
Otkud sada, gospodine Novakoviću, ne znam da li ste znali da je upravo ta grupa narodnih poslanika potpisala tu inicijativu? Zašto? Pridružila se. Mi to nismo potpisali. Poslanici SRS u tome neće da učestvuju. Oni traže ocenu ustavnosti Zakona o advokaturi jer im smeta što advokatura mora biti jedna institucija i da mora biti institucija u skladu sa Ustavom i drugim zakonima i da se moraju poštovati odluke viših organa vertikalno i horizontalno povezanih.
U Advokatskoj komori Beograda, da li je tačno da sada ima oko 10 telohranitelja oko dvoje-troje ljudi i ne dozvoljavaju organima Komore da pristupe materijalno-finansijskim dokumentima, dosijeima advokata i da koriste svoje prostorije? Da li je tačno da ima advokata protiv kojih se ne pokreću odgovarajući postupci? Jedan je podneo 500 inicijativa pred Međunarodnim sudom u Strazburu. Međunarodni sud u Strazburu kaže – odbija i da su mu inicijative neosnovane. Vraća se Advokatskoj komori Beograda, a Beogradska komora ćuti.
Postavlja se pitanje – da li je Advokatska komora privatizovana, politizovana i policizovana? Da li se organi policije mešaju u rad nezavisne profesije Advokatske komore? Postavljaju se ta pitanja. Ovaj odnos i ove institucije, Advokatska komora Beograda i Advokatska komora Srbije, u Advokatskoj komori Beograda moraju da zavedu red i red je da advokati uzmu stvari u svoje ruke i na taj način da prekinu sve nevolje koje se smišljeno poturaju Advokatskoj komori.
(Predsedavajući: Slažem se. Upravo i nas red obavezuje da se pridržavamo Poslovnika. Ti lokalni nesporazumi i regionalizmi ne treba da utiču na našu obavezu da se držimo tačke dnevnog reda i da diskutujemo o ovom predlogu za izbor člana prvog sastava Državnog veća tužilaca. Molim vas, gospodine Jojiću.)
Što se tiče predloženog kandidata, gospodine predsedavajući, gospodin Krasić je dao valjano obrazloženje i ne bih želeo da ga ponavljam. Samo bih želeo da vas zamolim, šteta je što danas ne prisustvuje ministar pravosuđa ili nego iz Državnog veća tužilaca, pa čak i predlagač iz Advokatske komore Srbije.
Postavlja se jedno pitanje – ko su privilegovani advokati pred nadležnim sudovima i iz kojih to struktura oni potiču? Imate privilegovane advokate koji imaju uporište u policiji, imaju uporište kod istražnog sudije i koji kod tužilaštva imaju uporište. Skoro stalno jedni te isti advokati, ne poštujući onu listu koja se dostavlja i policiji, i tužilaštvu i sudu, apsolutno ne poštuju tu listu, niti se poštuje redosled. Svako ima svoga i on dolazi da brani po službenoj dužnosti, kada ga oni pozovu i kada hoće i kada se dogovore.
Međutim, ima jedan veliki problem u advokaturi. Ovaj kolega bi morao da vodi računa, koji se predlaže, iako ga bude izabrala Narodna skupština, da se pozabavi i ovim pitanjem – koji je status i odnos advokature prema novom Zakoniku o krivičnom postupku, koje će poslove policija trebati da radi po nalogu javnog tužioca i da li je tužilaštvo osposobljeno za ubuduće za primenu novog Zakonika o krivičnog postupku ili nije? Da li se policija priprema za primenu određenih ovlašćenja ili ne? Prema ovom zakonu o izmenama i dopunama Zakona o policiji, nema ni reči o tome, da li će se policija u tom delu pripremati, pre svega, sudska policija? Mi bi morali da imamo sudsku policiju, kao što je to u drugim državama.
Želeo bih još jednu stvar, ako mi dozvolite. Gospodine potpredsedniče, ovim putem postavljam pitanje ministru finansija i ministru pravde, kada će izvrše isplatu odbrana po službenoj dužnosti i kada će se ta odbrana po službenoj dužnosti plaćati 100% kao što se to plaća u drugim institucijama? Drugo, zašto se ne dozvoljava prebijanje dugova? Država duguje advokatima, a advokat duguje za porez državi, njemu se računa i zatezna zakonska kamata, ali država neće da isplati advokatima. Znate, i advokatura je u krizi sada, isto kao što je kriza u čitavom sistemu.
Postavljam pitanje – da li će ministar pravosuđa sa ministrom finansija naći ovo rešenje, da se izvrši prebijanje ovih dugova?
Nadam se da nisam povredio Poslovnik. Zaista sam imao nameru da govorim o ovom predlogu zakona. Mogao bih govoriti i više, ali neću zbog vremena, jer i moje uvažene kolege trebaju o tome da uzmu reč. Hvala vam najlepše.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodo iz MUP, gospodine generale i gospodine pomoćniče MUP, s obzirom da danas ovaj parlament razmatra predloge izmena i dopuna Zakona o vanrednim situacijama i Predlog zakona o policiji.
Pre svega, želeo bih da skrenem pažnju i da samo neke stvari pojasnimo da su službe bezbednosti prolazile od 1944. godine do današnjega dana kroz različite faze svoga delovanja. Godine 1944. 13. maja, osnovana je OZNA, Odeljenje za zaštitu naroda, a uporedo tome stvarala se i policija, javna bezbednost i sa druge strane bila je služba u sastavu javne bezbednosti, bila je narodna milicija.
Takva organizacija i ti nazivi bili su sve do 1951. godine, kada dolazi do formiranja u onom usavršenijem delu naše službe policija, a posebno treba istaći da je služba bezbednosti, kako državna, tako i javna bezbednost, dakle policija danas po nazivu, je doživela težak udar 1966. godine, kada je Josip Broz odlučio da se obračuna sa srpskim rukovodstvom u policiji i u drugim strukturama države.
Nakon rušenja Aleksandra Rankovića 1966. godine služba je pretrpela brojne izmene. Srpsko rukovodstvo je bilo degradirano, a na ključna mesta Josip Broz je dovodio Hrvate i Slovence, to je Branko Nikolić, tu je Stane Dolanc, tu vam je Krajger, tu su vam službe kojima rukovode zapravo Hrvati i Slovenci. Ono što je u tom razvoju bitno, Tito je izvršio lustraciju policije. Na koji način? On je za sve koje je smatrao da nisu podobni uklonio iz službe i izvršio zapamćenu lustraciju. Čak je ljude od 35 godina penzionisao, a morali su svi biti članovi Komunističke partije i morali su biti odani Josipu Brozu i Komunističkoj partiji, a kasnije Savezu komunista.
Godine 1974 nakon donošenja Ustava, onoga čuvenog kojim je upravo razgrađena država, oslabljena, dolazi do decentralizacije policije. Ta decentralizacija se ogledala što se svodi na opštinski nivo. Od tada na ovamo mi imao pre svega slabljenje određenih službi i određenih struktura službi. Da bi ta služba, dakle osamdesetih i devedesetih godina, sve do 2000. godine bila lustrirana i bila upotrebljavana u političke svrhe.
Ono što treba imati u vidu kada je u pitanju Predlog zakona, imam primedbu zašto nije ovaj predlog zakona usaglašen sa Zakonikom o krivičnom postupku.
Gospodo iz Ministarstva, dobro znate da je donet novi Zakonik o krivičnom postupku, da su prenete nove nadležnosti kao istraga u nadležnost tužioca, da se u tu nadležnost, po nalogu javnog tužioca, obavljaju predistražne radnje od strane policije. Bilo je nužno da se ovaj predlog zakona bavi i, pored ostalog, usaglašavanjem sa Zakonikom o krivičnom postupku, gde će policija imati značajnu ulogu u istrazi i predkrivičnom postupku.
Ovaj predlog zakona nema plan. Ne predviđa kako da se formira sudska policija. Ta sudska policija u uporednom pravu u Nemačkoj, Francuskoj, Engleskoj, SAD, Belgiji, Holandiji, Italiji postoji i policija koja bude preduzimala istražne radnje, ti ljudi moraju biti stručni, moraju biti diplomirani pravnici, moraju imati najmanje 10 godina radnog iskustva i moraju biti posebno organizovani u Centru za istrage. To je bitno i trebalo bi Ministarstvo da što pre pristupi osposobljavanju i ostručavanju pripadnika službi policije da se mogu baviti ovim poslom i da mogu izvršavati naloge, jer im je sada, po novom Zakoniku o krivičnom postupku, šef u predistražnim radnjama javni tužilac.
Kada je o pitanju bezbednost, nema bezbednosti u nesigurnoj državi koja nije u stanju da obezbedi sigurnost i bezbednost svih njenih građana, njenu imovinu i živote na celoj teritoriji uključujući ovde i AP Kosovo i Metohiju.
Gospodo, naša policija mora da se razlikuje od policija iz vremena Josipa Broza. DOS i Broz koristili su policiju u političke svrhe, što je nedopustivo. Broz je to, kao što sam napomenuo, radio 1966. godine, a za vreme DOS, 2000. godine i 2003. godine, nakon pogibije premijera Zorana Đinđića došlo je nekontrolisano do lišavanja slobode i pritvaranja oko 12.000 ljudi. Mi smatramo da se ideološki niko ne sme mešati u rad policije, bez obzira koja to stranka bila na vlasti. Smatramo da policija mora biti depolitizovana i ideološki neopredeljena. Naša policija mora biti nezavisna. Smatramo da je potrebno izvršiti nezavisnu reviziju administrativnih i materijalnih potreba MUP i njenih službi.
Političke stranke moraju da shvate da policija nije instrument politike. Takođe smatramo da rad policije ne sme biti vezan za ideološku i političku osnovu vladajućeg režima zbog mogućih zloupotreba policije od strane vladajućeg režima. Policija ne sme biti ispolitizovana. Ona ne sme da se pretvori u čuvara režima i partije na vlasti. Policija ne sme u praksi selektivno pristupati u borbi protiv kriminala i ne sme prikrivati kriminal u redovima vladajućeg režima.
Smatramo i zalažemo se da rad policije mora da se zasniva na visokom profesionalizmu i depolitizaciji. Policija mora da štiti Ustavom utvrđeni poredak na celoj teritoriji, pa i na južnoj srpskoj Pokrajini KiM.
Upotreba policije je osetljivo pitanje. Nepromišljena upotreba policije u političke svrhe može dovesti do nesagledivih posledica. Takođe, smatramo da policija ne može ni jednog trenutka da postane instrument stranke na vlasti, što je u prošlosti a i u sadašnjosti sa elementima izvesne prisutnosti selektivnost i u tom slučaju mora da se vodi računa u kojim slučajevima će se primeniti i upotrebiti policija.
Ono što smo zamerili to je da se 5.000 policajaca upotrebi da čuva pripadnike "gej parade" u Beogradu. To je nešto što ne liči moralu, običajima i našoj službi jer u istoriji naša služba se time nikada nije bavila.
Policija treba da deluje preventivno. Represivno angažovanje policije mora da bude primereno težini situacije i okolnostima ugrožavanja ustavnog poretka, zaštite života, zdravlja ljudi i njihove imovine.
Policija mora biti stručno kadrovski osposobljena i međusobno povezana kako horizontalno tako i vertikalno svih delova policijskih službi u našoj državi. Kontrolu rada svih policijskih službi mora da vrši nadležni Odbor za odbranu i bezbednost Narodne skupštine i da ne dođemo u situaciju iz vremena 1966. godine ili 5. oktobar 2000. godine jer su određene službe 5. oktobra imale sadejstvo i koordinaciju sa elementima obaveštajnih službi iz inostranstva.
Mi se zalažemo da sve policijske obaveštajne i kontraobaveštajne službe treba da budu integrisane u jedinstven sistem bezbednosti sa osnovnom ulogom da se obezbedi efikasno funkcionisanje sistema državne vlasti u skladu sa Ustavom i zakonom.
Uloga i zadaci policije moraju da budu formalno-pravno bolje uređeni kako bi se obezbedila Ustavom zagarantovana prava i slobode građana od svih oblika samovolje i ugrožavanja i da nijedna ovlašćena institucija nema pravo da traži i naredi upotrebu policijskih snaga u političke i partijske svrhe.
Takođe, smatramo da se mora obezbediti operativna nezavisnost policije i političari moraju da shvate da policija nije instrument njihove politike.
Opasno je da se vrši ilustracija policije po nalogu i receptu OEBS i nekih elemenata iz inostranstva. Oni bi hteli da mi razoružamo žandarmeriju, da svo naoružanje bude oduzeto od žandarmerije i da se ukloni u magacine a da ostavimo žandarmeriju koja treba da štiti Ustavom utvrđeni poredak, da taj poredak ustavni i zaštitu osnovnih vrednosti državnih štiti sa praćkama ili sa strelama.
Ne slažemo se da nam neko diktira iz inostranstva kako treba da delujemo i da organizujemo službu bezbednosti.
Neki na lokalnom nivou hteli bi da kontrolišu i rukovode i kadruju i upravljaju policijom, ali ono što je primećeno i što je fakat i što je činjenica, oni je ne finansiraju, ali hoće da vrše decentralizaciju, što mislimo da je u odnosu na policiju apsolutno neprihvatljivo.
Policija mora biti dobro organizovana, mora biti kadrovski ojačana. Na lokalnom nivou policija može da održava javni red i mir i da se bavi otkrivanjem i rasvetljavanjem krivičnih dela i prekršaja. Operativna nezavisnost, kontrola i odgovornost policije moraju da ostanu u nezavisnoj i profesionalnoj službi policije koju mora da kontroliše nadležni skupštinski Odbor za odbranu i bezbednost, a u saradnji sa nadležnim Ministarstvom unutrašnjih poslova, njenim rukovodstvom i ministrom na čelu.
Materijalni položaj policije je danas ispod svakog ljudskog dostojanstva. Policajac, u proseku, u Srbiji prima 35.000 platu, a vama je dobro gospodo poznato da je Krišto, kao direktor Aerodroma Beograd, primao 16 hiljada evra mesečno. Sad, izarčunajte koliko to stotina plata treba da zaradi, i koliko policajaca, a Krišto za jedan mesec. Dakle, materijalni položaj policije je zaista nezadovoljavajući. Srpska radikalna stranka se zalaže da se oprema, odeća i obuća, tehnička oprema… Ne može sa jugom policija da tera kriminalce koji voze porše-e, bmv-e, mercedes-e i audi-e, i da ne nabrajam. Policija mora biti nagrađena.
Vi znate dobro da je policija preuzela ulogu obezbeđenja državne granice. Ono što je bitno, kako je ovde u predlogu rečeno, da se štiti granica, moram reći da mi nemamo utvrđene granice ni sa Bugarskom, ni sa Makedonijom, ni sa Albanijom, ni sa Crnom Gorom, ni sa BiH, ni sa Hrvatskom, pa čak ni sa Mađarskom. Postavlja se pitanje – kako će ti ljudi da obezbeđuju granicu?
Od pripadnika policije se traži da obezbede javni red i mir, da obezbede sigurnost i bezbednost građana i njihove imovine, da se bave otkrivanjem i rasvetljavanjem krivičnih dela, da se bore protiv terorističkih organizacija… Dakle, jedina služba u koju trebaju građani Srbije da imaju poverenje i da gledaju da od njih zavisi bezbednost i sigurnost građana Srbije. Nemamo vojsku. Mi više vojske nemamo, to što imamo to vam je ono što čuvaju neke kasarne, ali mi regularnu vojsku, zapravo, nemamo.
Neki strani elementi, a pre svega obaveštajne službe stranih zemalja, i njihove agencije, bi hteli da se razoruža, uglavnom dobro naoružano, ukoliko se može reći u ovom trenutku, policija. Neki bi iz OEBS-a, a i SAD, Nemačke, Italije, Francuske, hteli u Srbiji, u policiji, da uvedu njihovu policijsku kulturu. To je kaubojska kultura koja Srbiji ne može nikad biti primenjena ni sa običajnog, ni sa moralnog aspekta. Nama Amerikanci, Nemci, Englezi, Francuzi, Holanđani ne trebaju da nam kulturno obrazuju našu policiju. Naša policija je dostojna i naša policija mora više posvetiti pažnje i ugledu, i izgledu, i obezbeđenju osnovnih prava, a imaju obavezu prema građanima i državi.
Ono što je primetno i što je dobro poznato, u svim bezbednosnim strukturama Srbije ugrađeni su strani savetnici. Šta će strani savetnici u obaveštajnim službama Srbije? Penzionisani generali Engleske, Francuske? Šta će nama ti savetnici u kabinetima naših ministarstava? Oni nisu nama potrebni. Mi imamo takve kadrove da u svakom slučaju mogu kadrovski da vode službu, da je organizuju, da izvršavaju obaveze i zadatke koje im država upravo postavlja.
Ponovo ističem da Vlada Srbije mora da prestane da ignoriše stvarne potrebe bezbednosti države i stvarne materijalno-tehničke potrebe policije. Reforma policije, kako su je ovi evropejci nazvali, po našem mišljenju se odvija po inerciji. Pa se pitam – da li je Vlada Srbije mesto za razmenu komplimenata između stranih obaveštajnih službi ili za stvarno jaku i dobro organizovanu bezbednost cele teritorije državne granice, a mi praktično, kao što sam rekao, nemamo utvrđene granice?
Kada je u pitanju granica, dobro znate da je pored kopnene i vodene granice i vazdušni prostor granica. U vazdušnom prostoru sa susedima niko ne govori. I mi ne znamo, niko ne zna da obeleži i da kaže gde je ta vazdušna granica, a ovamo kažemo - hoćemo granicu, a mora nemamo.
Ponovo moram da se vratim na materijalni položaj policije. Lično smatram, gospodo iz MUP, koji se bavite ovim organizacionim poslovima i zadacima policije, da ukinete fizičko obezbeđenje svima onima osim predsedniku Vlade i predsedniku Republike.

Hvala.

Ostajem kod amandmana koji sam podneo u ime SRS , ali bih se pridružio ovom mišljenju i stavu gospođe Vjerice Radete.
Gospođo ministre, predložili ste da odluku o udaljenju sa funkcije člana Saveta donosi predsednik Saveta. Hoćete li mi odgovoriti šta će se desiti ako treba predsednika Saveta udaljiti sa radnoga mesta ili Saveta, ko će onda da podnosi predlog odluke? To je u vezi sa članom 7. Rekao sam da ostajem kod ovog člana gde sam amandman uložio.
Pitam vas, vama nije nepoznato, u praksi, evo, zbog pojedinačnih slučajeva u Srbiji se donose zakoni. To ni u jednoj državi nije zabeleženo i nije običaj, ali kada ste već predvideli da se udaljenje člana saveta vrši na predlog predsednika, da li zaboravljate i zašto smetnuste sa uma da može biti i na dnevnom redu predsednik saveta? E, sad mi recite - kako će se odluka donositi? Šta će se dogoditi ako je on na dnevnom redu? Hoćemo li ponovo za mesec-dva, a to nije isključeno da bilo kog funkcionera, nosioca pravosudne funkcije, pa i saveta, da ne bude razrešen ili udaljen zbog nekog objektivnog razloga? Šta će se desiti?
Ovaj član je trebao da bude formulisan na sledeći način: "Predlog za udaljenje, odnosno odluku o udaljenju sa funkcije člana saveta donose članovi saveta, većinom glasova, s tim što ne može da učestvuje u glasanju onaj o kome se radi". Prema tome, ovaj amandman koji je u tom pravcu uložila gospođa Vjerica je sasvim nužno, kažem vam, nužno prihvatiti. Ne menja ništa stvari, samo poboljšava tekst. I nećete doći u situaciju da vam jednog dana, za izvesno vreme, pojavi se da treba udaljiti predsednika saveta, onda dolazite u situaciju da nema izlaza, da se ne zna ko će da donese odluku o njegovom udaljenju. Pravilno bi bilo samo - odluku o udaljenju donose članovi saveta većinom glasova i tačka.
Ponavljam, imaćete veliki problem ako se desi da o predsedniku saveta treba odlučivati. Onda ćete se naći, odnosno naći će se predlagač, i doći ćemo u situaciju da ponovo menjamo zakon u pojedinačnim slučajevima što, apsolutno verujem, i vama nije do takvih rešenja, ali je nužno i potrebno, amandman je objektivan, da ne može da ovu odluku o udaljenju sa funkcije donosi predsednik, iz ovih razloga koje sam vam objasnio. Pa vas molim, evo, možda dobro ne razumem, šta će se desiti, koji je postupak, koja je procedura ako treba udaljiti predsednika saveta? Molim vas, ako možete da mi date odgovor.

U ime SRS na član 120. predložio sam ovaj amandman i smatram da bi taj član 120. trebalo da se menja, da bi njegov sadržaj u tom slučaju bio precizniji i jasniji i primenjiviji. Znači, ako se odgovorno lice iz člana 119. ovoga zakona "oslobađa odgovornosti za štetu ako dokaže da je šteta nastala radnjom oštećenog lica ili drugog lica koje je radilo po nalogu za račun trećeg lica ili oštećenog".
Gospodine ministre, skoro 40 godina se bavim raznim granama prava, pa i obligacionim odnosima. Zakon o obligacionim odnosima koji je važeći, a donet je 1978. godine, ima 1.108 članova a ovaj predlog zakona ima 180 članova. Ono što sam primetio jeste da su iz važećeg Zakona o obligacionim odnosima, dakle, iz člana 154. gde su u pitanju osnovna načela vezana za štetu, odgovornost po osnovu krivice, što propisuje član 158, član 173. koji propisuje pretpostavku uzročnosti nastanka štete, član 174, odgovornost za štetu, dakle, ko je odgovoran za nastalu štetu od opasne stvari, posebno što odredbe važećeg Zakona o obligacionim odnosima podrazumevaju i vazduhoplov kao opasnu stvar, zatim odredbe koje govore o oslobađanju od odgovornosti, koje su propisane članom 177, dobar deo preuzet je iz ovih odredbi važećeg Zakona o obligacionim odnosima.
Postavlja se pitanje da li će ovaj zakon koji ste predložili dati željene rezultate? Šta je cilj ovoga zakona? Cilj ovoga zakona, koliko sam ja razumeo, jeste da se propišu norme i da se uvede red u odgovornosti. Ali, moram reći da mi te norme u većem delu već imamo u važećem zakoniku – Zakonu o obligacionim odnosima. Vidite, Vlada Republike Srbije se ne zalaže i ne otima da predloži novi zakon o obligacionim odnosima koji će da reguliše ukupnu materiju, kao što to regulišu građanski zakonici, a Srbija nema građanski zakon. Jedino Srbija u Evropi i Engleska nemaju građanski zakon.
Dakle, niko se ne može lako da usudi da ospori postojeći važeći Zakon o obligacionim odnosima kojeg je pisao ugledni i čuveni profesor, spomenuću ga, zato što se radi o čoveku koji je izuzetno zaslužan za obligaciono pravo i ovu granu prava, a to je ugledni profesor sa Pravnog fakulteta Slobodan Perović. Kod njega sam polagao obligaciono pravo. Vidite, Srbija se odlučila na ovaj zakon, mada je u oblasti obligacionog prava Srbija trebala da izvrši kodifikaciju, kao što je slično učinjeno u Krivičnom zakoniku i Zakoniku o krivičnom postupku. Oni su negde blizu, jer smo mi doneli Zakonik o krivičnom postupku koji je najmoderniji u Evropi, najdemokratičniji, godine 2000, 1998, 1999, taj je zakon pripreman u Saveznoj vladi. Usvojen je 2001. godine. To je najdemokratičniji zakon.
Ovde nema kodifikacije obligacionog prava, što je nužno u Srbiji. Ali, mi nemamo takvog stručnjaka koji će olako, kao što neki predlagači iz ministarstava se usuđuju da im neki ljudi, sa svojim skromnim znanjima, usuđuju se da pišu predloge zakone ili izmene i dopune istih.
Problem je još nešto, kada je u pitanju naše zakonodavstvo. Poslednjih godina mi imamo inflaciju propisa, a ta inflacija propisa ogleda se u toliko što mi donosimo brojno velike zakone da bi navodno ušli u EU. Od toga nema ništa. Grčka je ušla u EU i eno je rasturiše je kao bugarsku skupštinu. Problem je u tome što mi donosimo mi zakone, ali oni nisu u primeni, što priznaju i ljudi iz Vlade. Ono što je još katastrofalnije, zakon još nije stupio na snagu, a mesec – dva dana predlažu se izmene i dopune. Često izmene i dopune nisu beznačajne. Nekad se predloži i 200 članova da se vrše izmene i dopune zakona.
Ne bih sada da dužim, mislim da je ovaj amandman sasvim prihvatljiv, jer je on u skladu sa važećim Zakonom o obligacionim odnosima. Dobro je što ste gledali odredbe ovih članova koje sam napomenuo, pa ste preuzeli norme i preuzeli ste tačno normu koja je jasna i logična. Ovde nema mnogo izmišljenih novih stvari. Ovo nije novotarija bog zna kakva kada je u pitanju član 119. i član 120. Milim da je dobro što ste konsultovali ovaj važeći propis i u njemu već to postoji.
No, gospodine ministre, ako mogu da vas pitam i da date odgovor, pošto se radi o naknadi štete od strane vazduhoplova, da li će Srbija zahtevati naknadu štete od NATO zlikovaca 19 zemalja koje su pobili srpsko stanovništvo i uništili srpsku privredu, školstvo, zdravstvo i pričinili štetu oko 100 milijardi evra? To vas molim, da li će Srbija podneti tužbu za naknadu štete? Hvala vam.

Gospodine ministre, SRS je uložila ovaj amandman na član 31. i predlaže da se doda stav 5, s tim što napominjemo iz kojih razloga smatramo da bi trebalo intervenisati u ovom članu. To je da se ovde predviđa, kako mi predlažemo, da se ovo rešenje iz stava 1. ovog člana obavezno dostavlja državnom organu, koji je neposredno odgovoran za rad nadziranog organa. Obrazloženje valjano i veoma stručno je dala gospođa Gordana Pop Lazić, koja je u ovoj oblasti izuzetno stručna. Možete mi verovati da ovu oblast dobro poznaje, jer je dosta vremena radila, poznato joj je upravno pravo i ova oblast kada je u pitanju inspekcija.
Vidite, u odgovoru Vlade kaže se da se amandman ne prihvata iz razloga što član 29. predviđa da se zapisnik dostavlja tom organu koji je nadležan i odgovoran za nadziranog organa. Međutim, gospodine ministre, nije svejedno, zapisnik i rešenje. Evo, samo jedan primer. Zapisnik o uviđaju u krivičnom postupku, ovo je samo jedno poređenje, možda nije adekvatno, nije isto što i rešenje za određivanje istrage protiv poznatog ili nepoznatog izvršioca i ne obavezuje organe i određene subjekte u postupku.
Dakle, mi predlažemo, a vi procenite. Mi mislimo da je rešenje, pre svega, čvršća stvar, jača stvar u zakonu, jača je norma, pa predlažemo da usvojite ovo.
Što se tiče vašeg pomoćnika Zorana Petrovića, dobro mi je poznato, radio je zajedno sa mnom u Ministarstvu pravde, kada sam bio zamenik ministra pravde. Što se tiče njegovog rada, nemam nikakvih primedbi. Znam da je od 1995. godine u organima uprave pri ministarstvu i radio je u ovoj oblasti, ali, postavlja se jedno pitanje. Rečeno je u ovoj diskusiji prethodnoj da je trenutno gospodin Petrović na toj funkciji, da će možda biti izabran i produžiće mu se mandat. Međutim, postavlja se pitanje - dođe do promene vlasti i dođe na njegovo mesto neko iz one sredine koja danas prodaje maglu u Srbiji građanima, ti nazadnjaci prodaju maglu, ali čini mi se da je građani ovog puta neće kupovati. Ono za šta se zalaže SRS, a to je depolitizacija uprave i podizanje njene efikasnosti na najveći mogući nivo. Mi nemamo razloga da ovde izmišljamo i da pričamo šuplju priču da će Morava da se uliva u Volgu, a to neki u ovoj predizbornoj kampanji, kao što vidite, nisu u sali, trče po Srbiji i, rekoh malopre, daju lažna obećanja.
Mi vam želimo predložiti samo da se određene norme u ovom zakonu poboljšaju, da se poboljša tekst. Ono što sam primetio, to je da ste vi amandmane poslanika SRS, jedan broj uvažili, što potvrđuje da su naši amandmani bili smisleni i da imaju za cilj da poboljšaju tekst ovog zakona. Hvala vam.

Dame i gospodo, SRS je proučila Predlog ovog zakona na koji su poslanici SRS uložili jedan broj amandmana i istakli određene prigovore i primedbe, sa čime se upravo SRS ne slaže.
Iz člana 2. proizilazi oblik nadzora i rad za sprovođenje zakona i drugih propisa, kao i koje su to nadležnosti na kojima će se zasnivati upravo rad Upravne inspekcije? Ono što primećujemo to je da mislimo da je ovo preširoko i da izlazi možda iz okvira upravnih organa, pogotovo kada je u pitanju sudstvo. Ne znam koliko se tu upravo sudstvo može naći da upravni inspektor i upravna inspekcija može vršiti određene kontrole i nadziranje, ali, ako je to trebalo, onda je to trebalo isključivo kod sudova i nekih drugih subjekata koji će se nadzirati reći da je to u skladu, samo kontrola, u skladu sa Zakonom o upravnom postupku.
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, upravno pravo ili kako ga zovu administrativno pravo je posebna grana prava koju čine pravne norme koje se odnose na upravu, regulišući njenu delatnost. Upravno pravo nema neku izdvojenu i precizno određenu materiju koja bi tu granu jasno karakterisala i nije nastala pod uticajem posebnih pravnih odnosa, kao što je to, na primer, slučaj kod krivičnog ili porodičnog prava, naslednog i drugo. Ovo je pravo mlađeg porekla i javilo se tek u 19. veku. Da bi se razvila kao posebna grana prava, nije bilo dovoljno što se uprava i upravna delatnost reguliše zakonima i drugim pravnim propisima, nego je trebalo da se razvijaju i specifičnosti upravno-pravnih poslova. Negativno rečeno, nije bilo dovoljno da uprava bude podvrgnuta opštim pravnim propisima.
Za upravno pravo nije moguće precizirati karakteristična obeležja koja bi ga pojmovno razlikovala od drugih grana prava. Upravno pravo velikim delom razbijeno je i rasuto u velikom broju do sada manjih zakona i drugih podzakonskih propisa.
Uporedno pravo je u političkom smislu pravo državne vlasti, a u negativnom pravu odbrane od države i njene granice, pravo individualnih prava. Otuda je ono političko pravo, od političkog interesa i slika određenog društveno-političkog sistema.
Kada je u pitanju Predlog zakona, ja bih uporedo istakao neke činjenice koje bi se odnosile na upravne organe. Upravni organi, njihov položaj i struktura su posebna vrsta državnih organa i čine sastavni deo strukture vlasti. Njima se poverava u načelu vršenje upravne funkcije, ali u pojedinim sistemima oni mogu vršiti i druge funkcije. Njihov položaj i uloga u raznim sistemima su različiti, što zavisi od njihovog ovlašćenja odnosno prema drugim organima i drugim faktorima.
Postoje različite vrste upravnih organa, s obzirom na različite kriterijume – centralni i lokalni, odnosno područni i inokosni, kolegijalni itd. Upravni organi mogu biti u većoj ili manjoj meri politički, odnosno birokratski. Odnosi između njih samih mogu biti više ili manje zasnovani na načelu hijerarhije odnosno na načelu centralizma ili decentralizma.
Kada je u pitanju upravna inspekcija i upravni postupak, upravni postupak je u stvari skup pravila kojima se reguliše postupanje organa uprave i drugih državnih organa, kad upravnim stvarima neposredno primenjujući propise rešavaju o pravima i obavezama pojedinaca, pravnih lica i drugih stranaka. Sam taj postupak po pravilima upravnog postupka dužne su da postupaju i ustanove i organizacije kada na osnovu ovlašćenja datog im zakonom ili propisom donetim na osnovu zakona za vršenje javne službe rešavaju o pravima i obavezama ili pravnim interesima pojedinaca i pravnih lica ili drugih stranaka.
Dame i gospodo, kao što je poznato razlikuju se dve vrste upravnoga postupka, opšti upravni postupak i posebni upravni postupak. Opšti upravni postupak obuhvata pravila kojima se u celini reguliše postupanje najvećeg broja organa i organizacija pri rešavanju upravnih sporova. Opšti upravni postupak regulisan je Zakonom o opštem upravnom postupku, to je onaj savezni zakon još ranije koji je donet i Zakonom o opštem upravnom postupku koji je u međuvremenu bio izmenjivan i dopunjavan.
Posebni upravni postupci regulišu postupanje samo određenih vrsta organa u određenim upravnim materijama u oblasti carina, u oblasti poreza, u oblasti deviza, socijalnog osiguranja, zaštite ratnih vojnih invalida, društvenog knjigovodstva, ranije što je bilo, pojedinih vrsta inspekcija itd.
Opšti upravni postupak u odnosu na posebne upravne postupke ima dopunski karakter, što znači da se pravila opšteg upravnog postupka primenjuju upravnim materijama za koje je propisan poseban upravni postupak, a u pitanju koja nisu određena propisima o posebnom upravnom postupku.
Kada je u pitanju Predlog zakona nije precizno definisao, niti normirao, a ni predvideo određena načela. Načela upravnog postupka su - načelo zakonitosti, načelo materijalne istine, načelo saslušanja stranaka, načelo slobodne procene dokaza, načelo samostalnosti u rešavanju, načelo prava žalbe, načelo pravosnažnosti rešenja, načelo ekonomičnosti postupka, načelo pružanja pomoći neukoj stranci, načelo prava stranke i drugih učesnika da u upravnom postupku upotrebljavaju maternji jezik.
Jeste ovde u ovom zakonu i spomenut u upravnom postupku učesnici su, dakle, kao što i zakon ovde predviđa, državni organi, ustanove i organizacije nadležni za vođenje upravnog postupka, drugo, stranke i njihovi zastupnici.
Gospodine ministre, vi ste po profesiji advokat, ali ne videh ovde da se u ovom postupku strankama daje pravo da mogu po Ustavu da angažuju i zastupnika, odnosno advokata u određenim slučajevima, što u svakom slučaju je trebalo predvideti kao mogućnost, da imaju pravo na advokata i na zastupnika prvih obaveznih učesnika, možda je to trebalo preciznije i jasnije predvideti.
Pored ovih obaveznih učesnika u upravnom postupku se mogu u svojstvu učesnika pojaviti još svedoci, veštaci, tumači i slučajni učesnici. Upravni postupak se pokreće i pokreće ga nadležni organ, državni organ, odnosno ovlašćena ustanova, u konkretnom slučaju kako se predlaže, do sada je to bilo predviđeno i propisano Zakonom o upravnom postupku. Međutim, mi sada donosimo jedan zakon koji će proizvesti određene posledice da neće biti lako primenljiv, ali da je preširoko zašao u brojne strukture društva i preuzeo određena ovlašćenja u svoje ruke, da rešava mnogobrojna pitanja, kako fizičkih tako i pravnih lica.
Dakle, upravni postupak se pokreće po službenoj dužnosti od strane nadležnog državnog organa ili po zahtevu stranaka.
Ono što je, takođe, bitno napomenuti to je da su velika ovlašćenja data ovim zakonom glavnom inspektoru inspektorata. Drugo, biće problematično rešavanje u drugom stepenu po žalbi stranke koja se nadzire, jer Ustav predviđa žalbu, ali se postavlja pitanje da li je to primereno da glavni inspektor izda nalog inspektoru svome, nižem po rangu, da izvrši nadziranje jedne institucije i da taj inspektor donese rešenje da naloži mere a da nadzirani organ izjavi žalbu, a da tu žalbu rešava glavni inspektor. To nije u skladu ni sa Ustavom, ni sa pravnim pravilima, ni sa uporednim pravom, jer ovakvog primera ja nisam našao nigde.
Gospodine ministre, možete li da nam saopštite u kojoj državi, da li je to u Francuskoj, Nemačkoj tako regulisano da glavni inspektor može da rešava po rešenju i odluci njegovog nižeg inspektora kome je on dao nalog da izvrši nadziranje i da donese takvu meru?
Dalje, ako donese rešenje nadzirani inspektor ili glavni inspektor u konkretnom slučaju, ovo je druga situacija, tada žalbu rešava ministar ili je bilo pametnije i pravilnije reći – rešava ministarstvo nadležno ili je možda bilo potrebno da se predvidi i propiše da građanin ima pravo da pokrene upravni postupak pred nadležnim upravnim sudom. To je sad stvar koja može i ne mora, ali bilo bi u svakom slučaju u opštem interesu naših građana, da mogu da koriste određena pravna sredstva i pravne lekove, ali u postupku, mimo organa koji učestvuje u donošenju odluka, odnosno rešenja u konkretnom slučaju.
Dakle, tu će se u praksi pojaviti veliki problemi i biće velikih primedbi i bilo je bolje da to ne može da rešava glavni inspektor, već može da rešava komisija, a ta komisija treba da stoji iza takve odluke. Ovako velika ovlašćenja dati glavnom inspektoru je vrlo opasno i vrlo problematično.
Vidite, u skladu sa Zakonom o upravnom postupku i upravnom aktu postoji i upravno sudstvo. To upravno sudstvo bi trebalo u svakom slučaju da sporne složene predmete rešava kako neko ne bi bio oštećen u konkretnom slučaju.
Dame i gospodo, u pojedinostima biće reči, ali mi mislimo da su načela upravnog postupka morala biti sadržana ovih 10 načela što sam naveo. Ona su morala naći mesta konkretno, precizno u ovom zakonu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ovaj budžet pre svega, govorili su poslanici, da nije u pitanju budžet koji gleda uravnoteženo probleme na teritoriji Republike Srbije. Uložio sam amandman na član 4. razdeo 18. i predložio sam da se smanji određeni iznosi, jer smatramo da su preveliki.
Kod pravosudne akademije 118 miliona ta stavka košta poreske obveznike Srbije. Šta će nama pravosudna akademija? I do sada je Srbija imala izuzetno dobro pravosuđe bez pravosudne akademije. Razumem da pravosudna akademija nije potrebna u ovom trenutku. Potrebna nam je, pre svega, vojna i policijska akademija. To mogu da prihvatim i sa tim da se složim.
Međutim, ako gledate troškove i usluge po ugovoru, to je strašno, 48 miliona troškovi po ugovoru. Koji su to troškovi po ugovoru? Ko sklapa ugovore, sa kim sklapa, koji iznos i kome se to plaća? Postavio bih pitanje i zamolio gospodina Đelića, ako može da odgovori – da li zna koliko je Vlada Republike Srbije dobila donacija u periodu od 2002. godine do 2011. godine za reformu zakonodavstva i reformu pravosuđa? Videli bi gde te pare idu i da li se one kontrolišu i da li je to racionalno ili ne.
Bilo je reči ovde, od kolega koji su istakli velike probleme koji su naneti elementarnim nepogodama. Moram da vas podsetim da u budžetu nema onih stavki koje bi mogle da pruže pomoć građanima južnog Banata. Banatski Brestovac, Ivanovo, Omoljica i Starčevo imali su milijardu i nešto…

Hvala.
Vidite, i sam predlog ove komisije, koji treba da obavi i ubuduće obavlja kontrolu i uvid kako se u ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija sprovodi izvršenje kazni i kakav je položaj tih osuđenika, najbolje govori podatak Zaštitnika građana koji kaže – da li su srpski zatvorenici i zatvorski sistem kao automobil, registrovan za pet, a u kome se nalazi i po osam, slikovito izjavljuje Miloš Janković, zamenik Zaštitnika građana, zadužen za prava lica lišenih slobode.
Ono što je bitno u svim zemljama sa razvijenom demokratijom, opozicija se nalazi u određenim institucijama koja mora da kontroliše vlast. To u uporednom pravu jasno piše i to je utemeljeno, ali samo to ne može da zaživi u Srbiji. To, izgleda, aktuelnoj vlasti smeta, da joj se nađe opozicija, da obiđe zatvore i da vidi u kakvom se stanju nalaze upravo lica osuđena i kakav je njihov položaj tamo.
Vidite, za poslednjih 13 godina, od 1998. godine doneta su dva zakona o razrešenju krivičnih sankcija, doneto je više zakona o izmenama i dopunama Zakona o razrešenju krivičnih sankcija, donet je jedan o izmenama i dopunama 2001. godine, zatim 2009. i 2011. godine. O ovakvim čestim izmenama i dopunama Zakona materija izvršenja krivičnih sankcija je dovedena do haosa. Zakon o ratifikaciji opcionog protokola uz Konvenciju protiv torture i drugih surovih neljudskih i ponižavajućih kazni i postupka objavljen je u "Službenom listu", broj 16/2005. godinu, a treba da je stupio na snagu 2006. godine.
U preambuli ovog zakona naša država, kao članica ovog protokola, potvrđujući da je tortura neljudsko i drugo surovo i ponižavajuće postupanje i kažnjavanje zabranjeno, da predstavlja ozbiljno kršenje ljudskih prava. Članom 4. ovog protokola naša država je preuzela obavezu da dozvoli posete od strane mehanizama navedenih u čl. 2. i 3. svakom mestu pod njenom nadležnošću i upravo gde se nalaze ili se mogu nalaziti lica lišena slobode, bilo po osnovu naredbe izdate od strane državnog organa, na njegov podsticaj ili uz njenu saglasnost ili pristanak, u daljem tekstu pritvorske ustanove. Ove posete preduzimaće, kako je to naša država preuzela, preduzimaće se u nameri da se ojača, ukoliko je potrebno, zaštita ovih lica od torture i drugih surovih, neljudskih i ponižavajućih kazni i postupaka.
Koji je cilj bio ovog zakona? On je na snazi, a cilj ovog protokola, koji smo mi ratifikovali i potvrdili, je da uspostavi sistem redovnih poseta, dakle, redovnih, a ne posle tri godine, gde se nalaze lica lišena slobode od strane nezavisnih međunarodnih i domaćih tela, radi prevencije, torture i drugih surovih, neljudskih i ponižavajućih kazni i postupaka, kako to predviđa član 1.
Postavljam pitanje i tražim odgovor od aktuelne vlasti, neka nam saopšti ko je i kada izvršio kontrolu i uvid u stanje u našim kazneno popravnim ustanovama gde osuđenici izdržavaju kazne? Godinama toga nema, jedino mogu reći da se oglasio Zaštitnik građana koji ima brojne primedbe i koji je ukazao da se mora prekinuti sa dosadašnjom praksom i ostalim načinima i postupcima prema osuđenim licima.
Ono što ovaj protokol predviđa, a što naša država treba da obezbedi građanima koji se nalaze u toj situaciji, jeste da daju preporuke nadležnim organima u cilju poboljšanja tretmana i položaja lica lišenih slobode. U odredbama člana 20. protokola država je dužna da nacionalnim mehanizmima obezbedi sledeće: pristup svim podacima o broju lica lišenih slobode u pritvorskim ustanovama, kao i broju ustanova, pristup svim podacima o tretmanu ovih lica u uslovima njihovog pritvora, pristup svim pritvorskim ustanovama i njihovim institucijama i objektima, mogućnost da vode privatne razgovore sa licima lišenim slobode bez prisustva svedoka, bilo lično ili sa prevodiocem ukoliko je to potrebno, što znači da zatvorenik bira, slobodu da biraju mesta koja žele da posete lica sa kojima žele da razgovaraju (tu se misli na nadležne institucije, nadležne međunarodne organizacije i nadležne organe naše države), pravo da imaju kontakte sa potkomitetom za prevenciju i dostavljaju podatke o stanju u tim ustanovama.
Kao članica ovog protokola naša država se obavezala da će objaviti godišnje izveštaje o nacionalnim mehanizmima za prevenciju lica u zatvoru. Imamo li takav izveštaj? Nemamo. Da li smo ga dobili o d 2006. godine? Nismo. Da li ćemo ga dobijati redovno? Nećemo. I ako ga budemo dobijali, oni će biti samo štimovani i izveštaji po porudžbini, falsifikovani.
Ukaz o proglašenju Zakona o ratifikaciji otvorenog protokola proglašen je 2005. godine. Poštovanje prava lica lišenih slobode u Srbiji, kako je to i objavljivano više u sredstvima javnog informisanja, a i sam Zaštitnik građana upozorava i konstatuje – stanje zaštite i poštovanja prava lica lišenih slobode u Srbiji je krajnje nezadovoljavajuće, imajući u vidu broj postupaka po pritužbama koje su upućene Zaštitniku građana. Problem položaja u zaštiti prava lica lišenih slobode je dobro poznat i on mora biti hitno obelodanjen i mora da se reformiše.
Najveći broj pritužbi i žalbi su podnela lica na izvršenju kazne zatvora pritvorena i zadržana lica, neposredno ili preko punomoćnika, odnosno branioca, a neke pritužbe su podnele i prosledile nevladine organizacije, drugi državni organi i nezavisna tela. Najčešće su pritužbe na zdravstvenu zaštitu, to je katastrofalno. Kada je u pitanju zdravstvena zaštita, godinama imam informacije, jer sam imao priliku da branim lica koja su pre svega pritvorena ili osuđena i koja se nalaze pod istragom. Kako je to izgledalo u praksi, jedan lekar se odredi i on kao lekar u jednom okružnom zatvoru pruža zdravstvene usluge, izdaje lekove i vrši preglede po 10, 15 godina, a da sam pritvorenik ili zatvorenik nije imao pravo da bira lekara. U novom Zakoniku o krivičnom postupku, to je ona novela što smo radili u saveznoj Vladi 2000. i 2001. godine, koji je usvojen, predvideli smo, što je dobro rešenje, da pritvoreno lice ima pravo na lekarski pregled, ima pravo da bira lekara. To je bilo u onoj prošlosti, u Brozovo vreme, kada je bio lekar određivan po nalogu UDBA. Odredi se jedan lekar i on je tamo 15, 20 godina ili do penzije. Vi tamo nemate mogućnosti da dobijete adekvatan lek, da imate tretman koji je potreban i to je nanosilo velike patnje i probleme ljudima koji su se našli u takvoj situaciji.
Koji su još problemi vezani za smeštaj zatvorenika? Smeštaj, a i na higijenu velike primedbe, na ishranu velike primedbe. Razvrstavanje, premeštanje, pravo na rad, pravo na obaveštavanje, na pravnu pomoć, nepravilno vođenje postupaka, neosnovano lišenje slobode, a u nekim slučajevima se ukazivalo na mučenje, odnosno zlostavljanje. Zaštitnik građana je na uočene primedbe u više slučajeva doneo preporuke i dao predlog mera za otklanjanje propusta i to MUP. Koji je problem sada kod zadržavanja lica? Kada se zadržavaju lica po osnovu rešenja i ovlašćenja organa Unutrašnjih poslova? Imate sledeći problem što u policijskim upravama nemaju mogućnosti da obezbede adekvatne prostorije za zadržavanje lica. To su prostorije koje nemaju ni vodu, četo ni struju, nemaju ni krevet, tako da je u odnosu na zadržavanje lica veliki problem, ali to niko nije sagledavao, jedino rukovodioci policije što ukazuju, ali nije dovoljno dati ovlašćenje ili predvideti mogućnost da se određuje pritvor 48 časova, odnosno zadržavanje. Treba policijskim upravama obezbediti materijalna sredstva da bi se obezbedile adekvatne prostorije u kojima će zadržano lice moći da boravi.
Česti su slučajevi bili u prošlosti, smrtnih slučajeva smo imali upravo zbog toga što nije bilo adekvatnih prostorija. Prema tome, policiji treba dati sredstva, obezbediti i na taj način da svaka policijska uprava koja ima pravo da zadržava ili ako se donese rešenje o zadržavanju, u tom slučaju policijskoj upravi da se obezbede materijalna sredstva da i ovde ne bi došlo do kršenja osnovnih ljudskih prava.
Nedostatak smeštajnih kapaciteta za policijsko zadržavanje, jer te prostorije nisu adekvatne. Posebne prostorije za policijsko zadržavanje ne postoje u velikom broju policijskih stanica, lica lišena slobode zadržavaju se po kancelarijama ili se po nalogu javnog tužioca smeštaju u pritvorskim jedinicama zatvora, pretežno okružnih. U slučaju samoubistva zadržanog lica u Policijskoj stanici Čukarica, da li ste čuli da smo imali takav slučaj, izvršeno je samoubistvo u toj prostoriji, što je apsolutno bio nedostatak pre svega prostorija i kontrole.
Mera pritvora izvršava se u pritvorskim jedinicama Zavoda za izvršenje sankcija koje su nedovoljne za smeštaj postojećeg broja pritovrenika. Smeštaj pritvorenika u mnogim ustanovama je prenaseljen. Nema prostora da ti ljudi mogu da normalno žive i da im se obezbede ta prava.
Dakle, Srbija je preuzela obavezu, njoj je naloženo šta treba da uradi. Međutim, u praksi mi imamo veliki problem. Što se tiče, i mediji su objavljivali da ima problema u zatvorima našim, da tamo ima dosta i kriminala i korupcije i da su u pitanju grupe koje čak drže paralelnu vlast u zatvorima. Prema izveštaju i prema našim informacijama, a to je rekao i Zaštitnik građana, gospodin Janković, u srpskim zatvorima trenutno kaznu izdržava 10.900 osuđenika, to je izveštaj iz 2009. godine, a do kraja 2009. godine broj se povećao na 12.000. U takvom zatvorskom krkljancu sve su češći međusobni sukobi zatvorenika, a i sa stražarima. Stručnjaci upozoravaju da je situacija krajnje katastrofalna. Čak i mediji koji su obaveštavali kažu da su mnogi bili i naoružani štanglama, mačetama, bodežima i da su danima te zatvorske grupe terorisale čak i one koji rade u zatvorima, zatvorsko osoblje. Izvori govore da zatvorske bande kontrolišu crne berze u zatvorima, od cigareta preko hrane iz paketa do droge, o čemu je govorio gospodin Krasić, Vjerica Radeta, Munjić i gospodin Sreto Perić. Dakle, ukazujemo na mnoge probleme, preko hrane iz paketa do droge, a u opticaju su i sve monete, od novca preko ropskog rada do seksualnih usluga, zatim da peru čarape itd.
Jedan zatvorenik je izjavio da je najtežim onima koji nemaju nikoga napolju, a padaju u dugove. U zatvoru su narkotici najunosniji posao jer je veliki broj osuđenika koji su manje ili više zavisni od psihoaktivnih supstanci.
Naravno, krijumčarenje droge je nemoguće bez posrednika i između spoljnoga sveta i zatvorenika i dilera, a to važi i za strogo zabranjene mobilne telefone i alkohol. Bivši upravnik jednoga zatvora, navodi da zna kolege koji su dugo koristili zatvorenike za gradnju kuća i vikendica. Zatvorenici sami korumpiraju čak i zatvorske službenike da bi dobili neki posao i skratili duge zatvorske dane.
Nekada su osuđenici radili dobijali plate, učili zanate, ali su neki upravnici ugasili ekonomije zbog provizije koju uzimaju od firmi koje zatvore snabdevaju hranom. Vi se sećate ranijih godina da je bilo i u Ministarstvu pravde jedan veliki problem kada je bio u pitanju baš ovo o čemu govorim, a to je snabdevanje zatvora sa hranom, zatim proizvodnja i farme zatvorske koje su snabdevale pojedine čelnike iz one vlasti i moram reći na kraju. U zatvorima se sprovodi neformalna vlast, zatvorskih koji odlučuju o sudbini osuđenika i osuđenici vrlo često, po trojica ih je u samici, svetla nemaju. Vidite, da li je verovati, da će ova komisija, mislim da ima mesta da nadležni Odbor za pravosuđe preduzme odgovarajuće mere i da obiđe sve zatvore i ustanove i da na taj način se uveri, jer ova komisija, to je jedno stranačka komisija, slobodno možemo reći da je jedno stranačka komisija, pa ovaj parlament…

Usamljenje i izolacija je mera iz 19. veka, kao ćelijski sistem, u zatvorima se stvara atmosfera straha i nemira i iznuđene reakcije koje plaše osuđenike i poznato je da ljudi u strahu preuzimaju tzv. preventivne napade radi svoje zaštite. Nedopustivo je da se u zatvorima, u istoj prostoriji nalaze zatvorenici koji su osuđeni na najmanju kaznu zatvora, po nekoliko meseci sa onima koji su osuđeni zbog ubistava i drugih teških krivičnih dela, na 40 godina zatvora. To nigde u Evropi nema. Razvrstavaju, dakle zatvorenici, čovek koji je učinio prekršaj u saobraćaju nađe se na izdržavanje kazne zatvora i vidite on će deliti sudbinu i nalaziće se u atmosferi u kojoj je neko osuđen za višestruko ubistvo, višestruko razbojništvo, za težak zločin itd.
Rekao sam da su zatvori pretrpani kao što je to slučaj u Subotici, Novom Sadu, Somboru, Sremskoj Mitrovici, Pančevu i dr. Zatvorenici poseban problem imaju sa grejanjem, sa higijenom o čemu sam govorio ali vidite u uporednom pravu problem rešenja krivičnih sankcija, imate u uporednom pravu omču za vešanje.

I električna stolica, da ne govorim dalje ali to je poznato u SAD. Hvala.

Podneo sam amandman na član 10. da se u stavu 5. posle reči: "Republike Srbije" menja se zapeta, stavlja tačka, a preostali deo treba da se briše. To je naš predlog jer je to predviđeno u članu 10. stav 5.
Mislimo da je Ustavom Republike Srbije u članu 87. jasno propisano da prirodna bogatstva, dobra za koja je zakonom određeno da su od opšteg interesa i imovina koju koriste organi Republike Srbije u državnoj imovini, a pored toga, u državnoj imovini mogu biti i druge stvari, prava u skladu sa zakonom.
Dakle, sva nastojanja da bi se u ovom zakonu predvidelo da prirodna bogatstva budu u vlasništvu i u svojini AP Vojvodine ili lokalnih organa lokalne samouprave da budu u svojini, bilo bi to u suprotnosti sa Ustavom, ako se kaže da prirodna bogatstva jesu državna svojina.
Dakle, sve što se želi ovim zakonom predvideti, propisati, nametnuti, bilo bi u suprotnosti sa Ustavom.
Bilo je reči o tome, o državnoj svojini, za šta su neke kolege posebno bile zainteresovane iz Vojvodine, kada je u pitanju železnica, putevi, mostovi, vode, šume, kanalska mreža, nacionalni parkovi, zgrade itd. Mi smo u prošlosti imali gorko iskustvo sa ovakvim zakonima, pogotovo sa Ustavom iz 1974. godine, što je omogućilo AP KiM da se ovako ponaša i udaljava od države u čijem je sastavu. Prvo su to počeli od policije, zahtevajući da imaju kao organe policije, zatim sudstvo, tužilaštvo, vojsku, pa čak i neke brigade na određenoj teritoriji, kao organe koji bi sutra trebali da budu, ne daj Bože, u funkciji, a protiv države Srbije.
Srpska radikalna stranka smatra da treba razgraničiti i precizno odrediti šta znači vlasništvo, šta znači raspolaganje, šta znači korišćenje. Nije sporno da organima lokalne samouprave treba dati ovlašćenja da mogu da koriste i uređuju poslove na teritoriji grada ili opštine, ali na način kako se ne bi smelo zadirati u ovlašćenja i prava države Republike Srbije. Neka nastojanja nekih poslanika su usmerena u tom pravcu da bi trebalo, ne daj Bože, doći u situaciju kao sa KiM da neko traži republiku.
Prva obeležja si železnica, pošta, elektrosistem, to su u svakoj državi objekti i institucije i resursi od posebnoga značaja za državu. Prema tome, SRS smatra da nisu dobra rešenja data u ovom predlogu zakona. Ono što je primetiti, predlagač upućuje – regulisaće se posebnim zakonom, regulisano u posebnom zakonu itd. Imate u jednom članu 5-6 puta, ali predlagač ne kaže u kom je to zakonu predviđeno, kojim zakonom je regulisano, sa kojim zakonom je u skladu. To bi valjalo da bude predviđeno, gospodine ministre, za one koji treba da primene ovaj zakon, da ne traže sedam dana propise na koje se to odnosi ili upućuje, nego se preciznom normom predvidi i u normi se kaže – ako ovim zakonom nije drugačije određeno, i to tim i tim, tim i tim. Da li Zakonom o svojinsko pravnim odnosima? Da li Zakonom o obligacionim odnosima itd?
Zanimljiv je i ovaj poslednji stav člana 10. – na dobrima u opštoj upotrebi može se steći pravo predviđeno posebnim zakonom, koncesijom i zakupom. Šta znači, da damo most na zakup? Da damo železnicu u zakup? Mislim da tu ima mana i ima propusta. Ima dobrih amandmana, pa predlažemo da o njima razmislite, i ako smatrate da su oni delotvorni, a mi iz SRS smatramo da jesu, jer se bolje uređuju odnosi od lokala, pokrajine i Republike i država ostaje država titular na imovini, da sa njom ne može niko da se igra, niti da parča ovu katastarsku parcelu, koja se zove teritorija Republike Srbije. Hvala.