Hvala, gospodine potpredsedniče.
Što se tiče člana 407. stav 1. tačka 2. predložili smo da se briše. Moram reći da se ovakvim odredbama koje su bile, a i iz prethodnih obrazloženja koje smo čuli od kolega o dostignutom nivou ljudskih prava koji ne može da bude smanjivan, ovim se upravo uskraćuju određena prava našim građanima kada je u pitanju revizija.
Kada je u pitanju revizija, mislim da je predlagaču bilo dobro poznato šta su rekli eksperti iz EU u vezi sa revizijom i da li je primereno da imamo 100.000 u dinarskoj protivvrednosti, pravo da podnesemo reviziju, a u Nemačkoj da to bude 20.000? To je apsolutno neprimereno.
Drugo, zašto se Vrhovni kasacioni sud oslobađa od odgovarajućih obaveza, da utvrđuje određene činjenice kada Gornji dom lordova rešava brojna pitanja? To povezujem sa brojnošću i sastavu suda koji treba da rešava određene predmete. Vidite, kod nas to nije slučaj.
Gospodo, vi ste iz DS na vlasti već 10 godina. Moram da pokažem ovu presudu i još uvek nezavršenu parnicu. To je gospodin Borivoje Jeremić, koji je davne 1969. godine podneo tužbu u Beogradu, sa Vračara. Njegova parnica još traje. Više advokata i sudija je promenjeno i umrlo. Drugi slučaj je slučaj Radoja i Dušanke Milinković iz Nikojevića kod Užica, vodili su 33 godine parnicu za naknadu štete, jer im je sin u vojsci poginuo.
Nije se vodilo računa o efikasnosti. Ako vodite računa o efikasnosti, što ne prihvatate amandmane ljudi koji u ovom parlamentu sede i predlažu, a radi se o poboljšanju tekstu…(isključen mikrofon) … ovaj zakon će biti koji neće dozvoliti efikasnost.

Ja ostajem kod ovog amandmana, mislim da je to amandman koji može da poboljša tekst zakona. Samo bih u sklopu ovog zakona o parničnom postupku istakao, a ujedno odnosi se na kraju i o Zakonu o krivičnom postupku, da sudije i tužioci nisu u Srbiji ništa lošiji od drugih sudija i tužilaca u Evropi. Mi imamo problem, pre svega, kod sudija i tužilaca taj što nemamo kod njih rešeno materijalno pitanje i druge statusne probleme, gde, u kojim uslovima i kojom opremom treba da raspolažu sudije i tužioci.
Ono što je vezano za Zakon o parničnom postupku karakterističnom jeste to da su eksperti iz Evrope ukazali da je loš pristup kupiti ono što je najbolje kod drugih u svetu. Rekli su da mi imamo sistem koji, u principu, funkcioniše, treba samo da ga unapredimo. Znate li šta ne funkcioniše u našem pravosudnom sistemu? Vidite šta su uradili Slovenci. Primer Slovenije govori dovoljno. Oni su imali isti ZKP kao i mi. Kad su se ocepili hteli su odmah sve da urade mnogo drugačije i bolje, ali ipak su zadržali Zakon o parničnom postupku iz stare države, odnosno iz SFRJ.
Austrijskom, nemačkom i francusko pravo i njihove sisteme ne možemo preuzimati iz anglosaksonskog prava, jer Evropa je daleko od Amerike, Amerika je obećana zemlja. Kad je u pitanju EU, mi ne moramo sve da se pozivamo na EU, jer nismo još uvek članovi EU. Je li tako? Sa druge strane, kada postanemo članovi, onda možemo eventualno razgovarati, ali da kažem, na kraju, da se EU ne sipa u traktor i kombajn. To moraju da znaju naši seljaci, naši poljoprivrednici.

Hvala gospodine potpredsedniče. Jako mi je žao što u pripremi i izradi predloga ovog zakona nisu učestvovali ljudi koji imaju bogato sudsko iskustvo i sudsku praksu. Među njima žalosno je što nije bio angažovan prof. dr Veroljub Rajović, čuveni i legendardni profesor na Pravnom fakultetu koji je isključivo 40 godina predavao procesno pravo. Žao mi je što nisu uvažene primedbe i uglednom advokata Besarić Jove iz Beograda, koji su ukazali prilikom stručne javne rasprave da ovaj predlog zakona treba da se poboljša i da bude bolji.
Gospođo Malović, mi ne znamo danas u Srbiji koliko imamo sudija. U odnosu na Englesku i Nemačku trebalo bi da uporedimo. Nemačka je veća nekih 10 puta, toliko skoro i Engleska. Koliko mi imamo sudija danas, bez obzira na izbor i reizbor, koliko imamo sudija, a koliko proporcionalno ove druge države?
Imate još jedan problem, jednu nelogičnost, da će ovo postati besmislica u našem zakonu, a to je disciplinska odgovornost sudija. Govorili ste ovde pre neki dan da je prvi put uneta odredba o disciplinskoj odgovornost sudije. Podnosi se disciplinska prijava. O toj disciplinskoj prijavi odlučuje disciplinski sudija, ali nema prava stranka da učestvuje u postupku koja je podnela disciplinsku prijavu, čak nema pravo žalbe. Ovo je zaista besmislica ako se pogleda sa formalno-pravnog aspekta, jer ako je stranka podnela disciplinsku prijavu njoj je onemogućeno da učestvuje u postupku utvrđivanja da li je sudija pogrešio ili nije, da li je prekoračio svoja ovlašćenja, nema pravo na žalbu, a Ustav u članu 32. stav 36. propisuje upravo da svako ima pravo žalbe.
Ovde su veliki nedostaci, pa predlažem upravo da se ovo razmotri, a očekujemo da će ovo biti jedna podloga za neki novi budući zakon o parničnom postupku.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime SRS predložio sam ovaj amandman koji se odnosi na član 113. U Predlogu zakona u stavu 1. predviđa se organ postupka, odrediće veštačenje kada je za utvrđivanje ili odenu neke važne činjenice potrebno stručno znanje, u stavu 2. veštačenje se ne može odrediti radi utvrđivanja ili ocene pravnih pitanja o kojima se odlučuje u postupku.
Vratiću se na amandman, mi predlažemo da ovaj stav bude promenjen utoliko što bi se veštačenje odredilo kada za utvrđivanje ili ocenu neke važne činjenice treba pribaviti i nalaz i mišljenje od lica koje raspolaže potrebnim stručnim znanjem. Ovo je potpunija definicija i potpunija norma. Ne znam zašto Vlada ne prihvata jer je kud i kamo delotvornija od predložene. Ono što se nadovezuje u odnosu na veštačenja na sledeći član, a to je da ukoliko u Srbiji nema stručnih lica da organ postupka može angažovati i strane stručnjake za veštake.
Srpska radikalna stranka smatra da Srbija ima dovoljan broj stručnjaka u svim oblastima i da je to u našoj tradicionalnoj sudskoj praksi pokazalo se kao dobro i kao delotvorno. Drugo, nema reciprociteta. Kad nemamo reciprocitet da naši veštaci, veštače u inostranstvu u nekoj drugoj državi, mi nemamo pravnog osnova da dozvolimo da nam stranci veštače našoj zemlji. Hvala.

Dame i gospodo, što se tiče amandmana koji smo podneli na član 122. stav 1, u pitanju je samo rok koji treba da bude duži od 24 časa. Mi predlažemo da taj rok bude produžen na 72 časa. Zašto? Da bi mogao i optuženi i okrivljeni  i osumnjičeni i njegov branilac, ako dobiju takvo rešenje, da na njega mogu uložiti žalbu u razumnom roku. Ako dobiju rešenje u petak, a imamo vikend, ne radi se subota i nedelja, u tom slučaju može doći do propuštanja roka i da nastupe štetne posledice.
Želeo bih još da istaknem, gospodine Ćosiću, u članovima 140, 141. i 142, gde se predviđa uzimanje biometrijskih uzoraka od osumnjičenog odnosno okrivljenoga, tu je pitanje vrlo delikatno. Ukazujem na to da je vama ako ste dobili, mislim da treba da jeste, mišljenje onih eksperata o kojima je juče govorio gospodin Krasić, da je Engleska imala veliki problem vezano za uzimanje tih uzoraka od okrivljenog i da je doneta presuda Evropskog suda u predmetu Marper protiv Velike Britanije i da je Velika Britanija u tom slučaju izgubila spor i platila veliku štetu. Ako bude došlo do ovakvih nekontrolisanih i bez saglasnosti okrivljenog uzimanje ovih uzoraka, što je vrlo osetljivo pitanje. Hvala.

Što se tiče ovog amandmana i odredaba koje se odnose i upućuju na krivična dela u odnosu na koje se primenjuju posebne dokazne radnje, propisane članom 162, ovaj član, ovaj naslov i broj krivičnih dela koji se ovde propisuje, za koja se može odrediti određena mera, za prisluškivanje je zaista preobiman, previšan, još samo što predlagač nije ubacio za krivično delo krađe kokoške.
Ovo je strahovito. Ovo je neprihvatljivo. Zašto? Uzmite Zakonik iz krivičnog postupka ranijih godina i Zakonik o krivičnom postupku iz 2001. godine. Važeći zakon ne predviđa skoro 40 krivičnih dela za koja se može građanima ugroziti njihovo pravo, njihova bezbednost, osnovna ljudska prava, suprotna, zagarantovana Ustavom Republike Srbije i zagarantovana, pre svega, međunarodnim dokumentima. Ovo je previše, ako imamo situaciju da će nadležni organi moći da određuju meru prisluškivanja u skoro 40 krivičnih dela. Dakle, za krađu kokoške i za krađu bicikla, računajte da može neko da određuje prisluškivanje.
Drugo, tu će biti teških zloupotreba. Verujem i policiji, verujem tužilaštvu, verujem i sudu, da će oni preduzimati određene mere radi prikupljanja dokaza, ali da ih mogu deset puta produžavati sa 30 dana na drugih 30 dana, na trećih 30 dana. Dakle, u nedogled se te mere određuju i primenjuju, da će biti jako teško i da će time biti ugrožena osnovna ljudska prava, koja su Ustavom Republike Srbije zagarantovana i međunarodnim dokumentima. Hvala.

Kada je u pitanju ovaj deo članova 183, 184, 185, 186. i 187. u naše krivično-procesno zakonodavstvo uvodimo institut prikrivenog islednika. To je manipulator koji će se služiti svim i svačim da bi opravdao svoje postojanje i primao platu. Prikriveni islednik je bio predviđen za nekoliko krivičnih dela, a sada se predviđa za blizu 40 krivičnih dela, da on može biti u smislu odredaba člana 161. da on može biti određen, odnosno kao institut angažovan.
Dakle, proširena je mogućnost angažovanja prikrivenog islednika. Ali, da stvar bude grđa, poštovani građani, poštovani poslanici, problem je u tome što taj prikriveni islednik može da učini brojna krivična dela za lažno davanje iskaza, ili pružanje lažnih dokaza, a da za to ne odgovara. Gde je sankcija da on može biti osuđen za krivično delo, ukoliko ga je on izmanipulisao i pružio lažne dokaze nadležnim državnim organima? Ovo je besmisleno, ovo je vrlo opasno i ako imate u vidu da se skoro za 40 krivičnih dela u velikom broju on predviđa, ali on može da radi i da žari i da pali. Zapamtite građani Srbije i gospodo poslanici, nemojte se zavaravati. Iza vaših peta naći će se brojni ovakvi prikriveni islednici i niste svesni koje posledice prikriveni islednik može da prouzrokuje u ostvarivanju osnovnih ljudskih prava.
SRS je protiv instituta prikriveni islednik, jer u tradicionalnoj sudskoj i pravosudnoj tradiciji nije zapisano, niti postoji, institut prikriveni islednik. Bila je to era u vreme komunizma i staljinizma, kada je Đilas rekao – dobra je UDBA, ali nije loša ni milicija. Hvala.

Hvala, što se tiče amandmana na član 233. predložio sam da se on preformuliše jer je delotvorniji u odnosu, sigurniji i obezbeđuje punu pravnu sigurnost subjekata koji učestvuju u preduzimanju određenih radnji. Gospodine Ćosiću, u praksi šta se događa? Vi ste predložili, u članu 233. brojne radnje koje treba da se preduzmu prilikom pretresanja stana i sve to kod koga se pretresaju, pretresanje vrši, šta se pregleda, šta se piše u zapisnik, koji predmeti, kako treba da se oduzmu i gde treba da se čuvaju itd. Ali, nemate ni jednu reč ko potpisuje zapisnik.
Da li vi znate gospodine Ćosiću da u praksi imamo slučajeve drastične da se radi o velikim falsifikatima, čak je i sudija u beogradskom sudu jednome falsifikovao zapisnik sa glavnoga pretresa. Advokat, Desarić Jovo, kada je dobio presudu koja ne odgovara izvedenim dokazima i ne odgovara činjenicama utvrđenim i istini, proverom u predmet, u pisarnici utvrdio da je taj sudija falsifikovao zapisnik i da ga je on prekrojio i pretočio kao takvog u presudu. Dakle, postoji mogućnost da se na falsifikovanim dokumentima zasnuje sudska odluka, a to je opasno i drugo, zašto se ovde ne vidi ko koju radnju preduzima. Zamislite, pretresa se stan, pretresa se preduzeće, firma, advokatska kancelarija ili bilo koji drugi zatvoren prostor od nepokretnosti. Sve se piše, ali se ne piše, hoće li se dostaviti zapisnik.
Drugo, moraju zapisnik da potpišu prisutna lica, sudija i zapisničar, tužilac ako je prisutan, branilac, okrivljeni, oštećeni, veštak, e tada neka sudija pokuša da falsifikuje zapisnik i da na falsifikovanom zapisniku može da zasnuje presudu. Bez kontrole viših sudova, a ovo je teško otkriti, nije lako dobiti pravu presudu. Ovo je izuzetak o kome sam govorio, nije pravilo, ne rade to sudije u širem obimu ali postoji mogućnost i velik opasnost da se na lažnim i falsifikovanim dokazima može zasnivati sudska odluka.
Drugo, što je obaveza, da se ako je u pitanju pretresanje stana licu obavezno uruči zapisnik i time je sve završeno i više niko neće moći da montira stvari. Hvala.

Kada je u pitanju odredba člana 286. ona nije dovoljno i precizno uredila ovlašćenja određenih organa. Pre svega, ovaj član formuliše i predviđa koje sve radnje ovlašćena službena lica mogu da preduzimaju i to je u važećem Zakoniku o krivičnom postupku, dobro regulisano.
Međutim, ima jedan nedostatak.
Nedostatak se ogleda u tome što je u stavu 2. između ostalog, predviđeno da može da preduzima i druge potrebne mere i radnje.
Gospodine Ćosiću, da li možete meni da objasnite jer sam u toj službi časnoj radio dugo godina, znao sam koje radnje treba da preduzimam u tim organima unutrašnjih poslova, ali vidim da su predviđene i radnje koje mogu da preduzimaju sadašnji organi u ovo vreme na važećem zakonu, to je taksativno i precizno navedeno, međutim, da preduzme i druge potrebne mere, nije dobro uređeno.
Znate kako? Neko može iz nehata da napravi grešku, nema nameru, ali preduzme neku radnju koja je protiv zakonita. Šta ćemo onda da radimo? Te radnje mogu biti brojne jer čovek u tom trenutku koji misli da su potrebne, Zakon i Ustav kažu da su zabranjene, one moraju u zakon biti ugrađene i moraju biti precizirane i određene, prvo, da se poštuje Ustav, drugo, da pripadnici organa unutrašnjih poslova znaju na koja ovlašćenja mogu da računaju, a da ne pogreše i da ne budu izloženi određenoj odgovornosti.
Ovde mogu da vam navedem sto slučajeva u kojima sada, prema ovoj ne određenoj odredbi, može neko da preduzima radnje i mere, ali da ne zna u koju svrhu, a u zakonu nisu normirani. Zbog toga mislim da je ovo zaista ne primereno.
Reći ću vam samo za jedan slučaj iz policije. Jednog dana kada sam radio u službi unutrašnjih poslova dolazi mi jedan građanin i kaže – druže inspektore, dođoše noćas neki u civilu, niti je vojska, niti je milicija, odvedoše Žiku i Žika kuka, hoće da ga bese. Sad misliti, šta se tu može raditi? Mi tražimo to lice.

Ako mi dozvolite, radi se o tome što ove radnje nisu precizirane i određene.
Tražim od predlagača, da bi mi znali da ljudima kažemo i da bi ovi ljudi mogli znati koji rade i vrše časnu službu, njima treba pomoći toliko što treba zakon precizirati da neko ne bi pogrešio i da se ne bi prekršila osnovna ljudska prava. Hvala vam.

Mogu li jednom rečenicom. Hvala vam.
Ne vidim razloga da ste morali toliko obrazloženje da date.

Nešto nije bilo kod sistema ovde …

U članu 290. predloženog zakonika o krivičnom postupku, što se tiče stava 1. reči: "javnom tužiocu" zamenjuju se rečima: "istražnom sudiji". A u stavu 2. predlažem reči: "šest časova" da se zamene sa: "tri časa". Zašto ovo govorim? Zašto sam to predložio? Zato što mnogi nemaju iskustva kada predlažu zakone. Oni misle kao da će istražni sudija ili tužilac iz Vranja da ide u Suboticu na uviđaj i na lice mesta.
Međutim, prema sedištu javnih tužilaštava, sudova i policije, najudaljenije mesto može biti sat vremena da se danas sa automobilom stigne na lice mesta. Zato je potrebno. Kako ćemo mi dozvoliti da se jedna porodica koja se vraća sa mora šest sati drži na licu mesta da decom malom na 35 ili 40 stepeni? Da li je to opravdano? Da li je to predlagač imao u vidu? Nije imao u vidu.
Predlažem da se racionalno i odgovorno ponašamo kada predlažemo norme i da procenimo da li je ta norma u skladu sa onim normalnim načinom života, jer tri časa su dovoljna da istražni sudija ili tužilac stigne na bilo koje mesto događaja na svojoj teritoriji, dakle, u pogledu viših tužilaštava i u pogledu osnovnih tužilaštava.
Zato smatramo da je ovaj amandman delotvoran, pa predlažem predlagaču da u tom pravcu razmisli, da se skrati ovo vreme, jer se građanima nanosi šteta. Hvala.

Hvala. Ne bih se složio sa ovakvim tvrdnjama koje sam čuo od mojih uvaženih kolega iz razloga što u dosadašnjoj praksi, a postaviću jedno poslaničke pitanje, na šta ću tražiti i odgovor – po regionalnim sudovima i regionalnim tužilaštvima i regionalnim organima policije, hoćete li vi mene da ubedite, drage kolege, da se poštuje onaj spisak po redosledu? Ako vi to, gospodo, možete da mi dokažete, izviniću vam se. Znam samo da se dostavljaju spiskovi nadležnom sudu da odredi lica, odnosno advokate po službenoj dužnosti.
Međutim, u praksi se ispostavilo da jedni te isti advokati odlaze u policiju da budu branioci po službenoj dužnosti, da pojedine sudije favorizuju privilegovane advokate koji su veliki krivičari, za ovo su oni specijalisti, ali se u praksi ponavlja.
Međutim, nisam bukvalno shvatio, a to vi niste dobro razumeli, da samo treba predsednik advokatske komore da postavlja. Advokatska komora ima upravni odbor. Veća je garancija, pošto se ova varijanta i ovaj metod raspoređivanja nije kontrolisao u dovoljnoj meri, pa ste imali ljude koji se stalno određuju u policiji po rođačkim ili prijateljskim ili kumovskim vezama, ali advokatska regionalna komora ili republička i pokrajinska su nadležne da kontrolišu. Ako smo izabrali predsednika Advokatske komore Vojvodine ili Advokatske komore Srbije, onda je za očekivati da će upravni odbor i predsednik te odgovarajuće advokatske komore da kontroliše, a ne da se dogodi da imate iste advokate.
Kolega Mikoviću, vi to nećete da kažete, a to verovatno dobro znate. Ako ne znate nemam razloga da vam zamerim, da pojedini rođaci u policiju idu isključivo po rođačkoj liniji. Molim vas, ovo je ozbiljna stvar. To je leglo korupcije.
Policija voli da ima reda. Starešine ne mogu da utvrde šta se dešava. Noću ili po podne, posle radnog vremena se angažuju advokati, da se brane lica po službenoj dužnosti. Po meni, sa mojim iskustvom, pošto sam proverio da ono što smo predlagali 2000. godine nije dalo odgovarajuće rezultate i pre sam pristalica da verujem predsedniku advokatske komore, jer on ima legitimitet – da li je on u Surdulici, ili u Subotici, ili u Vranju, iz Novog Sada ili Beograda, ne zna koje taj u najčešćim slučajevima.
Zato je kontrola i filter kod predsednika advokatske komore i on bi trebalo svaka tri meseca da saopštava na upravnom odboru advokatske komore kako je stanje u pogledu angažovanja branioca. Neki se bogate, gospođo Čomić, bogate se neki na ovaj način. Vidim da nisam, čak, dobio razumevanje i od onih koji imaju iskustvo.
Gospodin Čikiriz zna šta se događalo u Novom Sadu, kako je policija u oblasti osiguranja pljačkala osiguravajuće društvo. O tome se vode postupci i vodili su se postupci i sve je to povezano. Očekujem da treba zakonodavac ovo da reguliše. Po meni, nije dovoljno da se dostavi samo redosled advokata, nego da kontroliše advokatska komora kako je na delu i na licu mesta, na terenu. Iz Novog Sada, kako se radi u Vršcu? Kako se radi u Pančevu, Zrenjaninu i Mitrovici? Iz Beograda? Kako se rešava u Nišu, Kragujevcu, Užicu, Valjevu i da ne nabrajam?
Po meni, ne morate vi da prihvatite ovo moje mišljenje, samo, ja znam, to je širok prostor i mogućnost za korupciju. Zato pomozimo rukovodstvu policije, predsedniku suda i onima koji treba to da primenjuju, da kontrolišu, a advokatska komora i predsednik advokatske komore, sa upravnim odborom, da posveti veću pažnju nego što je to do sada. Hvala.

Vidite, meni nije jasno kako to da mi nemamo poverenja u predsednika advokatske komore i kako to da ne može da se podrazumeva da predsednik advokatske komore ima imenik advokata. Pa ima imenik advokata i mora da ga prati, ne mora njemu sve ovde da se piše. To se reguliše i statutom, ali u svakom slučaju se podrazumeva da advokatska komora poseduje imenik advokata iz koga treba da se rasporede i odrede ljudi.
Ako bi mi ovde trebali da proveravamo predsednika advokatske komore, koga bira sedam hiljada advokata, ili u Beogradu tri hiljade i trista, to je zaista ne potrebno. Bolje je ovo, neka to radi predsednik advokatske komore, a on odgovara. Bude li otkriven da je montirao rođacima, prijateljima, kumovima i da je u pitanju korupcija, zna se šta se dešava, on mora snositi sankcije.
Opet želim u najboljoj meri i nameri da pre svega prekinemo sa praksom, jer ništa nismo dobili bolje ako ovo ostane u zakonu, ništa bolje. Izvolite, gospodine Mikoviću, idite u Pančevo, uzmite redosled i videćete koliko imate, možete na prste da ih nabrojite, koji se stalno angažuju, branioci po službenoj dužnosti, ili ih angažuje Centar za socijalni rad. Ima i advokata koji nema šanse za deset godina da budu advokati po službenoj dužnosti. Onda ne možemo ni za te ljude da kažemo – oni su nepismeni i nisu stručni da nekoga brane. To bi bila diskriminacija čista.
Imao sam dobru nameru, a na većini je stvar hoće li usvojiti ovakav amandman ili neće. Hvala vam.