Ovo je čisto tehničko pitanje. Pod pojmom "motorna vozila na javnom putu" su sva vozila koja se kreću na motorni pogon, nisu brodovi, čamci, to su oni koji imaju slobodu kretanja; nisu ni vozovi ni tramvaji, oni su usmereni.
Svi smo mi vozači na javnom putu, svi putujemo, svi vozimo. Šta nam najviše smeta? Traktori. Oni su učesnici na javnom putu, isto kao i sva ostala vozila. Nepotrebno je pisati posebno traktore, kao neka posebna vozila. Što onda niste pomenuli kombajne? To je isto vozilo koje je na motorni pogon na putu. To je suština ove izmene. Nema potrebe da ono stoji posebno.

U članu 18. tražio sam da se stav 2. briše iz prostog razloga što nema šta da se obračunava za visinu naknade.
On glasi: "Visinu naknade iz člana 17. tačka 2), ovog zakona, utvrđuje nadležni organ opštine, odnosno grada".
To se vezuje za tačku 2) člana 17. gde se kaže "godišnja naknada za vozila na motorni pogon koja nisu obuhvaćena tačkom 1) ovog člana".
Član 17. kaže da su sva motorna vozila u tački 1) već obuhvaćena. U tački 2) ne postoje, to je "vazduh".
Znači, opština može naplaćivati naknade po ovoj tački iz "vazduha", ništa drugo.
Ne postoji faktički nijedno motorno vozilo kome opština može, ovom tačkom, naplatiti kao naknadu.
To je suština ovog amandmana i od vas zahtevam da se ovo briše, potpuno je nelogično, jer nema šta da se naplati.

Stvarno poštujem vaše fakultete, doktorate i sve što ste stekli godinama rada, ali zakon da se piše samo da biste ga napisali, da bi pokazali kako razmišljate o svemu, mislim da nema svrhe.
Ovo je član koji nije primenjiv. Odredbama ovog člana zabranjuju se određene radnje na javnim putevima. To je dobro. Pitanje je ko će sankcionisati te radnje. Mi u Vojvodini danas imamo samo dva inspektora koji pokrivaju puteve.
Oni da su supermeni, da mogu da lete, ne mogu da stignu na svako mesto, da pokriju sve ovo i da sprovode ovaj član. Nema šanse to da rade. Ne mogu da reaguju blagovremeno i ne mogu fizički to da postignu.
Moj zaključak je da bi ovaj član trebalo da ide u Zakon o bezbednosti saobraćaja, jer tu jedino postoje ljudi koji mogu da sprovedu ovaj član, a to je saobraćajna policija.
Niko drugi to ne može sprovesti na terenu, osim njih. To je suština ovog amandmana i zato mislim da je on dobar i da treba da se prihvati.

Da bi razumeli zašto sam ovaj amandman podneo, moram da pročitam stav 1. člana 53. gde se kaže: ''Organ koji je, u smislu zakona kojim se uređuje bezbednost saobraćaja na putevima, nadležan za tehničko regulisanje saobraćaja ( u daljem tekstu: organ nadležan za tehničko regulisanje saobraćaja), može zabraniti saobraćaj ili saobraćaj određene vrste vozila na javnom putu, njegovom delu ili putnom objektu, osim na autoputu, ako to zahteva održavanje sportske ili druge manifestacije, pod uslovom da je moguće preusmeravanje saobraćaja na druge javne puteve'', i onda se kaže ''po prethodno pribavljenoj saglasnosti upravljača javnog puta na kome se zahteva održavanje sportske ili druge manifestacije''.
U stavu 2. kažete da, organ nadležan za tehničko regulisanje saobraćaja, dužan je da obavesti organ koji je nadležan za unutrašnje poslove i upravljača javnog puta. Ako upravljač javnog puta već daje saglasnost unapred, zašto bi ga ponovo obaveštavali, ako je on već dao saglasnost.
Zašto administraciju tu stalno uvećavati i povećavati, a da li znate koliko treba da se izvuče jedna dozvola određenom čoveku – 15 ili 20 dana, minimum. Kada sagledate sve ovo, već treba 15 ili 20 dana da dobije saglasnost i onda još 15 ili 20 dana da bi obavestio upravljača javnog puta da ponovo da neku saglasnost.
Znači, dva puta daje saglasnost upravljaču javnog puta. Zato sam rekao da u članu 2. treba da se izbaci ''i upravljača javnog puta'', ne treba isto raditi. To je ono, mislim da ovaj zakon non-stop umnožava administraciju i non-stop duplira poslove, neke papire koje čovek treba da izvuče da bi došao do mogućnosti da nešto radi.

Dolazim iz grada gde pokušavamo da gradimo jednu industrijsku zonu. Radimo regulaciju jednog dela zemljišta. Trebalo nam je 27 što dozvola, što saglasnosti, što svih papira da bi se uopšte taj plan mogao privesti nekom kraju i da bi mogao
da ide na javnu raspravu. Trebalo nam je šest i po meseci kao opštinskoj vlasti da prikupimo papire da bi uopšte mogli taj plan da pokrenemo, da ga dignemo iz mrtvih. Za svaku saglasnost je trebalo minimum 15 dana da bi se dobila.
U članu 62. kaže se da, radovi na održavanju javnog puta po pravilu se izvode tako da se ne zabranjuje saobraćaj na putu. Svaki rad koji se radi na bilo kakvom putu zahteva tehničku dokumentaciju. Tehnička dokumentacija već sadrži u sebi sve moguće saglasnosti da bi bilo kakvi radovi na putevima mogli da se urade. Jednu od saglasnosti mora da da i upravljač javnog puta. Znači, on je već obavešten i već je dao saglasnost kroz tehničku dokumentaciju i zašto bi ponovo davao saglasnost.

Stižemo do kaznenih odredbi. Od člana 95. do člana 99. postoji 190 kaznenih odredbi, kada se sabere sve zajedno.
Sve je to lepo, samo ko će da ih sprovodi, ko će da naplaćuje, to je ono što sam govorio za član 44.
Predlažem da ovde upišete – ''ministar sprovodi'', jer svuda se spominje ministar, pa što ne bi bio i ovde, pa neka ministar naplaćuje kaznene odredbe. Neka krene od kuće do kuće pa neka naplaćuje kaznene odredbe i ljudima koji su na putevima.
Čudno je da tako ministra ima na nekim mestima, dakle, on je taj koji je glavni, a na nekim mestima stavlja ministarstvo. Ministarstva su obično tamo gde je sve škakljivo.
Sada je ovde škakljivo, ovde ne postoji ministar, nema ga. To je ono što sam vezivao za član 44. i tačno se vidi da je nesprovodiv, jer nema ko da naplaćuje ove kaznene odredbe, nema te institucije, a sam član 44. kaže da inspektor radi na pregledima, naplatama itd. Malo ljudi radi na putevima, malo operativaca, nema ljudi. Nema tih sprovodilaca zakona da mogu da rešavaju te probleme.
Stvarno je mnogo bitnije i mnogo bolje za ovu tačku, dakle, da prebacite u Zakon o bezbednosti saobraćaja i da tamo gde ti ljudi mogu stvarno da sprovedu taj zakon, koji mogu da rade svoj posao kako treba, da oni naplaćuju.
Zna se ko je to, saobraćajna policija, koja može da radi. Oni su ti koji mogu sprovesti zakon na licu mesta, a jedino je pravo rešenje taj zakon primenjivati na licu mesta. Dakle, tako ima svrhe i ima osnova.
Ono što je najbitnije jeste to, sve ostalo neka uzme ministar, pa neka kažnjava ove ljude i to je najbitnije od svega, tu uzima pare.

Opšta primedba zbog koje SRS ovaj zakon, a i sve ostale zakone ne prihvata je ta što je prebacivanje kompletnih nadležnosti sa Ministarstva u ruke ministra i u ovom zakonu evidentno.
Kao mali bog on će ubuduće odlučivati i voditi računa o svemu, pa i o ovome, kako kaže u obrazloženju, proširena i povećana kontrola nad sprovođenjem zakona i drugih propisa na javnim putevima i s tim u vezi i šira ovlašćenja republičke inspekcije za održavanje puteva, kontrola kaznenih mera zbog nepoštovanja odredaba ovog novog zakona, usklađenost visine novčanih kazni za privredne prestupe i prekršaje itd. Samo se ministrova ceni. On je taj koji daje tumačenja, od njegove prevelike ingerencije mislim da će ga zaboleti glava.
Druga primedba je osnivanje novih službi, umnožavanje administracije, a u ovom slučaju nije agencija, u ovom slučaju je to javno preduzeće. To je sadašnja direkcija. Interesantno je i obrazloženje koje je ministar dao prilikom odbijanja jednog od amandmana, a to je amandman na član 2. gde se kaže da je upravljač puta javno preduzeće koje je registrovano za obavljanje delatnosti upravljanja javnim putevima.
Vi odbijate ovaj amandman tako što kažete da se ne prihvata iz razloga što je odredbom člana 18. tačka 10. Zakona o lokalnoj samoupravi propisano da opština odgovara da preko svojih organa, u skladu sa Ustavom i zakonom, obezbeđuje i određuje obavljanje poslova koji se odnose na izgradnju itd.
U prvom citatu kažete da upravljanje državnim javnim putevima kao delatnost opšteg interesa i strateško značenje za Republiku Srbiju, obavljaće javno preduzeće koje će osnovati Vlada Republike Srbije. Ovo je teška kolizija, ovo je nemoguće. Sami priznajete da je ovo i protivzakonito i protivustavno, ali dalje ne odustajete od formiranja javnog preduzeća.
Jedna od mojih primedbi je i na član 44. Odredbama ovog člana zabranjuju se određene radnje na javnim putevima i to je naizgled dobro, ali pitanje je ko će da sankcioniše te zabranjene radnje na državnim putevima, jer po predlogu ovog zakona nadzor nad sprovođenjem na državnim putevima ima republički saobraćajni inspektor.
Danas teritoriju AP Vojvodine pokrivaju samo dva inspektora. Da su supermeni ne mogu da zavire i vide svaku nepravilnost i pogotovo fizički ne mogu da reaguju pravovremeno.
Moj zaključak je, i predlog, da bi ove zabrane tj. ceo član trebalo prebaciti u budući zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima, gde bi nadzor sprovodili jedini koji ga mogu sprovesti, a to je, u stvari, saobraćajna policija. Lično ne vidim neke velike promene, pogotovo ne one koje će doneti neko veliko poboljšanje, a one koje su uvedene u ovom zakonu su, po meni, promašaj. Zato mislim da ne treba da glasamo za ovaj zakon. Molim narodne poslanike da odbiju ovaj zakon.

Poštovane kolege, konstatovali smo svi da u našoj Srbiji vlada bela kuga. To je postala aksioma, nažalost. Deca koja se rode toliko su nam dragocena da to izbija u prvi plan opstanka naše zemlje. Deca, kao najveća vrednost našeg društva, predstavljaju razlog postojanja i napretka. Briga o njihovom rađanju, podizanju i vaspitavanju naš je najvažniji zadatak.
Jedan od ključnih zakona koji bi trebalo da regulišu i pomognu rešavanje tog pitanja jeste ovaj. Nema ozbiljnije teme za razgovor od ove. Stvarno nestajemo polako, za sto godina brojaćemo se u hiljadama. Šta se to desilo da mi polako odumiremo? Moramo preduzeti rigorozne mere i porodicama izaći u susret, da ih stimulišemo da imaju što više dece.
Da li da oslobodimo porodicu poreza za sve što je vezano za decu? Da li da nagrađujemo rađanje svakog deteta? Da li da oslobodimo majku rada posle rođenja prvog deteta, bar dve godine, a plaćati joj kao da radi, i tako za svako dete? To su pitanja, verujem, koja postavlja sebi svaki normalan čovek koji razmišlja o ovom problemu. Pooštriti pitanje abortusa? Tu je u pitanju i pravo na život, a ima još mnogo pitanja.
Kako se vi ponašate? Umesto da olakšate roditeljima koji bi želeli da stvaraju porodicu sa više članova, na sve moguće i nemoguće načine pokušavate da im otežavate život. Predlažete novi porodični zakon. Svako jutro u mom gradu, u Kikindi, u 6,30 časova preko lokalne radio stanice daje se izveštaj koliko je dece rođeno u proteklom danu. To nikada ne propuštam. Izveštaj obično kaže jedno ili dvoje, a ređe troje ili četvoro. Često se desi da nijedno dete ne bude rođeno. Prošle godine rođeno ih je oko 600, a oko 1000 ljudi nas je napustilo. Zaključak izvucite sami.
Predlaže se ovim zakonom da nam decu mogu odvoditi stranci. Još jedan čuveni zakon, a nema ministra da mu kažem. Član 103. stav 1. tačka 1. ovog predloga, imamo tu i boga koji o tome odlučuje, a to je ministar koji je nadležan za porodičnu zaštitu. Odluka je konačna, nema pravnog leka. Koji je to ministar? Pošto nema ministarstva za porodicu, odluku donosi resorni, koji pored ove oblasti ima još niz dužnosti. Ko zna kakva se odluka može doneti kada se radi brzo i površno, a odluka je, ponavljam, konačna.
Tolika mržnja i ravnodušnost prema svojoj domovini, svom narodu i našoj deci, u tom takmičenju u podaništvu među evroprofiterima tj. evrodemokratama, nije zabeležena u istoriji naše zemlje. Do sada nismo, bar ne legalno, poklanjali decu strancima.
Ovaj nacrt porodičnog zakona otpisao je sve što je napredno i humano u dosadašnjem porodičnom zakonodavstvu. Pravljen je po evropskim papirima, u interesu nekih budućih gazda. Svi stručnjaci su očigledno ignorisani pri izradi ovog nacrta. Reči pedagoga, sociologa i javnog mnjenja, mišljenje roditelja izgleda da vas ne interesuju.
Od porodice se ne sme praviti tranziciona igračka koja je u svrsi stranačke borbe za vlast. Treba dati mogućnost da se deca mogu još lakše usvajati. Mi jesmo za to, u okviru naše zemlje, a ne da otvorimo sezonu izvoza naše dece.
Novi predlog zakona garantuje da se dete ne može usvojiti ni na koji način pre nego što napuni tri meseca života. To je član 90. stav 2. novog predloga. Po meni, to je u redu. Mene zanima šta se dešava prvog sata i prvog dana rođenja deteta. Ovaj zakon o porodičnom pravu kaže da majka deteta jeste žena koja ga je rodila. To je član 42. Dalje sledi niz članova koji ukazuju kako majka dokazuje materinstvo.
Postoji jedan član koji kaže: "Nije dopušteno osporavanje materinstva posle usvojenja deteta". To je član 44. stav 4. Šta ovo znači - da dete dobija novu majku? Da li je to moguće? Jedna je majka, kakva god da je. U ekstremnim slučajevima još i mogu da razumem, a šta ako je viša sila ostavila dete samo? Usvojitelji mogu biti novi roditelji, to je sasvim u redu, ali biološka majka može biti samo jedna. To je njeno pravo i ne može joj ga oduzeti niko. Dete te nove roditelje može da voli, može da ih zove i mamom i tatom, ali ponavljam, majka je samo jedna i nikada nemojte da joj to oduzmete.
Sada se vraćam na trenutak rođenja deteta. Trenutak rođenja najviši je čin u životu, nedokučiva sreća svakog ko ima tu čast i sreću da je doživi. Tako snažno osećanje može izazvati samo još smrt ili nestanak deteta. Da li je istina da zakon garantuje sigurnost? Insistiram na trenutku rođenja i na prvom danu života deteta, baš zbog ovoga: dok se dete ne upiše u bolničke knjige ili u knjigu rođenih, ono nije ničije, ono ne postoji. Džaba muka majke, džaba devet meseci iščekivanja. U tom periodu mogu nastati manipulacije. Preko 300 porodica prijavilo je nestanak svoje dece, nestale baš u tim trenucima.
Naše zakonodavstvo u svojim zakonima poznaje delo otmice. Da bi se ona sprečila jedino što treba jeste da institucije sistema rade svoj posao. U slučajevima krađe ili otmice novorođenčadi to treba da rade ministarstva zdravlja, policije, pravde i, da je Boga, ministarstva za porodicu. Formirali ste desetine agencija, zaposlili stotine novih ljudi, sve nepotrebno, duplirate administraciju, a niste se setili da napravite tako bitno ministarstvo. Džaba svi zakoni ako nema ko da ih primenjuje.
Kroz Srbiju već nekoliko godina teče afera nestalih beba. Pretpostavljam da ste svi čuli za nju. SRS i ja, njen predstavnik iz Kikinde, o celom ovom groznom i nadasve teškom slučaju dobijali smo informacije, obično šturo i površno, preko medija, i to veoma retko i u velikim vremenskim razmacima.
Ovaj zločin, ako postoji, mora da se detaljno ispita u što kraćem roku, a ne da se tegli, i to svaki slučaj posebno, jer deca nisu puko slovo na papiru, i da se razotkrije javno do kakvih saznanja se došlo.
I mi narodni poslanici, i vi - Vlada, to dugujemo deci i roditeljima kojima su na ovaj stravičan način oduzeta deca.
Država mora da reaguje, da uhvati zločince, ako ih ima, ma ko da su, da ih rigorozno kazni i da na taj način pokaže svoju veličinu i čast i odbrani svoje interese.
Ovaj porodični zakon u svojim odredbama ne tretira pitanje dece koja su na ovaj način ostala bez roditeljskog staranja. Ko o toj deci i tim roditeljima vodi računa?
Nacrti i predlozi zakona o radu, porodici, sportu, visokom obrazovanju predstavljaju kompletnu samosvest i jedine preostale stubove našeg društva, sisteme u kojima su deca i porodica i škola. Još nam je samo to ostalo. Ako i to izgubimo, šta će biti sa nama?
Evo kako mi o tim roditeljima i deci vodimo računa. MUP i policija konstatuju da je od 2002. do 2004. godine bilo 223 prijave nestanka beba, od kojih su 198 dostavljene opštinskom javnom tužilaštvu. Ministarstvo pravde nije u mogućnosti da u roku od 7 dana da informacije da li je neki krivični postupak u toku. Tužilaštvo konstatuje da se plaši da postoji mogućnost zastarelosti slučajeva ove vrste. Tu je kraj. To je konstatacija.
Moja konstatacija je: dok se u ovaj zakon ne uvrsti zaštita dece od ovakvih nedela, sa najrigoroznijim kaznama, ja odbijam da glasam za njega.

Dame i gospodo narodni poslanici, Srpska radikalna stranka smatra da je Srbiji krajnje vreme da dobije predsednika Republike. Neophodno je da ima prvo čoveka koji će sve nas predstavljati legitimno i legalno.
Ovo stanje koje postoji, ovaj vakuum, totalno je neodrživo. Tako značajna funkcija ne sme više biti pokrivana v.d. stanjem.
Istorijski gledano, 2004. godina je veoma bitna za našu zemlju, jer je to godina u kojoj smo proslavili 200 godina srpske državnosti. Dočekali smo da je obeležimo nespremni, i to zahvaljujući režimu koji odlazi sa političke scene, bez predsednika Republike, bez vlade, u jednom opštem haosu i rasulu. Bilo je tužno gledati kako se u tako važnom trenutku narodu obraćaju najviši predstavnici naše države, v.d. predsednik Republike i predsednik Vlade u odlasku.
Samo zbog uskostranačkih interesa bivše većine do sada se nije pristupilo izmenama i dopunama Zakona o izboru predsednika Republike. Nadam se, u ime svih 1.200.000 građana koji su glasali za Srpsku radikalnu stranku, da ćemo ovog puta promeniti zakon koji nas je sputao da dobijemo tu ličnost, čoveka koji bi nas poveo iz ovog haosa i doveo u neke mirnije vode.
Mi imamo takvog čoveka, pametnog i odgovornog, nadasve popularnog. To je Tomislav Nikolić, onaj koji će sigurno pobediti na narednim izborima, bilo koji kandidat da mu se suprotstavi. Potrebno je da Srbija dobije malo predaha da bi mogla da se podigne iz ruševina prethodne politike, a on je čovek koji to može da uradi.
Predlažem da se prihvati Predlog zakona, ali iz sledeće tačke dnevnog reda, i to odmah, da ne gubimo vreme, jer smo ga već dovoljno izgubili u beskonačnim svađama. Predlažem da se ova tačka ne prihvati, a da se odmah koliko sutra, prekosutra raspišu novi izbori. Mislim da je prošlo vreme gospođe Mićić, da više nema osoba koje bi kao ona tako brutalno koristile svoju slučajno stečenu i ničim zasluženu poziciju. Odugovlačenje i odlaganje datuma raspisivanja izbora za predsednika ne odgovara nikome, a ponajmanje odgovara Srbiji.
Samo od predsednika Narodne skupštine ili v.d. predsednika Republike Srbije zavisi da li ćemo brzo imati legalno izabranog predsednika ili ne. Čemu čekanje od 60 dana? Raspišite izbore odmah, a vi kolege i koleginice poslanici, od vaše sposobnosti da prevaziđete stranačke interese zavisiće da li će predsednik sigurno biti izabran. Zato vas pozivam da ne gledate interese nego da ozbiljno i razložno razmislite i da date podršku dopuni Zakona o izboru predsednika, koju smo mi predložili, koja će samo ubrzati i olakšati da volja građana Srbije konačno bude sprovedena.