Mi ovim amandmanom želimo da poboljšamo član 43, ali očigledno da teško možemo da uspemo da poboljšamo, jer predlagač otprilike ovakvom formulacijom pokazuje da on u suštini ne zna ovu materiju, ne zna Poslovnik Narodne skupštine Republike Srbije, šta je to tarifa usluga, jer ovako nešto je mogao da napiše samo čovek koji jednostavno nema dodirnih tačaka sa telekomunikacijama, a pogotovo nema dodirnih tačaka sa onim što mi zovemo fiksna i mobilna telefonija. Zamolio bih poslanike da malo obrate pažnju, to će biti vrlo značajno prilikom glasanja o amandmanu. Treba da znate da postoji nekoliko režima na koji način se regulišu cene usluga u ovoj oblasti.
Zašto postoje ti režimi? Zbog toga što je očigledno fiksna telefonija, ukoliko je jedan jedini davalac tih usluga, monopolista i te cene su kod fiksne telefonije uvek bile na nekom režimu kontrole, da li prethodne saglasnosti, da li prethodnog obaveštavanja, neki put na saveznom nivou, neki put na republičkom nivou, ali uvek su bile pod nekom kontrolom.
Kada su u pitanju cene impulsa mobilne telefonije, zbog ekskluzivnosti one nisu bile na režimu tarife, saglasnosti, već su slobodno bile formirane i onda se dešavalo da je preseljena mogućnost sticanja koristi i dobiti iz fiksne u mobilnu telefoniju. Mi smo to nekada uspešno rešavali dogovorima, razgovorima, kako da cenu impulsa očuvamo na nekoj visini koja je prihvatljiva i podnošljiva za telefonske pretplatnike, ali smo takođe nivelisali cene u dolazu i odlazu da ne bi došlo do seobe kapitala, pa smo u jednom periodu morali da smanjujemo naše cene kada razgovor odavde kreće prema inostranstvu, da se ne bi desilo da onaj u inostranstvu kaže - ja ću da platim trošak i pošto je niži trošak, onda realno gubi naš monopolista ovde. Znači, cenovnik i tarifa je vrlo značajna oblast. Ovu oblast ova agencija ne može da reguliše i to je prva stvar koja mora da se kaže.
Ne može da reguliše, jer agencija po definiciji, kako je navedeno u ovom predlogu zakona, nije dužna da štiti interese operatera, nije u obavezi da štiti te interese. Ko je taj ko treba da zaštiti interese? Verovatno su to akcionari. Verovatno kada je u pitanju "Telekom" i većinsko vlasništvo Republike Srbije da onaj ko vrši osnivačka prava u ime Republike, a to je Javno preduzeće PTT saobraćaja, odnosno holding, treba da štiti te interese, jer mi nemamo mogućnosti ovde da razvijamo pet-šest nosilaca poslova razvoja fiksne telefonije. To je ozbiljan posao.
Mi smo ovim amandmanom samo podržali naš osnovni stav gde treba ti poslovi da budu, ali smatram da postoji obaveza da vam ukažemo da agencija neće biti u mogućnosti da zaštiti očigledno prisutne nacionalne interese kada je u pitanju fiksna telekomunikacija i jedan jedini pružalac tih usluga.
Ukazujem na još jednu stvar. Ako se ovim zakonom prenose javna ovlašćenja Agenciji, onda svi koji budu glasali o ovom zakonu treba da znaju da i "Telekom" i Javno preduzeće PTT saobraćaja takođe poseduju javna ovlašćenja, da se ne desi da dođemo do sukoba javnih ovlašćenja, a da se to vrlo negativno odrazi kada je u pitanju tarifa i mogućnost agencije da sputava našeg jedinog posednika mreže fiksne telefonije. Budite oprezni, jer od nepromišljenih odluka i nepromišljenih članova, koji daju ovlašćenja fantomskom organu, šteta može da bude velika.

Nezavisno od ovoga što je gospodin Čolić saopštio, da to sada ne ponavljam, samo bih upozorio predlagača da se ovde potkrala ponovo ista greška. Očigledno je da to nije greška, to je sistemski propust. Vama ovaj član ima naziv - posebne nadležnosti agencije. Znači, posebne nadležnosti pravnog lica. To je nemoguće. Nadležnosti mogu da se vežu za organ. Da ste napisali ovde posebne nadležnosti upravnog odbora agencije, pa nešto i da shvatimo, ali kad ste rekli nadležnosti pravnog lica, bolje da ste napisali posebna delatnost agencije, delokrug poslova agencije ili na drugi način.
Jedinu pogrešnu reč koja je moguća, vi ste baš tu pogrešnu reč upotrebili. Prosto je neshvatljivo da ovakve greške mogu da se naprave i da to prođe sve moguće kontrole i zakonodavstva i Zakonodavnog odbora. Ne znam da li vam je neko skrenuo pažnju na nešto što ne može. Ovo, otprilike, liči kao da je neko raspisao izbore za predsednika i rekao - prihvata se kandidatura onoga ko skoči tri metra u vazduh. Nešto nemoguće. Nešto nemoguće je preplavilo ovaj naš predlog zakona.
Kako će neko da primenjuje nešto što je nemoguće? Otprilike primenjivaće ga po sistemu "o-ruk, burazerski, baci ruku u pola šest" i tako ima da nam se sprovodi ovaj zakon, samo zbog toga što je neko zaključio da treba da se prenese to agenciji, da treba hitno da se donese zakon, verovatno više na principima neke kliničke psihologije sa odbrambenim zadacima, nego što ima veze sa strukom i pravnim sistemom ove države.
Da to što ste regulisali nije u redu, vi sami priznajete u članu 61. Pročitajte član 61. i vidite ko će da prijavi Međunarodnom savezu da je neko dobio na korišćenje određenu frekvenciju. Nikome ništa nije jasno. Sad agencija nije samostalna, nego će preko nekog ministarstva. Kažite da li je ona samostalna, da li nije samostalna, koliko je samostalna, gde je nezavisna, zašto nije nezavisna? Napravljena je totalna zbrka, papazjanija. Ko će ovde da se snađe?
Mogu samo da tvrdim da su ovo pisali ljudi koji ne rade u Telekomu, koji nemaju sa telekomunikacijama dodirnih tačaka, verovatno neki loši prevodioci, koristeći neke reči koje ne postoje u našem pravnom sistemu. Profesionalac koji treba da primeni ovaj propis, on će biti zbunjen. Njemu neće da pomogne ni Vujaklija, samo zbog toga što se na mišiće, na silu gura nešto što nosi neizvesnost, a sve što nosi neizvesnost daje prostor za politički voluntarizam, za dosmanlijske pritiske, uticaj.
Ako ste vi dobili saglasnost međunarodne zajednice, kao što se hvalite sa ovim, onda mi gledamo međunarodnu zajednicu, tu Nemačku, tu Francusku, tu Austriju na ovaj način. Onda ljudi koji se malo razumeju u ovaj posao u Telekomu kažu - zar je moguće, na ovaj način u Nemačkoj nikad ne bi mogla da se obavlja telekomunikaciona delatnost. Oni imaju do krajnjih granica lepo razvijenu komunikacionu delatnost. Znači, problem je što ne može ništa da se preslika fizički, na silu, već mora da se zna postojeće stanje, da se kaže šta to hoćemo, koji su pravci, koji su putevi, koja su zakonska rešenja, koje su zakonske mogućnosti, šta Ustav dozvoljava. Ovako, papazjanija u kojoj će najbolje da se snađu oni koji računaju da mogu preko 041 da obezbede najveći interes.

Čuli ste obrazloženje ovog našeg amandmana. Ne bih hteo da ponavljam, već samo da ukažem predlagaču da neke stvari nisu dobro rešene ili su kontradiktorne. Vidite, vi u članu 84. stav 3. kažete - Agencija dodeljuje javnim telekomunikacionim operatorima brojeve iz Plana. To je jasno. Ali, zapamtite, u prethodni članovima vi ste rekli da je to ograničeni resurs. Ovde smo imali neke amandmane koji su ukazivali da uopšte nije u pitanju nikakvo ograničenje, da je to neki problem po vama, ali koji je rešen.
Ako agencija dodeljuje javnim telekomunikacionim operaterima, znači, Telekomu Srbija dodeljuje brojeve, onda poslednji stav ne ide. Ako je to taj nacionalni resurs, onda ne može onaj koji je dobio pravo korišćenja takvog resursa da kaže "puj pike ne važi", ustupam ga trećem licu za komercijalne usluge. U prethodnim stavovima se kaže da javni telekomunkacioni operater ima dužnost da plaća naknadu za te dodeljene brojeve.
Stav 3. i poslednji stav su u totalnoj kontradiktornosti. Znači, kada se konkuriše, kada se dodeljuje, to je ograničeni resurs. Kada to neko dobije, on ga ustupa trećem za komercijalne usluge. Pazite, ne za sopstvene potrebe, nego za komercijalne usluge. Onda kaže to može, doduše rekli ste i uz prethodnu saglasnost Agencije. Šta je to? Ako je na konkursu hteo neko da učestvuje i računao je na te brojeve, pa ih nije dobio, pa sada onaj ko je dobio raspolaže na drugi način i ustupa nekome. To ste vi rekli, čim ste rekli da je numeracija ograničeni resurs sa kojim raspolaže država.
Prethodna saglasnost ne može da zameni javno nadmetanje. Znam da u početku neće biti većih problema, jer se ovde kao jedini javlja preduzeće koje vrši te usluge i dobro je što je ono monopolista na neki način i pod nekom kontrolom.
Vodite računa što ovakva formulacija može dati mogućnost nekim ljudima, i u agenciji i budućim operaterima koji ostvare i dobiju neko odobrenje, da iskoriste ovlašćenje i dobru poziciju, da dobro izlobiraju u agenciji i da uzmu nešto na ovaj način; a prethodna saglasnost agencije ne može dati da zameni javno nadmetanje.
Nadam se da ste shvatili o čemu se radi. Ovde se radi o stvarima koje ste prikazali tako što su kontradiktorne. Znači, nacionalno bogatstvo ne može da se krčmi na bazi prethodne saglasnosti. Možda je to malo gruba i oštra reč kada se kaže - krčmi, ali prethodna saglasnost ništa ne znači u ovom postupku.

Mi smo ovim amandmanom hteli da skrenemo predlagaču pažnju da sa šest članova ne može da se reši ovo što ste stavili da je naslov glave sedam. Ne može sa šest članova, jer i dva postojeća zakona, i savezni i republički, sa mnogo više odredbi, takođe nisu rešili tu oblast. Nije dobro ni kada se prenosi taj posao agenciji, jer ona ne može da reši te probleme. Problemi su, nadam se da predlagači slušaju, što nije iskorišćena jedinstvena prilika, povodom onog zakona od pre nekoliko dana o izgradnji i planiranju, da se uredi na jedinstveni način građevinski i tehnički apsekt ovakvih investicija kao što je mreža, sistem telekomunikacija, oprema i tako dalje. To ne želim da ponavljam,  jer sam već pričao koji su tu problemi.
Želim samo da vam ukažem da pravo službenosti niste definisali u onoj meri koja je neophodna da pomogne u primeni Zakona o eksproprijaciji, koji prethodi službenosti kada se postavljaju kablovi i kada se radi mreža.
Dalje, sistem realnih tereta koji treba da se uspostavi na nepokretnosti gde prolaze kablovi, odnosno kada je u pitanju fiksna telefonija, kod nas je, nažalost, regulisan tehničkim standardima i propisima i to je velika smetnja kasnije kad se pred sudom rešava neki spor; ako putem ili povodom bilo koje gradnje udari buldožer i zahvati magistralni vod ili međunarodni vod koji je smotan na tom lokalitetu, a za to ne postoje nikakve evidencije, niti bilo šta.
Sa ovakvim ovlašćenjima agencije vi praktično kao da preuzimate javna ovlašćenja postojećeg preduzeća koje se bavi tim poslovima u oblasti fiksne telefonije i vama samo još fali da kažete - agencija daje uslove za projektovanje i daje saglasnost za tehničku dokumentaciju, eto, samo još to fali i da to bude kompletno završen posao kada su u pitanju sve te investicije u fiksnoj telefoniji.
Biće velikih problema u primeni ovog zakona. Ovaj zakon će stopirati razvoj fiksne telefonije i ukoliko bude nešto išlo, ići će na mišiće i uz brojne sporove. Vi, pretpostavljam, i sada znate da je Telekom ograničen, a u kom smislu? Kada izvodi investicione radove pored puteva, on mora da traži saglasnost Direkcije za puteve. Kada putna privreda širi put, pa treba da pređe preko kablova gde je Telekom postavio, onda Telekom izmešta opet o svom trošku. To je faktičko stanje, nesaglasnost Zakona o putevima i zakona koji reguliše sistem veza.
Zakon o planiranju i izgradnji nije hteo ni da dotakne te stvari, ministar se pohvalio da ima 17, 18 novih podzakonskih akata kojima će to da reši, a to ne može da se reši tim aktima.
Znate, to će biti veliki problem, jer malopre sam pričao o amortizaciji te opreme, o usporenim investicijama i održavanju te opreme, o potrebi da se modernizuje, da se zamene neke centrale, a da ne pričamo o nekim centralama druge ili treće generacije, koje su toliko zastarele da više praktično nisu upotrebljive za one zadnje pošte.
Vi, praktično, sa ovih pet odredbi ne dajete ni principe ni načela u kom smislu će ta vaša buduća agencija da rešava ove stvari. To je problem koji će da vam reprodukuje novi problem, a on se sastoji u sledećem: u postojećem sistemu ne zna se šta je pretplatniički odnos, da li je to lično pravo, da li je to imovinsko pravo, pa umre vlasnik stana, onaj ko je zaključio ugovor i ne može da se nasledi telefon, treba da se vodi upravni postupak. Vi, praktično, preko agencije koja ima javna ovlašćenja regulišete poslovanje Telekoma, koji takođe ima javna ovlašćenja. To je nedopustivo.
To će biti veliki problem zbog koga ovaj zakon neće biti u mogućnosti da se primeni.

Želeo bih da prokomentarišem ovaj amandman, jer i ova formulacija koju je predlagač dao, a i ovo što se amandmanom predlaže samo lepo zvuči, ali je tehnički neizvodljivo. Preko 50% telefonskih priključaka nije u mogućnosti da dobije listing i da se vidi. Takvo je stanje naših telefonskih centrala i možemo da donosimo amandmane kakve god hoćemo, ali faktičko stanje ne možemo da promenimo.
Postoji jedna stvar gde predlagač mora da interveniše, jer u tački 5) vi ste poništili postojeće stanje. To je situacija kada korisnik telefona podnese prigovor na telefonski račun. On ima to pravo u roku od osam dana, ali Telekom ne može to da reši u roku od 15 dana. Oni sada imaju rok od 30 dana. Znate zbog čega - mora da se ode do kutije, do konzole, centrale itd. i nemojte Telekomu da vezujete ruke sa ovako kratkim rokom, jer šta ako se desi da skoči cena impulsa, porastu računi i da ne licitiram sada, da 60.000 ljudi u Beogradu podnese zahtev da se proveri iznos na računu, ceo Telekom da se ubije radeći ne može ovo da reši za četiri meseca. Nema teoretskih mogućnosti da reši za četiri meseca.
Zato je bolje da tu zadržite rok od 30 dana. Ovo vam pričam zbog toga što postoji sledeći amandman za sličan član. Ali, moram da kažem da se ovde "ne cvika" mreža, ovde nema uskraćivanja prava telefonskom pretplatniku. On i dalje ima mogućnost da koristi svoj telefon. On nije privremeno isključen. Ovde je samo reklamacija na visinu telefonskog računa i to treba da se reši u roku od 30 dana. To je ono što sada postoji.
U slučaju većih računa i kada veći broj građana odnosno korisnika podnese zahtev Telekom to ne može da reši, jer nemoguće je da se to administrativno reši iz kancelarije, već mora da se vidi gde je kvar, gde je uzrok povećanog broja, da li se neko priključio, da li je na konzoli, da li u kutiji, na zgradi, da li je telefon neispravan. Nemojte da im kvarite rok koji već postoji. To je rok od 30 dana koji je već definisan. Na ovaj način ne činite uslugu ni korisnicima, a činite veliku štetu trenutno Telekomu kao jedinom koji to radi.

Predlagač bi morao da obrati pažnju na ovaj amandman i na ono što sledi taj amandman.
Imate tačku 1) i 2), gde govorite o razlozima kada je moguće da se privremeno isključi telefonski pretplatnik. Ali, u tačkama 1) i 2) nalaze se razlozi za koje ne postoji ni odgovornost Telekoma, a što se tiče tačke 1), niti korisnika koji je isključen. Zašto vam ovo kažem? Zato što se dešava da je konzola na tuđoj zgradi, a da nema impulsa, da telefon ne radi kod komšije i da taj kod koga se nalazi konzola ne pušta te mehaničare da izvrše kontrolu.
Molim vas, pošto se tu duboko zalazi u privatnost i pravo svojine građana, morali ste odgovarajućim odredbama da to propišete. Praksa je sada da na nekim tranzitnim područjima postoji dogovor između "Telekoma" i policije, gde policija asistira i onako na oruk završe posao. Negde ne postoji ta asistencija, pa se onda traži sudski nalog i na drugi način ili preko organa uprave, znači u istoj situaciji, isto preduzeće od mesta do mesta različito postupa.
Ko je oštećen? Oštećen je pre svega korisnik. Zbog čega? Nije kriv suštinski ni "Telekom", nije kriv ni korisnik, jednostavno on je uskraćen da koristi neko svoje pravo. Zato je potrebno da u zakon ubacite tu odredbu kojom se na neki način ograničava pravo svojine, pravo korišćenja, da on mora da dozvoli pristup nekome da popravi to, jer će se sve češće dešavati ti problemi. Znate prilikom izmeštanja linija koji su problemi i zato je potrebno da ovaj zakon bude precizan i ozbiljan, da ima na šta da se pozove i "Telekom", sud, organ uprave i u krajnjem slučaju policija, ako treba da interveniše.

Samo bih ukazao na još jednu dimenziju ovog problema zbog kog su podneti amandmani. Činjenica je da je za proteklih nekoliko godina bila prava navala tih posebnih telefona preko kojih se pružaju neke usluge. Verovatno da je to obuhvaćeno stavom 3. člana 107.
O čemu se radi? Telekom je moćan sistem za naše prilike, ogroman sistem. Preko svog telefonskog računa mogu da se naplate i komercijalne usluge koje se pružaju prostim okretanjem 041, pa se tamo izabere još neki broj. To je oblast koja nije baš bila bogzna šta regulisana za proteklih desetak godina. Pre svega, zasnivala se na ugovoru između Telekoma i Pinka i da ne ređam sve redom kojih firmi, nagradnih igara, priča sa uzdahom, oglasa, poziva i svega i svačega. To je u početku imalo poprilično haotičan tok.
Međutim, pre nekoliko godina je neko pokušao to da dovede u neki red, pa je bila potrebna neka prethodna saglasnost, provera ugovora. Očigledno, pokazano je veliko interesovanje za takav vid poslovanja, koji je vrlo interesantan za pružaoca te usluge na telefonu, jer praktično ne mora da ima finansijsku službu. Dovoljno je da ima telefon, dovoljno je da ima ugovor i softver da registruje i da, u slučaju reklamacije računa, može da razreši to u prostorijama Telekoma sa onim čovekom koji treba da plati itd.
Znači, to je jedna nova usluga. Ta usluga nije bila pre deset godina. Bila je za neke tamo izabrane. Ona poprima masovniji karakter. Vrlo je interesantno, jer Telekom, kao javno preduzeće, postaje finansijska služba nekih drugih preduzeća, pravnih i fizičkih lica, jer preko svog telefona i nekog programa oni su u mogućnosti da ostvare veliku korist. Zašto? Zato što koriste prednosti takvog oblika komunikacija, jer ako je u pitanju neka mala radio stanica, pa svako treba pozdrave i želje da naruči, a ta stanica je tamo negde na periferiji grada, onda je verovatno mali broj ljudi koji može da pronađe gde je ta radio stanica. Ako okrene telefon, naruči pesmu i Telekom to fakturiše, sačeka se nešto malo, praktično, ta radio stanica je mogla da živi i da radi. Neke televizije su se razvile na taj način i to treba otvoreno reći, onaj "Fonto" itd.
Tu se poprilično prevalila dobit i dohodak Telekoma, jer on je kobajagi uzeo nešto, naplatio je nešto, međutim, to što je naplaćeno nije srazmerno koristi ostvarenoj na taj način.
Pretpostavljam da se na te odnosi stav 3. ovog člana. Stav 3. daje pravo da, po stupanju na snagu ovog zakona, taj koji je to koristio može i dalje da nastavi, dovoljno je samo da registruje kod agencije, jer to verovatno sad prelazi na neki sistem odobrenja. Možda je i to rešenje, ali ako se zaklinjemo u neku pravičnost, verujte da je loše rešenje, jer pravo korišćenja broja 041 ili onih sa 96, 98. itd. bilo je ekskluzivno pravo odabranih pojedinaca, koji su u međuvremenu stvorili poprilično dobre imperije zahvaljujući tome što su bili snalažljivi i imali ljude, nekada u Telekomu, a sada verovatno u agenciji, pošto je i taj deo usluga obuhvaćen ovom, kako kažu, nadležnošću.
Sa gledišta elementarne pravičnosti, ove amandmane koje su podneli poslanici možda bi trebalo usvojiti. Ako se gleda stav 1. i stav 2. onda postoji neko opravdanje da se u roku od godinu dana usaglasi njihovo poslovanje i da u tom roku obezbede neophodne dozvole i odobrenja za rad.

Ovim amandmanom SRS je htela samo da skrene pažnju predlagaču da nisu sve promene dobre i da je ovo jedna od loših promena koja može da stvori blokadu i u tako lošem rešenju, kao što je porez na finansijske transakcije. To je jedna vrsta poreza koja potpuno odudara od našeg pravnog sistema.
On je uveden verovatno zbog neke nužde i potrebe da se obezbede sredstva i kao jedini kriterijum za utvrđivanje materijalnog položaja i ekonomske snage poreskog obveznika uzeto je stanje sredstava na žiro računu. Tako sve što se dešava sa tim žiro računom, svaka promena podleže oporezivanju, a u suštini tu se radi praktično o državnoj proviziji koja ne sme tako da se nazove.
Ne želim da osporavam ovo rešenje i uopšte postojanje ovog poreza, pošto je sasvim očigledno da je on promešen, jer praktično oporezuje onoga ko ima sredstava na svom žiro računu, a valjda nam je želja da svi drže sredstva na žiro računu, da sredstva ne sklanjaju sa žiro računa, da ne idu u neke sive tokove ta sredstva, ali nije ni dobro kada se novac javi kao ekvivalent, prilikom svake promene robe u novac ili usluge u novac da se to sve posebno oporezuje, tim pre što je već oporezovano porezom na promet i roba i usluga.
Naravno, neki budući poreski sistem može to vrlo efikasno da reši. Neefikasnost ovog predloženog rešenja ogleda se u tome što se ovim zakonom obaveza obračuna i plaćanja svodi na poreskog obveznika i na ovaj način, praktično, predlagač prati onu svoju osnovnu nit iz Zakona o poreskom postupku.
Međutim, odredbe tog zakona u ovoj materiji su neprimenljive jer stvaraju štetu. A zbog čega? Ako je to nekada radio nosilac platnog prometa, odnosno ZOP, pa sada poslovne banke, sada je potpuno nelogično da taj posao radi vlasnik tih sredstava koji daje nalog za plaćanje, tim pre što on pored toga što mora da pravi obračun, on mora opet da odlazi do poreske uprave, da evidentira sve mesečne obaveze, a ima vrlo kratke rokove i dodatne poslove koje treba da radi; sem toga, ovim članom 8. predviđa se i obaveza tromesečnog izveštavanja, i to u nekim rokovima koji su potpuno neprimereni. pa mi amandmanom tražimo da se taj rok promeni, naravno svesni toga da i ovo nije dobro rešenje.
Želimo da upozorimo predlagača da je ovom promenom nepotrebno napravio veliko administriranje, prihodi po osnovu ovog poreza su skromni, jer nadam se da ste imali prilike da čujete, već nekoliko dana se podnose ovi tromesečni porezi, odnosno obračuni poreza na promet, mnogo je više firmi koje imaju promet nula, jednostavno sve je stalo i svakim danom sve više staje, jer nema ni sredstava ni poslova, a nema ni para kod budućih korisnika, tako da privredni život zamire, a nepotrebno se povećava administriranje i praktično svrha ove promene će biti što možda i neće da poraste prihod po osnovu ovog poreza, ali će verovatno porasti po osnovu kazni zbog neispunjavanja obaveza po ovom zakonu.
Treba da znamo da postoje privredni subjekti koji nikada ovaj posao nisu radili, niti su danas u stanju da ovaj posao rade, te nije dobro da i ovim zakonom praktično sputavamo i platni promet i našu privredu.

Ovaj zakon je potreban, možda pod ovim naslovom i nazivom ili pod nekim drugačijim, ali u svakom slučaju potreban nam je jedan zakon koji bi uredio oblast telekomunikacija. Imamo suštinsku potrebu za tim zbog toga što od 1991. godine mi nemamo praktično kvalitetna normativna rešenja i zbog ove promene u okviru SRJ. Činjenica je da više ne postoji ta podeljena nadležnost u oblasti telekomunikacija, već je to pripalo državama članicama, samim tim i Republici Srbiji da samostalno uredi ovu oblast, a verovatno nekim spajanjem i pripajanjem da nađe zajednički jezik sa Republikom Crnom Gorom.
Dakle, ovim zakonom bi trebalo da se uredi praktično emitovanje, prenos, prijem svih poruka putem žičanih, radio optičkih i drugih sredstava komunikacije. Ono što po logici stvari treba da se nađe u ovom zakonu, to su vrlo precizne odredbe ko može da obavlja ovu delatnost, koja su njegova prava, koje uslove treba da ispunjava da bi je obavljao, kako se ona obavlja, naravno ne do tančina i do tehničkih detalja, ali u globalnim crtama. Verovatno da se regulišu i prava korisnika i naročito pitanja izgradnje, posedovanja, održavanja i eksploatacije kako mreže, tako i kvaliteta usluga koje se pružaju u ovoj oblasti.
Samo mogu na početku da konstatujem da sve ove kriterijume, uslove ne ispunjava predloženi zakon. Čak naprotiv, kada se malo bolje pogledaju i analiziraju članovi, onda može da se dođe do zaključka da je ovo vrlo loš i neuspeli prevod tuđeg zakona, rekao bih čak i kombinacija nekoliko zakona, pa iz te prevodilačke papazjanije izlazi nešto što je današnji predlog, apsolutno nedorečeno i teško primenjivo.
Zbog toga verovatno predlagač i ide sa predlogom formiranja posebne agencije kao kontrolnog, regulacionog i ko zna sve kakvog tela. Ma koliko predlagač pričao da to neće biti naddržavni organ, apsolutno sam siguran da će to biti najveći monopolista u jednoj vrlo interesantnoj oblasti kao što su telekomunikacije, koja otprilike doživljava svoj maksimum, već je pri kraju ta tehnološka generacija razvoja ovakvih oblika komunikacija i u tom telu, toj agenciji vidim preplitanje interesa svetskih proizvođača opreme.
Čudi me da prethodnik o tome ništa nije rekao, već je svoje izlaganje bazirao na tehničkim detaljima koji u krajnjem slučaju nisu ni bitni za Narodnu skupštinu, obzirom da se ovde vodi politika, a ne priča o tome koliko parica treba da bude na nekom priključku.
Mislim da moramo da ukažemo i na tu stranu ideje predlagača ovog zakona.
S obzirom da imamo stare, nedorečene propise, verovatno je poznato da su, što Zajednica JPTT, što Telekom, donosili nekoliko stotina podzakonskih akata da bi mogli da primenjuju ove postojeće zakone i na taj način manifestovali svoj državni monopol, tzv. funkcionalni monopol u ovoj oblasti.
Mislim da treba da se osvrnemo kako smo došli do postojećeg stanja. Do ovog stanja smo došli tako što je telefon do pre otprilike 15 godina bio luksuz. Malo ko je imao mogućnosti da obezbedi taj telefon u okviru nekog plana razvoja TT kapaciteta, centralnog komiteta ili opštinskog komiteta, koji je pratio neke urbanističke planove. Obično se telefoni instaliraju sa zakašnjenjem i što je interesantno danas kada pričamo mnogo više o pravu svojine i na drugi način posmatramo pravo svojine, gotovo niko nije dobio telefon džabe. Svako ga je platio, pa čak i onaj ko je dobio društveni stan. U izgradnji tog stana njegova firma je morala da plati taj telefon i taj telefonski priključak.
Treba da se zna, zbog javnosti, Telekom i njegov prethodnik nikada nije doživljavao, niti dobijao donacije države. Uvek je svoj razvoj bazirao na svojim potencijalima, pa čak i kada je bila ourska podela i sizovska podela i onda je bilo situacija da OUR Niš čvorno područje tuži OUR Sarajevo čvorno područje zato što je jedini profit bio u prolaznom signalu u komunikacijama. Sve to treba da se zna da bi se reklo da to što danas mi zovemo telefonijom, javnom fiksnom telefonijom ili ovom našom celokupnom mrežom to jeste nacionalno bogatstvo.
Da je neko drugo vreme verovatno bi svaki telefonski pretplatnik koji poseduje telefon bio akcionar Telekoma, ali nažalost nije ta situacija. Telekom je državna firma koja je 1997. godine delimično i privatizovana. To je faktičko stanje i mi smo danas suočeni sa problemom monopola, naravno na drugačiji način posle samoupravnog sistema koji je za nama.
Mi imamo i drugog monopolistu. To je Mobtel i njega nema, kao što ste videli, čak ni u nazivu ovog zakona, pa čak ni u prelaznim, ni u
završnim odredbama. Ima neka naznaka oko ekskluzivnih licenci, a one su dve i to se zna, vremenski su ograničene i daju ekskluzivno pravo korišćenja i pružanja nekih usluga u oblasti telekomunikacija. Ta ekskluzivna prava svakako treba poštovati iz prostog razloga što svaki ugovor obavezuje. Verovatno još više obavezuje onaj ugovor zaključen 1997. godine, koji još tumače ovi u Telekomu, još ne mogu da protumače ceo ugovor, bune se nešto, a tamo postoji samo problematičan član 12. koji govori kako se usklađuje cena impulsa, ali to je druga priča za neka druga vremena.
Kada pričamo o tom našem Telekomu treba da se zna da je u nekom periodu Telekom pod starim nazivom bio dužan da sprovede jednu telefonsku liniju u nekom selu koje danas mi zovemo zadnja pošta i to je jedan telefon za otprilike nekoliko sela. Niko tada nije pitao Telekom da li mu se isplati, ali je činjenica, dete je napravljeno i treba da se čuva.
Znači, ono što treba da reši ovaj zakon, nažalost, mi iz Srpske radikalne stranke ne vidimo da se nalazi u Predlogu zakona. Ovde se osniva posebna agencija i otprilike na čudnom principu. Amerikanci imaju NASU, a pošto mi nemamo NASU, verovatno će nekome pasti na pamet da se napravi agencija za istraživanje svemira, ali je tu jedan problem, mi nemamo nijedan spejs-šatl. Kada se pogleda cela naša Srbija, ona otprilike ima manje telefonskih priključaka nego jedan Minhen.
I da čudo bude veće, jedan Minhen, odnosno ta njihova telefonska centrala, ima sedam do osam puta manje inženjera elektronike nego naš "Telekom". Verovatno kada formirate agenciju dobar broj tih ljudi preći će u tu agenciju da kontroliše svoje kolege, da sputava monopol i da na drugi način verovatno ugrađuje neke proizvođače, a tu već postoji neka obveza da se posveti posebna pažnja nekim proizvođačima.
Malo ko u ovoj sali zna da je 1990. i 1991. godine u našem "Telekomu" krenuo taj tehnološki razvoj. Tada je na našem prostoru telekomunikacija postala profitabilni posao. Do tada nije bog zna šta, ali pre 1990. godine naše preduzeće koje se bavilo telefonijom, javno, najviše problema je imalo otprilike kako da se uspostavi pretplatnički odnos, kako da obaveste građane da ne postoje tehničke mogućnosti i kako da se vodi jedan isprazni upravni postupak a da čovek ne dobije telefon.
Treba da kažemo da su ljudi u selima davali od 1500 do 3500 maraka da bi dobili telefone, da bi dobili neku komunikaciju sa svetom. Pa i tada su konstatovali da kada ih pozove rođak iz Nemačke kao da je negde tu, tako se čuje, a kada pozovu Beograd, susedno mesto ili komšiju preko puta, krči i nikako da uspostave vezu.
Naš tehnološki razvoj u oblasti "Telekoma" i telefonije zaustavljen je 1992. godine, maja meseca. Tada je veliki kontingent Alkatelovih centrala zaustavljen na granici zbog sankcija.

 Želim da koristim.

 Taj predlog držim u ruci neprekidno. Gospođo, nema potrebe da se uzbuđujete. Jer pazite, ovde postoji jedan član koji praktično onemogućava bilo koga ko želi da pruža usluge fiksne telefonije da realizuje svoju obavezu. Evo da vam pomognem, pošto očigledno malo ko čitao ovaj zakon.
Recimo, kod zaštite korisnika, imaju pravo da budu obavešteni i da dobiju kompletan listing, da se tačno zna po računu koliko je razgovarao, s kim, koji je broj okrenuo itd. E sada, to je član 92. tačka 2). Vidite, to je moguće samo na onim Alkatelovim centralama. Ne na onim što imamo DKTS, neke stare GTI i ona naša koja nije razvijena, to treba da znate. Postojao je projekat naše domaće telefonske centrale koji nije razvijen i mi treba odmah da postavimo pitanje - zašto taj projekat nije razvijen, ko ga je razvijao?
Vidite, na ove tri centrale, stare, nemoguće je da se očita broj; može da se vidi broj impulsa itd, ali da se vidi listing - koga je zvao, sa kim je razgovarao, koliko je to trajalo - to je nemoguće. I onda, dolazimo do zaključka da su zakon pisali ljudi koji ne poznaju faktičko stanje. Znate, sada su krenule neke centrale, sada se nešto radi, prave se neke mikro lokacije po Beogradu, obezbeđuju se neki lokaliteti za montažu novih centrala. Ali, zamislite šta se desilo - centrala će da se završi u Braće Jerković, ali neće pošta smeti da priključi nikome telefon. Zašto - jer je projektovano za neselje koje je bespravno podignuto, a ministar Šumarac kaže da je krivično delo ako da neko infrastrukturni priključak nekome ko je izgradio objekat bez dozvole.
Molim vas, o čemu mi to pričamo? Pričamo o tim budalaštinama u zakonu, koje su navedene ovde i traže od nas da se ponašamo po budalaštinama. Pa nećemo mi sa budalaštinama da imamo problema, potpuno ste u pravu.
Dalje, mi smo pre nekoliko dana razgovarali o Zakonu o izgradnji objekata. Nigde se nije pojavilo odobrenje o izgradnji kao složeni upravni akt, upravo zbog "Telekoma" i onoga ko treba da razvija našu fiksnu telefoniju. Mi sada imamo faktičku situaciju da jedan daje građevinsku dozvolu za građevinski objekat, drugo ministarstvo ili organ uprave drugu dozvolu za tehničku dokumentaciju. I šta se dešava: kada onaj projektuje tehnički deo, on ne zna odakle mu ulaze kablovi. To treba da se razreši. To naša ministarstva nisu razrešila, nego "čupaj uši, krpi...", snalazi se u "Telekomu". To su neki problemi o kojima treba da se priča, a ne o agenciji, a ne o proizvođačima opreme koja će da se ugradi ovde na ovom našem tržištu.
Srbija nema spejs-šatl pa joj ne treba ni NASA. Šta će nama za dva miliona priključaka agencija? Regulatorno telo, kako reče onaj sui generis - koji sui generis, zašto poseban organ - poseban organ koji će da piše sam sebi propise, sam da sprovodi nove monopole? O tome ćemo kasnije, kada bude amandmana, sve tačku po tačku da objasnimo, zašto je koncept agencije pogrešan, ne dozvoljava razvoj, nego zadovoljava nečije interese, i to odabrane interese nekih provajdera i budućih davalaca nekih novih usluga koje treba da se razviju za godinu-dve dana.
Ovaj je zakon je zakon protiv "Telekoma" i naš "Telekom" ne spasava nijedna odredba iz prelaznih i završnih odredbi ovog našeg predloga zakona. Naravno, mi nismo za to da monopol ostane kod "Telekoma". Pitanje je da li monopol kod "Telekoma" i postoji posle svojinske transformacije i novih poteza svojinske transformacije? Pitanje je zašto ovim zakonom nije rešeno do kraja antimonopolsko ponašanje na tržištu?
Nema odredbi, ovde ima samo šarene priče o borbi protiv monopola. Ovde su načela data kao lepe želje. Gotovo 50% načela, navedenih u ovom zakonu, nalaze se u dva člana, jedan se tiče telekomunikacija, a drugi radio stanica. Dati su kao obične lepe želje, koje nikoga ništa ne obavezuju, a ono što može da liči na načelo, nije do kraja sprovedeno u odredbama ovog zakona.
Ovaj zakon praktično znači da Ministarstvo neće da radi poslove iz svoje nadležnosti, već će to da radi agencija, a nju neće moći niko da kontroliše. Šta će da se desi sa našim razvojem - naš razvoj će da stane. Zbog čega će da stane - evo da vam objasnim - iz prostog razloga što mi iz ovog zakona ne vidimo budućnost razvoja telefonije u našoj zemlji. Delovaće vam malo čudno. Obično se donosi propis kao opšti akt, pa iz njega izviru neki programi, pravci, ciljevi itd. Ovo je jedan od retkih zakona kome je morala da prethodi neka strategija ili neki program, ali jasna vizija šta to Srbija hoće. Da li Srbija želi - svaka kuća fiksni telefon; da li Srbija želi - tri, četiri nosioca posla fiksne telefonije; pa neka bude i elektroprivreda, pa neka bude i železnica, pa neka budu i drugi?
Ne ulazimo u nerešeno pitanje da li je to koncesija, licenca, odobrenje, dozvola ili sertifikat? O tome ćemo kasnije. Znači, ne ulazimo u te stvari, o tome ćemo da pričamo kada dođu ti članovi. Ali, sa ovom grupom amandmana koje smo podneli želimo da vam pokažemo koliko je besmislen ovaj koncept razvoja, odnosno ne samo razvoja, koliko je besmislen koncept uređenja u oblasti telekomunikacije.
Ako neko smatra da osnivanjem agencije može da se spreči nešto negativno što postoji u ministarstvima - a zna se kod radio frekvencija ko pravi plan, ko pravi mrežu prostiranja itd, zna se da, pre nego što želiš da dobiješ dozvolu, moraš da obiđeš tri-četiri adrese, jednu u RTS-u, sve se to zna - ali, ako neko misli da to može da spreči putem agencije, grdno se vara. Tu je problem poštovanja, primene zakona, i očigledno moralni problem.
Taj problem stoji, pa bilo u ministarstvu, bilo u agenciji. Mi zastupamo jedan drugačiji koncept, gde se osnovna prava i sve ono što je značajno, načelne prirode, reguliše ovim zakonom, a sve stručne stvari prepuštaju ministarstvu nadležnom za telekomunikacije, počev od standarda, preko inspekcijskog nadzora, kontrole, pripreme materijala itd.
Smatramo da treba posebno da se izdvoji iz toga komisija za telekomunikacije, koja bi radila nekoliko vrlo precizno određenih poslova. Jedan je da raspisuje javno nadmetanje, da dodeljuje licencu, odobrenje ili kako to budemo nazvali i posebno da ima nadležnosti u pogledu suzbijanja monopola, jer ovde do kraja nije završeno pitanje monopola. Ovde se agencija javlja kao prvostepeni, drugostepeni i kao trećestepeni organ i kao organ koji svojim odlukama pravi pravo. To je nešto nemoguće.
Posebno ćemo da pričamo o obimu prenošenja javnih ovlašćenja na agenciju: ona sama sebe finansira, sama sebi donosi propise, sama odlučuje kako će da primeni propise. Što se tiče Narodne skupštine i svih onih koji se bave politikom, bolje to neka bude u Ministarstvu, u Vladi, makar se menja na četiri godine i znamo ko je odgovoran, nego s mame na tatu, na neku agenciju koju niko živ ne može kasnije da iskontroliše, niti da pozove na odgovornost.

U pitanju je amandman SRS na 1. član ovog zakona. To je uvodni član koji po pravilu definiše predmet zakona. Nažalost, ova definicija, pored principijelne primedbe koju izlaže SRS, a tiče se agencije, sadrži i druge nedostatke.
Ako se već u ovom članu nabraja šta sve uređuje ovaj zakon, onda je prosto neshvatljivo kako ste ispustili u prvom članu da zapišete makar da se uređuje i zaštita prava korisnika. To imate u poglavlju 8, tako ste ga naslovili - zaštita korisnika. Znači, u ovom uvodnom članu nemate ni tu naznaku.
Prva rečenica počinje sa konstatacijom, naravno sa pozivom na međunarodne standarde, uređuju se uslovi i način obavljanja delatnosti. Zakonom se regulišu, uređuju uslovi i način obavljanja delatnosti, kao regulativa za prava i pravne interese. To je u redu.
Ali, kada se pročita vaš predlog zakona, osim nekoliko odredaba, kojima regulišete način obavljanja delatnosti, gotovo da nemate ni jednu odredbu o uslovima potrebnim da se ispune da bi se neko bavio tom delatnošću.
Vi imate samo upućujuće odredbe na kontrolno regulaciono telo koje bi to propisalo. To bi delovalo plastično. Otprilike bi to bilo ovako, ako pođemo od pretpostavke da su svi narodni poslanici vozači i da imaju vozačke dozvole, da li biste učestvovali u saobraćaju ako ne znate unapred poznata pravila ponašanja. Naravno da niko ne bi učestvovao, jer nema elementarnu sigurnost. Ako vam kažem, učestvovaćete u saobraćaju, s tim što kada dođete na raskrsnicu i kada zateknete milicajca, on će da vam kaže koje pravilo važi. Onda će samo odabrani da se upuste u taj rizik da sednu i da voze kola. Taj saobraćajac je Republička agencija za telekomunikacije. Zato predlažemo da se izbriše iz člana 1. osnivanje ove agencije.
Moguće je da se jednim zakonom osnuje nešto što se zove organizacija ili još dalje, organ kome se zakonom poverava da vrši javna ovlašćenja. Sve što ste dali ovoj agenciji u sledećim odredbama zakona, to prevazilazi javna ovlašćenja, tu se nalaze ovlašćenja da se donose opšti akti kao obavezujući, donose se standardi, sprovodi se javno nadmetanje, daju se dozvole, reguliše se monopol, suzbija monopol, vodi se prvostepeni, drugostepeni, trećestepeni postupak itd.
Ako već želite da oponašate zapad, imajte u vidu da agencija u Nemačkoj nije isto što i agencija u Srbiji. Nije zbog prostora, zbog nadležnosti, zbog pravno-političkog sistema. Možete vi da menjate koliko god želite Ustav, ali ove odredbe o značaju i prenosu javnih ovlašćenja teško da mogu da se promene i to iz jednog prostog razloga, što ambijent ne zaslužuje preslikavanje, da bude kao što je u Nemačkoj, Austriji ili Francuskoj.
Kada već nešto prepisujete i kada nas ubeđujete da je to u skladu sa modernim evropskim tokovima, onda kažite da u Francuskoj ministar donosi dozvolu, a ne agencija, ministar donosi akt kojim se dozvoljava nekom da se bavi nekom delatnošću. Naravno, Francuska je demokratska zemlja. Mi sa ove pozicije i naše pravne logike možemo da kritikujemo francuski ustav, ali niko ne može da ospori demokratiju u Francuskoj. Znači, uvažite ove specifičnosti koje su prisutne, jer ovaj zakon se primenjuje u ovom okruženju, u ovoj realnoj sferi, u postojećem stanju i zakon treba da bude primenljiv. A ne saobraćajac koji čeka na raskrsnici i reguliše, a vi ne znate šta reguliše.

 Ovaj amandman je dobar povod da se predlagač uvede u materiju i u probleme koji mu slede već u sledećim članovima. Ono što je stvarno za pohvalu u ovom članu, a to je što ste lepo napisali i izjednačili pravna i fizička lica u pogledu mogućnosti obavljanja, odnosno vršenja određenih delatnosti. Tu ste za četiri koplja ispred Zakona o javnom informisanju.
Kod Zakona o javnom informisanju to pravo je uskraćeno fizičkim licima, odnosno posredno im je dato ukoliko su osnivači nekog pravnog lica. To je za pohvalu. Budite uvereni da u najmanje deset članova, pogotovo kada pričate o povezanim zavisnim preduzećima a koristite istovremeno pored reči - pravno lice ili fizičko lice, i na kraju određenog člana unosite tekst, može vršiti povezano zavisno lice. To ne ide jedno sa drugim, jer fizičko lice u privrednom životu ne može da ima svoje zavisno lice.
To je ta terminološka greška, imate je u četiri člana sprovedenu. Kažete da se odnosi samo na pravno lice. Sudim prema tome ko će da primenjuje ovaj zakon, pa može da se protumači i ovako i onako i nekome da se uskrate prava iz jednog prostog razloga, što ovaj zakon ne sadrži niti uslove, niti način regulisanja vršenja određene delatnosti.
Obzirom da mi kao zakonodavno telo treba da radimo sa kvorumom, pa da poštujemo jedni druge i naravno, predstavnike izvršne vlasti, jer ovo je retkost da je predstavnik izvršne vlasti u ovoj skupštini, u smislu člana 82. stav 2. gospođo, predlažem da obezbedimo kvorum kako bi mogli dalje da radimo, jer ovako nema smisla da se radi. Ovo ipak nije zakon koji se tiče 40-50 poslanika, već nešto ozbiljnije.

Pozivam vas, u smislu stava 6. istog člana, da nam obezbedite računarsku evidenciju ko je bio prisutan prilikom utvrđivanja kvoruma, jer i okom kada se prebroji toliko ne postoji koliko ima na ekranu. Pa, da vidimo, molim vas, ko ubacuje tuđe kartice i ko ... (Žagor.) Da li mogu da mu odgovorim? Nema ni potrebe, u pravu ste.

Ovim amandmanom hteli smo da ovaj član očistimo od nečega čemu nije mesto u ovom članu, jer tačke 1) i 2) u stvari nisu načela.
Načelo po definciji je neki princip, neko pravilo ponašanja kojim se reguliše način postupanja, opšteprihvaćeni način postupanja, ali ovde se radi o željama koje, eventualno, u nekoj varijanti mogu da budu ciljevi koji žele da se postignu. Tome mesto nije ovde.
Kada se nešto kao princip ili kao nečelo promoviše, onda se uvek kaže - minimum, a nikada maksimum, jer maksimum je nešto što je limitirano, prema njemu se uvek teži. Ako se u startu kaže da je potrebno obezbediti maksimum, a ne postoje tehničke mogućnosti, u našoj telekomunikacionoj mreži ne postoje mogućnosti, to je sasvim evidentno, onda reč - maksimum praktično ništa ne znači, već bi trebalo da se promeni da ona bude minimum nečeg mogućeg, nečeg što obezbeđuje normalno, pristojno, optimalno funkcionisanje itd.
Verovatno da je u okviru ovog člana trebalo da bude mesta i za neka načela, neke principe koje koristite u onom drugom delu kada se tiče radiostanica i radiofrekvencija, zato što je ovo uvodni član; dajete načela na kojima se zasniva ceo zakon, pa nema potrebe da se posebno grupišu načela za telekomunikacije, a posebno za ovaj drugi deo koji je takođe predmet regulisanja ovog zakona.
Što se tiče ovih načela, smatram da ste morali da ugradite i neka druga načela koja obavezuju sa gledišta postupka ostvarivanja prava, postupka zaštite interesa, mnogo značajnija, a ovo što ste naveli kao nečelo, ako se posmatra do krajnjih konsekvenci i kroz sve odredbe ovog zakona, vi onda niste dosledni. Vi niste dosledni, jer vrlo često imate odredbe za koje ne može da se kaže na kom načelu su zasnovane, već pre počivaju na nekoj želji. Želje su nešto u domenu politike, moguće, ali kada je u pitanju zakon, kada je u pitanju pravo, onda tu nema baš prostora za želje, već za suvoparne norme poneki put, ali norme, pravila koja moraju da se poštuju i načela definišu duh propisa, duh zakona.
Ovde toga nema. Verovatno je i to razlog ovih stotinak amandmana, da ne računam onu grupu amandmana oko pokrajine, zato što nije do kraja razrađen bilo koji od ovih navodnih principa, a kažete da na njima počiva ovaj zakon.
Verujte, kada se nešto prevodi, u njihovom jeziku ovo ima potpuno drugačije značenje. Prosto mi je drago što niste prevodili nešto iz zapadno-evropskog pravnog sistema, jer sasvim je moguće da neke stvari koje su kod nas isključivo rezervisane za zakon, kod njih ministar reguliše svojim direktivama, vrlo značajne oblasti. Ako bi u nekom prevodu to prevalili kod nas na naš pravno-politički sistem, to bi bio haos, to bi bila prava samovolja, to bi bila diktatura i tako bi se protumačilo zbog značaja našeg pravnog sistema i nekompatibilnosti dva politička sistema.
O tome mora da se vodi računa. Nekada je Javno preduzeće PTT saobraćaja, a to je vama poznato, vodilo računa o pravnim normama, bili su oprezni da ne prekorače neka ovlašćenja, pa čak i kada su bili najveći monopolisti, brutalni monopolisti, jedini, praktično jedino javno preduzeće koje je sprovodilo sve i svašta. Ipak su se držali nekih principa.
Moram da kažem da su okružni sudovi, pa i opštinski u upravnim sporovima zbog smetanja poseda vrlo često donosili presude protiv Telekoma, pogotovu kada su u pitanju službenosti, realni tereti itd. Na ovaj način vi to sve devalvirate.