Pošto se Vlada tako ozbiljno pripremala da definiše šta je to konfiskacija, mi smo morali da podnesemo amandman i da tražimo da se taj član Predloga zakona briše.
Evo kako je to Vlada zamislila da izgleda konfiskacija - kaže: "Konfiskacija imovine sastoji se u oduzimanju imovine osuđenom licu, bez naknade, u granicama propisanim zakonom", a te granice trenutno ne postoje, jer ti nijednim zakonom nije ni propisano; verovatno će biti u budućim izmenama zakona o izvršenju krivičnih sankcija, ali tu će već biti dosta problema oko definisanja šta je to imovina osuđenog lica, kako se ona oduzima, u kom posutpku, koja su prava lica koja pretenduju na tu imovinu, prava poverilaca, dužnika itd.
To nas, naravno, Vlada ne obaveštava, nego samo najavljuje šta sledi. U drugom stavu se kaže: "Konfiskacija imovine može se izreći kada je učiniocu krivičnog dela sa elementima organizovanog kriminala izrečena kazna zatvora u trajanju od najmanje četiri godine". Po svim pravilima, koja verovatno ova skupština treba da usvoji u toku sutrašnjeg dana, ako je dan za glasanje, Zakon o suzbijanju i borbi protiv organizovanog kriminala, o nadležnostima, kako se to već zove, dovešće nas u situaciju da možemo svaki dnevni list da tretiramo kao jednu organizovanu grupu ljudi, koja se organizovala da čini krivična dela, a čini krivična dela klevete, uvrede itd.
Nažalost, ova vlada nije našla za shodno da izbaci verbalni delikt, i mi ćemo verovatno još dugo biti u tim vodama, a Savet Evrope ne zna šta je verbalni delikt, u preporukama je dao da se to izbaci, pogotovu verbalni delikt gde postoje neki politički motivi i politički elementi. Moguće je da jedan list i jedno uredništvo bude organizovana kriminalna grupa, koja bi dobila kaznu po članu 92. npr. stav 3. Krivičnog zakona Republike Srbije, od nekih 4,5 godine zatvora, i ostali bi ljudi bez imovine, ne samo oni, nego i njihova familija, a šta su uradili - objavili su tekst, i to je taj težak kriminal koji su uradili.
Da ne bi bilo nedoumica, da neko ne misli da se ovim amandmanima štiti organizovani kriminal - ne, ovim amandmanima samo želimo da kažemo Vladi i želimo da dopre glas do sudova, do tužilaštva - koristite mnogo više onaj institut koji već postoji u Krivičnom zakonu Republike Srbije, a to je oduzimanje nezakonito stečene imovine, dobiti i svega onoga što može da se računa da je prihod po osnovu vršenja kriminala.
Zakon dozvoljava tu mogućnost, ako se u toku postupka dokaže da je neko ukrao npr. 500.000 evra, tom učiniocu treba, na bazi pravosnažne sudske osuđujuće presude, da se izrekne i mera oduzimanja tih 500.000 evra, sa pripadajućom kamatom i dobiti, ako se uzme u obzir vremenski period od izvršenja dela do osuđenja.
Znači, niti je oštećeno lice oštećeno, ukoliko se na bazi sudske presude uspostavi ono prethodno stanje, zakonito stanje. Znači, sve mere i svi instrumenti postoje u postojećem zakonu i nema potrebe da plašimo mečku sa rešetom.

 U raspravi o šest zakona treba da idemo redom. Prvi je zakon o izmenama i dopunama Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala. Ovaj zakon ima tri sistemska promašaja. Prvi promašaj je definicija organizovanog kriminala. Mesto za ovu definiciju nalazi se u materijalnim odredbama Krivičnog zakona, a ne u ovom zakonu. Ovaj zakon po svom nazivu treba da uredi organizaciju nadležnih organa. Znači, organizaciju MUP-a, organizaciju suda i organizaciju tužilaštva, koji ovaj posao treba da rade.        U delu koji se tiče nadležnosti, treba samo da se taksativno navedu nadležnosti tih organizacionih jedinica nadležnih organa. Nažalost, mi u ovom predlogu zakona imamo čitav niz odredaba procesnog karaktera, čije je mesto u Zakoniku o krivičnom postupku.
Postoji još jedan veliki nedostatak, što nema nijednog opravdanog razloga da ove procesne odredbe budu tako formulisane da bitno ugrožavaju osnovna ljudska prava. Treba reći da i pritvoreno lice i lice na izdržavanju kazne zatvora uživa ljudska prava. Ono je samo ograničeno u nekim pravima. Treba podsetiti ovu skupštinu da je ne samo ulaskom u Savet Evrope nego i nekim dokumentima koji su potpisani od 1970. do 1990. godine ova zemlja preuzela obaveze da ugradi te međunarodne standarde u svoje zakone, te je tako i 1990. i 1993, pa i 2001. godine materija krivičnog zakonodavstva menjana i usaglašavana sa evropskim standardima.
Jedan od tih pokušaja je bio i brisanje smrtne kazne kao sankcije, a drugi pokušaj je bio ukidanje policijskog pritvora od tri dana. Nažalost, policijski lobi je stalno prisutan, a to je onaj deo policije koji na bazi verovatnog želi da smesti ljude u zatvore, jer mentalno okreće situaciju tužilaštva i SUP-a prema osumnjičenom. Treba samo da kažem da smo mi tek prošle godine dobili termin osumnjičenog, a to je svako lice za koje postoji najbezazleniji stepen verovatnoće ili osnovanosti neke blage sumnje da postoji neka indicija da je nešto učinjeno.
Međutim, po ovom zakonu to lice ide u zatvor, a na bazi čega? Na bazi indicija, glasina, nečega što ne može čak ni da se dokaže, a trpa se u zatvor da bi se u tom postupku koji sledi obezbedili dokazi i obezbedili ostali za osuđenje. Znači, ovaj zakon praktično mi ne bismo mogli da donesemo. Upozoravam Narodnu skupštinu da se odredbama ovog zakona krše se međunarodni dokumenti kojima smo pristupili.
Druga stvar, čini se neverovatna presija na sudije, koji će se lustrirati čak i od mozga, a zbog čega od mozga? Ove zakone sudije neće smeti da primenjuju, a zbog čega? Zato što su u direktnoj suprotnosti sa odredbama onih međunarodnih dokumenata koji nas obavezuju.
U prilog ovoj tvrdnji ide i faktički promenjen stav Savezne Republike Jugoslavije od 2000. godine o tome kakav je odnos našeg zakonodavstva prema međunarodnim normama. Ranije je bilo pravilo da kada se neki međunarodni ugovor potpiše ili se njemu pristupi, onda se te norme sprovode u odgovarajućem našem zakonu, pod uslovom da nisu u suprotnosti sa Ustavom.
Od pre godinu dana mi imamo potpuno drugačiju praksu da dajemo primat međunarodnim dokumentima, bez obzira da li smo sproveli promenu u našem zakonodavstvu i bez obzira da li je to u saglasnosti sa našim Ustavom. Treba voditi računa o tome, jer, praktično, sudije će doći u situaciju da ne mogu da primene ovaj zakon jer on ima instalisanu nepravilnost i suprotnost sa međunarodnim standardima, a ta suprotnost se direktno tiče kršenja ljudskih prava određenih pojedinaca.
Na ovaj način sva lica koja budu privedena, zadržana, osuđena, imaju puno pravo da se jave u četvrtom ili petom stepenu nekom međunarodnom sudu, nekom sudu koji priznaje Savet Evrope.
Što se tiče Krivičnog zakona, mislim da je ova promena koja je data korak unazad, ne samo zato što se uvode neke institucije koje nisu više potrebne, već što se na ovaj način ne može promeniti kaznena politika. Ne može se pooštriti kaznena politika; ovo je, praktično, pucanj u prazno.
Što se tiče zakona o oružju i municiji, naravno, svi smo saglasni oko toga da posedovanje automatske puške ili zolje jeste krivično delo, i to treba da bude krivično delo, posedovanje tog tipa oružja. Ali, ja bih upozorio na jedno pravo koje svaki čovek ima rođenjem, a to je pravo da zaštiti svoj život; i, u tom smislu se vode neke akcije u svetu, u smislu da se legalizuje posedovanje oružja kao sredstvo odbrane, znači, oružje u kući kao sredstvo odbrane.
Mi nećemo da pravimo probleme oko pooštravanja kazni kada je u pitanju ovaj zakon, ali vas upozoravamo da je posedovanje običnog pištolja koji je nasleđen, a nije sprovedena promena u SUP-u, daleko manja društvena opasnost nego pit-bul terijer koji se čuva u stanu i koji se šeta ispred zgrade. Pričam o posledicama, jer kod onog prvog može da se desi da nikada ne nastupi posledica, a kod ovoga je svakodnevno moguća posledica, i suviše teška posledica.

Ovim amandmanom smo tražili da se iz stava 2. člana 1. izbrišu reči "ili njenih pripadnika", iz razloga što po logici stvari tim rečima nije mesto u ovom tekstu, jer ako je organizovani kriminal vršenje krivičnih dela od strane kriminalne grupe i krivična odgovornost podrazumeva odgovornost fizičkog lica, onda posebno navoditi "njenih pripadnika" praktično ništa ne znači, jer je to već sadržano u prethodnim pojmovima koji se nalaze u ovom članu.
Mislim da je amandman dobar povod da se ukaže na još neke stvari. Mi realno imamo problem da definišemo šta je to organizovani kriminal. Iznosim svoj lični stav da nijedan amandman niti ovaj ponuđeni predlog ne sadrže sve ono što bismo mi svi želeli da bude u definiciji organizovanog kriminala.
Plašim se da će članovi 1. i 2. Predloga zakona stvoriti zabunu, stvoriti problem onim ljudima koji treba da primene ovaj zakon. Nalazimo se na terenu definisanja organizovanog kriminala i složićemo se da je to otprilike način izvršenja krivičnog dela ili jedna mašinerija za činjenje raznih krivičnih dela. To treba nekako ne da se sankcioniše, nego da se opiše, definiše da bismo mogli da prepoznamo gde postoji organizovana grupa. Svi ćemo da se složimo oko toga da grupu mogu da sačinjavaju tri i više osoba koje svesno pripadaju nekoj i neformalnoj organizaciji, mašineriji za činjenje krivičnih dela.
Postavlja se odmah jedan drugi problem. Već nešto slično imamo u saveznom Krivičnom zakonu. Obično ta krivična dela počinju sa rečima udruživanje, dogovor, zločinačko udruživanje, ali to je nešto drugo. Nije to organizovani kriminal. Kod organizovanog kriminala potrebno je svršeno delo, a kod ova tri udruživanja se kažnjava dogovor i zločinačko udruživanje, za pokušaj i za sam akt stvaranja profilisane grupe za činjenje nekih kažnjivih dela.
Šta bi trebalo da imamo u vidu zbog ovakve formulacije, pre svega iz članova 1. i 2 Predloga? Sudovi će imati problema kako da to primene i sa gledišta člana 22-26. saveznog Krivičnog zakona. Pričamo o saučesništvu u krivičnim delima, podstrekavanju, pomaganju i organizatoru zločinačkog udruživanja. Ako se primeni kriterijum tri ili više osoba, naravno ako je u pitanju neko delo za koje je propisana kazna duže od četiri godine zatvora, kako je to navedeno u predlogu, onda možemo doći u situaciju da klasičan podstrekač, saizvršilac, pomagač, onaj koji prikriva nesvesno dolaze u situaciju da padaju pod udar ovog zakona, gde se primenjuju neke potpuno drugačije norme u rasvetljavanju, istrazi itd, a što su suštinski ne pripada organizovanom kriminalu, jer se radi o nečemu što se desilo, jedno krivično delo, možda i sporadično, možda jedino, i tu Predlog zakona ne pravi jasnu granicu, jasnu razliku.
Definicija organizovanog kriminala nam je potrebna zbog specijalnih ovlašćenja, ne zbog sankcija. Doduše zbog sankcija, naročito zbog teškog oblika izvršenja krivičnog dela ili zbog višestrukog povrata ili zbog okolnosti koje ukazuju na svirep način, gde se može primeniti odredba o pooštravanju sankcija. Smatram da članovi 1. i 2. Predloga zakona treba da idu u opšti deo Krivičnog zakona, gde se praktično reguliše način izvršenja ovog i drugih krivičnih dela, specifičnih krivičnih dela. On treba da bude precizan, ne sme da se osloni samo na pojedine grupe krivičnih dela.
Neko je malopre rekao - imovinska dela. Ne, jer ako primenimo ovo što je Vlada predložila doći ćemo u situaciju da možemo da uhapsimo celu redakciju, jer krivično delo klevete u stavu 3. ima propisanu kaznu pet godina zatvora, gde je glavni i odgovorni urednik podstrekač, novinar koji je autor teksta je izvršilac, onaj koji je tamo još nešto radio može da se takođe podvede pod ovako formulisani član 1. i 2. Predloga zakona.
Mislim da ova formulacija ne odgovara, a intervencijom koju smo predložili ovim amandmanom samo smo hteli da logički sredimo neke stvari, jer ako je grupa onda pripadnik grupe naravno odgovara, jer je krivična odgovornost uvek lična odgovornost fizičkog lica.

Ovim amandmanom Demokratske stranke Srbije traži se brisanje dva nova člana iz novog poglavlja, a to poglavlje se zove: "Posebna ovlašćenja nadležnih državnih organa u krivičnom postupku za krivična dela organizovanog kriminala".
I sam naziv ovog poglavlja ne odgovara nazivu Zakona. Zakon se zove o organizaciji i nadležnostima, te nema potrebe da stoje posebna ovlašćenja, jer ovim zakonom treba da se malo uredi konkretna nadležnost i organizacija organa koji rade na suzbijanju organizovanog kriminala.
Celo poglavlje, a to podrazumeva i ova dva člana, obuhvaćena amandmanom, duboko zadire u ljudska prava. Neću da navodim ove konvencije i deklaracije. Jedna od tih deklaracija je ona koju su usvojile Ujedinjene nacije još 1949. godine novembra meseca, koja vrlo precizno definiše pod kojim uslovima čovek može biti uhapšen, lišen slobode, a to znači samo na bazi sudske odluke i na bazi prezumpcije, da se svako smatra nevinim dok se u sudskom postupku ne dokaže njegova krivica za krivično delo koje je propisano kao krivično delo.
Problem ovog poglavlja i ova dva člana, za koja ste potpuno u pravu što tražite da se brišu, jeste tome što i za daleko manje propuste padaju optužnice. Ono što ćemo mi morati da prihvatimo u nekom novom zakoniku o krivičnom postupku, to je da sve ono što je obezbeđeno kao dokaz na način suprotan zakonu ne može da se uzme kao okolnost na bazi koje bi mogla da se zasniva osuđujuća presuda protiv nekog okrivljenog lica.
Znači, taj standard bismo morali da primenimo do krajnje konsekvence. To znači da i preventivno zadržavanje, koje kao pojam ne postoji, policijski pritvor, a mi smo imali 20 godina muke da skinemo onaj pritvor od tri dana koji je bio, sada u ovim novim izmenjenim okolnostima, koji nijednim leks specijalisom ne može da se izmeni, jer apsolutno ne postoji taj razlog koji bi mogao da opravdava ovakvo kršenje ljudskih prava, daje mi za pravo da kažem da sve što je urađeno do sada na ovakav način, pa čak i one izjave, priznanja, izjave okrivljenog imaju poseban značaj u krivičnom postupku. One su u jednom delu i stranačke izjave, jer je okrivljeni stranka koja učestvuje u postupku, a u jednom delu je, možda, priznanje, ali mora da bude potkrepljeno materijalnim dokazima, da bi to obavezivalo sud i da bi na osnovu toga sud mogao da radi.
Naravno, za svaku je pohvalu ako se raščisti sa kriminalom. Sigurno ima problema.
Ovaj zakon o nadležnosti treba da definiše organizaciju organa u tom smislu da vi u pripremi njihovog hapšenja obezbedite dokaze. Tu je snimanje, tu je ubacivanje organizovanih grupa, tu je sve ono što treba da prethodi onom rešenju kada čoveka prvi put izvodite pred sud i određuje mu se pritvor. Znači, mi se nalazimo u toj materiji, materiji pretkrivičnog postupka, ranog otkrivanja, obezbeđenja svih dokaza, pripremanja za eliminaciju jedne organizovane kriminalne grupe.
Nažalost, u ovim odredbama, koje se zovu: "Posebna ovlašćenja", nema toga, nego ima: privešćemo čoveka a onda ćemo u roku od 60, 90 dana ili dve godine i ko zna koliko dana prikupiti dokaze, a ti dokazi će biti, otprilike, po sistemu - verovatno je učinio, i na bazi "verovatnog" ići će čovek u zatvor.
Bio bih zadovoljan da je kojim slučajem ovde pored tonskog snimanja ubačena i odredba o obaveznim stenografskim beleškama, a to nam generalno fali u kompletnom krivičnom postupku, da sudije ne menjaju iskaze.

U okviru prve tačke dnevnog reda, danas razmatramo jedan predlog zakona koji nije pravno moguć. On nema pravni osnov u Ustavu Republike Srbije, a pozivanje na član 65. Ustavne povelje nije taj pravni osnov, koji nam daje mogućnost da donesemo ovakav zakon, iz jednog prostog razloga, što Ustavna povelja ukazuje na to da je moguća promena, odnosno da je potrebna promena postojećeg ustava, ili eventualno donošenje novog ustava, i određuje neki rok, ali Ustavna povelja ne definiše ovo što ste vi u nazivu zakona pogrešno naveli da se zove način i postupak promene Ustava.
Iz te povrede sledi druga vrlo važna i značajna povreda, što ovaj zakon ima čak i pogrešan naziv. Očigledno je neko, ko se malo razume u ustavnu materiju, hteo da napravi kombinaciju dva odvojena pojma, nečega što se zove postupak i što je karakteristika nekih procesnih prava i nečega što se zove način, koji duboko zadire u slobode, prava i dužnosti čoveka i građanina.
Jer, pogotovo svim našim ustavima, samo način ostvarivanja pojedinih sloboda i prava je moguće urediti zakonom, te praktično na ovaj način tvorci ovog predloga zakona nam dokazuju da se nalazimo u materiji suverenosti koja pripada građanima Republike Srbije.
Pošto se nalazimo u toj materiji, onda moramo da se osvrnemo na postojeće odredbe Ustava Republike Srbije, koje su pravno kompletne; to su one odredbe koje pružaju samozaštitu ustavu, kao najvišem pravnom aktu, od političkog avanturizma, neozbiljnosti i bilo kakvih drugih promena koje mogu da izazovu nestabilnost i dovedu u pitanje suverenitet jedne države.
Zbog toga u gotovo svim ustavima, a možete pogledati ustavne sisteme, ima i nekoliko knjiga, recimo, deset uporednih ustavnih sistema u Evropi, i videćete da ovakvih rešenja, kakva se nude i Ustavnom poveljom i ovim zakonom, gotovo nema, jer pravno nisu ni moguća. Znači, pogrešan naziv zakona daje i pogrešnu sadržinu.
Sledeća greška koja se ovde javlja jeste zahtev za efikasnošću. Izvinite, molim vas, u ustavnoj materiji efikasnost ne postoji kao pojam. Ustavi se donose i menjaju po jednoj proceduri koja treba da bude stabilna, sigurna, a to treba da bude garancija da će taj ustav, kao najviši pravni akt, da odrazi volju, interese i zahteve najvećeg broja građana teritorije na kojoj treba taj najviši pravni akt da se primenjuje.
Zato svi ustavi sadrže odredbu o posebno kvalifikovanoj većini, ili o sazivanju posebnih ustavotvornih skupština, koje ad hok završe vrlo značajan posao, pošto se sprovedu odgovarajuće političke pripreme.
Naravno, u prilog ovoj tezi da nije potrebna efikasnost treba prokomentarisati ovo što neki tumače političkim i pravnim diskontinuitetom. To, kako je navedeno u obrazloženju ovog predloga zakona, osim toga što ne bi smelo ništa da znači, jeste nešto što je poražavajuće. Politički i pravni kontinuitet, ili uopšte, kad se priča o nečemu uz korišćenje tih reči - politika i pravo, duboko se zadire u državotvornost jednog naroda i državotvornost jednog prostora, tako da onaj ko se odriče na taj način i to koristi da se odriče kontinuiteta, praktično tvrdi nešto što je nemoguće.
To bi otprilike bilo kao da Dušan Mihajlović ili Čović izađu ispred Skupštine i kažu - mi nikada nismo bili u vlasti. Ili, dete koje je rodila jedna žena, po punoletstvu kaže - mene ta majka nije rodila, a svi znaju da ga je rodila.
Naravno, ova moja intervencija ne odnosi se na ova lica, nego samo da ukaže na besmislenost nekih stvari koje su napisane i koje ostaju za istoriju.
Sledeća stvar koja svakako treba da zasluži pažnju jeste naziv budućeg najvišeg pravnog akta - to je ustavna deklaracija. Od toga predlagač treba da se okane, iz prostog razloga što ne odgovara našoj istorijskoj praksi, a ovako navedeno daje otprilike neki značaj, da nevladina organizacija formira nešto što ne bi smelo da bude nešto tako obavezno, već slobodno i dostupno svima.
O većini ne treba posebno trošiti reči, jer je ta zakonom propisana većina garancija ozbiljnosti, a ustav mora da bude ozbiljan akt.

Posledica Ustavne povelje jeste i donošenje novog zakona o ministarstvima. I, pošto je Ustavna povelja doneta kao rezultat minimuma kompromisa i saglasnosti, sa namerom da to bude polaziše za neku buduću nadgradnju, onda se u tom minimumu otišlo toliko nisko da su praktično prihvaćeni zahtevi samo jedne strane u tim pregovorima, zbog toga najverovatnije imamo i skuplji budžet.
Nešto slično je bilo i u Švajcarskoj pre 150 godina, 23 kantona i dva polukantona, napravili su savez, odnosno konfederaciju, pa su vremenom videli da to ne može baš tako da funkconiše, a i neke tekovine imperijalizma su učinile svoje, pa su iz jedne konfederacije prešli u federaciju.
Nadam se da će tako biti i sa ovom tvorevinom koja se zove državna zajednica.
Što se tiče ovog amandmana, on apsolutno nema nikakve veze sa Ustavnom poveljom. Ovim amandmanom se traži da se u okviru poslova iz nadležnosti Ministarstva za državnu upravu i lokalnu smaoupravu ugrade još neke reči, koje treba da ukažu na nadležnost tog ministarstva da vodi registar stanovništva i jedinstveni birački spisak.
Verovatno je svima poznato zbog čega nam je to potrebno. Verovatno je potrebno i vreme da se to do krajnjih konsekvenci uradi na način kako je to predviđeno i verovatno je svima poznato da tako nešto već postoji u mnogim državama u Evropi i u Americi, praktično, širom sveta.
Registar stanovništva omogućava da za sve i svašta čovek ne traži uverenja, potvrde, već da se uvidom u centralni kompjuter da se dobijaju ti podaci, a unosom tih podataka u taj kompjuter, stvara se prezumcija njihove tačnosti. A jedinstveni birački spisak nam je potreban da ne bismo imali falsifikovane potpisnike, da ne bismo imali falsifikovane kandidate za izbor visokih državnih funkcionera itd.
Mislim da je neophodno da se ovo ugradi u ovaj član. Naravno, na ovaj način se ne prejudicira ništa, jer se ne ulazi u konkretnu sadržinu materijalnih rešenja budućih zakona koji su nam neophodni, ali mislim da je dobro da bude u ovom članu kao nešto što treba da podstakne Vladu da u tom pravcu radi, jer nama predstoje izbori, verovatno u toku ove godine. Svi znamo da postoje veliki problemi sa našim biračkim spiskovima, koji, nažalost, još uvek nisu tzv. jedinstveni birački spiskovi.
Nešto što je u vezi sa ovim članom, a tiče se člana 22. Predloga zakona - na kraju rečenice ste stavili jednu političku floskulu koja apsolutno ništa ne znači. Po pravilima pisanja propisa, to ne sme da stoji u odredbi. Otprilike, to glasi da su sva ministarstva ovlašćena da izvrše harmonizaciju propisa sa pravom Evropske unije. To je politički stav DOS-a i to ne sme da bude tako napisano u zakonu! Ne sme, jer na taj način vi obavezujete na nešto za šta nemate apsolutnu saglasnost!
Drugo, treba da znate da svi prpisi Evropske unije, pa i sve druge međunarodne deklaracije, rezolucije itd, sve one ostavljaju jednu veliku rezervu svakoj državi koja pristupa nekom međunarodnom dokumentu.

Ne radi se ni o kakvoj uvredi, nego se radi o potrebi da se razjasne neke stvari i neke nepreciznosti koje je izrekao gospodin Šabić. Očigledno nije shvatio suštinu ovog amandmana.
O čemu se radi? Mi slično rešenje već imamo u Crnoj Gori. Ono nije savršeno, ali u pogledu jedinstvenog biračkog spiska jasno je primenjivo. Sve političke stranke i svako ko je zainteresovan da vidi da li je upisan u birački spisak, njemu je dostupno da kompjuterom izvrši proveru i nema mogućnosti da se neko lice javi da je na tri, četiri, pet ili šest mesta upisano, nema mogućnosti da mrtvo lice bude deset godina u biračkom spisku. O tome se radi.
U potpunosti se slažem da postojeći Zakon o izboru narodnih poslanika ima svoje nepreciznosti i svoje manjkavosti, ali on je rezultat jednog kompromisa koji je postignut posle 25. oktobra 2000. godine. Tada je usvojen taj zakon i tada je i doneta ta uredba koja se odnosi na ažuriranje biračkih spiskova, koja je takođe nedorečena.
Mi faktički, imamo, situaciju da, kada tražimo to što se zove jedinstveni birački spisak, onda dobijamo decembra meseca 2000. godine kompakt disk od Radomira Markovića, gde niko ne može da vidi šta piše unutra, šta je sve registrovano. Septembra 2002. godine takođe dobijamo jedan CD u koji niko ne sme da izvrši uvid, jer tako je odlučila Republička izborna komisija. Decembra 2002. godine dobijem nešto, otvori se i zatvori se i kraj, nema više priče, nema više razgovora.
Mi možemo svi da kažemo da zakon nije dobar i da ne valja, a kada se to bude sredilo u materijalnim odredbama, onda ćemo da stavimo da to bude nadležnost ministarstva. Mislim da je pogrešan put. Vi i u postojećem Zakonu o ministarstvima i u ovom predlogu zakona o ministarstvima imate puno reči u okviru nekog ministarstva koje definišu nadležnost, a ministarstva ne rade to, već je rezervisano. Rezervišite ga na isti način i kod vašeg ministarstva. Pitanje dvostepenosti, trostepenosti postupka, sve su to pitanja koja mogu da se reše. Postoje propisi, postoje osnove na kojima može to vrlo kvalitetno i uspešno da se reši.
Što se tiče registra stanovništva, to je nama nasušna potreba - da ljudi ne gube vreme čekajući u redovima za izvod iz matične knjige rođenih koji ne sme, navodno, da bude stariji od šest meseci, jer mu traži tamo neki organ, pa ukoliko je šest meseci i jedan dan, on mu ne prihvata itd.
Možda se nešto tu i promenilo, ali gubimo vreme na šalterima, a postoje podaci i postoji registar stanovništva i moguće je da se napravi. U predratnoj Jugoslaviji, te spiskove je vodilo Ministarstvo unutrašnjih dela i nikada se nije desilo da mrtvi budu na spisku, nikada se nije desilo da neko bude upisan na dva ili tri mesta.
Molim vas, nemoguće je na početku 21. veka da ne možemo da sredimo evidenciju građana. U tom smislu je bio podnet amandman da deluje podsticajno na ministarstvo, na sličan način kao što postoje i u drugim odredbama neke reči koje obavezuju ministarstvo, a samo ministarstvo nema nekih materijalnih odredbi za taj rad. U tom smislu treba da shvatite ovaj amandman.

Danas raspravljamo o Predlogu dopunskog budžeta i gotovo da smo svi svesni da praktično nemamo nikakav uticaj na ovo, niti da li će biti budžet 250 ili 380 milijardi dinara.
Sasvim je to svejedno, jer je Vlada svojom politikom dovela opštu javnu potrošnju do jedne granice apsurda, totalnog kolapsa. Ma koliko da danas tragamo i tražimo odgovor na pitanje koliko treba da nam bude skupa država, odnosno da odgovorimo koliko ćemo dozvoliti Vladi da uzme, zaboravljamo da treba da odlučimo u ime građana koliko ćemo Vladi da damo.
U takvim okolnostima danas raspravljamo. Budžet ima trajnih problema, nedostaju sredstva za najosnovnije državne funkcije, ima problema i sa gorivom, bonovima, isplatom plata, da ne govorim o socijalnim i drugim kategorijama, koje svoje potrebe zadovoljavaju preko budžeta.
Nažalost, nemamo opšti konsolidovani bilans, mada prema tome kakva nam je situacija, on nam i ne treba. Verovatno je preko 50% ukupno učešće javne potrošnje, kako direktne, tako i indirektne. Generalno imamo problem malog bruto društvenog proizvoda koji ne zadovoljava elementarne potrebe. To dokazuje i statistika.
Juče je Statistički zavod objavio jedan pregled kretanja za protekla dva meseca; gotovo na svim pozicijama indeks je ispod 100. To znači da imamo kompletnu stagnaciju i kada su u pitanju zarade, bilo realne, bilo nominalne, socijalna davanja, čak i izgradnja stambenog fonda, da ne govorim o industriji koja ima strahoviti pad proizvodnje.
Nažalost, mi smo naše tržište otvorili, prodali ga strancu i na tom našem tržištu nemamo prostora više za našu robu, tako da su se izgubili motivi za privredne aktivnosti. Naravno, izlaz iz ovoga, zbog toga što država traži svoje, mora biti ili u zaduženju ili u povećanju poreza ili u zaduženju kod bankarskog sektora. Međutim, znajući kakav je bankarski sektor, to može na nekoliko meseci i da da nekog rezultata radi premošćavanja, ali kasnije banke sele svoj kapital, jer ne žele da izgube supstancu, a pogotovo u ovim uslovima kada MMF diktira ovakvu monetarnu politiku i ovako čvrst kurs koji apsolutno ne odgovara našim potrebama.
Ne želim da pričam o pojedinim stavkama, ali očigledna destrukcija je na delu. Destrukcija na strani izvora javnih prihoda, koja direktno utiče na javnu potrošnju, na funkcionisanje države i svega onoga što se finansira iz države.
Skrenuo bih pažnju da mi praktično danas usvajamo i savezni budžet. To ne stoji u Ustavnoj povelji, pošto je naša obaveza samo da opredelimo iznos. Međutim, vidite od 35. strane pa nadalje, tačno imamo sve stavke tog budžeta državne zajednice. To ne bi trebalo tako da bude. Mislim da je loše što smo uključili taj budžet, makar ga prikazali, budžet državne zajednice u budžetu Srbije iz prostog političkog razloga. Tada praktično skoro da se ništa nije promenilo, osim možda te dve milijarde koje bi neko uplatio iz Crne Gore.
Kako ste dogovarali, tako će najverovatnije i da bude! Tu ste morali da uključite i budžetsku potrošnju savezne države za prva tri meseca. Ona nigde nije iskazana. Verovatno, sigurno će biti iskazana u završnom računu, verovatno, ali i na prihodnoj strani ona mora biti iskazana, jer je to neki prihod. Setite se šta je stajalo u članu 1. izvornog teksta Zakona o budžetu za 2003. godinu. Znači, 18% od poreza na promet se odvaja i čini mi se 20% od akciza se odvaja, carina kao samostalni prihod, itd. Pošto ste uključili savezni budžet od 1. aprila do 31. decembra, vi morate i prihodnu stranu, Milane, morate da iskažete. Morate!
Dalje, skrenuo bih vam pažnju na nekontrolisani rast komunalnih troškova. Uzmite u obzir prosečan prihod našeg domaćinstva, neka budu dva zaposlena, i uzmite kako rastu komunalni troškovi. Videćete da tu ne ostaje prostor za potrošačku korpu, a za trajna potrošna dobra, gotovo da niko ne može da razmišlja o tome. Ukazao bih još i na problem da zaživljavanje platnog prometa po novim propisima i nov poreski sistem nisu dali očekivane rezultate. Svako zaduženje kod inostranih međunarodnih organizacija je uslovljeno samo da...
(Predsedavajuća: Pet minuta.)
... Sekundu jednu, samo da navedem da je prošle godine za nekoliko kredita data kontragarancija od strane Narodne skupštine - bilo je takvih uslova koji se direktno tiču našeg energetskog sistema, naših osnova poreskog, penzijskog i invalidskog osiguranja i nekih političkih odnosa koji zadiru u ljudska prava.

Ovim amandmanom se u članu 3. traži brisanje tačke 3) stava 1. člana 2a. koja glasi: "Planirano zaduživanje kod inostranih poverilaca do iznosa od 24.885.000.000 dinara". Radi se o članu koji daje prostor Republici Srbiji da daje garancije i kontragarancije po inostranim kreditima. Mi iz Srpske radikalne stranke smatramo da ova tačka ne bi smela da stoji u budžetu, da to ovlašćenje, odnosno tu obavezu ne bismo smeli da preuzmemo, jer ekonomska situacija u državi i sva ova kretanja ukazuju da država ne bi mogla da ispuni svoje obaveze po ovim eventualnim zajmovima. Jeste da je ovde dato više u formi jednog rizika, mogućeg, da se desi, a može da se ne desi, međutim ekonomsko stanje ukazuje da ovo prevazilazi uobičajeni rizik i da ovo postaje praktično obaveza Vlade.
Posebno bih skrenuo pažnju na činjenicu da mi imamo centralizovana plaćanja po osnovu javnih rashoda, da su i niži nivoi vlasti praktično u jednom umreženom sistemu. To ima i svojih dobrih strana, naravno, ali realni deficit, deficit u smislu nedostatka sredstava na računima, nedostatka sredstava u trezoru, praktično parališe republički nivo vlasti i vlast na lokalnom nivou ukoliko bi se izvršila ova zaduženja u toku 2003. godine; misli se pre svega na nova zaduženja i data je struktura tih kredita, pre svega su namenjena za infrastrukturu lokalne samouprave i javna preduzeća od republičkog nivoa; verovatno postoji potreba za popravkama, za sređivanjem tog sistema koji bi trebalo da funkcioniše.
Međutim, naše ekonomsko stanje to ne dozvoljava. Drugo, naša vlada neće biti u mogućnosti da ostvari budžet i da bude kvalitetan garant. Na taj način dolazimo neoprezno u već zabranjenu zonu prekomernog zaduživanja, koje opterećuje naredne godine.
Što se tiče tačke 2) jeste da su rizične ove obaveze i iznose oko pet milijardi po osnovu dodatnih garancija za ukupan zajam od oko 41 milijardu dinara. Ali, nova zaduženja u 2003. godini od oko 25 milijardi, koliko je planirano, po toj logici stvaraju nove obaveze i nov rizik za Vladu da mora da odvoji verovatno oko 2,5 milijarde. Naravno, to bi sve posle išlo iz sredstava rezerve i na taj način dovodi se u pitanje funkcionisanje onih državnih organa, koji su od vitalnog značaja za razvoj države. Ovo jeste politički stav da se prekine sa ovim nekontrolisanim zaduženjem, jer se ono javlja kao bumerang. Po onoj narodnoj priči "što se ne plati na mostu, platiće se na ćupriji", ali je to onda mnogo skuplje, mnogo bolnije i remeti sve sledeće budžetske planove.

Prvo ću o odluci koja je predložena. Ne bih hteo da ponavljam ono što su moji prethodnici već naveli kao nedostatak ove odluke, ali iz ove odluke se praktično ne vidi koji su to državni organi koji u ime država članica zaključuju ovaj sporazum.
Ova odluka ne samo što je neprecizna, nego je i pogrešna. Naslov odluke je pogrešan. Ako se nešto prihvata onda to znači da nešto već ranije postoji, pa ovaj organ prihvata to. Ovde iz reči predstavnika Vlade saznajemo da su Vlada Republike Srbije i Vlada Republike Crne Gore nešto dogovorile i to pretočile, ali ne u sporazum. Za sporazum, u skladu sa ovom poveljom i zakonom, očigledno bi bile nadležne skupštine republika država i možda je dobro što ste vi to stavili ovde na dnevni red, ali pravno - tehnički bi ovo trebalo potpuno drugačije da izgleda, počevši od naziva pa nadalje.
Dalje, što se tiče prve tačke ove odluke, moji prethodnici su rekli da član 17. stav 2. Zakona o sprovođenju Ustavne povelje daje to pravo Savetu ministara da odluči koji organi mogu da nastave sa radom kao zajednički organi. Očigledno iz jedne protivustavne Ustavne povelje i jednog Zakona za sprovođenje Ustavne povelje, sa mnogim nedostacima i nepreciznostima, počevši od termina i značenja pojedinih reči potpuno stranih postojećoj pravnoj terminologiji koja važi kod nas i tu podržavam jednog od ministara koji je pre dva meseca rekao da smo prava akademija nauka u odnosu na Zapadnu Evropu i ono što nam se prevodima nudi ovde.
Tačka 2. ne bi smela da bude u ovom sporazumu, jer se njom definiše prestanak jednog organa. Naravno, u okviru tačke broj 1. ne bi smeli da budu organi pod brojem 8. i pod brojem 9. To su obična radna tela, odbori, pomoćna tela bivše savezne vlade. Oni formalno-pravno nisu organi državne uprave, nisu ni upravne organizacije, niti posebne organizacije. Oni su u rangu neke paralele Administrativnog odbora i kao takvi ne bi smeli da budu u ovom dokumentu.
Neću da ulazim u detalje, očigledno da se ova državna zajednica smatra kao jedna nevladina organizacija, pa sve može da prođe. Međutim, iz te činjenice sledi ovo drugo što se zove Zakon o ministarstvima i osnov se nalazi u članu 94. Ustava Republike Srbije. Moram da kažem da je ta odredba vrlo precizna, ona kaže da se Zakonom uređuje organizacija i nadležnost ministarstava, organa uprave u njihovom sastavu i posebnih organizacija. Vidite, ipak delokrug ne bi smeo da se stavi u ovaj zakon, nego baš organizacija i nadležnost. Kada se kaže organizacija misli se na organizacionu strukturu po vertikali u ministarstvima, a kad se kaže nadležnost, misli se na onaj suženi deo poslova koje određeno ministarstvo obavlja.
Međutim, to i nije najveći problem ovog Predloga zakona. Ovo je nasleđena praksa i već 20 godina na sličan način se rade ovi propisi kojima se uređuje organizaciona struktura državne uprave. Međutim, ono što treba da nas zabrine jeste što u ovom Predlogu zakona mi nemamo jasnu podelu na organe državne uprave, a složićete se da su to ipak ministarstva koja su samostalna i nemamo podelu na organe uprave koji su u sastavu ministarstva, koji vrše određene poslove državne uprave i ona treća grupa su stručni poslovi, za čije vršenje se formiraju posebne organizacije.
Ova trostepena struktura jednog organa nije do kraja sprovedena u Zakonu o ministarstvima i zbog toga je Srpska radikalna stranka podnela nekoliko amandmana u prilog vašem konceptu. Znači, nije se zalagala za neki drugi koncept, nego baš u prilog vašem konceptu, vaša organizaciona struktura, 17, 18 ministarstava itd.
Ovde se postavlja još jedno pitanje. Vi u okviru vašeg ministarstva ili blizu vašeg ministarstva imate Agenciju za unapređenje državne uprave. Verovatno je ovo bio njihov posao, da osmisle tu organizacionu strukturu po vertikali, horizontali i poslovima.
Još jedno glavno pitanje, koje nije do kraja razrešeno u ovom predlogu zakona, a to je pitanje dimenzija, obima nadležnosti pojedinih organa državne uprave. Uzeću za primer Ministarstvo finansija koje je, sudeći po ovom predlogu zakona i pojedinačnim zakonima, gde se konstituiše nadležnost u određenim poslovima, postalo preglomazno, postalo verovatno i neefikasno zbog toga, verovatno se upliće u mnoge stvari u koje ne bi smelo da se upliće.
Za razliku od tog ministarstva postoje ministarstva gotovo bez nadležnosti u smislu onoga što može biti nadležnost organa državne uprave. Mislim da do krajnjih konsekvenci niste razradili princip i ovde se ne vidi jedan sistem. Ja vas u potpunosti razumem. Vrlo je teško da neko ko se razume u organizaciju državne uprave to sprovede u jednom političkom ambijentu, u jednom političkom miljeu 17 stranaka, svako razvlači na neku svoju stranu i verovatno taj problem vi zadugo nećete biti u prilici da rešite, ali ono što je potrebno Republici Srbiji, ukoliko želi da bude organizovana država, mora da razreši statusna pitanja svojih državnih organa. U tom kontekstu morala bi principijelno da zauzme stav, šta su to organi državne uprave, šta su to upravne organizacije, šta su to posebne organizacije.
Za protekle dve godine neke promene su urađene i to mora da se prizna. Nešto što po prirodi stvari treba da bude organ uprave u sastavu ministarstva, a uzeću za primer samo poresku upravu, koja po logici stvari pripada ministarstvu kao poseban organ uprave, a do pre nekoliko godina je bila posebna organizacija, što ona ne bi smela da bude. Zbog čega? Pandam ovoj organizaciji jeste primena Zakona o opštem upravnom postupku, pa smo imali sutuaciju da posebne organizacije primenjuju upravni postupak, a one su i suviše stručni organi koji praktično treba da budu samo u nekoj supsidijarnoj primeni pravila opšteg - upravnog postupka.
Vi ovo niste razradili do kraja u Predlogu zakona o ministarstvima i to će biti veliki nedostatak za budući rad ovih ministarstava, činjenica je da su skoro sva ministarstva blokirana. Ne rade na način kako to treba da se radi.
Još jedna opasnost koja se krije, koju niste uspeli da rešite. Prilikom definisanja pored naziva i dimenzija jednog državnog organa moralo je da se vodi računa i o obimu ljudskih prava, garantovanih sloboda, gde postoji mogućnost uplitanja države i sa druge strane efikasnosti države u zaštiti sloboda i prava čoveka i građanina. Mislim da tu niste napravili kvalitetan balans. Niste napravili balans, niste napravili jasnu podelu. Naravno, to ne može da se uradi ovim zakonom. To se radi pojedinačnim zakonima gde se određuje konkretna nadležnost, međutim, ja ne vidim sistem i to je najveći problem. Kada bi se video jedan sistem onda bi mogli da pričamo o tome i da dimenzioniramo druge državne organe i konkretne zakone, materijalne odredbe kojima se direktno zadire u neka prava.
Mi smo podneli nekoliko amandmana sa zahtevom i verovatno će većina biti usvojena zbog toga što ne ulazimo u vaša politička opredeljenja, uopšte ne ulazimo u to, već možemo reći da se pre svega radi o pravno - tehničkim odredbama.
Morate voditi računa o ovim sugestijama, jer ne mogu da kažem da su prigovori, morate voditi računa o tome u kom smislu treba definisati i šta treba definisati ovim zakonom. Ustav nalaže organizaciju i nadležnost da regulišemo zakonom o ministarstvima. Tu treba biti oprezan. Vi ste na početku rekli da se daje nešto u vezi delokruga. Mislim da je to pogrešno. Nisam ni pristalica toga da u okviru ovog zakona prepisujemo nadležnosti iz svih pojedinačnih zakona vezanih za jedno ministarstvo. Ni to nije dobro rešenje! Grupa poslova mora da se definiše. Običan građanin kada pročita zakon o ministarstvima, da zna kome treba da se obrati.
I još jedna velika primedba, a to je već stvarno ozbiljna primedba. Za protekle dve godine, naša ministarstva su razvlašćena. Vlast su dobile agencije i biroi. To je pogrešno. To ne sme da se radi. Mnogo je bolje za državu da ima manji broj ministarstava, koja treba da budu samostalna i odgovorna za sprovođenje te politike, nego da se to razvlači na puno strana gde se ne zna ni ko je nadležan, niti se stvaraju uslovi za efikasnost države da normalno posluje.

Verovatno je ovo poglavlje samo po sebi zakon i možda je glavni razlog zbog čega se i donosi ovaj zakon. Ne treba onda da čude ovi amandmani kojima se traži brisanje ovog poglavlja, jer praktično tim poglavljem bićemo svi jednaki u siromaštvu.
To je ono na čemu se zasnivala neka prethodna ideologija.
Da ne bih ponavljao nešto što je rekao moj prethodnik, samo bih se osvrnuo na nekoliko opaski iz obrazloženja Vlade. Kaže se da su do ove matematike došli na osnovu analiza. Analize ne postoje. Čak ne postoji ni program, niti neka matrica na bazi koje je kao kvalitet izašao ovakav predlog zakona. Ako su to neke studije Centra za liberalno-demokratske studije, onda to nije ozbiljan dokument, a ako je ovo radio neko u Fondu penzijskog i invalidskog osiguranja, mada sumnjam, onda je to verovatno neki pripravnik, jer sramota je da ovoliko profesionalne nestručnosti stoji u jednom predlogu zakona. Verovatno je zbog toga ministarka na vreme izašla.
Kaže se ovde u obrazloženju da je stari obračun penzija, zapamtite ovo, nepravedan, odnosno ide u prilog onih koji imaju visoke penzije. Onaj ko ima penziju već je ostvario pravo na penziju i zašto bi ovaj obračun uticao na njegovu penziju, kada je on već korisnik prava. Misli se verovatno na osiguranika, odnosno na onog ko je podneo zahtev i traži da mu se obračuna penzija.
Prvo, ovo nije tačno. Sve ima neku svoju istoriju. U ovoj zemlji 80 i nešto godina postoji sistem penzijskog i invalidskog osiguranja. Da je ova vlada prepisala rešenja iz 60 i neke godine, kada su postojali komunalni zavodi za socijalno osiguranje, sigurno ne bi napravila ovoliku grešku, već bi pronašla bolje rešenje, a to su neki penzijski razredi, gde se u zavisnosti od kriterijuma staža i godina života utvrđuje neka uprosečena penzija i dolazi do toga.
Najpovoljniji desetogodišnji period, neprekidnih 10 godina, kao osnov ili kriterijum za utvrđivanje visine starosne penzije je uzet zbog toga što su i u onom prethodnomi sistemu obračuna, gde je uzimana u obzir zadnja godina rada i navodno neka ulaganja u penzijskom i invalidskom osiguranju, to sve matematička ulaganja, to su obračuni i to nikada nisu bila stvarna ulaganja.
Zbog čega? Zato što je taj fond poslovao sredstvima u društvenoj svojini. Svojinski odnos nije bio rešen u tom fondu. Nažalost, ni ovim predlogom zakona se ne rešava to najvažnije pitanje socijalne politike. Bez rešavanja svojinskog pitanja u oblasti socijalne politike sva rešenja će biti ružna, nakaradna, neće moći da se izvrše do kraja.
Skoro 99% amandmana podnetih na ovaj predlog zakona su rezultat nerazumevanja. Zašto? Zato što ne postoji ideološko opredeljenje prema kakvom penzijskom i invalidskom osiguranju želimo da idemo. Ne postoji stav o odnosu prema privatnoj svojini. Ne postoji stav o osnovama ekonomske politike u ovoj zemlji, zbog toga ćemo imati nakazan zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju i budite sigurni, kada ova rešenja budu zaživela, vi ćete imati penzionere na ulicama koje niko živi neće moći da smiri. Zbog čega? Izjednačava ih samo u bedi, a ne daje se odgovor na osnovno pitanje - da li je penzija socijalno pravo ili pravo po osnovu rada.

Cilj ovog amandmana koji sam podneo je da se samo skrene pažnja Vladi na jednu nelogičnost koja provejava i u ovom članu Predloga zakona.
Sastav upravnog odbora, kada je u pitanju Fond PIO zaposlenih, ima praktično tri konstitutivna izvora, ali svi ti izvori su na nivou udruženja građana, odnosno nečega što se formira na principu dobrovoljnosti.
To je situacija i sa bilo kojom asocijacijom poslodavaca, osiguranika, udruženja penzionera kao korisnika prava. Slična situacija je i kod ova druga dva fonda, gde se javljaju asocijacije osiguranika i poslodavaca. To su u suštini dobrovoljne organizacije, ali se javljaju kao izvori na bazi kojih se delegiraju ljudi u sastav upravnog odbora i Vlada zadržava pravo da samo u Fondu PIO zaposlenih od onih pet imenuje dva, a u svim fondovima daje saglasnost na izbor predsednika i zamenika predsednika upravnog odbora.
Tu sada nastupa problem zbog organske veze upravljačke strukture Fonda sa izvorima sredstava Fonda, a sredstva Fonda PIO su na neki način parafiskalna, što treba tumačiti kao bukvalno rečeno fiskalna sredstva, jer ona ulaze u konsolidovani bilans javne potrošnje i očigledno, kada se država javlja kao garant, ne javlja se samo zbog toga što je propisala celu oblast javnih prihoda i javnih rashoda i uključila doprinose u taj sistem, nego i zbog toga što po Ustavu ona garantuje ostvarivanje prava i po tom osnovu preuzima neke obaveze.
U trećoj grupi ljudskih prava, izvedenih prava, država je aktivni učesnik, za razliku od grupe osnovnih ljudskih prava, gde ona deklarativno priznaje i ne ulazi u sadržinu ljudske slobode. To je taj treći aspekt nedostatka ovog zakona, koji će biti praktično neprimenjiv.
Na ovaj način Vlada u nekim odredbama kaže, mi nemamo neke velike veze, solidarnost u sebi obuhvata i uzajamnost, neka pravila tu postoje, ali želi da daje saglasnost i da odluči ko će biti predsednik i zamenik predsednika upravnog odbora.
Na taj način Vlada posredno preuzima nešto na šta nije obavezna.
Drugo, ako Vlada želi da ostvari uticaj u tom fondu, to se ostvaruje ne kroz saglasnost na izbor predsednika i zamenika predsednika, nego kroz suštinski uticaj na odluke fonda.
Jedna od tih odluka verovatno je i način izbora direktora Fodna. Mi i ranije nismo imali dobru kadrovsku strukturu u Fondu PIO. Svi drektori osnovnih zajednica, i kasnije filijala Fonda, to su neki partijski kadrovi. Nažalost, sa tom praksom se i sada nastavilo.

Ovo je predlog zakona najavljen kao sistemski, kao reformski, a u stvari radi se o zakonu koji ne sme da se donese. Ovaj zakon ne sme da stupi na snagu, jer ne samo što će poništiti postojeći sistem penzijsko-invalidskog osiguranja, nego on čini trajnu štetu pojmu penzijskog i invalidskog osiguranja na ovim prostorima.
Šta je razlog što imamo ovako loš zakon? Razlog je, pre svega, što predlagač ne zna šta želi da postigne ovim zakonom, jer on nije postavio ideološke pretpostavke za reformu i nije odgovorio na brojna pitanja. A da vladajuća struktura ne zna u kom pravcu treba da se ide ka reformi penzijskog i invalidskog osiguranja, može da posluži i Povelja o ljudskim i manjinskim pravima.
Pravo na penziju je jedno izvedeno pravo, spada u takozvanu treću kategoriju prava, na ovim prostorima postoji 81 godina iskustva u penzijskom i invalidskom sistemu i ovako loša rešenja nisu postojala ni 1921. godine, ni 1945. godine kada su komunisti dolazili, jer oni nisu porušili prethodni poreski invalidski sistem.
Nažalost, mi danas navodno donosimo sistemski zakon zbog suštinske potrebe da se sa 20 normi reši samo jedno pitanje - kako da se suzbije deficit u penzijskom i invalidskom fondu, a onda se prelazi na neki poseban obračun, na posebno usklađivanje, po sistemu - operacija je dobro učinjena, hirurg je imao i rukavice, ali pacijent nije preživeo.
To pacijent nije preživeo, to će biti erozija socijalnog stanja ne samo postojećih penzionera, nego i nas koji smo u ovoj sali, jer ukoliko ovo bude prva faza, onda možete pretpostaviti šta će da se desi ubuduće.
Neću ulaziti u materijalne razloge zašto naš penzioni sistem sada ima tako veliki deficit, ali problemi potiču iz 1985. godine. I 1985. godine, kada su se vraćali viškovi prihoda nad rashodima, u onom socijalističkom samoupravnom sistemu, kada su svi ovladavali društvenom reprodukcijom, to je u stvari taj zakon, samo malo našminkan, da se Kardelj ne uvredi.
Mi nemamo nove ideološke postavke za nov penzisko-invalidski sistem; odredba člana 40. postojećeg Ustava je traljavo napisana, jer ako se posmatra pojedinačno samo Ustav Republike Srbije, onda je to stvarno traljavo, ali pošto pravi organsko jedinstvo sa odgovarajućom normom saveznog ustava, onda se dobija jedno ideološko viđenje šta je penzijsko i invalidsko osiguranje.
Nažalost, mi sada nemamo tu postavku. Ne znamo zbog koga se uvodi penzijsko i invalidsko osiguranje, ne znamo čija je obaveza, ne znamo koja je sudbina tih sredstava, pa tek kasnije ne znamo ni koji je obim tih prava. Naravno, sve zemlje koje su suočene sa ekonomskim i demografskim problemima, sa demografskim skoro sve zemlje, rešenja pronalaze u mešovitom sistemu. On jeste u osnovi tzv. tekuće finansiranje, ali sa puno dodatnih elemenata, gde se stimuliše građanin da učestvuje u obezbeđenju svoje socijalne sigurnosti. Naravno, to možda danas deluje utopijski, da se u ovim ekonomski uslovima o tome priča. Bilo je to i 1985. godine kada se uvodio Zakon o obaveznom osiguranju zemljoradnika.
Na bazi obrazloženja Predloga zakona i onoga što sam čuo ovde od predstavnika Vlade, stičem utisak da oni u stvari ne znaju zbog čega smo došli u ovo stanje, pa se tu nabraja sve i svašta; recimo, desetogodišnji najpovoljniji penzijski osnov. Nije on napravljen da bi se prelivalo iz jednog u drugi, nego zbog ideoloških razloga u to vreme, socijalističkog samoupravnog društva. To treba da se zna.
To je bio pokušaj da se osiguraniku omogući najpovoljniji penzijski osnov, uzimajući u obzir šupljine koje postoje u postojećem obračunu. Ovaj novi obračun će imati svoje šupljine. To priznaje predlagač zakona činjenicom što nagrađuje sa pet godina pojedine kategorije osiguranika.
Mi trebamo da kažemo zašto se neko osigurava, čija je to obaveza? Prema ovom predlogu zakona to nije jasno. Ko garantuje obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje, da li država, da li osiguranici? Predlagač bi morao da napokon nađe i odgovor na pitanje, pa i za postojeći zakon, zbog čega postoje dve vrste doprinosa koji se plaćaju: jednu plaća poslodavac, druga se navodno obračunava na primanja zaposlenog, odnosno osiguranika. Mora da se nađu odgovori za ta pitanja.
Amerika je napustila taj individualistički koncept i ona ide ka ovom tekućem finansiranju. Možda Francuzi imaju najbolji sistem penzijskog i i invalidskog osiguranja, jer oni polaze od toga da je država obavezna da obezbedi socijalnu sigurnost svojih građana i polaze od toga, pošto garantuju pravo svojine, da onaj ko učestvuje u obezbeđenju svoje socijalne sigurnosti ima i odgovarajuća specifična svojinska prava na sva ona ulaganja za svoju socijalnu sigurnost.
Nešto može da zasluži pažnju u ovom predlogu zakona, a to je činjenica da neka prava suštinski nikada nisu ni bila u sistemu penzijskog i invalidskog osiguranja. To su pomoć i nega, obezbeđenje pomagala, verovatno i naknada za telesno oštećenje i čitav korpus onoga što mi vezujemo za drugu i treću kategoriju invalidnosti.
Zbog privremenog stanja, možda mu je pre mesto u oblasti zdravstvene zaštite, ali predlagač nije do krajnjih konsekvenci definisao koji su to osigurani slučajevi. Ako je doživljena starost osigurani slučaj, onda moraju odredbe u ovom zakonu da budu daleko preciznije i sa mnogo manje izuzetaka. Ako je drugi uslov za ostvarivanje prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja invalidnost, onda do krajnjih konsekvenci treba da razradi princip da li je to gubitak radne sposobnosti, za koju se pretpostavlja da dolazi sa 65 godina života, ili neki modaliteti narušavanja radnih sposobnosti.
Treći vrlo važan faktor, to je smrt kao osigurani slučaj. Zbog toga što ovaj zakon nema svoje postavke, njega ne smemo da usvojimo, jer će on doneti nesagledivo teške posledice koje neće moći kasnije da se otklone.
Svi penzijsko-invalidski sistemi su intertni sistemi. Dug je vremenski period potreban za njihovo usaglašavanje. Znači, treba izraditi nov zakon, na novi osnovama, a sa prelaznim odredbama regulisati sve ono što može da se pojavi kao rupa u funkcionisanju zatečenog stanja.
Osim toga, u ovom zakonu su stečena prava data kao jedan deo, a to je samo pravo na isplatu. Stečeno pravo iz penzijskog i invalidskog osiguranja ne obuhvata samo pravo na isplatu, nego čitav korpus prava.

Pravilo je da se Ustav poštuje, a da se zakoni primenjuju. I dobro je što je predsednik Odbora za pravosuđe i upravu u prvoj rečenici rekao da je ovaj predlog zasnovao na odredbama Ustava i zakona. Dobro je što je predsednik poslaničke grupe DOS takođe rekao da je današnja tema Ustav i zakon, ali ustavnost i zakonitost ne poznaje kategoriju selektivne primene Ustava, odnosno selektivnog poštovanja odredaba Ustava i selektivne primene pojedinih odredaba zakona.
To znači da ukoliko 20 poslanika koristi pravo koje im Ustav garantuje, da podnesu predlog da se izglasa nepoverenje Republičkoj vladi, i to bude potpuno u skladu sa Ustavom, to mora da bude na dnevnom redu, i onda ne može neko da kaže - niste glasali za tu vladu, nemate pravo da podnesete taj predlog. Nažalost, ovde je većina glasala povodom nečega gde nije ni moglo da se glasa.
Ovo pričam više zbog doslednosti u poštovanju Ustava i primeni zakona, da znamo na kom se terenu nalazimo. Nekada je bilo pravilo da revolucija jede svoju decu, danas je pravilo da revolucija gazi svoju decu. Pokriće za ovo nalazi se pre svega u činjenici kako su neke sudije (ne svi ovi od broja 1 do 35) vraćene u sud zahvaljujući tome što je doneta odluka o stavljanju van snage odluke o njihovom razrešenju.
Koji je bio osnov za tu odluku - ne postoji osnov. To je isto kao kada bi sada Narodna skupština, mimo Ustava, mimo zakona, našla neki sebi prepoznatljiv osnov revolucionarne pravde o emocijama određenog pojedinca i takođe stavila neku raniju odluku od pre 20 godina van snage.
Ovo sve navodim zbog toga da znamo na kom se terenu krećemo, kako je pravo rastegljivo, i kako zavisi od većine i poštovanje Ustava i primena zakona, a u ovoj sali najviše zavisi od ovih kartica koje se nalaze u ovim jedinicama za glasanje.
Dakle, čuli smo od predlagača ove odluke; predlagač je Odbor za pravosuđe i upravu, međutim ne znamo ko je pokrenuo postupak pred tim odborom.
Postupak je pokrenuo neovlašćeni, a to je ministar pravde. On po odredbama Zakona o sudijama nema to ovlašćenje. On ima neka ovlašćenja samo povodom pitanja pravosudne uprave, a to je lični list, član 68, sudski poslovnik, član 70, i nešto što se tiče posledica nadzora iz člana 72. U tim odredbama nema njegovog ovlašćenja da može da inicira postupak pred Odborom za pravosuđe i upravu. Znači, postupak je neovlašćeno iniciran pred ovim odborom.
Odbor je predložio i verovatno je osnov za ovakvu odluku pronašao u nacrtu zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama. To je ona prethodna tačka dnevnog reda. Zašto je našao osnov u nacrtu i to nije prvi put. Gašo Knežević je nalazio osnovu u prednacrtima zakona koji ni danas nisu doneti. On se pozvao samo na član 63. Zakona o sudovima i, vidite, pomenuo je Službeni glasnik 63/01; zaboravio je predlagač, obzirom da je bila velika brzina u pitanju, da su i 2002. godine izvršene izmene Zakona o sudijama, pa nije imao vremena to da navede.
Naravno, u obrazloženju predlagač ide dalje. Navodi da su određene odredbe Zakona o sudijama koje regulišu razloge za prestanak sudijske funkcije imperativne prirode i, naravno, pošto su imperativne prirode onda stvarno čudi ovo što je napisano pod brojem 21, da je taj čovek ispunio uslove za starosnu penziju još 16. avgusta 2000. godine.
U onom prethodnom Zakonu o sudovima mogla su da se izvrše razrešenja, odnosno prestanak sudijske funkcije zbog ovog razloga, po mnogo jednostavnijoj proceduri. Međutim, tada to nije urađeno. Nije urađeno ni 2001. godine. Zašto? Zato što su te sudije tada bile potrebne. One su morale da završe neke poslove, pa onog momenta kada su te poslove završile, kada su pogrešno shvatile šta su DOS-manlije razumele pod samostalnošću i nezavisnošću sudstva, onda su došle pod udar Ustava i zakona, mimo ovlašćenog predlagača, po jednom hitnom postupku. Taj postupak je toliko hitan, da može da se vidi što lica koja su navedena od broja 26. do 32. nemaju datum kada su ispunila uslove za starosnu penziju.
Interesantna je i tačka 2. navedene odluke. Ovo verovatno niste imali prilike do sada da čujete, da se ovako formuliše jedna odredba. Kaže - kako su ove sudije ispunile uslove za prestanak sudijske funkcije - a zakon zna termin "razlog", a ne "uslove". Dalje, kaže - sudijska dužnost im prestaje od dana stupanja na snagu ove odluke. Kada je to? Mi imamo samo tačku 3. koja kaže da se ta odluka objavljuje u "Službenom glasniku". Imamo član 64. Zakona o sudijama koji kaže, odnosno ukazuje koji je to dan kada je prestala sudijska funkcija. Naravno, postavlja se pitanje, šta je sa minulim radom od dana ispunjavanja uslova za odlazak u penziju do današnjeg dana? Šta je sa tim presudama; odlukama; u čijem donošenju su učestvovale ove sudije?
Naravno, to su sve neke teme i neka pitanja na koja u ovom trenutku može da da odgovor samo parlamentarna većina, ali bez obzira kakav se odgovor danas bude dao svi moramo da budemo svesni da tako formiramo jednu praksu. Formiramo praksu koja nas obavezuje, neće biti moguće da za vreme važenja jednog zakona i istih odredaba Narodna skupština postupa različito u identičnim situacijama. Usvajanjem ove odluke mi danas upravo to manifestujemo i dokazujemo, da postupamo na različit način u potpuno istoj situaciji.
Sledeća stvar koja je takođe bitna, ako Veliko personalno veće nije moglo da ispuni svoje funkcije, niti da obavi poslove iz svoje nadležnosti, a to su oni prethodni poslovi dok ne dođe predlog, odnosno odluka predsednika Vrhovnog suda pred Odbor za pravosuđe i opštu upravu, postavlja se pitanje, ko je odgovoran za to? Neko mora biti odgovoran, tim pre što smo čuli ovde da postoje imperativne norme nekih zakona. Na to, naravno, nismo dobili odgovor. Dobili smo nešto što je samo insinuacija, odnosno povod da shvatimo da postoji neko opravdanje, da se Vrhovni sud i Veliko personalno veće bavilo sobom, ustavnošću i zakonitošću nekoliko odredbi zakona, a nije ispunilo svoju obavezu, niti je obavilo posao iz svoje nadležnosti.
To ne može biti opravdani razlog za Narodnu skupštinu i to je u suprotnosti sa obrazloženjem ove odluke. Obrazloženje ove odluke i razlozi koje je naveo predsednik Odbora su potpuno u suprotnosti. Ne zna se šta nas ovde obavezuje, čemu da poklonimo veru, da li napisanom obrazloženju ili usmenoj reči predsednika tog odbora. O tome mora da se vodi računa, jer u protivnom dolazimo u situaciju da Narodna skupština odlučuje od slučaja do slučaja i ne prerasta u organ koji poštuje Ustav i zakone, nego postaje organ koji poštuje samo mišljenje jednog dela narodnih poslanika koji u određenom trenutku može da bude većina. Tako Narodna skupština ne bi smela da radi, jer bi bila loš primer ostalim institucijama i organima.
Onaj koji se igra sa Ustavom i sa zakonom preuzima veliki rizik. Morate da znate jednu stvar, odredbe zakona koje nisu u saglasnosti sa Ustavom ne mogu nikada da proizvedu pravno dejstvo koje obavezuje, bez obzira na identifikacione kartice. Ukoliko se tako gazi Ustav, onda se dolazi u ovu situaciju u kojoj se danas nalazimo.
Znači, ljudi koji su pomogli svojim velikim stažom, omogućili da zaživi od 25. januara 2001. godine kako-tako to naše sudstvo, sada nisu više potrebni, sada će doći neki pripravnici na njihova mesta, neki eksperti bez dana radnog staža, što je postao manir od kada je DOS na vlasti. Krenuće se sa primenom zakona. Znate i sami kako će oni da primenjuju te zakone.
Na samom kraju, niko ne brani ove sudije. Ako je ispunio uslove za starosnu penziju i treba da ide u starosnu penziju? Ako je te uslove ispunio 2001. godine, zašto tada nije otišao u penziju? Koji je to razlog bio da čeka do današnjeg dana? Da li je možda razlog bio taj što je član Društva sudija, što je podoban, što može da sprovodi revolucionarnu volju, što zna da uobliči i okrene koji član zakona?
Svetli primer toga vam je Zoran Ivošević koji je bio koordinator u Vrhovnom sudu, zadužen za sve procese pred tim sudom gde se vrši politički progon neistomišljenika. Skupljena je dokumentacija i ima puno odluka i ima puno svedoka o njegovom uticaju iz suda na sudska veća i na neke kolege koje su učestvovale u nekom postupku. Svima koji su učestvovali u tim nečasnim poslovima, zapamtite, prestala je sudijska funkcija i nisu u profesionalnim krugovima doživeli tu satisfakciju da ih više bilo ko poštuje. Vodite računa kada stručno obrazlažete nešto ovde, ovde se sve beleži, sve se pamti. To pravi čoveka i kao ličnost i kao profesionalca u nekoj oblasti. Hvala.

Na dnevnom redu je izbor Vlade i treba nešto da se kaže o programu predloženog kandidata za predsednika Vlade i o kandidatima koje je on predložio da budu članovi Vlade. Pokušaću da pričam nešto o tome što je ovde predstavljeno kao program te Vlade, a to je, otprilike, kontinuitet. To je dobro političko opredeljenje. Svima se jasno stavlja do znanja da će ova vlada da nastavi na isti način kao i ona prethodna Vlada od 25. januara 2001. godine do pre nekoliko dana.
Neću ulaziti u konkretne stvari, jer nemam ni dovoljno vremena. Strateški ciljevi su podeljeni u sedam grupa. Kao ciljevi su svakako za pohvalu i to treba da bude predmet interesovanja ne samo ove vlade, nego svih vlada. Izražavam sumnju da tu može da se postigne neki uspeh.
Ako se izvrši uvid u pres kliping bilo kojih novina, pa neka bude period za protekle dve godine, uporede izjave, bogami pogledaju malo i slike, teško da ovaj sastav Vlade može da raskrsti sa organizovanim kriminalom. Ako se pročita malo i ona knjiga Dragana Bujoševića videće se koja je uloga tog organizovanog kriminala bila 5. oktobra. Tako sumnjam u te rezultate, kao što sumnjam i u kvalitet buduće državne zajednice. O ekonomskim reformama ne treba ni pričati ni trošiti reči.
Što se tiče zakonodavstva, vidite i sami, na svakoj drugoj -trećoj sednici Narodne skupštine se menja gotovo isti član kao na prethodnoj sednici Narodne skupštine. Što se tiče institucija, one slabo funkcionišu. Tu nema eksperata, postoje samo eksperti bez radnog staža i kafe kuvarice kojima je jedina zasluga bila to, pa su postali direktori Uprave javnih prihoda.
Hteo bih stvarno na kraju nešto da vam saopštim; ima vremena, nemojte da se sekirate. Pokušajte današnju sednicu da shvatite kao, otprilike, još jedan trenutak kada treba da razmislite kako da se oslobodite mržnje, a bogami i straha. Ovo vam kažem dobronamerno. Ko instalira mržnju čini loše, iz jednog prostog razloga što mržnja sužava vid, ne dozvoljava da se čuje.
Računski sistem za glasanje daje jednu stvarnost, a to nije stvarnost, budite sigurni. Prošetajte malo Srbijom, videćete kakve su bolne i teške podele. Shvatite, ima puno ljudi bez sredstava za život. Njih iritira kada tužni potpredsednici kažu da je sve dobro u ovoj Srbiji, a pogotovo kada se preko medija uporno insistira na instalisanju nečeg nenormalnog da je normalno, nečeg što je nastrano da je prihvatljivo. To izbegnite, kao i ove mere za vreme vanrednog stanja. Što duže bude trajalo vanredno stanje, biće teži izlazak iz vanrednog stanja; mnogo teži.
Verujte građanima Srbije. Oni su očekivali od DOS-a da bude neki lakmus, nešto što će da premosti jaz između te Evrope i ove Srbije. Niko nije očekivao indigo. Nažalost, ova naša vlast je postala običan indigo, jer ono što je neko napisao prenosi ovde, instalira ovde, a to očigledno ne može tako silno, brutalno, jer ovaj narod voli slobodu, poseduje dostojanstvo, želi da bude svoj na svome, želi da razvija demokratiju. Znate, vrlo cinično deluje kada neko kaže da apeluje na političku stabilnost i toleranciju, a ispade da je demokratija samo ono što neko kaže.
U ovoj zemlji, ono što su Amerikanci zamislili, ne postoji taj demokratski autoritet koji treba da se podrži, koji rasipa demokratske standarde. Takav ne postoji, jer su svi demokratski standardi ovde pogaženi.