Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
Nema informacija o glasanjima.
Nema informacija o predloženim aktima.
Teško je prihvatiti ovaj amandman zato što se, prvo, njime ništa suštinski ne menja a, drugo, zato što je Venecijanska komisija skrenula pažnju da je i ova blaža varijanta na samoj ivici opasnosti da dovede u pitanje slobodu govora. Među mnogim primedbama Venecijanske komisije (ja sam bar bio adresa koja je dobila sve te primedbe, ne znam koju vi imate i ko je to analizovao, znam profesore koji su radili analize za Venecijansku komisiju), oni su rekli da je teško propisati da se sloboda veroispovesti ne može koristiti tako da izaziva neku netrpeljivost, jer se time ograničava sloboda kritike, javnog govora. To je jedno od najosetljivijih pitanja u ovoj oblasti. Sloboda veroispovesti i sloboda govora su u ideološkom sistemu Saveta Evrope i Venecijanske komisije dva apsoluta, ali ta dva apsoluta često dolaze u antagonizam, u koliziju.
Mi smo čuli i ovih dana, i inače u javnosti čujemo, mnogo reči o pojedinim crkvama. Mogu da vam kažem, uzgred da vam pomenem, da su neke od novih protestantskih crkava vrlo uznemirene nekim diskusijama koje su vođene ovde prekjuče i pitaju me sada gde i kome oni mogu da tuže za nanetu uvredu. Nikome, zato što je to izgovoreno u Skupštini, zato što je sloboda govora u Skupštini zajemčena.
Dakle, složeno je pitanje i čudi me što vi koji prihvatate ocene Venecijanske komisije, ovu njihovu preporuku da se preispita da li uopšte da ostane taj stav, još pojačavate.
Što se tiče primedbi na pravni status verskih organizacija ili verskih grupa, tačnije rečeno, onih koje nisu registrovane i koje ne žele da se registruju, ta primedba proističe iz potpunog nerazumevanja pravnog sistema Srbije, a ne razumem iz kog pravnog sistema i iz koje logike uopšte dolazi takva primedba. Ona deluje kao sofizam.
Dakle, donosi se zakon o crkvama i verskim zajednicama i onda vam kažu – u redu, zaštitili ste prava svih postojećih, a šta je sa nepostojećim? U redu, garantovali ste jednakost pred zakonom svima koji budu registrovani, ali šta je sa pravima onih koji neće da se registruju? Oni koji neće da se registruju imaju pravo da slobodno neguju svoja verska osećanja, imaju pravo da u svojim verskim grupama vrše obrede, ali ne mogu tražiti da po ovom zakonu dobiju status pravnog lica.
Status pravnog lica će verovatno tražiti po nekom drugom zakonu, jer ima verskih grupa i crkava i verskih zajednica koje uopšte ne žele da se registruju, ne žele da se registruju nikako, a pogotovo ne kao verska zajednica. Smatraju da činom registracije gube neka svoja unutrašnja svojstva, da ulaze u pravni civilizacijski poredak koji je stran njihovim dogmatima i njihovom učenju. Oni deluju – kako? Oni svojstvo pravno lica stiču ili preko udruženja građana ili svojstvo pravnog lica stiču osnivajući preduzeća, izdavačke kuće, kulturne ustanove itd. pa na taj način funkcionišu u pravnom sistemu.
Zaista, nije potrebno i nije mogućno predvideti i garantovati svakoj verskoj grupi koja ne želi da se registruje – koja ne želi da identifikuje svoje učenje, koja ne želi da dostavi svoj statut državnom organu, koja neće da kaže kakvi su unutrašnji odnosi u samoj toj grupi, koja neće bar u formalnom smislu da navede na koji način se finansira, odakle dobija sredstva za svoje delatnosti, dakle, koja potpuno bojkotuje pravni sistem, bojkotuje državu, koja ne želi da ima nikakvu saradnju sa državom – da se ovim zakonom takvoj grupi ni manje ni više nego mora da obezbedi status pravnog lica. Nije moguće.
Mislim da je ta primedba Venecijanske komisije ili loše prevedena ili su ljudi na brzinu to radili. Mi živimo u ovoj državi, znamo pravni sistem ove države, znamo ustavni poredak. Ako možete da mi date pravni savet: kako će svojstvo pravnog lica kao verska zajednica dobiti neko ko ne želi da se prijavi i da se registruje kao verska zajednica, nego želi da deluje kao slobodan, nezavisan socijalni entitet.
Načelno je ovo pitanje, kao i koncepcijsko, izvinjavam se što uzimam reč, neću više o ovom pitanju raspravljati.
Da li je kategorizacija crkava i verskih zajednica na tradicionalne i druge diskriminacije – o tome sam godinu i po dana raspravljao sa najraznovrsnijim strukturama i mislim da je Venecijanska komisija, na koju se suviše često pozivamo, jasno stavila do znanja da to nije nikakva diskriminacija. Mislim da je malo nategnuta ova analogija, ovo što ste citirali u Ustavu, jer po toj ustavnoj odredbi, jednaki su građani, to jeste; ali ta jednakost bi bila svedena na neku vrstu totalitarizma kada bi se to doslovno primenilo. To bi zabranilo da imamo prvu i drugu fudbalsku ligu. Dakle, građani su ravnopravni, zašto jedni timovi da budu prva liga, drugi druga liga? Zašto bismo onda delili škole na osnovne, srednje i visoke?
Uopšte, kako bismo pravili razlike, jer ovde nije u pitanju vrednosni kriterijum, ovde je u pitanju istorijski kriterijum. Postoje tradicionalne crkve, tradicionalne verske zajednice, postoje nove crkve, one koje su nastale u 19. i 20. veku, i postoje parareligijske i kvazireligijske zajednice i grupe koje bezmalo niču svaki dan. Šta je problem? Problem je naći pravu meru. Ono što zaista jeste javna zajednica u kojoj građani ispoljavaju svoju versku slobodu, mora da se razlikuje od nečega što je neka mala grupacija koja može da veruje, kako danas neko reče, u neki fetiš.
Dostojanstvo verske zajednice ili dostojanstvo crkve se ne stiče time što neko iskaže da u nešto veruje. On može da veruje, da ne veruje, da veruje u bilo šta, i ovaj zakon njemu tu ne ograničava. Ali diže mu prag; ne može da mu kaže: zato što veruješ, pa se skupilo još petorica, koji verujete vi ste neka crkva ili verska zajednica. Crkve i verske zajednice su, izgovoriću nešto zbog čega ćete možda da me jako kritikujete, dostojanstvene javne zajednice. Odnosno, dostojanstvo crkve i verske zajednice ne može da postigne svaka grupa. Ne može, jer mora da ima tradiciju, mora da je ima jer to je duhovna elita. Ne može sada neko zato što zna da šutira loptu da traži da igra u timu Barselone, jer videli ste sinoć da ti ljudi znaju da igraju. To je tako. Postoji ono što jeste.
Ovaj zakon brani načelo duhovnog dostojanstva, to vam otvoreno kažem. Neće da prizna nijedan stav Venecijanske komisije kojim se sugeriše da nije važno u šta čovek veruje, koliko ljudi veruje, pa da ta grupa fanova, muzičkih ili ne znam kakvih, treba da bude u pravima, u dostojanstvu i mogućnostima da sarađuje sa državom, izjednačena sa SPC. To je apsurdno, to je prosto razumu daleko načelo. Nigde se takvo načelo ne primenjuje, nigde u zemljama koje daju te sugestije, nigde neke male grupe nisu jednake sa Rimokatoličkom crkvom.
Neki stručnjaci iz Venecijanske komisije dolaze iz zemalja u kojima postoji državna crkva i oni kažu: u Srbiji ne treba da postoji nijedna. U Srbiji ne postoji državna religija, ne postoji državna crkva (što je sporno, jer de fakto, po tradiciji, samo što je ta tradicija davno prekinuta, mogli bismo da polažemo isto pravo da imamo državnu crkvu kao što je ima Engleska; a nećemo to, neće to ni naša crkva, neće SPC), ali ne može neko da nam dokazuje da zato što nemamo državnu crkvu, nemamo nikakvu. Dakle, mi imamo crkve, državnu crkvu, a vi koji ste bili pod komunizmom, vama propisujemo da jednako poštujete svačije versko uverenje, jedan čovek – dva čoveka!
Naravno, poštuje se uverenje, ali ne može neko da dobija dostojanstvo javne zajednice verujući u bilo šta. Nije moguće. Njemu niko neće braniti da veruje, ali ne može da ulazi u isti zakon gde su tradicionalne crkve. Nigde na Zapadu nije tako, neće tako biti ni ovde. Tako je u nekim bivšim komunističkim državama kojima je ovaj zakon nametnut. Mi smo se pozivali na stav da je u ovoj oblasti svaka država suverena da uredi svoje odnose. Ne možemo sad radi pretpostavljenih 0,5 % građana koji bi hteli da se organizuju kao verske grupe, da vređamo 95% ljudi koji pripadaju tradicionalnim crkvama i verskim zajednicama ili manji broj njih protestantskim crkvama nastalim u 19. i 20. veku, koje su u nekim državama vrlo jake, pa čak i državne. To nije razumno, nije demokratski.
U ime slobode pojedinca ne može se dozvoliti tiranija manjine. Ne može niko terorisati javne organizacije i javne zajednice koje su doprinele razvoju hrišćanske kulture u jugoistočnoj Evropi, koje su doprinele razvoju opšte kulture, onu javnu zajednicu na kojoj je počivala državotvorna svest u vreme kad države nismo imali. (Gospođo Nestorović, izvinjavam se, vidim da vas moja razmišljanja sablažnjavaju, ali verujte da to ne mogu da shvatim. I vi ste ocenili, a i kolega Vojnović je ocenio, izgleda da smo mi ljudi koji ništa ne razumeju. Ovu stvar zaista ne razumem, a i vi je ne razumete dovoljno, jer niste u stanju da mi nađete grešku u razmišljanju.)
Na pitanje: zašto neka mala verska grupa mora imati ista prava kao SPC, ili zašto neka verska grupacija koja neće da se registruje može dobiti status pravnog lica po ovom zakonu, a to se upravo sugeriše, na ovo pitanje vi odgovarate – rekli su u Venecijanskoj komisiji. Nisu, zato što to nije moguće. Analizu rade profesori, ne pravnici nego kulturolozi ili antropolozi. Oni mogu da naprave takav pravni previd. Njihovi stavovi nisu prošli nikakvu pravnu redakciju. Niko od njih nije to rekao zato što bi, kada bi im neko kazao da je to apsurdno, ljudi bi to shvatili. To nije apsurdno, to je potpuno kontradiktorno i besmisleno, jer nema smisla u onome na šta se vi ovde pozivate.
Bolje je da prihvatimo da nije nikakva diskriminacija ako mi pominjemo tradicionalne, da shvatimo da crkve i verske zajednice imaju pravo na svoje ime i prezime, na svoj identitet; te da ne moraju crkve i verske zajednice sa imenom u kome je sadržan i identitet da odbace svoje ime da bi bile jednake sa nekim ko u nešto veruje, ali nije u stanju još ni da imenuje svoju zajednicu.
Mislim da bi valjalo da uvažimo napor koji je učinjen u ovom zakonu da se dođe do neke mere, da se garantuje sloboda svima. Sloboda je garantovana Ustavom. Onoliko koliko je Ustavom, Ustavnom poveljom sloboda veroispovesti zajamčena, to je dovoljno svakom građaninu Srbije. Ovo nije zakon o slobodi veroispovesti, kako sugeriše neko od poslanika, prebacujući zašto nije. Ovo je zakon o javnim zajednicama kroz koje 95% građana Srbije ispoljava i neguje i praktikuje svoja verska uverenja.
Mi sada pokušavamo da zakonom kažemo gde je mesto, u najširem društvenom horizontu, tim javnim zajednicama, šta država njima nudi i šta im jemči, a slobodu ničiju ne poništava. Pri tom je nađena jedna tako delikatna ravnoteža, da greše svi koji pokušavaju da sofizmima ili logičkim doskočicama ovo naruše. Lako je oslanjati se i na sofizme i na logičke doskočice i pozivati se na neko mišljenje neke Venecijanske komisije ili bilo koje druge. Teško je (nije teško ako se želi, a dobronameran je pristup ovom tekstu) da se razume ta fina mera koja je ovde postignuta, taj ogroman napor da se međusobno prividno nespojiva načela spoje i da dobijemo jednu zdravu i dobru sintezu, koja nikome neće ograničiti prava, ali koja neće izjednačiti sve crkve i verske zajednice.
Rekao sam i prekjuče da ovaj zakon počiva na načelu apsolutne slobode vere i na režimu priznate crkve. Režim priznate crkve je nešto što pripada našoj tradiciji, što smo nasledili i što imamo pravo da obnovimo zato što i druge države u EU, u stvari, primenjuju to načelo, odnosno režim priznate crkve. A to znači – svi ste slobodni, ali nemate svi ista prava. Vi koji se ne registrujete, ne možete da tražite iz Ministarstva vera novac da pošaljete studenta da studira u Bostonu. Zašto ne možete? Niste registrovani. I da ste registrovani, zašto opet ne možete? Zato što vam je organizacija suviše mala. Po pravednoj raspodeli sredstava koja su poreski obveznici dali u budžet, takvim malim zajednicama ne pripada pravo da koriste državne dotacije.
Nadam se i želeo sam da ovim ne zaoštravam koncepcijske razlike, nego da ih zaista učinim jasnim. Izvinjavam se gospođi Nestorović ako sam svojim razmišljanjima povredio njenu logiku ili neko njeno osećanje pravdoljubivosti, koje joj diktira da svi moraju da budu jednaki. Nisam to imao nameru. Ne poričem pravo svakom čoveku, niti ovaj zakon poriče pravo na slobodu, pravo na svako ljudsko pravo.
Ali, stvarnost je takva da neko ima moć da više doprinese zajednici, neko ima moć da manje doprinese zajednici, a neko ima volju da iz zablude ili iz zle namere ne doprinese nimalo, nego još da smeta zajednici. Ne možemo sve da izjednačavamo. Prosto, to je tako.
Versko osećanje je delikatno osećanje i ono ima svoju različitu motivaciju. Smisao zakona je da zaštiti čistotu tog osećanja i da spreči da to osećanje bude manipulisano u bilo koju svrhu koja nije plemenita. Nažalost, to može da se dešava, i to se i dešava. Ovaj zakon pokušava da to zabrani, da zaštiti čistotu verskog osećanja. Ako ne verujete da je versko osećanje po sebi čovečno, da ono ima svoju čistotu, da je ono vrednost apriori, i da ta vrednost apriori može da bude zloupotrebljena, kao što se zloupotrebljavaju i druge vrednosti, onda mi ne možemo da nađemo zajedničku temu, ne možemo da definišemo problem. Jer u startu polazimo – vi od toga da su sva verska osećanja jednaka, a ja od toga da su sva verska osećanja plemenita a da se verske zajednice ipak dele. Ne deli ih ovaj zakon. Ovaj zakon konstatuje ono što postoji u Srbiji, a u Srbiji postoji tačno ono što je navedeno od člana 11. do člana 16. To je realnost. Mi uređujemo realnost, ne uređujemo neku imaginarnu državu.
Amandmanom na ovaj član, tačnije rečeno, obrazloženjem koje je dao gospodin Krasić, približili su se potpuno dve nepomirljive koncepcije: koncepcija koju zastupa SRS i ona koju zastupa SDP. Nijedna od te dve koncepcije nije koncepcija ovog zakona, a strah koji od ovog zakona iskazuju SRS i SDP, iako potpuno različito motivisan, jeste nešto što ih udružuje. Iz straha vi imate potpuno drugačiju koncepciju zakona. Ipak, da prvo pogledamo šta jeste koncepcija ovog teksta o kome raspravljamo, ne nekog potencijalnog, nekog virtuelnog.
Ono u čemu ste se sada približili, jeste shvatanje SDP: da je crkva odvojena od države, te da zato što je odvojena od države nije potrebno zakonom uopšte regulisati šta su prava građana koji pripadaju javnim zajednicama kakve su crkve i verske zajednice. Dakle, njihova prava su regulisana u samim crkvama i oni kao građani u javnom prostoru ne treba kao zajednica da imaju nikakva prava.
Drugi je tvrdnja SRS: da je ponižavajuće da SPC bude registrovana i da činom registracije dobije status pravnog lica, zbog toga što je SPC starija od bilo koje postojeće države i bilo kog pravnog sistema, i što uopšte, kao svaka pravoslavna crkva, nije nastajala kao zemaljska ustanova, nije nastajala na pravnom sistemu, nego na otkrivenju. Dakle, došao je sin Božiji među ljude, nešto im saopštio, deo ljudi je to razumeo i iz tog razumevanja je formirana zajednica koja traje 2006 godina.
Neosnovan je strah da će ovim zakonom da se u Srbiji uvede teokratija. Evo zašto je neosnovan. Vaša početna pretpostavka o tome, gospodine Omeroviću, jeste premisa da ovaj zakon uvodi paralelan pravni sistem, ako sam vas dobro razumeo. Paralelan pravni sistem postoji otkako postoji crkva.
Crkva je uvek imala svoj unutrašnji poredak, svoj pravni sistem, svoju logiku, svoje tipike i kanone i svoja dokumenta koja su uređivala odnose u toj zajednici. Taj pravni sistem je uvek živeo u istom obliku, u horizontima različitih pravnih sistema država, od vremena progona do 313. godine tajno, a od 313, kada je priznata hrišćanska zajednica, priznat je i njen pravni poredak. Pravni poredak vizantijske države i pravni poredak crkve su bili kompatibilni. Nisu se više sukobljavali. I pravni poredak srednjovekovne Srbije i pravni poredak SPC nisu u svemu potpuno identični, ali su vrlo bliski. Dušanov zakonik nije isto što i crkveni ustav, niti je bilo koji zakon iz srednjeg veka isto što i tipik nekog manastira, ali se ta dva pravna sistema nisu sudarala.
Pravni sistem crkve je preživeo i srednjevekovnu državu, i epohu prosvetiteljstva i pre toga renesanse, i parlamentarnu demokratiju i monarhiju, i republike 19. veka, i živeo je uporedo sa komunističkim pravnim sistemom i u Rusiji i u Srbiji i u drugim zemljama, gde postoji, i živi danas. Svuda i uvek se podrazumeva da je to paralelan sistem.
Začuđujuće je što vi pitate, gospodine Omeroviću, a pita i koleginica Nestorović, ko kontroliše taj sistem. Taj sistem ima unutrašnje mehanizme kontrole. Nikada niko nije njega uspevao spolja da kontroliše, ni u doba najmoćnijih careva; sve pretenzije da se spolja kontroliše unutrašnji poredak u crkvama su završene neuspehom. Taj pravni sistem ima svoju unutrašnju autoregulativu, samokontrolu. On je usmeren tako da njega kontroliše onaj ko je na čelu crkve, a na čelu crkve je Bogočovek. To je kontrola tog poretka.
Ovaj zakon ne uvodi dva paralelna sistema. On, gospodine Omeroviću, samo konstatuje da ta dva pravna sistema postoje i da su uvek postojala i da treba da postoje, a zakon se i ne bavi time. Zakon se bavi sledećim pitanjem – šta su prava građana Srbije, ne vernika, nego nosilaca vere, građana koji su se potčinili tom pravnom poretku, crkvenom pravu, i koji su svoj život posvetili veri? Da li ti ljudi koji su nosioci vere, koji prihvataju kanone i crkveni poredak, da li oni imaju svoja građanska prava? Da li kao pojedinac svaki đak bogoslovije ili medrese ima neka prava i da li crkva i verska zajednica kao javna zajednica ima neka svoja realna prava u društvu? Koja su to prava, čemu ona služe i kako se koriste? To je ono čime se bavi ovaj zakon. Zaista samo time. Ne bavi se nikakvim uvođenjem teokratije.
Ovaj se zakon odnosi na oko 8000 ljudi u Srbiji. Tih 8000 ljudi koji su nosioci vere, koji nose veru, imaju li oni prava; koja su njihova prava? Ima li pravo đak Bogoslovije da mu država dotira boravak u internatu ili nema? Ima li pravo đak Medrese u Novom Pazaru da dobija dečiji dodatak ili mora da dođe njegova nana ili majka da pita može li ili ne može? Time se bavi Zakon. Bavi se pitanjem da li sveštenik ima neka prava i koja su njegova prava u društvu.
Voleo bih, a neko od kolega je pominjao taj problem, i vernici su voleli, da je ovim zakonom propisano da crkve i verske zajednice moraju da kažu koliko koji obred košta. U jednoj verziji zakona to je stajalo. Ja sam od toga odustao iz jednog jednostavnog razloga. Suviše malo dajemo crkvi, suviše malo dajemo sveštenicima da bismo imali pravo da tražimo.
Da mi, kojim slučajem, kao u nekim normalnim zemljama, dajemo plate sveštenicima, da pravoslavni sveštenik u Srbiji dobija platu kao što je dobija u katoličkoj i protestantskoj Slovačkoj, mogli bismo da kažemo tom svešteniku – nemoj da naplaćuješ obrede, nemoj da naplaćuješ ništa, dobio si platu, i to je sve. Da slučajno sveštenik u Srbiji dobija platu kao u Rumuniji, mi bismo to mogli; da svaka parohija u Srbiji dobija dva bruto lična dohotka visoke školske spreme, kao što je dobija u Hrvatskoj, o čijem je pravnom sistemu danas rečeno mnogo lošeg, mogli bismo nešto od sveštenika da tražimo. Ništa im ne dajemo, ne možemo to da tražimo. U Hrvatskoj svaka parohija, a to je najniža crkvena jedinica, dobija mesečno dve bruto plate visoke školske spreme, a to znači jedna za sveštenika i ona jedna, pošto je visoka, za dvojicu crkvenjaka. O tome se radi u ovom zakonu.
Radi se o tome da li onaj ko je posvetio život veri, da li neko ko stvara, ikonopiše, neko ko peva u crkvenom horu, ko pokušava da spoji izvornu muziku sa nekim modernim trendovima u muzici, da li on ima pravo kod Ministarstva kulture da konkuriše za dotacije? Do sada nije imao.
Mi mu kažemo – zakonom imate pravo, zato što je to kultura koja nije usko konfesionalna, to nije kultura koja je samo za vas pet hiljada, to je kultura koja pripada ovom narodu. Zato imate pravo da vaše ustanove budu dotirane. Ovo je zakon koji kaže Muzeju SPC i muzeju, ako ga bude u Novom Pazaru – imate pravo da dobijate novac iz državne kase zato što vi obavljate važnu kulturnu službu. Ovaj zakon kaže monasima – imate pravo na opšte zdravstveno osiguranje, jer je bezdušno da živite u manastirima i da se osigura samo jedan od vas, idete svi na njegovu knjižicu, pa mu u kartonu stoji da boluje od svega. Šta je tu loše? Gde je tu teokratija? Gde su tu neka specijalna prava koja su data crkvi?!
Ovde se radi o ljudima, o nosiocima vere. Naravno, članom 8. data su određena prava, prirodna prava koja pripadaju svešteničkom dostojanstvu. Prirodno je da sveštenik ne može da bude pozvan da svedoči o okolnostima koje je saznao prilikom ispovesti, zato što to pravo pripada dostojanstvu njegove službe. Prosto ne može; isto kao što je neko zaštićen čuvanjem državne tajne, sveštenik ima pravo da bude zaštićen čuvanjem svete tajne ili bilo koje tajne koju vrši. To je znak njegovog svešteničkog dostojanstva.
Ovim Zakonom država kaže svešteniku: mi poštujemo tvoje dostojanstvo. Kaže učeniku bogoslovije i studentu teologije: ti imaš ista prava kao i drugi studenti i, naravno, što se mene lično tiče, kažem im: vaša uloga u društvu, vaša uloga u humanizovanju odnosa, u negovanju solidarnosti, skromnosti, u razvijanju saradnje sa drugim ljudima, u negovanju samoodricanja, samopožrtvovanja –ogromna je i nezamenjiva; vaša uloga u odbrani dostojanstva ličnosti je nezamenjiva, vaša uloga u širenju ideja slobode je važna za ovo društvo. To je poruka ovog zakona.
Ako želite da se uključite i da pomognete ovom društvu svojom energijom, svojim iskustvima, država vam to ovim zakonom omogućava. Ako ne želite, ne morate jer imate punu autonomiju. Autonomija, odnosno paralelan pravni sistem je podrazumevajuće stanje već 2006 godina, tačnije rečeno od 313. do danas. Kad meni neki ljudi kažu da ovim zakonom Srbiju vraćamo 200 godina unazad, ja tačno njima mogu da izračunam, ne otprilike, koliko oni vraćaju Srbiju unazad svojim shvatanjem crkve – u 311. godinu, a to znači 1690. i ne znam koliko godina.
Pribojavaju se – kad dođe 313. godina, kad crkva bude priznata, kad više ne bude marginalizovana, omalovažavana, getoizovana, kad uđe u društvo i kad normalno priznamo ljude vere – da će nastati smak sveta, ustavni udar i preokret u Srbiji, da će Srbija postati teokratska država. Neće, zato što nijedna država nije ovakvim zakonom postala teokratska.
S druge strane, druga bojazan. Zaista, sve su ove rasprave korisne; zahvaljujem, pre svega poslanicima koji su dali amandmane, zato što su oni iskazali određenu bojazan.
Imam puno razumevanja za bojazan zato što tri godine, sedeći u ovim klupama, osim za zakon o državnim i drugim praznicima, pred izglasavanjem svakog zakona ruka mi se malo osećala uplašenom jer sam se pitao: šta će biti kad ovaj zakon stupi na snagu, kakva će biti posledica. Za ovaj nemam dileme.
Razumem i strah koji pokušavaju radikali da prenesu građanima. Ali mi moramo, gospodo, ipak da neke stvari ozbiljno raspravimo. Ozbiljno je pitanje ko je registrovao sekte i otkud sekte uopšte kad nema ovog zakona. Vi kažete – ovaj će zakon da stvara sekte, a pričate o tome da Srbiju ubiše sekte. Otkud sekte, da li ih ovaj zakon pravi? Ne, gospodo, to je napravio zakon iz 1953. godine i 1977. godine i Zakon o udruženjima građana. Ja nikad nisam imao običaj da kažem nijednu, ne samo lošu, nego nijednu kritičku opasku na račun ljudi koji su na mom mestu bili pre mene. Ali, gospodine Radovanoviću, vi ste bili duže nego ja na ovom mestu. Zašto Srpska radikalna stranka nije donela zakon i zabranila sve crkve osim ovih sedam? Gde vam je taj zakon? Zašto niste pozatvarali i porazbijali sve te tajne organizacije o kojima danas ovde pričate? Zašto niste – ne vaše ministarstvo, znam da to nije bila nadležnost vašeg ministarstva, a imali ste sva ministarstva? Što to niste uradili?
Gospodine Krasiću, ovaj zakon veze sa sektama nema i nemojte zaista da me ubeđujete da je ovo zakon koji je pogrešno koncepcijski postavljen i da je ovo trebalo da bude zakon protiv lažnih verskih organizacija. Ovo je zakon o pravim, autentičnim crkvama i verskim zajednicama, a ne zakon o lažnim verskim organizacijama, o lažnom predstavljanju, o zloupotrebama vere. Te i takve pojave i procese tretira krivični zakon i mnogi drugi zakoni.
Nemojte da tražite sada da donosimo zakon o tome da zabranjujemo sekte, a nismo pri tom obezbedili nikakvo dostojanstvo SPC, koja nam je bila i država i kultura i koja je 500 godina bila državotvoran faktor: prenela i sačuvala sećanje naroda na slobodnu državu, i podigla narod, i dala mu duhovne snage da izdrži ropstvo i da ponovo stvori slobodnu državu. Mi sad ganjamo neke tamo fantome, a nismo u stanju da se dogovorimo i da se normalno ponašamo prema onome kome smo dužni.
Ovaj zakon želi da uspostavi taj normalan odnos, ne da ganja fantome. Da bismo nekome napakostili ili da bismo zabranili sekte, onda je najbolje da ne registrujemo nikoga? Pošto će ovaj zakon iskoristi sekte, 'ajde onda da ne registrujemo ni SPC, pa neka i dalje bude u položaju da vaši pravnici tumače da je SPC fizičko-pravno lice; pa neka i dalje budemo u poziciji da kad eparhija registruje kola obraća se Ministarstvu vera da dobije potvrdu da eparhija postoji i da je ona pravni subjekt. Ne možemo više tako. Moramo da uvedemo red.
Moramo prvo da se odužimo onome kome smo dužni. I posle ovog zakona, naravno, odmah će doći zakon o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama.
Dakle, gospodo, sekte i parareligijske organizacije o kojima govorite su danas registrovane. Ovim zakonom one neće biti registrovane. I sami navodite primere nekih stranih političara koji pripadaju sektama. Recite mi ime jednog čoveka u Srbiji koji predvodi neku destruktivnu sektu. Ne znate. Zašto ne znate? Zato što nemate zakona koji će da mu kaže: ako hoćeš da se registruješ, dostavljaš ime, prezime, sedište; opisuješ unutrašnje organizacione jedinice, unutrašnju strukturu; izlažeš osnove učenja i daješ dokaze o tome ko te finansira. Pa kad to sve sagledamo, možda ćeš biti registrovan, a možda nećeš. Ali danas uopšte ne znate ni ko su ni gde su zato što im niko nije nudio nikakvu registraciju.
I vi, gospodine Krasiću, ne morate da ironišete na ono što sam vam rekao tamo kad smo pušili i pili kafu (pušenje je porok); nemojte vi da ironišete kad vam kažem da se ovog zakona boje sekte. Boje se. Zašto se boje? Pa odgovara im zakon iz 1953. godine, odgovara im zakon iz 1977. godine, čak su protiv i neke male nove protestantske crkve – protiv kojih ja, kao što vidite, nemam ništa, nemam potrebu da presuđujem u dogmatskim sporovima. Meni je dovoljna moja pravoslavna vera, a ako je neko ostao žedan na toj veri pa mu duša tražila neku drugu, neka nađe u drugoj crkvi, ali ako mu je duša stvarno žedna smisla i vere.
Nemam dakle predrasuda prema njima, ali i poneki od njih su me ubeđivali da je komunistički zakon bio idealan. Zašto je komunistički zakon idealan? Prvo, zato što ne postoji niko; taj zakon ne priznaje Srpsku pravoslavnu crkvu, ne priznaje nikoga. Sve svodi pod zajedničku imenicu. Gospodin Radovanović je citirao danas član iz tog zakona gde su svi jedno te isto, i niko nije ništa; niti ko ima imena, niti ko ima tradicije, niti je ko šta uradio, niti se kome šta nudilo. Prosto, to je zakon koji je omogućio crkvama pravo da vrše svoja bogosluženja i zaštitio ih od progona. Rečeno je – niko vas neće dirati, zatvorite se u svoju portu, bolje iz porte uđite u oltar, tu radite svoj posao, činodejstvujte – i ne izlazite nigde. To je tako bilo u jedno vreme; to vreme se, naravno, menjalo, bilo je tu i saradnje i dobrih primera, ali nije o tome reč.
Reč je o tome da svaka crkva i verska zajednica mora da ima svoje ime i prezime i da nismo uzalud jednim članom zakona to predvideli. Ne samo da mora da se zna ko predstavlja crkvu i kakva je njena unutrašnja struktura, osim za ove tradicionalne, i odakle se finansira i kakvo je njeno učenje - osim tradicionalnih, ponavljam - nego je predviđeno da svako ko istupa u javnost, ko izdaje "Kulu stražaru", ko drži teološki fakultet, ko ima humanitarnu organizaciju, mora da kaže ko je.
Svaka čast Adri za ono što je uradila u toku rata šaljući narodu pomoć u Sarajevo, ali Adra mora da kaže: Adra – humanitarna organizacija Hrišćanske adventističke crkve koja pripada uniji jugoistočne Evrope. Svaka čast baptistima kada hoće da daju deci poklone za Novu godinu, ali oni ne mogu da kažu da je doneo Deda Mraz, nego kažu – mi smo Hrišćanska baptistička crkva koja želi preko svoje humanitarne organizacije da učini ovo i ono dobro deci. Onaj ko prima tu uslugu ima pravo da kaže – da; ima pravo da kaže – ne. Radio, izdavačka delatnost, fakulteti, humanitarna delatnost – svi će morati da navedu pun naziv svog osnivača da bi građani znali kada im neko nudi nešto, ko je taj.
Mislim da je neosnovan strah od toga da ovaj zakon uvodi teokratiju, ne uvodi nego obezbeđuje prava za nosioce vere u Srbiji. Nosioci vere su đaci verskih škola, sveštenici najnižih rangova, sveštenici najviših rangova i verski službenici. Moraju da imaju svoja prava. Nosioci vere su kulturni poslenici koji rade u muzejima, bibliotekama, koji će po ovom zakonu sutra da osnivaju i naučne ustanove koje će da proučavaju i štite i usavršavaju metode zaštite kulturnih dobara. To su sve nosioci vere. Da li oni imaju pravo, gospodo, drugovi, iz Socijaldemokratije, da li imaju građanska prava ili nemaju?
Vi, gospodo i braćo radikali, kada govorite o sektama, nemojte da koljete tele za kilu mesa. Nemojte da tražite da ne donosimo zakon koji će omogućiti prava za ovih osam hiljada ljudi koji vrše vrlo važnu društvenu funkciju, koji nam usavršavaju moral, kod kojih se dolazi za utehu, koji pomažu u nevolji, kojima se ljudi obraćaju kada su izgubili sve orijentire, ideološke i istorijske, koji iz svog iskustva koje je sabrano u crkvama nastoje da nam otvore puteve, da nam nahrane duše. Nemojte da tražite zbog nekih tamo vaših stvarnih ili izmišljenih, fantomskih organizacija, da pustimo niz vodu ovih osam hiljada ljudi.
Drugo, jedino se kolegi Radovanoviću izvinjavam, nije korektno tražiti od Demokratske stranke Srbije i od današnje Vlade da donese zakon po kome će zabraniti sve osim tradicionalnih, a vi koji ste bili u mnogo povoljnijoj prilici da to uradite niste doneli takav zakon. Bili ste u povoljnijom prilici samim tim što ste potpuno ignorisali evropsku orijentaciju Srbije. Današnja Vlada ne ignoriše, mora da se dogovara i neće da unosi u zakon odredbe kojima diskriminiše ljude. Ne može da unese u zakon odredbu da bogosluženje može da vrši samo građanin Srbije kada znamo da u Srbiji osim SPC i Islamske zajednice sve verske zajednice i crkve imaju svoja vrhovna sedišta u drugim državama i da iz tih drugih država dolaze biskupi, sveštenici da vrše bogosluženje. Kako možemo da im zabranimo? Ne možemo da zabranimo, nema razloga da zabranimo.
Ima razloga da budemo u dobrim odnosima sa svim crkvama zato što nas one povezuju sa skandinavskim zemljama, sa zapadnom Evropom. Nemamo razloga da se zatvaramo kao društvo i da kažemo: imamo samo SPC i ona nam je dovoljna. Nije nam dovoljna; a čak i da nam je dovoljna, mi imamo građane, 30% građana koji pripadaju drugim verama i drugim zajednicama. Ti građani su konstruktivni građani ove države.
Ovo je zakon koji hoće da iskaže dobru volju svima, ovo je zakon kojim država nudi saradnju svima.
Ovo je zakon kojim država pokušava da ispravi grešku što je ignorisala crkvu i verske zajednice, da im omogući identitet, subjektivitet i da onda, bože zdravlja, do Vidovdana donese zakon i vrati svima oduzetu imovinu. Jer, oduzeta imovina crkvi nije isto što i oduzeta fabrika. To nije imovina fizičkog lica. To je bilo javno dobro, to je bilo dobro u službi svih ljudi. Nije bilo ničije privatno dobro, i zato treba da se vrati crkvama: zato što crkve nemaju drugu imovinu do one koju joj je dao narod. Vraćajući tu imovinu crkvama mi je vraćamo ponovo narodu.
Ovo je jednostavan zakon, vrlo jednostavan uz sve nedorečenosti, uz sve moguće stilske rogobatnosti. Ovo je jedan vrlo jednostavan zakon, kakav imaju sve države. Ovo je zakon koji nam je neophodan jer ga jedini nemamo. Ne možemo se sada izgovarati time što nismo doneli nov ustav, jer postojeći Ustav to omogućava. Raniji ustavi nisu omogućavali ovaj zakon. Ustav iz 1990. godine traži ovaj zakon, ne samo da ga omogućava.
Ovaj zakon kasni, trebalo ga je doneti mnogo ranije. Nikakvih štetnih posledica od primene ovog zakona biti neće, biće samo vrlo korisne posledice. S jedne strane, ispravićemo ono što nas žulja, što osećamo kao bol – tu nepravdu i diskriminaciju kojoj su izloženi verujući ljudi. Jer, ne sumnjam, da je gospođa Nestorović bila ministar vera umesto mene, isti dan bi primetila da tu nešto nije u redu i pokušala bi da zaštiti te ljude. Nije stvar u nečijem hiru. Dakle, ispravljamo jednu nepravdu. Istovremeno, omogućavamo prostor tradicionalnim crkvama i verskim zajednicama i svima drugima koji imaju kulturni, duhovni, obrazovni potencijal da učestvuju u preoblikovanju društva, u njegovom humanizovanju, u izgradnji harmoničnog društva, u harmonizovanju socijalnih odnosa. To postižemo ovim zakonom.
Sa druge strane, ovim zakonom uvodimo red koji je zakon iz 1953. godine pretvorio u haos. Želimo zakon koji uvodi pravdu i red. Nismo pravili zakon po meri ničijih strahova – ni radikalskih strahova od sekti, ni vaših strahova od crkava. Nismo namirivali ničije želje, nego smo namirivali pravdu ovim zakonom. Svi su dobili ono što im spada. Država je napravila jednu jako fer ponudu crkvama i verskim zajednicama.
A crkve i verske zajednice, ma šta mi mislili o tome kako su država i crkva odvojene, svuda su partneri države u vršenju socijalnih poslova.
Ovo je zakon koji prepoznaje novog partnera, koji ga uvažava i koji ga poziva na saradnju. Ne poziva ga da preuzme državnu vlast, ko bi pristao da da vlast, nego ga poziva da pomogne, da sarađuje. Ne poziva nikakve sekte da se registruju jer su već registrovane i postoje, nego ih poziva da se legitimišu; ako postoje da kažu ko su, ko ih je osnovao, kada ih je osnovao, gde žive, koliko ih ima, kakva im je unutrašnja organizacija, kakvo učenje i, vrlo važno, a to će doći sa zakonom o nevladinim organizacijama – kako se finansiraju. Prirodno je da se to zna.
Dakle, zamenimo strah opreznošću. Oprez je nužan pred ovim zakonom, to ja znam. Ali, oprez ne treba da prerasta u paranoju i ne treba da se spušta u politički nekorektno interpretiranje samog teksta zakona. Najlakše je, najbolje je, jednostavne i jasne odredbe čitati onako kako su napisane. Ne treba ništa tu učitavati, raščitavati, prečitavati i unositi svoje projekcije – bilo strahove, bilo nadanja – u nešto što je potpuno jednostavno i potpuno obično. Ovo je najjednostavniji zakon koji ste imali prilike da razmatrate. Rekao sam juče na početku rasprave, ova vrsta zakona je retka, a vi ste peti skupštinski saziv u istoriji moderne Srbije koji je pozvan da se odgovorno i savesno postavi prema ovom zakonu. Ne donose se često, donose se retko; i nemaju sreću svi poslanici da kažu da su učestvovali u donošenju ovakvog zakona.
Zato je neophodno da budemo odgovorni i korektni prema tekstu. Pri tom, nemam nikakvo pravo da sprečavam bilo koju interpretaciju. Imam pravo da kažem da su dosadašnji razgovori bili dobrim delom razgovori ne o tekstu zakona, nego o socijalnim ambijentu u Srbiji i o religijskoj strukturi Srbije. Ovaj zakon, doduše, stabilizuje religijsku strukturu. Ali kako se živi i šta se radi u kojoj crkvi, šta je uradio neki pop, ili hodža, ili rabin, pa da li bi on zbog toga trebalo da uživa prava ili ne bi trebalo – time ne možemo da se bavimo. Bavimo se načelima. Ovde su samo načela izložena, ništa drugo. (Aplauz.)