Teško je prihvatiti ovaj amandman zato što se, prvo, njime ništa suštinski ne menja a, drugo, zato što je Venecijanska komisija skrenula pažnju da je i ova blaža varijanta na samoj ivici opasnosti da dovede u pitanje slobodu govora. Među mnogim primedbama Venecijanske komisije (ja sam bar bio adresa koja je dobila sve te primedbe, ne znam koju vi imate i ko je to analizovao, znam profesore koji su radili analize za Venecijansku komisiju), oni su rekli da je teško propisati da se sloboda veroispovesti ne može koristiti tako da izaziva neku netrpeljivost, jer se time ograničava sloboda kritike, javnog govora. To je jedno od najosetljivijih pitanja u ovoj oblasti. Sloboda veroispovesti i sloboda govora su u ideološkom sistemu Saveta Evrope i Venecijanske komisije dva apsoluta, ali ta dva apsoluta često dolaze u antagonizam, u koliziju.
Mi smo čuli i ovih dana, i inače u javnosti čujemo, mnogo reči o pojedinim crkvama. Mogu da vam kažem, uzgred da vam pomenem, da su neke od novih protestantskih crkava vrlo uznemirene nekim diskusijama koje su vođene ovde prekjuče i pitaju me sada gde i kome oni mogu da tuže za nanetu uvredu. Nikome, zato što je to izgovoreno u Skupštini, zato što je sloboda govora u Skupštini zajemčena.
Dakle, složeno je pitanje i čudi me što vi koji prihvatate ocene Venecijanske komisije, ovu njihovu preporuku da se preispita da li uopšte da ostane taj stav, još pojačavate.
Što se tiče primedbi na pravni status verskih organizacija ili verskih grupa, tačnije rečeno, onih koje nisu registrovane i koje ne žele da se registruju, ta primedba proističe iz potpunog nerazumevanja pravnog sistema Srbije, a ne razumem iz kog pravnog sistema i iz koje logike uopšte dolazi takva primedba. Ona deluje kao sofizam.
Dakle, donosi se zakon o crkvama i verskim zajednicama i onda vam kažu – u redu, zaštitili ste prava svih postojećih, a šta je sa nepostojećim? U redu, garantovali ste jednakost pred zakonom svima koji budu registrovani, ali šta je sa pravima onih koji neće da se registruju? Oni koji neće da se registruju imaju pravo da slobodno neguju svoja verska osećanja, imaju pravo da u svojim verskim grupama vrše obrede, ali ne mogu tražiti da po ovom zakonu dobiju status pravnog lica.
Status pravnog lica će verovatno tražiti po nekom drugom zakonu, jer ima verskih grupa i crkava i verskih zajednica koje uopšte ne žele da se registruju, ne žele da se registruju nikako, a pogotovo ne kao verska zajednica. Smatraju da činom registracije gube neka svoja unutrašnja svojstva, da ulaze u pravni civilizacijski poredak koji je stran njihovim dogmatima i njihovom učenju. Oni deluju – kako? Oni svojstvo pravno lica stiču ili preko udruženja građana ili svojstvo pravnog lica stiču osnivajući preduzeća, izdavačke kuće, kulturne ustanove itd. pa na taj način funkcionišu u pravnom sistemu.
Zaista, nije potrebno i nije mogućno predvideti i garantovati svakoj verskoj grupi koja ne želi da se registruje – koja ne želi da identifikuje svoje učenje, koja ne želi da dostavi svoj statut državnom organu, koja neće da kaže kakvi su unutrašnji odnosi u samoj toj grupi, koja neće bar u formalnom smislu da navede na koji način se finansira, odakle dobija sredstva za svoje delatnosti, dakle, koja potpuno bojkotuje pravni sistem, bojkotuje državu, koja ne želi da ima nikakvu saradnju sa državom – da se ovim zakonom takvoj grupi ni manje ni više nego mora da obezbedi status pravnog lica. Nije moguće.
Mislim da je ta primedba Venecijanske komisije ili loše prevedena ili su ljudi na brzinu to radili. Mi živimo u ovoj državi, znamo pravni sistem ove države, znamo ustavni poredak. Ako možete da mi date pravni savet: kako će svojstvo pravnog lica kao verska zajednica dobiti neko ko ne želi da se prijavi i da se registruje kao verska zajednica, nego želi da deluje kao slobodan, nezavisan socijalni entitet.

Načelno je ovo pitanje, kao i koncepcijsko, izvinjavam se što uzimam reč, neću više o ovom pitanju raspravljati.
Da li je kategorizacija crkava i verskih zajednica na tradicionalne i druge diskriminacije – o tome sam godinu i po dana raspravljao sa najraznovrsnijim strukturama i mislim da je Venecijanska komisija, na koju se suviše često pozivamo, jasno stavila do znanja da to nije nikakva diskriminacija. Mislim da je malo nategnuta ova analogija, ovo što ste citirali u Ustavu, jer po toj ustavnoj odredbi, jednaki su građani, to jeste; ali ta jednakost bi bila svedena na neku vrstu totalitarizma kada bi se to doslovno primenilo. To bi zabranilo da imamo prvu i drugu fudbalsku ligu. Dakle, građani su ravnopravni, zašto jedni timovi da budu prva liga, drugi druga liga? Zašto bismo onda delili škole na osnovne, srednje i visoke?
Uopšte, kako bismo pravili razlike, jer ovde nije u pitanju vrednosni kriterijum, ovde je u pitanju istorijski kriterijum. Postoje tradicionalne crkve, tradicionalne verske zajednice, postoje nove crkve, one koje su nastale u 19. i 20. veku, i postoje parareligijske i kvazireligijske zajednice i grupe koje bezmalo niču svaki dan. Šta je problem? Problem je naći pravu meru. Ono što zaista jeste javna zajednica u kojoj građani ispoljavaju svoju versku slobodu, mora da se razlikuje od nečega što je neka mala grupacija koja može da veruje, kako danas neko reče, u neki fetiš.
Dostojanstvo verske zajednice ili dostojanstvo crkve se ne stiče time što neko iskaže da u nešto veruje. On može da veruje, da ne veruje, da veruje u bilo šta, i ovaj zakon njemu tu ne ograničava. Ali diže mu prag; ne može da mu kaže: zato što veruješ, pa se skupilo još petorica, koji verujete vi ste neka crkva ili verska zajednica. Crkve i verske zajednice su, izgovoriću nešto zbog čega ćete možda da me jako kritikujete, dostojanstvene javne zajednice. Odnosno, dostojanstvo crkve i verske zajednice ne može da postigne svaka grupa. Ne može, jer mora da ima tradiciju, mora da je ima jer to je duhovna elita. Ne može sada neko zato što zna da šutira loptu da traži da igra u timu Barselone, jer videli ste sinoć da ti ljudi znaju da igraju. To je tako. Postoji ono što jeste.
Ovaj zakon brani načelo duhovnog dostojanstva, to vam otvoreno kažem. Neće da prizna nijedan stav Venecijanske komisije kojim se sugeriše da nije važno u šta čovek veruje, koliko ljudi veruje, pa da ta grupa fanova, muzičkih ili ne znam kakvih, treba da bude u pravima, u dostojanstvu i mogućnostima da sarađuje sa državom, izjednačena sa SPC. To je apsurdno, to je prosto razumu daleko načelo. Nigde se takvo načelo ne primenjuje, nigde u zemljama koje daju te sugestije, nigde neke male grupe nisu jednake sa Rimokatoličkom crkvom.
Neki stručnjaci iz Venecijanske komisije dolaze iz zemalja u kojima postoji državna crkva i oni kažu: u Srbiji ne treba da postoji nijedna. U Srbiji ne postoji državna religija, ne postoji državna crkva (što je sporno, jer de fakto, po tradiciji, samo što je ta tradicija davno prekinuta, mogli bismo da polažemo isto pravo da imamo državnu crkvu kao što je ima Engleska; a nećemo to, neće to ni naša crkva, neće SPC), ali ne može neko da nam dokazuje da zato što nemamo državnu crkvu, nemamo nikakvu. Dakle, mi imamo crkve, državnu crkvu, a vi koji ste bili pod komunizmom, vama propisujemo da jednako poštujete svačije versko uverenje, jedan čovek – dva čoveka!
Naravno, poštuje se uverenje, ali ne može neko da dobija dostojanstvo javne zajednice verujući u bilo šta. Nije moguće. Njemu niko neće braniti da veruje, ali ne može da ulazi u isti zakon gde su tradicionalne crkve. Nigde na Zapadu nije tako, neće tako biti ni ovde. Tako je u nekim bivšim komunističkim državama kojima je ovaj zakon nametnut. Mi smo se pozivali na stav da je u ovoj oblasti svaka država suverena da uredi svoje odnose. Ne možemo sad radi pretpostavljenih 0,5 % građana koji bi hteli da se organizuju kao verske grupe, da vređamo 95% ljudi koji pripadaju tradicionalnim crkvama i verskim zajednicama ili manji broj njih protestantskim crkvama nastalim u 19. i 20. veku, koje su u nekim državama vrlo jake, pa čak i državne. To nije razumno, nije demokratski.
U ime slobode pojedinca ne može se dozvoliti tiranija manjine. Ne može niko terorisati javne organizacije i javne zajednice koje su doprinele razvoju hrišćanske kulture u jugoistočnoj Evropi, koje su doprinele razvoju opšte kulture, onu javnu zajednicu na kojoj je počivala državotvorna svest u vreme kad države nismo imali. (Gospođo Nestorović, izvinjavam se, vidim da vas moja razmišljanja sablažnjavaju, ali verujte da to ne mogu da shvatim. I vi ste ocenili, a i kolega Vojnović je ocenio, izgleda da smo mi ljudi koji ništa ne razumeju. Ovu stvar zaista ne razumem, a i vi je ne razumete dovoljno, jer niste u stanju da mi nađete grešku u razmišljanju.)
Na pitanje: zašto neka mala verska grupa mora imati ista prava kao SPC, ili zašto neka verska grupacija koja neće da se registruje može dobiti status pravnog lica po ovom zakonu, a to se upravo sugeriše, na ovo pitanje vi odgovarate – rekli su u Venecijanskoj komisiji. Nisu, zato što to nije moguće. Analizu rade profesori, ne pravnici nego kulturolozi ili antropolozi. Oni mogu da naprave takav pravni previd. Njihovi stavovi nisu prošli nikakvu pravnu redakciju. Niko od njih nije to rekao zato što bi, kada bi im neko kazao da je to apsurdno, ljudi bi to shvatili. To nije apsurdno, to je potpuno kontradiktorno i besmisleno, jer nema smisla u onome na šta se vi ovde pozivate.
Bolje je da prihvatimo da nije nikakva diskriminacija ako mi pominjemo tradicionalne, da shvatimo da crkve i verske zajednice imaju pravo na svoje ime i prezime, na svoj identitet; te da ne moraju crkve i verske zajednice sa imenom u kome je sadržan i identitet da odbace svoje ime da bi bile jednake sa nekim ko u nešto veruje, ali nije u stanju još ni da imenuje svoju zajednicu.
Mislim da bi valjalo da uvažimo napor koji je učinjen u ovom zakonu da se dođe do neke mere, da se garantuje sloboda svima. Sloboda je garantovana Ustavom. Onoliko koliko je Ustavom, Ustavnom poveljom sloboda veroispovesti zajamčena, to je dovoljno svakom građaninu Srbije. Ovo nije zakon o slobodi veroispovesti, kako sugeriše neko od poslanika, prebacujući zašto nije. Ovo je zakon o javnim zajednicama kroz koje 95% građana Srbije ispoljava i neguje i praktikuje svoja verska uverenja.
Mi sada pokušavamo da zakonom kažemo gde je mesto, u najširem društvenom horizontu, tim javnim zajednicama, šta država njima nudi i šta im jemči, a slobodu ničiju ne poništava. Pri tom je nađena jedna tako delikatna ravnoteža, da greše svi koji pokušavaju da sofizmima ili logičkim doskočicama ovo naruše. Lako je oslanjati se i na sofizme i na logičke doskočice i pozivati se na neko mišljenje neke Venecijanske komisije ili bilo koje druge. Teško je (nije teško ako se želi, a dobronameran je pristup ovom tekstu) da se razume ta fina mera koja je ovde postignuta, taj ogroman napor da se međusobno prividno nespojiva načela spoje i da dobijemo jednu zdravu i dobru sintezu, koja nikome neće ograničiti prava, ali koja neće izjednačiti sve crkve i verske zajednice.
Rekao sam i prekjuče da ovaj zakon počiva na načelu apsolutne slobode vere i na režimu priznate crkve. Režim priznate crkve je nešto što pripada našoj tradiciji, što smo nasledili i što imamo pravo da obnovimo zato što i druge države u EU, u stvari, primenjuju to načelo, odnosno režim priznate crkve. A to znači – svi ste slobodni, ali nemate svi ista prava. Vi koji se ne registrujete, ne možete da tražite iz Ministarstva vera novac da pošaljete studenta da studira u Bostonu. Zašto ne možete? Niste registrovani. I da ste registrovani, zašto opet ne možete? Zato što vam je organizacija suviše mala. Po pravednoj raspodeli sredstava koja su poreski obveznici dali u budžet, takvim malim zajednicama ne pripada pravo da koriste državne dotacije.
Nadam se i želeo sam da ovim ne zaoštravam koncepcijske razlike, nego da ih zaista učinim jasnim. Izvinjavam se gospođi Nestorović ako sam svojim razmišljanjima povredio njenu logiku ili neko njeno osećanje pravdoljubivosti, koje joj diktira da svi moraju da budu jednaki. Nisam to imao nameru. Ne poričem pravo svakom čoveku, niti ovaj zakon poriče pravo na slobodu, pravo na svako ljudsko pravo.
Ali, stvarnost je takva da neko ima moć da više doprinese zajednici, neko ima moć da manje doprinese zajednici, a neko ima volju da iz zablude ili iz zle namere ne doprinese nimalo, nego još da smeta zajednici. Ne možemo sve da izjednačavamo. Prosto, to je tako.
Versko osećanje je delikatno osećanje i ono ima svoju različitu motivaciju. Smisao zakona je da zaštiti čistotu tog osećanja i da spreči da to osećanje bude manipulisano u bilo koju svrhu koja nije plemenita. Nažalost, to može da se dešava, i to se i dešava. Ovaj zakon pokušava da to zabrani, da zaštiti čistotu verskog osećanja. Ako ne verujete da je versko osećanje po sebi čovečno, da ono ima svoju čistotu, da je ono vrednost apriori, i da ta vrednost apriori može da bude zloupotrebljena, kao što se zloupotrebljavaju i druge vrednosti, onda mi ne možemo da nađemo zajedničku temu, ne možemo da definišemo problem. Jer u startu polazimo – vi od toga da su sva verska osećanja jednaka, a ja od toga da su sva verska osećanja plemenita a da se verske zajednice ipak dele. Ne deli ih ovaj zakon. Ovaj zakon konstatuje ono što postoji u Srbiji, a u Srbiji postoji tačno ono što je navedeno od člana 11. do člana 16. To je realnost. Mi uređujemo realnost, ne uređujemo neku imaginarnu državu.

Amandmanom na ovaj član, tačnije rečeno, obrazloženjem koje je dao gospodin Krasić, približili su se potpuno dve nepomirljive koncepcije: koncepcija koju zastupa SRS i ona koju zastupa SDP. Nijedna od te dve koncepcije nije koncepcija ovog zakona, a strah koji od ovog zakona iskazuju SRS i SDP, iako potpuno različito motivisan, jeste nešto što ih udružuje. Iz straha vi imate potpuno drugačiju koncepciju zakona. Ipak, da prvo pogledamo šta jeste koncepcija ovog teksta o kome raspravljamo, ne nekog potencijalnog, nekog virtuelnog.
Ono u čemu ste se sada približili, jeste shvatanje SDP: da je crkva odvojena od države, te da zato što je odvojena od države nije potrebno zakonom uopšte regulisati šta su prava građana koji pripadaju javnim zajednicama kakve su crkve i verske zajednice. Dakle, njihova prava su regulisana u samim crkvama i oni kao građani u javnom prostoru ne treba kao zajednica da imaju nikakva prava.
Drugi je tvrdnja SRS: da je ponižavajuće da SPC bude registrovana i da činom registracije dobije status pravnog lica, zbog toga što je SPC starija od bilo koje postojeće države i bilo kog pravnog sistema, i što uopšte, kao svaka pravoslavna crkva, nije nastajala kao zemaljska ustanova, nije nastajala na pravnom sistemu, nego na otkrivenju. Dakle, došao je sin Božiji među ljude, nešto im saopštio, deo ljudi je to razumeo i iz tog razumevanja je formirana zajednica koja traje 2006 godina.
Neosnovan je strah da će ovim zakonom da se u Srbiji uvede teokratija. Evo zašto je neosnovan. Vaša početna pretpostavka o tome, gospodine Omeroviću, jeste premisa da ovaj zakon uvodi paralelan pravni sistem, ako sam vas dobro razumeo. Paralelan pravni sistem postoji otkako postoji crkva.
Crkva je uvek imala svoj unutrašnji poredak, svoj pravni sistem, svoju logiku, svoje tipike i kanone i svoja dokumenta koja su uređivala odnose u toj zajednici. Taj pravni sistem je uvek živeo u istom obliku, u horizontima različitih pravnih sistema država, od vremena progona do 313. godine tajno, a od 313, kada je priznata hrišćanska zajednica, priznat je i njen pravni poredak. Pravni poredak vizantijske države i pravni poredak crkve su bili kompatibilni. Nisu se više sukobljavali. I pravni poredak srednjovekovne Srbije i pravni poredak SPC nisu u svemu potpuno identični, ali su vrlo bliski. Dušanov zakonik nije isto što i crkveni ustav, niti je bilo koji zakon iz srednjeg veka isto što i tipik nekog manastira, ali se ta dva pravna sistema nisu sudarala.
Pravni sistem crkve je preživeo i srednjevekovnu državu, i epohu prosvetiteljstva i pre toga renesanse, i parlamentarnu demokratiju i monarhiju, i republike 19. veka, i živeo je uporedo sa komunističkim pravnim sistemom i u Rusiji i u Srbiji i u drugim zemljama, gde postoji, i živi danas. Svuda i uvek se podrazumeva da je to paralelan sistem.
Začuđujuće je što vi pitate, gospodine Omeroviću, a pita i koleginica Nestorović, ko kontroliše taj sistem. Taj sistem ima unutrašnje mehanizme kontrole. Nikada niko nije njega uspevao spolja da kontroliše, ni u doba najmoćnijih careva; sve pretenzije da se spolja kontroliše unutrašnji poredak u crkvama su završene neuspehom. Taj pravni sistem ima svoju unutrašnju autoregulativu, samokontrolu. On je usmeren tako da njega kontroliše onaj ko je na čelu crkve, a na čelu crkve je Bogočovek. To je kontrola tog poretka.
Ovaj zakon ne uvodi dva paralelna sistema. On, gospodine Omeroviću, samo konstatuje da ta dva pravna sistema postoje i da su uvek postojala i da treba da postoje, a zakon se i ne bavi time. Zakon se bavi sledećim pitanjem – šta su prava građana Srbije, ne vernika, nego nosilaca vere, građana koji su se potčinili tom pravnom poretku, crkvenom pravu, i koji su svoj život posvetili veri? Da li ti ljudi koji su nosioci vere, koji prihvataju kanone i crkveni poredak, da li oni imaju svoja građanska prava? Da li kao pojedinac svaki đak bogoslovije ili medrese ima neka prava i da li crkva i verska zajednica kao javna zajednica ima neka svoja realna prava u društvu? Koja su to prava, čemu ona služe i kako se koriste? To je ono čime se bavi ovaj zakon. Zaista samo time. Ne bavi se nikakvim uvođenjem teokratije.
Ovaj se zakon odnosi na oko 8000 ljudi u Srbiji. Tih 8000 ljudi koji su nosioci vere, koji nose veru, imaju li oni prava; koja su njihova prava? Ima li pravo đak Bogoslovije da mu država dotira boravak u internatu ili nema? Ima li pravo đak Medrese u Novom Pazaru da dobija dečiji dodatak ili mora da dođe njegova nana ili majka da pita može li ili ne može? Time se bavi Zakon. Bavi se pitanjem da li sveštenik ima neka prava i koja su njegova prava u društvu.
Voleo bih, a neko od kolega je pominjao taj problem, i vernici su voleli, da je ovim zakonom propisano da crkve i verske zajednice moraju da kažu koliko koji obred košta. U jednoj verziji zakona to je stajalo. Ja sam od toga odustao iz jednog jednostavnog razloga. Suviše malo dajemo crkvi, suviše malo dajemo sveštenicima da bismo imali pravo da tražimo.
Da mi, kojim slučajem, kao u nekim normalnim zemljama, dajemo plate sveštenicima, da pravoslavni sveštenik u Srbiji dobija platu kao što je dobija u katoličkoj i protestantskoj Slovačkoj, mogli bismo da kažemo tom svešteniku – nemoj da naplaćuješ obrede, nemoj da naplaćuješ ništa, dobio si platu, i to je sve. Da slučajno sveštenik u Srbiji dobija platu kao u Rumuniji, mi bismo to mogli; da svaka parohija u Srbiji dobija dva bruto lična dohotka visoke školske spreme, kao što je dobija u Hrvatskoj, o čijem je pravnom sistemu danas rečeno mnogo lošeg, mogli bismo nešto od sveštenika da tražimo. Ništa im ne dajemo, ne možemo to da tražimo. U Hrvatskoj svaka parohija, a to je najniža crkvena jedinica, dobija mesečno dve bruto plate visoke školske spreme, a to znači jedna za sveštenika i ona jedna, pošto je visoka, za dvojicu crkvenjaka. O tome se radi u ovom zakonu.
Radi se o tome da li onaj ko je posvetio život veri, da li neko ko stvara, ikonopiše, neko ko peva u crkvenom horu, ko pokušava da spoji izvornu muziku sa nekim modernim trendovima u muzici, da li on ima pravo kod Ministarstva kulture da konkuriše za dotacije? Do sada nije imao.
Mi mu kažemo – zakonom imate pravo, zato što je to kultura koja nije usko konfesionalna, to nije kultura koja je samo za vas pet hiljada, to je kultura koja pripada ovom narodu. Zato imate pravo da vaše ustanove budu dotirane. Ovo je zakon koji kaže Muzeju SPC i muzeju, ako ga bude u Novom Pazaru – imate pravo da dobijate novac iz državne kase zato što vi obavljate važnu kulturnu službu. Ovaj zakon kaže monasima – imate pravo na opšte zdravstveno osiguranje, jer je bezdušno da živite u manastirima i da se osigura samo jedan od vas, idete svi na njegovu knjižicu, pa mu u kartonu stoji da boluje od svega. Šta je tu loše? Gde je tu teokratija? Gde su tu neka specijalna prava koja su data crkvi?!
Ovde se radi o ljudima, o nosiocima vere. Naravno, članom 8. data su određena prava, prirodna prava koja pripadaju svešteničkom dostojanstvu. Prirodno je da sveštenik ne može da bude pozvan da svedoči o okolnostima koje je saznao prilikom ispovesti, zato što to pravo pripada dostojanstvu njegove službe. Prosto ne može; isto kao što je neko zaštićen čuvanjem državne tajne, sveštenik ima pravo da bude zaštićen čuvanjem svete tajne ili bilo koje tajne koju vrši. To je znak njegovog svešteničkog dostojanstva.
Ovim Zakonom država kaže svešteniku: mi poštujemo tvoje dostojanstvo. Kaže učeniku bogoslovije i studentu teologije: ti imaš ista prava kao i drugi studenti i, naravno, što se mene lično tiče, kažem im: vaša uloga u društvu, vaša uloga u humanizovanju odnosa, u negovanju solidarnosti, skromnosti, u razvijanju saradnje sa drugim ljudima, u negovanju samoodricanja, samopožrtvovanja –ogromna je i nezamenjiva; vaša uloga u odbrani dostojanstva ličnosti je nezamenjiva, vaša uloga u širenju ideja slobode je važna za ovo društvo. To je poruka ovog zakona.
Ako želite da se uključite i da pomognete ovom društvu svojom energijom, svojim iskustvima, država vam to ovim zakonom omogućava. Ako ne želite, ne morate jer imate punu autonomiju. Autonomija, odnosno paralelan pravni sistem je podrazumevajuće stanje već 2006 godina, tačnije rečeno od 313. do danas. Kad meni neki ljudi kažu da ovim zakonom Srbiju vraćamo 200 godina unazad, ja tačno njima mogu da izračunam, ne otprilike, koliko oni vraćaju Srbiju unazad svojim shvatanjem crkve – u 311. godinu, a to znači 1690. i ne znam koliko godina.
Pribojavaju se – kad dođe 313. godina, kad crkva bude priznata, kad više ne bude marginalizovana, omalovažavana, getoizovana, kad uđe u društvo i kad normalno priznamo ljude vere – da će nastati smak sveta, ustavni udar i preokret u Srbiji, da će Srbija postati teokratska država. Neće, zato što nijedna država nije ovakvim zakonom postala teokratska.
S druge strane, druga bojazan. Zaista, sve su ove rasprave korisne; zahvaljujem, pre svega poslanicima koji su dali amandmane, zato što su oni iskazali određenu bojazan.
Imam puno razumevanja za bojazan zato što tri godine, sedeći u ovim klupama, osim za zakon o državnim i drugim praznicima, pred izglasavanjem svakog zakona ruka mi se malo osećala uplašenom jer sam se pitao: šta će biti kad ovaj zakon stupi na snagu, kakva će biti posledica. Za ovaj nemam dileme.
Razumem i strah koji pokušavaju radikali da prenesu građanima. Ali mi moramo, gospodo, ipak da neke stvari ozbiljno raspravimo. Ozbiljno je pitanje ko je registrovao sekte i otkud sekte uopšte kad nema ovog zakona. Vi kažete – ovaj će zakon da stvara sekte, a pričate o tome da Srbiju ubiše sekte. Otkud sekte, da li ih ovaj zakon pravi? Ne, gospodo, to je napravio zakon iz 1953. godine i 1977. godine i Zakon o udruženjima građana. Ja nikad nisam imao običaj da kažem nijednu, ne samo lošu, nego nijednu kritičku opasku na račun ljudi koji su na mom mestu bili pre mene. Ali, gospodine Radovanoviću, vi ste bili duže nego ja na ovom mestu. Zašto Srpska radikalna stranka nije donela zakon i zabranila sve crkve osim ovih sedam? Gde vam je taj zakon? Zašto niste pozatvarali i porazbijali sve te tajne organizacije o kojima danas ovde pričate? Zašto niste – ne vaše ministarstvo, znam da to nije bila nadležnost vašeg ministarstva, a imali ste sva ministarstva? Što to niste uradili?
Gospodine Krasiću, ovaj zakon veze sa sektama nema i nemojte zaista da me ubeđujete da je ovo zakon koji je pogrešno koncepcijski postavljen i da je ovo trebalo da bude zakon protiv lažnih verskih organizacija. Ovo je zakon o pravim, autentičnim crkvama i verskim zajednicama, a ne zakon o lažnim verskim organizacijama, o lažnom predstavljanju, o zloupotrebama vere. Te i takve pojave i procese tretira krivični zakon i mnogi drugi zakoni.
Nemojte da tražite sada da donosimo zakon o tome da zabranjujemo sekte, a nismo pri tom obezbedili nikakvo dostojanstvo SPC, koja nam je bila i država i kultura i koja je 500 godina bila državotvoran faktor: prenela i sačuvala sećanje naroda na slobodnu državu, i podigla narod, i dala mu duhovne snage da izdrži ropstvo i da ponovo stvori slobodnu državu. Mi sad ganjamo neke tamo fantome, a nismo u stanju da se dogovorimo i da se normalno ponašamo prema onome kome smo dužni.
Ovaj zakon želi da uspostavi taj normalan odnos, ne da ganja fantome. Da bismo nekome napakostili ili da bismo zabranili sekte, onda je najbolje da ne registrujemo nikoga? Pošto će ovaj zakon iskoristi sekte, 'ajde onda da ne registrujemo ni SPC, pa neka i dalje bude u položaju da vaši pravnici tumače da je SPC fizičko-pravno lice; pa neka i dalje budemo u poziciji da kad eparhija registruje kola obraća se Ministarstvu vera da dobije potvrdu da eparhija postoji i da je ona pravni subjekt. Ne možemo više tako. Moramo da uvedemo red.
Moramo prvo da se odužimo onome kome smo dužni. I posle ovog zakona, naravno, odmah će doći zakon o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama.
Dakle, gospodo, sekte i parareligijske organizacije o kojima govorite su danas registrovane. Ovim zakonom one neće biti registrovane. I sami navodite primere nekih stranih političara koji pripadaju sektama. Recite mi ime jednog čoveka u Srbiji koji predvodi neku destruktivnu sektu. Ne znate. Zašto ne znate? Zato što nemate zakona koji će da mu kaže: ako hoćeš da se registruješ, dostavljaš ime, prezime, sedište; opisuješ unutrašnje organizacione jedinice, unutrašnju strukturu; izlažeš osnove učenja i daješ dokaze o tome ko te finansira. Pa kad to sve sagledamo, možda ćeš biti registrovan, a možda nećeš. Ali danas uopšte ne znate ni ko su ni gde su zato što im niko nije nudio nikakvu registraciju.
I vi, gospodine Krasiću, ne morate da ironišete na ono što sam vam rekao tamo kad smo pušili i pili kafu (pušenje je porok); nemojte vi da ironišete kad vam kažem da se ovog zakona boje sekte. Boje se. Zašto se boje? Pa odgovara im zakon iz 1953. godine, odgovara im zakon iz 1977. godine, čak su protiv i neke male nove protestantske crkve – protiv kojih ja, kao što vidite, nemam ništa, nemam potrebu da presuđujem u dogmatskim sporovima. Meni je dovoljna moja pravoslavna vera, a ako je neko ostao žedan na toj veri pa mu duša tražila neku drugu, neka nađe u drugoj crkvi, ali ako mu je duša stvarno žedna smisla i vere.
Nemam dakle predrasuda prema njima, ali i poneki od njih su me ubeđivali da je komunistički zakon bio idealan. Zašto je komunistički zakon idealan? Prvo, zato što ne postoji niko; taj zakon ne priznaje Srpsku pravoslavnu crkvu, ne priznaje nikoga. Sve svodi pod zajedničku imenicu. Gospodin Radovanović je citirao danas član iz tog zakona gde su svi jedno te isto, i niko nije ništa; niti ko ima imena, niti ko ima tradicije, niti je ko šta uradio, niti se kome šta nudilo. Prosto, to je zakon koji je omogućio crkvama pravo da vrše svoja bogosluženja i zaštitio ih od progona. Rečeno je – niko vas neće dirati, zatvorite se u svoju portu, bolje iz porte uđite u oltar, tu radite svoj posao, činodejstvujte – i ne izlazite nigde. To je tako bilo u jedno vreme; to vreme se, naravno, menjalo, bilo je tu i saradnje i dobrih primera, ali nije o tome reč.
Reč je o tome da svaka crkva i verska zajednica mora da ima svoje ime i prezime i da nismo uzalud jednim članom zakona to predvideli. Ne samo da mora da se zna ko predstavlja crkvu i kakva je njena unutrašnja struktura, osim za ove tradicionalne, i odakle se finansira i kakvo je njeno učenje - osim tradicionalnih, ponavljam - nego je predviđeno da svako ko istupa u javnost, ko izdaje "Kulu stražaru", ko drži teološki fakultet, ko ima humanitarnu organizaciju, mora da kaže ko je.
Svaka čast Adri za ono što je uradila u toku rata šaljući narodu pomoć u Sarajevo, ali Adra mora da kaže: Adra – humanitarna organizacija Hrišćanske adventističke crkve koja pripada uniji jugoistočne Evrope. Svaka čast baptistima kada hoće da daju deci poklone za Novu godinu, ali oni ne mogu da kažu da je doneo Deda Mraz, nego kažu – mi smo Hrišćanska baptistička crkva koja želi preko svoje humanitarne organizacije da učini ovo i ono dobro deci. Onaj ko prima tu uslugu ima pravo da kaže – da; ima pravo da kaže – ne. Radio, izdavačka delatnost, fakulteti, humanitarna delatnost – svi će morati da navedu pun naziv svog osnivača da bi građani znali kada im neko nudi nešto, ko je taj.
Mislim da je neosnovan strah od toga da ovaj zakon uvodi teokratiju, ne uvodi nego obezbeđuje prava za nosioce vere u Srbiji. Nosioci vere su đaci verskih škola, sveštenici najnižih rangova, sveštenici najviših rangova i verski službenici. Moraju da imaju svoja prava. Nosioci vere su kulturni poslenici koji rade u muzejima, bibliotekama, koji će po ovom zakonu sutra da osnivaju i naučne ustanove koje će da proučavaju i štite i usavršavaju metode zaštite kulturnih dobara. To su sve nosioci vere. Da li oni imaju pravo, gospodo, drugovi, iz Socijaldemokratije, da li imaju građanska prava ili nemaju?
Vi, gospodo i braćo radikali, kada govorite o sektama, nemojte da koljete tele za kilu mesa. Nemojte da tražite da ne donosimo zakon koji će omogućiti prava za ovih osam hiljada ljudi koji vrše vrlo važnu društvenu funkciju, koji nam usavršavaju moral, kod kojih se dolazi za utehu, koji pomažu u nevolji, kojima se ljudi obraćaju kada su izgubili sve orijentire, ideološke i istorijske, koji iz svog iskustva koje je sabrano u crkvama nastoje da nam otvore puteve, da nam nahrane duše. Nemojte da tražite zbog nekih tamo vaših stvarnih ili izmišljenih, fantomskih organizacija, da pustimo niz vodu ovih osam hiljada ljudi.
Drugo, jedino se kolegi Radovanoviću izvinjavam, nije korektno tražiti od Demokratske stranke Srbije i od današnje Vlade da donese zakon po kome će zabraniti sve osim tradicionalnih, a vi koji ste bili u mnogo povoljnijoj prilici da to uradite niste doneli takav zakon. Bili ste u povoljnijom prilici samim tim što ste potpuno ignorisali evropsku orijentaciju Srbije. Današnja Vlada ne ignoriše, mora da se dogovara i neće da unosi u zakon odredbe kojima diskriminiše ljude. Ne može da unese u zakon odredbu da bogosluženje može da vrši samo građanin Srbije kada znamo da u Srbiji osim SPC i Islamske zajednice sve verske zajednice i crkve imaju svoja vrhovna sedišta u drugim državama i da iz tih drugih država dolaze biskupi, sveštenici da vrše bogosluženje. Kako možemo da im zabranimo? Ne možemo da zabranimo, nema razloga da zabranimo.
Ima razloga da budemo u dobrim odnosima sa svim crkvama zato što nas one povezuju sa skandinavskim zemljama, sa zapadnom Evropom. Nemamo razloga da se zatvaramo kao društvo i da kažemo: imamo samo SPC i ona nam je dovoljna. Nije nam dovoljna; a čak i da nam je dovoljna, mi imamo građane, 30% građana koji pripadaju drugim verama i drugim zajednicama. Ti građani su konstruktivni građani ove države.
Ovo je zakon koji hoće da iskaže dobru volju svima, ovo je zakon kojim država nudi saradnju svima.
Ovo je zakon kojim država pokušava da ispravi grešku što je ignorisala crkvu i verske zajednice, da im omogući identitet, subjektivitet i da onda, bože zdravlja, do Vidovdana donese zakon i vrati svima oduzetu imovinu. Jer, oduzeta imovina crkvi nije isto što i oduzeta fabrika. To nije imovina fizičkog lica. To je bilo javno dobro, to je bilo dobro u službi svih ljudi. Nije bilo ničije privatno dobro, i zato treba da se vrati crkvama: zato što crkve nemaju drugu imovinu do one koju joj je dao narod. Vraćajući tu imovinu crkvama mi je vraćamo ponovo narodu.
Ovo je jednostavan zakon, vrlo jednostavan uz sve nedorečenosti, uz sve moguće stilske rogobatnosti. Ovo je jedan vrlo jednostavan zakon, kakav imaju sve države. Ovo je zakon koji nam je neophodan jer ga jedini nemamo. Ne možemo se sada izgovarati time što nismo doneli nov ustav, jer postojeći Ustav to omogućava. Raniji ustavi nisu omogućavali ovaj zakon. Ustav iz 1990. godine traži ovaj zakon, ne samo da ga omogućava.
Ovaj zakon kasni, trebalo ga je doneti mnogo ranije. Nikakvih štetnih posledica od primene ovog zakona biti neće, biće samo vrlo korisne posledice. S jedne strane, ispravićemo ono što nas žulja, što osećamo kao bol – tu nepravdu i diskriminaciju kojoj su izloženi verujući ljudi. Jer, ne sumnjam, da je gospođa Nestorović bila ministar vera umesto mene, isti dan bi primetila da tu nešto nije u redu i pokušala bi da zaštiti te ljude. Nije stvar u nečijem hiru. Dakle, ispravljamo jednu nepravdu. Istovremeno, omogućavamo prostor tradicionalnim crkvama i verskim zajednicama i svima drugima koji imaju kulturni, duhovni, obrazovni potencijal da učestvuju u preoblikovanju društva, u njegovom humanizovanju, u izgradnji harmoničnog društva, u harmonizovanju socijalnih odnosa. To postižemo ovim zakonom.
Sa druge strane, ovim zakonom uvodimo red koji je zakon iz 1953. godine pretvorio u haos. Želimo zakon koji uvodi pravdu i red. Nismo pravili zakon po meri ničijih strahova – ni radikalskih strahova od sekti, ni vaših strahova od crkava. Nismo namirivali ničije želje, nego smo namirivali pravdu ovim zakonom. Svi su dobili ono što im spada. Država je napravila jednu jako fer ponudu crkvama i verskim zajednicama.
A crkve i verske zajednice, ma šta mi mislili o tome kako su država i crkva odvojene, svuda su partneri države u vršenju socijalnih poslova.
Ovo je zakon koji prepoznaje novog partnera, koji ga uvažava i koji ga poziva na saradnju. Ne poziva ga da preuzme državnu vlast, ko bi pristao da da vlast, nego ga poziva da pomogne, da sarađuje. Ne poziva nikakve sekte da se registruju jer su već registrovane i postoje, nego ih poziva da se legitimišu; ako postoje da kažu ko su, ko ih je osnovao, kada ih je osnovao, gde žive, koliko ih ima, kakva im je unutrašnja organizacija, kakvo učenje i, vrlo važno, a to će doći sa zakonom o nevladinim organizacijama – kako se finansiraju. Prirodno je da se to zna.
Dakle, zamenimo strah opreznošću. Oprez je nužan pred ovim zakonom, to ja znam. Ali, oprez ne treba da prerasta u paranoju i ne treba da se spušta u politički nekorektno interpretiranje samog teksta zakona. Najlakše je, najbolje je, jednostavne i jasne odredbe čitati onako kako su napisane. Ne treba ništa tu učitavati, raščitavati, prečitavati i unositi svoje projekcije – bilo strahove, bilo nadanja – u nešto što je potpuno jednostavno i potpuno obično. Ovo je najjednostavniji zakon koji ste imali prilike da razmatrate. Rekao sam juče na početku rasprave, ova vrsta zakona je retka, a vi ste peti skupštinski saziv u istoriji moderne Srbije koji je pozvan da se odgovorno i savesno postavi prema ovom zakonu. Ne donose se često, donose se retko; i nemaju sreću svi poslanici da kažu da su učestvovali u donošenju ovakvog zakona.
Zato je neophodno da budemo odgovorni i korektni prema tekstu. Pri tom, nemam nikakvo pravo da sprečavam bilo koju interpretaciju. Imam pravo da kažem da su dosadašnji razgovori bili dobrim delom razgovori ne o tekstu zakona, nego o socijalnim ambijentu u Srbiji i o religijskoj strukturi Srbije. Ovaj zakon, doduše, stabilizuje religijsku strukturu. Ali kako se živi i šta se radi u kojoj crkvi, šta je uradio neki pop, ili hodža, ili rabin, pa da li bi on zbog toga trebalo da uživa prava ili ne bi trebalo – time ne možemo da se bavimo. Bavimo se načelima. Ovde su samo načela izložena, ništa drugo. (Aplauz.)

Samo da se razaberemo kako je tačno glasio amandman. Mislili smo da u ovoj formi u kojoj smo dobili ne može, ali onaj koji ste dostavili meni, taj je bio prihvatljiv i Vlada ga je prihvatila. Ovde je reč o tehničkoj grešci.

Ovo je amandman koji je bio u Vladi i koji je prihvaćen.

Apsolutno. Ovde tehničkom greškom nisu otkucane sve crkve.

Jeste, kasni su sati. Mislim da ste uz obrazloženje dobili i spisak svih crkava i verskih zajednica, organizacija i svih ko je komentarisao zakon i učestvovao u pisanju. Naravno da je najviše komentara i čitanja bilo u SPC. To se podrazumeva. Biskupska konferencija Rimokatoličke crkve, svi biskupi, sve tri protestantske crkve, svaka eparhija – da li verujete da je svaku verziju dobijala svaka eparhija, odnosno vladika, svi.
Možda ste pročitali u novinama da je lani Sabor imenovao komisiju od četiri ugledna čoveka, četvoricu vladika koji su sedeli zajedno (čekajte, objašnjavam kakva je bila procedura).
Dakle, mi nismo nikakva teokratska država, nismo ljudi kojima crkva piše zakone. Jesmo normalna vlada koja kada donosi zakon o crkvama i verskim zajednicama pozove sve da kažu šta imaju i sa svima usaglašava stavove. Zato je javna rasprava trajala godinu i po dana. Ova komisija koju je imenovao Sabor je referisala Sinodu da je nacrt u redu. Tek kada smo došli do tih relevantnih stavova, i stavova Biskupske konferencije, i Islamske zajednice, i Jevrejske zajednice, onda sam tek zakon predložio Vladi.
Toliko, istine radi, da se ne bismo dezinformisali u ove kasne sate. Gospodin Krasić, koji ne zna kako je išla ova procedura, sada će da vam to objasni.

Poštovani narodni poslanici, Vlada Republike Srbije predložila vam je na razmatranje i usvajanje Zakon o crkvama i verskim zajednicama. Malo je skupštinskih saziva u istoriji Srbije od 1804. godine do danas bilo pred izazovom, pred ispitom savesti i odgovornosti da raspravlja o ovakvom zakonu. Ovo je do sada peti ili šesti put, ako uzmemo u obzir i izmene.
To je tako zato što se ovakvi zakoni retko donose. Oni se donose samo onda kada se promeni društveno uređenje ili državno uređenje jedne države. Istovremeno, svaka država, kada konstituiše svoj pravni poredak i kada donese Ustav, prvo što uradi po donošenju Ustava jeste donošenje zakona o crkvama i verskim zajednicama. Ti zakoni su se, naravno, različito nazivali.
Prvi ovakav zakon u modernoj Srbiji donet je odmah posle Sretenjskog ustava. Sretenjski ustav je usvojen 1835. godine, a Načertanije o duhovnoj vlasti 1836. godine. Taj zakon je važio duže nego Sretenjski ustav koji je suspendovan. U 19. veku samo dva puta, kada se menjao Ustav, menjali su se i zakoni o crkvama. U Kraljevini Jugoslaviji zakon se menjao zato što je promenjeno državno uređenje, zato što je u sastav države ušlo više crkava koje ranije nisu bile u sastavu Kraljevine Srbije, pa je bilo neophodno zakonima regulisati i njihov položaj.
U drugoj polovini 20. veka donet je samo jedan zakon o crkvama i verskim zajednicama, koji se zvao Zakon o pravnom položaju verskih zajednica. Taj zakon je donet 1953. godine i važio je do 1993. godine, dakle, punih 40 godina. U međuvremenu menjali su se ustavi države, što ustavnim amandmanima, što potpuno novim ustavnim rešenjima, ali ovaj zakon je ostajao na snazi.
On je, doduše, 1977. godine preuzet sa saveznog nivoa na republički, ali ništa u njemu nije menjano. Godine 1993. Narodna skupština, poslanici koji su sedeli ovde u ovim klupama, odlučili su da taj zakon suspenduju, da ga povuku iz pravnog prometa, a nov nisu doneli. Zašto su oni predložili da se taj zakon povuče iz pravnog prometa? Zato što je Zakon o pravnom položaju verskih zajednica bio tipičan za jednopartijski sistem, za komunističko uređenje. On je bio potpuno kompatibilan sa tim političkim, ideološkim i društvenim poretkom.
Godine 1993. i pre 1993, već 1990. i 1991. godine, Srbija je postala višestranačka država. Nije više bila jednopartijska i nije bila ideološki monolitna, nego je imala više stranaka i više ideologija koje su učestvovale u oblikovanju društvenog prostora i političke scene i koje su pokušavale da artikulišu put kojim Srbija kao društvo, kao država, treba dalje da krene. Od 1993, kada je zakon ukinut, do danas, sve vlade su pokušavale da ovakav zakon donesu. Taj zakon je prosto obaveza, zato što imamo ustav iz 1990. godine. Taj ustav nije pratio zakon o crkvama. Nije donet nov zakon koji će da reguliše nov položaj crkava kakav je predviđen ustavom, koji je uz sve manjkavosti dozvolio slobodu političkog organizovanja, omogućio višestranački sistem, otvorio vrata tržišnoj privredi i, uopšte, uz neke restrikcije koje su išle kao recidivi bivše ideologije, taj ustav je bio veliki korak u demokratski poredak, u preobražaj Srbije iz jednopartijske monoideološke države u višestranačku pluralnu demokratiju.
Zašto niko nije uspeo do sada da predloži ovaj zakon? Moj odgovor na ovo pitanje je vrlo jednostavan. Da bi se došlo do predloga ovog zakona neophodno je da društvo ima potpuno jasnu predstavu o samom sebi, da je samosvesno, i da država zna u kom pravcu ide, u koje istorijske tokove ulazi i kakve istorijske projekcije otvara i prihvata. Mi još nismo društvo koje je postiglo jednodušan stav, ono što se zove nacionalni konsenzus, o tome kakvo društvo želimo da budemo, kakva država želimo da budemo, šta kao država predviđamo, kako projektujemo svoju budućnost, u kom pravcu želimo da idemo.
Osim ovih nesaglasja na političkoj sceni, ovim zakonom je trebalo izmiriti jako mnogo parcijalnih interesa koje imaju pojedinačne crkve i verske zajednice, koje međusobno najčešće sarađuju, ali čije je istorijsko iskustvo i čija je neretko i kulturna orijentacija međusobno nespojiva, raznosmerna, protivsmerna. Trebalo je, na kraju, doći do toga da prevladamo jedan koncept koji je dugo opstajao i koji je i dan-danas na snazi, to jest trebalo je da redefinišemo načelo odvojenosti države i crkve.
Načelo odvojenosti države i crkve decenijama je tumačeno tako da između crkve i države mora da stoji Berlinski zid, da crkva može da radi samo svoju osnovnu delatnost.
Da se bavi bogoslužbenim obredima, a da ima vrlo ograničene mogućnosti da se bavi obrazovanjem, kulturom, i da nikako nema pristupa u javni život i u javnu sferu. To, naravno, u praksi nije bilo uvek tako drastično, bilo je i dobrih primera, bilo je i jako loših primera. Sve u svemu, načelo odvojenosti države i crkve neki naši prosvetitelji i danas tumače tako kao da crkva nema pravo da bude u javnom životu, kao da je ona neka egzotična mala zajednica iz nekih prošlih vremena, koja ne može da učestvuje u društvenom životu, u svim vidovima društvenog života, i ne može da ima prava kakva imaju druge organizacije i ustanove u društvu.
Razumem taj prosvetiteljski koncept, ali on je danas prevaziđen. On je prevaziđen svuda, pre svega u zapadnoj Evropi. Vi, gospodo, znate da je nedavno, pre godinu i po-dve, vođena vrlo velika rasprava o ustavu EU. Osnovni spor već u samom početku je bio da li će u preambulu ustava EU ući stav da vrednosni sistem Ujedinjene Evrope ima svoje izvorište i svoje uporište u hrišćanstvu. Sve su crkve tražile da to uđe u preambulu.
Mnogo je bilo tu kolebanja; sve stranke desnog centra, sve narodne stranke su prihvatale, sve leve stranke i socijaldemokratske su odbijale predlog. Na kraju taj stav nije ušao u preambulu, ali nije prošao ni ustav. Neću reći da ustav nije prošao zbog toga, ali pretpostavljam da bi ustav EU za građane Evrope bio mnogo prihvatljiviji da se taj stav našao u preambuli.
Prevladao je neki drugi stav. Koji stav? Prevladao je stav da treba, da mora, evropski vrednosni sistem da počiva na ideologiji prosvetiteljstva; dakle, stav da nije hrišćanstvo dalo podsticaj i da nije ono izvor vrednosnog sistema koji objedinjuje Evropu, nego da je to prosvetiteljstvo. To je tako za sada ostalo.
Međutim, u Zapadnoj Evropi – svejedno da li će taj stav ući u preambulu ustava ili ne – niko danas ne poriče činjenicu da je hrišćanski vrednosni sistem, da je duhovno iskustvo koje je sabrano u crkvama, da je kulturni sistem, moralna načela koja su utvrđena u crkvama – putokaz za EU. Niko ne poriče stav da religija, u prvom redu hrišćanska religija, predstavlja duhovnu osnovu i duhovni supstrat ujedinjene Evrope. Ujedinjena Evropa, to ponavljaju svi političari, ne može biti ujedinjena samo na ekonomskim interesima. Ona nije jedino ekonomska interesna zajednica, ona je zajednica vrednosti. To slušamo stalno i postalo je to već gotovo jedna politička fraza.
Šta znači da je Evropa zajednica vrednosti? To znači da ujedinjena Evropa ima svoj jedinstven duhovni sistem koji prihvata kao zajednički za sve narode. Taj jedinstven duhovni sistem je utemeljen u hrišćanstvu, sa tri razloga.
Prvo, niko tako kao crkva nije u stanju da poštuje ličnost. Evropa i prosvetiteljska ideologija počivaju na poštovanju individue, ličnosti. Međutim, to poštovanje ličnosti je uvek relativno u civilnom društvu, kao i u svim ideološkim i filosofskim konceptima posle hrišćanstva. U hrišćanstvu ličnost je apsolut. Prvo ličnost Boga, pa ličnost Bogočoveka i ličnost čoveka, ovozemaljskog čoveka.
Zašto je ličnost apsolut? Zato što, po shvatanju crkve, nijedan čovek – bez razlike vere, nacije, porekla, ideološke pripadnosti, materijalnog stanja, polne pripadnosti – nikad ne može biti odbačen. Crkva je jedina ustanova koja nikad ne odbacuje nijednog čoveka. Crkva je otvorena za svakog čoveka, svakog želi da prihvati i svakog čoveka poštuje.
Drugo načelo na kojem počiva ujedinjena Evropa je kult slobode. Sloboda se takođe tumači na dva načina. Po jednom, sloboda je pravo čoveka da radi sve što želi i da pusti na volju svim svojim instinktima. Po shvatanju koje donosi crkva, koje se takođe ugrađuje u političku ideologiju ujedinjene Evrope, sloboda je, najjednostavnije definisano, čovekovo pravo da bude slobodan. Čovek je slobodan zato što mu je sloboda Bogom podarena. Niko ne sme niti može tu slobodu da ukine.
Nikome u crkvi ne pada na um da ograničava slobodu drugog čoveka zato što se to sa stanovišta verujućeg čoveka smatra pobunom protiv Božje volje i Božjih planova. Tako je, jer ako je Bog čoveka stvorio slobodnim, ne može mu čovek ograničiti slobodu. Ovakvo shvatanje slobode crkvama je blisko iz još jednog bitnog razloga. Oni neće da krše načelo slobode, prvo, zato što je to protivno Božjoj volji i Božjim planovima i, drugo, ne mogu da krše načelo slobode zato što poštuju čoveka, zato što je čovek biće koje mora da bude poštovano, poštovano kao ličnost. Crkva može da odbacuje, i crkve jedne drugima odbacuju učenje, ali crkva nikad ne odbacuje vernike onih drugih crkava. Oni se spore samo sa učenjem, ali ne sa čovekom koji to učenje ispoveda i koji tom učenju pripada.
Ukratko rečeno, današnja Evropa i današnja Srbija ulaze u onaj nov civilizacijski horizont koji shvata da su crkve i verske zajednice sabrale u sebi velika duhovna iskustva koja mogu da budu vrlo korisna za uređivanje odnosa u ujedinjenoj Evropi. Mogu da budu pre svega korisna kao korektiv, ali mogu da budu korisna i kao podsticaj za određivanje prave mere slobode i utvrđivanje pravog dostojanstva ličnosti. Dostojanstvo ličnosti i potpuna sloboda – to su duhovne vrednosti na kojima počiva ujedinjena Evropa.
Imajući sve to na umu, imajući na umu srpsku pravnu tradiciju, imajući na umu srpsku kulturnu tradiciju, mi smo predložili zakon kojim idemo u susret ovom evropskom opredeljenju. Predložili smo zakon kojim crkvama i verskim zajednicama nudimo saradnju.
Mi crkve i verske zajednice ne primoravamo na saradnju, mi ni na koji način ne želimo da odredimo koji će i kakav oblik te saradnje biti, ali smo dužni da zakonom predvidimo da je saradnja između crkve i države u ostvarivanju opšteg dobra mogućna i poželjna; sa strane države je poželjna, a crkve će same odgovoriti koliko i kako taj poziv na saradnju prihvataju ili ne prihvataju. Jer, ovim zakonom, i to je njegova vrednost, utvrđena je potpuna autonomija crkava. Crkva je, dakle, nezavisna od države i crkva je odvojena od države u smislu da je potpuno autonomna. Sva demokratska društva su došla do jedne jednostavne svesti o tome da svaki demokratski pluralni poredak mora da ima u sebi dva pravna sistema. Jedno je civilni pravni sistem, drugo je crkveni pravni sistem. Ta dva pravna sistema moraju da nađu uslove za koegzistenciju i za međusobnu saradnju.
U Predlogu zakona koji je pred vama ugrađeno je načelo autonomije crkava, sa jedne strane, i ponuda države, sa druge strane, da sarađuje sa crkvama, da omogući crkvi prostor da pozitivno deluje u društvu, da svoja duhovna iskustva, svoje kulturne vrednosti prenese na celinu društva, da svoja moralna načela (a ta moralna načela, valjda niko ne spori, najviši su oblik morala koji je mogućno zamisliti) slobodno afirmiše u društvu. To je smisao i to je cilj ovog zakona.
Cilj je, dakle, da se, s jedne strane, svakom pojedincu zajamči potpuna verska sloboda, da mu se zajamči pravo da veruje, da ne veruje, da pripada crkvi, da ne pripada crkvi, da pripada ovoj ili onoj crkvi ili verskoj zajednici. S druge strane, cilj je zakona da obezbedi kolektivna verska prava. Kolektivna verska prava se ispoljavaju u crkvama i verskim zajednicama. Ovim zakonom svima se nudi mogućnost da sarađuju sa državom. Da sarađuju pre svega na planu unapređenja opšte kulture, verske kulture, opšteg obrazovanja i verskog obrazovanja.
Ovaj zakon je pisan dobrim delom i za gospođu Nestorović, zato što je antidiskriminatorski, zato što je ovo zakon koji pokušava da nosioce vere u Srbiji spasi diskriminacije kojoj su bili izloženi decenijama, a ta diskriminacija se ogledala u sledećem: ako se dete upisalo u bogosloviju, katoličku gimnaziju ili u neku medresu u Novom Pazaru ili u Beogradu, roditelj čije je dete otišlo tamo gubio je pravo na lični dodatak iako je ispunjavao druge uslove, zato što njegovo dete ne ide u školu? To dete je teško ostvarivalo i druge socijalne beneficije. Roditelji čija su deca odlazila u verske škole morali su da plaćaju internat višestruko skuplje nego u bilo kom drugom internatu. Zašto? Zato što je država dotirala sve srednjoškolske internate osim internata verskih škola. A zašto nije dotirala internate verskih škola? Pa, naprosto zato što nije smatrala da je to uopšte obrazovanje, da je to vrsta obrazovanja koja je neophodna građanima ove države.
Antidiskriminatorski je ovaj zakon i utoliko što pomaže i otvara mogućnosti da sveštenici i verski službenici u povoljnijim uslovima mogu da ostvaruju svoja penzijska i socijalna prava. Istina Bog, i pored toga što je komunistički režim bio rigidan prema crkvi, ili je bio potpuno ravnodušan, ili je u svojim nekim fazama bio antagonizovan sa crkvama, komunistička Srbija je sve do 1990. godine uplaćivala penzijsko i socijalno osiguranje sveštenicima i verskim službenicima u različitom iznosu: od 70% je počela, pa kad se došlo do 3% onda to više nije imalo nikakvog smisla i ukinuto je.
Ovim zakonom se ne uvode neke novine. Mi težimo da sve što su bila pozitivna iskustva u odnosima države i crkve sačuvamo, sublimišemo, i da ugradimo u ovaj zakon. Pozitivna iskustva u odnosima između države i crkve su da se država i crkva međusobno poštuju, to je ono što je najmanje; da sarađuju međusobno – to je ono što je najviše. I sva naša iskustva od 1804. do 1941. godine zasnovana su na tome da su država i crkva sarađivale u pojedinim zadacima od opšteg dobra i od zajedničkog nacionalnog i državnog interesa. Mi vraćamo tu dobru tradiciju i želimo da je reafirmišemo. Ova naša dobra tradicija je potpuno u skladu sa najboljim i najvažnijim kretanjima i težnjama u evropskom političkom i kulturnom prostoru danas.
Mi ovim zakonom pravimo snažan korak u procesima pregovora o pridruživanju Evropi zato što se njime legitimišemo kao država koja je multireligiozna, koja poštuje sve crkve i verske zajednice, koja je autohtono multikonfesionalna jer je domaće stanovništvo izdeljeno na jako mnogo crkava i verskih zajednica; među domaćim stanovništvom nema nijedne crkve koja postoji u Evropi a koja nema svoje pristalice u Srbiji – manje, veće, ukorenjene, neukorenjene, ali ih ima.
Afirmišemo, takođe, i određena pozitivna iskustva iz komunističkog perioda. Pozitivno iskustvo iz komunističkog perioda, iako su crkve bile degradirane, iako su u početku bile proganjane, pozitivno iskustvo jeste da se država ne meša u unutarcrkvene poslove ili bar da se ne meša otvoreno. U Kraljevini Srbiji i u Kraljevini Jugoslaviji država je, budući da je tesno sarađivala sa crkvom, imala određene ingerencije u čisto unutrašnjim crkvenim odnosima. U komunističkoj Jugoslaviji država nije imala otvoreno te ingerencije; a da li je prikriveno imala to je posebna priča, time se nećemo baviti.
Mi smo prihvatili staro načelo da država i crkva sarađuju, a prihvatili smo i ovo što je valjalo iz druge polovine 20. veka, a to je da je crkva autonomna. Nismo, međutim, prihvatili predrasudu da je crkva neka getoizovana, mala, zastarela organizacija koja nema pravo da uđe u društvo. Mi ovim zakonom ne uvodimo crkvu u državu. Mi samo pokazujemo gde je mesto i kakva je moguća uloga crkve u društvu.
A crkva će tu svoju ulogu i svoje mesto, koje joj se nudi ovim zakonom, iskoristiti na najbolji mogući način. Ovo je poziv samim crkvama da jače presaberu i kondenzuju svoje snage, svoje duhovne energije, i da snažnije stupe u javni život sa konstruktivnim (a uvek samo tako istupaju), trezvenim, duhovno promišljenim i korisnim, moralno utemeljenim stavovima o opštim pitanjima koja se tiču celokupnog naroda i države.
Uostalom, sve crkve i verske zajednice, u prvom redu hrišćanske crkve u Evropi, nastupaju snažno u sferi politike. Izjašnjavaju se o procesima globalizacije. Poručuju: proces globalizacije – ako to podrazumeva gubljenje nacionalnih identiteta, ako podrazumeva gubljenje verskih identiteta, ako će narod izgubiti svoju samobitnost, ako će pojedinačne i male kulture biti potpuno unificirane – to je proces koji je opasan, neprihvatljiv. Ujedinjenje Evrope i proces globalizacije treba da podrazumevaju poštovanje razlika, poštovanje svih naroda, tradicija, kultura i vera.
Budući da crkve u Evropi snažno nastupaju u korigovanju smisla i sadržaja globalizacije i da otvoreno nude duhovnu osnovu za ujedinjenu Evropu, one su u celoj Evropi sve prisutnije u političkom životu. Nisu sve prisutnije u političkom životu Srbije. Najmanje su prisutne u političkom životu Srbije. Vrlo su prisutne u političkom životu svih država Evrope, Evropske unije u prvom redu, zato što žele da budu korektiv, da upozore da se proces globalizacije ne može završiti dobro ako bude išao i zasnivao se samo na ekonomskim interesima.
Kult ekonomskih interesa, kult novca, uništava hrišćanski moral, razara ljudski moral, zato što čoveka odvraća od solidarnosti, od želje da bude u zajednici sa drugima, da deli tegobe i dobra koja ima sa drugima. Kult novca, kult moći – jeste kult hedonizma i kult konzumizma. Dakle, opredeljenje: proizvodimo što više da bismo trošili, jeste izvesna, ne mala opasnost za hrišćanske crkve, za njihovu kulturu, za njihovu duhovnost i njihov vrednosni sistem. Zato sve hrišćanske crkve u Evropi danas sarađuju.
Najotvoreniji, najživlji, mnogo življi dijalog sa Evropom imaju Srpska pravoslavna crkva i Rimokatolička crkva u Srbiji nego bilo koja politička stranka. One su u stalnom dijalogu. U tom stalnom dijalogu, koji se zove ekumenski dijalog, one pokušavaju da artikulišu zajedničku strategiju i zajednički stav pred istorijskim izazovima pred kojima se nalazi čovečanstvo; a proces globalizacije jeste izazov pred kojim se čovečanstvo nalazi. To nije utopija, to nije put ni u kakvu srećnu budućnost. To jednako jeste put pun opasnosti koje treba na vreme predvideti i izbeći i ostvariti taj projekat tako da se on ne okrene protiv samog sebe i da na kraju ne poništi volju, samobitnost, obraz, tradiciju, kulturu naroda koji su poverovali u projekte globalizacije.
Gospodo narodni poslanici, nisam govorio ovde o pojedinim rešenjima koja su data u Zakonu. O tome će biti reči i u raspravi u pojedinostima, a i u načelnoj raspravi. Postarao sam se da vam predstavim istorijski, kulturni, politički i civilizaciji kontekst u kome je nastao ovaj zakon koji se nudi Narodnoj skupštini na usvajanje. Narodna skupština jeste mesto gde će se čuti različiti koncepti o tome gde je i kakvo je mesto crkve u društvu. Da li ona ima mesta ili nema, ima li pravo da ima mesto u javnom životu ili nema pravo; ako ima svoje mesto, kakva je njena uloga i šta država može da učini da to njeno mesto i tu njenu ulogu potpuno zakonom garantuje.
Izbegavamo svaku pomisao da odustanemo od donošenja zakona da bismo i dalje mogli da sa crkvom sarađujemo bez zakona. Saradnja države i crkve mora da bude ozakonjena. Ne može da bude proizvoljna, ne može da bude voluntaristička, ne može crkva da se koristi u političke svrhe. Ovaj zakon štiti crkvu, a štiti i državu time što uspostavlja potpuno korektne odnose.
Na kraju treba reći i to da ovaj zakon garantuje prava svih. Ovaj zakon se ne uključuje ni u kakve dogmatske sporove među crkvama. Među hrišćanskim crkvama postoji jako mnogo unutrašnjih frakcija. One se međusobno ne slažu. Država ne može biti instrument koji presuđuje u tim dogmatskim sporovima. Država samo govori o verujućim ljudima i garantuje njihova prava, a unutrašnja saradnja među crkvama, unutrašnji sporovi, sve to spada u deo njihove unutrašnje slobode.
Završavajući ovo predugo slovo i očekujući sa zadovoljstvom da čujem drugačije koncepte i drugačiju filosofiju i drugačiju ideologiju u tretiranju odnosa između države i crkve, želeo bih samo da kažem da smo jedina evropska država koja ovaj zakon nema. Vreme je da imamo ovaj zakon. Vreme je bilo odavno, vreme je bilo odmah posle donošenja Ustava 1990. godine, vreme je bilo svake godine. Došli smo u situaciju da smo uspeli da usaglasimo stavove svih crkava i verskih zajednica u Srbiji, velikih i malih, i došli smo ipak u stanje kada je u Srbiji prevladala većinska svest koja tvrdi da između države i crkve nije potrebno dizati Berlinski zid i da načelo odvojenosti države i crkve ne podrazumeva nesaradnju, ne podrazumeva ni ravnodušnost, nego podrazumeva saradnju.
Nudeći saradnju crkvama i verskim zajednicama kakvu su ponudile sve evropske države, kakvu evropske demokratske države nikada nisu ni prekidale, uključujući se u novi proces u kome crkve u Evropi izlaze u javnost i počinju da saopštavaju svoje zajedničke stavove o civilizacijskim pitanjima, mi se ovim zakonom u stvari uključujemo u te procese, i to tako što našim crkvama otvaramo mogućnost da urade to isto ovde, i da ne budu više prinuđene da vode samo dijalog sa crkvama u Evropi, nego da mogu da vode dijalog i u Srbiji.
I da ne vode dijalog samo sa političkim strukturama u Evropi, nego da mogu da vode slobodan dijalog sa političkim snagama u svojoj državi, jer će u tom dijalogu imati šta da kažu.
Pri tome, sva odgovornost za svaku političku odluku, pa i odgovornost u odnosu na ovaj zakon, uvek će biti samo na političarima, ne može biti nikako na crkvi. Nekorektno je manipulisati crkvu i prebacivati na nju odgovornost. Mi smo odgovorni za sve što odlučimo i kako odlučimo. Ako smo trezveni političari, mi ćemo čuti šta i kako o nekim pojavama, nekim procesima – kulturnim, socijalnim, istorijskim – kažu crkve i verske zajednice; a one imaju šta da kažu zato što su u sebi sabrale sušta egzistencijalna iskustva. Kada je izgubio veru i u filosofiju i u ideologiju i u sistem, narod se vratio crkvama, očekujući da crkva kaže čoveku šta i kako na toj vetrometini i u tom bespuću u kome se našao. Šta u situaciji kada se izmaklo tle ispod nogu? Šta raditi kada se raspala država, kada se raspala ideologija, kada su počeli građanski ratovi? Narod je spontano prepoznao da crkva u svom iskustvu ima delotvorne odgovore na ova pitanja. Zato se narod vratio crkvama i verskim zajednicama.
Samo kao odgovor onima koji tvrde (kratak odgovor, neću ulaziti mnogo u polemiku) da je ova vlada suviše naklonjena crkvi. Crkve i verske zajednice je u javnost, u društveni život, vratio verujući narod, draga moja gospodo, zato što se verujući narod obratio tim organizacijama koje su nekada bile marginalizovane. Obratio se da nađe putokaz u istorijskom bespuću i egzistencijalnom tesnacu u kome se našao. Obratio im se do te mere da se popisom 2002. godine 95% stanovništva Srbije izjasnilo da pripada crkvama i verskim zajednicama. Nema više, ili ima vrlo malo, slobodnih strelaca u tom prostoru. Osim instituta državljanstva koji obuhvata sto posto ljudi, najširi institut, najšira ustanova, najširi sistem u Srbiji jesu crkve i verske zajednice. One okupljaju, one sabiraju najviše ljudi uz sebe.
Zato kada razmatramo ovaj zakon, moramo da budemo oprezni. Moramo da budemo svesni da mi svojim građanima, građanima Srbije, ovim zakonom iskazujemo poštovanje prema njihovoj verskoj pripadnosti i prema njihovim verskim organizacijama. Dajemo mogućnost njihovim verskim zajednicama da mogu da dišu punim plućima i da mogu slobodnije da deluju u Srbiji.
Ovaj zakon je antidiskriminatorski.
Ovo je zakon koji unapređuje verske slobode u Srbiji.
Ovo je zakon koji unapređuje ljudska prava u Srbiji.
Ovo je zakon koji predstavlja vrlo dobar podsticaj razvoju i političke i opšte kulture i razvoju verske kulture u Srbiji.
Verska kultura i versko obrazovanje svuda u Evropi predstavljaju vrlo visoke vrednosti, vrednosti koje se utkivaju u sistem sekularne civilizacije kao potpuno ravnopravni oblici i forme kulturnog delovanja. (Aplauz.)

Izvinite, gospodo narodni poslanici, neću se često javljati, samo kada treba da razjasnimo neke principijelne stavove.

Gospođo Nestorović, ja sam se vama obratio malopre zaista sa punim poštovanjem, računajući i znajući da vi i vaša stranka imate osećaj za obespravljene u Srbiji, i samo sam u tom smislu apelovao da podržite i verujući deo obespravljenih ljudi, da im omogućimo da budu ravnopravni.

Ono gde je načelno potrebno među nama razjašnjenje, to je tvrdnja da je ovo anticivilizacijski zakon. Vaše shvatanje civilizacije je prosvetiteljsko. Prosvetiteljsko shvatanje civilizacije podrazumeva da vera ima vrlo mali uticaj u oblikovanju socijalnog i kulturnog horizonta jednog društva.

Civilizacije su postojale i pre prosvetiteljstva i sve civilizacije pre prosvetiteljstva su bile religijske civilizacije. Sve civilizacije danas, koje prevazilaze prosvetiteljsko shvatanje civilizacije i prosvetiteljsku ideologiju, a prevazilaze je sve evropske države, ponovo otvaraju mogućnost da religija bude energija i faktor civilizovanog, kulturnog i društvenog života.

Najbolji primeri za to su ovi koje ste naveli vi. Na primer, vi ste skandalizujete što zakon predviđa da verski obredi mogu da se drže u vojsci. Kad je Slovenija postala članica NATO pakta, ona je ispunila sve vojne standarde i uslove. Onda se neko ko je vodio taj proces setio da pita - ljudi, gde su vam sveštenici u vojnim jedinicama? Slovenci su se čudili - kako sveštenici? Sad Slovenci u svakoj vojnoj jedinici moraju da imaju sveštenika, zato što je NATO pakt zasnovan na američkoj vojnoj doktrini. Američka vojna doktrina se menjala više puta, jedino nikada nije promenila stav da svaka vojna jedinica mora da ima sveštenika.

Vi imate, rekoste, problem sa prisustvom verske nastave u osnovnim i srednjim školama. Dajem vam jednu pouzdanu i proverenu informaciju. Pre nekoliko meseci Savet Evrope je u Kazanu držao jedan veliki skup koji je organizovao komitet ili komisija za omladinu, obrazovanje i sport. Jedan od zaključaka tog samita jeste da Savet Evrope pokrene inicijativu da se osnuje institut za religijsko obrazovanje evropske mladeži. Konstatovali su da omladina u Evropi ne poznaje religijske činjenice i da se mora osnovati institut koji će da sastavi program i da predloži udžbenike za izučavanje svih religija u Evropi.

Na molbu gospođe Price, koja je naš ambasador u stalnoj misiji pri Savetu Evrope, izvestio sam je o tome kakvo je stanje u Srbiji. Rekao sam da je Vlada formirala Komisiju za versku nastavu, da su u Komisiji zastupljeni predstavnici svih verskih zajednica, da u Komisiji imamo stručnjake, ni jednog političara, Ministarstva prosvete i Ministarstva vere, da oni predlažu udžbenike i programe za obuku i usavršavanje veroučitelja. Odgovor iz naše misije u Savetu Evrope je da će na sledećem samitu Savet Evrope osnovati taj institut, iskustva Srbije će biti referenca, reći će svi - ugledajte se na Srbiju. Ljudi znaju kako se to radi. Sada nam vi govorite da danas ovde donosimo neki antievropski zakon.

Problem je još jedan. Načelno je pitanje da li u jednoj demokratskoj državi mogu da postoje dva pravna sistema. Gospođa Nestorović se užasava od mogućnosti da postoje dva pravna sistema.

Ne postoji ni jedna evropska država u kojoj nisu na snazi dva pravna sistema: civilni pravni sistem (državni, građanski) i pravni sistem crkava i verskih zajednica. Zašto je to tako? Zato što su se pravni sistemi država, kao i same države, društva, ideologije i kulture, stalno menjali, a pravni sistem crkava je ostajao uvek isti. Taj trajan pravni sistem se uvek inkorporira u bilo koji civilni sistem, osim kada je neki civilni sistem rigidan i kada kaže - mi ne priznajemo pravni poredak crkava.

Kad se u Zakonu kaže da crkva ima svoju zakonodavnu vlast, to se čita ovako: ona ima svoj ustav, ima svoje zakone, svoje sudove. Crkveni kazneni zakonik je 19 puta obimniji nego državni zakonik. Crkveno pravo je razuđenije, starije i trajnije nego bilo koji pravni sistem. Zato taj pravni sistem, ta autonomna pravna moć crkava i verskih zajednica nikada ne može biti suspendovana. Ona postoji. Pitanje je samo kakav ćemo mi odnos prema tome uspostaviti.

Nigde u Evropi nije moguće ući u crkvu i reći - daj da vidimo kako primenjujete svoja prava, da li vi poštujete ljudska prava, da li vi iskušenike u manastirima izlažete prevelikim obavezama, da li dobro hranite đake u bogoslovijama, da li ih terate da sredom i petkom poste, zašto da poste, oni su mladi i treba da se razvijaju. Verujem da to vama ne pada na um. Nigde se to ne događa. To je unutrašnji poredak. To je kanonsko pravo. Nije strašno što ono postoji. Bilo bi strašno da ga nema. Strašno je ako mi ne uspemo da uspostavimo konstruktivan odnos prema njemu, odnos poštovanja i priznavanja.

Ovo je naša poslednja načelna razlika i bolje je da ove načelne razlike odmah raskrstimo. Nikako nije moguće reći da ovde crkva postaje politički partner države. To je apsolutno isključeno. Isključeno je iz dva razloga. Prvi razlog je što to ovaj zakon ne omogućava; a drugi, zato što unutrašnji crkveni propisi, propisi svih crkava i verskih zajednica brane svojim sveštenicima i verskim službenicima da se politički angažuju u dnevnom smislu. Oni ih podstiču da se angažuju u humanitarnom smislu, socijalnom, da okupljaju sav narod, da sa svim ljudima, bez obzira kojoj političkoj stranci pripadaju, uspostave isti odnos, da svima pruže duhovnu utehu, da onaj ko traži od njih bilo koju vrstu pomoći dobije pomoć. Baš zato nije moguće da oni budu političari.

Ne bojte se, niti će crkva tražiti, niti će ikada dobiti kvotu da ima ovde svoje poslanike. Neće zato što, između ostalog, oni se malo ustručavaju i, sa oproštenjem, misle da nismo baš najbolje društvo za njih. Verovatno greše, ali oni ne žele, a zabranjuju im to i propisi, pošto sveštenički poziv isključuje mogućnost da se sveštenik bavi politikom, jer ako pripada jednoj stranci, on ne pripada narodu. Služba sveštenika je služba narodu, a ne služba političkim strankama i političkim programima.

Dakle, ako smo uspeli da artikulišemo ove načelne razlike, onda možemo razgovarati posle u pojedinostima. Prihvatio sam neke vaše amandmane, nisam prihvatio one amandmane kojima ste negirali verski pluralizam u Srbiji, kojima ste negirali stečena prava, amandmane u kojima ste tvrdili da u Srbiji ne postoji Islamska zajednica, Jevrejska zajednica, protestantske crkve, da ne postoji Rimokatolička crkva i da ne postoji Srpska pravoslavna crkva.

Dobro za ovu, pošto kažete da je svakako favorizujemo; za nju bismo vam progledali kroz prste. Ali, kao ministar vera koji, vama se čini govori kao vladika, ja vam ne dajem da poreknete da u Srbiji postoji Rimokatolička crkva. Ne možete da mi poreknete da u Srbiji postoji Islamska zajednica. Vi ste predlagali da se svi ti članovi brišu. A zajednicama se u tim članovima iskazuje njihov identitet. Što da ih brišemo? Imaju ime, prezime, tradiciju, neka ih neka postoje.

Nemojte da iz prosvetiteljskog dogmatizma previđate posebnost socijalnih organizacija koje postoje, koje imaju svoje ime, koje imaju svoj identitet, a vi kao stranka, koliko poznajem ideologiju socijaldemokratije, branite identitet i pravo, i ime i prezime, i slobodu delovanja svake organizacije. Zašto onda ograničavati crkve? One neće ni više ni manje, nego sindikat, ili već ne znam koja organizacija koja vam je bliska. Ako ima sindikat pravo, ima pravo i crkva, što da nema

 

Da vas ne dovodim u priliku da se vi izvinite, ja se izvinjavam. Ali, objašnjavao sam zašto se sveštenici ne bave politikom. Stvarno zato što imaju drugi posao. I promašio sam reč: trebalo je da kažem da ovo nije odgovarajući ambijent, a ne odgovarajuće društvo, jer ambijent u kome živi sveštenik je crkva i ljudi oko crkve. Ali sam rekao to što sam rekao i zaista se izvinjavam. Ovaj primer sa NATO paktom, prosto sam hteo da ilustrujem neke od svojih teza.

Zahvaljujem gospodinu Nikoliću na zaista detaljnoj analizi ovog Zakona, kako osnovne konstrukcije, tako i pojedinih nedorečenih članova. Dobar deo ovih primedaba, posebno onih ključnih, Odbor za evropske integracije i Zakonodavni odbor su usvojili u obliku amandmana i time su ugrađeni u zakon.

Ono što nije moglo da se menja i ono gde se ne slažemo sasvim, to je naslov Zakona. Verske slobode su ustavna kategorija. Ovo je zakon koji govori o crkvama i verskim zajednicama i govori upravo – iako smo tu reč izostavili u amandmanu – o korporativnim subjektima, više nego o individualnim slobodama. Individualne slobode su obrađene u tri člana, a onda se govori o korporativnim subjektima verske slobode.

Naravno, to uopšte ne podrazumeva da se crkve osnivaju po ovom zakonu ili da su osnovane po bilo kom zakonu. Zna se kako su osnovane crkve, pogotovo se zna kako je hrišćanska crkva osnovana. Osnovao je Sin Božji i Apostoli. Dakle, ne po zakonu, nego po otkrovenju. Ovo nije zakon koji osniva crkve, ovo je zakon koji govori o tome kakvo je mesto crkava danas u srpskom društvu.

Kad uspostavljamo pravni kontinuitet crkvama i verskim zajednicama, činimo to iz jednostavnih razloga - želimo da pokažemo, s jedne strane, da su ovih sedam tradicionalnih crkava bile i ranije tretirane u našoj pravnoj tradiciji kao važne socijalne ustanove, kao javne crkve i verske zajednice, a s druge strane želimo da pokažemo da Srbija nije pusta zemlja što se pravne tradicije tiče.

Imamo dugu pravnu tradiciju, dobru pravnu tradiciju. Pošto sad nemamo nikakvog zakona na snazi, ako zaboravimo da se oslonimo na svoju tradiciju, ispašće kao da Srbija tek sad kao neka, ne bih rekao prehrišćanska, nego precivilizacijska zajednica, počinje da prepoznaje crkve i verske zajednice, pa ih nekim zakonom osniva.

Zato smo insistirali u zakonu na pravnom kontinuitetu: da bismo rehabilitovali, reafirmisali svoju tradiciju, i da bismo izbegli da donesemo jednoobrazan zakon, neodređen, zakon u kome se niko ne pominje imenom i prezimenom, zakon ustavnog tipa koji ne znači ništa, zakon kakav su morale da donesu mnoge zemlje koje su bile pod komunizmom. Dakle, insistirali smo na svojoj pravnoj tradiciji, da pokažemo da mi ovakve zakone imamo pre onih koji žele da nam izdiktiraju neki prazan zakon ustavnog tipa.

Kad smo već kod ustavnih odredbi, vi ste dobro primetili da se ovaj zakon ponaša kao neka vrsta ustava, da usmerava i da obavezuje druge zakone. Ovo, po prirodi, jesu zakoni ustavnog karaktera, ali postojeći Ustav brani da propišemo da će država izdvojiti sredstva za, recimo, penzijsko i socijalno, jer nam on samo govori da možemo. Vladajući Ustav kaže da država može da pomaže crkvama i verskim zajednicama, nema obaveza. Iz te ustavne odredbe mi nismo izvlačili nikakvu obavezu za državu, zato što su nam pravnici rekli da bismo time ušli u koliziju sa ustavnom odredbom.

Ono gde se sasvim slažemo, to je da član 17. mora da se preformuliše i da postupak registracije mora drugačije da se predvidi. Prijave za registraciju jesu zahtevi i ne registruje se crkve po automatizmu, nego ipak po razmatranju zahteva.

Gospodine Nikoliću, ono gde sa vama, kao iskusnim poslanikom i dobrim znalcem srpskog pravnog sistema, ne mogu nikako da se složim, to je način na koji predlažete da se daju dotacije crkvama i verskim zajednicama. Vi znate da Zakon o budžetu i Zakon o budžetskom sistemu ta sredstva vodi na EK 4181 koja se zove - dotacije nevladinim organizacijama. Kad neko daje dotacije, on ne može da daje nekome i da kaže - uzmi ovo i rasporedi za šta ti treba.

Dotacije su uvek namenske. One se isplaćuju preko centralnog računa crkava, ali ne može ukupna suma da se rasporedi na eparhije, na druge crkve i verske zajednice, nego se kaže: država je zainteresovana da unapredi versko obrazovanje.

Država je zainteresovana da bogoslovije za četiri godine budu među najboljima, ako ne i najbolje srednje škole u Srbiji, a imaju uslova za to; država je zainteresovana da finansira dela visoke teološke literature, nismo zainteresovani da finansiramo crkveni kalendar, ali prevod dela svetih otaca sa starogrčkog ili prevod najboljih dela iz savremene teološke misli Rusije, Grčke, Engleske, Francuske, za to jesmo zainteresovani. To nije tržišna knjiga, ona ne može sama da se izdržava i mi možemo to da finansiramo, ali ne možemo finansirati neke manifestacije koje to mogu same.

Prosto, zakon ne dozvoljava da se dotacije daju bez namene. Onaj ko daje dotaciju, daje za određenu namenu. Dotacije su po prirodi stvari namenske, a onaj ko je primio dotaciju mora da dade dokaze da je namenski utrošio sredstva. Npr. ako jedna crkvena izdavačka kuća dobije novac da štampa izdavanje sabranih dela Nikodima Milaša, a to je najbolji crkveni istoričar i pravni mislilac koga smo imali, onda mora da stavi da je to štampano dotacijom, odnosno uz pomoć Ministarstva vera. Ne bismo dali za neku drugu knjigu. Dakle, to je ono što nije mogućno prihvatiti.

Pošto je gospođa podnela prva amandman, većinu ovih stvari koje ste vi tražili svojim amandmanima, Odbor za evropske integracije i Zakonodavni odbor su uneli u svoje amandmane (počev od onoga da se reč "samostalno" briše). Dakle, imamo mogućnost za dogovor; ja sam predlagao da se sretnem sa vašim poslanicima koji su podneli amandmane, niste vi bili tu, pa da vidimo, da nađemo neku srednju meru. Nije moguće ovako kako vi tražite. Zašto nije moguće?

Vi ste lepo govorili o verskim slobodama u Srbiji, lepo ste govorili o tradicijama, o tradiciji verskog pluralizma u Srbiji. Mi znamo da je Knez Miloš doneo ukaz kojim je priznao slobodu Jevrejima. Znamo da je Aleksandar Karađorđević priznao slobodu protestantima. Znamo da je onaj ugovor koji je Kraljevina Srbija potpisala sa Svetom stolicom priznao Katoličku crkvu.

Mi znamo i ono na čemu vi insistirate. Znamo da živimo u državi u kojoj ne postoje samo tradicionalne crkve i verske zajednice, nego postoje i neke nove crkve. Recimo, Adventistička crkva je postojala u 19. veku, postojala je u Kraljevini Srbiji, u Kraljevini Jugoslaviji, registrovana je u SFRJ; Baptistička crkva, sve ove koje su nabrojane u Zakonu, postojale su u Kraljevini Srbiji, u Kraljevini Jugoslaviji su dobijale potvrde da imaju pravo da slobodno deluju i neku vrstu pravnog statusa, a dobile su legitimitet Zakonom iz 1953. Sada one već jesu registrovane. To jesu verske organizacije koje postoje.

Mi moramo da shvatimo jednu stvar. Osim novih protestantskih crkava postoje lažne religijske organizacije koje se pokrivaju religijskom inspiracijom, tobože, a deluju destruktivno.

Njih član 3. Zakona potpuno eliminiše. Niko od njih ne može biti registrovan.

Drugo, ako je neko slagao, pa predstavio da širi veru i ljubav prema čoveku, a počeo da švercuje automobile, on ne radi osnovnu delatnost i po Zakonu, videli ste i sami, on se jednostavno briše iz Registra.

Ako neko napada privatnu imovinu, slobodu dece, ako ih zloupotrebljava, to nije tema ovog zakona. Ovaj Zakon nema instrumente da to kazni, ali on to zabranjuje, a dužan je da deluje Krivični zakonik, mnogi drugi zakoni, jer sve su to krivična dela, a deluje i socijalna preventiva.

Pojavama o kojima se ovde govori, destruktivnim, bave se Ministarstvo zdravlja, Ministarstvo za socijalna pitanja, Ministarstvo unutrašnjih poslova i pravosuđe. Te pojave nemaju veze sa verom, nego sa socijalnom patologijom. Različni oblici socijalne patologije tretiraju se u različitim institucijama i na različite načine.

Jednostavno, mi nismo mogli zbog toga što evidentno postoje i sekte, kvazireligijske organizacije nejasnih namera, ili jasno osvedočenih loših namera i loše prakse, nismo mogli zbog njih svima ograničiti verske slobode. Mi njih ne tretiramo kao verske zajednice. One nisu crkve, one nisu verske zajednice, one nisu verske organizacije. To su neke neformalne ili formalne grupe građana, ilegalne ili legalne organizacije koje deluju na potpuno drugim talasnim dužinama.

Niko od njih nema inspiraciju, istinsku inspiraciju, ni u Novom Zavetu, ni u Starom Zavetu. Oni nalaze inspiraciju u nekim psihološkim teorijama, nekim alternativnim psihoterapijskim metodama. Ne može niko pričati da je društvo za transcendentalnu meditaciju verska zajednica. To je prosto van svake logike. To je grupa koja se bavi psihotreninzima. Psihotrening bilo koje vrste može da spada u metod alternativne medicine, alternativne psihijatrije. Ali, ako time šteti zdravlju onih koje uvlači u tu vrstu treninga ili terapije, onda to spada u nadležnost Ministarstva unutrašnjih poslova koje mora da sprečava takve pojave.

O takvim pojavama, o onome što je potpuna zloupotreba ili što je lažno preuzimanje imena verske zajednice, što je pokrivanje verskom slobodom i inspiracijom da bi se ostvarivali neki drugi ciljevi, o takvim pojavama i takvim organizacijama u Zakonu nije reč i one ovde nemaju mesto. Sada svi navode primer satanista. Kakve veze imaju satanisti sa verom? Lepo u 1. članu piše da je ovo zakon koji uređuje odnose među ljudima koji veruju u Boga. Ne mogu se priznavati antireligijske grupe.

Postoje antireligijske organizacije, ali one ne spadaju u verske zajednice, ni u crkve, niti njih na bilo koji način može da tretira ovaj zakon. One prosto nemaju nijednu mogućnost da budu registrovane po ovom zakonu.

Gospodine Nikoliću, vi ste bili tako vispreni i nalazili i logičke i gramatičke antinomije u tekstu Zakona, i hvala vam za to, uvek se to može naći. Imate tu i Vi jednu nedoslednost. Jeste za potpunu versku slobodu, za to da se Srbija predstavi kao država koja poštuje svoju tradiciju tolerancije crkava i verskih zajednica; jeste i za to da se Srbija predstavi kao država koja je odmakla u negovanju verskih sloboda, ne da zaostaje; jeste za sve to što je pozitivno i u našoj tradiciji i u našoj savremenosti.

Ali, morate da priznate i ono što ste i sami rekli, a ja to ovde javno kažem za ovom govornicom. Ovaj zakon daje slobodu svima, ali ovaj zakon državi ostavlja pravo da sarađuje samo sa nekim crkvama i verskim zajednicama, a sa drugima ne. Svi ste slobodni ako ne delujete destruktivno, ako ne gazite član 3, ali država ima pravo da izabere s kojom će crkvom da sarađuje. Ima zato što je ovo zakon koji je objedinio dva međusobno teško spojiva načela: načelo pune verske slobode i režim tzv. priznate crkve.

Režim priznate crkve podrazumeva upravo ovo: svi ste slobodni, sve vas poštujemo, niko ne sme da vas dira, ne sme niko da napada objekte ni adventističke ni bilo koje crkve, zato što je to krivično delo i zato što to ne dozvoljava ni ovaj zakon, zato što nam to ne podnosi obraz, zato što to osuđuju i tradicionalne crkve i verske zajednice; one se sablažnjavaju da neko napada na bilo čiji hram, pošto one ne osuđuju ljude koji pripadaju drugim verskim organizacijama, ne odbacuju ljude, nego samo ne prihvataju njihova učenja. Dakle, iz svega toga se izvodi jedan jednostavan stav - mi vas poštujemo, država vas štiti, ali država može da sa vama sarađuje, da vam da poreske olakšice, ili ne da. Zašto može? I zašto ne mora da dade svima?

Ako Ministarstvo poljoprivrede može da kaže da će ove godine dotirati ili subvencionisati proizvodnju pšenice i suncokreta, a neće soju zato što nemamo potrebe za sojom, po analogiji režim priznatih crkava ostavlja državi pravo da procenjujući interese – svoje interese, državne interese, narodne interese, nacionalne interese – sa nekima sarađuje, sa nekima ne.

Ali, i tu se sa vama potpuno slažem, sloboda pripada svima, osim onima koji svojom slobodom ugrožavaju druge ljude. Sloboda pripada svima zato što je slobodu darovao ne ovaj ili onaj zakon, već je sloboda božiji dar čoveku; i svako ko poriče slobodu čovekovu, suprotstavlja se Božjoj volji i Njegovim planovima. Dakle, zakon ne može da ograniči slobode, ali naravno može da ograniči njihove zloupotrebe.

Još jednom vam hvala na detaljnim analizama. Kada bude reč o amandmanima, možda ćemo imati priliku još da se razumemo. Ono što je bilo ključno u vašim amandmanima bio je član 17. Član 17. više ne izgleda tako. Došli smo do kompromisnog rešenja koje nije potpuno kao vaše, jer bi vašim rešenjem morali da se brišu svi i da im se zabrani bilo kakva registracija. Kolega kaže - naravno, ali to bi bilo drastično narušavanje verskih sloboda. Našli smo kompromis, a vi možete, naravno, po savesti da raspravljate o ovom zakonu i o amandmanima koje ste podneli.

Jedno konkretno i jedno načelno objašnjenje. Ovi primeri, gospodine poslaniče, koje ste navodili, radi takvih primera i stoji da mi možemo da se ravnamo prema odlukama sudova u zemljama Evropske unije, to je nešto što nam omogućava da postupamo kao i oni, a da ne budemo žigosani da ograničavamo verske slobode.

Ovde je u ranim popodnevnim satima bilo nesporazuma o tome šta je to versko obrazovanje i ko je nadležan da ga održava; čije su to nadležnosti; zašto bi verske škole morale da imaju organizacionu, programsku i kadrovsku autonomiju?

Pod pojmom verska škola podrazumeva se škola, i to je jasno iz Zakona, koja školuje decu za sveštenike i verske službenike. Verska škola je bogoslovija, katolička gimnazija i medresa. Mi nemamo drugih verskih škola. Ima još nekih gimnazija, i druge crkve imaju svoje gimnazije, kao Adventistička crkva. To su verske škole koje su osnovale crkve i one same sastavljaju programe, i biraju nastavni kadar, i imaju organizacionu i programsku autonomiju, a to znači, na primer, da ne moraju da prate kalendar Ministarstva prosvete, jer u svim bogoslovijama subotom se ide u školu, ali se zato ne ide ni jednim danom označenim crvenim slovom. O tim verskim školama se govori.

To treba razlikovati od verskog obrazovanja koje se vrše kroz veronauku u osnovnim i srednjim školama. Za veronauku je nadležna vladina Komisija za versku nastavu i Ministarstvo prosvete, a minimalno Ministarstvo vera. Tu mora da se poštuju određeni standardi koji važe za sve, a koje je propisalo Ministarstvo prosvete.

U verskim školama koje su osnovale crkve, koje izdržavaju crkve a može da ih pomaže i najčešće ih pomaže država, Ministarstvo prosvete nema nikakve nadležnosti. Ali ako te škole hoće da uđu u obrazovni sistem, da budu prihvaćene kao sve druge škole, onda minimalne standarde moraju da ispune. Minimalni standardi su ako se kaže da za svaki predmet mora da postoji profesor sa fakultetskom diplomom, da ne može jedan profesor predavati pet predmeta, da ne može sveštenik predavati engleski jezik ili nacionalnu istoriju ili srpsku književnost i da te predmete mora da predaje onaj ko je završio odgovarajući fakultet. Samo u tom segmentu se verske škole moraju prilagoditi standardima Ministarstva prosvete. Ako ne žele da uđu u sistem obrazovanja, onda je njihova autonomija besprekorna.

Sada nešto moram da kažem kada je reč o tome šta ovaj zakon omogućava i šta onemogućava. Vi ste naveli šta hrišćanska Adventistička crkva ima u svetu, šta ima u Srbiji. Da li je to po ovom zakonu? Nije. Ona to ima zato što postoji po nekim drugim zakonima. Ovaj zakon ono što je već stečeno pravo po nekim drugim zakonima, prosto ne može da ukine, niti ima nameru, niti ima razloga. Adventistički fakultet na Banovom Brdu ima dobar nastavni program, ima dobre profesore i ima vrlo bistre studente. Nisu pokazali nigde ničim da deluju asocijalno; naprotiv, pokazali su volju da sarađuju sa drugim teološkim fakultetima koji ih ne prihvataju; nisu preduzeli ni jednu akciju koja bi mogla da bude žigosana kao neprihvatljiva sa socijalnog, kulturnog ili medicinskog stanovišta. Prema tome, to je njihovo stečeno pravo, a nisu ta prava stekli po ovom zakonu o kome danas pričamo, nego po drugim zakonima.

Ja vas molim, molim poslanika SRS, kada o ovome razgovaramo, da imamo u vidu stvarnost.

Ništa ovaj zakon nikome ne omogućava više nego što sada ima. Ovaj zakon uvodi red i poredak u ovoj oblasti. Ovaj zakon ne služi da namiri želje jednih, drugih ili trećih. Zakoni se ne pišu da ispunjavaju želje.

Ovaj zakon ne ispunjava želje ni jedne crkve. Ovaj zakon uvodi red i namiruje pravdu. Smisao zakona jeste u tome da obezbedi slobodu, da namiri pravdu i da uvede red. Što se želja tiče, zadovoljstava, nezadovoljstava, to ne spada u predmet zakonske regulative, to je deo neposrednog života.

Dakle, ne možete sada predstavljati javnosti da mi donosimo zakon kojim želimo da podstaknemo neke male verske zajednice da deluju aktivnije. One deluju tako kako deluju, postoje, ovim zakonom im se sloboda jemči, ali se uvodi red, ukida se automatska registracija svima. Mi smo amandmanima ukinuli automatsku registraciju i tradicionalnim crkvama polazeći od sledeće pretpostavke. Možda SPC ne želi da bude registrovana, možda Islamska verska zajednica u Srbiji ne želi da bude registrovana. Elementarno je versko pravo, pravo svake verske organizacije, da bude registrovana ili da ne bude registrovana.

Kada je donet zakon 1953. godine mnoge su se crkve registrovale, pogotovu one koje nisu bile registrovane u Kraljevini Jugoslaviji, ali SPC se nikada nije registrovala po tom zakonu. Budući da je to zakon Kraljevine Jugoslavije, da je ukinut, SPC od 1945. godine do dana današnjeg deluje kao alegalna organizacija; nije ilegalna, jer svi znamo da postoji, ali je alegalna jer nije ušla u pravni sistem, nije htela da se registruje.

Ovaj zakon ne može nikoga silom registrovati, nikoga; ko želi da se registruje, želi, nema automatizma; a ko ne želi, ne mora da se registruje, to je deo njegovog prava; i onaj ko je registrovan i onaj ko nije registrovan, mora da uživa slobodu. Sloboda je zagarantovana i onima koji se upišu u Registar, kao i onima koji se ne upišu, ako ne narušavaju član treći.

 

Poštovani narodni poslanici, po završetku ove višednevne, iscrpne, a sudeći po broju prisutnih poslanika u sali i iscrpljujuće rasprave, Narodna skupština Srbije moraće da donese jednu politički vrlo odgovornu odluku. Slažemo se verovatno da je za svaku narodnu skupštinu najodgovorniji politički trenutak onaj kada bira jednu vladu i kada tu vladu razrešava.
Predsednik Vlade o kojoj danas pričamo ovih dana je plasirao jednu dosta zgodnu političku dosetku govoreći o radu svog kabineta. On je rekao - Vlada koju su demokratske snage Srbije izabrale 2001. godine dobila je mandat da menja, a ne da vlada. Dobro, da ne ulazimo sada u male logičke protivurečnosti u toj izjavi, nego da je shvatimo vrlo ozbiljno i da vidimo ako Vlada nije vladala, šta je i kako je menjala.
O tome se ovih dana vodi rasprava u ovoj skupštini.
Kao što ste videli danas, posebna pažnja je posvećena ekonomskom i privrednom sektoru; tu je zaista bilo nekih promena.
Kakve su te promene, da li su nabolje, da li su nagore, da li su očigledno dobre, da li je njihov krajnji ishod neizvestan, odnosno koji će krajnji rezultat izvršenih promena biti, o tome se, koliko smo obavešteni, spore i ekonomski stručnjaci, spore se čak i ekonomisti koji su bliski Vladi.
Ja ću ostaviti na stranu to pitanje i posvetiću vašu pažnju jednom drugom segmentu promena u Srbiji.
Naime, Vlada je 2001. godine dobila mandat, kako ja razumem, u prvom redu da izvrši promenu političkog sistema u Srbiji. Promena političkog sistema u Srbiji bila je neophodna najmanje sa dva razloga. Prvi je zato što je politički sistem koji je izgrađen u poslednjoj deceniji 20. veka u Srbiji doveo državu u nesaglasje sa civilizacijskim tokovima i okruženjem. Drugi, zato što su građani tom političkom sistemu iskazali nepoverenje na izborima.
Koliko je, šta je i kako je urađeno na promeni političkog uređenja u Srbiji od 2001. godine do danas? Ono što je očigledna promena, promenili su se ljudi koji vode državnu politiku. Došli su novi ljudi. Promenila se politička retorika, promenile su se političke ideje, promenila se i politička orijentacija utoliko što su Vlada koja je izabrana 2001. godine i ova skupština - sledeći glas i želju naroda, a sve je to iskazano na izborima 2000. godine - proklamovale proevropsku političku orijentaciju.
Proevropska politička orijentacija je zaista bila želja građana 2000. godine, i to je ono što je želja i danas.
Međutim, da li su promenom samih ljudi i promenom političke retorike, promenom političkih ideja, pa i političke orijentacije države, da li je u svim tim promenama izvršena i promena političkog sistema?
Po mom dubokom uverenju i po mišljenju mnogih građana u Srbiji, rekao bih čak većinskog dela građana u Srbiji, politički sistem u Srbiji nije izmenjen.
Ako danas pokušavamo da definišemo političko uređenje u kojem živimo, onda se ono najkraće može da nazove degenerisan i haotizovan partijski sistem. Haotizovan utoliko što je ona etika koja je držala jednopartijski sistem u doba komunizma, početkom devedesetih godina proglašena nevažećom, pa je dozvoljena jedna proizvoljna sloboda za nosioce političke vlasti; a partijski zato što je sve vreme u poslednjoj deceniji 20. veka ostala nejasna razlika između partije, vladajuće partije, države i naroda. Od 1990. godine do 2000. godine i od 2000. do 2003. godine, mi nismo uspeli da shvatimo da višestranački sistem nije isto što i demokratski uređeno društvo; nismo uspeli da shvatimo da postoji nešto što je državni interes i da država kao entitet stoji iznad svake i svih partija, pa i iznad vladajuće partije, bilo da je ona jedna, bilo da ih je 18 ili 27.
Partijski sistem je u poslednje tri godine delovao, i to ne samo po inerciji, što bi moglo da se razume. U poslednje tri godine pokušano je da se partijski sistem revitalizuje. Govorim ovo sa blagim razočarenjem, ali ne sa iznenađenjem. Shvatio sam krajem 2001. godine da Vlada ima više smernica i da je ideološki ambivalentna, ali da je jedna od njenih težnji restauracija partijske države.
Evo primera kako je delovala partijska država. Predsedništvo DOS-a, a mislim i kolegijum Vlade, u ovom vremenu su postojali kao centar političke moći, centar u kojem se sabira neka moć da se društvom i državom upravlja mimo institucija. Predsedništvo DOS-a i kolegijum Vlade su bili iznad Skupštine i bili su iznad predsednika države, iznad Ustava i Ustavnog suda.
Nije dobro da ostaju takvi centri moći i da oni donose političke odluke, a onda da traže od institucija da njihove političke odluke sprovedu. Takva je bila, recimo, politička odluka oko toga da li ćemo imati ili nemati predsednika, kada ćemo imati predsedničke izbore, i ako je jasno bilo da od 2000. godine nemamo predsednika, zato što Milutinović nije mogao sa poznatih razloga da vrši funkciju, nego je sve te nadležnosti vršio predsednik Vlade. Takva je odluka da li ćemo imati Ustavni sud ili nećemo, da li će se odluke Ustavnog suda interpretirati ovako ili onako, da li će se sprovoditi; politička je odluka da li će se skupštinski sastav menjati oduzimanjem, odnosno vraćanjem mandata itd.
Sve su to političke odluke koje su donete izvan institucija, donete su u centrima političke moći, a institucije su upotrebljene da te odluke sprovedu.
Uzmimo jedan mali primer kako deluje partijska država u Srbiji. Kada je DOS preuzeo vlast 2001. godine on je imao običaj sa smenjuje kadrove koje su postavili ljudi iz prethodnog režima. Skoro su bili neki dopunski izbori u jednom gradu u Srbiji od 80.000 stanovnika, a ti dopunski izbori rezultirali su time da se vrati stara koalicija na vlast, i oni su za jedan dan smenili 176 ljudi i postavili nove.
Ako vlast u jednom gradu od 50.000 ljudi ima moć da postavlja toliki broj ljudi, onda nam to govori da u Srbiji politika i političari imaju prejak uticaj na upravu. Zato mi nemamo ni odgovornu upravu, ni stručnu, jer se obično postavljaju kadrovi ne po znanju i sposobnostima nego po lojalnosti partijama. Suviše mnogo uticaja ima politika, i to ne samo u ekonomiji, o čemu ću nešto reći kasnije. Politika i političke stranke i centri političke moći imaju nesnošljivo visok stepen uticaja na upravu, na upravljanje zajedničkim dobrima i na upravljanje javnim poslovima.
Evo još jedan mali primer. Pre neki dan gospodin premijer i jedan poslanik vode živahnu polemiku, izlaze i jedan i drugi za govornicu više puta. Narodni poslanik dokazuje da je u nekom javnom preduzeću urađen neki tender na loš način, premijer dokazuje da nije, a onda kaže narodnom poslaniku - vi ste bili u upravnom odboru, vi ste krivi.
Pošto je Vlada na dnevnom redu, sada ćemo, gospodo, da budemo malo i mi na dnevnom redu, mi poslanici. Sebe prvog stavljam na dnevni red. Niko ne može da postavi u ovoj državi jedno logično pitanje: otkud narodni poslanik u upravnom odboru. Šta će narodni poslanik u upravnom odboru jednog javnog preduzeća? On je tamo da štiti javni interes. Pošto u Srbiji ima mnogo javnih interesa, zajedničkih dobara, da li to znači da su narodni poslanici toliko besposleni ili toliko jaki da mogu da obavljaju pet ili deset funkcija?
Da li se vi sećate, gospodo, kako smo se mi krstili i sablažnjavali kada smo posle izbora 2000. godine saznali koliko je ljudi iz prethodnog režima bilo po upravnim odborima i kada smo konstatovali da je bilo ljudi koji su, osim što su bili članovi Vlade ili članovi parlamenta, bili i članovi deset, dvanaest i petnaest upravnih odbora? Mi smo se smejali zato što se time ruše zakoni fizike. Fizički zakon je vreme, a ne može jedan čovek istovremeno da obavlja odgovorno više od jedne ili dve funkcije, ne može dvanaest.
Onda je jedan poslanik iz tog režima rekao - da, ali ja nisam primao pare, sve pare koje su bile namenjene meni otišle su mojoj stranci. U čemu je razlika? Za preduzeće koje je dalo pare nema razlika da li su otišle jednoj stranci ili su otišle jednom čoveku? Neki se brane time - da, mi jesmo u upravnim odborima, ali ne primamo pare. Naravno da ne primate pare, ali koliko ste plaćeni tako i upravljate, a to znači nikako, neodgovorno i nestručno. Takvi upravni odbori, koje imenuju političari opšte prakse - jer našim javnim poslovima i javnim dobrima ne rukovode stručnjaci nego političari opšte prakse - takvi upravni odbori koji su imenovani od takvih organa služe samo kao paravani za neke odluke koje donose stvarni upravljači, oni koji stoje u pozadini.
To je najviše došlo do izražaja kada je u pitanju stečaj i privatizacija nekih preduzeća. Ministar Vlahović je sa pravom rekao da je u prethodnom periodu, dakle pre nego što je uzeo vlast, deo preduzeća privatizovan tako što su direktori društvenih preduzeća loše poslovali i na posredan način predavali imovinu privatnim preduzećima. Da li je taj proces prekinut ili nije? Mislim da nije.
Možda je među preduzećima koja su otišla u stečaj bilo preduzeća koja su mogla da se oporave, ali je bilo nekih interesa da ona ne budu oporavljena nego da odu u stečaj. Bilo koga da postavite da upravlja bilo kojim preduzećem, ekonomska logika teraće ga da ostvaruje profit. Ako su ga postavili političari, on ne mora da sledi ekonomsku logiku. Može da izda ekonomsku logiku i etiku upravljanja i da vodi preduzeće u pogrešnom smeru da bi se ostvario politički interes neke male grupacije.
Ukratko, politički sistem u Srbiji u poslednjih deset godina zanemaruje znanje i sposobnost, a nagrađuje lojalnost. On onemogućava fer i slobodnu konkurenciju, a protežira protekciju i monopole. Taj sistem potpuno razbija svest o opštim interesima, razbija osećanje ljudske i socijalne solidarnosti, a podstiče i glorifikuje grupne ili lične interese i praktično forsira jednu vrstu surovog i vrlo brutalnog egoizma.
Neću govoriti ni o jednoj aferi koja se vezuje za Vladu, ali ću vas podsetiti na ono što je bilo sa šećerom. Kada je država dobila mogućnost da izvozi šećer, tu su mogli da nađu interes mnogi ljudi, počev od onih, i u prvom redu od onih koji se bave proizvodnjom šećerne repe, a onda se neki, oprostite na izrazu, asocijalan tip setio da on može malo da uveze šećera iz inostranstva, pa da ga izveze kao naš domaći. To je davno otkriveno, a još uvek se traga i ispituje šta se tu dogodilo, a dogodila se, gospodo, jedna jednostavna stvar. Degenerisan partijski sistem po prirodi stvari je korupcionaški i lopovski, da upotrebim narodni izraz. On ne može drugačiji biti i ne može da funkcioniše ni na čemu nego na tome da favorizuje pojedinačne i sebične grupne interese.
Nama iz Demokratske stranke Srbije je blago otužno i tužno kada vidimo kako se predstavnici Vlade i predstavnici stranaka bivšeg režima nadgornjavaju o tome ko je pošteniji, ko je krao manje i prefinjenije, a ko više i brutalnije. Gospodo, sistem je koncipovan tako da se u njemu mora da krade. On je koncipovan tako da zanemari opšte interese i da favorizuje pojedinačne i grupne interese.
Neću odgovarati na pitanje, ali ću postaviti pitanje: zašto Vlada, koju su formirale demokratske snage Srbije 2001. godine, nije promenila politički sistem u Srbiji? Neću odgovarati na ovo pitanje, ali ću reći dve-tri rečenice o posledicama koje je istrajavanje u starom sistemu ostavilo u narodu. Prva posledica je što su ljudi izgubili veru u politiku, u demokratiju, u mogućnost boljitka. Narod je 2000. godine mislio i tražio da se Srbijom upravlja stručnije, odgovornije, poštenije i pravednije. Godine 2003. građani Srbije kažu - političari koje mi imamo nisu u stanju da ostvare taj cilj. Dakle, ubijanje nade, ubijanje volje za život, ubijanje volje za borbu, ubijanje volje za boljitak je greh kada se uradi jednom čoveku: a koliki je greh kada se uradi jednom narodu, o tome ne treba ni da govorimo.
Druga katastrofalna posledica zbog zadržavanja nasleđenog političkog sistema bila je ova. Srbija se danas nalazi na korak od plutokratije, od vlasti novca. Srbija je bliža plutokratiji, bliža je vlasti novca nego što je iskoračila ka autentičnoj demokratiji. Da vas podsetim da je predsednik jedne parlamentarne stranke i pritom vrlo visoki funkcioner u saveznoj državi pomenuo da Skupštinom, nama, mnome, vama, vlada nekakav kapital.
Da li je on to napamet rekao? Verovatno neosnovano za devet desetina poslanika, ali on je ukazao na jednu opasnost. Ukazao je na činjenicu da finansijska oligarhija, koja se u nelojalnoj konkurenciji, ratnim profiterstvom, na najbrutalniji način obogatila, uvezala sa novim bogatašima, i da sada finansijski moćnici iskazuju vrlo jasne političke aspiracije. Iskazuju jasnu aspiraciju da vladaju ovom državom. To nije moguće trpeti, to nije moguće dozvoliti.
Gospodo iz Vlade, ima još jedna vrlo nezgodna stvar koju je vaš način vladanja ostavio po Srbiju u ove tri godine. O vašoj Vladi ne govorim kao o Vladi koju su formirale konkurentske stranke, ja o vašoj Vladi govorim kao o Vladi moje države i naroda kome pripadam. Ta vlada je trebalo da sledi proevropski kurs, a ona je zadržala jedan partokratski sistem. Kada vama, gospodine potpredsedniče Vlade, sa Zapada kažu - borite se protiv korupcije, oni ne kažu samo - lišite se ovih afera; oni kažu - promenite sistem, jer imate korupcionaški sistem. Po prirodi stvari je korupcionaški.
Udaljila je ova Vlada nas od Evrope time što je deklarativno bila za Evropu, a što nije bila u stanju da radi na stvaranju demokratskog sistema, nego je zadržavala nasleđeni politički sistem. Udaljila je ova vlada nas blago od Evrope i time što je prihvatala i želela da deklariše svoje proevropske orijentacije izlazeći u susret zahtevima iz Evrope više nego što je potrebno. Članovi Vlade, većina narodnih poslanika, svi mi dobro znamo da je narod sa zebnjom primio način na koji je Vlada sarađivala sa Haškim sudom. Ta zebnja počiva na jednoj jednostavnoj činjenici. Moguće je izvršavati državne obaveze, ali se mora braniti nešto što je nacionalni identitet i nacionalno dostojanstvo.
Ne kažem da je Vlada izdala i nacionalni identitet i nacionalno dostojanstvo, ali svi se dobro sećamo da je u vladajućim strukturama, koje su sastavljene od više stranaka, jedno vreme kolala ideja da su Srbi narod koji treba denacifikovati. Da li je neko ko to izgovara, da li je taj neko svestan šta govori? Kako denacifikovati jedan narod? Lišiti ga nacionalne tradicije? Lišiti ga vere, kulture, prava na na to da svoj sistem gradi na svojoj tradiciji, veri i kulturi? To znači denacifikovati jedan narod.
Denacifikovan narod ne može da uđe u Evropu zato što panevropska ideja počiva na tome da svi narodi moraju da izgrade svoj društveni sistem na svojoj tradiciji, i kulturi i veri - i da te sisteme onda harmonizuju.
To je panevropska ideja kakvu razume većina ljudi danas. Nije panevropska ideja da se prihvata svaki diktat iz Evrope. Ne razumeju ljudi iz Evrope kada neko prihvata njihove diktate. Nepotrebno je to ljudi činiti. Nepotrebno zato što je to antievropska orijentacija. Dakle, Vlada koja je dobila zadatak da Srbiju povede putem koji će je približiti i ujediniti sa Evropom, nije uspela. Ja ne kažem da Vlada nije htela to da uradi, ali moram sa žaljenjem da konstatujem jednu jednostavnu činjenicu: ona nije bila sposobna da to uradi.
Našla se u potpuno ambivalentnom položaju. Našla se u položaju da, s jedne strane, nije u stanju da kreira normalne zakone, nego čeka da im neko iz Evrope te zakone donese. Našla se, s druge strane, u poziciji da nije u stanju da čuje glas demokratskih snaga koje ne pripadaju Vladi, a koje pripadaju ovom narodu, i našla se u poziciji da, prihvatajući diktate, umesto demokratije u Srbiji uvodi blagu vrstu prosvećenog apsolutizma.
Ni prosvećeni apsolutizam, ni partijski sistem, ni degenerisan partokratski sistem, ni epigonstvo, ni plutokratija, ništa od toga nije blisko evropskom duhu; sve to što imamo, a što preti da uguši demokratiju u Srbiji, sve nas to udaljava od Evrope, udaljava nas od demokratije.
Gospodine potpredsedniče Vlade, gospodo ministri, poslanici DSS-a su u januaru 2001. godine glasali za vas. Mi smo preuzeli odgovornost da vas biramo. Mi smo odgovonri za ono što ste vi radili. Mi smo preuzeli odgovornost da vas kontrolišemo. Mi smo vam ukazivali na vreme da neki vaši potezi vode očuvanju partijske države. Mi smo na vreme tražili i podržavali svaki vaš demokratski korak. Mi smo bili odgovorni da vršimo kontrolu nad vama. (Za razliku od poslanice koja uvek ima običaj da dobacuje kada ja govorim, koja pripada većini, koja nekreativno, neinventivno, nelojalno i neinteligentno poltronski podržava Vladu.)
Vladi treba ozbiljna podrška, a ozbiljna podrška se može dati i kritikom i ukazivanjem na greške, a ne samo poltronskim savijanjem pred odlukama Vlade i podvrgavanjem Skupštine i svih organa izvršnoj vlasti. Gospodine Korać, samo iz osećanja odgovornosti koje smo pokazali kada smo vas birali, kada smo vas kontrolisali, samo iz osećanja odgovornosti pred narodom mi moramo da glasamo za vašu smenu. Glasajući za vašu smenu mi ne podržavamo motiv predlagača čiji je predlog danas na dnevnom redu; jer vas oni napadaju zašto upravljate tim korumpiranim sistemom umesto njih, kada su to mogli i oni da rade. Mi vas napadamo zašto zadržavate korupcionaški politički sistem u Srbiji. Zašto ga ne promenite?
Narodni poslanici, dozvolite na kraju da kažem i vama dve tri reči, iako sam i dosad govorio vama. Mi smo odgovorni, mi smo istorijski odgovorni da smenimo Vladu. Odgovorni su ne samo poslanici opozicije, odgovorni su i poslanici koji su dosad podržavali Vladu. Odgovorni su zato što je to jedini način da se spase makar trunka od demokratske ideje u Srbiji. Od Kraljevine Jugoslavije do danas nijedna srpska Vlada nije pala u Skupštini. Vreme je da Skupština pokaže snagu da promeni i obori jednu vladu i da time pokaže da je - uprkos ovim tapkanjima u mestu, lutanjima, zadržavanjem starog političkog sistema, otvaranjem vrata plutokratiji, pravljenjem nekorektnih ustupaka Zapadu - da je uprkos svemu Narodna skupština u stanju da kontroliše Vladu, da je izabere i da je smeni.
To bi građanima Srbije vratilo nešto malo nade. Građani Srbije, za razliku od političara, veruju u demokratiju. Za razliku od političara - neko iz ovih redova neki dan reče: demokratija je mrak, siromaštvo, haos - građani Srbije znaju da je demokratsko društvo društvo solidarnosti. Građani Srbije u genu nose svoju patrijarhalnu kulturu koja je počivala na osećanju solidarnosti, na nikakvim razlikama u imovini, na činjenici da je čak i svoje vođe iznedrila iz sebe i da ih je ona birala i ona kontrolisala. Demokratski gen u srpskom narodu je dubok, demokratske težnje u srpskom narodu su snažne a do danas, nažalost, neostvarene, sto puta do danas izneverene. Ali politička kultura srpskog naroda i građana Srbije danas je iznad političke svesti i političke kulture političara - mene, vas.
Nema pravo nijedna Vlada, nijedna Skupština da zavodi svoj narod u irealne utopijske projekte, kako se čini više od pola veka. Nema nijedna Vlada, nijedna Skupština pravo da zaustavlja narod kada je izabrao svoj smer, kada zna šta hoće, kada zna kuda hoće, nema pravo da koči taj njegov izbor. Srpski narod hoće demokratiju i srpski narod je proeveropski orijentisan. Da bi se to proverilo, da bi se to dokazalo, moraju se raspisati izbori. Na izborima će možda i napori Vlade dobiti pozitivnu ocenu, možda neće. Ja verujem da neće.
Neophodno je da se posluša u ovom trenutku glas naroda, jer će narod znati sebi da bira ne onoga ko će da ga vodi, narod će da bira onoga ko će da ga sledi. Narod je izabrao sebi put, narod zna kud hoće, i više se ne može zavoditi za Goleš-planine; ne može to činiti niko, ni socijalisti, ni komunisti, ni kriptokomunisti, ni protokomunisti, ni samozvane demokrate. Niko.

Nisam imao nameru da izazivam polemike svojim izlaganjem, ali osećam potrebu da se malo razjasnimo oko nekih pitanja koja je postavio potpredsednik Korać.
Ja sam u svom izlaganju, gospodine Korać, izložio jednu vrlo jednostavnu ideju: da je partijski sistem onaj u kome politička moć ima jaku kontrolu nad sistemima - kulturnim, privrednim, nad finansijskim tokovima, a da demokratski poredak, da bi mogao uopšte da se razvija, mora da političarima i politici ograniči moć da bi drugi sistemi mogli normalno da dišu i žive. Da bi mogla da postoji u privredi inicijativa i samoinicijativa, ne mogu da u preduzećima, u upravnim odborima, sedi neko kome je to neki uzgredan posao i koji tu dolazi ili ne dolazi, a neko drugi time upravlja ovako ili onako.
Dakle, ceo problem je u tome što za ove tri godine političari nisu bili u stanju da stave sebi granice i da kažu - ne može se upravljati svim i svačim.
Nasledili smo od prethodnog režima sistem u kome je politička oligarhija kontrolisala sve finansijske tokove, sve ritmove života, i to je ono što više nije moglo da se izdrži. Trebalo je odreći se tog sistema. Sada ste me već blago naljutili nekim svojim izjavama. Mislim da se vlast osećala kada je trebalo da menja taj sistem - a ona je teorijski znala da mora da menja - kao da seče granu na kojoj sedi. Kao, izmenićemo mi to, ali pošto je to sistem koji je pravljen za privilegije, sistem koji je pravljen za političare, sistem koji je pravljen za političku oligarhiju, a na štetu celine društva, države i naroda, dakle, izmenićemo ga, ali hajde da malo u njemu uživamo.
To je bila dosta pogubna logika. Takav sistem nas je udaljio od Evrope, jer Evropa ne razume državu koja nije u stanju da donese ustav, koja nema predsednika. Ne razume državu koja nije u stanju da podstakne privrednu inicijativu, i zato mi jesmo među poslednjima po ekonomskim slobodama. Kad političari u ekonomiju umešaju svoje prste, tu slobode nema. Demokratija počiva na načelu slobode, na načelu privatne inicijative, na načelu prava građanina, a ne na pluralizmu interesa; i ta, takva demokratija, koja poštuje vrednosti, koja poštuje individualnu snagu, koja poštuje vrline i koja neguje solidarnost sa svim ljudima, takva vrsta demokratije je urođena srpskom narodu.
Neću reći da je urođena genetski, iako sam pomenuo reč "gen". Ali pominjati narod nije nikakva greška, jer je demokratija vladavina naroda. Da bismo znali da izgradimo demokratski poredak, moramo da znamo narod, da mu znamo istoriju, tradiciju, kulturu, osećanje, njegove vere, njegove zablude i njegove stranputice. Ako ne poštujemo njegove zablude, stranputice, nego mu namećemo istinu, mi ne gradimo demokratiju nego se vraćamo prosvećenom apsolutizmu. Nijedan projekat prosvećenog apsolutizma kod Srba nije uspeo, i nikada neće uspeti.

Gospodo i gospođe narodni poslanici, raspravljajući o radu predsednice Narodne skupštine, hteli ili ne, mi raspravljamo i o radu parlamenta, jer onaj ko predsedava parlamentom može da doprinese da parlament radi dobro, ali može eventualno i da utiče na to da parlament radi loše. Dakle, tema je u osnovi znatno šira no što je pitanje odgovornosti jednog visokog državnog funkcionera.
U javnosti Srbije - mislim da se sa time, ipak, svi slažemo -utvrđeno je mišljenje da je Narodna skupština Srbije državni organ koji je izgubio ugled u narodu, a samim tim narod nema poverenja u zakone i akta koja ovaj zakonodavni organ donosi. Zašto je to tako?
Moramo se malo vratiti unazad i kratko rekapitulirati neke situacije iz ovog parlamenta, tim pre što se približava naš rastanak; brzo će izbori, pa možemo pokušati da relativno nepristrasno, objektivno, a to znači i pravedno sagledamo šta smo radili ove tri godine i kolika je uloga predsednice parlamenta u našem radu.
Ovaj parlament, uzgred to pominjem, jer mislim da ne bi bilo pravedno da se prećuti, prvi put je u javnost izašao kao jedan smešan organ u onom trenutku kada je deo predlagača za smenu predsednice Skupštine počeo da se ponaša malo čudnije no što je to uobičajeno u parlamentu. Prve smešne situacije u parlamentu, ne smemo to zaboraviti, bile su kada su neki narodni poslanici odavde morali da budu iznošeni i kada su kamere snimale te situacije. To je već ljudima bio signal da ovde sede neki neozbiljni ljudi, koji se ne ponašaju po normalnim pravilima po kojima se ponašaju funkcioneri u svim drugim institucijama. Na to je došao jedan poslovnik koji je iznuđen i koji je, na neki način, u nekim svojim elementima, restriktivan a izazvao je i izaziva i dan-danas sporove.
Ključni datum u ovom parlamentu je ipak bio glasanje o Zakonu o radu. Dok nije taj zakon stavljen na dnevni red, mi smo imali parlament u kome su Vladini zakoni pre nego što dođu pred poslanike prolazili diskusiju u poslaničkim grupama, pa tek kada bi Vlada - razgovorom sa poslanicima i prihvatanjem njihovih sugestija i zahteva - obezbedila prolaznost, onda bi zakon dolazio na dnevni red.
Imali smo takođe vreme kad je Skupštini bila dopuštena zakonodavna samoinicijativa. Tada su se na dnevnom redu nalazili i zakoni opozicionih grupa. Važno je bilo da parlament pokaže da ima zakonodavnu samoinicijativu i da će na dnevni red ući i predlozi opozicionih grupa, a da pri tom neće ustati predstavnik DOS-a i reći: predlažem da se ova tačka skine sa dnevnog reda, no će se o tome i raspravljati. Imali smo u maju 2001. godine dva zakona socijalista, jedan radikala o kojima je Skupština raspravljala. Nije ih usvojila, ali je raspravljala o njima, kao i o svim drugim zakonima.
Međutim, kada je došao na red Zakon o radu, tada smo se suočili sa jednom novom situacijom. Suočili smo se jednostavno sa jednim novim konceptom parlamenta, koji se svodi na ovo: Vladin zakon mora da prođe. A da bi Vladin zakon prošao, dozvoljene su različite vrste pritisaka u parlamentu; dozvoljeni su pritisci na parlamentarne grupe, a ako to ne pomogne i kada ne pomogne, dozvoljene su i druge nepodobštine i, na kraju, dozvoljeno je da živ poslanik bude izjednačen sa svojom karticom. Taj dan mi smo došli u situaciju da smo izjednačili poslanika i njegovu karticu i da smo oduzeli pravo parlamentu da Vladi kaže da ne može proći njen zakon dok ga ne doradi.
Gospođa Nataša Mićić je preuzela da bude predsednik Narodne skupštine Srbije u trenutku kada je parlament izgubio političku utakmicu sa Vladom. Na tom zakonu, tog dana, parlament je izgubio pravo da odbija Vladi zakone, izgubio je pravo da traži od Vlade da zakone skine sa dnevnog reda i, što je najgore, tog dana je parlament praktično izgubio mogućnost da kontroliše Vladu.
Od tada do danas, mi imamo na delu jedan koncept parlamenta koji je potpuno stran poslaničkoj grupi DSS-a. Od tada do danas, sva dinamika u ovom parlamentu počiva na sledećem: DSS pokušava da parlamentu vrati njegove izvorne nadležnosti. Izvorna nadležnost parlamenta je da ima zakonodavnu samoinicijativu. Izvorna nadležnost parlamenta je da usvaja ili odbacuje predloge zakona. Izvorna je nadležnost parlamenta da može da odbije Vladine zakone. Izvorna je nadležnost parlamenta da kontroliše Vladu. Sve te izvorne nadležnosti su izgubljene kada je glasano o Zakonu o radu.
DSS je povremenim proceduralnim aktivnostima pokušavala da nešto od tih izvornih nadležnosti vrati Skupštini. Nažalost, ne samo na našu žalost već na žalost Srbije, mi ni u jednoj takvoj inicijativi nismo uspeli. Ostatak DOS-a je u svakoj od tih situacija kad smo se mi zalagali za utvrđivanje i vraćanje izvornih nadležnosti parlamentu, uspevao da iziđe kao pobednik, da ostvari Pirovu pobedu. Pošto je ostatku DOS-a dojadilo da mi tražimo da se parlament vrati ulozi kakva je definisana u demokratskim državama, sledeći korak je bio da se poslanicima DSS oduzmu mandati.
Ova Skupština nije o tome raspravljala, ali jeste Administrativni odbor. Na sednici Administrativnog odbora gospodin Jovanović i ja smo sedeli preko puta jedan drugog. Rekao sam mu: gospodine Jovanoviću, neće biti lepo primljeno da nam oduzimate mandate zato što će svi u svetu da shvate da je politička elita u Srbiji nezrela. Neće oni razumeti taj gest zato što kada se raspadnu koalicije, bile one predizborne ili postizborne, kriza se rešava tako što se ili u parlamentu formira nova većina, ili se raspišu izbori. Neće oni shvatiti da se sada oduzmu mandati 45-torici poslanika, a svaki poslanik nosi otprilike po 15.000 glasova, pa je to 645.000 glasova. Ne možete poništiti 645.000 glasova.
Gospodin Jovanović je to sve, imao sam utisak, savršeno razumeo. Njegov je jedini odgovor bio: ovo je politička odluka. Razumeo sam dobro gospodina Čedu Jovanovića, ali sam razumeo da se vratilo staro vreme, odnosno da mi nismo još ni zakoračili u vreme u kome su institucije, a posebno parlament, stariji od nečijih političkih odluka. Razumeo sam da je u ovoj državi opet najstariji zakon - politička odluka. Ako je predsedništvo DOS-a odlučilo da se oduzmu mandati, onda se mandati oduzimaju, svejedno da li to može po Ustavu, da li može po zakonu, da li to šteti ugledu zemlje.
Predsednica Parlamenta u toj situaciji je bila u dobroj poziciji - tim pre što nisu svi iz DOS-a bili za to - da kaže gospodi iz predsedništva DOS-a: gospodo, Skupština ne može da raspravlja o tome zato što je to apsurdno. To ne može da dođe ni na dnevni red Administrativnog odbora, zato što je vaša politička odluka alogična. Tada bi ugled predsednice Parlamenta znatno porastao.
Imali smo još jednu spornu situaciju, koja je takođe doprinela da ugled Parlamenta polako pada. Prirodno da je ugled pao, jer je narod osetio da Skupština nema izvorne nadležnosti, da je Skupština degradirana do neke vrste servisa i agencije Vlade, da nije u stanju da kontroliše Vladu. Naravno, ako nije u stanju da kontroliše Vladu i ako nije u stanju da nosi svoje izvorne nadležnosti, nema razloga da parlament bude poštovan. Skupština u celini je izgubila poštovanje.
Uzgred da napomenem i ovo. Ostatak DOS- je učinio jako lošu uslugu Vladi kada se pretvorio u njen servis i u njenu agenciju, umesto da je zadržao poluge kontrole Vlade. O tome ćemo govoriti kada bude reči o radu Vlade. To je za Vladu bilo jako loše. To je Vladi bila, kratko rečeno, medveđa usluga, jer je Vlada ostala bez svog korektora, bez korekcije. Ministri su ostali bez mogućnosti da ovde iznose i da obrazlažu svoje programe, pa su na taj način izgubili i dodir sa javnošću. U javnosti se tako formiralo uverenje da Vlada ili ne zna šta radi, ili radi nešto što narod ne razume, ili radi po nečijem nalogu. To za Vladu nije dobro.
Imali smo nejasnu situaciju sa predsedničkim izborima. Predsednički izbori su prošli tako kako su prošli. Odbor za ustavna pitanja je raspravljao šta sada da se radi. Istekao je mandat predsedniku države, novi nije izabran. Na Odboru za ustavna pitanja bilo je jasno da je nastupilo stanje koje Ustav ne poznaje. Ustav ne zna šta da se radi u toj situaciji. Gospođi Mićić ili gospodinu koji je predsedavao sednicom Ustavnog odbora, predlagao sam da se konstatuje da je u Srbiji nastupila ustavna kriza, da se sa tim zaključkom Ustavnog odbora izađe pred Skupštinu i da se od Skupštine traži da se izjasni šta da se radi. Skupština bi, verovatno, rekla da se Nataša Mićić, predsednica Skupštine, imenuje za vršioca dužnosti predsednika Republike. To bi bila potpuno druga situacija nego što je sada.
Imali smo još nekoliko spornih situacija, a ja neću podsećati na sve. Imamo situaciju da se Ustav ne menja. Imenovana je Ustavna komisija, a kada Ustavna komisija koju imenuje Skupština počne da radi, sastane se predsedništvo DOS-a i izdiktira kako treba da izgleda ustav Srbije. Gospodo, to nisu radili ni komunisti. KPJ nije otvoreno donosila ustav sama, nego je pokušavala preko Skupštine. Šta ste očekivali, da demokratske stranke ostanu tu da rade i da budu i sprovode političku volju i političke odluke predsedništva DOS-a. To nije moguće.
Imali smo manipulaciju sa Ustavnim sudom - nije na vreme formiran. Njegove odluke se tretiraju na najraznovrsnije načine. Imali smo poznatu situaciju sa poslaničkim mandatima. Imali smo situaciju da predsednika Republike nemamo od 2000. godine, a njegove su nadležnosti bile prešle u ruke predsednika Vlade, i danas su manje - više u rukama predsednika Vlade. Dakle, jednu važnu instituciju kakva je predsednik Republike podređujemo Vladi.
Imali smo Vladu koja je imala strašnu volju za moć. Imali smo, dakle, Vladu koja je potčinila Parlament, Vladu koja je sebi potčinila predsednika Republike i Vladu koja je sebi potčinila Ustavni sud. Nismo uvažili nikakav napor da se vlast podeli i da svaka institucija preuzme svoj deo nadležnosti. Taj ogroman huk koji je nosio Vladu, ta volja da izvršna vlast ima sve, i da može sve, i da je politička odluka zakon u državi, nanela je ogromnu štetu Srbiji. Nanela je ogromnu štetu pre svega zato što se država nije pomakla iz onog sistema u kom smo bili.
Gospođa predsednica je lepo juče rekla - da citiram: "Kada smo konstituisali ovu skupštinu, građanima je tadašnja skupštinska većina obećala da će promeniti Srbiju, da će promeniti sistem koji je sa modifikacijama trajao 50 godina. Za ove nepune tri godine, ova skupština radila je više nego u tih 50 godina. Pre toga, parlament je bio samo farsa." Bilo bi dobro da se bar delić od ovoga za šta se deklarativno zalaže predsednica Skupštine ostvarilo, ali nije. Ostali smo i dalje u sistemu u kojem izvršna vlast ima ogromnu prevagu nad svim ostalim granama vlasti, nad sudskom, nad zakonodavnom. Ostali smo u sistemu u kojem su političke odluke vlasti iznad institucija i u kojem institucije mogu da funkcionišu onako kako oni, po nekom svom političkom interesu, procene da treba ili da ne treba.
Gospodo, tipičan komunistički sistem. Nije čudo što je neko od poslanika rekao da se ova rasprava jako dopada socijalistima. Naravno da se njima dopada kad vide da njihova politička praksa, da njihov metod vladanja nije nimalo promenjen. Oni se nadaju, čim nije promenjena praksa, čim nisu promenjene forme, politički običaji, biće moguće ponovo uspostaviti isti vrednosni sistem kakav je postojao ranije.
Ne mogu da kažem da je gospođa Nataša Mićić odgovorna što je komunizam u Srbiji opstao ove tri godine. Mi smo dobili jedan postkomunizam. Imali smo mi deset godina nešto što je bio neokomunizam, degenerisan, koji je u svoje političke običaje, u svoje forme, hteo da udene nacionalnu ideju. Nacionalna ideja se u tim formama do te mere izvitoperila, da smo mi zbog njih kompromitovali i naciju, i tradiciju i veru.
Sada postkomunisti ističu ciljeve: ljudska prava, liberalna privreda, slobodna konkurencija, a ostaju pri istim metodama. Iste ove vrednosti u toj političkoj praksi, u takvim političkim formama, izazvaće iste posledice kakve je ostavio neokomunistički nacionalizam. To prosto ne može da stane u stare političke forme zato što demokratija traži da se vlast podeli na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, i da među njima postoji harmonija, i da postoje institucije, i da ničija politička volja ne može pomeriti ni jednu instituciju iz njene funkcije.
Mladi ljudi koji danas u Srbiji govore o reformama, koji se zalažu za proevropsku politiku, zastupaju, nažalost, jednu potpuno prevaziđenu političku praksu. Prevaziđene su metode kojima se koristi ova vlast. Te metode ne mogu više da opstaju, one moraju jednostavno da budu zaboravljene.
Najkraće rečeno, ne mogu imati ništa protiv predsednice Skupštine kao ličnosti, ne mogu imati ništa ni protiv predstavnika Demokratske stranke. Ali shvatam da je predsednica Skupštine lično odgovorna što je prihvatila politički postkomunistički koncept umesto demokratskog, kao što su gospodin Pajtić ili gospodin Čeda Jovanović, koji je bio pre njega predstavnik DOS-a ovde, lično odgovorni što u Skupštini ne razlikuju poziciju šefa najjače poslaničke grupe i poziciju Vladinog poverenika ili komesara. Sinoć slučajno okrenem Studio "B", gospodin Pajtić govori - mi; a govori o Vladi. Niste vi u Vladi. Vi ste poslanik. Ne može biti - mi tražimo ovakvu ili onakvu podršku; Vlada traži podršku, a vi joj podršku dajete ili ne dajete.
Ceo je problem u tome što niti smo uspeli da razumemo ulogu narodnog poslanika, niti smo uspeli da razumemo funkciju Narodne skupštine. Predsednica Narodne skupštine je odgovorna zato što nije ostvarila ono za šta se zalagala. Naprotiv, ona je umesto demokratskog koncepta pristala na jedan postkomunistički koncept, igrala važnu ulogu u tom konceptu i dobila pohvalu od Vlade da je bila vrlo korisna za rad Vlade. Ali uloga predsednika Skupština nije da koristi Vladi, nego da služi Skupštini.