Poštovani narodni poslanici, ako  dobro razumem ovo pismeno koje smo dobili u ime 50 poslanika Demokratske stranke, čiji je predstavnik gospodin Bojan Pajtić, mi danas ovde raspravljamo o predlogu da se raspusti Savet Republičke radiodifuzne agencije. Doduše, njihov predlog ne glasi bukvalno tako, ali oni predlažu, i uz ovaj dokument prilažu, odluku o razrešenju članova Saveta: gospodina Cvetkovića, gospodina Radenovića i gospodina predsednika Saveta, Cekića. Budući da Savet broji devet članova, da su dvojica dala ostavku, da Demokratska stranka traži da se ova trojica razreše, praktično Savet se onemogućava da funkcioniše. Savet za radiodifuziju se po ovom predlogu ukida.
Čudno je, međutim, da sami predstavnici predlagača diskutuju protiv svog predloga. (Vi ste, gospodine, hroničar parlamentarnog života. Zabeležite da jedna poslanička grupa predlaže da se nešto izglasa, a zatim u toku rasprave diskutuje protiv predloga koji je podnela.) Upućeno Tomislavu G. Panajotoviću?
Zašto se sve to radi? Radi se sa jednog jednostavnog razloga: što je stanje u medijskoj sferi haotično i alarmantno. Svi se slažu - i predstavnici ovog predloga i predstavnici opozicije - da u našoj medijskoj sferi vlada brutalna, nekontrolisana borba za monopole: ideološke, kulturne i finansijske monopole. Ko tu borbu vodi, ko će nadvladati, to se ne zna.
Neću da ulazim ovde u pretpostavke ko stoji iza koje televizije, koja radio-stanica protežira koju političku stranku, ali hoću da kažem da građani Srbije dobro znaju da radio i televizija nisu više ono što se nekad zvalo - javna glasila. To su tojage u političkim borbama. Ljudi vrlo dobro znaju i osećaju da je kulturni i politički nivo svih televizijskih kuća - počev od one koja bi trebalo da bude javni servis, kao što je Televizija Srbije, pa do onih najmanjih lokalnih radio-stanica - nedopustivo nizak. Ljudi to osećaju i traže da se već jednom ovde uvede red i ustanove pravila.
Red je trebalo da uvede Savet Republičke radiodifuzne agencije. On je trebalo da ustanovi neka pravila po kojima će se borbe na tržištu voditi i da onemogući bilo kome da uspostavi monopol: da onemogući Vladi da uspostavi monopol, da onemogući vladajuću većinu, ali i bilo koju neformalnu grupu, bilo koju nevladinu agenciju - niko da ne može imati monopol, kako bismo imali jedan pluralistički, demokratski, razuđen sistem informisanja.
Savet koji je imenovala ova skupština tu funkciju ne može da obavi. Ne može sa više razloga. Prvo - mislim da je danas vreme da o tome progovorimo - zato što je u samom startu Savet diskvalifikovan načinom na koji je izabran.
Mi moramo pre rasprave o Savetu da govorimo o tome ko je odgovoran za današnje stanje u medijima u Srbiji. Odgovorna je, prvo, Vlada Srbije, jer joj je trebalo godinu i po dana da predloži Zakon o radiodifuziji. Odgovorni smo mi, Narodna skupština, jer nam je trebalo osam meseci da imenujemo Savet, a bez Saveta se taj zakon ne može primeniti. Odgovorni su članovi Saveta zato što nisu bili potpuno iskreni kad su davali svoje biografije. Odgovorni su predlagači zato što su predložili ljude za koje nisu sigurni da mogu da ispune uloge koje su im namenjene članstvom u Savetu. Odgovorni su članovi Saveta još i zbog toga što su se međusobno pozavađali, podelili, i što jedni druge javno optužuju da su podlegli pritiscima raznih finansijskih i ideoloških lobija.
Dakle, odgovornost je na svima. Meni se čini da je najveća odgovornost na nama, na nas 250, tačnije rečeno, ruku na srce, ipak na vladajućoj većini ovde, ali pošto smo svi poslanici i pošto Radiodifuzni savet bira Skupština, odgovorni smo svi.
Mi imamo samo jedan način da se časno izvučemo iz ove situacije. Mi bismo, čini mi se, uradili jako dobro da utvrdimo da smo prekršili Zakon koji smo doneli, da potvrdimo da Zakon ne sme da bude kršen, da priznamo da smo nekvalitetno izvršili izbor članova Radiodifuznog saveta, da uputimo izvinjenje svim ovlašćenim predlagačima, da ih zamolimo da ponovo predlože svoje kandidate, da uputimo izvinjenje gospodinu Cvetkoviću i Cekiću što smo ih, kršeći Zakon, doveli u neugodnu poziciju da se osporavaju njihove biografije i, naravno, da tražimo da predlagači provere svoje kandidate pre nego što ih predlože, a mi dobro da otvorimo oči kad budemo glasali.
Nikakva šteta ne bi bila od toga. Naprotiv, velika bi korist bila da Narodna skupština preko svoje predsednice uputi izvinjenje javnosti, da prizna grešku i da krene da posao ponovo obavlja, ali ovaj put zaista valjano. Jer građani očekuju da se uvede red, da se zna šta ko emituje i kako emituje, da se postave određeni kulturni i politički standardi koji moraju da važe za sve koji žele da se oglašavaju i da šalju bilo koju vrstu poruka građanima.

Poštovani narodni poslanici, bilo bi dobro, zaista, da se o ovoj temi koja je na dnevnom redu malo ozbiljnije porazgovaramo. Predsednica Narodne skupštine je na osnovu člana 23. stav 2. Zakona o odgovornosti za kršenje ljudskih prava predložila kandidate za Komisiju koja bi taj zakon trebalo da sprovodi. Pri tom - podsećam na prethodnu tačku dnevnog reda, kada je bila reč o Zakonu o radiodifuziji - ovde je poštovan rok koji je predviđen u završnim odredbama. Završne odredbe u članu 34. tačka 2. predviđaju da će organi za sprovođenje postupka lustracije biti obrazovani u roku od 60 dana od dana stupanja na snagu zakona.
Jedini organ koji treba da sprovede ovaj zakon, koji je ovlašćen i predviđen da sprovodi ovaj zakon, jeste upravo Komisija o kojoj danas razgovaramo. Podsetiću, uzgred, da ipak ima osnova za primedbe koje su davali neki narodni poslanici, među drugima i Dejan Mihajlov, da je sama procedura, budući da su neki kandidati odustali, u izvesnom smislu manjkava ili da može da bude sporna.
Čak da procedura i ne bude sporna, Komisija koja treba da sprovede ovaj zakon naći će se u vrlo neugodnom položaju. Naime, ova komisija će, ako bude sprovodila dosledno ovaj zakon, predstavljati neku vrstu moralnog mača ili, tačnije rečeno, moralno-političke inkvizicije u Srbiji.
Međutim, neće ovde biti nikakve inkvizicije. Mislim da se poslanici koji iskazuju stav da je Zakon uperen protiv nekih političkih grupacija, neosnovano boje. Ovaj zakon je, jednostavno, nesprovodiv. Njega nije moguće primeniti. Komisija koja se bira da ga primeni - a sve su to kandidati za koje predsednica Skupštine garantuje da poseduju i moralni i stručni integritet, što bi se moglo zaključiti i iz biografija - vrlo brzo će se suočiti sa činjenicom da treba da sprovede nešto što nije moguće u našim uslovima sprovesti.
Zakon o odgovornosti za povrede ljudskih prava je zasnovan na Međunarodnom paktu o građanskim i političkim pravima. Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima sada se ovim zakonom primenjuje unazad, ali se, što je vrlo dobro, primenjuje i unapred. Ovim zakonom su na idealan način definisana ljudska prava i na potpuno idealistički način je propisano šta predstavlja povredu ljudskih prava. U tom smislu, bio bih voljan da pozdravim ovaj zakon ako on određuje političkoj oligarhiji i bilo kojoj drugoj vrsti državnih funkcionera šta ne smeju činiti. Krajnje je vreme da u ovoj državi političarima neko zakonom kaže šta nikako ne smeju činiti. Međutim, nevolja je kad se to što se ne sme činiti, što zaista nije ljudski da se čini, što nije civilizovano, a ne samo što nije demokratski da se čini, nevolja je kad se to primenjuje na jedno vreme u kojem se kršenje ljudskih prava podrazumevalo.
Kako će komisija sprovesti stavove iz člana 5, recimo, da treba da lustrira lice koje je u vršenju dužnosti, odnosno zadatka "imalo za cilj da se neko lice liši prava koje mu po zakonu pripada ili da mu se oteža ostvarivanje takvog prava"? Mi znamo da smo živeli u državi u kojoj je važio institut tzv. moralno-političke podobnosti. Institut moralno-političke podobnosti je sam po sebi otežavao ostvarivanje jednakih prava.
Isto tako, će biće vrlo teško sprovesti stav iz člana 7. da se lustrira lice koje "u neravnopravan položaj dovodi jedno lice u odnosu na drugo ili druga, protivno načelu pravne jednakosti, bez obzira na pol, uzrast, rasu, boju kože, nacionalnu pripadnost, politički stav i druga svojstva". Na osnovu političkih stavova od 1945. godine do dana današnjeg, uključujući i dan današnji, građani su bili diskriminisani, nisu imali svi jednaka prava.
Međutim, da se vratim predlogu samih kandidata. Gospođa predsednica garantuje ili pretpostavlja - možda ne može da garantuje, jer Zakon predviđa da se može desiti da i u Komisiju uđe neko ko sam podleže lustraciji - dakle, vrlo osnovano pretpostavlja da niko od predloženih kandidata za Komisiju nikada nije kršio nijedno ljudsko pravo, da nikada nijedan od ovih sudija nije zamolio nekog svog kolegu da preko reda uzme predmet njegovog prijatelja, a da preskoči onoga čiji je predmet na redu, aki taj neko, recimo, "nema nikoga u sudu".
Voleo bih da nam predsednica u završnoj reči, kad bude obrazlagala i davala svoj konačan stav o sastavu ove Komisije, dade još jedan podatak: da li su ovi ljudi bili nekad članovi neke političke organizacije? Verujem da osim dva, tri ili četiri poslanika, koliko je predloženo - a neki su već odustali - sada niko od kandidata nije član nijedne stranke u Srbiji. Nema razloga da ne verujem. Ali, mi imamo u članu 12. stav da "pripadnost određenoj političkoj stranci, organizaciji ili grupi, izuzev pripadnosti zločinačkom udruženju" itd... samo po sebi nije osnov za sprovođenje postupka lustracije.
Moram da se izvinim mnogim ljudima ovde, zaista moram da se izvinim, ali mislim da u organizacije kojima se pripada a da sama pripadnost ne podleže lustraciji, ne mogu da uđu KPJ, Savez komunista Srbije i druge komunističke organizacije. Evo zašto ne može. Savez komunista je zabranjivao, preko svojih organa, višestranački sistem. Ako zabranite ljudima da se organizuju u političku organizaciju, vi ste njihova ljudska prava vređali.
Važio je u doba tog režima zakon po kome su trojica ljudi, ako se nađu i razgovaraju kritički o režimu, mogli da budu proglašeni organizacijom koja ruši ustavni poredak. Postojao je u tom vremenu u Krivičnom zakonu famozni član 133. o verbalnom deliktu, protiv koga su se kasnih 80-tih godina Udruženje književnika i slobodna inteligencija okupljena oko te institucije mukotrpno borili. Šta je drugo sankcionisanje verbalnog delikta nego ograničavanje slobode mišljenja i izražavanja, a sloboda mišljenja i izražavanja je deo ljudskih prava. Sve te nepodobštine, moram tako da ih nazovem, bile su legitimne. One su bile ugrađene u Ustav, u zakone i u društveni sistem; one su predstavljale temelj ideologije komunističkih organizacija.
Prema tome, ako je neko pripadao komunističkoj organizaciji, on nije morao da sprovodi u delo takve povrede ljudskih prava, ali on je podržavao jednu organizaciju koja na evidentan način na političkoj osnovi diskriminiše građane jedne države.
Dakle, da li će i kako će se članovi ove komisije suočiti sa ovim problemom? Da li i kako oni sami podležu ovom široko shvaćenom tumačenju da pod pripadnošću organizacijama koje oslobađaju od lustracije, ne može da uđe komunistička partija i njene frakcije, zato što je ona po svom biću usmerena na to da diskriminiše građane i da ih po političkoj osnovi deli na "moralno-politički podobne" i na one koji nisu podobni.
Teško će ovakav idealistički zakon biti sproveden. Zaista, ljudska prava su ovde, ponavljam, definisana na idealan način. Kamo puste sreće da mi možemo da primenimo ovaj zakon. Ali ga ne možemo primeniti zato što je - postoji opravdana sunnja u to - i u samoj Komisiji koju predlaže gospođa predsednica bilo članova Saveza komunista; jer kad im gledate biografije i napredovanja u karijeri, ipak izgleda da su oni imali podršku vladajuće partije. Nemam nameru da insinuiram i da pitam da li je među predlagačima zakona bilo članova te organizacije koja je vređala ljudska prava 50 godina.
Ova komisija može, dakle, da bude izabrana, ali ne može sprovesti ovaj zakon. Ovo je jedan od onih idealističkih zakona, divnih zakona koje nam Vlada predlaže, a koji se ne mogu primeniti. Imam utisak da Vlada predlaže dve vrste zakona: jedne koji se mogu primeniti, a svrha im je da zadrže status kvo, i druge koji su usaglašeni sa najvišim evropskim standardima, a koji se ne mogu primeniti.
Ovaj zakon je šlag na tortu; ali, gospodo, mi nemamo torte. Ne možemo da stavljamo šlag za tortu na našu seljačku proju. Naša ljudska prava su 50 godina na nivou najsiromašnije, one najgrublje mlevene proje.
Neće biti nikakvih opasnosti, niko neće moći po ovom zakonu da bude lustriran, osim tamo gde je reč o drastičnim kršenjima ljudskih prava. Ako se primenjuje samo deo članova iz jednog zakona, a ne zakon u celini, onda je zakon manjkav; a svi članovi iz ovog Zakona, živi bili pa videli, primeniti se nikako ne mogu, pa makar ova Komisija bila predložena od samog Arhangela Mihajla i makar sami anđeli sedeli u njoj. Oni će pokazati milosti i razumevanja za situaciju u kojoj su ljudi delovali i u kojoj su pripadali jednoj organizaciji koja je bila jedina, a koja je u svom biću bila orijentisana tako da građane podeli na napredne, moralno-politički podobne, one koji vole druga Tita, samoupravljanje, nesvrstanost, i one koji imaju neke male rezerve prema tome, ili su otvoreni protivnici tog sistema.
Imam pravo da o ovome govorim malo temperamentnije, jer sam 1977. godine bio među malim brojem ljudi koji su potpisali Povelju 77. Povelja 77 je Havelova povelja koja je iz Češke došla u Srbiju, odnosno u tadašnju Jugoslaviju, i tada je vrlo malo ljudi potpisalo ovu povelju o ljudskim pravima. U tom trenutku svima koji su to uradili posle je bilo otežano ostvarivanje nekih prava, bilo profesionalnih, bilo političkih, bilo materijalnih. Ne pominjem to zato što tražim neku satisfakciju, bože sačuvaj, nego vam to pominjem da kažem da tada, 1977. godine, a to je bilo godinu-dve posle usvajanja Međunarodnog pakta, u ovoj državi jeres je bila pomenuti ljudska prava. I tako se živelo do 1990. godine. Tada, 1990. godine, režim je ukinuo bar jedno očigledno kršenje ljudskih prava: dozvolio je da se ljudi mogu politički organizovati.
Favorizovanje ljudi na osnovu političke pripadnosti mi imamo i danas ugrađeno u naše zakone. Mi imamo sistem, takav smo sistem nasledili, u kojem vladajuće stranke moraju da kandiduju svoje ljude u upravne odbore. Da li time što imenujemo u upravni odbor nekoga ko je član moje stranke, a pri tome je manje sposoban od nekoga ko nije član nijedne stranke ili je član opozicione stranke a mnogo je kompetentniji da razume određeni sistem i da njime upravlja, mi tako ograničavamo nečija prava. Da, ograničavamo!
Ali mi nismo još izmenili te zakone i doneli nove, po kojima će se sistemi prepustiti ljudima koji ih nose; neka oni sami iz sebe iznedre i stvore tehnokratsku i upravljačku strukturu koja će tim sistemima da upravlja. Ukratko, vrlo protivrečan zakon, neprimenljiv.
Žao mi je članova Komisije koji će se naći u poziciji da delimično sprovode zakon, da ga zloupotrebe radi političkih obračuna (i to je takođe teorijski moguće) ili će biti u poziciji da kažu - ljudi, zakon je idealan, ali ne može da se primeni.

Poštovani narodni poslanici, dozvolite da vas podsetim na tačan naslov spisa o kome danas razgovaramo. Taj naslov glasi ovako - Predlog zakona o akcionom planu harmonizacije ekonomskih sistema država članica državne zajednice Srbija i Crna Gora radi sprečavanja i uklanjanja prepreka slobodnom protoku ljudi, robe, usluga i kapitala.

Mi smo u današnjoj raspravi čuli vrlo detaljne i ozbiljne, stručne ekonomske analize ovoga spisa. Umesto takvih stručnih analiza, mogao bih da se pozabavim jezičkim i logičkim analizama ovog zakonskog predloga. Pritom mi je žao što gospodin potpredsednik Vlade nije prisutan jer sam želeo da postavim pet-šest pitanja; dakle, umesto bilo kakvog komentara hteo sam da postavim jednostavna, nimalo stručna, ali čini mi se ipak logična i zdravorazumska pitanja, ona pitanja koja postavljaju građani Srbije i Crne Gore.

Prvo takvo pitanje bi glasilo ovako: da li Srbija i Crna Gora doista imaju dva različita ekonomska sistema? Da li su razlike u ekonomskim sistemima Srbije i Crne Gore toliko velike, a sličnosti tako male, da moramo da govorimo o dva sistema? Već iz naslova ovog teksta se vidi da je reč o jednom sistemu. Kakvom sistemu? Reč je o ekonomskom sistemu koji je autarhičan, o ekonomskom sistemu koji postavlja prepreke slobodnom protoku ljudi, robe, usluga i kapitala. I to je ono što je zajedničko i za ekonomski sistem Srbije i za ekonomski sistem Crne Gore.

Druga zajednička karakteristika ta dva ekonomska sistema jeste da su i jedan i drugi neefikasni. Neefikasan je ekonomski sistem Srbije, neefikasan je ekonomski sistem Crne Gore, samim time što je bruto društveni proizvod u te dve države članice, kako se ovde zovu, na izuzetno niskom nivou, među najnižima, ako ne i najniži u Evropi.

Treća zajednička karakteristika koja ta dva ekonomska sistema čini jednim sistemom, jeste da kapital ne želi da uđe u takav ekonomski sistem.

Zašto strani kapital ne želi da uđe u takav ekonomski sistem?

Zašto domaći kapital ne uđe u taj ekonomski sistem? Verovatno zato što nemamo institucije koje garantuju pravnu državu i zato što imamo zatvoren (autarhičan) ekonomski sistem, ekonomski sistem koji nije definisan. Taj jedan ekonomski sistem koji ima Srbija i Crna Gora, jeste sistem mutant, sistem koji vuče vrlo snažne recidive socijalističke ekonomije i koji posve nedosledno sprovodi principe tržišne i konkurentne privrede. Takav nedefinisan sistem nije ambijent u koji hoće da uđe strani kapital; neće ni domaći.

(Kad se vodi rasprava i kad se napada guverner Narodne banke, onda to nije političko pitanje, nego zaista ekonomsko. Ekonomsko je pitanje zašto naši ljudi neće da investiraju u naš privredni sistem. To je problem, u prvom redu, ekonomski i politički.)

A sad, pravo pitanje za potpredsednika Vlade je ovo - ima li smisla ta tzv. dva ekonomska sistema, koji su, kao što vidimo, zatvoreni, neefikasni i odbojni za konkurenciju i za protok kapitala, ima li smisla ta dva sistema (ili taj jedan sistem) usklađivati, ili taj sistem treba unaprediti? Ljude ne zanima da li će i kako će Srbija i Crna Gora da usklade svoje carinske stope, koliko će biti u Crnoj Gori robe u slobodnom protoku, koliko će biti dozvola za uvoz. Ljude zanima da li će, kad se sprovede ovaj Predlog zakona, naša privreda biti konkurentnija, da li će naša preduzeća moći da konkurišu stranim preduzećima, da li će biti više preduzeća, da li će ući kapital u državu, da li će samim tim građani živeti bolje - ili će i dalje živeti ovako kako žive na ovom stepenu bruto nacionalnog proizvoda? To je ono što ljude zanima - da li će biti bolje, da li ćemo dobiti bolji sistem, ili ćemo imati ovakav?

Druga stvar koja, čini mi se, takođe jako zanima građane naše zemlje, jeste pitanje da li mi od dve države, od Srbije i Crne Gore, pravimo četiri, tri, dve nezavisne - ili jednu zajedničku. Ustavna povelja i Beogradski sporazum su postavili temelje jedne zajedničke države. Vlade Srbije i Crne Gore vode pregovore, dogovaraju se i sprovode Ustavnu povelju tako da to, s jedne strane, govori o postojanju dve nezavisne države, ali, s druge, što je vrlo opasno i što građane ove zemlje vrlo mnogo iritira, Vlada Srbije i Vlada Crne Gore, pored postojećih država: Srbije, Crne Gore i zajedničke države, stvaraju i jednu paradržavu.

Paradržava se ogleda u sledećem: organ koji treba da sprovodi ovaj Akcioni plan nije Savet ministara zajedničke države. Pogledajte, u prosveti se formira Komitet za međunarodnu saradnju država članica u prosveti, kulturi, nauci i tehnologiji. Članovi komiteta su predstavnici nadležnih državnih organa država članica. Oblast rada i zapošljavanja: nadležni organi za sprovođenje mera - Ministarstvo za rad i zapošljavanje Srbije i Ministarstvo rada i socijalnog staranja Crne Gore.

Na strani 6) imate jednu vrlo zanimljivu konstataciju, koja kaže: "U oblasti carinskog postupka, vlade država članica potpisale su sporazum o carinskoj saradnji i uzajamnoj pomoći, kao i sporazum o ustanovljenju Kancelarije Uprave carine Srbije i Uprave carine Crne Gore". Samo ilustracije radi navodim ove primere.

Zatim, na stranici 15) imate sledeće: da su nadležni organi za sprovođenje mera (reč je o osiguranju) Ministarstvo finansija Crne Gore i Ministarstvo finansija i ekonomije Republike Srbije. "Za usaglašavanje o sprovođenju ovih mera, bez odlaganja se formira zajednički ekspertski tim država članica."

Pitam potpredsednika Vlade, iako nije ovde prisutan, ko će ove razne komitete i komisije da kontroliše. Čiji su ovo organi? To su Vladini organi. Ne formira ih Skupština, formira ih Vlada. Nema nikakvu nadležnost nad njima savezni parlament, nema ovaj parlament. Oni pripadaju Vladi. Prave se paradržavni organi, pravi se nešto što je četvrta država, što nije ni Srbija odvojeno, ni Crna Gora odvojeno, ni državna zajednica, nego je nešto četvrto.

Na kraju, želeo bih samo još jedno pitanje da postavim, a to je takođe pitanje koje postavljaju obični ljudi. Nisam stručnjak za ekonomska pitanja i neću se baviti carinskim stopama, ali pitam ono što pita većina ljudi koji se ekonomijom bave po metodu sopstvene kože, odnosno ljudi koji ekonomske zakonitosti osećaju u svakodnevnom životu.

Gotovo sve ove mere su propisane da bi se ekonomski sistemi uskladili sa principima Evropske unije. Da li ćemo mi, kakve smo sreće, doći u situaciju da imamo sve ekonomske principe usklađene sa principima Evropske unije, da imamo sve propise formalno usklađene sa njihovim propisima, da imamo celu pravnu infrastrukturu izgrađenu na tom nivou, a da nemamo ono na čemu Evropska unija počiva. Evropska unija počiva, gospodo, na određenom, vrlo visokom stepenu bruto društvenog proizvoda koji mora da ima svaka država da bi ušla u tu zajednicu. Nije dovoljno imati zakone, nužno je imati konkurentna preduzeća, tržišnu privredu i bruto društveni proizvod bar pet puta viši no što ga mi danas imamo. I imati, naravno, manje dugove no što ih mi danas imamo.

Otprilike, mi smo dužni ceo jedan godišnji bruto društveni proizvod. To je toliki stepen zaduženosti da se sa takvim dugovima nikud ne može. Ne može se ni pokrenuti domaća privreda, ne može se podići bruto društveni proizvod i, samim tim, ne može se ući u Evropsku uniju. Pri tom i Vlada Srbije i Vlada Crne Gore, preko Saveta ministara - a to je jedino gde poštuju Savet ministara - i dalje zadužuju državu. Ko god želi da im posudi, oni će od njega posuditi. Da li je to pametna ekonomska politika? Da li je pametno toliko se zaduživati?

Možda mi na početku ovoga veka, kao i na početku prošloga, dolazimo kao društvo i država u opasnost da nama ovlada tzv. bankokratija. Jedini zanimljiv posao u ovoj državi su transakcije novca, bilo da se pozajmljuje, bilo da se vraća, bilo da se okamaćuje. Nigde nema zaduživanja da bi se uložilo u privredni razvoj. Sve je to zaduživanje radi zaduživanja, odnosno radi određenih bankarskih transakcija.

To su neka pitanja koja sam mislio da postavim potpredsedniku Vlade, uveren, budući da se on bavi ekonomskim pitanjima, da bi on bio rad i voljan da na njih odgovori i takođe uveren da ovo za čoveka koji se bavi takvim problemima nisu teška pitanja, nego su vrlo jednostavna, logična, čini mi se, prostorazumska pitanja, pitanja koja postavljaju građani Srbije.

Dok ne dobijemo odgovore na ta jednostavna pitanja, mi ne možemo da pristanemo na to da se dve Vlade bave nekim sofisticiranim pitanjima, da vode danima i mesecima pregovore o nekim u osnovi nevažnim ekonomskim pitanjima - umesto da sednu i da preko Saveta ministara definišu jedinstvenu ekonomsku politiku.

Ako nemamo jedinstvene ekonomske politike, onda ćemo uvek imati ovakve probleme, imaćemo šta da usklađujemo, a od tog usklađivanja niko koristi imati neće, a pogotovo građani Srbije i Crne Gore. A njih, ponavljam, ne zanima da li su ekonomski sistemi Srbije i Crne Gore jedan sistem ili dva sistema, da li su međusobno usklađeni, nego da li su efikasni, da li su to ekonomski sistemi koji omogućavaju građanima ekonomski prosperitet, ili su to ekonomski sistemi koji nas drže na niskom stepenu razvoja i koji u osnovi - mislim da građani opravdano u to sumnjaju - služe finansijskoj i političkoj oligarhiji, a ne najširem delu društva i države.

Gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, amandman poslanika DSS na član 155. jasno iskazuje naš odnos prema celom ovom zakonu i posebno prema planu reformisanja obrazovnog sistema u Srbiji. Naime, mi smatramo, i ovim amandmanom smo to sugerisali, da je uz ovaj zakon bilo neophodno, ili da je neophodno što pre doneti i posebne zakone najavljene ovim sistemskim zakonom, kako bismo imali zaokruženu i celovitu zakonsku osnovu za reformu.
Drugo, smatrali smo da je vrlo važno da reviziju i modernizacija školskih programa a revizija i modernizacija postojećih programa je nužna - treba da se radi postupno i vrlo pažljivo i da se u kreiranje programa uključe sva relevantna stručna pedagoška udruženja.
Vama je verovatno poznato, kao i nama, da oni stavljaju primedbu da nisu bili dovoljno konsultovani ni u izradi ovog zakona, ni u sastavljanju i eventualnom projektovanju novih programa. Na primer, Filološki fakultet je nezadovoljan tretmanom srpskog jezika i književnosti, Društvo matematičara se žali, itd. Možemo sada da to ostavimo po strani.
U članu 152. predviđate da će Centar za razvoj programa obrazovanja i vaspitanja i za udžbenike biti formiran u roku od godinu dana. Nije moguće vršiti nikakve promene u obrazovanju dok se ne donesu novi programi i dok se ne napišu novi udžbenici. Vama je poznato, više no ikome ovde, koliko su udžbenici loši, koliko se roditelji žale na sadržaje udžbenika.
Ako će se Centar organizovati tek za godinu dana - a pretpostavlja se da Centar treba da dade ključnu podršku i ključni impuls reformisanju programa i izradi novih udžbenika - onda bi bilo, smatrali smo, svrsishodno i mudro da se nikakvi novi školski programi ne propisuju dok se taj Centar ne formira, dok ne da svoje rezultate, dok svoje rezultate ne prezentuje nacionalnom prosvetnom savetu, kako smo predlagali mi, ili Prosvetnom savetu, kako tražite vi, i dok Prosvetni savet te rezultate teorijski ne osmisli i pronađe modus kako će istraživački rezultati Centra biti operacionalizovani u konkretne školske programe.
Najdobronamernije smo smatrali da bi promene u obrazovnom sistemu ipak trebalo da počnu od školskih programa i od novih udžbenika, za razliku od Ministarstva koje je, čini mi se, sklono shvatanju da je prvo nužno usavršiti nastavni kadar.
(Predsedavajući: Vreme.)
Ako je mogućno neka idu oba procesa uporedo, ali ovaj drugi - izrada novih programa i izrada udžbenika, mora da bude zaista temeljan, da bude rezultat konstruktivne saradnje sa mnogo širim krugom stručnih udruženja, pedagoških saveta i, naravno, sa kulturom i prosvetom javnosti uopšte.

Sad su postale jasnije koncepcijske razlike između DSS i Ministarstva prosvete: DSS smatra da je centralni tok kad se menja jedan obrazovni sistem izmena nastavnih programa i udžbenika, a Ministarstvo da je to usavršavanje nastavnika.
Mi smo na član 158. podneli amandman predlažući da Ministarstvo dobije vremena da istovremeno pokrene i paralelno vodi oba procesa i da ili priključi i vrlo važan treći, a to je donošenje posebnih zakona o svim nivoima obrazovanja. Za godinu dana Ministarstvo bi uradilo veliko delo kad bi formiralo tri saveta, sedam centara, kad bi donelo posebne zakone o svim novima osnovnog i srednjeg obrazovanja i kad bi organizovalo vrlo široku stručnu raspravu o tome u kom će se smeru menjati nastavni programi.
Kad pomenuste skup u "Književnim novinama", na tom skupu nisam bio prisutan. Morate da shvatite motive tih ljudi. Oni imaju jednu jednostavnu predstavu. Oni, naime, tvrde da Ministarstvo favorizuje jednu vrstu metoda na račun drugih i jednu vrstu programa i programskih sadržaja za đake na račun nekih drugih. Konkretno, oni smatraju da Ministarstvo suviše forsira postmoderne pedagoške doktrine, a da zanemaruje i zapostavlja klasične i tradicionalne.
Ako biste vi sačekali godinu dana, mislim da tu više nikakvih nesporazuma ne bi bilo. Onda biste vi mogli da kažete da ste fleksibilni, da niste, što se pedagoške doktrine tiče, monistični, da ne zastupate metode prosvećenog apsolutizma kojima se nešto dobro nameće ljudima koji to još nisu razumeli ili koji nemaju volje da razumeju.
Takođe, dobili biste vremena da se dogovorite sa ministrom finansija i sa celom Vladom da se obezbede sredstva za reforme. Ovde to niko ne pominje. Reformisanje obrazovnog sistema u Srbiji mora da košta. Tu nije u pitanju samo ovih sedam centara i tri saveta koji će morati da budu plaćani. U pitanju je i bolji materijalni tretman nastavnika. Vi sad tražite od nastavnika da učestvuju u kreiranju nastavnih programa, da učestvuju u inoviranju metoda i pritom mislite da sve to može da se radi sa platama koje imaju sada.
(Predsedavajući: Vreme.)
Nije mogućno da neko pristane na to da mora da traži licencu za rad, da mora sam da kreira program, da mora da inovira metod, da mora da prati nova saznanja u svojoj struci, i da pritom mora da dodatnim radom van struke održava egzistenciju svoje porodice.

Na član 3, kako vidimo, ima dosta amandmana iz svih poslaničkih grupa, a i juče beše razgovora o njemu u načelnoj raspravi. Mislim da je koleginica pročitala ceo taj član, ističući ga kao primer dobro formulisanih ciljeva vaspitanja i obrazovanja. Gospodin Simonović je stavljao neke primedbe na jezičke, ali i na sadržajne nivoe ovog dela teksta.
Član 3. definiše ciljeve obrazovanja i vaspitanja. Utoliko je to jedan, pre bi se reklo dekleratoran, normativan član. Naš opšti utisak o ovom članu je da je Ministarstvo u prvi plan istaklo intelektualne sposobnosti i razvijanje svesti i da je delimično zanemarilo skladan razvoj svih sposobnosti, recimo, u sposobnosti deteta spadaju i imaginacija i intuicija. To je takođe deo nekog potencijala koje sadrži dete, tim pre što mi imamo i umetničke škole i škole koje trebaju da skladno razvijaju sposobnosti učenika. Dakle, ne da favorizuju jednu sposobnost na račun druge.
Mi smo se starali da član 5. nešto preciznije formulišemo nego što je ovde i da pomenemo, recimo, da bi među ciljevima obrazovanja moglo da bude i da se vaspitava moral i karakter. Nigde se ovde ne pominje karakter. Važno je da škola vaspita karakter čoveka. Nigde se ne pominje da razvijaju radnu disciplinu. Nigde se ne pominje ni svest o građanskim dužnostima. Pominje se samo svest o pravima.
To je zbog toga što mi se čini da je Ministarstvo u osnovi ipak naklonjeno jednom postmodernističkom konceptu kulture i ideologije. Dokaz za to je, recimo, da se nigde ne pominje reč istina, ni kao saznajna kategorija, ni kao morlana kategorija. U postmodernoj ideologiji ne postoji istina, postoji etički i moralni relivitizam i postoji samo ono što se zove diktatura ili diktat tolerancije.
Tolerancija je vrhovna dogma kojoj moraju svi da se podvrgnu, i ona se nameće kao suprotna svojoj suštini na jedan diktatorski način. U stavu 5. mislimo da je neprecizna formulacija, jer ne može stajati da se razvija svest od tradicije i kulture. Nema jedne tradicije i jedne kulture, ima više tradicija i više kultura. Mi smo predložili da se stavi srpske tradicije i kulture i da se stavi zapeta kao i tradicije i kulture, kao i nacionalnih manjina. Ovako imamo jedan neprecizno formulisan član. Koje tradicije, koje kulture? Recimo samo poostmodernističke. Ako kažemo srpske kulture, u svim njenim segmentima i slojevima i kultura i tradicija nacionalnih manjina, jer nacionalne manjine nemaju jednu tradiciju i kulturu, nego svaka svoju.

Član 10. je vezan sa članom 18. u osnovi. Naime, članom 18. Ministarstvo je odlučilo da formira određene stručne centre, koji će se baviti istraživačkim radom u obrazovanju. Demokratska stranka Srbije smatra da je to jako dobra ideja iz dva razloga.
Prvo, istraživački rad u prosveti i u obrazovnom sistemu uopšte je zaista prigušen, gotovo da je ukinut zajedno sa institucijama koje su ga nosile. Drugo, što je, kada se sistem inovira, a ovde imamo reč bilo o inoviranju sistema, bilo o izgradnji potpuno novog obrazovnog sistema, dakle, u takvim situacijama nužno je da se obavljaju određeni istraživački radovi, da se eksperimentiše, da se određene oblasti ispituju, teorijski i praktično proveravaju, i da se dolazi do određenih rezultata koji bi bili putokaz za formiranje neke strategije u oblasti obrazovanja.
U članu 10. predviđena su tri saveta, od kojih bi dva imala funkciju da ove rezultate koji dolaze iz centara koji su vrlo konkretni i empirijski proverljivi, pozitivistički rezultati, da teorijski elaborira i na osnovu tih elaboracija i objedinjavanja sintetizovanja rezultata, Ministarstvo nudi određene predloge i sugestije, kako je te rezultate mogućno operacionalizovati u praksi.
Pozdravljajući ovu ideju Ministarstva, mi smo se svojim amandmanom starali da je dovedemo do kraja, ne da opstruišemo vaš plan, nego samo da ga dovedemo do vrhunca. Naša je ideja da osim ova dva saveta, koja imaju više konsultativni karakter, saveti pod tačkom 2. i 3. koji se ne plaćaju iz budžeta, koji su neka vrsta amaterskih vrhunskih stručnih tela, da se formira jedan profesionalan nacionalni savet, koji bi i Ministarstvu i ovim savetima i svim centrima, a ima ih kao što ste videli sedam, davao određene smernice, kako i šta treba istraživati, planirao strategiju razvoja obrazovnog sistema i na osnovu povratnih rezultata, koje bi dobijao od centra, onda Ministarstvu nudio kvalitetne strateške dokumente.
Dakle, to bi bio nacionalni savet koji bi se bavio i koji bi bio zadužen za strategiju obrazovnog razvoja u Srbiji. Dobra bi ova ideja bila zato što bi onda odgovornost za nov sistem koji se projektuje, osim Ministarstva, preuzela i Skupština koja bi izabrala taj savet, i što bi u taj savet moglo da uđe više ljudi koji eventualno nisu, ili nisu u dovoljnoj meri, mogli da se iskažu prilikom pripremanja i izrade ovog zakona.
Mislim da bi to bilo korisno i za reformisanje sistema, ali bilo bi i u praktičnom smislu ...
(Predsedavajuća: Tri minuta.)
... vrlo korisno za Ministarstvo, jer bi delilo odgovornost za ovaj vrlo krupan civilizacijski zadatak zajedno sa Skupštinom. Hvala.

Naš amandman na član 12. proishodi iz amandmana na član 10, s tim što smo u amandmanu na član 10. zaista napravili jedan tehnički propust koji ćemo da otklonimo i da predamo tu ispravku. Mi predlažemo da nacionalni prosvetni savet, sa svim ovim nadležnostima koje su predviđene i opisane ovako u zakonu, bira Skupština na predlog Odbora za prosvetu. To jeste malo komplikovanija procedura zato što nisu propisani ni kriterijumi, ni procedura kako će Odbor za prosvetu da predlaže Skupštini članove tog saveta. To situaciju malo komplikuje. Ali, uz mnogo dobre volje, Odbor za prosvetu bi bio u stanju da taj posao obavi i to u relativno kratkom roku.       
Drugo što smo predložili je da ovaj savet bude profesionalizovan. Naime, da to budu ljudi plaćeni iz budžeta, slično kako su plaćeni ljudi za Savet za radiodifuziju. Neophodno je da budu profesionalci zato što će imati pred sobom jako malo posla i neophodno je da to budu profesionalci, koji će ostaviti vrlo značajne druge poslove da bi se posvetili ovom zajedničkom opštedruštvenom cilju koji bi pred njih bio postavljen.
Na kraju, mi smo predložili da nacionalnim prosvetnim savetom predsedava, odnosno da njegov predsednik po funkciji bude ministar prosvete. Bilo bi nam drago kada bi ministar Knežević razumeo našu dobru volju koju smo ugradili baš u ovaj amandman. Mi smatramo da bi taj savet dobio ne na kompetencijama, jer je on kompetentan i u stručnom smislu i po nadležnostima koje ste mu predvideli, ali on bi dobio na težini u operativnom smislu, ako njime predsedava ministar prosvete. S druge strane, ministar prosvete bi bio mnogo nezavisniji u odnosu na Vladu, a delimično i u odnosu na Skupštinu, ako bi predsedavao jednim takvim telom koje bi okupljalo trust mozgova koji se bavi strategijom razvoja obrazovanja u Srbiji. Dakle, i sa jedne i sa druge strane bi to bilo dobro, što se tiče izvršne vlasti i zakonodavne, ali ono što je najvažnije, to bi bilo dobro za sam obrazovni sistem u Srbiji i za njegovo reformisanje.
Na kraju, vi znate da mi imamo Zakon o ministarstvu, ali nemamo zakon o ministrima i svi znamo, i to ukazuju ljudi sa strane, da naši ministri nemaju nužan stepen autonomije. Oni su politički taoci jedne vlade i jedne skupštine. Ministar mora da ima određen stepen autonomije u Vladi, čak i u odnosu na Vladu i u Skupštinu i u odnosu na Skupštinu. To je onaj stepen autonomije koju on crpe iz svoje stručne sposobnosti i stručnog znanja i stručne obaveze koju mu deligira društvo da uredi jedan sistem.

Poštovani narodni poslanici,  članovi Odbora za prosvetu iz DSS-a izdvojili su svoja mišljenja u načelnoj raspravi o ovom zakonu sa nekoliko razloga. Odmah da napomenem da sama sadržina zakona nije osnovni motiv kako smo mi svoja mišljenja izdvojili.
Razlog je osnovni način na koji je ovaj zakon ušao u proceduru i način na koji je ovaj zakon pripremljen.
U Skupštini je zakon primljen 19. maja, dakle, pre jedno dve nedelje. Odbor za prosvetu je u načelu raspravljao o zakonu između dve sednice, u pauzi između dve sednice. Juče je doduše razmatrao i amandmane. Uveren sam da ni Odbor za prosvetu, ni Skupština nemaju i nisu imali dovoljno vremena koliko ovaj zakon zaslužuje da se o njemu raspravlja i da se o njemu razmišlja. Zakon je ušao u proceduru, kao što vidite na vanrednom zasedanju, ušao je po hitnom postupku. Ovakav način tretiranja ovog zakona u Skupštini posledica je načina kako je Ministarstvo pripremalo zakon.
Mi smo naime uvereni da je ovo najvažniji zakon i da o tome raspravlja Skupština u ovom sazivu, do sada bar, a ovo je zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i to nije krovni zakon kako voli da kaže Ministarstvo, nego je zaista temeljni zakon.
Ovim zakonom se projektuje novi obrazovni sistem u Srbiji i ovo je zakon koji se tiče svih sfera organizovanog socijalnog života. On se neposredno tiče nastavnika, đaka i njihovih roditelja, ali on se posebno tiče i nauke i kulture i privrede i zdravstva i upravnih mehanizama u jednoj državi, dakle, sve sfere društvenog života zavise na poseban način od obrazovnog sistema i sve one na osnovu obrazovnog sistema dobijaju kadrove koji će upravljati drugim sistemima.
Isto tako je važno znati da projektovanjem, kada se projektuje novi obrazovni sistem, onda se jednoj naciji, jednoj državi, građanima jedne države nudi nov civilizacijski obrazac, nudi se nov kulturni integral. Kada se bira nov civilizacijski obrazac, kada se traga za kulturnim integralom, onda je prirodno da se vodi zaista jako široka i najšira javna rasprava i da se oblast koja se uređuje takvim zakonom, dakle, oblast obrazovanja koja nije samo oblast organizovanja školskog sistema, nego je na određeni način i pretemeljenje cifilizacijskih vrednosti, kada se nalazimo pred takvim zakonom, onda je prirodno da se rade prednacrti zakona, da se prednacrti zakona daju na javnu raspravu, da se na osnovu prednacrta, da nacrt zakona, da nacrt zakona ide na javnu raspravu, pa da se tek nakon te široke javne rasprave dođe do predloga zakona.
Gospodin ministar je pomenuo, i ja njemu potpuno verujem, da je Ministarstvo konsultovalo 25.000 ljudi o ovom zakonu. Ne o ovom zakonu, konsultovano je 25.000 ljudi, o tome da li je neophodno reformisati školski sistem, u kom ga je smeru neophodno reformisati. Naš je utisak da je Ministarstvo imalo unapred jednu ideju, jednu viziju, jedan projekat, kako taj sistem treba reformisati, da je krenulo u prvom redu, među ljude iz pedagoške struke i među nastavnike, roditelje i đake, i da je tragalo za istomišljenicima, za ljudima koji će taj projekat razumeti, prihvatiti i hteti da ga podrže i u praksi primene.
Međutim, bilo je vrlo mnogo institucija, koje recimo nisu konsultovane. Priroda je da su konsultovana odeljenja Akademije nauka. Prirodno je da je najstarija prosvetna institucija srpskog naroda, kakva je Srpska pravoslavna crkva, imala priliku da kaže nešto o vaspitnim ciljevima koje predviđa ovaj zakon.
Dakle, trebalo je po našem mišljenju obaviti kvalitetnije, šire konsultacije, jer trebalo je zaista da imamo, pre Predloga zakona, nekoliko prednacrta i nacrta. Ministarstvo je 2001. godine moglo izaći sa prvim prednacrtom, pa imati javnu raspravu. Mi nismo imali javnu raspravu o jednom ovako važnom dokumentu, sada je ključno pitanje da li bi zakon bio da je ta javna rasprava vođena. On bi verovatno bio nešto drugačiji, čak i kad ne bi bio bitno bolji, on bi bio jasniji, on ne bi izazivao zebnju u prosvetnim strukturama, on bi bio prihvatljiv. Ljudi bi bili spremni da ga podrže, ljudi bi bili spremni da razumeju rizik koji nosi ovaj zakon i da se pripreme, da preduprede moguće loše posledice u primeni ovog zakona.
Ovako, o ovom predlogu zakona, zaista malo ljudi išta zna. Članovi Odbora za prosvetu su tek pre 15 dana ...
(Predsednik: Upozoravam vas na prekoračenje dozvoljenog vremena.)
... jasno sagledali na koji način Ministarstvo prosvete želi da reformiše obrazovni sistem. To je razlog što smo izdvojili naše mišljenje.
Da li ja mogu da govorim i umesto drugih članova?

Dajte mi samo da zaključim. Mi smo na kraju prešli preko svega i hteli smo svojim amandmanima da bar naknadno uključimo sve ove strukture koje su izostavljene iz donošenja zakona, da ih uključimo u primenu zakona. Predložili smo da Skupština formira nacionalni prosvetni savet, koji će se postarati, koji će planirati ...
(Predsednik: Ja vas molim da završite. Možete da se prijavite u okviru poslaničke grupe.)
... i primenjivati ovaj zakon. Ministarstvo prosvete je ignorisalo naš zahtev, to je začuđujuća stvar, da Ministarstvo koje se zalaže za dijalog i za toleranciju, nije u stanju sa ljudima koji srodno misle, kao i Ministarstvo, nije u stanju da sarađuje.
Stoga smo se mi našli zaista pred svršenim činom, i način na koji je zakon ...

Dame i gospodo, poštovani narodni poslanici, izvinjavam vam se svakom ponaosob, a posebno predsednici Narodne skupštine, što sam jutrošnjom diskusijom narušio skupštinsku disciplinu propisanu Poslovnikom. Žalim što je došlo do toga.

Jutros, u prepodnevnoj raspravi, poslanici Demokratske stranke Srbije, kao i nekih drugih poslaničkih grupa, dokazivali su da ovaj zakon nije prošao javnu raspravu. Ja bih, pošto jutros nisam stigao da razvijem tu tezu, počeo upravo od toga. Zakon je trebalo da ima svoj prednacrt i da posle tog prednacrta dobijemo Predlog zakona, naprosto zato što bi smo sada imali mnogo manje nesporazuma nego što ih imamo.
Recimo da su članovi Odbora za prosvetu saznali nešto detaljnije o zakonu pre dve nedelje, ali većina javnosti, šire javnosti, ne zna ništa o ovom zakonu. Javnost, prosvetna javnost zna da Ministarstvo prosvete vrši reformu, da donosi novi zakon, zna takođe da je reforma, odnosno neke promene u obrazovnom sistemu nužno izvršiti, ali u kom smeru će te promene biti izvršene, na koju osnovu će biti postavljene, to je do dana današnjeg za najširu javnost potpuna nepoznanica.
Najšira javnost kao što sam rekao i jutros morala je da bude uključena u donošenje ovakvog zakona, zato što je ovo zakon koji prevazilazi svojim značajem, prevazilazi značaj jedne vlade i jedne skupštine, prevazili čak i značaj političkog sistema kao takvog. Ovo je zakon koji nama utvrđuje neke civilizacijske puteve kojima će se kretati naše buduće generacije. Recimo da su bile te konsultacije, onda bi ljudi u vrtićima znali da od sada vrtići ne spadaju u sistem socijalne zaštite, nego u obrazovni i vaspitni sistem. Obrazovanje i vaspitanje počinje ranije no što je bilo do sada. Predškolsko, ono što je do sada bilo predškolsko vaspitanje bilo, postaje obavezno. Deca počinju da idu u školu nešto ranije, dakle, od deteta od pet godina do mladića do 19 godina, do punoletstva, mi imamo jedan vaspitni sistem i država se stara da u određenom duhu vaspita tu generaciju, u rasponu od pet do 19 godina. Da li je bilo prirodno da ljudi znaju u kom duhu mi predviđamo da će naše mlade generacije biti vaspitavane, na kojim osnovama će biti vaspitavane, na kojim primerima će biti i uzorima, vaspitavani, koje će ideale taj vaspitni sistem koji je tako ekstenzivan, traje nekih 14 do 15 godina, koja će moralne i nacionalne i kulturne i socijalne ideale da taj sistem projektuje i da decu vaspitava u duhu tih ideala.
Važno je to zato što vaspitni sistem mora u jednoj državi da bude jedinstven, jer ono što građani jedne države bez razlike na veru, naciju, političku, ideološku, socijalnu pripadnost i opredeljenost, povezuje upravo ta civilizacijska i kulturološka vertikala koja se stiče procesom vaspitanja. Isto tako, da je Ministarstvo organizovalo malo širu javnu raspravu, onda bismo mi čuli od ljudi iz lokalne samouprave šta oni misle o predlogu da će od sada iz budžeta lokalne samouprave da se finansira sturčno usavršavanje zaposlenih, što će reći, nastavnika, da se izgrađuju kapitalni objekti, zgrade, da se oni projektuju i da će oni da finansiraju opremanje škola. Možda da je bilo neke javne rasprave na tom planu, možda bismo došli do mogućnosti da izbegnemo jednu opasnost koja je sadržana u ovakvom rešenju. Naime, mi smo i do sada imali situaciju da škole nisu na isti način opremljene, da nisu one po kvalitetu, prosto, prostor školski nije na istom standardu, nisu isti uslovi školovanja, a sada ćemo, bojim se, te razlike još više povećati.
Imaćemo lokalnih samouprava koje će razumeti značaj školskog sistema i lokalnih samouprava koje će to tretirati kao trošak. Razvijenije sredine će to tretirati kao ulaganje u razvoj, a siromašne sredine će to tretirati kao izdatak i gledaće da uštede na tome. Na taj način, nastavnik u jednoj nerazvijenoj opštini i razvijenoj opštini, neće imati iste uslove za stručno usavršavanje, niti će deca imati iste uslove za učenje zato što neće svaka škola biti isto opremljena.
Prirodno bi, čini mi se, bilo, da su standardi školovanja ujednačeni ili da se bar teži da što više uslovi školovanja budu izjednačeni, svejedno iz koje sredine dete dolazi. Naprosto za to što i u nerazvijenim opštinama i u razvijenim opštinama imate ljude, odnosno decu koja su talentovana i koja moraju da dobiju iste mogućnosti za razvoj tog svog intelektualnog kapaciteta, odnosno potencijala.
Da je isto tako, mislim da je bilo potrebno u ovim diskusijama koje su, ruku na srce, to priznati moramo, vođene u školama, trebalo je možda obratiti pažnju na ove razmere između obaveznih predmeta, odnosno obaveznih i zajedničkih poslova za sve škole i fakultativnih. Taj razmak se kreće od 90% obaveznog sadržaja u prvom osnovne, do recimo samo 30% za zanatske profile dvogodišnje.
Razumem da je Ministarstvo htelo da na ovaj način poruči sledeće, mi imamo zajedničke osnove, moramo da uvedemo fakultetivne predmete, pa neka sada lokalna samouprava, zavisno od toga šta njenoj privredi, koji obrazovni profil treba, neka prilagođava svoj program i prosto neka obučava decu da mogu odmah da idu da rade.
Međutim, dve su ovde opasnosti. Prva je opasnost da sa ovako malim procentom zajedničkog programa školski sistem možda neće biti ipak jedinstven. Bojim se da ovakvom dinamizacijom sistema koji je okoštao, on je zaista sada okoštao i obrazovni profili su dosta zastareli, da će unošenjem jedne dinamike i proizvoljnosti u ovu oblast, da može da dođe do haotizacije tog sistema, da ne kažem do njegovog razbijanja.
Možda su ljudi u praksi, možda su ljudi mogli da smisle neku pametnu ideju da se u ovom zakonu otkloni takva jedna opasnost. Isto tako, ovim zakonom, kada smo koristili te članove, nije otklonjena opasnost da će onih 5% đaka o kojima je jutros ministar govorio, koji su vrhunski kapaciteti, koji mogu da budu stručnjaci, ne samo u našoj zemlji, nego u bilo kojoj drugoj zemlji, da će tih 5% imati svoj program, da će oni biti zaštićeni, da će sadašnji vrlo ambiciozni program, ako se posmatra na nivou proseka biti sačuvan za darovite, a da će sami programi biti prilagođavani i nijansirani prema nivoima đačkih sposobnosti. Sigurno bi se pronašla neka rešenja da se otklone ovi problemi i ove realne opasnosti koje postoje u ovom zakonu, a koje će naravno, posebnim zakonom biti reuglisane. Pošto je ovo osnovni zakon, osnovni zakon mora da sve ove dvosmislice i sve ove opasnosti, sve ove podvodne mine koje prete da eksplodiraju u primeni zakona, da se predvidi na koji će način da ih demontira, odnosno da njihovo dejstvo onemogući.
Na kraju, samo sam hteo da kažem još nešto o statusu nastavnika kako je predviđeno ovim zakonom.
Ovaj zakon zaista menja status nastavnika, po mom osećanju, nabolje. Bolji je status zaposlenih, ali u jednom članu, a postoji ceo jedan član i poglavlje koje se zove - autonomija ustanove, kada se garantuje određena stručna autonomija. Bolji je status ako vama kada ste u struci neko garantuje, bilo Ministarstvo, bilo da vam garantuje lokalna samouprava, da ćete vi imati priliku da se usavršavate u struci i da će vam to usavršavanje biti plaćeno. Dobro je kada vam neko, ako ste zaposleni, garantuje da će to vaše usavršavanje biti valorizovano tako što ćete dobiti neko pedagoško zvanje, zajedno sa zvanjem i veću platu.
Međutim i ovde je ostalo malo nedorečenosti. Nastavnici imaju jednu generalnu primedbu da je obuka koja je do sada vršena, da je jednostrana, da je metod i doktrina koja im se demonstrira, da je u kulturnom i pedagoškom smislu monistična. Ako đaci imaju mogućnosti i ako đaci imaju pravo da biraju oblasti koje će izučavati, prirodno bi bilo da zakon predvidi da će ključni uticaj na programe usavršavanja nastavnika imati sami nastavnici. Najbolje svako od nastavnika zna u kojoj je on oblasti manjkav i šta bi njemu za njegovu praksu bilo korisno da usavrši.
Konkurencija ovih programa koji se akredituju mora biti zagarantovana zakonom i Ministarstvo mora zakonom da bude ograničeno, da neće favorizovati jednu vrstu programa na račun drugih. Sve su ovo bile neke nedoumice, tačnije rečeno dvosmislice i mač sa dve oštrice koji je položen u ovaj zakon, koji je mogao da bude prevaziđen bilo da je na vreme vođena javna rasprava, bilo da je prihvaćen stav Demokratske stranke Srbije, da je nužno formirati jedno nacionalno telo od vrhunskih eksperata iz oblasti struke, iz oblasti kulture, ekologije, pa naravno i iz verskih zajednica. Dakle, jedno telo vrhunski kompetentno, koje će sve ove nedoumice da rešava i koje će se baviti planiranjem razvoja, strategijom razvoja.
Bojim se da je Ministarstvo pored toga što je prenelo dosta nadležnosti stručnim savetima i centrima i što je u članu 28. relativno suzilo ili znatno suzilo svoje sadašnje nadležnosti, da je u samim članovima unutar zakona ostavljeno mnogo procesa, mnogo vrlo važnih stručnih odluka, koje donosi ministar.
Naš je predlog bio da ministar po funkciji bude predsednik nacionalnog saveta, i da taj nacionalni savet koji bi izabrala Skupština lepo razmatra strategiju od sada pa nadalje, a Ministarstvo da prati kako se zakon primenjuje, koji se problemi pojavljuju i da tom nacionalnom savetu prosto daje informacije. Ono što je strategija u ovoj izuzetno važnoj oblasti, u oblasti u kojoj ne sme biti i ne može biti razlika između političkih stranaka, u oblasti gde nema razlika u verama i nacijama i ideologijama, da u toj vrhunskoj oblasti društvenog organizovanja imamo jedno telo koje će da preuzme odgovornost. Hvala.

Poštovani narodni poslanici, mi danas vodimo objedinjenu načelnu raspravu o dva Vladina predloga: jedan je predlog odluke, a drugi predlog zakona. Za oba ova dokumenta gospodin ministar Šabić je ispred Vlade zadužen da ih brani i obrazlaže, pa se   koristim prilikom, gospodine ministre, da vam postavim nekoliko pitanja o jednom i drugom dokumentu.
Prvo je na dnevnom redu, kao što znate, predlog, odnosno Odluka o prihvatanju sporazuma država članica o definisanju konačnog statusa organa i organizacija iz člana 15. Zakona za sprovođenje Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora.
Ovde je zanimljivo, ako možete da mi kažete, zašto se ovo zove sporazum? Ovo je, pretpostavljam, sporazum koji su sklopile dve vlade. Je li to pisani sporazum, usmeni dogovor, ugovor - u kojoj je formi taj sporazum sklopljen? Drugo, da li sama ova reč - sporazum, na određen način implicira da se ovde ratifikuje sporazum koji su sklopile dve nezavisne države, budući da će u istovetnoj formi ovaj dokument biti i pred skupštinom druge federalne jedinice?
U obrazloženju prvog dokumenta pozvali ste se na član 17. stav 3. Zakona o sprovođenju Ustavne povelje. Ali član 17. pre stava 3. ima stav 2, koji predviđa da Savet ministara može ne samo institucije koje se ovom Odlukom preuzimaju, ili prelaze u nadležnost Republike Srbije ili Republike Crne Gore, no i one koje su ukinute, da obnovi, reformiše i da ih stavi u svoju funkciju. Da li je ovo malo ishitrena primena ovog stava 3? Zar nije bilo racionalno da se sačeka da Savet ministara kaže šta od postojećih saveznih institucija njemu treba, koje su mu institucije potrebne, pa da se onda ova Odluka u republičkom parlamentu Srbije i u republičkom parlamentu Crne Gore razmatra?
Naime, mislim - a pretpostavljam da nisam usamljen u takvom razmišljanju - da će Savet ministara morati da zadrži mnoge sadašnje institucije ako želi da obavlja svoje funkcije i da normalno komunicira sa svetom. Ako želi da vodi spoljnu politiku i spoljnu ekonomsku politiku, Savet će morati da formira i nove institucije, a možda i da obnovi neke koje su ukinute. Da li ćemo na taj način dobiti ponovo duple institucije? Da li ćemo ovde preuzeti neke institucije, iako za međunarodni saobraćaj Republika nema pun kapacitet nego savezna država, te će radi tih međunarodnih integracija i međunarodnih poslova morati da se formiraju institucije i u saveznom parlamentu, pa da opet dobijemo neku vrstu dupliranja institucija i umnožavanja troškova?
Postavljam vam ova pitanja prosto stoga što imam utisak da Odluka - ma koliko izledala jednostavno i jasno - ne samo što nije morala da ide po hitnom postupku, nego je uopšte došla preuranjeno. Razlozi za hitan postupak su ovde zaista ostali nejasni.
Nadam se da ćete mi možda u završnoj reči odgovoriti na neka od ovih pitanja.
Drugi dokument koji je predočen našoj pažnji je Zakon o ministarstvima. Tu bih želeo da vam postavim nekoliko pitanja. Je li Vlada razmišljala da li je ovo optimalan broj ministarstava, da li su to ministarstva koja uspevaju da regulišu naš društveni, privredni i celokupan ekonomski život u Republici?
Mi smo ovde čuli vrlo ubedljivo izlaganje kolege Dragana Lazića da bi bilo dobro da ova država ima ministarstvo za migracije. Ne bih hteo da ponavljam njegovu argumentaciju, jer dovoljan je razlog to što imamo jako mnogo ljudi u inostranstvu, što očekujemo da će ti ljudi hteti da se vraćaju, što se zalažemo da im se vrlo preciznim zakonom vrate građanska prava: državljanstvo, pravo glasa itd, pa bi možda time moglo da se pozabavi posebno ministarstvo, jer bi ono pokrivalo interese 3,5 do 4 miliona ljudi.
Sa druge strane, ne znam da li ste možda razmišljali da neke siteme koji su logično povezani, a ovde su za njih nadležna različita ministarstva, objedinite. Srbija je, na primer, vazda imala zajedničko ministarstvo prosvete i vera. Prosveta, nauka, kultura i vere zaista predstavljaju jedan jedinstveni sistem, a ne znam da li je nekada Vlada razmišljala o mogućnosti da sve te delatnosti budu objedinjene u jedno ministarstvo.
Još jedno pitanje u vezi sa ovim zakonom hteo bih da vam postavim. Vi ste nam jutros obrazlažući ovaj predlog zakona lepo objasnili da je ovde reč samo o opisu delokruga rada pojedinih ministarstava, a ne i o konkretnim nadležnostima, pa tako i opis svakog ministarstva počinje istom frazom - ministarstvo obavlja poslove državne uprave koji se odnose, a završava se - kao i druge poslove određene zakonom. To je jedna tipska formula, epska formula što bi se reklo, koja se ponavlja u svim članovima ovog zakona.
Čini mi se da je ovim zakonom, ipak, pored delokruga rada, trebalo reći nešto i o nadležnostima. Naravno, nisu mogle da budu precizno određene nadležnosti, ali da li je možda ovaj zakon mogao da sadrži jednu ili dve načelne odredbe kojima će se jasno reći šta jedno ministarstvo mora da čini u okviru svog delokruga a šta nikako ne sme. Jer, mi imamo zakon po kome ministarstvo sve može i ništa ne mora. S jedne strane imamo, dakle, duh etatizma gde je sve u rukama Vlade i gde se guši inicijativa i sloboda subjekata koji učestvuju u jednom sistemu, a sa druge strane dobijamo predstavu da je reč o neobaveznim zaduženjima svakog ministarstva pojedinačno.
Mislim da je kod nas dugo bila praksa da nemamo jasnu predstavu o tome šta političari moraju i šta ne smeju. Mi nemamo zakone koji to regulišu. Mi nemamo zakon koji bi logično pratio ovaj zakon, a to je zakon o ministrima. Ne znam da li ste u Vladi razmišljali o tome, to bi baš pripadalo vašem resoru.
Zakon o ministrima je u ovoj državi neophodan. Zakon o ministrima je imala Kraljevina Jugoslavija, imala je Kraljevina Srbija, imaju sve napredne države - jer ministar nije običan državni činovnik. On je čovek koji ima ogromna ovlašćenja, pa mora da mu se zakonom kaže šta on mora da radi u okviru tih svojih ovlašćenja, i mora da mu se kaže ne samo koje političke posledice sleduju iz zloupotrebe položaja ili nesavesnog obavljanja funkcije, nego i koje krivične sankcije. Za ministre ne može da važi samo opšti krivični zakonik. To napredne zemlje znaju; one predviđaju poseban tretman ministara. Ministri imaju posebnu nadležnost, ali moraju da imaju i posebnu odgovornost.
Kada dobijemo taj zakon, onda ćemo moći mnogo jasnije i mnogo objektivnije, mnogo pravilnije i pravednije da sudimo o radu svakog ministarstva. Kada bi zakon ministru stavljao određene limite, čvrsto bi ga usmerio, ali dao bi mu i autonomna ovlašćenja, pa ta ovlašćenja ne bi zavisila od političkih dogovora u koaliciji ili njegovoj stranci, nego bi bila zakonom garantovana. Bolje je da se dužnosti i ovlašćenja ministru zakonom garantuju nego da zavise od toga kako smo se dogovorili i šta smo se dogovorili.
Na kraju samo još jedno pitanje. U članu 22. imate predviđeno da će u okviru svog delokruga sva ministarstva ostvarivati međunarodnu saradnju - u redu, i to da razumemo; da će se starati o unapređenju te saradnje; da ona obezbeđuju harmonizaciju propisa sa pravom Evropske unije.
Ovde ne stoji da će ministarstva raditi ono što je predviđeno članom 20. Zakona o sprovođenju Ustavne povelje, prema kojem ministarstva moraju da usklade propise sa saveznim propisima, onima koji su ranije doneti i sa zakonima koje će donositi Skupština Srbije i Crne Gore. Član 20. je dao pravni primat Saveznom parlamentu. Čini mi se da je to bilo neophodno i ovde naglasiti - mada taj član 20. predviđa da će Savezna skupština formirati komisiju koja će usaglašavati republičke zakone. Ali sa kim će to ona raditi? Radiće sa republičkim ministarstvima. Ne bi bilo suvišno da je to ovde navedeno.
Nadam se da vas nisam zamorio ovim pitanjima; ceneći vašu dobru volju i trud što sedite i pažljivo nas ovde slušate, očekujem, ako ne sada, onda možda u završnoj reči, odgovor na ova pitanja.

Poštovani narodni poslanici, svejedno što tok današnje sednice televizija ne prenosi direktno, oči srpske javnosti uprte su danas u ovo najviše zakonodavno telo.
Ovo je prva radna sednica posle političkog atentata na srpskog premijera, a taj atentat, kao što ste svi mogli da osetite, izazvao je duboko uznemirenje u narodu. Narod je to doživeo kao pretnju svom miru, pretnju pokušajima da se reformiše naše društvo i država, pa je očekivao da danas čuje od svojih predstavnika kakav odnos prema toj situaciji oni imaju, da li su u stanju da kažu nešto utešno, da li su kadri da umire malo narod, da li mogu da obećaju da najgore slutnje nagoveštene političkim atentatom neće biti ostvarene.
Nije mi, zaista, jasno zašto ovu sednicu ne prenosi televizija? Ne verujem da je isključivanjem televizijskih kamera htelo da se iskaže nepoverenje prema narodu. Konačno, apsurdno je ne verovati u narod. Svaka vlada i svaka skupština moraju da veruju u narod. Onaj ko ima pravo da iskazuje određene sumnje, zebnje, da postavlja pitanja, to su sami građani.
Dakle, u izvesnom smislu, isključujući TV kamere, vi ste, gospodo, bojim se, iskazali nepoverenje prema narodnim poslanicima. Čime smo mi zaslužili vaše nepoverenje, to je posebno pitanje. Da li bismo mi danas bili toliko neodgovorni da svojim diskusijama otežavamo uklanjanje uzroka zbog kojih je vanredno stanje uvedeno? Ne bismo bili toliko neodgovorni. Svakom poslaniku u ovoj Skupštini jako je stalo do toga da vanredno stanje bude što pre prevaziđeno, odnosno da uzroci koji su do vanrednog stanja doveli budu otklonjeni.
Reč je, dakle, o međusobnom poverenju i nepoverenju. Ako mandatar za sastav nove Vlade, odnosno za produžavanje mandata staroj Vladi, u izvesnom stepenu iskazuje nepoverenje prema poslanicima, nije moguće očekivati ni da poslanici iskažu puno poverenje njegovim naporima.
Vi ste, gospodo, čuli šta poslanici DSS misle o radu Vlade. Čuli smo i danas, čuli smo pre godinu i po dana, vi neke naše argumente uvažavate, neke ne prihvatate. Mi ćemo i dalje raditi svoje analize rada pojedinih resora, radićemo i svoje programe kako određene sisteme u državi treba reformisati, a danas nije prilika da mi ta dva koncepta suočavamo.
Međutim, ovo jeste prilika, gospodine Živkoviću, da vas podsetim da je vaš program kontinuiteta dobio 2000. godine poverenje građana na izborima, dobio je i poverenje 176 poslanika ovde; ali poslednje dve godine su dovele do novog stanja, dve godine su stvorile određenu praksu, dve godine su jasno pokazale da li su reforme za koje smo se bili opredelili, za koje su se opredelili građani, izvodive ili nisu, i dokle se stiglo u tim reformama.
Građani Srbije reforme koje su bolne doživljavaju delimično kao jednu vrstu prosvećenog apsolutizma, kao određenu vrstu nasilnog guranja ka boljem. To je, čini mi se, jedno prirodno osećanje.
Narod bi vrlo lako podneo to osećanje kada bi bio siguran da politička elita želi prvo da reformiše sebe. Za dve godine nismo poslali narodu jednu jednostavnu poruku - pre no što uredimo bilo koji sistem u društvu i u državi, mi ćemo urediti sebe. Uredićemo sebe tako što ćemo poštovati parlament, što ćemo doneti zakon o finansiranju političkih stranaka, pa političke stranke neće biti delimično finansirane nekim donacijama koje su nejasne, neće biti vezane uz privredu, neće političke stranke više biti upućene samo na to da preuzmu vlast i mehanizme partijske države koji su razrađivani 60 godina.
Mi živimo u partokratskoj državi, u državi u kojoj je politička oligarhija mogla da upravlja svim sistemima. Reforme je trebalo da budu u tom smeru da se ograniči upliv politike u privredu, upliv vlasti u pravosudni sistem, upliv političke elite u kulturu i prosvetu, a da se omogući tim sistemima da sami reprodukuju svoju hijerarhiju vrednosti i da iz sebe reprodukuju upravljački sloj koji će moći te sisteme da unapređuje.
Mi nismo nikoga i ništa oslobodili tutorstva. Svi sistemi su i dalje pod političkim tutorstvom, i sve se nastavlja kao što je i bilo, s tim što je nekada bio jednopartijski sistem. Kao što kaže jedan moj prijatelj - dugo smo živeli u jednopartijskom sistemu, a onda smo ga umnožili. To je problem. Suočiće se vaša vlada, suočiće se svaka sledeća vlada sa tim osnovnim problemom, da se mora u državi izvesti prvo politička reforma.
Mora se izvesti politička reforma i mora se već jednom shvatiti da politička većina nije isto što i država i narod. Da verujemo u poslanike i da verujemo u ovu Skupštinu, danas bi bio direktan prenos, pa bismo građanima poručili da situacija u kojoj se našla Srbija jednako pogađa sve, i da su svi jednako odgovorni da iz te situacije traže izlaz. Umesto toga, vladajuća većina smatra da je odgovorna jedino ona. Ona obećava narodu da će uraditi sve što treba, ona preuzima sve poluge vlasti i time izoluje ostale stranke. Na taj način mi ponovo ulazimo u nešto što mnogo liči ne na bukvalan jednopartijski sistem - jer mi imamo jako mnogo stranaka - nego ostajemo u partokratskom sistemu, u kome država i institucije nemaju čvrstu osnovu, nemaju svoju autonomnu snagu i moć da samostalno funkcionišu.

Poštovani narodni poslanici, mi danas nismo u prilici da raspravljamo o predlogu nekoga zakona, nego o političkoj odluci DOS-a da se pristupi preispitivanju načina i postupka promene Ustava Republike Srbije.
Tu političku odluku saopštio nam je u vidu predloga Skupštini narodni poslanik Bojan Pajtić. Vratiću se malo kasnije na samu proceduru predlaganja ove odluke, a pre toga ću reći da smo jutros, u prepodnevnoj raspravi, čuli zaista vrlo ozbiljnu političku i pravničku analizu ove političke odluke, odnosno predloga da se obrazuje komisija koja bi trebalo da pripremi zakon, a taj zakon bi valjalo da utvrdi način i postupak promene Ustava Republike Srbije.
U jutrošnjim raspravama - u kojima su učestvovale, kako ste čuli, sve poslaničke grupe - čini mi se da su iskristalisana dva stava koja su manje-više nesporna. Kad kažem nesporna, to su ona dva stava koja bi verovatno u ovoj Skupštini mogla da dobiju dvotrećinsku većinu.
Prvi takav stav je da je sadašnji vladajući i važeći Ustav Srbije neophodno menjati. Osvrnuće se kasnije na to iz čega proističe ta neophodnost.
Drugi stav, oko koga je, čini mi se, postignut visok stepen saglasnosti, mada ne jednodušan, kao oko prvog stava, jeste da je neophodno učiniti diskontinuitet sa postojećim Ustavom.
Doduše, neke poslaničke grupe, i pored toga što su uvažile mišljenja stručne javnosti o tome da je zaista nužan diskontinuitet, osporavale su vrlo ubedljivom argumentacijom takav pristup. Čini mi se da bi ovde bilo dobro da se razumemo šta je to diskontinuitet i sa čime mi pravimo diskontinuitet.
DSS misli da je neophodno napraviti diskontinuitet sa partijskom državom, i istovremeno da je jako nužno uspostaviti vezu sa našim ustavima od Sretenjskog sve do ustava koji su važili do 1945, kada je ukinuta pravna država a uvedena partijska. U Sretenjskom ustavu, gospodo, prvom ustavu koji je imala Srbija, bilo je zagarantovano sve ono što se danas od nas tobož traži. Bila je zagarantovana sloboda svakom čoveku, bez razlike na njegovu versku, nacionalnu ili ideološku pripadnost. Bila je zagarantovana slobodna i fer trgovina. Bila je zagarantovana privatna svojina.
Komunistički ustavi od 1945. uveli su partijsku državu, po kojoj je privatna svojina greh, bezmalo zločin; sloboda pojedinca zavisi od toga da li prihvata komunističku ideologiju, odnosno da li je progresivan ili je tzv. reakcionar; tad je važila parola: "da sloboda, ali ne sloboda neprijateljima slobode", a neprijatelji slobode su bili svi oni koji se nisu saglašavali sa partijskom državom i jednopartijskim državnim sistemom; i na kraju, slobodna trgovina je bila proglašena tehnokratskom izmišljotinom i korisnim špekulacijama, koje je trebalo sprečiti.
Sa tom i takvom logikom zaista je neophodno uspostaviti diskontinuitet. Ustav iz 1990. godine je delimično taj diskontinuitet uspostavio. Mi moramo reći da taj Ustav ne pripada u potpunosti komunističkoj pravnoj logici, ali taj Ustav ima vrlo mnogo recidiva jednopartijskog sistema, partijske države, ima vrlo mnogo rešenja koja su anahrona, mada je Ustav, sam po sebi, kao pravni akt, bio iznad autoritarne političke prakse u poslednjih deset godina. Od 1990. do 2000. godine Ustav je bio, moglo bi se reći, čak liberalan u odnosu na političku praksu koja je vladala u tom periodu.
Dakle, što se tiče diskontinuiteta on je neophodan. Čini mi se krajnje spornim stav da se diskontinuitetom poništava državotvorna tradicija Srbije unazad sve do Kraljevine Srbije - preko sadašnje, odnosno doskorašnje SRJ, pa unazad sve do Kraljevine Srbije. Mislim da bi taj stav mogao da bude sporan zato što kontinuitet ne podrazumeva pravolinijsko izvođenje jednog ustavnog dokumenta iz drugog.
Mi imamo situacije kada se istorija kreće spiralno. Usvajanjem Ustavne povelje Srbije i Crne Gore na posredan način je obnovljena državnost i Srbije i Crne Gore, koja je priznata 1878. godine. Dakle, dobili smo jedan krug iz koga se sada izvodi jedna nova spirala. Time što je tražen prijem SRJ u Ujedinjene nacije nije učinjen nikakav nesmotren potez, a kamoli "zločin" prema državotvornoj tradiciji Srbije i ondašnje SRJ.
Ovo su stvari oko kojih bi mogli da se manje-više složimo i gde bi mogla da se postigne neka dvotrećinska većina u ovoj Skupštini. Ali, ovde su mnoge stvari jako sporne. Vi ste to čuli. Mislim da preko tih spornih stvari ova Skupština ne može da pređe.
Sporna je, prvo, činjenica da jedan narodni poslanik, gospodin Bojan Pajtić - koga uvažavam, naravno, kao i svakog drugog poslanika u ovoj Skupštini - podnosi defakto predlog da se promeni Ustav. Da bi se Ustav menjao, da bi se uopšte pristupilo izmeni Ustava, potrebno je 50 poslanika. Nije mi jasno zašto nije 50 poslanika podnelo jedan ovakav predlog.
Drugo, sporan je i predlog odluke o obrazovanju komisije. Vi ste videli, a moj kolega Jočić je to ubedljivo pokazao, da se u sastav komisije uvode izvršna i sudska vlast i da se meša sa zakonodavnom.
Mi iz DSS takođe moramo da kažemo da ne razumemo i da se ne slažemo da se u ovu komisiju poslanici biraju drugačije no srazmerno broju mandata koje imaju poslaničke grupe. Ovde ta proporcija, odnosno procenat nisu poštovani. Zašto nisu poštovani - o tome je takođe bilo reči. Nisu poštovani zato što je predlog ove odluke pripremljen na brzinu i u novim okolnostima. Pre dve godine mi smo bili u stanju da ovu Skupštinu proglasimo ustavotvornom, pa da onda pokušamo da dvotrećinskom većinom menjamo Ustav. Bili smo u prilici, takođe, da kažemo da je najbolje rešenje da se prevaziđe i da se premosti diskontinuitet - izbori za ustavotvornu skupštinu, jer bi u tim izborima sve političke snage iznele svoje predstave o ustavu, i tada bi se u samom narodu postigao jedan neophodan stepen saglasnosti, koji bi onda poslanicima u Skupštini olakšao rad.
Mi to nismo uradili. Otezalo se sa izmenom Ustava. Izgovor je, doduše, da Ustavna povelja nije bila doneta, i taj izgovor donekle može da se uvaži. Ali ne može nikako da se, uvaži da se nakon što je doneta Ustavna povelja, izmenama Ustava pristupa drugačije no što bi se pristupilo 2000. godine, kada je u ovoj Skupštini još uvek postojala volja da se partijska država preobrazi u pravnu.
Dve godine mi sa ove govornice govorimo: tranzicija-reforme; tranzicija-reforme. Šta je tranzicija? Tranzicija nije ništa drugo nego napor da se jedna partijska država transformiše u pravnu državu. To je tranzicija. Da bi jedna partijska država bila transformisana u pravnu državu, ona mora da donese svoj ustav, pa na osnovu tog ustava bi se onda donosili svi zakoni.
Umesto toga mi ovde imamo jednu zaista u međuvremenu naraslu sumnju u način na koji se obezbeđuje većina u Parlamentu. Uostalom, da je taj način izašao izvan okvira normalne parlamentarne kombinatorike, koja je inače uobičajena kada se prave većine, govori i to što je taj način, koji upražnjava DOS, sporan i sa sudske tačke gledišta, jer je Ustavni sud morao time da se bavi, a naravno da je krajnje sporan i sa stanovišta političkog morala, ako tako nešto postoji, a nadam se da postoji i da bi trebalo da postoji.
Dakle, mi ovde imamo ovakvu situaciju: predlagača koji sastavom ove komisije za izradu zakona želi da obezbedi većinu. Želi da ima većinu u toj komisiji, a ta komisija nama onda može predložiti da mi i Ustav donesemo apsolutnom većinom. Ako je obične zakone mogućno donositi i prostom većinom, čak i kada je na sumnjiv način obezbeđena, Ustav, gospodo, nije. Ustav mora da dobije dvotrećinsku većinu. Zaista mora. Ako ne dobije dvotrećinsku većinu, taj će ustav biti kratkoročan.
Uostalom, i vreme kada se pojavljuje predlog ove odluke, umesto pre dve godine, govori nam i otkriva nam - to, nažalost, moram da kažem - taktiku vladajuće strukture u Srbiji. Njihova taktika je jako poznata, proučena. Niko više ne može njome da bude zbunjen. To je sledeća taktika: ne rešavaj probleme, ostavi ih, neka kulminiraju; stvaraj krizu; uđi u cajtnot i u cajtnotu nudi brzopleta rešenja i čiste improvizacije, jer u cajtnotu nisu moguća jasna i temeljita rešenja.
To je nešto što kod nas izaziva ne samo ozbiljnu sumnju, kod nas to izaziva ozbiljnu zabrinutost da će donošenje novog ustava, umesto faktora homogenizacije društva, postati faktor podele društva, jer način na koji se to namerava da radi ne pripada proceduri i logici pravne države, nego logici partijske države.
Meni je žao što su naši nekadašnji politički saveznici vrlo brzo shvatili prednosti partijske države za političku oligarhiju i što su odustali od zajedničkog napora da tu partijsku državu zamenimo jednostavnom pravnom državom, kakvu smo imali od Sretenjskog ustava do 1945. godine. Zašto su to oni uradili to je posebna priča, i o tome mogu da se rade sociološke i psihološke analize. Činjenica je zaista da smo se mi sa našim bivšim koalicionim partnerima definitivno razišli onog trenutka kada smo shvatili da mi ne smemo odustati od ideje pravne države, da ne smemo odustati od liberalnog privrednog sistema, da ne smemo odustati od fleksibilnog i autentičnog kulturnog i prosvetnog sistema, a kada su oni iz nekih razloga krenuli da restaurišu neokomunistički sistem koji su nasledili. Da li je to posledica neke ideološke regresije ili disolucije, ili su ih pritisnule neke okolnosti, o tome takođe možemo da raspravljamo. Ali ne možemo - sa žaljenjem to moram da kažem, gospodine Jovanoviću - da postignemo konsenzus na koji ste vi pledirali: da se svi izjasnimo za ovaj predlog odluke. Ne možemo zato što se u međuvremenu, za ove dve godine, pokazalo da mi doduše živimo u istoj državi, da imamo iste probleme da rešavamo, ali da imamo zaista dijametralno suprotne puteve. Vi istrajavajte na svom putu, koji je po našem osećanju tapkanje u mestu: korak napred, pa dva nazad, pa malo levo, pa desno, živahno, malo kazačok, i to se zovu reforme. Mi moramo polako, ali strpljivo, jer nas na to obavezuje tradicija, da idemo u izradu pravne države.
Na kraju, žao mi je što to moram da kažem, mi smo se kao poslanici, svi ovde, ova Skupština pokazala se politički nezrelom, istorijski nedoraslom da menja Ustav. Zaista, mi nismo dorasli ljudima koji su pravili Sretenjski ustav. Garantujem vam da je istorijska svest i politička kultura tih ljudi bila znatno viša nego naša.
Zar je sramota priznati narodu - ljudi, mi nismo u stanju da izvedemo nužne reforme, pokušajte da izaberete druge koji to znaju. Mi smo hteli, ali ne umemo.