Poštovana gospođo predsednice, gospodine predsedniče Vlade, poštovani narodni poslanici, Predlog zakona o budžetu je, kada ga čovek čita, u osnovi jedan jednostavan, ekonomski reklo bi se knjigovodstveni spis. Njime se utvrđuju pretpostavke na koji način Vlada namerava da prikuplja novac u državnu blagajnu i, sa druge strane, precizno propisuje na koji način i kuda će taj novac biti raspoređen i kako će biti potrošen.
Međutim, zakon o budžetu je istovremeno i jedan politički spis; iza svakog zakona o budžetu stoji jedna ekonomska logika ili ekonomska doktrina i neka politička ideja, da ne kažem politička filosofija. Zakon o budžetu je, naravno, jedan od najvažnijih zakona koji može da ponudi jedna vlada. Prema tome, kada se govori o Zakonu o budžetu, mora da se identifikuje ideološki i socijalni status predlagača.
Srbija je, dame i gospodo početkom ove godine formirala većinsku koalicionu vladu demokratskih snaga Srbije. Srbija iz 2001. godine izlazi i u 2002. godinu ulazi sa manjinskom levičarskom vladom. Činjenica da je to manjinska levičarska vlada ne mora da govori ništa o budžetu. Ima i drugih levičarskih vlada, ima manjinskih vlada, a njihov budžet može da bude dobar ili loš. Pri tom, pravde radi, treba reći da iza ovog budžeta stoji logika levog centra, malo levljeg. Dakle, kada kažem da je budžet levičarski, ne mislim da je komunistički, ali levičarski jeste.
Da kažem nekoliko reči o samom sadržaju ovog političkog spisa. Kao što ste videli Vlada je predvidela oko 220 ili 240 mlrd. dinara kojima će raspolagati u narednoj godini. Kada se zna u kom se stanju nalazi obrazovni sistem u Srbiji, zdravstveni sistem, putna i železnička mreža; kada se ima u vidu koliko ima socijalno potrebu tih ljudi, odnosno siromašnog stanovništva, onda ova sredstva, ma koliko zvučala kao visoka, mogu da budu jedva dovoljna. Ovo su skromna sredstva; ako se ostvare, Vlada će na vrlo skroman, mogućnostima primeren način uspeti da zadovolji i servisira ono o čemu je ona dužna da se brine.
Međutim, dobra stvar u ovom budžetu, pohvalna stvar, jeste što Vlada predviđa da ove godine manje posudi para no da vrati. Predviđena je, otprilike, 21 milijarda otplate kamata, što stranim, što domaćim poveriocima, a posuđivanje oko 19 milijardi, što iz inostranih banaka, što od naše Narodne banke i poslovnih banaka. To je, dakle, jedan pozitivan, vrlo pozitivan stav u ovom budžetu i mislim da on zaslužuje da bude naglašen.
Uzme li se međutim, u obzir da će ovih 240 milijardi - koje rekoh mogu na skroman način da zadovolje socijalne potrebe i ono o čemu je Vlada dužna da se stara - biti skupljeno tako što će se od bruto nacionalnog proizvoda uzeti za javnu potrošnju 50%, možda neki promil više ili manje, ali pre će biti više od 50%, onda ovaj budžet izaziva u čoveku zebnju. Prosto, postavlja se pitanje šta kakve će biti posledice ovakve široke, razgranate socijalne politike? Vlada levog centra vodi računa o socijalnom statusu stanovništva, to takođe može da bude pohvalno.
Kad se uzme u razmatranje ta socijalna politika Vlade, a s druge strane, kad se ima na umu stanje privrede koja treba da upumpa novac u fondove, onda dolazi, čini mi se, do jedne snažne neravnoteže. Vlada je u obrazloženju ovog zakona rekla da privredu podstiče tako što smanjuje porez na finansijske transakcije, pa očekuje da će to eventualno da smanji kamate. To smanjenje kamata neće biti dovoljno. Ako se uzima 50% iz privrede, privreda je prigušena, privreda jedva može da diše. Iza ovakvog socijalnog programa bi mogla da stoji snažna privreda, moćna privreda. Međutim, mi takve privrde nemamo. Mi imamo privredu koja je pokleknula, privredni sistem koji je, bezmalo, u rasulu. Ova neravnoteža između privrede, s jedne strane, i s druge strane, ambicozne socijalne politike koju vodi Vlada, uslovljena je ranijim objektivnim stanjem.
Ono što pomalo izaziva podozrenje u Vladu, u manjinsku Vladu levog centra, jeste način na koji ona pokušava da upravlja privredom. Naime - to se vidi i u ovom budžetu - Vlada se javlja kao neko ko je vlasnik, ne samo budžeta: ona je dobrim delom i vlasnik privrede. Vlada je i vlasnik privatizacije u Srbiji, Vlada predviđa da već u prvoj godini uzme sredstva koja dobija od privatizacije, da deficit u budžetu pokrije delimično sredstvima koja bude izvukla iz prodaje privrede. Znam da to Zakon o privatizaciji predviđa. Ali, ljudi, bilo bi najlogičnije da je tih devet milijardi, koje Vlada planira da iz privatizacije uvuče u budžet, ostavljeno privredi, da je ostavljeno da privreda pokuša da počne neku proizvodnju, i uđe u stvaranje novih vrednosti.
Naravno, budžet raspoređuje stvorene vrednosti, ali budžet može da blokira stvaranje novih vrednosti. Bojim se da je ovo takav budžet.
Osim toga, Vlada ima običaj ( a to je ono što je nasleđeno) da upravlja državnim i društvenim preduzećima. Ona imenuje upravne odbore, ona stvara menadžerske timove. Sve je to, razume se, nasleđeno.
Ali, pitanje je: da li je bilo moguće stvoriti u društvenim preduzećima i u državnim firmama samostalne menadžerske timove. Da li je Vlada mogla da uradi jednu jednostavnu stvar: da donese zakon o inkompatibilitetu, odnosno o konfliktu interesa, i da se maksimalno povuče iz privrede, da podstakne i osokoli menadžerski i tehno-menadžerski sloj, da on pokuša da posrnulu privredu i posrnula društvena preduzeća rekonstruiše.
Ovako, pošto to Vlada nije uradila, pošto nije donela zakon kojim se oslobađa privreda - a privreda je 60 godina u rukama političke oligarhije - ona je u stanovništvu izazvala jednu sumnju, a ta sumnja je sublimisana u pitanje: da li je ovo reformatorska ili restauratorska Vlada? Hoće li ova vlada da postavi privredu na potpuno nove osnove ili ova vlada hoće da restauriše postojeće stanje privrede, da njime ekonomično, domaćinski i efikasno, racionalno upravlja, ali ne i da ga bitno menja kako bi privreda i dalje ostala snažno vezana uz Vladu?
Ovo je budžet jedne levičarske vlade i po tome što je u njemu snažan duh etatizma, duh onoga etatizma kod se sva moć pokušava koncentrisati u državu, umesto da država stvori uslove utvrdi pravila to kojima će što više sistema i što više ljudi koji stvaraju vrednosti biti u stanju da slobodno deluju, samoinicijativno, da su u stanju da sami stvaraju vrednosti, ali da su u stanju i da sami reprodukuju menadžerski, birokratski i tehnokratski sloj koji će moći da upravlja tim sistemima.
Dakle, ovo su neke male zebnje koje ovaj budžet budi. Razlog je ta neravnoteža između ambicioznog socijalnog programa i stanja privrede, kao i činjenica da Vlada ne daje dovoljno dokaza i dovoljno signala da je spremna da ide u pravljenje ambijenta tržišne privrede, liberalne privrede, a pokazuje jednu vrstu oportunizma, konformizma (verovatno pritisnuta samim okolnostima) da postojeće stanje restaurira i da njime "svrsishodno" upravlja, umesto da ga menja.
Ovaj način pravljenja budžeta i ovaj način upravljanja državom stvara tz. slabe birače. Veliki sloj stanovništva je zavisan od sredstava koja prima iz budžeta, privreda kojoj nije omogućena samostalnost takođe je zavisna. Slabi birači nisu dobra pretpostavka za reformisanje države. Zavisni birači ne mogu biti nosioci demokratske svesti.
Srpska vlada levog centra je pritisnuta vrlo teškim nasleđem i socijalnim problemima koje mora da rešava. Ona je ograničena, a na njenim leđima je ruinirana privreda, privreda u ruševinama. Ali Vlada levog centra je takođe pritisnuta i time što mora da pribavlja pomoć i novac iz inostranstva. Čini mi se, i to je moja osnovna zamerka - građanska, a ne politička zamerka - da Vlada nema dovoljno sluha ni za demokratski potencijal sopstvenog naroda, ni za demokratske inicijative koje dolaze iz ovog naroda, ni dovoljno vere u našu demokratsku tradiciju. Ona je, u stvari, sputana; okrenuta je više knjigovođama u Svetskoj banci, u MMF-u, koji treba da budu "inicijatori" naše demokratske svesti, no nama. Time će, gospodine predsedniče, vaša Vlada da se nađe u vrlo ozbiljnoj opasnosti: da se iz demokratske vlade degeneriše u vladu pseudo-prosvećenog apsolutizma.

Poštovani gospodine ministre, vi ste nam juče sa puno nade, optimizma i dobrih očekivanja predstavili Predlog zakona o radu. Voleo bih kada bismo i mi mogli da o tom Zakonu mislimo što i vi, no, imamo nekih nedoumica i zebnji. Umesto komentara zakona, ja ću sebi dozvoliti da vam postavim nekoliko pitanja.
Jasno je, naime, da ste vi zamislili da radne odnose u Srbiji uredite tako da jaki, sposobni i mladi rade, da stvaraju profit, da plaćaju porez, pa da onda država iz budžeta vodi socijalnu politiku i da ljudima koji nisu sposobni da učestvuju u radnoj konkurenciji omogući da se održe.
Međutim, dva su ovde pitanja. Naime, da biste imali takva preduzeća, ona moraju, naravno, da budu stimulisana, mora da bude prvo stimulisano formiranje preduzeća, koja će biti profitabilna, a da bi bila profitabilna, ona moraju da budu oslobođena socijalne funkcije, moraju da budu proizvodna i profitabilna organizacija, a ne socijalna institucija.
Bilo koji poslodavac u Srbiji vama može da postavi sledeće pitanje: Da li ste vi ovim zakonom postojećim preduzećima i preduzećima koja treba da se osnuju i da povuku Srbiju napred ostavili malo više socijalnih funkcija no što oni u ovom trenutku mogu da izdrže? Vi ćete odgovoriti da su to iste one socijalne funkcije i socijalne obaveze koje imaju poslodavci i na Zapadu. Ali tamo je i više preduzeća i jača su preduzeća, i ona mogu da nose deo socijalnih funkcija, ona mogu da pomažu radnicima i da štite njihova prava, u skladu sa zakonima koji već imaju i tradiciju i koji imaju uhodani mehanizam primene.
Dakle, pitanje je da li je ovaj zakon dovoljno u interesu poslodavaca, da li je za njih dovoljno stimulativan? On jeste pravedan, ali čini mi se da nije podsticajan.
Sa druge strane, vi ćete se suočiti sa pitanjima radnika. Radnici će da postave jedno jednostavno pitanje. U poređenju sa zakonom iz 1996. godine, naša prava su nešto malo smanjena. Negde više, a negde manje. Ne mislim da su drastično smanjena, ali ipak jesu smanjena. Odgovor vaš na smanjena prava: U redu, na tržištu radne snage svako će imati priliku da se dokaže. To je tačno, ali mi nemamo živo tržište, nemamo tržište radne snage zato što je naša privredna aktivnost, proizvodna aktivnost, uslužna aktivnost, na niskom nivou. Mi nemamo živu, fleksibilnu i dinamičnu privredu. Mi nemamo ni stanovništvo koje je u stanju da svojom potrošnjom podstiče proizvodnju.
Ukratko, čini mi se da će vaš odgovor morati da bude i jednima i drugima: Napravio sam zakon koji je pravedan, a kojim podjednako ne mogu biti zadovoljni ni poslodavci ni radnici. Poslodavci će tražiti da država u potpunosti preuzme socijalnu funkciju preduzeća, a ovaj zakon predviđa, u interesu radnika, mnogo socijalnih funkcija preduzeća. Radnici će ipak tražiti da zaštite i njihove interese i da im garantujete prava koja su do sada imali.
Hteli mi to ili ne hteli, mi ćemo u Srbiji pre ili kasnije morati doneti jedan zakon o socijalnoj solidarnosti. Naše stanje nije normalno. Mi imamo 600.000 ljudi koji rade na crno, mi imamo 800.000 nezaposlenih ljudi, mi imamo mnogo ljudi koji su potpuno izvan radne forme. Onaj ko 10 godina ne radi svoj zanat, taj je izgubio korak, on nije mogao da prati napredak u svojoj struci. On je u izvesnom smislu za rad jedva sposoban. On ne može izdržati tržišnu utakmicu radne snage, ne može se pojaviti na tržištu rada kao ozbiljan konkurent. A taj čovek ima decu koja treba sutra da učestvuju na tržištu rada, on mora da osposobi buduće građane i da podigne ljude koji će moći da nose privredne aktivnosti.
Pretpostavljam da vaše ministarstvo nije zaduženo za zakon o socijalnoj solidarnosti, ali čini mi se da je vaše ministarstvo pre svih zaduženo za jedan drugi zakon koji je morao da prati ovaj zakon. Ovako, ovaj zakon je usamljen, on lebdi, on je izvukao radne odnose iz sfere socijalističke ideologije i privrede, ali on nema gde da se utemelji jer mi nemamo tržištu privredu, nemamo liberalnu privredu. Vaš zakon - za koji ne sumnjam da ste ga pravili dobro i iz dobrih namera - u izvesnom smislu je negde na sredini. On ne može da se utemelji, on traži tržišni ambijent i liberalnu ekonomiju gde može da pokaže svoju snagu. Takvog ambijenta mi još u Srbiji nemamo.
Ono što je u vašem zakonu zaista najgore jeste što ste predvideli isti status privatnih preduzeća i društvenih preduzeća. Opravdanje vaše je da Ustav ne zna za razliku u kategoriji preduzeća. Ista prava će da ima sada direktor kao što imaju poslodavci. Mi moramo da znamo gde živimo. Mi moramo da znamo da živimo u društvu gde je nepotizam pustio duboke korene, mi moramo da znamo da će taj direktor društvene firme sutra moći da otpusti nekog radnika da bi primio nekog svog rođaka, ili da otpusti nekoga čija mu politička uverenja ne odgovaraju da bi primio nekoga čija mu politička uverenja odgovaraju. Na taj način Srbija će imati tzv. slabe, zavisne birače. Naš cilj nisu slabi birači. Nisu nam cilj birači koji će iz nužde i vezani interesom glasati za nas, nego slobodni birači, ekonomski samostalni, birači koji će moći da se ideološki i politički orijentišu potpuno slobodno.
Nema u ovom zakonu nikakve garancije da će se ostvariti ono što vi želite: da i sadašnje društvene firme budu profitabilne organizacije. Nema nikakve garancije da se političari neće i dalje mešati u takve firme.
Vi ste donekle uspeli da uskladite odnos radnika i poslodavca u privatnim firmama. Poslodavac, uzgred rečeno, nije neradnik. On takođe mnogo radi.
Ali vi niste uspeli da zaštite društvene firme od politike. Niste uspeli da ih zaštitite od političara. Nema nikakve garancije u ovom zakonu da će se stvoriti menadžerski sloj koji će biti u stanju da vodi društvene firme, i to nezavisno od političkih pritisaka. Tako vam neće biti sve dok vaše ministarstvo ne ponudi zakon o konfliktu interesa.
Zakon o konfliktu interesa je bazični zakon za reforme. Ne mogu se izvoditi temeljite reforme dok se ne donese taj zakon. Mi izlazimo iz jednog sistema u kome je politika mogla da se meša u sve. Sve je ovo bilo vlasništvo jedne partije, u rukama njihovim je bio i nož i pogača, kako se kaže. To je komunistički režim. Mi moramo da imamo zakon o konfliktu interesa koji će nam reći jednu jednostavnu stvar. Ne može ministar biti u upravnom odboru, ne može ministar biti u agenciji, ne može ni narodni poslanik biti ni u jednom upravnom odboru društvene firme. Ako je on u Vladi, njemu će interes biti da "utera" što više para u budžet. Ako vodi društvenu firmu, on će gledati kako uz pomoć veštih knjigovođa da plati što manji porez. Situacija je potpuno šizofrena jer se te dve stvari ne mogu izmiriti. Zakon o konfliktu interesa je, čini mi se, nešto što je u prvom redu u nadležnosti vašeg ministarstva. To može da donese Vlada, može bilo koje ministarstvo, ali vi tim zakonom morate da uradite nešto.
Ja ne delim entuzijazam što se tiče našeg uspeha u dosadašnjim reformama. Mi, naime, imamo dobru volju da reformišemo Srbiju. Imamo volju da je uredimo na nov način. Ali, pre nego što uređujemo državu, mi moramo da uredimo sebe. Mi moramo sebi da stavimo granice, mi moramo da odredimo međe preko kojih ne smemo da idemo. Ovaj zakon to ne garantuje. On je ostavio društvenu svojinu na milost i nemilost političkoj oligarhiji. Ona u takvim uslovima neće moći nikako da bude profitabilna, neće moći da izdrži konkurenciju sa privatnom svojinom i neće moći da se oporavi.
Da zaključim. Ma koliko izgledalo da sam kritički govorio o vašem zakonu, gospodine ministre, ja moram da vama odam priznanje da ste vi uložili zaista veliki trud, da ste pokušali da izmirite mnoge interese, da ste vešto napravili jedan kompromis koji je u osnovi zasnovan na dobroj volji i sa nekim amandmanima vaš zakon je prihvatljiv.
Kada bude primenjen ovaj zakon, ako bude primenjen, status radnika će biti mnogo bolji nego što je danas. Danas u Srbiji praktično nema zakona o radu. Danas u Srbiji na tržištu rada vlada zakon džungle. Bio je zakon iz 1996. godine koji je Vlada suspendovala svojom uredbom iz 1997. godine. Suspendovala je jednu njegovu suštinsku odrednicu: da nema više tzv. plaćenih odsustva, pa je predvidela da se kolektivnim ugovorima reguliše kako se to radi. Praksa je suspendovala i kolektivne ugovore. Radnici praktično nemaju nikakva prava. Šesto hiljada ljudi koji rade na crno, koji nemaju nikakav ugovor sa poslodavcem, kojima se ne uplaćuje novac za penziono i socijalno osiguranje, jedva će dočekati ovaj zakon. Jedva će ovaj zakon dočekati 700.000 nezaposlenih jer sada i oni mogu da uđu u konkurenciju za radna mesta. Verujem da bi svako od njih pristao da radi pod uslovima koje predviđa ovaj zakon. Ti uslovi, naravno, nisu loši.
Dakle, nužno je bilo doneti zakon, nužno je bilo regulisati radne odnose. A valja reći da će ovaj zakon, ako ga uspete primeniti, omogućiti veća prava radnicima i omogućiće bolji položaj poslodavcima.
Ali primena ovog zakona, bojim se, neće ići tako lako. Bojim se da mi nemamo ambijent u kome ovaj zakon može da živi. Čini mi se da su nužni i još neki prateći zakoni i da je nužna ubrzana ekonomska aktivnost i drukčiji ambijent kako bi ovaj zakon mogao da pokaže svoje vrednosti. Do tada, ako bude prihvaćen - uz amandmane koji će ublažiti socijalni bunt, a neće bitno oštetiti poslodavce - do tada ovaj zakon će moći da funkcioniše.
On će biti verovatno, vi ste toga svesni, prelazni zakon, ali ono što je osnovno: Zakon se primenjivati mora. Vaše ministarstvo je donelo izmenu starog zakona po kojoj se plate moraju radnicima plaćati jednom mesečno. Dobro znate da inspekcija rada ima 100.000 prijava od juna do danas, u kojima su prijavljene firme koje to nisu uradile. Može li inspekcija rada da interveniše? Ne može, jer nije osposobljena, nema dovoljno kadrova da zaštiti prava zaposlenih. Dakle, ova prava koja ste garantovali poslodavcima i radnicima dužni ste da nam obećate da ćete ih sprovesti. Ako ga dosledno sprovedete, ovaj zakon neće biti loš.

Poštovani narodni poslanici, raspravljajući o pet zakonskih predloga koji treba da urede i na novu osnovu postave pravosudni sistem u Srbiji, mi smo čini mi se, uprkos povremeno snažnih polemičkih tonova, uspeli da usaglasimo bitne stavove. Sve poslaničke grupe, Skupština u celini, složili su se u nekoliko vrlo bitnih pitanja.
Prvo, saglasni smo da stanje u srpskim sudovima danas, nažalost, nije dobro. Složili smo se, zatim, da je to stanje neophodno menjati. Sve poslaničke grupe smatraju da je to stanje potrebno promeniti tako da sudovi u Srbiji, kao i u drugim civilizovanim zemljama, steknu nužan stepen samostalnosti.
Dakle, ovi zakonski predlozi, koje formalno podnosi DSS, nisu zakonski predlozi samo jedne stranke. Ovo su zakonski predlozi jednog društva - srpskog društva koje početkom novog veka teži da se demokratizuje. Ovo su zakoni jedne države - srpske države koja teži da se iz partijske transformiše u autentičnu pravnu državu.
Doduše, naša država nije više partijska; ona je - i to mora da se pomene, dobrim delom zahvaljujući zaslugama SPS-a - sada višepartijska država. Ali, višepartijska država ne postaje automatski i pravna država. Da bi jedna država bila pravna, ona mora da ima stabilan i po određenim pravilima ustrojen pravosudni sistem. Koliko zakoni koje nudi DSS, odnosno ovaj parlament, doprinose tom cilju?
Svi ovi zakoni, a posebno Zakon o uređenju sudova, imaju upravo težnju da pokažu: da ubuduće u Srbiji - nezavisno od toga kom sloju, kojoj naciji, kojoj veri, kojoj stranci pripada- svaki njen građanin biće pred zakonom jednak sa bilo kojim drugim građaninom. Ovo jednostavno načelo pravne države: da se za ista dela, u približno istim okolnostima, izriče približno ista sankcija, predstavlja azbuku pravde i samostalnog sudstva.
Nažalost, kod nas do sada nije bilo uvek tako. Kod nas je, kažu, presuda mogla da se kupi; kod nas je, vele, bogat čovek bio ravnopravniji pred sudom od siromašnog; kod nas je čovek koji je imao jake socijalne veze, bilo familijarne ili druge, šire socijalne veze, mogao da bude pred sudom u privilegovanom položaju u poređenju sa onim ko takve veze nema. To je rak - rana našeg sudstva.
To je ono što se zove korumpirano sudstvo, odnosno pokvarena pravda. Ovo je, naravno, jedan logički apsurd: pravda ne može biti pokvarena. Ako je pokvarena, nije pravda; a ako je pravda, onda ne može po definiciji biti pokvarena. Međutim, kod nas su i takvi apsurdi i nelogični spojevi mogli da opstanu. Mi smo zaista imali sudstvo koje je korumpirano.
Zakoni koje danas razmatramo pokušavaju da uvedu to jednostavno načelo: da je svaki građanin pred zakonom jednak i da zakon važi za svakog građanina, a da u državi vlast nema ova ili ona partija, ova ili ona struktura - u modernoj državi i u modernom društvu vlada zakon, a pred zakonom svi i uvek moraju da budu jednaki. Ako nisu jednaki, onda to više nije pravda.
U Zakonu o pravosuđu i uređenju sudova predloženo je da Vrhovni sud, kao najviša sudska instanca, bude oslobođen nekih upravnih sporova da bi mogao da se posveti upravo tom cilju, da bi mogao da snažno afirmiše načelo ujednačavanja i objektivizacije prava. Pravo mora da bude objektivizovano, a Vrhovni sud mora da vodi računa o tome da se zakon na jedan te isti način primenjuje u Subotici i Vranju, i u Kladovu i Užicu.
Do sada, kažu, tu je vladalo veliko šarenilo. Vrhovni sud će od sada da vodi brigu o tome, a ceo ostali pravosudni sistem usmeren je na to da obezbedi tu vrstu objektivizacije prava. Međutim, pravo neće biti objektivizovano tako što će sudije ubuduće mehanički, kao roboti, primenjivati zakone. To nam govori i Zakon o sudijama.
Zakon o sudijama je takođe izuzetno važan zakon utoliko što, čini mi se - a to nije dovoljno naglašeno u ovoj diskusiji - ističe dva nova momenta u sudijskom zvanju. On ističe pravo i obavezu države da plaća stručno usavršavanje sudija nakon stupanja na funkciju. On propisuje Vrhovnom sudu obavezu da izradi program stručnog usavršavanja sudija.
Ceo ovaj zakon takođe podstiče sudije na moralno samousavršavanje. Cilj stručnog usavršavanja i moralnog samousavršavanja jeste da sudija bude ono što je nekada bio, da bude gospodin čovek, dostojanstven čovek, čovek koji se ne bavi ni jednim drugim poslom no svojim, čovek koji uživa ugled u sredini, i to ne samo zbog svog znanja nego i zbog svog visokog moralnog integriteta.
Ovim zakonom su, kao što ste videli, propisana i načela stalnosti sudijske funkcije, što nije nikakva novina. Sudijama je dat izvestan stepen imuniteta koji poseduju i narodni poslanici; i taj imunitet, kao i stalnost funkcije, u stvari su u službi profesije.
Sada, kada čovek pogleda šta sve sudije dobijaju, može da se upita: da li se ovim zakonima jedan socijalni sloj favorizuje, da li se on privileguje, da li se izdvaja iz celine društva, pa sudije, odnosno učesnici u pravosudnim organima dobijaju viša prava nego drugi građani? Nije tako.
Ovim zakonima pravosudnom sistemu se samo vraća njegovo dostojanstvo. Vraća mu se mogućnost da bude sistem koji je samoodrživ. Samoodrživ je samo onaj sistem koji je u stanju da iz sebe produkuje kadrove koji njime mogu da rukovode i koji je u stanju da iz sebe istakne visoke profesionalne vrednosti i kriterijume, koji onda postaju načelo i ideal kojem streme svi učesnici u tom procesu. Drugim rečima, u pravosudni sistem Srbije uvodi se sada zdrava konkurencija.
Isti takav princip biće, naravno, uveden i u sve druge sisteme u Srbiji: u prosvetni sistem, u kulturni sistem i u privredni sistem. Kao što sudstvo oslobađamo političkog uticaja, na isti način moramo ideološkog uticaja osloboditi kulturni i prosvetni sistem i, naročito, moramo privredni sistem oteti od političke oligarhije i učiniti ga samoodrživim. To su, dakle, zakoni i reforme koje će uslediti i podupirati ovaj zakon.
Pravi smisao ovi zakoni će pokazati tek onda kada društvo bude potpuno demokratizovano. Jer, da bi jedno društvo bilo demokratsko, ono mora da ima autonoman sudski sistem; ali autonoman sudski sistem može da postoji samo u demokratskom društvu. Ako je pravosudni sistem autonoman, a društvo kao celina nije demokratizovano, mi onda nemamo demokratiju nego prosvećeni apsolutizam. Verujem da je naš zajednički cilj, cilj svih stranaka koje sede ovde, da ostvare upravo demokratsko društvo, društvo u kome će tek onda ovakav jedan zakon pokazati svoju snagu.
Ovi zakoni će biti uzorni i za reformisanje svih drugih bitnih sistema. On nam jasno pokazuje da politika, politička moć, mora da se povuče iz važnih društvenih sistema da bi ti sistemi mogli slobodno da dišu, da bi mogli da reprodukuju vrednosti iz sebe, da bi mogli iz sebe da stvaraju rukovodni kadar, a ne da budu pod političkim tutorstvom, pod kakvim su, nažalost, još uvek.
I to je nešto u čemu se možemo složiti: mi nemamo još uvek izgrađen demokratski sistem. Mi nemamo demokratiju, mi imamo partiokratiju. Imamo ne jednopartijski, već višepartijski sistem, ali između višepartijskog sistema i autentične demokratije mora da se izgradi čitav niz institucija koje uređuju društvo. Dakle, višepartijski sistem jeste uslov demokratije, ali on nije i dovoljno jemstvo da će demokratija biti ostvarena.
Poštovani narodni poslanici, mi smo danas pred usvajanjem zakona koji ne zadovoljavaju političke ambicije i političke aspiracije jedne stranke, nego zadovoljavaju nasušne socijalne potrebe jednog društva i jedne države. Čuli smo od poslanika SPS da su se i oni nosili mišlju da predlože sličan zakon; napravili su ga, ali sa nekih objektivnih razloga i subjektivnih slabosti nisu ga i usvojili, i šteta što nisu. Mislim da se oni raduju što danas njihova načela i njihova predstava o pravosudnom sistemu može da bude realizovana i pretpostavljam da će oni sa zadovoljstvom prihvatiti da mi nastavimo tamo gde su oni stali. Oni su stvorili višepartijski sitem, a sada ćemo zajedno da stvaramo demokratsko društvo.
Verujem, takođe, koliko poznajem program SRS, da je ovo i njima načelno potpuno prihvatljiv zakon. SRS je takođe za samostalno i nezavisno sudstvo. Zato me malo zbunila juče izjava predstavnika poslaničke grupe, gospodina Vučića, da oni u načelu neće glasati za ovaj zakon. Možda nisam dobro razumeo, jer ne verujem da jedna tako ozbiljna stranka može da ne glasa za svoja načela. Može da ne glasa za metodologiju kojom se to načelo ostvaruje, može da ne glasa za "izvođače radova", odnosno ljude koji primenjuju tu metodologiju. Samo načelo, verujem, nije vam ništa manje srcu blisko i vašoj socijalnoj svesti prihvatljivo no što je to, recimo, poslanicima DSS.
Dakle, usvajajući danas, s pomoći Božijom, ove zakone mi počinjemo ne samo reformisanje pravosuđa, nego dajemo snažan impuls izgrađivanju demokratskog društva, izgrađivanju pravne države. Ono što je bitno, ovi zakoni daju snažan impuls i našoj moralnoj obnovi. U ovim zakonima se vrlo mnogo, na različite načine, insistira na tome da sudije moraju ne samo da budu nezavisne i slobodne, nego i da moraju da imaju u sebi izgrađeno osećanje slobode i osećanje dostojanstva. Konačno, sudije moraju da štite ljudsko dostojanstvo i prava svakog građanina, a ljudsko dostojanstvo i prava svakog građanina može da štiti samo onaj kome su ta prava ne samo zagarantovana nego ko takva prava, dakle ljudsko dostojastvo i pravo svakog građanina, oseća kao svoga bića, kao sadržaj svoje kulturne svesti, kao deo svog moralnog stava.
Nezavisno od toga kako ko iz taktičkih razloga bude glasao za ovaj zakon, iskazujem još jednom uverenje da je ovo zakon Narodne skupštine Srbije, da je ovo zakon jednog društva i jedne države, i da će uslediti slični zakoni, a da ćemo mi, svejedno od koga poticali, te zakone sa zadovoljstvom podržavati.
Uzgred rečeno, postavilo se pitanje zašto ove zakone predlaže jedna stranka, a ne Vlada. Znate šta, ako bi sva demokratska inicijativa bila u rukama Vlade, mi bismo dobili prosvećeni apsolutizam. Demokratija je u tome da ima mnogo izvora, mnogo inicijativa, izvora koji se ulivaju u zajednički tok. Sve inicijative koje budu išle u pravcu demokratizacije Srbije i koje budu težile da od Srbije naprave pravnu državu, dobiće bez ikakve sumnje podršku DSS, kao što ćemo, pretpostavljam, i mi danas dobiti podršku svih poslaničkih grupa.

Poštovani narodni poslanici, građani Srbije i narod Srbije dugo već očekuju od nas, i traže od nas, da svoje međusobne odnose u ovoj sali uljudimo, da naš rad učinimo efikasnijim, da demonstriramo političku kulturu, da pokažemo kako na delu izgleda demokratija. Ova traženja i ovi zahtevi su, čini mi se, svakome od nas potpuno prihvatljivi, jer su potpuno opravdani; nema, verujem, nijednog poslanika koji sedi ovde, koji ne bi želeo da radimo efikasnije, da se kulturnije ophodimo među sobom i da među nama, u samom radu, bude više demokratskih pravila, da ona budu zastupljena i primenjena. Samo je to imala DSS na umu kad je predložila izmene Poslovnika Narodne skupštine - i ništa drugo, i ništa iza toga.
Ako mi dozvolite, dao bih samo kratak osvrt na sadašnji rad parlamenta, nikoga ne optužujući i nikoga ne pravdajući. Čini mi se da je osnovni problem u našem radu - zajednički naš problem, i pozicije i opozicije - u tome što ne shvatamo dovoljno da je Skupština zakonodavno telo, koje radi vrlo konkretne poslove, a da je tek u drugom planu i na poseban način prostor u kome političke stranke agituju za svoje programe.
Svi smo mi ovde došli kao predstavnici svojih političkih stranaka i svi mi, na ovaj ili onaj način, propagiramo svoje stranačke programe. Međutim, u tome smo izgleda potpuno izgubili meru, pa povremeno izgleda da ovaj dom nije mesto gde se donose zakoni, no da je arena gde političke stranke vrše svoju predizbornu i postizbornu kampanju.
Prirodno je da stranke zastupaju svoje stranačke programe, ali nije prirodno da se zamagli i da se potisne osnovna funkcija Skupštine. Ruku na srce, na isti način ponašale su se ranije i neke opozicione stranke koje su sada na vlasti. To treba takođe pomenuti. To je ono što je stvaralo lošu atmosferu u onom parlamentu, to stvara lošu atmosferu i u ovom sazivu.
Predložene izmene koje je ponudila DSS - a koje nisu, naravno, savršene - idu na to da utvrde: u prvi plan odsad stavljamo zakonodavnu aktivnost. Sve poslaničke grupe imaće pravo da kažu svoje mišljenje o svakom zakonskom predlogu, i sve poslaničke grupe vodiće, tako, svoju predizbornu agitaciju na jedan suptilniji način, na diskretniji način, na razumniji i kulturniji način. Time što kritikujemo jedan zakon, što dajemo amandmane na jedan zakon, što govorimo konkretno o jednom zakonu, a ne apstraktno i mimo teme dnevnog reda mi posredno afirmišemo svoje stranke. Takva vrsta nastupa u Skupštini takođe ostavlja svoj vrlo određen utisak kod birača, pa prava političkih stranaka ovim izmenama zaista nisu dovedena u pitanje.
Dovedeno je u pitanje nešto drugo. DSS smatra da demokratija priznaje samo odgovornu slobodu. Ovim izmenama sankcioniše se neodgovorna i destruktivna sloboda; a sloboda koja nije odgovorna ne može, uostalom, da ulazi u sastav demokratske kulture. Sloboda koja se svodi na ovo: govoriću ono što mislim, a nemam pri tom obavezu da mislim šta govorim - nije korisna sloboda, nije konstruktivna sloboda i nije prihvatljiva sloboda. Ona ne spada u parlamentarnu kulturu i politička prava. Samo ta vrsta slobode je sankcionisana ovim poslovnikom.
Za uzvrat, za to što je delimično jedan deo prava poslanika formalno smanjen, data je jedna suštinska sloboda poslanicima. Data im je mogućnost da interpelacijama mnogo aktivnije učestvuju u kontroli izvršne vlasti, data im je mogućnost da na dnevni red ove skupštine stavljaju pitanja koja tište narod, probleme, državne i socijalne, dakle, data im je mogućnost da rade na izuzetno konstruktivan način.
Da zaključim, sa jedne strane i na prvi pogled, ovo jeste predlog koji uvodi neke restrikcije, ali ovo je istovremeno predlog koji pokušava da političku kulturu digne na viši nivo i da naše međusobne odnose uljudi. A da odnosi među nama budu uljuđeni, to valjda ne smeta nikome, ni poziciji, ni opoziciji. Hvala.

Poštovane kolege narodni poslanici, živost koja prati raspravu o ovom zakonu svedoči nam da je na dnevnom redu jedan jednostavan, kratak, ali u osnovi važan zakon. Zakon o državnim praznicima važan je utoliko što državni praznici jedne države na simboličan način iskazuju istorijsku samosvest jedne nacije i građana jedne države; na simboličan način iskazuju i kulturnu samosvest jednog naroda, težeći istovremeno da kulturne i političke, socijalne i civilizacijske napore jednog naroda uputi u određenom smeru. Ovaj zakon je, kao što vidimo, potpuno drugačiji od prethodnog;  on je zaista u osnovi reformski. Ovim zakonom srpski narod i srpska država izlaze iz prostora tumaranja po lavirintima utopijske ideologizovane svesti, vraćaju se u tokove realnog istorijskkog iskustva i jasno legitimišu svoju pripadnost hrišćanskom civilizacijskom krugu.         Da pogledamo ukratko osnovne članove ovog zakona.
Sretenje kao državni praznik pronađeno je zaista izuzetno srećno. Komisija koja je birala ovaj državni praznik imala je ne samo dovoljno istorijskog znanja, već i intuicije, i rekao bih, i dovoljno sreće da odabere baš ovaj praznik. Sretenje je istovremeno i narodni i crkveni praznik. Sretenje se u narodu praznuje po sećanju na neke prehrišćanske civilizacije, kada se vreme merilo pa prirodi, odnosno kada se merio prirodni krug vremena. Istovremeno, Sretenje je otvaranje nove vremenske dimenzije, odnosno hrišćanskog vremena ili večnosti. To je kulturna vertikala koja povezuje sve slojeve naše kulture, sve dimenzije i sve energije koje su učestvovale u stvaranju srpske kulture.
Na ovoj vertikali nalazi se istorijska horizontala. Na jednoj strani imamo 1804. godinu kao simbol težnje za samostalnom i nezavisnom državom, a na drugom kraku te horizontale imamo 1835. godinu i težnju za pravednom i demokratskom pravno uređenom državom. Dakle, Sretenje je u krsnom znaku. Imamo u njenu kulturnu vertikalu i imamo istorijsku horizontalu koje nam potpuno jasno pokazuju kojoj civilizaciji pripadamo, (hrišćanskoj), ali koje nam jasno određuju i šta je naš zadatak u političkom radu, šta je naša ideja vodilja zvezda vodilja u uređenju države. Ideja vodilja je samostalna i nezavisna država na jednoj strani a na drugoj strani, demokratska i pravno uređena država. Dan državnosti, dakle, nije samo nešto što konstatuje određene događaje iz prošlosti, to je nešto što nas upućuje i obavezuje u budućnosti. Nije važno toliko da li je odabrana 1804. ili 1835. godina; da li je dan državnosti mogao biti pomeren mnogo unazad (a, naravno, istorijski gledano, jeste). Bitan je istorijski i kulturni smisao ovih dana; ne sam dan, ne sam događaj - nego smisao kojim može da zrači. Svi praznici koji su ovde predviđeni kao državni su otvoreni praznici; nisu zatvoreni, njihov smisao nije kanonizovan. Njihova značenja su određivali naši preci, određivaće i naši potomci; a i mi ćemo kao savremenici odrediti sadržaj i smisao tih praznika. Ništa tu nije unapred dato. Ovim zakonom samo su nam osvetljeni, označeni neki osnovni orijentiri u našoj kulturi i istoriji, iscrtan je jedan dobar koordinacioni sistem naše povesne i naše kulturne egzistencije. To je sistem prema kome mi treba da se ravnamo i da se sameravamo, i da se trudimo da budemo njega dostojni.
Naravno, verski praznici se podrazumevaju kao državni praznici, kod nas nešto manje ovim zakonom nego u drugim evropskim državama. Ali u redu, i seljak kada ima mnogo posla, kaže: Bogu se moleći, svetac je, ali mora se raditi. Kako nam bude rastao standard, verovatno će rasti i broj hrišćanskih praznika koje ćemo praznovati.
Posebna je vrednost ovog zakona što je pokazao da je Srbija, sa su srpska patrijarhalna i srpska građanska kultura i društvo otvoreni za sve konfesije, za sve nacije, i da one u srpskoj kulturi imaju svoje potpuno ravnopravno mesto.
Bez želje da polemišem, želim da kažem - nijedna verska zajednica nema ništa protiv nijednog dana koji je ovde određen kao prazničan.Kada se govori o tome da je ovim zakonom favorizovano pravoslavlje, onda to govore ljudi koji ljudska prava i demokratiju shvataju kao novu utopiju, a ne kao nešto što je realno. Realno je da sve verske zajednice razumeju da žive u jednoj pravoslavnoj državi i da je sasvim prirodno da je pravoslavlje prvo među jednakima. Neko mora među jednakima uvek da bude prvi.
I na kraju - pošto mi je vreme isteklo, izvinite gospođo predsedavajuća - da kažem još samo ovo. Vrednost ovog zakona je u tome što verujem da o njemu može da se postigne potpuni nacionalni konsenzus. Ne vidim ni jedne nacije, ni jedne etničke grupacije, ni jedne verske zajednice, ni jedne političke stranke u Srbiji koja može da ima bilo šta protiv bilo kog od ovih dana koji zakonom iodređen kao praznici. Možda neće svi jednako srčano biti za te dane, ali protiv ne verujem da iko ima razloga i mogućnosti da bude.
Stoga je ovaj zakon, kao zakon koji omogućava saglasje konsenzus u jednom važnom pitanju, u pitanju kulturne i istorijske orijentacije naroda, izuzetno dobar, uz sve uvažavanje primedbi i amandmana koji su mu dati. Stoga će Demokratska stranka Srbije , isto kao i svi drugi poslanički klubovi, sa zadovoljstvom ovaj zakon prihvatiti.

Uvaženi narodni poslanici, gospodine ministre, zakon o kome danas razgovaramo ima vrlo jednostavan i kratak naslov - Predlog zakona o privatizaciji. U skladu sa naslovom je  i stil, i unutrašnja struktura i kompozicija ovog zakona: napisan je kratkim rečenicama, jednostavnim jezikom, stilski konzistentno. Ovaj zakon, u stvari, predstavlja jedan visoko specijalizovan, stručan ekonomski tekst. U takav tekst, i u pojedinosti takvog teksta ulaziće ljudi mnogo pozvaniji od mene.
Hteo bih da kažem samo nekoliko rečenica o duhu, o smislu i o logici ovog zakona. Čini mi se da ćemo se svi danas složiti da ovim jednostavnim zakonom iz ekonomske oblasti završavamo jednu epohu u istoji srpskog naroda. U istoriju odlazi socijalistički privredni sistem, u istoriju odlazi komunistička ekonomska doktrina, u istoriju odlaze tomovi i tomovi ispisani sa ciljem da se ta doktrina objasni, da se razrade njene raznovrsne varijante i da se te varijante primene u praksi.
Od sada sve to spada u istoriju ekonomske misli, u istoriju ekonomskih ideja, privrednici, privredni subjekti, ljudi koji privređuju neće se više ravnati prema tim eksperimentalnim idejama. Ovaj kratak tekst doživeo sam kao negativnu recenziju mnogobrojnih varijanti i svih tomova ispisanih u odbranu komunističke ekonomske doktrine. Ovo je jednostavna konstatacija.
Pred tom činjenicom: da se jedna epoha završava, nemamo razloga da budemo oholi, nemamo razloga da budemo ni nostalgični. Da budemo oholi nemamo razloga zbog toga što se taj privredni sistem i ta doktrina istrošila sama u sebi: ne nekom našom naročitom zaslugom i ne zato što je, kako jutros neko reče od poslanika, taj sistem bio opstruiran iznutra, nego zato što je bio postavljen na ekonomski nelogičnim osnovama. Za nostalgiju, pak, nemamo prava, zato što svi ljudi u ovoj zemlji razumeju da je privredni sistem ovog društva i ove države u koroznom stanju, da je potpuno ruinirani i svi shvataju, i svima je jasno, da je neophodno izgraditi nov i drugačiji privredni sistem.
Kakav nov i drugačiji? U izvesnom smislu ovaj zakon je istorijski, ne zato što završava jednu epohu, nego zato što nastavlja istorijski kontinuitet u privrednom, kulturnom i duhovnom životu srpskog naroda; jer, privredni sistem određuje, u izvesnom smislu, i vrednosni sistem i kulturni sistem jedne nacije i jednog društva.
Dakle, mi nastavljamo privredni sistem kakav je bio izgrađen u Srbiji do 1941. godine. Nastavljamo, napore da produžimo gradnju otvorenog i liberalnog privrednog sistema, otvorene i liberalne ekonomije. S jedne strane pred nama su izazovi novog doba i novi ekonomski tokovi, s druge strane iza nas je duga i bogata tradicija ekonomske misli i pravna regulativa koja je uređivala privredni život u Srbiji, od prvog Ustava sve do komunističkog prevrata. U izvesnom smislu mi se vraćamo tradiciji, i vraćajući se ekonomskoj tradiciji ulazimo u budućnost. Demokratska stranka Srbije sa zadovoljstvom prihvata takvu orijentaciju, jer je to njena programska orijentacija - da se spoji ono što je bilo vredno u tradiciji sa onim što je vredno u modernom dobu, kao i sa svim najboljim idejama i težnjama koje se javljaju u savremenosti.
Međutim, ovde je naglašeno, i mislim s pravom, da Zakon o privatizaciji nije uopšte cilj samom sebi. Ovim zakonom se ne vrši preraspodela imovine, pa da se kaže: stari vlasnici su imali ovoliko, pa su im komunisti uzeli; u doba komunističke privrede stvoreno je ovoliko i to pripada radnicima koji su ulagali; u postkomunizmu ili neokomunizmu, zovite ga kako hoćete, u poslednjih deset godina, vršeni su neki drugi eksperimenti sa preduzećima i tu opet ima nekih nejasnih vlasničkih odnosa.
Ne, čini mi se da je logika ovog zakona - i to je ono što uliva poverenje - da u prvom redu sve privredne subjekte, dakle svako preduzeće, valja učiniti efikasnijim. Učiniti preduzeće efikasnijim znači učiniti ga živim i smislenim, jer ono nema nikakvog drugog razloga postojanja, nego da bude efikasno i da donosi određen profit. A onda kada privreda oživi, kad počne da ostvaruje profit, Zakon o privatizaciji predviđa modele kako će kome biti raspoređena imovina što se stvara, i ono što već postoji kao vrednost u preduzećima, i ono što će, eventualno, biti stvoreno u budućnosti.
Naravno, tu će biti vrlo mnogo diskusija da li su dobri ti pariteti, da li je to pravedno raspodeljeno: možda će nekome biti krivo više, nekom manje krivo; neko će misliti da je njegova vrednost i udeo potcenjen, neko da je njegova vrednost precenjena, ali sve su to, u stvari, tehnički detalji.
Ono što je bitno za ovaj zakon jeste da je ovo samo jedan mali, prvi korak. Ne u svetlu budućnost - ovo je korak u vrlo veliko iskušenje, u vrlo ozbiljan posao, u nov ne samo privredni sistem, ne samo u nov način privređivanja, nego je ovo korak u nov vrednosni sistem, u nov odnos prema ljudima. U tom smislu, imamo mnogo razloga da budno pratimo kako će ovaj prvi korak biti učinjen. Većina ljudi smatra da je ovaj zakon dobar. Ne smatram se kompetentnim da ocenjujem njegovu ekonomsku vrednost, ali se smatram pozvanim da, u trenutku kada usvajamo ovaj zakon, upozorim na moguće teškoće koje će iskrsnuti njegovom primenom.
Prva takva teškoća nije samo ono što su govorile moje kolege - neću se osvrtati na to i ne bih hteo da ponavljam rečeno. Prva teškoća će biti: kako sprečiti korupciju. Druga: kako sprečiti monopole. Jer, iskustvo pokazuje da proces privatizacije prate i korupcija i monopoli. Tamo gde korupcija i monopoli uzmu previše maha, proces privatizacije ne može dovesti do liberalne i otvorene privrede. On može dovesti do onoga što smo već jednom imali, a imali smo stanje da je celokupan privredni organizam bio u kandžama političke oligarhije i njene birokratije. Ako i po čemu vredi ovaj zakon, to je ono što mora da uradi - on mora privredu da oslobodi političke oligarhije, da povuče jasnu među između onoga što spada u sferu politike i onoga što spada u sferu privrede.
Čini mi se da će vrlo brzo, čim ovaj zakon počne da se primenjuje i da daje dobre rezultate, biti nužno doneti jedan zakon, koji se u 19. veku zvao zakon o inkompabilitetu (ne znam kako se sada zove). Njegova suština je u ovom: ako si političar, onda između tvoje delatnosti i privredne delatnosti mora da postoji međa koja je zakonski regulisana. Ako si ministar u Vladi, član agencije ili fonda za privatizaciju tvoj interes je kao državnog činovnika da nešto prodaš što skuplje. Ali, ako ti to kupuješ, tebi je interes da to kupiš što jeftinije. To je logički nespojiv interes. To je zakon koji je do te mere jednostavan, da je Srbija pre Prvog svetskog rata imala taj zakon kao nešto što je podrazumevajuće, što reguliše odnose i stavlja granicu političkom uticaju u privredi.
Da bi privreda bila slobodna i liberalna, da bi bila otvorena, ona mora da bude oslobođena političke oligarhije. Ništa se neće uraditi ako jednu političku oligarhiju, komunističku, zameni neka druga, recimo neokapitalistička.
Ovaj zakon svojim intencijama i nekim svojim rešenjima pokazuje da je svestan te opasnosti, da neće upasti u tu zamku i da će vrlo brzo, već posle prve faze i prvih rezultata privatizacije, intervenisati antimonopolskim zakonom, antikorupcijskim zakonom i zakonom o inkompabilitetu. Hvala. (Apaluz.)

Gospođe i gospodo narodni poslanici, da je kojim slučajem danas na dnevnom redu bilo pitanje da li mi treba da volimo i štitimo svoju decu i da se staramo o njima, sigurno bi o tom pitanju postigli potpunu saglasnost. Takođe bismo postigli potpunu saglasnost oko pitanja ko ima pravo i dužnost da to radi. Svi naravno imaju i pravo i dužnost da to rade. Međutim, mi ne raspravljamo o tome. Mi raspravljamo o jednom zakonu koji pokušava da tu vrlo osetljivu problematiku prevede u određene zakonske norme. Zahvalan sam i pozdravljam inicijativu Socijalističke partije Srbije da se o ovoj temi raspravlja.
Smatram, pošto pripadam poslaničkoj većini, da većina ima i veće dužnosti, zato želim da uputim poslanicima SPS-a poruku da ne treba da uzimaju potpuno srcu ako im neko od naših poslanika, u polemičkom žaru, na njihovu provokaciju da smo mi protiv ovog zakona zato što ga predlaže SPS, odgovori - da, ali vi nemate pravo da predložite ovaj zakon. Imate, naravno, pravo da predlažete ovaj zakon, imate pravo kao sledbenici jedne stare stranke, kao sledbenici Svetozara Markovića. Imate pravo da ostanete odani svojoj ideologiji, svojoj tradiciji, svojoj ekonomskoj doktrini, koju ste nam pre dva dana predložili, imate pravo da ostanete odani svojim pedagoškim načelima koja nam predočavate ovim zakonom. Ništa, dakle, tu nije sporno što se tiče Demokratske stranke Srbije.
Mislim da nismo sasvim pravedni prema vama kada tvrdimo da je problematika koju vi pokušavate da regulišete ovim zakonom posledica vaše desetogodišnje vladavine. Nije - i u zemljama u kojima niste vladali vi, a u većini niste, ovih problema o kojima se govori u ovom zakonskom predlogu, naravno, ima: u svim zemljama ima ovakvih problema.
Međutim, nije ni sa vaše strane sasvim korektno ako tvrdite da vaš doprinos ovakvim pojavama nije bio nikakav. Mislim da je jasno rečeno da je u poslednjih deset godina stvoren pervertan i perverzan vrednosni sistem u kome je bogatstvo i razmetanje bogatstvom vredelo mnogo, a pošten rad i poštenje ništa. Nije se pitalo kako se do bogatstva dolazi, nego imaš li ga ili nemaš, i da li si u demonstriranju tog bogatstva manje ili više kultivisan ili si naklonjen kiču. Kič, demonstriranje bogatstva je bilo na vrlo visokoj ceni.
No, da me predsedavajući ne bi opomenuo - i to, mislim, s pravom da se držim teme - prelazim na ovaj vaš zakon. Dakle, složili smo se da je ovu problematiku nužno zakonski regulisati. Složili smo se i oko toga da je prvi i osnovni način da se ovaj i ovakvi problemi reše izgradnja pozitivnog, zdravog duhovnog i vrednosnog sistema - oslonjenog, naravno, na srpsku tradiciju i na kulturnu tradiciju drugih naroda koji žive u ovoj državi. Ništa tu, dakle, nije sporno. Međutim, i takav vrednosni sistem neće u osnovi poništiti potrebu da se donese zakon sličan ovom koji ste vi predložili, i tamo gde je vrednosni sistem čvrst, postoje vrlo ozbiljani problemi i postoje restriktivni zakoni.
Restriktivni zakon koji predlažete nije loš zato što je restriktivan, nego iz tri razloga. Prvo, zato što je nepotpun. Drugo, zato što niste, ili je to samo moj utisak, konsultovali postojeće zakone koji tretiraju ovu problematiku. Treće, niste, kako je lepo pokazao kolega Janjić, niste izvršili kategorizaciju krivičnih dela, odnosno prekršajnih dela i prema njihovoj kategorizaciji odredili i visinu kazne. Četvrto, i čini mi se osnovno, vi ste ovim zakonom došli u jedan potpuno apsurdan položaj. Predlažete nam zakon o zaštiti maloletnika, a u stvari predlažete ublažavanje kazni koje su predviđene za određena krivična dela. Vi krivična dela kakvo je dilovanje droge prevodite u prekršajno delo. Nije moguće šverc oružja i dilovanje droge tretirati kao prekršajni postupak. To su krivična dela.
Dakle, budući da ste došli u jedan zaista apsurdan položaj - ma koliko vi vešto sofizmima uspevali da odgovorite na ova pitanja - mislim da bi bilo dobro da ovaj svoj dobar predlog zakona povučete, da ga usaglasite sa postojećim zakonima, da ga upotpunite, da se konsultujete sa drugim ljudima, da uvažite i ovo što ste danas čuli, pa da nam ponovo ponudite potpuniji, bolji i savršeniji zakon, koji ćemo sa zadovoljstvom razmatrati i, verovatno, usvojiti, ako bude dobar.