Poštovani narodni poslanici, mi danas imamo zadatak da analiziramo i da se izjasnimo o Predlogu novog ustava savezne države. Na ovaj važan, do sada verovatno najažniji posao koji je radio ovaj skupštinski saziv, senku je bacila prepodnevna diskusija, u kojoj je jasno doveden u pitanje legitimite ove skupštine. No, i pored toga, mi vodimo raspravu, svejedno koliko nas sedi ovde u sali.
Demokratska stranka Srbije nikad nije sporila potrebu da se novi ustav savezne države donese. Zašto je novi ustav bio neophodan? Bio je neophodan naprosto zato što je postojeća država utemeljena na jugoslovenskoj ideji, a jugoslovenska ideja je kao državotvorna energija potpuno iscrpla svoj potencijal. Ona možda još postoji, delimično kao kulturna ideja, ali kao državotvorna ideja ona je otišla u istoriju. Takvo stanje iskoristila je vladajuća struktura u Crnoj Gori da uporedo sa eliminacijom jugoslovenske ideje eliminiše i zajedničku državu, i da proklamuje svoj cilj da stvori svoju nezavisnu Crnu Goru i da Srbiju takođe usmeri putem potpunog suvereniteta.
Ova tendencija je, čini mi se, apsolutno antiistorijska. Antiistorijska je stoga što je zajednička država Srbije i Crne Gore istorijski prirodna tvorevina - ako postoje istorijski prirodne tvorevine, a postoje, jer istorija ima ne samo svoju logiku i svoj tok, nego i svoju unutrašnju prirodu. Prirodna je to tvorevina ne samo zato što Srbija i Crna Gora predstavljaju geografsko, kulturno, etničko, versko i idejno jedinstvo nego i stoga što je ona to svoje jedinstvo kroz istoriju ostvarila. I Srbija i Crna Gora su kao samostalne države nastale kao izraz istorijskih težnji srpskog naroda na Balkanu; i jedna i druga država su stvorene, dakle, na srpskoj nacionalnoj ideji; i jedna i druga država su kao takve priznate u pretprošlom veku.
I jedna i druga država su svoju nacionalnu ideju transferisale u jugoslovensku ideju kao novu državotvornu energiju; i jedna i druga država su ostale u zajednici sve dok je ta ideja bila aktuelna. Na kraju, i jedna i druga država su projektovale svoju zajedničku budućnost, proklamovale svoj zajednički cilj, a to je da prihvate državotvornu ideju, ideologiju, vrednosni sistem koji je artikulisan u projektu stvaranja ujedinjenih evropskih nacionalnih država, ujedinjenih bilo u uniju, bilo u savez.
Dakle, sve je to omogućavalo da se Srbija i Crna Gora shvate kao potpuno prirodna država, kao država koja je prirodna tvorevina istorijskog toka.
Na osnovu čega je pravljena ova ustavna povelja? Pravljena je, kako stoji u preambuli, na osnovu Beogradskog sporazuma. Meni se čini da bi bolje bilo da su u preambuli navedene i tri istorijske činjenice: da su Srbija i Crna Gora formirane kao samostalne države na srpskoj državotvornoj ideji, da su živele zajednički na osnovu jugoslovenske državotvorne ideje i da zajednički projektuju svoju budućnost na osnovu ideja koje danas važe u ujedinjenoj Evropi, odnosno Evropi ujedinjenih nacionalnih država.
Mi smo ovde čuli od gospodina predsednika Vlade da je Ustavna povelja ista onakva kakav je i Beogradski sporazum. Drugim rečima, Ustavna komisija je nama ovaj kolač umesila od testa koje je pripremljeno beogradskim sporazumom. Doduše, on je upotrebio jednu drugu sliku, on je rekao da je Beogradski sporazum pripremljen od tri cigle. Vidite, kada je čovek optimista, kad je entuzijasta, kad veruje u sebe, on može sve, pa tako i može da napravi državnu građevinu od tri cigle.
Ali, šalu na stranu. Ova ustavna povelja potpuno izneverava duh Beogradskog sporazuma. Beogradski sporazum je sklopnjen zato da stvori zajedničku državu koja će snažno i jednu i drugu federalnu jedinicu da povuče, kao lokomotiva, ka privrednom, kulturnom, ekonomskom, socijalnom, institucionalnom i političkom sistemu kakav imamo danas u najrazvijenijim zapadno-evropskim država koje su članice Evropske unije. Da li smo mi to dobili? Ne. Mi smo dobili ovde jednu državu koja nije lokomotiva koja nas vuče u Evropu, nego državu koja je talac dveju vlada, državu koja zavisi potpuno od slobodne volje Vlade u Podgorici i Vlade u Beogradu.
Pod načelom da se obezbedi jednakost dveju federalnih jedinica, ovde su ugrađeni mehanizmi za blokadu zajedničke države. Čak i ono što je nadležnost zajedničke države: spoljni poslovi, spoljno-ekonomski poslovi i sud, prvo su garantovane mogućnosti savezne države, a onda su te mogućnosti suspendovane tako što su u iste članove ugrađivani novi stavovi kojima se omogućava blokada svih tih funkcija.
Dakle, dobili smo nešto što nismo tražili, nešto što izneverava duh Beogradskog sporazuma. Dobili smo nešto što nas uistinu ne približava Evropi. Mnogo je bliži evropskoj državotvornoj logici sadašnji ustav, no ovaj koji se ovde nudi. Zašto je bliži? Nikad niko u Evropsku uniju nije primljen kao savez država, a mi ovde imamo nešto što je ipak u osnovi definisano kao savez država. Nikad u Evropsku uniju nije primljena država koja nema slobodan potencijal i slobodnu mogućnost da kreira svoju spoljnu politiku i da u spoljno-političkom i spoljno-ekonomskom saobraćaju učestvuje kao suverena država. Ovde su, međutim, sve te funkcije savezne države uslovljene saglasnošću koju treba da daju države članice.
Na kraju imam još jedno pitanje. Da li je ovde zaista postojala dobra volja da se sprovede Beogradski sporazum? Hajde da ne sumnjam da jeste, ali on nije ovim primenjen. Mi se ovim dokumentom zaista ne približavamo Evropi. Jedini su izgledi da će, ako se usvoji Ustavna povelja, prevladati ekonomska logika. Ekonomska logika će jasno da kaže da ovde ne postoje dva ekonomska sistema. U Srbiji i Crnoj Gori jedva da postoji jedan, haotičan, u rastakanju. To su dve države koje imaju približno isti stepen nerazvijenosti.
Crna Gora je proglasila svoju carinsku stopu sa namerom da time identifikuje svoje državnotvorne nadležnosti. Na isti način može sutra da uvede glas ć/ u upotrebu, pa da proglasi da je to poseban jezik. Nije.
Dakle, ekonomska logika će vrlo lako da usaglasi ta dva privredna sistema, a politička logika, čini mi se, i naše učešće u međunarodnom saobraćaju, stalno će nas izlagati zahtevima Evropske unije da se državi povere nove nadležnosti i da ta država zaista bude jedna prava savezna država koja može da funkcioniše. Kada će to biti? Za dve godine, za 20, ili za 30 godina, to je posebno pitanje. Ali, u svakom slučaju ne može se nečemu što je istorijski prirodno postavljati nikakvi rokovi.
U Evropskoj uniji ima država koje se bore sa separatizmom koji je mnogo osnovaniji no crnogorski, koji je osnovan na etničkim i verskim razlikama. Da li je neko u državama Evrpske unije postavio rok i rekao: ako za dve godine vi svoj separatizam ne ugušite, vi ćete biti isključeni iz Evropske unije. Nije.
Prema tome, neprirodno je da se i nama ti rokovi postavljaju i oni neće ni važiti. Zajednička država Srbije i Crne Gore je istorijski proces koji je počeo u 19. veku, u pretprošlom, i koji će se bez ikakve sumnje nastaviti i u ovom veku, nezavisno od toga kako i da li će biti, ili neće biti, primenjena ova ustavna povelja. (Aplauz.)

Poštovani narodni poslanici, gospodo ministri, na pitanje kakav je predlog budžeta Republike Srbije za 2003. godinu, čini mi se da je najlakši i najjednostavniji, ali bogami i prilično tačan odgovor: budžet za 2003. godinu je isti kao budžet za 2002. Doduše, kada bi čovek upoređivao cifre, ima nekih izmena u nijansama. Nisu iste stavke kod svih razdela; ima nekih novih stavki unutar jednog razdela. Ali ideološka osnova  budžeta je potpuno ista.
Ideološku osnovu ovog budžeta gospodin premijer nam je vrlo precizno objasnio. To objašnjenje, ako mi dozvolite da parafraziram, glasi ovako: Republika Srbija je nasledila iz socijalizma jedan jako razgranat sistem socijalne politike, vrlo velika socijalna prava, koja je nekad pokrivala jedna stabilna privreda i privreda koja je bila u nešto boljem okruženju, pa je mogla da taj ambiciozan socijalni sistem izdrži i finansira.
Vlada Republike Srbije je odlučila da ništa od tih zatečenih socijalnih prava ne uskrati, da sva ta prava i dalje finansira i pri tom - kako kaže i gospodin predsednik Vlade, kako pominju i pojedini ministri da ne ostavi ni privredu samoj sebi. Da ne prepusti privredu tržištu. U jednu reč, tipičan socijalistički program. Doduše, premijer, kao đak frankfurtske škole i Habermasov učenik, socijalistički sistem naziva društvom socijalne solidarnosti, socijalnog saosećanja i socijalne pravde.
Sve je to lepo. To jeste neki napredak u tumačenju socijalističke ideje. Međutim, šta ostaje od te ideje i šta ostaje od ovakvih budžeta? Ovakav budžet pokazuje da u Srbiji nema snage, da nema političke volje i da nema odlučnosti da se izađe iz socijalističkog sistema.
Gospodin premijer je vrlo dobro danas elaborirao prednosti tog sistema. On se pozivao na penzionere, on se pozivao na sirote prosvetne radnike koji imaju male plate. Sa zadovoljstvom i sa pravom je isticao da profesori Univerziteta sada već imaju relativno pristojna primanja. Sve je to nešto što je očigledno, i sve je to je za pohvalu.
Ali, predsednik Vlade je nas ovde opteretio jednom kvazi dilemom. Mislim da on sam zna da je to kvazidilema. Ta kvazidilema glasi: socijalizam ili divlji liberalizam. Nisam mogao da verujem da predsednik reformske Vlade u Srbiji 2002. godine uz pojam liberalizam upotrebljava epitet "divlji". Pri tom nam je objasnio šta je divlji liberalizam. Divlji liberalizam je kad Vlada ne ubira pare od poreskih obveznika u fondove i kad ne pomaže siromašnijim i nemoćnijim slojevima stanovništva, kad ne pomaže onima koji nisu sposobni da se na tržištu rada izbore za svoju egzistenciju i kad prepušta potpunu inicijativu privrednim subjektima.
Međutim, gospodin predsednik Vlade dobro zna da u Evropi ne postoji ni jedna država u kojoj se porezi ne plaćaju, a postoje države koje imaju liberalnu privredu. Dakle, plaćaju se porezi svuda, i u liberalnoj privredi i u socijalističkoj privredi. Liberalna privreda i demokratski sistem razlikuju se od socijalističkog sistema po načinu kako se raspodeljuje ono što je ubrano od poreskih obveznika; razlikuju se i u tome kako stvaraju spoljni, tzv. makroekonomski ambijent u kome privredni subjekti deluju.
U liberalnoj privredi i demokratskim društvima sredstva poreskih obveznika se raspoređuju socijalno nemoćnijim slojevima: raspoređuju se i u zdravstvo, i u školstvo i u penzione fondove (doduše, mnogo ređe u penzione fondove). Tamo postoje čvrsta pravila kako se to radi. Postoje budžeti koji su unapred isplanirani, kako radi i vaš ministar finansija.
Ali, postoji i kontrola kako se budžetska sredstva troše. Postoje zakoni o ministrima, a ne samo o ministarstvima, zakoni kojima se precizno predviđa koja su prava jednog ministra, ali i koje su njegove odgovornosti i koje mu krivične mere prete ako nije u stanju da svaku svoju rashodovnu stavku obrazloži, da kaže da je taj novac otišao tu i tu i da je korist od toga što je taj novac poreskih obveznika upućen tu i tu, sadržana u tome i tome. Dakle, poreski obveznik je dao pare Vladi, Vlada je dala nekome, a od toga je neko dobio neku uslugu ili neko dobro. Imamo li mi takav zakon, imamo li mi takav mehanizam kontrole?
Mi smo juče, gospodo, raspravljali o tome kako je Vlada 2001. godine prikupljala pare, kako je pare raspoređivala, na šta ih je potrošila i šta smo mi time kao društvo dobili. Kad smo mi o tome raspravljali, ovde je sedeo samo ministar finansija, koji nije mogao da nam obrazloži gotovo ni jedan rashod. Ni na jedno konkretno pitanje čovek nije uspeo da da odgovor zato što ne može da zna svaki trošak koji je učinjen u nekom ministarstvu.
Međutim, danas, kad Vlada ište pare, kad od nas traži poverenje da im kažemo: i dogodine skupljajte vi pare od poreskih obveznika, rasporedite ih ovako kako ste planirali svojim budžetom, pa ćete nam na kraju podneti izveštaj - danas su ovde svi ministri.
Hronika parlamentarnog života u Srbiji je puna čudnih zgoda. Tako će i ovaj jučerašnji događaj: da jedna Vlada ne dođe u Skupštinu, kada se usvaja njen završni račun, ući u tu hroniku. Doduše, u poslednjih 45 godina je bilo mnogo takvih vlada. Ova nije prva, ali se svi građani Srbije nadaju da je ovo poslednja Vlada koja ne dođe u Skupštinu da obrazloži svoj trošak, a dođe kada treba da obrazlaže budžet. Mnogo bismo mi više od ministara čuli juče, a sve što su rekli danas, mogli su da nam kažu i juče, i mogli su i danas da nam iznesu svoj program za iduću godinu i ujedno da nam objasne ono što se dešavalo 2001. godine. Dakle, demokratski, liberalni sistem traži strogu kontrolu trošenja sredstava. U tome je cela stvar.
Što se tiče onoga što se zove makroekonomski ambijent, ambijent koji Vlada kreira, u kome će poslovati privredni subjekti, socijalistički sistem i liberalni, demokratski sistem, takođe se razlikuju. Današnja Vlada Srbije, to je pošteno priznati, imala je vrlo solidne uspehe u obezbeđivanju makroekonomske stabilnosti. Ali, šta je svrha i cilj i smisao makroekonomske stabilnosti? Njen je cilj da u taj okvir, stabilan okvir, uđu investicije, da uđu mala, srednja, velika i ne znam kakva još preduzeća, da ljudi koji imaju novac investiraju u taj okvir.
Gospodin predsednik Vlade nam se žali da u Srbiji nema dovoljno investicija i veli da mi imamo četiri milijarde evra u džepovima, ali naši ljudi neće da ulože u naš privredni sistem, iako je on vrlo stabilan, i objašnjava nam to psihološkom komponentom. Ljudi su izgubili poverenje u sistem. Psihološku komponentu svakako ne treba zanemariti, ali ne treba potpuno zanemariti ni činjenicu da ovaj narod, ljudi, mlađa generacija, srednja generacija, deo ljudi moje generacije, nikako više ne veruju ni u jedan socijalistički sistem, pa ni u ovaj koji pokušava da se modernizuje.
Nije mogućno verovati u taj sistem. Da bi ljudi ulagali u taj prostor, stabilan prostor koji je Vlada obezbedila, Vlada mora da izgradi mehanizme tržišne privrede, mora da izgradi institucije, ekonomske institucije, koje će ljudima garantovati da je njihov novac, ako ne potpuno na sigurnom, a ono bar da je ušao u jedan normalan rizik, gde može možda da se oplodi, možda da se malo smanji, danas da se mnogo uveća, a sutra potpuno da se izgubi - ali su pravila unapred poznata i rizici su unapred uračunati.
Isto tako, taj okvir bi morao da ima i jednu pravnu sigurnost. Kako može neko da ulaže u državu u kojoj još nije vraćena oteta privatna imovina, u državu u kojoj nije izvršena denacionalizacija, a sada se ta nacionalizovana imovina privatizuje. Ko da ulaže u državu koja prodaje preduzeća, pa onda iz tih preduzeća uvlači pare u svoje fondove, troši ih u socijalne svrhe, ili pak planira da ih ponovo vrati u privredu?
O čemu je tu reč? Reč je o tome da se Vlada, gospodo, mnogo meša u privredu. Umesto da izgradi mehanizme tržišne privrede i pravnu sigurnost za privredne subjekte, ona se oslanja na svoju ekonomsku ingenioznost, moralni entuzijazam, na politički voluntarizam, i veruje da će najbolje parama poreskih obveznika da raspolaže upravo ona.
To nije dobro za razvoj privrede. Ljudi to znaju i zato u takav privredni sistem ljudi ne mogu i neće ni da ulažu. Cela je mudrost u tome da Vlada, umesto svojih uredbi, svojih ponekada vrlo visprenih ekonomskih odluka kaže: izgradićemo mehanizme tržišne privrede, uspostavićemo pravnu sigurnost kakva postoji u drugim privredama, povući ćemo se iz privrede. Nema razloga da se Vlada ne povuče iz privrede. Sve do tada u našu privredu se neće ulagati. Prema tome, gospodin premijer nas je zaista stavio pred jednu lažnu dilemu. Nije ovde kod nas pitanje: socijalna država, društvo socijalne solidarnosti, ili, kako on zove, divlji liberalizam.
Ovde je pitanje - da li smo mi za socijalizam i za Vladu koja ima moć da se meša u sve, ili smo za demokratiju koja će da ustanovi pravila kako se novac stiče i kako se raspoređuje? To je dilema. A nije nikakva demagogija reći da je mogućno izdržati isti ovaj socijalni sistem, a pri tom stvoriti bolje uslove za poslovanje privrede.
Ne mora Vlada da ulaže u privredu. Ne traži niko od Vlade da investira u privredu. Od Vlade se samo traži da pare poreskih obveznika pravilno raspoređuje, a da privredi stvori ambijent da ona sa svojim znanjem i pameću stiče novac, pa će onda iz tako ojačale privrede biti više novca i za socijalne fondove, biće više novca i za školstvo, pa onda nećemo biti u situaciji da su nam nauka i prosveta, kao u svim nerazvijenim zemljama - trošak. Trošak, umesto da nam je znanje investicija u razvoj.

Osim  pogrešnog tumačenja, da još malo neke stvari razjasnimo.
Otići ću mirnije da spavam večeras, jer je gospodin premijer obećao da ipak neće restaurirati socijalizam u Srbiji.
Zatim nam je - suprotno od onoga što stoji u stenogramu - objasnio da ekonomski liberalizam znači ekonomska sloboda, a ne ekonomsko divljaštvo. Razume dobro čovek šta je liberalna privreda i razume da liberalna privreda i društvo socijalne solidarnosti nisu dobro i zlo, da to nisu međusobno suprotstavljeni i isključujući procesi nego da su najčešće u savremenom društvu kompatibilni.
Dakle, to što ste postavili kao jednu manihejsku kvazidilemu: socijalizam odnosno društvo socijalne pravde ili divlji liberalizam - to je lažna dilema, i vi to znate, i lepo ste nam to objasnili.
Ali, pogrešno ste me inerpretirali, pa ljudi mogu steći utisak da se DSS zalaže za smanjivanje i ukidanje socijalnih prava. Nije. Mi se zalažemo za smanjivanje prava Vlade, (Žagor.) za smanjivanje prava Vladi. Ta prava bismo mi smanjili, a ne socijalna prava. (Aplauz.)
Evo koja bismo prava smanjili. Umesto uredbi, mi bismo vas molili, a to ćemo i činiti, da donosite zakone kojima će se uspostaviti tržišni mehanizmi. Ne reguliše, naravno, samo tržište privredu, ali regulišu ekonomske institucije. Imamo li te instituciije? Nemamo. Imamo li mi moderan politički sistem? Imamo li mi zakon o političkim strankama? Je li finansiranje stranaka izvor korupcije? Da li mi imamo, gospodine predsedniče Vlade, zakon o konfliktu interesa...
U kojoj državi može ministar ili poslanik biti u upravnom odboru? Pa, Srbija je imala pre 1914. zakon o konflitku interesa.
Nije moguće zato što se stvara šizofrena situacija, gospodine Jovanoviću. Ako ste član upravnog odbora, vi morate da štitite interese sistema ili preduzeća u kome ste član upavnog odbora. Ako ste poslanik, vi morate sve privredne subjekte da tretirate isto. Vi ćete pokušati da u parlamentu proturite zakon koji će da koristi vašem preduzeću: Ili ćete izneveriti svoje preduzeće u kome ste član upravnog odbora ako to ne učinite, ili ćete izneveriti poziciju narodnog poslanika ako to učinite.
Dakle, nije moguće. Jedno i drugo nije moguće.
Mi nemamo čitav niz zakona, kojima se, zaista, tek mora da reformiše politički sistem. Reformom političkog sistema mi ćemo dobiti vladu koja će podmirivati sve socijalne obaveze, ali će njena prava, njen uticaj i njen upliv u privredu biti smanjen. Nemojte me ubeđivati da privrednici kukaju za tim da se Vlada meša u privredu.

Liberalna privreda traži da se političkoj oligarhiji, koja ovom zemljom vlada 60 godina, stavi međa, da jednom spozna dokle sme, i šta više ne sme. Ništa drugo nije potrebno liberalnoj  privredi.

Poštovani narodni poslanici, pošto smo čuli jako mnogo kritičkih reči o ovom knjigovodstvenom spisu, koji razmatramo danas, ja ću početi jednom pohvalom ovoga teksta. Naime, ministar Đelić nam je precizno pokazao kakva je Vlada 2001. godine skupljala novac i pokazao je koliko je bila efikasna u tom poslu, i takođe, kako je Vlada taj novac raspodelila.
U raspodeli je, do duše, bila još efikasnija, tako da je napravila deficit od dve milijarde i 700 miliona, ali u redu, sa knjigovodstvene strane sve su to cifre, prihodi i rashodi. Ovaj spis bi, međutim, mogao da bude koristan Saveznom zavodu za statistiku, Ekonomskom institutu i ljudima koji se bave kretanjem novca u državi.
Ovaj spis je takođe izuzetno koristan spoljnim, stranim finansijskim institucijama, koje motre kako se kod nas kreće novčana masa, da li se budžet finansira iz realnih prihoda, koliko se pravi deficit itd.
Dakle, ministar Đelić nije uložio uzaludan trud. On je samo promašio adresu. Naime, mi nismo MMF, nismo ni Savezni zavod za statistiku, mi smo Narodna skupština. Ovaj izveštaj može da posluži nekim institucijama, ali za Narodnu skupštinu, Izveštaj, odnosno završni račun, ministre, mora da poseduje i da ima vrlo detaljno obrazloženje rashoda, po razdelima.
Ovaj izveštaj toga nema. Najjednostavnije, kratko i jasno rečeno, u ovom izveštaju nema obrazloženja rashoda po razdelima. Da to ilustrujem nekim primerima - ministar je, pretpostavljam, i uveren sam, čitao ceo svoj izveštaj, ali evo, neka uzme Ministarstvo za nauku, tehnologiju i razvoj, neka pogleda svoju prvu verziju izveštaja, neka pogleda svoje dopune, pa druge dopune, šta će tamo naći - tamo će naći da je Minstarstvo za nauku, tehnologiju i razvoj delilo sredstva po Zakonu o naučno-istraživačkoj delatnosti i po Zakonu o javnim prihodima i rashodima.
Naći će takođe da je za izvršenje ugovora, po Zakonu o naučno-istraživačkoj delatnosti, bila planirana milijarda i 650 miliona, a da je ostvarena milijarda i 162 miliona. Dakle, oko 500 miliona manje od plana.
Naravno da ministar Đelić ne može odgovoriti meni na jednostavna pitanja - zašto je naučna delatnost u Srbiji 2001. godine finansirana sa 500 miliona manje, no što je bilo predviđeno, i ne može nikako odgovoriti na pitanje - koji su programi finansirani, koliko naučnih programa ima Republika Srbija, koliko projekata naučnih ima Republika Srbija, koliko ima naučnih istraživača, da li je novac raspoređivan pravilno na razvoj tehničko-tehnoloških, biomedicinskih i humanističko-kultoroloških nauka?
Da smo mi dobili spisak projekata i programa koje Vlada finansira, mi bi smo mogli da pitamo ministra - da li je taj novac racionalno utrošen, da li je možda napravljena neka disproporcija između finansiranja razvoja humanističko-kulturoloških nauka na jednoj strani, i tehničko-tehnološkoj na drugoj, kako se priča u naučnim krugovima?
Da li je Ministarstvo nauke utrošilo novac nepotrebno na neke čisto tehničke delatnosti, koje nemaju veze sa istraživačkom delatnošću, pa čak ni sa primenom naučnih rezultata?
Jednom rečju, mi bi smo mogli onda konkretno da pitamo - kakva je naučna politika u Srbiji? Ne možemo to da pitamo jer nemamo ni jedan navedeni program, ni jedan projekat, nije moguće postaviti to pitanje. Ili, uzmimo Ministarstvo prosvete i sporta - tamo je rečeno da je za razvoj reforme sistema obrazovanja planirano 50 miliona, a utrošeno blizu 24. Dakle, 26 miliona manje od plana.
Zašto je zakinuto na ovoj stavci? Još važnije pitanje bi bilo da ministra prosvete pitamo, da je on nama naveo zašta je potrošeno ovih 24 miliona, pa da ga zamolimo da nam kaže na koji način se vrši reforma obrazovnog sistema u Srbiji, šta je urađeno za ta 24 miliona, ko su članovi njegovih raznih ekspertskih timova, koji treba teorijski da osmisle reformu sistema?
Mi ništa ne možemo da pitamo, zato što čovek nije naveo ni jednu jedinu stavku, u obrazloženju nijednom nema ni pomena o tome zašta su okviru reformisanja sistema date pare? Nema u obrazloženju ni od koga zašto je Minsitarstvo prosvete dobilo oko četiri milijarde manje, no što je bilo planirano u toj godini.
Recimo, uzmimo Ministarstvo kulture, gde se kaže - odobreno rešenje Vlade je izvršeno oko 200 miliona manje, no što je planirano. Za programe u kulturi planirano je 110, a utrošeno oko 180 miliona.
Tu, dakle, imamo povećanje. Imamo zatim da su zrade zaposlenih u preko 150 ustanova kulture bile obezvređena sa sredstvima od 896 miliona, a da su dobile 533. Zašto je 150 kulturnih ustanova u Srbiji dobilo 300 miliona manje za zarade, a piše lepo u obrazloženju da su sredstva bila obezbeđena. Još zanimljivije bi nam bilo, kada bi mogao ministar kulture da kaže, od ovih 180 miliona koje je dao u programe, a imamo povećanje od 70 miliona, koje je programe finansirao, koje programe je finansiralo Ministarstvo kulture? Umesto toga, mi imamo navedeno samo taksativno desetak ustanova od izuzetnog značaja koje finansira ministarstvo.
Da je on naveo koje je programe finansirao, mi bismo mogli njega da pitamo, da li su to bili prioritetni programi, koji su efekti tih programa, da li je kulturna svest našeg društva nešto se podigla, kako se kaže, i to na viši nivo, da li smo mi došli u situaciju da imamo ili nemamo kulturnu strategiju za razvoj društva, ima li Ministarstvo kulture ikakvu strategiju kada je reč o kulturi? Onda bismo mogli da ga pitamo da li je istina da u Narodnoj biblioteci postoje dva paralelna sistema, onaj koji je instaliralo Ministarstvo i onaj koji finansira Soroš? Šta radi taj paralelni sistem, koje efekte daje? Mogli bismo takođe da ga pitamo da li je istina da se u kulturnoj politici Srbije 2001. i 2002. godine favorizuju projekti koji srpsku kulturu treba da učine etiglonskim trabantom, takozvane post modernističke evropske kulture. Ima li u ovom društvu i u ovom ministarstvu, svesti o tome da je Ministarstvo kulture, ako želi da se integriše u evropski kulturni sistem, dužno da čuva celokupnu nacionalnu kulturu, jer evropska kultura mora da bude zbir i sinteza svih nacionalnih kultura. Ne postoji nikakva globalna kultura, postoji samo nacionalna kultura.
Da li se, dakle, ovim načinom tumačenja evropske kulture, u smislu da mi treba da budemo epigoni, marginalni, i to njihovih kulturnih pokreta, troši i novac, umesto da se uloži u očuvanje kulturnog identiteta? Ko ima pravo da evropsku kulturu liši srpske komponente, ko ima pravo da evropsku kulturu liši srpske ćirilice? Niko nema pravo, a mi smo dužni, ne samo kao nacija, Evropa od nas traži da sve svoje autentične i autohtone kulturne vrednosti čuvamo. Je li, među ovim programima koje je Ministarstvo finansiralo bilo nečega od toga? Ne znam, možda je bilo.
Ili, uzmimo gospodo, Ministarstvo vera, planirano je 31 milion, a potrošeno je oko 40 miliona. Tamo piše, pogledajte obrazloženje, zašto je to potrošeno, osim za plate zaposlenih, kaže se - imamo participaciju za penzijsko i invalidsko osiguranje sveštenika, pomoć crkvenim opštinama za izgradnju verskih objekata, pomoć ministarstvima za obnovu i izgradnju objekata i za poboljšanje uslova života u manastirima, pomoć eparhijama, pomoć centralnim crkvenim ustanovama, Bogoslovskom fakultetu i bogoslovijama, kao i pomoć ostalim verskim zajednicama. Doslovno prepisano iz završnog računa za 2000. godinu. Može li nama ministar vera da da neke podatke kojim eparhijama je pomagao, može li da nam kaže kojim manastirima i koliko je dao, može li ministar vera da nam kaže još jednu vrlo jednostavnu stvar, po kom zakonu Ministarstvo vera radi? Ministar vera je dužan da Parlamentu objasni zašto nije ponudio Zakon o verskim zajednicama, zašto je Srpska pravoslavna crkva kao državotvorna energija ovog naroda, alegalna organizacija, zašto su druge verske zajednice registrovane kao udruženja građana, zašto su neka verska udruženja ilegalne organizacije, a slobodno deluju. Zašto nije ponudio zakon kojim se vraća crkvena imovina verskim zajednicama, pa bi one mogle eventualno same da se finansiraju, zašto nije objasnio Skupštini da imovina verskih zajednica nije bila privatna u užem smislu, nego na svoj način kolektivna i da nije bila u funkciji profita, nego u funkciji kulture.
Dakle, nema nikakve osnove po kom sva ostala ministarstva su navela, ova, a citirao sam zakone po kojima dele sredstva. Ovde se ne mogu navesti zakoni, jer ministarstvo nije zakone predložilo.
U jednu reč, mi imamo posla sa jednim neozbiljnim, zaista neozbiljnim izveštajem, mi imamo posla sa izveštajem koji je promašio adresu i mi imamo u ovom izveštaju dokaz da neko, u ovom slučaju Vlada, pokušava da ponižava narodne poslanike. Ne može se predati ovakav izveštaj o završnom računu. Ne može zato što nema, uopšte nema nikakvog obrazloženja rashoda, a tek na osnovu obrazloženja rashoda, mi bismo mogli da vidimo, ne samo da li su ta sredstva trošena zakonski, a ja neću da sumnjam da jesu. Ne samo da li su trošena namenski, neću da sumnjičim, trošena su namenski, ali jesu li trošena racionalno, je li utrošeno, koji se efekat dobio ulažući ta sredstva u određene programe?
I na kraju, iz tih obrazloženja mi bismo videli kakvu kulturnu politiku vodi Vlada Srbije, kakvu naučnu politiku, koju prosvetnu politiku i koju je politiku reforska vlada izabrala u odnosu prema verskim zajednicama.
Ne vidimo to uopšte gospodine ministre.
Ja vas razumem, vi pokušavate da branite nešto za šta ste sigurno da je neodbranjivo, rekli ste da je ovo najbolji izveštaj, a juče ste imali jedan mnogo bolji, mnogo detaljniji i sva ova ministarstva u 2000. godini u završnom računu su dala koliko - toliko, precizno, kako su rasporedila sredstva, a ovde nije urađeno ni to.
Dakle, najgori mogući izveštaj koji može da vam služi kao reper, to je onaj za 2000. godinu, a ovaj ne može da služi ni za šta, on je promašio adresu. On može da služi samo Saveznom zavodu za statistiku i Međunarodnom monetarnom fondu da konstatuje da se vaša Vlada drži, da realno finansira i da ne pravi veliki deficit. Ne može da služi Skupštini.
Dakle, bez imalo zle volje, ja znam da vi niste mogli da sastavite bolji izveštaj, jer kažete da vam ministarstva nisu dala izveštaj, nisu hteli, ali ministri će kad tad morati da podnesu izveštaje zašto su trošili pare, kad tad mi ćemo morati da razgovaramo o svačijoj strategiji, o politici u svakoj od ovih oblasti koju sam naveo.
Ovo je način, prosto vi ste ponudili jedan izveštaj i branite ga, računajući da će ovde biti poslanika koji će prihvatiti sve što dolazi od Vlade. Ne može se prihvatiti gospodo sve, ja nisam sumnjičav čovek, neću da sumnjičim Vladu da li je neko trošio nezakonito ili nenamenski, a možda je čak trošeno i efikasno. Mi smo kao narodni poslanici dužni da imamo rezervisan kritički i konstruktivan odnos prema Vladi. Mi smo dužni da tražimo podatke na osnovu kojih bi smo mogli da rasuđujemo, ne samo o tome kako se sredstva troše, nego i za šta se troše. Ovde se to ne vidi, ne vidi se u ova četiri ministarstva i sami ste videli da se to ne vidi.
Prema tome, gospodine ministre, vi biste uradili jako dobro
da ne biste rušili svoje stručne reference, da ovaj završni budžet, odnosno tekst povučete zato što, možda je od 1945. godine do danas bilo i gorih izveštaja, ali ne sme više da bude gorih izveštaja. Ne možete da gledate šta su radili i kako su komunisti pravili završne račune, osim ako hoćete da se uverite kako se to ne sme raditi. Ako hoćete da vidite kako se pravi završni računi za Skupštinu, a vi nemate iskustva jer to radite prvi put, pogledajte završne račune Kraljevine Srbije, Kraljevine Jugoslavije i Francuske, pa nam dajte takav završni račun i mi ćemo o njemu da razgovaramo. Da bi uopšte moglo da se razgovara o ovome, nužno je dakle, uraditi sledeću stvar. Prvo, povući ovaj zakon. Drugo, formirati skupštinski odbor za kontrolu javnih finansija, formirati revizorsku komisiju koju ste pomenuli, formirati trezor, onda neće moći biti nenamenskog trošenja, sva će sredstva ići preko jednog centralizovanog računa, konsolidovanog i naredna stvar, doneti zakon o ministrima, jer mi smo juče čuli ovde skandalozne stvari.
Mi smo čuli da je Vlada Srbije imala pravo, a i danas ga ima, da sredstvima raspolaže kako hoće; da uzme odavde i prebaci tamo, da troši po nekom sistemu i svojoj trenutnoj političkoj proceni trenutnog stanja u državi. Nema uopšte zakona o ministrima koji će tačno da propiše šta su nadležnosti ministra i šta su njegove odgovornosti. Kraljevina Jugoslavija je imala Zakon o ministrima, mora da ima i ova. Ministri, ministarstva i Vlada imaju prevelika ovlašćenja.
Vi ste nasledili sistem u kome je politička oligarhija i njena volja 60 godina bila zakon za narod. Nemože se više tako raditi. Morate da promenite zakone. MOraju se uvesti institucije. Moraju se doneti zakoni koji će ministrima da smanje ovlašćenja ali i da povećaju odgovornost za raspolaganje državnim sredstvima, da ih primoraju, naročito da ih primoraju, da kada se razgovara o završnom računu da sede ovde, da objasne ljudima, poslanicima i javnosti svoju generalnu političku orijentaciju u određenoj oblasti.
Ovako, zaista, ovo je nesnošljiv izveštaj bar što se tiče ova četiri ministarstva. Pročitali ste i sami i videli da tonije kulturno tako ponuditi poslanicima. Zaista nije. To je nesnošljivo. Da li vi pokrivate njihove izveštaje, da li su oni vama i dostavili izveštaje, a vi nista napisali to je vaša stvar, ali izveštaji moraju da dođu. Imali ste ih i za 2000. godinu. Dajte i za 2001. godinu. Prošla je cela godina, valjda znaju gde su potrošili pare, koje su programe finansirali. Kada dobijemo takve izveštaje onda ćemo moći, gospodine Jovanoviću, da razgovarate konkretno, onako kako nas vi molite.
Šta ja konkretno da razgovaram o Ministarstvu nauke kada nema ni jednog projekta. Nema ni jednog programa. Kako da razgovaramo. Mogu samo da kažem da tu nema o čemu da se razgovara.

Pretpostavljam da su građani Srbije zadovoljni što je posle duže pauze konačno sazvana Narodna skupština i što je na dnevni red Prve sednice stavila rešavanje jednog zaista akutnog političkog problema. Taj akutan politički problem jeste funkcionisanje institucije predsednika Republike Srbije.
Ovaj problem se nije pojavio tek nakon neuspeha drugog izbornog kruga na izborima koji su tek protekli. Taj problem je akutan u poslednje dve godine. Naime, mi imamo predsednika Republike koji je sa objektivnih razloga sprečen da koristi svoja ovlašćenja. Promenila se politička volja birača, promenio se odnos političkih snaga u Skupštini. Čovek koji je izabran za predsednika Republike je, izgleda, izgubio i poverenje stranke koja ga je kandidovala na izborima. Promenio se i međunarodni položaj države, tako da taj čovek ne može više da obavlja jednu vrlo važnu funkciju, kao što su odnosi sa inostranstvom. Jednom rečju, institucija predsednika Republike Srbije ne funkcioniše gotovo dve godine. U takvoj situaciji, njegova ovlašćenja, ili bar važniji deo ovlašćenja, stvarno je preuzeo predsednik Vlade. Za razvoj demokratije, koja počiva na načelu podele vlasti, nikada nije dobra situacija u kojoj se dve tako jake poluge izvršne vlasti kakve su predsednik Vlade i predsednik Republike nađu u jednim rukama. To je još jedan vrlo ozbiljan problem i još jedan razlog da se ovakva kriza pokuša prevazići.
Ovaj zakon predložila je poslanička grupa DOS sa ciljem, kako je rečeno u obrazloženju, da prevaziđe trenutnu političku situaciju, tačnije rečeno, krizu funkcionisanja jedne vrlo važne političke institucije kakva je predsednik Republike.
Međutim, sam naziv ovog zakona sugerisao bi biračima da on treba da nas izvuče ne samo iz trenutnog političkog tesnaca nego da nas izvuče iz istorijske močvare. Zakon o izboru predsednika Republike spada u korpus izbornih zakona. Izborno zakonodavstvo u poslednjih 50-60 godina kod nas je u najvećoj mogućoj krizi. 50 godina nije bilo izbora, pa prema tome nije bilo potrebe ni za izbornim zakonima. Umesto izbora, imali smo glasanje, a pravila po kojima se glasa su nešto drugo od procesa biranja. Bila je dozvoljena samo jedna partija, pa je ona i kandidovala i birala. Prema tome, nikakve potrebe nije bilo da se izbornim zakonom uređuje ova sfera političkog života. Potom smo imali 10 godina u kojima je formalno postojao višestranački sistem, ali u kojima je stranka koja je u tom trenutku imala veliku moć i veoma veliku podršku građana, pokušala da izborne zakone potpuno prilagodi trenutnoj situaciji.
Nije dobro kada se izborni zakoni prilagođavaju trenutnoj poziciji bilo koje političke snage. Izborni zakoni moraju da budu klasični zakoni. Oni ne smeju da sadrže u sebi ništa originalno. Moraju da budu jasni i jednostavni, kao što su jednostavna i jasna pravila po kojima se odvijaju sportska takmičenja. Moguće je različito interpretirati ta pravila, ali sama pravila moraju da budu univerzalna, klasična i svima jasna.
Zahvaljujući tome što je pokušano da se višestranački sistem opstruiše izbornim zakonima - koje su donosili socijalisti, na
osnovu Ustava koji je donela jednostranačka skupština - dobili smo ovu disproporciju o kojoj je danas bilo veoma mnogo reči. Ta disproporcija sastoji se u ovome. Na jednoj strani, za izbor predsednika bila je potrebna natpolovična većina od polovine upisanih birača, a za razrešenje predsednika države bila je potrebna dvotrećinska većina u Skupštini, a potom referendum na kome bi se više od polovine upisanih birača izjasnilo protiv dotičnog predsednika. Imali smo u istom tom Ustavu član po kome se državna granica može menjati tako što će polovina birača, ako ih izađe više od 50%, glasati za predlog. Dakle, lakše je promeniti državnu granicu nego promeniti predsednika Republike. To je apsolutan apsurd, i to je bio jedan od razloga zbog čega je ovaj Ustav trebalo zaista odmah menjati.
Ovu disproporciju predloženim izmenama zakona nećemo ukloniti. Pošto je smena predsednika utvrđena Ustavom, Ustav mu garantuje da je praktično nesmenjiv. Ovu disproporciju koja je i do sada bila upadljiva, činimo još većom.
Ali sadašnja situacija treba da se prevaziđe, treba, dakle da se reši jedan akutan politički problem i zato se predlažu izmene sadašnjeg Zakona koji će važiti samo za ovu situaciju, i neće moći da važi više nikada.
Naime, biće nužno doneti nove izborne zakone - sve izborne i prateće zakone, kakav je Zakon o političkim strankama - da bismo napisali prvo slovo u azbuci demokratije. Prvo slovo u azbuci demokratije su dobri izborni zakoni. Kada danas razgovaramo o ovom zakonu, pošteno je da konstatujemo da mi to prvo slovo za dve godine nismo napisali. Ne želim da prebacujem krivicu ni na koga zbog toga. Želim javnosti da kažem da svaki narodni poslanik ima pravo da predlaže zakone i da se lično osećam odgovornim što nisam pokušao da predložim zakone kojima se uvode osnovna demokratska pravila. Pedeset godina su građani ove države, oni koji su bili u poziciji unutrašnje emigracije, tražili samo jedno - slobodne izbore. Deset godina mi smo dezavuisali izbore koje je raspisivao prethodni režim, jer smo s pravom tvrditi da oni nisu korektni i slobodni.
Obećali smo biračima da ćemo odmah uvesti pravila po kojima će građani moći da izaberu onu vlast koja je po njihovoj volji. Nismo to uradili. I dalje se bira po istim izbornim zakonima. Sad neznatno menjamo jedan izborni zakon koji je utemeljen na socijalističkom Ustavu. Socijalistički Ustav nije nikakva osnova za moderne izborne zakone. Na njemu se ne mogu donositi moderni izborni zakoni. Dakle, mora se menjati Ustav da bismo doneli nove i normalne izborne zakone.
Predlagač ovih izmena se nalazi u strašnom tesnacu. Na jednoj strani imamo socijalistički Ustav i na njemu zasnovane zakone, a ti zakoni su uglavnom išli na to ne da preciziraju, nego da ograniče i ponekad suspenduju ustavna prava. Ima dosta takvih slučajeva. Na drugoj strani se nalazi demokratski potencijal građana Srbije, koji traže iskrene demokratske promene, koji traže iskrene reforme; konačno, na drugoj strani se nalazi i demokratska Evropa koja nam pokazuje da standardi u našoj političkoj kulturi i naš politički sistem u celini nisu usaglašeni ni sa evropskim zakonodavstvom ni sa našom tradicijom koja je prethodila socijalizmu.
Ukratko, biće neophodno da se socijalistički Ustav zameni modernim demokratskim ustavom, a onda da se donesu novi izborni zakoni koji će omogućiti iskrene i slobodne izbore.
Čini mi se da i ovim predlogom o kojim raspravljamo danas nije učinjeno sve što je bilo moguće da se popravi važeći zakon i da se prevaziđe postojeća kriza. Bilo je mogućno prihvatiti amandman Demokratske stranke Srbije koja traži da se uslovi kandidovanja za predsednika malo pooštre. Uslovi za kandidovanje su nekada bili da 100 ljudi skupi potpise i time kandiduju predsednika. Da li namerno ili nenamerno, to je bio način da se institucija predsednika Srbije ismejava i omalovažava. Uslove kandidovanja treba i dalje pooštravati.
Isto tako mislim da ništa ne bi smetalo da se usvoji amandman kojim se predviđa da ni u prvom, a ne samo u drugom krugu nema cenzusa; odnosno, da ukoliko nema natpolovičnog odziva birača u prvom krugu pobednik je onaj ko je dobio 25% glasova plus jedan. Suštinski se ništa ne menja zato što i postojeći zakon i predložena izmena zakona predviđaju istu mogućnost. Naime, teorijski je moguće da u prvom krugu izađe 50% plus jedan i da neko dobije 25% plus jedan glas i tako bude izabran. Dakle, ne menja se suština, a praktično se ipak omogućava da ovaj zakon, tačnije rečeno da ova dosetka od zakona koja treba trenutno da razreši jednu političku krizu, postigne svoju punu svrhu, da obavi posao za naredne predsedničke izbore - i da ode u istoriju zajedno sa svim socijalističkim zakonima i socijalističkim ustavima.

Poštovani narodni poslanici, raspravljajući o Predlogu za izmene Poslovnika po kome radimo, mi u stvari govorimo o samima sebi, raspravljamo o svom radu i govorimo o položaju Narodne skupštine u političkom sistemu i u sadašnjem političkom trenutku.
Ova rasprava, čini mi se, nije uzaludna. Ona je, naprotiv, neophodna, jer smo i od predlagača i od ljudi koji zastupaju izmene Poslovnika čuli dosta dramatičnih ocena o stanju u Skupštini.
Čuli smo, između ostalog, da je Skupština blokirana. Čuli smo da Skupština ne uživa ugled među građanima i da Skupština nema političkog autoriteta. Naravno, ako jedna skupština ne uživa ugled među građanima, to je vrlo ozbiljan, tragičan politički problem. Naime, narod koji ne veruje u svoju skupštinu, ne veruje ni u zakone koje ta skupština donosi. On ne veruje u našu sposobnost da možemo da donesemo zakone koji su korisni za građane, ne veruje u našu dobru volju da to učinimo i, na kraju krajeva, ne veruje ni u pravdu, ni u zakon; u takvim situacijama, naravno, većina građana ne veruje ni u politiku kao takvu.
Dakle, stanje jeste ozbiljno; ozbiljnije je ukoliko je, kao što smo čuli, Skupština blokirana.
Blokada Skupštine je, naravno, nedopustiv proces jer se time stvara i produbljuje politička kriza, stvara se jedna vrsta vanrednog stanja u državi. U parlamentarom sistemu blokada Skupštine predstavlja, nesumnjivo, uvod u vanredno stanje.
Sve ove ocene, koje su izrekli ljudi koji podržavaju predlog da se Poslovnik izmeni, zaista su, kažem to bez imalo ironije, i poštene, i hrabre i otvorene. Nemam ništa protiv njihovog napora da se pokuša da se takvo stanje prevaziđe. Ono u čemu se mi sporimo sa predlagačem jeste: šta je uzrok sadašnjeg stanja i sadašnjeg načina rada Skupštine, i koji su putevi da se prevaziđe politička kriza, izazvana stanjem u Skupštini.
Pre nego što odgovorim direktno na pitanje - da li ponuđeni predlog vodi prevazilaženju krize, dozvolite mi da kažem kada bi Skupština, ova Skupština, nas 250 koji sedimo ovde, imala vrlo visok ugled u narodu.
Ova Skupština bi imala ugled u narodu da je odmah kada je konstituisana sama inicirala neke zakone; dakle, da nije čekala samo da Vlada nudi zakone, ili samo političke stranke, nego da su se poslanički klubovi, a pogotovo poslanička većina, uspeli dogovoriti o tome koji su zakoni nužni da se reformiše politički sistem u Srbiji.
Reformisanje političkog sistema u Srbiji je jedan vrlo važan proces, a mi smo se prema tom zadatku poneli olako, poneli smo se neodgovorno. Prevladala je logika: samim tim što su druge stranke i drugi ljudi došli na vlast - promenjen je politički sistem. Nije. Nije zato što građani na izborima nisu iskazali nepoverenje ljudima iz bivše vlasti. Oni su iskazali nepoverenje jednom političkom sistemu. Ljudi su tražili promenu političkog sistema.
Dakle, Skupština bi uživala vrlo visok stepen poverenja da je čim je konstituisana donela zakon o strankama i, posebno, zakon o finansiranju stranaka. Javna je tajna da finansiranje stranaka kod nas nije potpuno legalno, da tu ima i pranja prljavog novca, i sive ekonomije; to jeste jedno od žarišta korupcije u društvu.
Uživali bismo vrlo veliki ugled među građanima da smo odmah doneli zakon o konfliktu interesa. Mi smo nasledili sistem u kome je 50 godina politička oligarhija imala pravo da se meša u svaki sistem, od privrednog sistema do obrazovnog i kulturnog, i to je bilo sasvim "prirodno".
Dakle, bio je nužan zakon o konfliktu interesa, kojim bismo sebi rekli: nijedan poslanik ne može biti ni u jednom upravnom odboru; nijedan član Vlade ne može biti ni u jednom upravnom odboru; ne može član Vlade biti u upravnom odboru agencije koju je Vlada formirala; između zakonodavne vlasti i izvršne vlasti mora da postoji čvrsta granica; unutar izvršne vlasti mora da postoji jasna granica između onoga što rade ministarstva i onoga što rade stručni organi koje ta ministarstva formiraju. Stručne agencije i stručni organi moraju da funkcionišu po logici struke, a ne po logici politike.
Uživali bismo, naravno, ugled da smo se usudili da sagledamo socijalno stanje u našoj državi, pa da smo pokušali da zajedno sa sindikatima iniciramo donošenje zakona o sindikatima i posebnog zakona o socijalnoj solidarnosti. Vi ćete reći da je to trebalo da uradi sindikat, ili da je trebalo da uradi Vlada. I to je bilo mogućno. Međutim, Skupština je izvan i sindikata i izvan Vlade, i ona je trebalo da bude mesto gde bi taj dijalog trebalo da bude pretočen u zakon.
Uživali bismo, takođe, ugled među građanima da smo doneli jasan i čist antimonopolski i antikorupcijski zakon; da smo sami inicirali donošenje takvog zakona. Mi smo ovde usvojili Zakon o porezu na ekstra profit; taj zakon je bio nužan. Međutim, taj zakon, koji u osnovi ima duh antikorupcijskog i antimonopolskog zakona, mi primenjujemo unazad. Takvi zakoni moraju da se primenjuju unapred. Mi moramo da imamo antimonopolski i antikorupcijski zakon koji ograničava sadašnju vlast koju imate vi, a ne samo onu vlast koja je bivša.
Ništa od toga mi nismo uspeli da uradimo. Nismo uspeli - to je osnovni uzrok što Skupština ne uživa poverenje. Nismo uspeli da postignemo saglasnost u ključnim pitanjima reformisanja političkog sistema. Nismo se osetili pozvanim ni da iniciramo reformu političkog sistema. Čekamo da nam neko drugi reformiše politički sistem. Nismo u stanju da postignemo saglasnost ni o nekim manje važnim pitanjima no što su ova.
Mi smo u Skupštini došli u situaciju da umesto da težimo da postignemo konsenzus - ne samo međusobno, među strankama DOS-a, nego i sa opozicijom, jer se nalazimo u stanju kada nam je svačija politička pamet potrebna, i kada je svačija politička dobra volja neophodna da bi država i narod mogli da se izvuku iz močvare u koju smo zapali - mi smo umesto toga počeli unutar samog DOS-a da jedni drugima smetamo. Počeli smo da se nadgornjavamo ko ima većinu, ko ima manjinu. Počeli ste da izvodite parlamentarnu kombinatoriku (koja je, naravno, dopustiva) i da formirate većinu koja nije proporcionalna ugledu i uticaju koji ta većina uživa u narodu.
To je sve, naravno, mogućno činiti. Sve je to dopustivo činiti, ali nije dobro tako činiti. Ne treba tako činiti zato što u tom slučaju dolazimo u poziciju da moramo da konstatujemo: ono što je bilo u sferi naše odgovornosti mi nismo obavili. Umesto da zajedno radimo na reformisanju države, mi smo počeli da bivamo jedni prema drugima isključivi. Počeli ste da se ponašate pragmatično u ovom smislu: potrebna nam je samo većina, nije nam potrebna ni kvalifikovana ni kvalitetna većina, nisu nam potrebni dobri i pametni zakoni, nisu nam potrebni amandmani iz opozicije - potrebno nam je da brzo "završimo posao".
Predlog koji je gospodin Čedomir Jovanović podneo ne vodi rešavanju ovih problema; jer, gospodo, problemi nisu u tehnici našeg rada. Problemi nisu protokolarne prirode; neće Skupština izgubiti autoritet samo zato što će neko od nas da govori nepristojno, u intonaciji ili u rečniku. (Konačno, imamo i starije institucije od skupštine, kao što su - kafana, pozorište, film, ulica, gde se takođe psuje, pa nijedna ta institucija nije izgubila ugled.)
Dakle, Poslovnik nije pitanje protokolarnog karaktera. To je pitanje političkog karaktera.
Pitanje je, gospodine Jovanoviću, da li mi želimo da imamo Skupštinu koja će da se posveti donošenju što kvalitetnijih zakona, ili ćemo da imamo Skupštinu koja će biti "funkcionalna".
Vi ste predložili da ova Skupština bude funkcionalna, razumevajući to ovako: Skupština će biti organ koji će brzo, manje - više pažljivo, usvajati i donositi zakone koje predlaže Vlada. To nije korektna podrška Vladi. To nije korektan odnos prema Vladi. Demokratske snage Srbije, koje su formirale tu Vladu, formirale su je kao najbolju u tom trenutku; ali to nije jedina Vlada koju su te snage mogle da formiraju. Skupština ne treba da veže svoju sudbinu uz tu Vladu.
Uostalom, za Vladu bi bilo mnogo korisnije da smo mi svoju funkciju kontrole izvršne vlasti obavili kako valja, a to znači da smo svakog meseca ovde dovodili po jednog ministra da nam referiše - kakvo je stanje u svom resoru zatekao; šta je učinio da to stanje popravi; koju je strategiju promena anticipirao i koncipirao; i kojim tempom te promene namerava da izvede.
To bi bila prava funkcija Skupštine. Skupština bi time bila mnogo funkcionalnija no što je sada.
Imamo li vremena da povratimo autoritet Skupštini? Nemamo. Predlog o kojem raspravljamo ne ide ka ovoj koncepciji Skupštine o kojoj sam govorio - da Skupština bude odgovoran zakonodavni organ koji ima zakonodavnu inicijativu i koji je obavezan da izvrši reformu političkog sistema, no je prevladao drugi koncept. Taj koncept se najkraće svodi u ovo - Skupština treba da bude agencija za reciklažu komunističkih zakona, a Vlada nam sve više takve nudi, ili treba da bude agencija za uvoz i nekritičko distribuiranje zakona koje nam preporučuju moćni sa Zapada.

Poštovani narodni poslanici, na član 19, kao što ste videli, podneto je ukupno sedam amandmana. Dakle, ovo je jedan od članova koji je izazvao najviše pažnje, ne samo među poslanicima, već i u javnosti. O ovom članu izjašnjavali su se i sindikati i stručni organi škola.
Taj član Zakona određuje sastav školskog odbora. Ministarstvo je predvidelo, kao što ste videli, da u školskom odboru, kao upravnom organu škole, bude devet članova, i da ravnomerno budu zastupljene najviše zainteresovane strane za funkcionisanje svake škole pojedinačno i školskog sistema u celini. Dakle, po tri člana daju nastavnici i roditelji, a tri predlaže Ministarstvo.
DSS je dala jedan originalan amandman koji se razlikuje od svih šest prethodnih. Naime, sve poslaničke grupe posvetile su pažnju brojčanoj zastupljenosti struktura koje delegiraju, odnosno predlažu svoje kandidate u školsku upravu.
Mislili smo da je mnogo važnije ili bar jednako važno, u najmanju ruku jednako važno, ko su ljudi koji ulaze u upravu škola. Ako tri kandidata bira nastavničko veće tajnim glasanjem, između sebe će izabrati, pretpostavljam, najbolje. Savet roditelja izabraće ljude koji su zainteresovani za rad škole. Ali kako će Ministarstvo predložiti tri kandidata?
Ministarstvo se ovim zakonom odreklo prava da imenuje direktore škola, što je potpuno u redu. Ali sada, umesto jednog direktora u svakoj školi, ono treba da predloži tri kandidata koji treba da učestvuju u školskom odboru. Pri tom nema ni reči o tome na koji način će ti kandidati biti predlagani i koji su, makar formalni, uslovi koje kandidat mora da ispunjava da bi bio predložen u jedan školski odbor.
Mi mislimo, i u tome se naša koncepcija znatno razlikuje od koncepcije Ministarstva, da je u upravljanju školom, i uopšte u organizaciji nastave, najvažniji ili bar vrlo važan momenat vođenje računa o kvalitetu kadrova.
Tako po našoj koncepciji ne bi npr. moglo ostati da se u članu 13. predvide zvanja u prosveti, a da se ostavi ministru da odredi uslove kako se zvanja stiču. Isto kao i u Zakonu o univerzitetu, mi bismo ljudima unapred kazali, zakonom odredili, koji su to uslovi koje treba ispuniti da bi se steklo koje zvanje.
Naš amandman na član 19. je išao uglavnom na to da ukaže Ministarstvu na neke protivurečnosti koje njegov zakon sadrži, da upozori na činjenicu da su predložena rešenja kojima je inoviran stari zakon u osnovi dobro motivisana, ali su nedorečena, nerazrađena, a neretko, čini mi se, i međusobno kontradiktorna.
Naš amandman, dakle, više služi da signalizuje Ministarstvu na neke nedorađenosti u zakonu, no što može da se uklopi u ponuđenu koncepciju. Naša koncepcija školskog sistema jednim delom, i to dobrim delom, jeste upravo u tome da se u prvi plan stavi kvalitet nastave i kompetentnost u rukovođenju školama. To je za nas u prvom planu, a ne samo formalno upravljanje školom preko školskih odbora.

Poslanici Demokratske stranke Srbije podneli su amandman na član 6, koji inače ocenjujemo najboljim članom u celom ovom zakonu i najozbiljnijom inovacijom Zakona o srednjoj školi. Članom 6. predviđa se uvođenje izbornih predmeta, što je jako dobro.
U dosadašnjem Zakonu o srednjoj školi izbornih predmeta nije bilo. Pretpostavljam da će u daljoj reformi školskog sistema biti više izbornih predmeta.
Dobar je ovaj član i zbog toga što su dobro nađeni izborni predmeti, što se uvođenjem izbornih predmeta - verske nastave i drugog predmeta - praktično zadovoljava osnovno pravo učenika, a to je pravo na obrazovanje.
Naime, u srednjoj školi, bez poznavanja istorije religije, bez poznavanja religiozne kulture, kulture religijskih zajednica, nije mogućno potpuno razumeti u prvom redu etiku, filosofiju i psihologiju, ali iznad svega i više od svega, nije moguće razumeti umetničke discipline.
No, i pored toga smo stavili amandman na ovaj član, iako ga - ponavljam - izuzetno uvažavamo i smatramo da je to najbolje što je predloženo ovim izmenama.
Predložili smo svojim amandmanom da se izborni predmeti u srednjoj školi ne biraju svake školske godine, već da učenik na početku srednjeg školovanja izabere izborni predmet i da ga izučava do kraja školovanja.
Vlada je, odgovarajući na naš amandman, rekla da je izborni predmet prevashodno vaspitnog karaktera i da stoga treba ostaviti veću slobodu izbora. U osnovnoj školi to možda jeste predmet vaspitnog karaktera, u prvom redu. Ali u srednjoj nije. U srednjoj je to u najmanju ruku podjednako predmet i obrazovnog i vaspitnog karaktera. Srednjoškolci će u okviru verske nastave učiti istoriju religijskih ideja, upoznaće duhovnu i materijalnu kulturu religijskih zajednica, tradicionalnih religijskih zajednica u Srbiji, učiće etiku religijskih zajednica, kao i uporednu religiju i istoriju svake religije pojedinačno. To već predstavlja jedan zaokružen sistem, koji mora da se postupno osvaja; program mora da se formuliše tako da se jedna oblast naslanja na drugu.
Ako ostane ovakvo rešenje kakvo je predloženo od strane Ministarstva, mislim da će to biti pre ustupak onima koji su potpuno protiv veronauke, nego zadovoljavanje nekih pedagoških kriterijuma. Ljudi koji su protiv veronauke shvataju da je, gledano sa pedagoške strane, mnogo opravdanije da u srednjoj školi učenici - koji su već na višem stupnju znanja - dobiju, koliko - toliko, zaokruženo znanje i jedan sistem znanja iz ovih predmeta.
Mislim da bi i Vlada dobro uradila da ovo prihvati, kao i narodni poslanici, jer je rešenje do te mere logično da zaista samo sofizmima može da bude osporavano.

Poštovani narodni poslanici, gospodine ministre, član 10. na koji su poslanici Demokratske stranke Srbije uložili amandman reguliše problematiku izbornih predmeta u osnovnoj školi. Tri se grupe izbornih predmeta predviđaju, kao što ste videli.
Prvo je moralno vaspitanje, odnosno grupa predmeta kulturno--istorijskog i etičkog sadržaja, koju možemo da tretiramo kao moralno vaspitanje, i to od prvog do osmog razreda. Drugo, strani jezik od trećeg do osmog razreda i, treće, ostali izborni predmeti u sedmom i osmom razredu. Strani jezik i druge izborne predmete određuje školski odbor, na osnovu mišljenja opštine.
Pod prvom tačkom je uvedena jedna mala izmena. Izborni predmeti obavezni su za đake koji se za njih opredele od trećeg do osmog razreda, ako je to strani jezik, odnosno u sedmom i osmom razredu ako je to neki drugi izborni predmet.
Kada su u pitanju predmeti etičkog i religioznog sadržaja, tu se predviđa obaveza da se roditelji na početku svake školske godine opredele koju će od tih, a ima ih osam-devet, koju će od osam-devet disciplina da im dete izučava. U principu, čini mi se da je to jedno dobro rešenje zato što su izborni predmeti nešto što predstavlja budućnost našeg školstva, pa i osnovnog.
Mi smo predložili da se izmeni stav koji obavezuje roditelje da se na početku svake godine izjasne koji će im predmet dete učiti, i to tako da se izjasne samo u prvom i petom razredu. Razlozi zašto ovo predlažemo su u prvom redu praktične prirode.
Naša osnovna škola još uvek počiva na dva osnovna ciklusa: od prvog do petog i od petog do osmog razreda; tako su koncipirani nastavni planovi i programi; tako je i organizovana nastava. Mi nemamo drugačije organizovane nastave no u ova dva ciklusa. Stoga je - iz praktičnih razloga, zbog nemoći naše škole da na početku svake školske godine formira nova odeljenja, zavisno od zanimanja učenika - bolje da ostane da se deca koja se opredele za jedan od predmeta etičkog obrazovanja, bilo za veronauku, taj predmet izučavaju četiri godine, pa da eventualno u petom izaberu drugi; s tim što, naravno, u svakom razredu mogu - iako su optirali jedan i time se na njega obavezali, da pohađaju nastavu i drugog predmeta.
Dakle, samo su praktični razlozi u pitanju; delimično i pedagoški: lakše je učiti kada se koncipiračetvorogodišnji program. Onda može da se zaokruži jedna celina.
Verujem da Ministarstvo i ministar dobro znaju kakvo je stanje u našoj školi: da mi nismo u stanju da izvodimo dinamičnu izbornu nastavu. No i pored toga Ministarstvo nije prihvatilo ovaj amandman. Verovatno ima neke razloge mimo ovih praktičnih i pedagoških koje mi imamo na umu.

Poštovani narodni poslanici, tačan naslov ovog spisa koji već drugi dan analizujemo je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovnoj školi, odnosno o srednjoj školi. Dakle, neka vrsta, reklo bi se, metazakona, zakona o zakonu, koji jednom treba da bude donet.
Dosta je rečeno o sadržaju predloženih izmena zakona, ali je govoreno i uopšte ovnom sistemu u Srbiji, koji ovaj zakon pokušava da reguliše.
I gospodin ministar i dosta poslanika u raspravi su iskazali očekivanja da će i ove izmene, i predstojeće opšte reforme, i platforma i strategija za izmene obrazovnog sistema u Srbiji dati dobre rezultate.
Međutim, pravo rečeno, hteli mi to ili ne, u ova dva dana u skupštini je ipak pritisnuto zvono za uzbunu. Mi smo čuli i od gospodina ministra i od narodnih poslanika da ovo društvo nije sposobno - materijalno nije sposobno, tehnički nije sposobno, pa čak ni kadrovski nije osposobljeno - da mladoj generaciji pruži osnovnu pismenost.
Škola nije u stanju da se kompjuterizuje. A obrazovni sistem koji nije u stanju da pruži ono što je moderna pismenost ovog doba, u veoma je ozbiljnoj krizi. On jedva da funkcioniše.
Naš obrazovni sistem, čusmo i to, nije u stanju ni da pruži funkcionalnu pismenost mladoj generaciji. Funkcionalna pismenost bi podrazumevala da se đaci u školi osposobe za zanimanja koja su potrebna i tražena na tržištu rada, za zanimanja koja će im sutra omogućiti da se uključe u proizvodne i upravljačke procese u društvu.
U jednu reč, stanje je zaista dramatično.
Mi imamo školu u kojoj se mnogo buba a malo uči, imamo školu u kojoj na jednoj strani stoji nastavnik, na drugoj strani učenik, a između njih se nalazi jedan preobiman i složen program. Naš nastavni proces ide otprilike ovako: ovo sam ja, nastavnik; ti si đak; ovo je program koji ću ja tebi da ulijem u glavu, nezavisno od toga da li ćeš ti učeći to razvijati svoju inteligenciju ili ćeš retardirati, da li ćeš svoje vidike proširivati, nezavisno od toga koliko je to tebi prilagođeno i da li će to tebi sutra biti korisno ili neće biti korisno.
Dakle, problemi su ozbiljni i ne tiču se samo jednog ministarstva i jedne vlade. Tiču se jedne države.
Obrazovni sistem je najobimniji i najrazgranatiji sistem stoga što ne obuhvata samo đake i nastavnike već i roditelje. Posredno on obuhvata i sve strukture društva zato što će sutra i proizvodni i upravljački procesi zavisiti od toga šta će naši đaci naučiti u školi, koja ćemo im i kakva saznanja pružiti. Mislim da je obrazovanje, a ne ekonomija, ipak baza jedne države i jednog društva, i da je reforma obrazovnog sistema temelj i jedino zdravo tle sa koga se mogu izvesti bilo koje druge reforme.
Naravno, rekoh da ovo ne može da uradi jedna vlada i jedno ministarstvo, ali je to jedno ministarstvo pokušalo da sadašnji sistem -koji funkcioniše jedino po inerciji, sistem koji vapi da se u njega uliju veća materijalna sredstva i nove ideje - na određen način ipak stabilizuje, tako što će ukloniti neke očigledne zastoje u njegovom tromom, inertnom funkcionisanju.
Ti zastoji su bili uzrokovani načinom upravljanja. Ministarstvo je rešilo da u upravljanje uključi i lokalnu zajednicu i roditelje i da odgovornost za školski sistem podeli sa najširim krugom zaintersovanih ljudi, što je pametno rešenje.
Druga izmena koja je ovde predložena jeste da se pojača inspekcijski nadzor nad školama, da inspekcijski nadzor bude ono što je nekada bio: da to bude savetodavni proces u kome će nastavnici, gotovo svakodnevno, moći da dobijaju nova saznanja i da prate nove oblike nastave.
Međutim, postoje dve značajnije izmene u ovim predlozima. Te dve izmene, mislim, zaslužuju našu pažnju.
Prvo, Ministarstvo prosvete je rešilo da u prosvetnu struku uvede stručna zvanja. Od Drugog svetskog rata stručnih zvanja u nastavi nije bilo, vladala je određena vrsta uravnilovke; svi su nastavnici bili jednaki, bez razlike na sposobnosti i znanja, na volju i želju da učestvuju u vaspitnom procesu. Uvođenje zvanja je važno ne samo zato što će podstaći nastavnike da napreduju, nego je važno i zato što nam sugeriše jednu jednostavnu ideju: reforma obrazovnog sistema počinje od prosvetnog kadra.
Mora se, dakle, prvo reformisati nastavnički kadar. Mora se nastavnicima omogućiti da sistematski stiču nova znanja, da i oni budu deo obrazovnog procesa, da budu zajedno sa đacima učesnici u učenju. Đaci će učiti ono što im nastavnici predaju, ali će nastavnici biti u prilici - što je, mislim, sasvim normalno - da svakodnevno uče kako se znanje prenosi, da eksperimentišu, da traže najbolje metode, da se bave didaktikom, metodikom, da organizuju ogledna predavanja; ukratko, da uporedo sa učenicima i oni uče.
Ovo će za početak biti dovoljan podsticaj nastavnicima. Ne znam kakvo je stanje u školama, ali svakako ovaj član zakona predstavlja podsticaj izazov. Na taj izazov će verovatno da odgovori i Ministarstvo tako što će, više no dosad, organizovati različite oblike stručnog usavršavanja nastavnika.
Druga važna dopuna koju je doneo ovaj zakon je zaista nešto što zaslužuje punu pažnju i podršku. Ta dopuna zakona predstavlja, bez mnogo preterivanja, jedan hrabar ali očekivan korak.
Ministarstvo prosvete - kako sam razumeo ovaj tekst - rešilo je da u naše škole uvede moralno vaspitanje. Mi sada imamo u školama i fizičko i muzičko vaspitanje, i tehničko i likovno vaspitanje. Sada se uvode i dva nova izborna predmeta: uvodi se, praktično, moralno vaspitanje u našim školama.
Ostavimo po strani pitanje koliko je važno da se izborni predmeti uopšte uvode u nastavu; ostavimo nekom budućem zakonu i budućoj školskoj praksi da uvodi što više izbornih predmeta i da ih što bolje rasporedi kako bi đaci od njih imali što veću korist.
Treba posvetiti pažnju pitanju: da li je danas u obrazovnom sistemu u Srbiji potreban nov predmet koji se zove moralno vaspitanje. Mislim da bi bilo suvišno o ovome raspravljati. Moralno vaspitanje je nasušno potrebno našem školskom sistemu. Potrebno je zato što smo mi društvo koje je moralno ruinirano (sa mnogo raznih razloga), zato što smo društvo koje pokušava da se moralno reintegriše i obnovi, zato što smo društvo koje i u školama i u obrazovnom sistemu nije imalo nikakav vaspitni proces već gotovo 50 godina, ili je imalo potpuno naopak vaspitni proces.
Ministarstvo prosvete predviđa da moralno vaspitanje bude građanska etika i verska nastava (osam ili devet različitih verskih nastava) i da to budu izborni predmeti; dakle, da osnova moralnog vaspitanja naših đaka bude, sa jedne strane, građanska etika, a sa druge strane da to bude vera, odnosno crkve. A crkve su, ma šta ko o tome mislio, autothoni stvaraoci, nosioci i čuvari kulture i morala. Sve tradicionalne crkve u Evropi su takve; ceneći tu ulogu, dakle, moralni, kulturni i duhovni kapacitet verskih zajednica, sve evropske zemlje imaju veronauku ugrađenu u svoje školske sisteme. Nemaju Albanija, Makedonija, Slovenija i deo Francuske. Svi ostali, gospodo, imaju.
Zanimljivo je kako sada odjednom levica koja pripada poziciji i levica koja pripada opoziciji nalazi zajednički jezik u osporavanju veronauke kao izvora moralnog vaspitanja i načina prenošenja kulture. Da li oni misle - a čuli smo o tome - da vera deli ljude? Način na koji su verske zajednice usaglasile svoje programe verske nastave najbolje govori o tome da među svim verskim zajednicama postoji harmonija.
Postoji, doduše, i nešto drugo. Postoje u nama predrasude o tome da je religija nešto što kopa (da je religija nešto, gospodine, što kopa) rovove među ljudima; da religija, kako reče jedan pametan čovek iz vaše grupe, deli ljude na partizane i četnike; ili, kako reče jedna gospođica danas, postoje tzv. pobožna i tzv. nereligiozna deca. Dakle, potpuno nerazumljive stvari čovek ovde može da čuje o jednoj jednostavnoj temi.
Nema razloga da veronauka ne dobije svoj status kako je predvidelo Ministarstvo. Nema nikakvog straha da će veronauka da deli decu. Deca nemaju predrasuda, a nas predrasude dele. Deca imaju ogromnu radoznalost. Ako ne budemo podsticali kod dece radoznalost za svoju i druge vere, za druge kulture, ako ne budemo tu radoznalost negovali, ako joj ne budemo omogućili da se ispolji, nove generacije će biti iste kao mi: i oni će se ukopati u predrasude, u popularne zablude, i počeće zaista međusobno da se dele. Srećom, deca su mnogo otvorenija, mnogo radoznalija, i ona će umeti i jedan i drugi predmet - i građansku etiku i veronauku - da iskoriste na najbolji mogući način. Iz takvog školovanja verovatno će izrasti generacije koje će moći na autentičan način da reformišu sve druge sisteme u Srbiji.
Meni je žao što sam morao da govorim malo polemično o ovoj temi. Čini mi se da bi bilo dobro da se zaista razumemo i da ne govorimo u ime dece, da ne govorimo da vera deli decu, nego da priznamo sebi da imamo ideološke predrasude prema veri, da imamo popularne zablude i da nemamo dovoljno međusobne komunikacije. Takva komunikacija još uvek istinski postoji među verskim zajednicama. Iz verskih zajednica ta plodonosna komunikacija ili radoznalost biće ugrađena i u naš obrazovni sistem.

Poštovani poslanici, kao što ste videli, član 112. određuje nadležnosti saveta fakulteta, koji, između ostalog, pod tačkom 6, "bira i razrešava dekana i prodekana fakulteta". Mi smo predložili da se ta tačka briše, iz jednog jednostavnog razloga. DSS je i u načelnoj raspravi i u amandmanima jasno istakla svoj osnovni princip: osnovni princip u uređivanju univerziteta jeste autonomija.
Po našem shvatanju autonomija univerziteta se ogleda, pre svega, u tome kakav je odnos između upravnih i stručnih organa na univerzitetu. Mi smatramo da stručni organi na univerzitetu treba da imaju najveća ovlašćenja i da u hijerarhijskoj lestvici budu blago iznad upravnih organa. Dekan ima nedefinisan status. On je istovremeno i upravnik fakulteta i predsednik veća, odnosno predsednik stručnog organa. Međutim, načelo da je stručni organ najvažniji na univerzitetu, doći će do izražaja tek onda kada i u upravnim organima - a tako će biti već u sledećem zakonu - ne bude nikoga osim ljudi sa univerziteta. Ne može niko da delegira svoje predstavnike da upravljaju univerzitetom ako dosledno poštujemo načelo autonomije.
Gospodin Nikolić je tu imao jednu dilemu - kako smo mi predložili stav da izbor profesora potvrđuje senat, odnosno veće univerziteta. To je jednostavno rešenje. Veće univerziteta, odnosno senat, najviši je organ na univerzitetu; čine ga samo redovni profesori, i on mora da ima glavna ovlašćenja u struci. Svako mora da prođe taj filter koji predstavlja senat univerziteta.
Veće fakulteta je nešto niži organ zato što ga čine svi nastavnici. Međutim, veće fakulteta ima pravo da bira svog dekana. Nema razloga da dekana bira savet. Savet ima svoje nadležnosti. Normalnije je da veće bira dekana.
Uzgred rečeno, u ovoj tački jasno su došle do izražaja dve koncepcije o tome šta je autonomija univerziteta, ali, čini mi se, i dve političke orijentacije. Vladina većina - koja Vladu podržava bezrezervno, čak i onda kada Vlada, a čini to sve češće, reciklira i restaurira komunističke i neokomunističke zakone - na jedan način shvata autonomiju univerziteta, a DSS i autonomiju univerziteta i reforme shvata u jednom, rekao bih, izvornom vidu. Naime, mi smatramo da se ne mogu stari zakoni reciklirati.
Gospodin predstavnik poslaničke grupe DOS čita nama lekciju kako, ako savet bude birao dekana, onda neće moći studentski parlament da učestvuje u tom poslu. Mi nemamo običaj da se bavimo demagogijom i da se udvaramo studentima.
Mi smo rekli u načelnoj raspravi da je pravo studenata da imaju fakultativne predmete. Pravo je studenata da imaju slobodu istraživanja; pravo je studenata da imaju jednosemestralne predmete; pravo je studenata da imaju više ispitnih rokova; pravo je studenata da im univerzitet garantuje da će znanja i zvanja koja steknu na univerzitetu u Srbiji biti istovetna sa zvanjima na bilo kom evropskom univerzitetu. Pravo je studenata - umesto da izvlače tri pitanja na ispitu, (pa znaju, ne znaju) - da budu bodovani i da bodovi koje su skupili u toku jedne godine, da važe na univerzitetu u Solunu, u Budimpešti, u Londonu, Nišu i Sarajevu. To su relna studentska prava. To je ono za šta se mi zalažemo.
Kakvu korist imaju studenti od toga što će učestvovati u izboru dekana? Zašto bi se studenata ticalo i u čemu je njihov suštinski interes ko je dekan? Njihovi suštinski interesi su ova pitanja koja sam napred nabrojao, a ne da biraju dekana; pri tom nemaju ni moći da suštinski utiču na taj izbor.
Dakle, treba razlikovati stvarne interese studentske od onoga što je demagogija, što je povlađivanje studentima i krivotvorenje njihovih autentičnih interesa.
Autentičan studentski interes je da ima slobodu istraživanja i da mu univerzitet garantuje i organizuje takvu nastavu da će on tu slobodu moći delotvorno, konstruktivno, kreativno da iskoristi, kako bi kada završi studije znao gde je i zašto je studirao.

Član 4. na koji smo podneli amandman ima četiri stava.
U prvom se jemči sloboda naučnog i umetničkog stvaralaštva, u trećem se univerzitetu garantuje autonomija u obavljanju svoje delatnosti, u četvrtom se tvrdi da su prostor univerziteta i njegovi članovi nepovredivi, u skladu sa ovim zakonom. Dakle, sva tri stava garantuju osnovne slobode koje pripadaju univerzitetu. Međutim, u isti taj član odnekud je u stav 2. ušla jedna odredba koja uvodi vrlo oštre restrikcije. Naime, ovde se sada, u stavu 2, slobode ograničavaju.
Posebno je pitanje da li je moguće ograničiti slobodu političkog delovanja na univerzitetu, da li je to potrebno? Kakav je to zakon koji može studentima da zabrani da se autothono politički organizuju, da imaju svoje političke ideje i da budu ono što su uvek i bili: kreativna opozicija svakom režimu. Međutim, pošto je kod nas sa političkim organizovanjem na fakultetima u ranijem periodu bilo nekih smetnji, ovu zabranu političkog i stranačkog delovanja na fakultetima možemo shvatiti kao nuždu, odnosno kao reakciju na loše iskustvo koje smo imali u nekim periodima. Inače, u jednom normalnom zakonu o univerzitetu, koji u prvom redu opisuje garantovane slobode, ovakav stav verovatno ne bi mogao da opstane.
Ako se donekle može tolerisati i razumeti zabrana političkog delovanja na univerzitetu, potpuno je neshvatljivo na koji je način predlagač povezao veru i politiku. Nije jasno na koji način versko delovanje i versko organizovanje na univerzitetu može da naruši njegovu autonomiju. Da li predlagač smatra - pretpostavljam da ne smatra, ali to u ovom stavu ne stoji - da je vera forma ideološke indoktrinacije. Verujem da većina ljudi u ovoj državi shvata da je vera u prvom redu autothona forma kulture, da je versko delovanje, versko organizovanje i versko istraživanje u stvari manifestovanje određenih kulturnih ambicija i da vera nema nikakve veze i srodnosti sa ideološkom indoktrinacijom.
Zato smo mi pokušali da dođemo do nekog kompromisa, da imamo razumevanje za to da je sa politikom kod nas na univerzitetu bilo nejasnih situacija - mada, ponavljam: ne može se zabraniti studentima da budu politički organizovani, da imaju svoju političku volju i da tu svoju političku volju iskazuju autotohno, mimo stranaka. Zato smo predložili da se versko organizovanje i delovanje ne veže uz politiku, pogotovo ne u ovakvom kontekstu, i da se ne zabranjuje na univerzitetima. Versko delovanje je forma intelektualne slobode. Vera je način intelektualnog istraživanja. Ona, ne samo što nije nesaglasna sa slobodom univerziteta, nego je, čini mi se, imanentna slobodi univerziteta. Dosta su nespretno dovedene u odnos dve duhovne i javne delatnosti koje su međusobno potpuno udaljene, a nikako slične.
Stoga mislim da ne bismo pogrešili ako ovaj amandman prihvatimo; jer, svakako, u sledećem zakonu, ovaj stav 2. verovatno neće ostati, u celini će morati da bude izostavljen.

Poštovani narodni poslanici, gospodin ministar prosvete danas nas je doveo u malo neobičnu situaciju. Mi, naime, usvajamo nov zakon iz 1992. godine; usvajamo ga 2002. godine, sa nadom da ćemo, kako rekoste, ući u istoriju ovim činom. To je moguće, ali se nadam da će istorija ipak zažmuriti pred ovim postmodernističkim shvatanjem vremena, gde se u ciklusima vraća isto.  No, šalu na stranu.
Ovim zakonom, kako sam razumeo, hteli ste da postignete tri cilja. Prvo, da iz upotrebe - iz pravnog prometa, kako se to kaže - isključite sada važeći zakon iz 1998. godine. Drugo, da pokažete da je srpski obrazovni sistem pozitivno orijentisan prema duhu Bolonjskog procesa, da je otvoren prema tom procesu i da je voljan da se u njega uključi. Treće, da pokušate da sadašnje stanje na univerzitetu stabilizujete, da neke negativne pojave sprečite, a da neke pozitivne trendove koliko je to moguće podržite.
Što se tiče prvog cilja, vi ćete naravno u potpunosti uspeti. Zakon iz 1998. godine je, zaista, najgori zakon o univerzitetu koji je donet u Srbiji. Od zakona iz 1905. pa sve do 1998. godine vlast se nije direktno mešala u izbor nastavnog kadra ni u izbor univerzitetske uprave.
Godine 1905. Beogradski univerzitet je definisan kao najviše "samoupravno telo za visoko školovanje i obdelavanje nauka". Čak je i u doba komunizma ostao privid da ljudi na univerzitetu sami biraju upravu. Naime, komunisti su perfidno, preko svojih partijskih ćelija, kontrolisali te uprave, ali nisu u zakon uveli da upravu direktno bira i postavlja Vlada i da Vlada ima direktan uticaj na izbor nastavnog kadra. To je, zaista, jedan iskorak, i ispad, ipak bih rekao ispad, iz naše tradicije i udaljavanje od nekih modernih tendencija koje su sada aktuelne.
Dobro, ništa drugo o zakonu iz 1998. ne bih hteo da kažem, osim ovo što ste rekli i vi. Taj zakon nije ukinuo slobodu istraživanja, nego je samo upravu podveo pod finansijera, odnosno osnivača, dakle pod Vladu. To se sa univerzitetom nikada nije radilo, i ne treba da se radi i neće se očigledno više ni raditi.
Sada ste vi ovim zakonom vratili da upravne organe univerziteta biraju ljudi na univerzitetu, umesto da ih imenuje Vlada. Time ste omogućili u izvesnom stepenu vaspostavljanje delimično narušene autonomije. Da li su vaša rešenja dobra ili nisu, o tome sada nećemo raspravljati. Mislim da će i ovo rešenje koje ste sada ponudili, sa Savetom i sa Većem, u sledećem zakonu biti izmenjeno.
Pretpostavljam da će, budemo li išli u pravcu Bolonjskog procesa, celokupna uprava na univerzitetu morati da pripada samo ljudima sa univerziteta. Bolonjska konvencija između ostalog preporučuje i sledeće: Vlada i univerzitet su dužni da obezbede potpunu slobodu rada i istraživanja na univerzitetu, da zaštite samostalnost univerziteta od bilo kog političkog autoriteta, a što je vrlo bitno, i od bilo koje ekonomske sile. Dakle, dužnost Vlade nije ništa drugo nego da štiti univerzitet i njegovu slobodu, ali to ne znači da nema pravo da ga finansira. Ima ne samo pravo, nego i dužnost da ga finansira, ali se time i tu završava upliv i uticaj države na univerzitet.
Uzgred rečeno, da li ste razmišljali da umesto Veća stručno telo univerziteta nazovete Senatom. Evo zašto. Istu funkciju ima, ali Veće fakulteta i Veće univerziteta nose ista imena. U Zakonu Republike Srpske na fakultetu je veće, a univerzitet ima Senat. Crna Gora ima Senat. Mnoge države imaju Senat. Mi smo imali Senat univerziteta do 1945. godine. To je tradicija koja govori da je autonomija fakulteta izvedena, izvodi se iz autonomije univerziteta, pa je prema tome stručni organ univerziteta čak i imenom na određen način odvojen i nadređen stručnom organu fakulteta. O tome će biti vremena da razmišljate kada budete pisali novi zakon.
Što se tiče ovog drugog i najvažnijeg zadatka koji ste sebi postavili: da pokažete da smo pozitivno orijentisani prema Bolonjskom procesu, tu ste, čini mi se, imali nešto manje uspeha. Imali ste, međutim, dobar rezultat u jednom vašem amandmanu. Ma koliko izgledalo neobično da Vlada podnosi amandmane na svoj zakon u samom toku usvajanja, najbolji član ovog zakona je član 25. sa amandmanom koji ste podneli. Naime, u članu 25. Vlada se setila da Bolonjski proces pretpostavlja dva ciklusa studija, dodiplomski i diplomski i da okvirno određuje koliko traju ti ciklusi.
Mi sada imamo novinu da će od dana stupanja na snagu ovog zakona osnovni studij moći da traje od 6 do 12 semestara. To je vrlo značajno jer se time uključujemo i time smo kompatibilni sa evropskim reformskim procesima. Uostalom, tako je i u zakonu Republike Srpske. Sve zemlje u okruženju imaju osnovni studij koji može da traje od tri do šest godina. Naravno, to će angažovati fakultete da prilagode programe.
Nije isti program za četvorogodišnji i za trogodišnji studij. Moraće da prilagode program - imajući na umu ta dva ciklusa studija, osnovni i postdiplomski, odnosno dodiplomski i diplomski - pa će jedan blago iznijansiran program dobiti studenti koji će posle tri, četiri, pet godina hteti da idu na tržište rada, i oni koji će posle četiri, pet godina hteti da idu na ovaj drugi ciklus, odnosno na magistarski ili na doktorski studij.
Na jednom mestu ste pomenuli da se znanje ne mora više ocenjivati samo brojčano, nego i bodovima, ali je ostala nerazređena ta mogućnost. Pretpostavljam da će fakulteti razumeti koju im šansu to nudi i da će početi da primenjuju sistem bodovanja, jer je on na neki način bolji od sistema brojčanog ocenjivanja.
Ono gde niste uspeli, to je da studentima ponudite širu slobodu u izborima predmeta. Vi ovde nigde ne predviđate fakultativne predmete.Osnovni program sadrži opšte predmete, stručne predmete i fakultativne. Univerzitet je dužan da svojim studentima ponudi koherentna znanja, ali univerzitet je takođe dužan da poštuje slobodu studenata da biraju određene predmete. Čini mi se da je univerzitet takođe dužan da studentima obezbedi u svakom semestru po dva jednosemestralna predmeta, jer su jednosemestralni predmeti jako dobri da zadovolje radoznalost studenata, da ih podstaknu na neka istraživanja, da im omoguće proširivanje opšteg kulturnog horizonta. Naravno, vi niste sprečili fakultete da ovo uvode, ali niste im dali dovoljan podsticaj.
Ovim zakonom će delimično, manje ili više, biti zadovoljni profesori. Najmanje razloga da budu zadovoljni imaju studenti, jer njihova sloboda - a univerzitet je dužan da poštuje njihovu slobodu, isto kao što je država dužna da poštuje slobodu univerziteta - nije ovim zakonom obezbeđena. Ponavljam, nije im omogućeno više izbora, nije im omogućeno da stiču zvanja i znanja koja su potpuno ekvivalentna sa zvanjima i znanjima drugih univerziteta.
Vi niste zabranili, naprotiv, predvideli ste da na fakultete mogu da dolaze gostujući profesori, jer pokretljivost profesora i pokretljivost studenata je takođe nešto što je izuzetno bitno za univerzitet. Tamo gde se profesori i studenti stacioniraju na jedno mesto, pa ne komuniciraju stvaralački ni u okviru jednog fakulteta i jednog univerziteta, a kamoli sa drugim univerzitetima, dolazi do birokratizacije, dolazi do entropije radoznalosti, u jednu reč, do okoštavanja univerziteta.
Na kraju, moram da kažem ono što je, po mom mišljenju, najgore u vašem zakonu. Najgore nije to što niste studentima obezbedili slobodu, nego ona dva člana gde ste im slobodu ograničili. Član 4. koji zabranjuje studentima da se politički i verski organizuju, bez sumnje je ograničenje studentskih sloboda. Ko ima pravo da studentima zabrani da imaju političku svest. Koji zakon može da zabrani studentima da sutra ili danas, kao što su i juče, izađu na ulicu sa političkim zahtevima. Ne može se stavljati slobodnim ljudima ta vrsta ograničenja. Ne može im se ograničavati ni sloboda verskog izjašnjavanja i verskog delovanja, jer to spada u deo intelektualnih sloboda.
Član 41. predviđa da student koji ne ispuni određene predispitne obaveze ne može da sluša predavanja u sledećem semestru. To je takođe, čini mi se, potpuno anahrono. Anahrono je zato što su univerzitetska predavanja uvek bila slobodna. Vežbe, konsultacije - to može biti zatvoreno za određen krug studenata. Student koji se upisao na Beogradski univerzitet ima pravo da pohađa predavanja na bilo kom fakultetu tog univerziteta. Vi imate član koji mu onemogućava da na matičnom fakultetu sluša predavanja iz letnjeg semestra, jer nije položio neke ispite iz zimskog. To je nešto što je potpuno anahrono.
Kad već upotrebih ovu reč anahrono, da kažem i ovo: zakon iz 1998. je anahron, a zakon iz 1992. je zastareo. I ovaj inovirani zakon, koji mi danas usvajamo, zastareo je zakon. Ovaj zakon je bio zastareo i 1992. kada je donet, zato što je Bolonjski proces počeo već 1989.
Ovim zakonom se neće rešiti neki bitni problemi univerziteta, o čemu je govorio kolega Lemajić. Ovaj zakon, npr., neće onemogućiti nefer konkurenciju na univerzitetu. Mi danas na univerzitetu - moramo biti otvoreni - imamo nefer konkurenciju, imamo lobije, gotovo bi se reklo klanove, imamo interesne grupe koje štite pristup katedrama. Nemamo pokretljivost nastavnika i profesora, nemamo ono što se zove zdrava konkurencija, a zdrava konkurencija je temelj na kome počiva univerzitet. Čim nema zdrave konkurencije, čim imamo čak i pojava nepotizma - vi znate da se mlad kadar reprodukuje iz starog univerzitetskog kadra - univerzitet je time postao zatvorena, umesto otvorena institucija.
Dakle, mnoge praktične probleme ovaj zakon neće moći da reši. Verovatno to njemu nije ni bila svrha. Međutim, ono što bi ovaj zakon mogao sa nekim amandmanima - kao što je vaš dobar amandman na član 25 - to je da da malo jači signal da smo otvoreni za Bolonjski proces, jer je Bolonjski proces najbolje što je Evropa u organizovanju visokog obrazovanja preduzela u poslednjih 10 godina.
Bolonjski proces, o kome se šire razne mistifikacije, pokušaj je Evrope da se vrati svojoj humanističkoj tradiciji. Bolonjski proces definiše fakultet i univerzitet kao samostalnu instituciju koja stvara, prenosi i ocenjuje kulturu. Univerzitet se deklariše kao čuvar evropske humanističke tradicije, kao institucija koja je dužna da harmonizuje sve evropske nacionalne tradicije, poštujući razlike i tražeći zajednički imenitelj. U jednu reč, Bolonjski proces je pokušaj da se Evropa suprotstavi američkoj varijanti univerziteta, američkom poimanju globalnog sveta, unifikaciji kultura. Stoga je vrlo važno da mi taj proces prihvatimo, da imamo pozitivan odnos prema njemu.
Gospodine ministre, meni je zaista žao što ovo moram da vam kažem, a moram i da vam se izvinim za preciznu reč. Žao mi je što ste se zaglibili u zakone iz 1998. i 1992. Oba ta zakona su močvara. Stigli ste na pola puta. Trebalo je produžiti, nije se trebalo vraćati u 1992. pa da se zaobiđe močvara. Kraći vam je put bio da idete do kraja, brže biste stigli. Kada ste se već vraćali unazad, trebalo je ići mnogo dalje, u 1930, jer je taj zakon mnogo bliži duhu Bolonjske deklaracije nego ovaj koji ste nam danas ponudili.

Poštovani narodni poslanici, nema razloga da se povlači ova tačka dnevnog reda. Zakonski predlog koji smo podneli, kao što ste videli, vrlo je jednostavan i ima samo dva člana. Prvim se ukida, i sa stanovišta ondašnjeg zakonodavstva, nezakonita uredba da se Bogoslovski fakultet - koji je bio, podsećam, 1905. upisan kao prvi u sastavu Univerziteta - isključi iz sastava Univerziteta.Uredba je bila ne samo protivustavna nego nije imala nikakvo uporište u Zakonu o univerzitetu.
Sa stanovišta današnjeg pravnog poretka, fakultet može da se osniva ili ukida jedino zakonom. Nikakvi dogovori, nikakva eventualna Vladina uredba neće rešiti ovaj problem. Nova Vladina uredba će samo nastaviti kontinuitet, odnosno produžiće istim putem kojim je išla i Vlada koja je ovaj gest učinila. Naime, uredba ne može zameniti zakon.
Drugi član zakonskog predloga koji smo podneli ostavio je slobodu Vladi, Bogoslovskom fakultetu i Srpskoj pravoslavnoj crkvi, koja je preuzela fakultet u svoj sastav posle ukidanja 1952. godine, da se dogovore o tome koje su posledice nastale iz tog čina, da se dogovore kako te posledice mogu da se isprave.
Pre ili kasnije ovo pitanje ipak mora da se reši u Narodnoj skupštini, a ne u Vladi. Ne vidim razloga da se rešavanje ovako jednostavnog pitanja, a u osnovi važnog, odugovlači. Bolje je rešiti ga na vreme. Time se razgovori koje vode radna grupa Vlade i predstavnici Bogoslovskog fakulteta ni na koji način ne poništavaju. Oni samo dobijaju zakonsku osnovu i zakonsko pokriće da budu vođeni. Razgovori koji se vode nemaju zakonsku osnovu u sadašnjem pravnom poretku.
Pošto sadašnji pravni poredak predviđa osnivanje fakulteta jedino zakonom, kao i njihovo eventualno ukidanje, potrebno je prvo ukinuti ovu nezakonitu uredbu i omogućiti da se na osnovu ukidanja uredbe Bogoslovski fakultet vrati u sastav Univerziteta, da mu se prizna kontinuirano članstvo u sastavu Beogradskog univerziteta od 1905. do danas, a onda da se njegov status u sastavu Univerziteta reguliše na način na koji je gospodin predlagač pomenuo, dakle u konkretnim i preciznim dogovorima Vlade i Bogoslovskog fakulteta.