Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
Nema informacija o glasanjima.
Nema informacija o predloženim aktima.
Dame i gospodo, u poglavlju Kaznene odredbe predviđena su i dva krivična dela koja reguliše ovaj zakon. Amandmanom SRS interveniše se za oba krivična dela koja su predviđena ovim zakonom, jer smatramo da sva krivična dela treba da budu u Krivičnom zakoniku i Krivični zakonik treba da bude jedino mesto koje će da reguliše krivičnopravnu materiju i da definiše šta su krivična dela, šta nisu.
Nije ovo jedini slučaj da su u predlogu zakona, pored prekršajnih odredbi, sadržana i krivična dela. Ima sigurno preko pedesetak zakona koji su u mandatu ove skupštine usvojeni, gde postoje krivična dela razasuta u pedesetak zakona. Suština je u tome da krivična dela, zbog svoje društvene opasnosti i značaja koji imaju, moraju biti objedinjena u Krivičnom zakoniku, bez obzira da li ćemo mi taj zakonik menjati jednom mesečno ili dva puta mesečno. Jednostavno, potrebno je da sva krivična dela budu na jednom mestu.
Uostalom, sam Ustav kod definisanja krivičnih dela definiše da su jedino krivična dela ona dela koja su predviđena zakonom. Znači, uvodi načelo zakonitosti.
Doduše, Ustav ne kaže decidirano da krivična dela moraju biti obuhvaćena zakonikom, znači na jednom mestu, ali iz šireg tumačenja Ustava proizilazi da je baš na to mislio.
U krajnjoj liniji, mi smo kao parlament usvojili Krivični zakonik i to nas obavezuje da sva krivična dela moraju biti sadržana na jednom mestu, da bi građani mogli na lak i brz način da se upoznaju sa tim šta su krivična dela, šta nisu.
Ovakvom metodologijom i pravnom tehnikom, gde skoro svaki drugi zakon koji dođe pred ovu skupštinu na usvajanje sadrži u kaznenim odredbama krivična dela, stvarate konfuziju i nemogućnost da građani znaju šta predstavlja krivično delo, šta ne.
U obrazloženju Vlade zbog čega se ne prihvata ovaj amandman navedeno je da Krivičnim zakonikom nije predviđeno to krivično delo, a ovo konkretno krivično delo odnosi se na prodaju i kupovinu deviza od strane fizičkih lica, i čekova koji glase na stranu valutu, bez ovlašćenja NBS.
Mi ne sporimo potrebu za tim krivičnim delom, znači to krivično delo treba da postoji, ali ne u ovom zakonu nego u Krivičnom zakoniku. Vlada je, a Vlada kao da nije razumela ovaj amandman, odgovorila – Krivičnim zakonikom nije predviđeno to krivično delo, pa smo zato ga stavili u ovaj zakon. Znači, igra gluvih telefona. Suština jeste u tome da ovo krivično delo i ovaj član ne treba da budu sadržani u zakonu o deviznom poslovanju, nego u Krivičnom zakoniku.
Skoro za sve zakone koji se predlažu, pa i za ovaj zakon Vlada i predlagač uvek navodi kao razlog usaglašavanje sa standardima EU, u konkretnom slučaju sa MMF-om, sa raznim direktivama, preporukama EU ili ne znam već sve kojih organizacija. Međutim, kada se predlažu zakoni oni moraju da budu u skladu sa realnim životnim uslovima i potrebama građana. Nisu sve države u Evropi na istom stepenu društvenog i ekonomskog razvoja da bi mogle sve norme i pravni sistemi nekritički da se prepišu i primene na svaku zemlju.
I u okviru zemalja EU postoje poprilične razlike u njihovom unutrašnjem zakonodavstvu po raznoraznim pitanjima iz raznih oblasti društvenog života. I okviru EU postoje velike razlike između samih članica EU u njihovom društvenom i ekonomskom razvoju i onda i oni sami prilagođavaju određene propise svojim potrebama. Tako bi i mi u principu trebalo da radimo, međutim, ovde je čista resavska prepisivačka škola, sve se prepisuje po direktivama, uputstvima, naređenjima, da li OEBS-a, EU, da li MMF-a, Svetske banke za obnovu i razvoj nebitno je potpuno, zavisi od zakona do zakona, ali niko ne pokušava da određene društvene i ekonomske odnose uskladi sa potrebama građana ove države.
Suština donošenja zakona jeste da regulišu određene društvene odnose iz određenih oblasti na najbolji mogući način, gde će zadovoljiti potrebe većine stanovništva.
Znači, zakoni se donose prema potrebama većine građana, a ne jedne grupe ili jedne interesne grupe ljudi koji preko zakonske regulative hoće da ostvare neke svoje lične ili grupne interese.
Mislim da postoji uporna i nekritička težnja ka odlasku u Evropu, kao da mi nismo u Evropi nego ne znam gde, i težnja za tim da se širom otvore prozori prema EU, a plašim se da od tih širom otvorenih prozora ne dobijemo samo išijas ili da nas ušine promaja. Treba voditi računa prilikom predlaganja svih zakona šta su konkretni interesi ove države, a ne o preporukama EU ili nekih međunarodnih organizacija. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, članom 16. Predloga zakona predviđeno je novčano obeštećenje za nepokretnosti koje su predmet vraćanja i član 16. glasi: "Ako se nepokretnost koja je predmet vraćanja po ovom zakonu ne može vratiti, crkva, odnosno verska zajednica ima pravo na novčanu naknadu u državnim obveznicama izdatim u tu svrhu ili u novcu ako je obveznik isplate naknade fizičko ili pravno lice.
U slučajevima iz stava 1. ovog člana, crkva, odnosno verska zajednica i obveznik mogu se sporazumeti da crkvi, odnosno verskoj zajednici pripadne druga imovina."
Ovim predlogom zakona predviđen je drugi način vraćanja imovine crkvama i verskim zajednicama. Prvi je u naturalnom obliku, po mogućstvu, ako je u pitanju istovetna nepokretnost, a ako ne, onda se daje nepokretnost slične vrednosti i sličnog kvaliteta. I kao druga mogućnost Predlogom zakona predviđeno je novčano obeštećenje.
Ovde je iznet niz primedbi da davanje na trajno korišćenje nije adekvatan način vraćanja crkvene imovine i imovine verskih zajednica, što je inače predviđeno konceptom SRS kao adekvatniji način vraćanja imovine nego što je predloženo ovim zakonom.
Takođe je izneto da je davanje na trajno korišćenje recidiv komunizma i društvene svojine i da je to kategorija društvene svojine, međutim to apsolutno nema veze sa stvarnim stanjem stvari i sa onim što predviđa Ustav Srbije, jer u Ustavu Srbije nije predviđeno svojinsko vraćanje državne imovine, već postoji mogućnost davanja na trajno korišćenje.
Takođe, pomenuto je da određeni oblici svojine, pre svega oni koji su vezani za nepokretnost, poljoprivredno zemljište, šumsko zemljište, šume, građevinsko zemljište, podležu određenom režimu javno-pravnih ograničenja.
Znači, bez obzira što je neprikosnoveno pravo svojine, garantovano Ustavom i zakonima, uvek postoji određena vrsta ograničenja raspolaganja određenom svojinom zbog nekih opštih interesa. Tako je i ovde, imovina koja je oduzeta crkvama i verskim zajednicama vratila bi se kroz odgovarajuće nepokretnosti, šumsko zemljište, poljoprivredno i druge oblike nepokretnosti, a ako nije moguće da se baš ta nepokretnost vrati, u članu 4. smo amandmanom intervenisali i ostavili mogućnost da to bude druga slična nepokretnost, znači da bude isključivo oblik naturalnog vraćanja.
Izuzetak je jedino kod regresiranja. To znači da ako su crkva i verska zajednica na neki način uspele teretnim pravnim poslom da povrate svoju oduzetu imovinu, koja je oduzeta od 1945. do 1958. godine, da se novčanim putem regresira od države i to na dozvoljen način, to bi trebalo svakako podržati, što je i predviđeno u članu 20. To bi trebalo da bude jedini izuzetak gde će se novčano vršiti naknađivanje za oduzetu imovinu crkvama i verskim zajednicama.
U odnosu na novčano obeštećenje, koje je predviđeno u Glavi drugoj i u četiri člana koja regulišu tu oblast, SRS je dosledno svom konceptu načina obeštećenja crkve i verskih zajednica amandmanski intervenisala.
Smatramo da je jedino moguć i u skladu sa Ustavom koncept, gde će se crkvama i verskim zajednicama davati imovina na trajno korišćenje, i mislimo da je to u interesu crkvi i verskih zajednica, da time neće biti oštećeni, ako se na taj način bude vratila ta imovina.
Dame i gospodo, članom 4. predviđen je institut zajedničkog delovanja prilikom sticanja akcija ciljnih društava. Moja prethodna govornica je uglavnom obuhvatila ovaj institut, koji u sebi sadrži dva osnovna elementa i koji određuje sadržinu tog pojma.
Suština pojma zajedničkog delovanja je u tome da određena lica usklađeno deluju u cilju sticanja akcija ciljnog društva, a to sa namerom da na posredan ili neposredan način kontrolišu druga pravna lica. To je otprilike smisao tog instituta zajedničkog delovanja.
Tu Predlog zakona u članu 4. navodi slučajeve zajedničkog delovanja, pa navodi da zajedničko delovanje može nastati na taj način što će se 1) ugovorom, pismeno ili usmeno, usklađeno delovati u cilju sticanja akcija ciljnog društva ili ostvarivanja prava glasa iz akcija ciljnog društva; 2, ako jedno od njih drži akcije za račun drugog lica. Takođe fizička i pravna lica deluju zajednički kada jedno od njih, posredno ili neposredno, kontroliše drugo ili druga pravna lica. Tu sada navode četiri primera šta bi to bilo.
Pod pojmom zajedničkog delovanja, takođe, navodi se da društvo za upravljanje upravlja kada upravlja sa više investicionih, odnosno dobrovoljnih penzionih fondova i privredna društva mogu zajednički da deluju prema odredbama zakona gde se uređuju privredna društva.
Znači, uglavnom ove sve odredbe u članu 4. vezane su za pravna lica i za njihov način sticanja akcija kojima će vršiti kontrolu akcionarskih društava. U zadnjem stavu ovog člana predviđena je situacija ograničenja za fizička lica, gde zajedničko delovanje fizičkih lica prilikom sticanja određenih akcija nastaje ako imaju određeni statusni odnos, a što znači bračni drugovi, srodnici do trećeg stepena pobočnog srodstva, tazbinski srodnici, usvojenik, usvojilac, staralac, štićenik itd.
Međutim, za ovaj pojam zajedničkog delovanja nije bitan taj statusni odnos fizičkih lica, već je bitna namera da određena lica, bilo da su pravna ili fizička lica, imaju nameru da steknu određene akcije ciljnog društva i da sticanjem tih akcija preuzmu kontrolu određenog pravnog lica. To je suština ovog instituta zajedničkog delovanja.
Sam odnos tih lica, da li su oni u srodstvu ili nisu, to je najmanje bitno. Bitno je da imaju nameru da preuzmu određeno pravno lice i akcije određenog pravnog lica. Nejasno je, ovde se navodi da pod pojmom zajedničkog delovanja spada i to kada društvo za upravljanje upravlja sa više investicionih fondova, na ovom dnevnom redu bio je i zakon o investicionim fondovima i tu je izričito bilo predviđeno da društva za upravljanje mogu upravljati sa više investicionih fondova, pa ne znam zbog čega bi to podvodili pod ovaj institut.
Drugo, sankcije za zajedničko delovanje su u kaznenim odredbama, kao privredni prestup, predviđena je mogućnost kažnjavanja za one koji zajednički deluju. Za odgovorno lice predviđena je kazna od 100.000 do milion dinara. Međutim, to je simbolična kazna za onu koristi koju mogu na ovaj način ostvariti određena pravna i fizička lica, ako se zloupotrebi ovaj pojam zajedničkog delovanja.
U obrazloženju Vlade na ovaj amandman, gde oni odbijaju amandman SRS na član 4. stav 6, navode da su oni ovaj institut zajedničkog delovanja uskladili sa direktivama EU, a što pokazuje ne samo u ovom zakonu, nego i u nizu zakona koji su donošeni iz ekonomske oblasti, da nekritički prepisuju direktive EU i da uopšte ne gledaju da li je nešto u sistemu ili nije u sistemu, da li je povezano sa drugim zakonima ili nije, da li je to primenjivo u našim ekonomskim i društvenim uslovima? Jednostavno, nekritički se prepisuju zakoni.
Uglavnom su svi odgovori Vlade na amandmane SRS da je njihov predlog zakona u skladu sa nekom od direktiva EU, što ne može biti valjano obrazloženje i valjan razlog za odbijanje amandman SRS.
Pokušali smo da uredimo ovaj zakon amandmanima i da pomognemo da se uskladi i dovede u red. Međutim, Vlada je na sve naše amandmane dala negativno mišljenje i nije ih prihvatila.
Smatramo da konkretno za ovaj institut je apsolutno nepotrebna ova formulacija koja se tiče fizičkih lica i njihovih međusobnih odnosa. Institut zajedničkog delovanja u svojoj suštini predstavlja sticanje određenih akcija da bi se izvršila kontrola određenog pravnog lica. Sam odnos tih lica koja stiču akcije na taj način, da li su u rodbinskim ili nisu u rodbinskim odnosima, i da li su u tazbinskim ili ne znam kakvim odnosima, potpuno je nebitan. Hvala lepo.