Dame i gospodo, u poglavlju Kaznene odredbe predviđena su i dva krivična dela koja reguliše ovaj zakon. Amandmanom SRS interveniše se za oba krivična dela koja su predviđena ovim zakonom, jer smatramo da sva krivična dela treba da budu u Krivičnom zakoniku i Krivični zakonik treba da bude jedino mesto koje će da reguliše krivičnopravnu materiju i da definiše šta su krivična dela, šta nisu.
Nije ovo jedini slučaj da su u predlogu zakona, pored prekršajnih odredbi, sadržana i krivična dela. Ima sigurno preko pedesetak zakona koji su u mandatu ove skupštine usvojeni, gde postoje krivična dela razasuta u pedesetak zakona. Suština je u tome da krivična dela, zbog svoje društvene opasnosti i značaja koji imaju, moraju biti objedinjena u Krivičnom zakoniku, bez obzira da li ćemo mi taj zakonik menjati jednom mesečno ili dva puta mesečno. Jednostavno, potrebno je da sva krivična dela budu na jednom mestu.
Uostalom, sam Ustav kod definisanja krivičnih dela definiše da su jedino krivična dela ona dela koja su predviđena zakonom. Znači, uvodi načelo zakonitosti.
Doduše, Ustav ne kaže decidirano da krivična dela moraju biti obuhvaćena zakonikom, znači na jednom mestu, ali iz šireg tumačenja Ustava proizilazi da je baš na to mislio.
U krajnjoj liniji, mi smo kao parlament usvojili Krivični zakonik i to nas obavezuje da sva krivična dela moraju biti sadržana na jednom mestu, da bi građani mogli na lak i brz način da se upoznaju sa tim šta su krivična dela, šta nisu.
Ovakvom metodologijom i pravnom tehnikom, gde skoro svaki drugi zakon koji dođe pred ovu skupštinu na usvajanje sadrži u kaznenim odredbama krivična dela, stvarate konfuziju i nemogućnost da građani znaju šta predstavlja krivično delo, šta ne.
U obrazloženju Vlade zbog čega se ne prihvata ovaj amandman navedeno je da Krivičnim zakonikom nije predviđeno to krivično delo, a ovo konkretno krivično delo odnosi se na prodaju i kupovinu deviza od strane fizičkih lica, i čekova koji glase na stranu valutu, bez ovlašćenja NBS.
Mi ne sporimo potrebu za tim krivičnim delom, znači to krivično delo treba da postoji, ali ne u ovom zakonu nego u Krivičnom zakoniku. Vlada je, a Vlada kao da nije razumela ovaj amandman, odgovorila – Krivičnim zakonikom nije predviđeno to krivično delo, pa smo zato ga stavili u ovaj zakon. Znači, igra gluvih telefona. Suština jeste u tome da ovo krivično delo i ovaj član ne treba da budu sadržani u zakonu o deviznom poslovanju, nego u Krivičnom zakoniku.
Skoro za sve zakone koji se predlažu, pa i za ovaj zakon Vlada i predlagač uvek navodi kao razlog usaglašavanje sa standardima EU, u konkretnom slučaju sa MMF-om, sa raznim direktivama, preporukama EU ili ne znam već sve kojih organizacija. Međutim, kada se predlažu zakoni oni moraju da budu u skladu sa realnim životnim uslovima i potrebama građana. Nisu sve države u Evropi na istom stepenu društvenog i ekonomskog razvoja da bi mogle sve norme i pravni sistemi nekritički da se prepišu i primene na svaku zemlju.
I u okviru zemalja EU postoje poprilične razlike u njihovom unutrašnjem zakonodavstvu po raznoraznim pitanjima iz raznih oblasti društvenog života. I okviru EU postoje velike razlike između samih članica EU u njihovom društvenom i ekonomskom razvoju i onda i oni sami prilagođavaju određene propise svojim potrebama. Tako bi i mi u principu trebalo da radimo, međutim, ovde je čista resavska prepisivačka škola, sve se prepisuje po direktivama, uputstvima, naređenjima, da li OEBS-a, EU, da li MMF-a, Svetske banke za obnovu i razvoj nebitno je potpuno, zavisi od zakona do zakona, ali niko ne pokušava da određene društvene i ekonomske odnose uskladi sa potrebama građana ove države.
Suština donošenja zakona jeste da regulišu određene društvene odnose iz određenih oblasti na najbolji mogući način, gde će zadovoljiti potrebe većine stanovništva.
Znači, zakoni se donose prema potrebama većine građana, a ne jedne grupe ili jedne interesne grupe ljudi koji preko zakonske regulative hoće da ostvare neke svoje lične ili grupne interese.
Mislim da postoji uporna i nekritička težnja ka odlasku u Evropu, kao da mi nismo u Evropi nego ne znam gde, i težnja za tim da se širom otvore prozori prema EU, a plašim se da od tih širom otvorenih prozora ne dobijemo samo išijas ili da nas ušine promaja. Treba voditi računa prilikom predlaganja svih zakona šta su konkretni interesi ove države, a ne o preporukama EU ili nekih međunarodnih organizacija. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, članom 16. Predloga zakona predviđeno je novčano obeštećenje za nepokretnosti koje su predmet vraćanja i član 16. glasi: "Ako se nepokretnost koja je predmet vraćanja po ovom zakonu ne može vratiti, crkva, odnosno verska zajednica ima pravo na novčanu naknadu u državnim obveznicama izdatim u tu svrhu ili u novcu ako je obveznik isplate naknade fizičko ili pravno lice.
U slučajevima iz stava 1. ovog člana, crkva, odnosno verska zajednica i obveznik mogu se sporazumeti da crkvi, odnosno verskoj zajednici pripadne druga imovina."
Ovim predlogom zakona predviđen je drugi način vraćanja imovine crkvama i verskim zajednicama. Prvi je u naturalnom obliku, po mogućstvu, ako je u pitanju istovetna nepokretnost, a ako ne, onda se daje nepokretnost slične vrednosti i sličnog kvaliteta. I kao druga mogućnost Predlogom zakona predviđeno je novčano obeštećenje.
Ovde je iznet niz primedbi da davanje na trajno korišćenje nije adekvatan način vraćanja crkvene imovine i imovine verskih zajednica, što je inače predviđeno konceptom SRS kao adekvatniji način vraćanja imovine nego što je predloženo ovim zakonom.
Takođe je izneto da je davanje na trajno korišćenje recidiv komunizma i društvene svojine i da je to kategorija društvene svojine, međutim to apsolutno nema veze sa stvarnim stanjem stvari i sa onim što predviđa Ustav Srbije, jer u Ustavu Srbije nije predviđeno svojinsko vraćanje državne imovine, već postoji mogućnost davanja na trajno korišćenje.
Takođe, pomenuto je da određeni oblici svojine, pre svega oni koji su vezani za nepokretnost, poljoprivredno zemljište, šumsko zemljište, šume, građevinsko zemljište, podležu određenom režimu javno-pravnih ograničenja.
Znači, bez obzira što je neprikosnoveno pravo svojine, garantovano Ustavom i zakonima, uvek postoji određena vrsta ograničenja raspolaganja određenom svojinom zbog nekih opštih interesa. Tako je i ovde, imovina koja je oduzeta crkvama i verskim zajednicama vratila bi se kroz odgovarajuće nepokretnosti, šumsko zemljište, poljoprivredno i druge oblike nepokretnosti, a ako nije moguće da se baš ta nepokretnost vrati, u članu 4. smo amandmanom intervenisali i ostavili mogućnost da to bude druga slična nepokretnost, znači da bude isključivo oblik naturalnog vraćanja.
Izuzetak je jedino kod regresiranja. To znači da ako su crkva i verska zajednica na neki način uspele teretnim pravnim poslom da povrate svoju oduzetu imovinu, koja je oduzeta od 1945. do 1958. godine, da se novčanim putem regresira od države i to na dozvoljen način, to bi trebalo svakako podržati, što je i predviđeno u članu 20. To bi trebalo da bude jedini izuzetak gde će se novčano vršiti naknađivanje za oduzetu imovinu crkvama i verskim zajednicama.
U odnosu na novčano obeštećenje, koje je predviđeno u Glavi drugoj i u četiri člana koja regulišu tu oblast, SRS je dosledno svom konceptu načina obeštećenja crkve i verskih zajednica amandmanski intervenisala.
Smatramo da je jedino moguć i u skladu sa Ustavom koncept, gde će se crkvama i verskim zajednicama davati imovina na trajno korišćenje, i mislimo da je to u interesu crkvi i verskih zajednica, da time neće biti oštećeni, ako se na taj način bude vratila ta imovina.

Dame i gospodo, članom 4. predviđen je institut zajedničkog delovanja prilikom sticanja akcija ciljnih društava. Moja prethodna govornica je uglavnom obuhvatila ovaj institut, koji u sebi sadrži dva osnovna elementa i koji određuje sadržinu tog pojma.
Suština pojma zajedničkog delovanja je u tome da određena lica usklađeno deluju u cilju sticanja akcija ciljnog društva, a to sa namerom da na posredan ili neposredan način kontrolišu druga pravna lica. To je otprilike smisao tog instituta zajedničkog delovanja.
Tu Predlog zakona u članu 4. navodi slučajeve zajedničkog delovanja, pa navodi da zajedničko delovanje može nastati na taj način što će se 1) ugovorom, pismeno ili usmeno, usklađeno delovati u cilju sticanja akcija ciljnog društva ili ostvarivanja prava glasa iz akcija ciljnog društva; 2, ako jedno od njih drži akcije za račun drugog lica. Takođe fizička i pravna lica deluju zajednički kada jedno od njih, posredno ili neposredno, kontroliše drugo ili druga pravna lica. Tu sada navode četiri primera šta bi to bilo.
Pod pojmom zajedničkog delovanja, takođe, navodi se da društvo za upravljanje upravlja kada upravlja sa više investicionih, odnosno dobrovoljnih penzionih fondova i privredna društva mogu zajednički da deluju prema odredbama zakona gde se uređuju privredna društva.
Znači, uglavnom ove sve odredbe u članu 4. vezane su za pravna lica i za njihov način sticanja akcija kojima će vršiti kontrolu akcionarskih društava. U zadnjem stavu ovog člana predviđena je situacija ograničenja za fizička lica, gde zajedničko delovanje fizičkih lica prilikom sticanja određenih akcija nastaje ako imaju određeni statusni odnos, a što znači bračni drugovi, srodnici do trećeg stepena pobočnog srodstva, tazbinski srodnici, usvojenik, usvojilac, staralac, štićenik itd.
Međutim, za ovaj pojam zajedničkog delovanja nije bitan taj statusni odnos fizičkih lica, već je bitna namera da određena lica, bilo da su pravna ili fizička lica, imaju nameru da steknu određene akcije ciljnog društva i da sticanjem tih akcija preuzmu kontrolu određenog pravnog lica. To je suština ovog instituta zajedničkog delovanja.
Sam odnos tih lica, da li su oni u srodstvu ili nisu, to je najmanje bitno. Bitno je da imaju nameru da preuzmu određeno pravno lice i akcije određenog pravnog lica. Nejasno je, ovde se navodi da pod pojmom zajedničkog delovanja spada i to kada društvo za upravljanje upravlja sa više investicionih fondova, na ovom dnevnom redu bio je i zakon o investicionim fondovima i tu je izričito bilo predviđeno da društva za upravljanje mogu upravljati sa više investicionih fondova, pa ne znam zbog čega bi to podvodili pod ovaj institut.
Drugo, sankcije za zajedničko delovanje su u kaznenim odredbama, kao privredni prestup, predviđena je mogućnost kažnjavanja za one koji zajednički deluju. Za odgovorno lice predviđena je kazna od 100.000 do milion dinara. Međutim, to je simbolična kazna za onu koristi koju mogu na ovaj način ostvariti određena pravna i fizička lica, ako se zloupotrebi ovaj pojam zajedničkog delovanja.
U obrazloženju Vlade na ovaj amandman, gde oni odbijaju amandman SRS na član 4. stav 6, navode da su oni ovaj institut zajedničkog delovanja uskladili sa direktivama EU, a što pokazuje ne samo u ovom zakonu, nego i u nizu zakona koji su donošeni iz ekonomske oblasti, da nekritički prepisuju direktive EU i da uopšte ne gledaju da li je nešto u sistemu ili nije u sistemu, da li je povezano sa drugim zakonima ili nije, da li je to primenjivo u našim ekonomskim i društvenim uslovima? Jednostavno, nekritički se prepisuju zakoni.
Uglavnom su svi odgovori Vlade na amandmane SRS da je njihov predlog zakona u skladu sa nekom od direktiva EU, što ne može biti valjano obrazloženje i valjan razlog za odbijanje amandman SRS.
Pokušali smo da uredimo ovaj zakon amandmanima i da pomognemo da se uskladi i dovede u red. Međutim, Vlada je na sve naše amandmane dala negativno mišljenje i nije ih prihvatila.
Smatramo da konkretno za ovaj institut je apsolutno nepotrebna ova formulacija koja se tiče fizičkih lica i njihovih međusobnih odnosa. Institut zajedničkog delovanja u svojoj suštini predstavlja sticanje određenih akcija da bi se izvršila kontrola određenog pravnog lica. Sam odnos tih lica koja stiču akcije na taj način, da li su u rodbinskim ili nisu u rodbinskim odnosima, i da li su u tazbinskim ili ne znam kakvim odnosima, potpuno je nebitan. Hvala lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, članom 9. predviđene su obaveze korisnika obuke. Predviđeno je da korisnik početne obuke, a pri tome nosilac pravosudne dužnosti, ako na lični zahtev traži da bude razrešen pravosudne dužnosti, mora da nadoknadi stvarne troškove početne obuke.
Uopšte, ceo ovaj sistem obuke koji je predviđen ovim predlogom zakona nije sretno predložen i nije rešenje za pravosuđe, pogotovo ako se hoće da pravosuđe bude u potpunosti samostalno i što je moguće nezavisnije od drugih grana vlasti, pre svega izvršne i zakonodavne vlasti.
Ovde je dosta rečeno o tome da li je ta obuka potrebna ili nije, ali se ovde postavlja osnovno pitanje političkog oportuniteta nosilaca pravosudnih dužnosti, koliko su oni tom obukom, koja pored praktičnih i teoretskih znanja predviđa i veštine, što nije baš najjasnije šta se podrazumeva pod veštinama... Koje su to veštine koje treba nosilac pravosudne dužnosti da zna?
Ne znam na šta se odnose te veštine. Radi se o političkom oportunitetu, vezama predsednika sudova i sudija sa jedne strane i sa druge strane tužilaca i njihovih zamenika.
Mi nismo ni svesni koliki je uticaj predsednika sudova na sudije i koliki je uticaj tužilaca na zamenike. Tu je još veći uticaj na zamenike tužilaca, pa ću vam izneti jedan vrlo svež primer, koji prosto neverovatno zvuči, s obzirom da je 2006. godina u pitanju, nije 1948. godina.
Radi se o slučaju zamenika specijalnog tužioca Milana Radovanovića, koji je preminuo pre par meseci, koji je za svoje 52 godine života i 28 godina radnog staža bio tužilac od karijere. Počeo je kao tužilački pripravnik, stručni saradnik, bio je zamenik opštinskog javnog tužioca, zamenik okružnog javnog tužioca i na kraju je bio izabran za zamenika specijalnog tužioca.
Protiv njega je pokrenut krivični postupak krajem prošle godine zbog odavanja službene tajne. Bio je pritvaran. Odavanje službene tajne sastojalo se u tome da su ga tajno prisluškivali. On je saznao za to i rekao svojoj supruzi da ga prisluškuju i na taj način je odao službenu tajnu time što je rekao supruzi da ga prisluškuju na mobilni telefon.
Sada ovaj slučaj iznosim zato što je on ad aktiran, nije u radu, nažalost kolega je preminuo; izložen je ogromnoj torturi u pritvoru, pošto je bio zatvoren sa najokorelijim i najozloglašenijim kriminalcima koji su ga maltretira, vređali; on je to teško podneo i posle izlaska iz pritvora je doživeo infarkt i moždani udar i posle 19 dana kome je preminuo, gde ga je direktno država ubila. To je klasičan primer ubistva, kako može čovek da se ubije, i to od strane države. To se sve desilo pre dva meseca.
Vrhunac svega, ovo o čemu sam počeo da pričam o političkom oportunizmu, pre svega tužilac i zamenik tužioca, iz straha od viših instanci u pravosuđu koji će se samo pojačati ovom odlukom, jer će biti ocenjivanje, pa će kroz te ocene neki napredovati, a neki neće...
Na dan sahrane zamenici okružnog tužilaštva u Beogradu su išli kod okružnog tužioca da ga pitaju da li je oportuno, da li je poželjno ići njemu na sahranu. Okružni tužilac je pustio to na volju svakom od njih, da svako od njih proceni da li treba da ode svom kolegi na sahranu ili ne. Tako su neki došli na sahranu, a drugi ne.
Mene je interesovalo da li je tako bilo npr. 1948. godine, 1950. godine za ljude koji su bili informbirovci i preminuli su, da li su njihovi partijski drugovi smeli da idu na sahranu ljudima koji su bili osuđeni po osnovu Informbiroa. Pitao sam jednog starijeg čoveka koji je radio u Državnoj bezbednosti i koji je hapsio i privodio, i to svoje partijske drugove i saborce iz Drugog svetskog rata.
Interesovalo me je da li je on smeo njima da ode na sahranu ili je morao da ode po mišljenje u komitet, pa da mu komitet da saglasnost da ode na sahranu. Rekao mi je da to pitanje niko nije postavljao, čak je bilo sramota ne otići takvom čoveku na sahranu.
Napravio sam paralelu između 1948. i tih vremena koja su bila takva kakva su bila i 2006. godine i nečeg što se desilo pre dva meseca.
Tu je moje zaprepašćenje bilo ogromno, ispalo je da je položaj pravosudnih organa, pre svega tužilaštva, daleko gori nego što je bio 1948. ili 1950. godine, kada je u jeku bio Informbiro i kada je postojala spoljna opasnost za našu državu.
U takvim situacijama nikada niko nije postavljao pitanje da li će se otići nekome na sahranu ili ne. Sada, u 2006. godini, zamenici okružnih tužilaca u Beogradu idu po mišljenje kod okružnog tužioca da li je zgodno otići kolegi na sahranu, zato što se vodila istraga protiv njega, ili ne. Mislim da je to katastrofa za naš pravosudni sistem i da to oslikava i položaj sudija i položaj tužilaca u pravosudnom sistemu.
Ovim zakonom se apsolutno ništa neće popraviti ni promeniti u smislu kvalitetnijeg rada, time što će se nametnuti neka obuka nekome ko je već završio pravni fakultet i ima određene godine radnog staža, položio je pravosudni ispit i izabran na tu funkciju na osnovu rada koji je pokazao u pravosuđu.
Mislim da će se ovim zakonom samo još više staviti pod kontrolu nosioci pravosudnih funkcija i da će biti još veći poslušnici prema svojim starešinama.
Na kraju, napravio bih jednu analogiju ili paralelu. Zašto bi zakonodavna vlast na ovaj način ograničavala drugu granu vlasti, pre svega pravosuđe.
Pravosuđe je valjda to koje će samo da proceni da li im treba dodatna obuka za sudije ili ne, na osnovu kvaliteta presuda koje rade. Postoji viši sud koji će dati ocenu rada nižeg suda preko presuda, tako da je to mehanizam provere kvaliteta rada pravosuđa, a ne to da li je neko završio ili nije završio obuku i da mu ocena iz te obuke bude preporuka za dalje napredovanje.
Ako bismo dosledno primenjivali taj princip obuke, da li je naše pravosuđe obučeno ili nije obučeno, ili je ovo način kako da se pravosuđe kompletno stavi pod kontrolu, zašto ne bismo doneli zakon o obuci vlade i ministara.
Oni su nosioci izvršne vlasti. Zašto naši ministri ne bi bili potkovaniji praktičnim i teoretskim znanjima za obavljanje svoje funkcije u izvršnoj vlasti, kao i sudije. Znači, da donesemo zakon o obaveznoj obuci ministara i predsednika Vlade.
S obzirom na pregovore koje naša vlada vodi o Kosovu i Metohiji u Beču, i na raspad zajednice sa Crnom Gorom i uopšte položaj naše države, predložio bih da i predsednik Vlade Vojislav Koštunica za početak pročita "Ideologiju srpskog nacionalizma" dr Vojislava Šešelja, kao jedno štivo koje bi mu dalo uputstvo kako treba pregovarati u Beču. Uopšte, celoj Vladi bih preporučio da pročitaju "Ideologiju srpskog nacionalizma", kao bukvar kako se štite nacionalni i državni interesi Srbije. Hvala.

Dame i gospodo, predlagač ovog zakona u obrazloženju je naveo razloge zbog čega predlaže ovakav zakonski predlog. Između ostalog je naveo tri stvari koje su opredelile za ovakav predlog zakona, pa bih naveo koje su ključne stvari.
Pre svega, odnosi se na efikasnost rešavanja privrednih sporova, jer je primećeno da trgovinski sudovi ne rade dovoljno efikasno i brzo; sa tim je povezano i poverenje investitora, kako domaćih tako i stranih, da bi zaštitili svoje investicije i poslove koje imaju u našoj zemlji; i naveden je razlog troškova postupka, jer je procena da bi postupak pred arbitražnim sudom bio mnogo jeftiniji nego pred državnim sudom.
Ono što bismo mogli da navedemo kao neke primedbe na ovaj zakon ukratko bi moglo da se svede na sledeće: u članu 1. je dat predmet ovog zakona i tu je definisano šta se smatra unutrašnjom arbitražom, a šta međunarodnom arbitražom, pa je navedeno da je međunarodna arbitraža spor sa stranim elementom.
U članu 3. je razrađeno dalje šta podrazumeva međunarodna arbitraža. Međutim, kod definisanja unutrašnje arbitraže nije dato šta je unutrašnja arbitraža, nego je data negativna definicija, što se inače u pravnoj teoriji i praksi izbegava maksimalno, jer negativne definicije ne definišu šta je nego šta nije.
Tako je rečeno da je unutrašnja arbitraža bez stranog elementa.
Znači, sve ono što ne sadrži strani element trebalo bi da bude unutrašnja arbitraža, ali to je suviše paušalna i uopštena definicija da bi mogla da odredi predmet arbitraže.
Tu je trebalo uložiti više napora i definisati, ne samo zbog toga, ne zbog pravne perfekcije da li će biti definicija sama po sebi perfektna, nego zbog toga šta će biti predmet i sadržina same arbitraže i arbitražnog postupka, jer ne može sve biti predmet arbitraže.
U zakonu se pominje na par mesta da postoji isključiva nadležnost sudova u nekim postupcima, mada se ne definiše do kraja koji su to postupci koji su u isključivoj nadležnosti sudova i tamo gde se narušava javni poredak kod poništaja arbitražne odluke ili priznavanja strane arbitražne odluke, pa postoje neke situacije gde se ne mogu priznati zbog narušavanja javnog poretka.
Takođe, jedan veliki problem koji nije rešen ovim zakonom, a koji je vrlo značajan, ne samo u pravnoj teoriji nego i u praksi, to je primena procesnog prava.
Mi smo na stanovištu da je ovim zakonom morao obavezno biti primenjen Zakon o parničnom postupku, nije se smelo dozvoliti da arbitraže dozvole strankama u postupku da biraju procesno pravo.
Materijalno pravo u redu, mogu da biraju domaće materijalno pravne propise ili strane, to je njihova procena koji su materijalno pravni propisi bolji za neki poslovni odnos koji oni imaju, ali procesno pravo ne bi smelo da se dira i to bi moralo da bude isključivo procesno pravo našeg zakonodavstva.
Zakon o parničnom postupku bi morao isključivo da se primenjuje u arbitražama, ali to ćemo videti posle iz nekih drugih članova i odredbi ovog zakona, zašto je bitno da bude naše procesno pravo, da ima ekskluzivno pravo za arbitražni postupak.
Takođe, zakon je ostavio mogućnost formiranja stalnih arbitraža i arbitraža po potrebi, znači od slučaja do slučaja ili tzv. ad hok arbitraža, predviđeno u članu 6. ovog zakona. Smatramo da bi isključivo trebalo da postoje stalne arbitraže zbog ozbiljnosti samog posla, jer faktički te arbitraže preuzimaju deo sudske nadležnosti na sebe i to moraju da budu ozbiljne institucije.
Osnivači arbitraža moraju da budu ozbiljne institucije, nikakve grupe građana, neke interesne grupe, a to bi se u svakom slučaju dešavalo kod ovih ad hok arbitraža gde bi mogao da bude razlog za razne vrste zloupotreba i pokrića određenih pravnih poslova, fiktivnih, zelenaških pravnih poslova, uopšte pravnih poslova koji po svojoj prirodi i po Zakonu o obligacionim odnosima mogu da budu ništavi pravni poslovi.
Kod stalnih arbitraža, gde su ozbiljni osnivači, arbitraže koje bi postojale dugo godina i koje bi stekle određeni autoritet, sve bi se to izbeglo.
Kod ad hok arbitraža vi niste nikada načisto sa tim šta je stvarna namera stranaka u postupku.
Takođe smatramo da baš iz ovih razloga što nije obavezna primena Zakona o parničnom postupku u arbitražnim postupcima...
Tu se vidi da sud mora da interveniše u nekim situacijama: npr. ako strane nisu odredile arbitre svojim arbitražnim sporazumom, redovan sud će u njihovo ime odrediti arbitre; ako nije određen predsednik arbitražnog veća ili stranke ga nisu odredile opet će sud morati da interveniše pa će opet on morati da određuje predsednika arbitražnog veća; i kod izuzeća, ako postoje neki od razloga za izuzeće, opet će sud odlučivati o razlozima za izuzeće nekog od arbitara ili predsednika arbitražnog veća.
To bi se sve izbeglo da je obavezna primena Zakona o parničnom postupku koji reguliše sve ovo, znači: sastav sudija, u ovom slučaju arbitara, postupak izuzeća, razlozi za izuzeće, rokovi dostavljanja stranaka, kada se smatra šta je uredno dostavljeno, šta nije itd. Obaveznom primenom Zakona o parničnom postupku sve ove sporne situacije bi se izbegle.
Što se tiče troškova arbitražnog postupka, u obrazloženju je predlagač naveo da su ti postupci po prirodi stvari jeftiniji i da bi bili znatno jeftiniji nego što su postupci pred redovnim sudovima, pre svega trgovinskim sudom.
Međutim, u članu 18, gde se navode troškovi, uopšte se to ne vidi, nego jednostavno član 18. kaže da postoje troškovi arbitražnog postupka i da će ih arbitražni sud odrediti.
Tu apsolutno nema garancija da će biti jeftiniji arbitražni troškovi, naprotiv, mogu biti znatno skuplji nego kod redovnih sudova. Ne vidi se garancija iz zakona, nema ograničenja u pogledu troškova arbitražnog postupka. Nijednom rečenicom nije ograničeno da troškovi arbitražnog postupka ne mogu preći troškove sudskog postupka.
Zato kažem da je vrlo bitno da procesna pravna materija ima ekskluzivitet kod arbitraža. To postoji u svetu, mislim da švajcarska arbitraža, ciriška, i još neke, i u Francuskoj, imaju obavezu primene njihovog procesnog zakonodavstva. Strankama se ostavlja da same biraju materijalnopravne propise koji će se primenjivati konkretno na njihov slučaj.
Na kraju bih pomenuo situacije, dobijate arbitražnu odluku i sada imate dve varijante, priznavanje izvršavanja arbitražnih odluka i jedna je varijanta kada je donese naša arbitraža, a ona ima status presude. Upodobljuje se, izjednačuje se u potpunosti sa presudom suda.
Pravni lek nezadovoljne strane može da bude tužba za poništaj arbitražne odluke i u članu 58. su navedeni razlozi za poništaj arbitražne odluke, a članom 59. je predviđen rok od tri meseca da može ta arbitražna odluka da se napadne.
Samo tužbom jedna od strane može da pokrene postupak za poništaj. Uglavnom su razlozi za poništaj domaće arbitražne odluke vezani za procesne radnje.
Samo ću navesti ukratko, razlog za podnošenje tužbe može biti: 1) sporazum o arbitraži nije punovažan, 2) stranka protiv koje je arbitražna odluka doneta nije bila uredno obaveštena o imenovanju arbitara ili o arbitražnom postupku (pitanje obaveštavanja), 3) ako je arbitražnom odlukom rešen spor koji nije obuhvaćen sporazumom o arbitraži, 4) sastav arbitražnog suda ili arbitražni postupak nisu bili u skladu sa sporazumom o arbitraži, 5) arbitražna odluka zasniva se na lažnom iskazu svedoka ili veštaka ili je falsifikovana neka isprava itd.
To su sve čisto procesne stvari, nisu materijalno-pravne, već procesne stvari koje ionako reguliše Zakon o parničnom postupku. Ne vidim razlog zašto bi se ostavljala mogućnost da posle donošenja arbitražne odluke stranka napada tu arbitražnu odluku.
Iz čisto procesnih razloga, zato što se primenjivao neki postupak neke zemlje koji niko najbolje do kraja nije razumeo i onda su nastali ovi problemi koji se javljaju posle donošenja arbitražne odluke.
Na kraju, poništaj odluke sud će izreći ukoliko proceni da je došlo do povrede javnog poretka, ako je odluka u suprotnosti sa javnim poretkom i ako po našim materijalno-pravnim propisima nije dozvoljen spor, nije mogao taj spor da se vodi pred arbitražom, nego pred redovnim sudom.
To sud radi tek ukoliko jedna od strana podnese tužbu za poništaj arbitražne odluke. Znači, ako ne podnese i propusti rok od tri meseca, nikom ništa. Arbitražna odluka ostaje na snazi, iako je u suprotnosti sa javnim poretkom, iako je vođen spor koji nije mogao da se vodi pred arbitražom, nego pred redovnim sudom, i to je prošlo kako je prošlo i ide na izvršenje.
Sud nema mehanizam da sam ex officio, po službenoj dužnosti, kaže – gospodo, ova arbitražna odluka je u suprotnosti sa javnim poretkom, ili nije mogla biti predmet vođenja pred arbitražom. Znači, sud mora da čeka da jedna od strana inicira postupak za poništaj te arbitražne odluke da bi onda po službenoj dužnosti mogao da primeni ove dve tačke i da vidi da li je u suprotnosti sa javnim poretkom ili nije ili da li je predmet spora bio dozvoljen ili nije bio dozvoljen da se vodi pred arbitražom.
To opet proizilazi iz procesno-pravnih materija, jer da je primenjivan Zakon o parničnom postupku, arbitri bi morali primenom Zakona o parničnom postupku da vode računa o svim ovim elementima, jer u Zakonu o parničnom postupku on i traži da se vodi u skladu sa javnim poretkom.
Druga varijanta je – ukoliko strana arbitražna odluka dođe kod nas na izvršenje, da bi mogla da se izvrši ona mora da bude potvrđena i da se sprovede izvršenje po odredbama Zakona o izvršnom postupku.
To je regulisano nizom članova od člana 64. do 68. Krajnje su formalizovani i na najmanju moguću meru svedeni formalni razlozi za priznavanje strane arbitražne odluke.
Uz original strane arbitražne odluke dostavljate dokaz da postoji ugovor o arbitraži, ili sporazum o arbitraži, dostavljate overen prevod te arbitražne odluke i sud automatski mora da prizna tu odluku i da je izvrši po propisima o izvršnom postupku.
Znači, sada kod izvršenja Zakon o izvršnom postupku ima supremaciju u odnosu na sve zakone i ne može se izvršavati po propisima tuđih zemalja, stranih zemalja, nego mora po našem i to je u redu. To nije sporno.
Postoje razlozi da se odbije to priznanje. Da bi se odbilo priznanje strane arbitražne odluke ovde, potrebno je da jedna od strana pokrene postupak za odbijanje priznanja strane arbitražne odluke i navodi se pet razloga, koji su vrlo slični razlozima za podnošenje tužbe i za poništaj domaće arbitražne odluke.
Uglavnom se sve svodi na formalne razloge, jer opet je procesni zakon u pitanju.
Sada se ostavlja mogućnost sudu da odbije priznanje i izvršenje strane arbitražne odluke ako je u suprotnosti sa javnim poretkom i ako predmet spora, po našim propisima, nije bio podoban za arbitražu i nije mogao da bude predmet arbitražnog postupka. Ovde su sudu vezane ruke.
On ne može po službenoj dužnosti sam ove dve stvari da ispita, nego mora da čeka da jedna strana u postupku pokrene postupak za odbijanje priznanje i izvršenje strane arbitražne odluke, da bi onda sud utvrđivao da li je nešto u suprotnosti sa javnim poretkom ili ne.
U protivnom, on bi samo sa ova tri dokumenta – izvorna arbitražna odluka strane arbitraže, overeni prevod i arbitražni sporazum, po službenoj dužnosti morao to da prosledi i da to prizna po automatizmu i da ga izvrši po našim domaćim propisima o izvršenju.
Mislim da to nije u redu i da sve to proističe iz cele koncepcije ovog zakona o arbitraži i da se dozvoljava ugovaranje procesnih zakona drugih zemalja.
Mislim da je to nedozvoljeno, i procesni, svi mogući procesni zakoni, i oni juče o kojima smo govorili i svi drugi, izuzetno su bitniji, jer pravilima postupka daju svim učesnicima i svim stranama jednaka prava i mogućnosti i nema diskriminacije ni u jednom drugom pogledu.
Mislim da ste koncepcijski promašili najviše u dve stvari: to je oko stalnih arbitraža i da to isključivo mogu da budu strane arbitraže i isključiti mogućnost ad hok primene ZPP, kao isključivog procesnog prava koje može da se primenjuje pred našim domaćim arbitražama. Hvala lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, predlagač ovog zakona je u obrazloženju predloga naveo razloge zbog čega je pokrenuo inicijativu za donošenje Zakona o amnestiji.
Između ostalog, naveo je broj ljudi protiv kojih je vođen krivični postupak ili postoje osuđujuće presude i naveo je da je to cifra od 2.500 ljudi. Kao drugi razlog, naveo je da je došlo, pod znacima navoda, "do promena društvenih okolnosti", toliko značajnih da je morao da se donese ovakav zakon o amnestiji, kojim bi se pomilovalo 2.500 dezertera.
Međutim, kada je ministar Stojković obrazlagao ovaj zakon, nije pominjao te razloge, pomenuo je neke druge. Između ostalog, pomenuo je pitanje dijaspore, da ima dosta naših ljudi u inostranstvu koji ne mogu da dođu u zemlju zato što nisu služili vojni rok. Pomenuo je kao razlog i donošenje sličnog zakona o amnestiji u Crnoj Gori.
Kao treći razlog, naveo je da je u proceduri donošenje zakona o otkupu vojnog roka, znači da će postojati mogućnost otkupa – onaj ko ne želi da služi vojni rok, da će moći da da određenu svotu novca da bi izbegao služenje vojnog roka. To su razlozi koji su naveli Vladu da izađe sa ovakvim predlogom zakona. Međutim, ti razlozi apsolutno ne stoje, niti mogu biti prihvatljivi za svaku ozbiljnu državu.
Usvajanjem ovakvog zakona slabi se onaj deo društva i države koji mora da bude stub i stožer, a to je vojska. Stub svake ozbiljne države je vojska i njene oružane snage. Međutim, to se ne radi slučajno i to se reflektuje i na druge oblasti života, kuraže se neki drugi koji ne bi smeli da izađu iz "mišje rupe", pa smo tako imali primer iz Trgovišta.
Juče je ovde pomenuto da menadžer opštine Trgovište hoće da otcepi opštinu i da je pripoji Makedoniji, ako Vlada Republike Srbije ne obezbedi dva miliona evra za razvoj opštine. Naravno, menadžer je iz Demokratske stranke, a Tadić je bio skoro u obilasku opštine Trgovište. Verovatno se menadžer okuražio dolaskom svog predsednika stranke, pa je mogao da da takvu suludu izjavu – da će otcepiti opštinu Trgovište od Srbije i pripojiti je Republici Makedoniji zbog toga što nemaju dva miliona evra, ako im se ne obezbede ta dva miliona.
Hteo bih samo da vas podsetim da opština Trgovište ima 370 km2, a da Malta ima 312 km2. Znači, opština Trgovište je veća od države Malte, a da ne govorim od Andore, Lihtenštajna, Luksemburga itd. Takve ideje mogu samo da padnu na pamet ljudima koji imaju određenih zdravstvenih problema. Drugo, tako nešto mogu da izgovore na radio "OK", mislim da se tako zove radio u Trgovištu.
Znači, on je to javno izneo preko medija. Mogu da izjave tako nešto samo ako se stvori povoljna društvena klima. Znači, stvore se uslovi da neko može da izađe sa takvom idejom i sa takvom tezom, da trguje teritorijom države i da je bukvalno prodaje. Inače, to je manir Demokratske stranke, pošto je kod njih sve za prodaju. Nema stvari koju oni ne bi prodali i sa kojom ne bi trgovali. To mogu da rade samo ako im se dopusti.
Ako pretendujemo da budemo ozbiljna država, taj čovek mora da bude iza rešetaka, a ne da bude menadžer opštine Trgovište. To možda može kod Borisa Tadića, kao predsednika Demokratske stranke, ali ako pretendujemo da budemo ozbiljna država, taj čovek mora da bude u zatvoru.
Hteo bih da napomenem da je u skupštinskoj proceduri bio Predlog zakona o boračkoj i invalidskoj zaštiti i da je povučen, čini mi se pod pritiskom socijalista Vlada je povukla taj zakon. Taj zakon je vrlo interesantan da se uporedi sa ovim zakonom i da se vide dve kategorije lica.
Zakonom o boračkoj i invalidskoj zaštiti regulišu se odnosi i prava ljudi koji su ili ranjeni ili oboleli zbog ratnih dejstava i članova porodica palih boraca, civilnih žrtava rata i civilnih invalida rata. Znači, ljudi koji su nastradali od rata i koji su oštećeni u ratu. Država je tim zakonom predložila umanjenje određenih prava. Broj prava je ostao isti, ali ukupan fond primanja je skresan za otprilike 25%. Bili su i protesti ratnih vojnih invalida pre dve nedelje, pa je pod tim pritiskom Vlada povukla zakon iz procedure.
Sa jedne strane, imate kategoriju lica koji su se odazvali na poziv države i učestvovali u ratnim sukobima i, nažalost, nastradali na ovaj ili onaj način, a sa druge strane imate kategoriju lica koji nisu hteli da nose pušku u mirnodopskim uslovima. Pošto se ovaj zakon o amnestiji odnosi na lica od 7. oktobra 2000. pa do dana usvajanja ovog zakona, koliko znam nije bilo rata na teritoriji Republike Srbije, tako da nisu bili ugroženi da su morali da beže ili napuste vojsku ili da odbiju nošenje oružja.
Postoje ljudi koji se plaše, uvek je u ratu bilo ljudi koji su dezertirali zbog straha, neko se više boji, neko manje, ali u mirnodopskim uslovima njih 2.500 neće da služi vojni rok ili odbija da primi naoružanje i sada raspravljamo ovde šta ćemo sa njima, pa nema smisla, treba da se amnestiraju.
Mogli bismo i da dođemo dotle da im nadoknadimo štetu koju su pretrpeli zbog bekstva iz zemlje, što su morali da se kriju po inostranstvu, da im platimo putne troškove, smeštaj u hotelu. Onda bi i to trebalo da uradimo. Nema smisla, ljudi su se izložili ogromnim troškovima, pogotovo onaj ko je bio više godina u inostranstvu; znate koliki su troškovi u inostranstvu, mnogo je skuplji život nego ovde.
Ako poredite ta dva predloga zakona, ovo je, u najmanju ruku, neljudski da se usvoji prema ovoj drugoj kategoriji ljudi koji su se odazvali na poziv otadžbine, učestvovali u ratu. Nažalost, neko od njih je platio previsoku cenu i ostao osakaćen, obogaljen, neko je poginuo, unesrećio svoju porodicu. Kada se uporede te dve kategorije ljudi, mislim da je sramota, prema onima koji su se odazvali na poziv države, da se usvoji ovakav zakon.
Na kraju, hteo bih da kažem, radi istine, pošto je ovde pominjan dr Vojislav Šešelj i njegova pobeda na izborima 1991. godine. Nisam hteo da se javljam kada je bila rasprava, ali radi istine, moram da kažem da su dopunski izbori u Rakovici bili u junu 1991. godine, da su mu protivkandidati bili Borisav Pekić iz Demokratske stranke, Jova Marjanović iz SPO, profesor političkih nauka i iz SPS neki čovek iz Rakovice, ne znam tačno kako se zove, više se nije pojavljivao u politici, tako da sam ga izgubio iz vida.
Dr Vojislav Šešelj ih je pobedio u većinskom sistemu u prvom krugu. Bukvalno ih je očistio i u prvom krugu je uzeo preko 60% glasova u odnosu na sve ostale kandidate.
To je na konto te priče o nameštanju izbornih rezultata. Ne može da se namesti volja građana. Volja građana je neprikosnovena i građani su na najbolji način pokazali šta misle o dr Vojislavu Šešelju, da ne pominjem izbore iz 1997. godine, gde je oduvao i Zorana Lilića i Milana Milutinovića, a znate i sami kako su socijalisti oborili taj izborni rezultat dr Vojislava Šešelja. Hvala.

Dame i gospodo, članom 91. osnovnog Zakona o izgradnji i planiranju predviđeno je izdavanje odobrenja za izgradnju i navodi se koji su sve akti potrebni da bi se dobilo odobrenje za izgradnju.
Navodi se pod tačkom 1) da je potreban izvod iz urbanističkog plana ili akt o urbanističkim uslovima. Pod 2) idejni projekat usklađen sa izvodom urbanističkog plana ili aktom u urbanističkim uslovima. Pod 3) dokaz o pravu svojine, odnosno zakupa na građevinskom zemljištu i 4) drugi dokazi određeni urbanističkim planom.
U trenutno važećem Zakonu predviđeno je da idejni projekat mora da bude usklađen sa izvodom urbanističkog plana ili akta o urbanističkim uslovima.
Znači, onaj ko je dostavljao idejni plan bio je u obavezi da vodi računa o tome da li je idejni projekat u skladu sa urbanističkim uslovima ili nije.
Znači, nije postojao neki organ koji je potvrđivao da li je to u skladu ili nije. Tu je bila pojednostavljena procedura za dobijanje odobrenja za izgradnju. Ovim izmenama i dopunama Zakona predviđeno je sada da idejni projekat bude potvrđen od strane nadležnog organa da je urađen u skladu sa izvodom iz urbanističkog plana.
Znači, komplikuje se procedura i sada onaj ko traži odobrenje za izgradnju mora da ima i potvrdu da je idejni projekat urađen u skladu sa izvodom urbanističkog plana ili akta u urbanističkim uslovima, što produžava rok za izdavanje odobrenja za izgradnju, tako da smatramo da je nepotrebno usklađivanje sa idejnim projektom. Jer, onaj ko radi idejni projekat u obavezi je da vodi računa o tome da li je on u skladu sa izvodom iz urbanističkih uslova ili aktom u urbanističkim uslovima.

Dame i gospodo, ovaj zakon koji je pokušao da ispravi određenu istorijsku nepravdu, po svoj prilici će napraviti nove nepravde.
U članu 1. ovog zakona dati su uslovi pod kojima neko lice može biti rehabilitovano, dati su vremenski periodi od kada važi postupak rehabilitacije, za koje postupke, i za koje kršenje ljudskih sloboda, prava i gubitka života, na žalost nekih ljudi iz prošlosti za koje treba izvršiti rehabilitaciju.
Ono što bih hteo ovde posebno da istaknem, to je period za koji se vezuje ovaj zakon i koji treba da reguliše određene odnose. Vezuje se za period od 6. aprila, do dana donošenja. Sporan je period, iz prostog razloga što je lišavanje života, slobode i osnovnih ljudskih prava bilo i pre 6. aprila 1941.
Samo bih vas kratko podsetio da je za vreme Kraljevine Jugoslavije, kralj Aleksandar doneo Zakon o zaštiti države i obznanu, gde je Komunistička partija ondašnje Jugoslavije bila zabranjena i gde su komunisti zatvarani baš zbog ideoloških i političkih razloga. Datum 6. april je takođe sporan, zato što je 6. aprila postojala Kraljevina Jugoslavija, ona je zvanično kapitulirala 12 dana kasnije, znači 18. aprila, i do 18. aprila 1941. su i postojali, bar formalno, i sudski i administrativni organi koji su mogli da donose tu vrstu odluka.
Od 1941. do 1945. Srbija je bila okupirana, imali smo kvislinšku vladu, postojali su organi koji su donosili određenu vrstu odluka i bili pod direktnom ingerencijom okupacione vojske Nemačke, i pitanje validnosti tih odluka, tj. da li će se one preispitivati, a koje su donosili sudovi ili administrativni organi okupacionih snaga.
Današnja diskusija uglavnom se vezuje za žrtve iz političkih i ideoloških razloga, vezano za period od 1945. pa do 1990. godine, žrtve komunističkog terora.
Međutim, hteo bih da vam skrenem pažnju na drugu stvar, a to je da je u skorijoj prošlosti, u selu Račak 1999. godine, u februaru mesecu, ubijeno više pripadnika oslobodilačke vojske Kosova, što je bilo povod za akciju „Milosrdni anđeo“ i akciju NATO pakta.
Iz sadašnje perspektive i s obzirom da su Ujedinjene nacije naknadno verifikovale agresiju NATO pakta na našu zemlju, ispašće da će teroristi oslobodilačke vojske Kosova biti žrtve terora države Srbije i da će imati pravo na rehabilitaciju.
To bi bio svojevrstan apsurd, jer svi ti teroristi iz OVK imali su prebivalište na teritoriji Srbije, a ovaj zakon obuhvata i taj period. Da apsurd bude još veći, sasvim je moguće da će se i Adem Jašari rehabilitovati ovim zakonom.
Ovim zakonom takođe nije predviđeno da li se vrši rehabilitacija samo onih ljudi koji su osuđeni odlukama suda ili administrativnih organa naše države ili i stranih država i međunarodnih sudova.
Kud ćete veći primer od kršenja ljudskih prava zbog čisto političkih stavova i ideologije, od prava koja se krše našem predsedniku stranke, dr Vojislavu Šešelju u Hagu.
Sedam meseci nije imao pravo kontakta sa svojom porodicom, prijateljima, tri dana mu je bila isključena struja u ćeliji, a svi vrlo dobro znate da je cela optužnica zasnovana na političkim i ideološkim stavovima dr Vojislava Šešelja.
Šta je ova država preduzela da zaštiti dr Vojislava Šešelja i sve optuženike u Haškom sudu, jer ogromna većina ljudi koji su optuženi u Haškom sudu odgovaraju zbog političkih stavova i ideja koje su iznosili u određenom periodu bavljenja politikom, pre svega onih optuženika koji su i obavljali visoke državne funkcije.
Dr Vojislav Šešelj, u periodu za koji je optužen nije obavljao nikakvu državnu funkciju, niti je bio na državnom položaju, nego je bio predsednik SRS. Cela optužnica je zasnovana na ideološkim i političkim stavovima dr Vojislava Šešelja.
Mislim da je zakon na brzinu predložen i apsolutno ne zadovoljava kriterijume koje bi trebalo da ima.
Mogao bi da bude prihvaćen i od strane naše stranke, ako bi bio temeljno preuređen i obuhvatio sve slučajeve, gde su ljudi zbog svojih političkih i ideoloških stavova ili platili glavom, bili lišeni slobode, ili su im bila uskraćena bilo koja druga ljudska prava.
Iz ovih razloga SRS i poslanički klub sigurno neće podržati ovaj zakon i u danu za glasanje neće glasati za njega.

Dame i gospodo, u razlozima za donošenje ovog zakona navedeno je da je protiv 2500 ljudi ili pokrenut krivični postupak ili okončan postupak zbog krivičnih dela koja su vezana za neodazivanje pozivu i izbegavanje vojne dužnosti ili odbijanja nošenja oružja i drugih krivičnih dela koja su vezana za vojnu obavezu i za vojsku.
Takođe, navedeno je da je od 7. oktobra 2000. godine došlo do krupnih društvenih promena, ne znam na šta se tačno mislilo, da je to jedan od razloga zbog čega bi trebalo izaći u susret tim ljudima i doneti akt milosti, kako je to predstavnik predlagača ovde izneo, od strane zakonodavne vlasti. Zakonodavna vlast niti donosi zakone i odluke ni po milosti, ni po nemilosti, nego ih donosi skupštinskom većinom i onako kako skupštinska većina odluči takvi će se zakoni i odluke ovog doma usvajati.
Pored toga, predstavnik predlagača je izneo kao razlog da je u pripremi donošenje zakona gde će se omogućiti otkup vojnog staža. Izneo je i razlog da je Crna Gora već donela zakon o amnestiji, da je ona svoje vojne obveznike amnestirala. Uzgred je izneo kao razlog i to da je dosta mladih ljudi, sportista u inostranstvu, zbog prirode svog posla, ne samo sportista, nego i drugih profesija, bilo sprečeno da se odazove na služenje vojnog roka, jer bi time pretrpeli neku štetu, izgubili bi posao ili neku određenu zaradu.
Sve to je rekao vrlo tihim glasom, što ukazuje na to da ni sam predstavnik predlagača ne veruje u razloge za donošenje ovog zakona. Kao predstavnik Vlade, s obzirom da je Vlada zvanično predlagač ovog zakona, po svojoj funkciji mora i da zastupa ovaj predlog zakona.
Osvrnuo bih se i na moralni aspekt ovog predloga zakona. Prošle nedelje smo imali u skupštinskoj proceduri Predlog zakona o boračko-invalidskoj zaštiti, koji je povučen iz procedure na predlog Vlade, pa bih stavio u paralelu ta dva zakona.
Radi se o dve kategorije ljudi. Zakon o boračko-invalidskoj zaštiti reguliše odnose za onu kategoriju ljudi koji su se odazvali na poziv države, učestvovali u ratnim dejstvima. Neki su imali tu nesreću da su izgubili život, da su bili ranjavani, neki su imali sreću da su se vratili živi i zdravi, ali su se odazvali pozivu države i otišli u rat.
Tim predlogom zakona je bilo predviđeno umanjenje svih prava koja ta kategorija lica može da ostvari po zakonu, u ukupnom iznosu od 25%, pa su i ratni vojni invalidi imali proteste pred Vladom Srbije, nakon čega je, pod pritiskom SPS, povučen taj zakon iz procedure.
Sa druge strane, imamo Zakon o amnestiji, kojim treba da amnestiramo 2500 ljudi koji su na razne načine izbegli svoju ustavnu i zakonsku obavezu da se odazovu pozivu vojske SCG i oduže neki dug prema svojoj državi. Da je rat bio u pitanju 2001. godine, od 7. oktobra do danas, hajde još i da razumem. Ima ljudi koji se mnogo plaše rata. U principu, svi se plašimo rata. Ko voli rat? Niko normalan ne može da voli rat. Svi imamo taj strah, neko manji, neko veći.
Koje su to bitne društvene promene koje su se desile od 7. oktobra naovamo da bi imalo moralnog opravdanja da se neko amnestira zato što je imao preča posla u međuvremenu?
Valjda su i ovi ljudi 1991, 1992, 1993, 1994. i 1995. godine, koji su ratovali, imali neka preča posla, pa opet nisu pobegli, nego su uzeli pušku, pozvala ih je država, stavili su se na raspolaganje svojoj državi, učestvovali u ratu, neki su i obogaljeni, neki su, nažalost, izgubili život, ali nisu bežali. Sada država hoće da ih nagradi time što će im u ukupnoj masi primanja koja ostvaruju porodice palih boraca, ratni vojni invalidi, civilni invalidi rata i civilne žrtve rata, smanjiti 25% ukupnih prihoda koje su do sada ostvarivali.
Ovaj zakon ima veliku moralnu težinu baš prema ovoj kategoriji ljudi koji su se odazvali na poziv države i učestvovali u ratu. Ovom amnestijom amnestirate ljude koji u mirnodopskim uslovima, kada ne postoji ratna opasnost, kada nije bilo rata, iz nekih svojih ličnih sebičnih interesa nisu hteli da se odazovu na poziv države, iako je to ustavna i zakonska obaveza. Hajde sada da ih nagradimo i da ih amnestiramo.
Imate one koji su pobegli u inostranstvo. Oni su imali i putne troškove. Trebalo je pobeći do inostranstva. Neko avionom, neko kolima. Imate i boravak u inostranstvu, hoteli su izuzetno skupi. Trebalo je tamo naći posao na crno, kad nemate radnu dozvolu. To su sve veliki problemi za te ljude. Mislim da je trebalo u ovaj zakon uneti da im se nadoknadi šteta za to vreme koje su proveli u inostranstvu bežeći od svoje ustavne i zakonske obaveze.
Sa druge strane, uskraćujete prava onim ljudima koji su moralni i savesni, koji su patriote i koji su sebe stavili u funkciju države i odgovorili na poziv države. To je ogromna moralna dilema za svaku državu. Ako pretendujemo da budemo ozbiljna država, moramo da vodimo računa o stotinama hiljada ljudi koji su učestvovali od 1991. naovamo u svim ratnim dejstvima. Ko će sutra da se odazove na poziv ukoliko bude izvršena agresija na našu zemlju? Svako će da kaže – bolje da pobegnem, da sačekam da se sve to završi, pa će doći neka "demokratska" vlada koja će sve to da amnestira. Šta, oni su pametni, a ovi su budale što su išli da ratuju?
Mislim da se i vi lično slažete sa ovim što pričam i da zastupate ovaj predlog zakona po službenoj dužnosti, zato što ste član Vlade, ali mislim da se duboko ne slažete sa samim činom amnestije.
Na kraju, hteo bih još da vam kažem da sve ozbiljne države vode računa o svojim oružanim snagama, rigorozno kažnjavaju dezertere i one koji krše vojne propise i propise koji su vezani za oružane snage, i to države za koje niste ni sumnjali da imaju rigorozne propise i da izdvajaju ogromna sredstva za naoružanje i za vojsku.
Reći ću vam ko u Evropi najviše izdvaja za vojsku, po glavi stanovnika. Znači, ne u ukupnom iznosu, nego proporcionalno broju stanovnika, ko najviše izdvaja, a ko je druga zemlja.
Prva je Švajcarska, a odmah zatim Švedska, obe zemlje su neutralne. Švajcarska nije ratovala 500 godina, a Švedska 200 godina. Cene svoje oružane snage i to govori o ozbiljnosti tih država.
Ako hoćemo da budemo ozbiljna država, moramo da cenimo naše oružane snage, da cenimo i poštujemo našu decu koju šaljemo u vojsku i ne smemo ni na koji način da dopustimo onima koji pokušavaju da izigravaju zakone, koji gledaju da profitiraju iz sličnih situacija kao što je bilo od 1991. godine pa naovamo, da ne nabrajamo sve ratove koji su bili.
Moramo da se ponašamo kao ozbiljna država i ne smemo da dozvolimo da se takvi ljudi amnestiraju zbog tobož velikog broja ljudi. Pa šta ako je 2.500 ljudi? Baš to treba da bude razlog i opomena svim budućim regrutima i svim drugim vojnim obveznicima da vode računa o svojim obavezama prema svojoj državi i naciji.

Hvala. Dame i gospodo, Predlogom ovog zakona u članu 1. i naslovu iznad člana 1. predviđen je predmet i cilj zakona. Kolega Palalić uložio je amandman na ovaj član zakona, u stvari na naslov iznad člana 1, gde je tražio da se briše "i cilj zakona", a da bi trebalo samo da stoji "Predmet zakona", što je kao preciznije usvojeno.
U članu 1. Predloga zakona je predviđeno: "Ovim zakonom uređuje se hipoteka, radi obezbeđenja potraživanja, i osniva centralna evidencija hipoteka". SRS uložila je amandman na ovaj član i traži da se ovaj član menja i glasi: "Ovim zakonom se radi obezbeđenja određenog potraživanja uređuje opterećenje nepokretne stvari pravom zaloge u korist poverioca (hipotekom) i osniva centralna evidencija hipoteka".
Ovim amandmanom htelo se da se precizira predmet zakona i da preciznija definicija, a ne dira se u suštinu samog zakona i pojma hipoteke. Jednostavno, amandmanom smo intervenisali da bismo precizirali predmet i da bi naznačili da je hipoteka ipak stvarno pravo, gde se zaloga odnosi na nepokretnost. Smatramo da ovim amandmanom ne zadiremo u suštinu zakona. Samo preciziramo predmet hipoteke, pojam predmeta hipoteke. Mislimo da bi predlagač ovog zakona mogao da usvoji ovaj amandman. Hvala.

Ovde se radi o terminološkom razlikovanju. U Predlogu zakona u naslovu iznad člana 3. je naveden predmet hipoteke. SRS je ovde naznačila to kao založni objekat. Dakle, definicija šta je založni objekat, šta spada u objekat, šta može biti hipoteka, koja nepokretnost može biti hipoteka.
Mi smo to precizirali amandmanom i naveli da to može biti poljoprivredno zemljište, šume, šumsko zemljište, gradsko građevinsko i građevinsko zemljište, kuća, stamena zgrada, poslovna zgrada i ostali objekti, pomoćni, ekonomski i slično, stanovi, poslovne prostorije, garaže, garažna mesta kao posebni delovi nepokretnosti i time su obuhvaćene sve vrste nepokretnosti koje mogu biti objekat nepokretnosti.
Postoji konceptualna razlika između Predloga zakona u članu 3. i amandmana koji je uložila SRS. Predlagač zakona je u predmetu hipoteke naveo taksativno šta je predmet hipoteke, pa između ostalog u tački 1) navodi da je to nepokretna stvar, što je u redu, pa navodi pravo svojine na građevinskom objektu i slično. U tač. 2) i 3) govori o delovima nepokretnosti u skladu sa odlukom o deobi ili susvojinskom udelu u nepokretnoj stvari.
Tu se javlja problem zato što je po svojoj prirodi hipoteka pravni institut koji sadrži nedeljivost objekta hipoteke. Sam objekt hipoteke ne može biti deljiv. Znači, hipoteka se odnosi na celu nepokretnu stvar, ne može se odnositi na deo nepokretne stvari.
Zakon iz 1930. godine, koji reguliše uknjižbu i prava koja proizilaze iz svojinskih prava i drugih stvarnih prava koja proizilaze iz uknjižbe, svodi uknjižbu na najmanju moguću jedinicu - u zemljišno-knjižno telo. Nisu oni to džabe uradili. Nije džabe postavljen taj sistem da je osnovna jedinica uknjižbe zemljišno-knjižno telo i da se hipoteka stavlja na celo zemljišno-knjižno telo.
Znači, ne može se hipoteka stavljati na delove nepokretnosti, nego se mora staviti na celu nepokretnost i obuhvatiti celu nepokretnost. Ovde se stvara zabuna u tač. 2) i 3), gde se navode delovi nepokretnosti u skladu sa deobom i susvojinskim udelom u nepokretnoj stvari, tamo gde postoji više suvlasnika koji imaju susvojinski deo u alikvotnim delovima, znači, svako od suvlasnika ima deo, ali ne zna se realno koliki je čiji deo, nego su oni podjednako suvlasnici na celoj stvari u određenim procentima.
Nelogično je da se dozvoljava jednom od suvlasnika da stavlja hipoteku, a da pri tome saglasnost ne da i drugi suvlasnik. Tu bi se napravila jedna konfuzija, to bi bio razlog za vođenje mnogih sporova, dugotrajnih sporova oko toga i oko samog postupka namirenja. Ostali suvlasnici bi se time doveli u neravnopravan položaj u odnosu na poverioce i na hipotekarnog dužnika.
Što se tiče tačke 5), tu se navodi pravo na zemljištu koje sadrži ovlašćenje slobodnog pravnog raspolaganja, a naročito pravo građenja, pravo preče gradnje ili raspolaganje u državnoj, odnosno društvenoj svojini, jer ovde se pominje to, zato što u Ustavu postoji još kategorija društvene svojine, pa je to prepisano direktno iz Ustava, zato što još postoji ili postojaće još neko vreme društvena svojina.
Međutim, ovde se radi o stavljanju pod hipoteku prava, ne nepokretnosti, nego prava. Postoje zaloge na pokretnim stvarima ili ručna zaloga, postoji zaloga na pravima i postoji zaloga na nepokretnostima. To je suštinska razlika između hipoteke i ostalih zaloga. Baš zato što se stavlja zaloga na nepokretnost, time se naglašava značaj tog instituta i značaj koji ima i hipotekarni poverilac i hipotekarni dužnik i prava i obaveze koje proizilaze iz tog instituta.
Ovde se stavljaju ovlašćenja, pravo na zemljište, koje sadrži ovlašćenje slobodnog prava raspolaganja. Pravo svojine po svojoj prirodi ima tri ovlašćenja, i to je pravo upravljanja, korišćenja i produživanja, to su ovlašćenja koja čine pravo svojine i to je nedeljivo. Da bi svojina bila svojina, ona mora da ima sva tri ovlašćenja.
Ne možemo sada jedno ovlašćenje staviti pod hipoteku, a da ostala dva ovlašćenja nisu pod hipotekom.
Znači, ceo institut svojine mora da bude pod zalogom. U konkretnom slučaju, ceo institut svojine nepokretnosti mora da bude objekt hipotekarnog prava ili hipoteke, a ne mogu pojedina ovlašćenja ili pojedina prava. Pravo građenja ili pravo preče gradnje, to su prava, instituti stvarnog prava i oni postoje kao takvi, ali oni spadaju u onu drugu vrstu zaloge, a to je zaloga u nadpravima. Hipoteka je dve hiljade godina unazad postojala i postoji dan-danas kao institut zaloge na nepokretnostima. To je naša glavna primedba.
Pod šestom tačkom uvodi se novi pojam, do sada nepoznat u našoj pravnoj teoriji i praksi, a to je da se objekti u izgradnji, kao i posebni delovi objekata u izgradnji ( stan, poslovne prostorije, garaže itd) bez obzira da li su izgrađeni, pod uslovom da im je izdato određeno odobrenje za gradnju, mogu takođe staviti pod hipoteku. Znači, ovde se uvodi institut hipoteke na budućoj nepokretnosti, na budućem objektu hipoteke dozvoljava se stavljanje hipoteke.
To sada može biti predmet raznih zloupotreba, pravljenja fiktivnih ugovora, zloupotreba razne vrste. Znam da je motiv predlagača bio da se omogući investitorima da mogu lakše da zidaju, da postoji nedostatak para u građevinarstvu i da bi na taj način lakše došli do kredita kod banaka i da bi banke imale neku garanciju za kredite koje daju za stambenu ili koju drugu izgradnju, ali postoje druga sredstva za obezbeđenje. Ne treba hipoteku nad budućom nepokretnosti koristiti kao garanciju za to da će neko završiti taj građevinski objekat. Banka, ukoliko je sigurna u tog izvođača da će on završiti taj posao, ona može tražiti druge vrste obezbeđenja.
To su obezbeđenja kao što su bankarske garancije, hartije od vrednosti, ali to ne spada u ovu materiju, to spada u bankarske poslove, to spada u obligacione pravne poslove, ne spada u stvarno-pravne poslove i ne može biti predmet hipoteke i hipotekarnog prava. Banke koje hoće da daju kredite za stambenu ili bilo koju drugu izgradnju moraju da nađu druga sredstva i druge mehanizme za obezbeđenje svojih kredita, i to im je veća sigurnost nego ovo, tražiti hipoteku na neizgrađenom objektu, na nečemu što još uvek ne postoji i što bi trebalo jednog dana da bude nepokretnost. Mislimo da je postoji konceptualna razlika između stava predlagača i onoga što je ovde iznela SRS. Hvala.

Tu postoje tri situacije.
Da bi postavili celu stvar i da bi se lakše pratila ova rasprava, da ne bi bila čisto akademska rasprava, nego da bi moglo lakše da se razume u čemu je problem, dakle, postoje tri situacije.
Prva situacija je najčistija, a to je ako su objekat ili nepokretnost uknjiženi u zemljišnim knjigama, postoji evidencija, na njoj se konstituiše pravo hipoteke; pravo hipoteke se konstituiše na zemljišno-knjižnom telu, što je vrlo bitno, zato što zemljišno-knjižno telo može da bude sastavljeno iz više građevinskih parcela i objekata na njima. One se nalaze u zemljišno-knjižnom ulošku i uslov je da je na istoj katastarskoj opštini. To je ustrojen sistem još od Austrougarske; znači nemačko-austrijski sistem koji postoji i dan-danas. To je nesporna situacija. Ovaj zakon se ne obazire na tu situaciju, nego pokušava da reši dva problema.
Drugi problem su neuknjiženi objekti. Znači, postoje građevinske parcele, voćnjaci ili njive u zemljišnim knjigama, a pre 30 ili 40 godina su izgrađene stambene zgrade, poslovni objekti i druge nepokretnosti i postoji nesklad između faktičkog i pravnog stanja. Taj nesklad je ogroman. U zadnjih par decenija se toliko uvećao da niko to ne može da kontroliše.
Šta se tu pojavljuje kao praktičan problem? Ministar je govorio o pravnoj sigurnosti, baš se tu pojavljuje problem pravne sigurnosti ili nesigurnosti u tome što će objekti koji nisu uknjiženi biti predmet hipoteke, a da pri tome nemamo evidenciju svojine. Svojina, kao stvarno pravo, jeste osnov za zasnivanje hipoteke. Sada se pojavljuje jedan praktičan problem, zasnivate hipoteku na nepokretnosti, na pravu svojine stana koji nije nigde evidentiran, uopšte nigde ne postoji u javnim knjigama, sada neko daje svoj novac, stiče pravo hipoteke, a da pri tome nije siguran u pravni status tog objekta.
Kratko bih vas podsetio, kod sticanja prava svojine nad pokretnim stvarima traži se justus titulus, pravni osnov, to je znači ugovor, bilo pismeni, usmeni, kod pokretnih stvari to je mnogo lakše. Kod nepokretnih stvari, zbog njihovog značaja, justus titulus je drugačiji, traži se stroga forma, overa kod suda, ne kod bilo kog drugog organa, nego baš kod suda, traže se elementi ugovora, koji moraju svi biti ispunjeni apsolutno, baš da bi se naglasio značaj instituta svojine. Kao modus acquirendi, način predaje stvari u zemljišnim knjigama je predviđen upis, pa je upis u zemljišne knjige modus acquirendi za nepokretne stvari, a za pokretne stvari je prosta predaja - iz ruke u ruku.
Kod vanknjižnog vlasništva vi nemate modus acquirendi, nemate način sticanja, nemate upis ni u šta. Znači, ako ste već hteli ovaj zakon, morali ste da donesete još jedan zakon, da donesete javne knjige, intabulacione, bilo koje druge, gde bi izvršili upis.
Ako već to zemljišne knjige nisu uradile i ako to nije sprovedeno kroz zemljišne knjige, znači upis vlasništva.
Znači, zbog pravne sigurnosti morate evidentirati vanknjižno vlasništvo da bi onaj ko daje pare i stavlja hipoteku na neki objekat svojine imao pravnu sigurnost. Desiće se u praksi situacija da će čovek, kao dokaz vlasništva svog stana, doneti ugovor o kupoprodaji od pre, na primer, pet godina, a on je u međuvremenu stan prodao. On će sa tim ugovorom dokazati da je vlasnik stana. Kako ćete vi to izvršiti?
(Milan Parivodić, sa mesta: To je jedini način.)
To je jedini način, znači, opet će morati neka kontrola. Opet, kažem vam, biće mogućnost mahinacija, velikih zloupotreba. Mislim da je potez pre ovog zakona trebalo biti - donošenje zakona o evidenciji vanknjižnog vlasništva...
(Predsedavajući: Vreme.)
...baš zbog toga što je ogromna razlika između onoga što je faktičko i pravno stanje.
Treća grupa problema, to je stavljanje hipoteka na pravima, što mislimo da ne spada u ovu materiju. Ako smo hteli da zaštitimo banke, znači ako smo hteli da zaštitimo investitore koji ulažu novac u stambenu izgradnju, pa da im damo obezbeđenje, izvolite, donesite zakon o obezbeđenju kredita.
Donesite poseban zakon koji će, na neki način, zaštititi banke koje budu ulagale u stambenu izgradnju. Nemojte gurati materiju obezbeđenja potraživanja i obezbeđenja kredita u materiju hipoteke. Mislim da je trebalo doneti poseban zakon da bi se poverioci zaštitili kod davanja kredita. Hvala lepo.

U članu 7. reguliše se obezbeđenje potraživanja. U stavu 1. se kaže da svako potraživanje, bilo buduće, bilo uslovno potraživanje ili potraživanje izraženo u stranoj valuti, može biti obezbeđeno hipotekom. U stavu 2. se govori oko realizacije namirenja potraživanja - šta to obuhvata. Znači, obuhvata glavni dug, kamatu i troškove postupka namirenja.
Međutim, u stavu 3. govori se o situaciji gde hipotekom ne može da se namiri celokupno potraživanje pa ostaje deo duga koji nije namiren hipotekom i kaže se da za taj deo duga dužnik odgovara ostatkom svoje imovine.
(Milan Parivodić, sa mesta: Deo potraživanja koji nije obezbeđen.)
Da, od početka nije obezbeđen, znači, da će se namiriti iz ostatka dužnikove imovine. Taj deo, znači, nije vezan za hipoteku, vezan je za obligacione odnose. To je čist obligacioni odnos između dužnika i poverioca i apsolutno ne spada u ovu materiju, u materiju stvarnih prava, ne spada u materiju hipoteke. Posledice toga su drugačije.
Izneo bih vam konkretan primer, da su rokovi zastarelosti kod obligaciono-pravnih odnosa i kod stvarnih pravnih odnosa različiti. Članom 371. Zakona o obligacionim odnosima predviđeno je da je za potraživanja opšti rok zastarelosti pet godina, a kod stvarnih prava ti rokovi su mnogo duži, tako da su posledice koje proizilaze iz obligaciono-pravnih odnosa i stvarno-pravnih odnosa različite i ovaj stav ne spada u ovu materiju.
Možda to sada izgleda kao cepidlačenje, sitničarenje, međutim, kroz ceo Predlog zakona provejavaju instituti obligacionog prava, i to u dosta članova, to ćemo obrazlagati kroz amandmane. Mislimo da su ti instituti obligacionog prava, prvo, regulisani većinom u Zakonu o obligacionim odnosima, a ako i postoji potreba za regulisanjem nekih odnosa koji izlaze iz okvira stvarno-pravnih odnosa, onda oni treba da budu regulisani posebnim zakonom, a ne ovim zakonom.
To možda ovako izgleda formalno sitničarenje, međutim, to su suštinske i bitne razlike, jer da nema suštinskih i bitnih razlika između stvarno-pravnih i obligacionih odnosa oni bi bili u jednom zakonu, ne bi postojali posebni zakoni, Zakon o obligacionim odnosima i Zakon o osnovama stvarno-pravnih odnosa, nego bi to bio jedan građanski zakonik ili već ne znam kako.
Baš je zakonodavac i onaj koji je predlagao zakone hteo da naglasi tu razliku između obligaciono-pravnih i stvarno-pravnih odnosa baš zbog posledica koje proizvode jedni i drugi odnosi.
To će se videti kroz druge amandmane na druge članove, da ono što je regulisano Zakonom o obligacionim odnosima treba da bude tu regulisano i treba da bude u Zakonu o obligacionim odnosima, a ono što spada u materiju stvarnog prava treba da bude regulisano ili Zakonom o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, koji već postoji, ili ovim zakonom o hipoteci koji bi bio lex specialis u odnosu na Zakon o osnovama svojinsko-pravnih odnosa.

U članu 12. radi se o obaveznim odredbama koje mora da sadrži ugovor o hipoteci.
Tu se taksativno nabraja šta sve mora ugovor o hipoteci da sadrži, s obzirom da je strogo formalni ugovor i to zakon treba da reguliše i da precizno odredi šta je sadržina ugovora o hipoteci.
Ovom amandmanskom intervencijom hteli smo da poboljšamo član 12. time da naglasimo da, pored onih osnovnih podataka biografskih oko poverioca, dužnika, bezuslovne izjave vlasnika da pristaje da poverilac upiše hipoteku ili klauzulu intabulandi, precizne podatke o potraživanju, podatke o hipotekarnoj nepokretnosti, hteli smo da popravimo, zato što smatramo da mora da se razlikuje ugovor o hipoteci od jednostrane hipoteke.
Hipoteka se može zasnovati na dva načina. Dužnik prema poveriocu može biti vlasnik nepokretnosti, a može se desiti situacija gde je dužnik jedno lice, a vlasnik imovine na koje postoji hipoteka drugo lice. Ugovor o hipoteci bi trebalo da reguliše ovu situaciju, baš gde se poklapa dužnik sa vlasnikom hipoteke. Jednostrana hipoteka bi trebalo da bude situacija gde je jedno lice dužnik, a drugo lice vlasnik hipotekovane nepokretnosti. Zbog toga smo intervenisali da poboljšamo tekst člana 12.
U članu 12. tačka 4) ne može da se izbegne konstatacija da se hipoteka odnosi na nepokretnosti, jer u tački 4) kaže, podatke o hipotekovanoj nepokretnosti, odnosno nepokretnostima, uključujući dokaz o vlasništvu, mora da bude sadržina ugovora o hipoteci, pa dodatak, odnosno o drugim pravima iz člana 3. ovog zakona.
Sledstveno celoj koncepciji SRS i amandmanskim intervencijama SRS, ostajemo dosledno pri tome da hipoteka može jedino da se zasniva na nepokretnostima, a ne na pravima i nekim budućim nepokretnostima. Ovo je principijelni amandman i mi ne možemo, ako smo već napali član 3. gde su nabrojane nepokretnosti, pa smo napali član 3, sledstveno tome morali smo i da intervenišemo amandmanski na član 12. i da tražimo da se ovaj drugi deo rečenice briše, ova ostala prava i buduće nepokretnosti, objekti koji su u izgradnji ne mogu biti predmet ugovora o hipoteci. Hvala.

U Trećoj glavi, Prenos pojedinih prava i obaveza, tu su tri člana, 20, 21. i 22. pa bih, obrazlažući amandman na član 20. obuhvatio ova dva člana i ne bih se javljao više za reč, pošto su sva tri amandmana vezana.
Radi se o članu 20, gde je predviđeno ustupanje potraživanja, u članu 21 - nadhipoteke i član 22 - preuzimanje duga. Suština je u tome da je u članu 20. predviđeno ustupanje potraživanja, gde se potraživanje ustupa sa prenosom hipoteke, kao akcesornim, sporednim pravom, ili potraživanje može da se ustupi, ali bez prenosa hipoteke.
To su sada dve različite situacije. Ako je ova prva situacija, gde se samo prenosi putem potraživanja, bez prenosa hipoteke, to je čista cesija, čist obligaciono-pravni odnos, nema veze sa ovim zakonom.
Ako je ova druga situacija, a proizilazi ta druga situacija iz stava 2, gde kaže da ugovor o prenosu hipoteke, koji se zaključuje odvojeno od ustupanja potraživanja, ne proizvodi pravno dejstvo, što znači da ovaj član vezuje i potraživanje i hipoteku kao akcesorno, znači sporedno pravo, onda je to nadhipoteka, onda je to sledeći član - član 21.
Ne može da postoji ustupanje potraživanja i nadhipoteka kao dva odvojena pravna instituta. Mogu da postoje odvojeno, može da postoji kao cesija ili kao nadhipoteka, ali ne može da bude i jedno i drugo. Ne znam kako može da bude prenos potraživanja bez prenosa hipoteke, a da nije nadhipoteka. Ne znam koja je to situacija.
U članu 21, već u sledećem članu, jeste institut nadhipoteke, gde se kaže da potraživanje obezbeđeno hipotekom može se založiti na osnovu ugovora između hipotekarnog poverioca i nadhipotekarnog poverioca i sada se navode elementi tog ugovora, pa smo tu amandmanom intervenisali, dodali smo tačku 5), gde smo samo precizirali da hipoteka kao akcesorno, sporedno pravo može se prenositi samo zajedno sa potraživanjem.
To je suština nadhipoteke i mi smo tu dodali tačku 5) da bi precizirali te obavezne elemente ugovora koje mora da sadrži nadhipoteka. Precizno, Zakon o obligacionim odnosima, u članovima od 436. do 445, baš reguliše institut cesije. Tu se ne traži ni saglasnost dužnika, nego to je čisto odnos poverioca i budućeg poverioca. Jedan poverilac prenosi svoje potraživanje na budućeg poverioca. Taj poverilac samo je dužan da obavesti dužnika da je on sada stupio na mesto prethodnog poverioca. Ako nema i prenosa hipoteke, onda je to cesija, a ako ima prenosa hipoteke, onda je nadhipoteka.
Što se tiče člana 22, preuzimanje duga, to je čist obligaciono-pravni odnos. To jednostavno ne stoji da to može da stoji u ovom zakonu. Zakon o obligacionim odnosima član, 446. do člana 450, reguliše taj institut i on predviđa da dužnik ukoliko prenosi svoj dug mora da ima prethodnu saglasnost poverioca, jer poverilac po prirodi stvari hoće da zna ko mu je dužnik i da li je taj dužnik solventan i da li može da ispuni svoje obaveze, i normalno je da se traži saglasnost poverioca.
U ugovoru se navode dva elementa, dve tačke imaju koje govore o obaveznim elementima koje mora taj ugovor da sadrži, pa kaže - ugovor iz stava 1. ovog člana zaključuje se prilikom otuđenja predmeta hipoteke, u vidu posebnog ugovora ili u vidu odredbe. Sam institut hipoteke dozvoljava otuđenje. On dozvoljava otuđenje nepokretnosti drugom licu bez saglasnosti hipotekarnog poverioca.
Hipotekarnog poverioca u krajnjoj liniji uopšte ne interesuje ko je vlasnik, on svoje pravo vezuje za stvar. Da li je vlasnik Pera, Mika, Žika, apsolutno je nebitno.
I nema ograničenja u pogledu prenosa prava vlasništva na drugo lice. Apsolutno se ne tiče hipoteke. Hipoteka ostaje na nepokretnosti bez obzira ko je vlasnik te nepokretnosti, a onaj ko kupuje tu nepokretnost dužan je da vodi računa o tome da li je ta nepokretnost opterećena hipotekom ili nije. Ako on pristaje da kupi tu nepokretnost pod hipotekom to je njegov problem.
Ovde preuzimanjem duga faktički se derogira institut hipoteke, jer dužnik mora da traži saglasnost od poverioca da li može da otuđi nepokretnosti ili ne. U institutu hipoteke baš je dozvoljeno to pravo da vlasnik može da proda svoju nepokretnost iako je otuđena hipotekom. Ništa hipotekarni poverilac ne gubi time što je nepokretnost prešla u ruke drugog vlasnika.
Hipoteka i dalje ostaje upisana u neke javne knjige, bilo da su zemljišne, da li će biti u centralni registar upisana koji će se formirati ili u katastru svejedno, on svoje pravo ne gubi, on ima svoje pravo obezbeđeno, tako da mislim da ovo preuzimanje duga je čist obligacioni pravni odnos i apsolutno nema veze ni sa hipotekom ni stvarno-pravnim odnosima.