Dame i gospodo, članom 12. Predloga zakona predviđen je institut razrešenja zaštitnika građana. Tu je predviđeno da zaštitnika građana razrešava Skupština na predlog Odbora za ustavna pitanja ili najmanje jedne trećine od ukupnog broja narodnih poslanika.
U stavu 3. se navode razlozi zbog čega se razrešava zaštitnik građana i tu se navodi da su razlozi za razrešenje nestručno i nesavesno obavljanje svoje funkcije, ako obavlja drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost i ako bude osuđen za krivično delo koje ga čini nepodobnim za obavljanje te funkcije.
SRS je na stanovištu da predlog za razrešenje zaštitnika građana treba isključivo da bude u nadležnosti Skupštine i da tu inicijativu treba da pokrene najmanje jedna trećina poslanika od ukupnog broja poslanika, a da se to ne ostavlja odboru, pre svega Odboru za ustavna pitanja, i nejasno je zašto bi oni uopšte predlagali izbor i razrešenje zaštitnika građana, pogotovo što je ovde već više puta i ponovljeno da zaštitnik građana nije predviđen Ustavom Srbije i da nije ustavna kategorija.
Zaštitnik građana je i zamišljen kao organ zakonodavne vlasti, gde ga bira i razrešava Skupština i treba da bude u isključivoj nadležnosti Skupštine, i predlaganje ličnosti koja će biti izabrana za zaštitnika, i način za razrešenje treba da bude u isključivoj nadležnosti Skupštine, a ne skupštinskog odbora.
Druga načelna primedba na ovaj član zakona, gde se amandmanski intervenisalo, odnosi se na stav 4. gde je predviđeno da zaštitnik građana ima pravo da na sednici Skupštine na kojoj se odlučuje o njegovom razrešenju obrati narodnim poslanicima.
Amandmanom je predviđeno da se briše taj stav 4. jer se ne vidi razlog zbog čega bi zaštitnik građana imao to pravo, a neka druga izabrana lica koja bira Skupština nemaju pravo da se izjasne pred Skupštinom, i ne vidi se razlog zašto bi se to pravo ekskluzivno davalo zaštitniku građana, tako da smatramo da treba ovaj amandman usvojiti i da bi se usvajanjem ovog amandmana poboljšao sam tekst zakona.

 Dame i gospodo, Predlogom ovog zakona pokušava se da se uvede depolitizacija državne uprave i nov način izbora tzv. lica po položaju, koje će biti nepolitičke ličnosti i biraće se iz reda stručnjaka po posebnoj proceduri, koja do sada nije postojala u važećem Zakonu  o organizaciji državne uprave.
Hteo bih da podsetim na čl. 12. i 20. ovog zakona koji su direktno u vezi sa amandmanom na član 32. koji se tiču politizacije ili depolitizacije državne uprave.
U članu 12. se navodi da organi državne uprave pripremaju nacrte zakona, drugih propisa i opštih akata za Vladu i predlažu Vladi strategije razvoja i druge mere kojima se oblikuje politika Vlade. Organ uprave u sastavu ministarstva učestvuje u oblikovanju politike Vlade preko ministarstva.
U članu 20. koji reguliše razvojne poslove, organi državne uprave, podstiču i usmeravaju razvoj u oblastima iz svog delokruga, prema politici Vlade.
To ukazuje na to da organi državne uprave učestvuju i u kreiranju politike Vlade i sprovode politiku Vlade. Ovim predlogom zakona pokušava se izbeći uticaj Vlade i članova Vlade kao čistih funkcionera na organe državne uprave, bilo u sastavu ministarstva, bilo kao samostalnih organa i njihovih rukovodilaca, znači, lica postavljenih po položaju, od političkog uticaja.
Ovde treba da se predstavi da su ta lica, koja su postavljena po položaju – apolitična, da su isključivo vezana za struku, da nisu vezana za politiku vlade i članova vlade, što ne odgovara istini.
Član 32. na koji je podnet amandman SRS, odnosi se na izbor pomoćnika direktora organa uprave u sastavu ministarstva. Tu je predviđeno da pomoćnik direktora odgovara za svoj rad direktoru i ministru. To što odgovara direktoru organa uprave u sastavu ministarstva, to je razumljivo. To je neposredni rukovodilac i pretpostavljeni pomoćniku direktoru, međutim, nejasno je zašto bi odgovarao ministru kad pomoćnik direktora nije politička funkcija, nije politička ličnost. Treba da odgovara za svoju struku, za svoj rad. On jedino može politički da odgovara prema ministru. Ne može drugačije.
Ne znam kako ste mislili da izbegnete tu zamku, da sa jedne strane birate pomoćnika direktora, koji je apolitična ličnost, koja se ne meša u politiku, a sa druge strane direktno je odgovoran ministru koji je politički funkcioner.
U stavu 3. je isto, kao u Predlogu zakona, mandat pet godina, za postavljena lica i uopšte za lica po položaju. Lica se postavljaju po istom principu, ministar predlaže, Vlada usvaja, sve sa obrazloženjem da to nema veze sa politikom i da su to krajnje stručna lica koja će samo sprovoditi zakon, koja se neće mešati u politiku, iako ovaj zakon obavezuje organe u sastavu ministarstva i samostalne organe da moraju da sprovode politiku Vlade i da utiču na kreiranje politike vlade.
Tu je nelogičnost, kako neko ko je apolitičan i isključivo se bavi svojom strukom da utiče na kreiranje politike vlade i mora da sprovodi politiku vlade. Znači, on mora da poznaje politiku vlade. On mora da bude politički pismen.
On mora da prati zvanične političke stavove vlade, da bi mogao adekvatno da postupa u svom organu uprave, u kome ima položaj izabranog lica. On mora, hteo ne hteo, da se bavi politikom. Nemoguće je da ostane apolitičan.
Glavni dokaz da ta lica koja su postavljena po položaju, da su u suštini i dalje funkcioneri i to politički funkcioneri i to ljudi koji se i te kako bave politikom i vode računa o tome, a ja tu ne vidim ništa loše što se neko bavi politikom. Mislim da treba svi da se bave politikom, jer politika se tiče svih nas.
Pitanje mandata: ako je neko postavljen po položaju i ako nije politički funkcioner i ako se izbegava ta formulacija političkog funkcionera, zašto mu se oročava mandat? Zašto se ne postavi na položaj pomoćnika direktora lice na neodređeno vreme? Zašto mu se to oročava na pet godina?
Uslovi za razrešenje nisu političke prirode. Nigde se ne navodi pripadnost stranci, pa sad promenom vlade da će on biti razrešen, nego uslovi za razrešenje se tiču nekih drugih stvari, njegove stručnosti, sposobnosti i rezultata koje ostvaruje u svom organu uprave i u kome je pomoćnik direktora. Ako su to razlozi za razrešenje, zašto mu oročavate mandat na pet godina, kad je on stručan? On obavlja svoj posao. Njega ne interesuje politika, ne pripada nijednoj političkoj stranci. On gleda samo svoje predmete, gleda rad organa uprave.
Zašto mu dajete mandat od pet godina? Zašto ga vezujete na pet godina? Zašto ne dajete mandat i službenicima, izvršiocima, znači, ljudima koji nisu postavljeni po položaju, nego su izvršioci? Zašto i oni nemaju mandat od pet godina? Zbog čega i njima ne date mandat od pet godina? Oni isto nisu funkcioneri. Svim službenicima onda da damo mandat od pet godina, pa na svakih pet godina da vršimo reizbor.
Znači, pokušali ste na jedan uvijen način da predstavite kako je sa ovim predlogom zakona izvršena depolitizacija uprave, kako će iz uprave izaći politika, ostati samo struka, da će politički funkcioneri biti ministri i državni sekretari, ili kako su se do sada zvali, zamenici ministara, a da će sve ovo ispod njih biti samo činovnička struktura, koja će sprovoditi zakone, raditi kvalitetno svoj posao, a neće se mešati u politiku, s tim što opet ovaj zakon, moram da ponovim, bar u dva člana obavezuje ta lica da moraju da vode računa o politici vlade.
U krajnjoj liniji, moraju da utiču u kreiranju politike vlade. Onaj ko sprovodi politiku vlade i učestvuje u kreiranju politike vlade, on ne može da bude apolitična ličnost. On ne može mimo politike da radi. On mora da prati politiku Vlade, jednostavno ne može jedno bez drugog.
Mislim da je ceo koncept ovog zakona o "depolitizaciji" uprave neuspeo pokušaj i mislim da i moji prethodnici iz SRS, koji su govorili, da su obrazložili detaljno da ovaj koncept nije dobar i da ne daje nikakva nova rešenja, niti poboljšanja u radu organa državne uprave.

Dame i gospodo, kritike predloga ovih zakona koji se tiču državne uprave i državnih službenika, uglavnom su se kretale u okvirima politizacije i depolitizacije državne uprave. Predlogom ovih zakona predlagač je pokušao da reši problem depolitizacije lica koja su postavljena.
Od uvođenja višestranačkog sistema, od 1990. godine, sem prve dve vlade, sve vlade Srbije su bile višestranačke, koalicione i one su na dva načina rešavale pitanje postavljenih lica: ili su išli sistem jednostranačkih ministarstava, znači, da su koalicioni partneri sami birali i postavljali svoje ljude u okviru svojih ministarstava, ili je bio sistem kontrole gde su u ministarstvima bili predstavnici svih koalicionih partnera i vršili kontrolu rada tih ministarstava.
Ovim predlogom zakona pokušava da se izbegne i jedan i drugi model i da se uvede jedan treći dosad nepoznat model na našoj političkoj sceni, gde će se izvršiti depolitizacija svih funkcija lica na položaju, koja više nemaju status političkih funkcionera, počev od pomoćnika ministra, direktora uprava, pomoćnika i zamenika direktora, načelnika okruga itd. Jedino ostaju kao političke funkcije ministar i državni sekretar ili, po do sada važećem Zakonu, zamenik ministra. U stvari, pokušaj ovog predloga zakona jeste da se suzi broj političkih funkcionera, a da se ono što je do sada bila politička funkcija svede na službeničku funkciju, znači, na lica koja će biti postavljana od strane Vlade, ali neće imati političku funkciju, nego će imati položaj službenika i biće upodobljeni sa položajem službenika.
Predstavnik predlagača, gospodin Balinovac je jednom prilikom izlazeći ovde za govornicu rekao da su uglavnom davane paušalne ocene oko toga da li je uspešno izvršena depolitizacija državne uprave ovim predlogom zakona ili nije; da niko ovde od prethodnih govornika nije izneo konkretne dokaze da je to bezuspešan pokušaj ili da nije dovoljno dobar pokušaj, nego da su davane paušalne ocene da, ipak, Vlada stoji iza svega toga – da Vlada postavlja sve te funkcionere koji sada nemaju političku funkciju, nego su lica na položajima i kako je to sada bitna razlika između čisto političkih funkcionera, ministra i državnog sekretara, sa jedne strane i lica na položajima koja takođe bira Vlada, ali koja nemaju političku funkciju, nego su to tobože ljudi isključivo iz struke. Oni tobože nemaju veze ni sa politikom, ni sa političkim strankama.
Oni su ceo život samo radili svoju struku, nisu članovi nijedne političke organizacije, nijedne stranke, oni maltene i ne izlaze na glasanje, njih i ne interesuje politika, oni se ljudi bave svojom strukom?! Taman posla da su članovi neke političke stranke.
Oni su ceo svoj radni vek samo proveli radeći po kabinetima, radeći u svojoj struci i njih apsolutno ne interesuje politika i takve ljude uopšte ne treba uključivati u politiku?! Taman posla! Šta će ti ljudi da rade u politici i kakve oni imaju veze sa političkim strankama?!
To je idealizovanje stvari i to ne postoji u realnom životu. Ne može da bude apolitična ličnost pomoćnik ministra ili direktor uprave, u okviru ministarstva ili posebne uprave ili zamenik direktora ili pomoćnik direktora ili direktor agencije.
Prosto je nemoguće da čovek dođe na tako visok položaj, a da pri tom nije član neke političke stranke, da nije učestvovao u političkom životu, da se nije eksponirao na račun neke političke opcije i da nije zastupao neku političku opciju, u bližoj ili daljoj prošlosti.
Mi smo svesni toga i za svakog pomoćnika ministra, sekretara ministarstva, direktora uprave u okviru ministarstva ili posebne organizacije, zamenike, pomoćnike direktora agencije, direktore javnih preduzeća, mi vrlo dobro znamo kojim političkim opcijama oni pripadaju i čiji su članovi, kojih stranaka.
Apsolutno ne postoji nijedna funkcija u državi Srbiji koja nije popunjena od strane neke političke opcije ili neke političke stranke.
Apsolutno ne postoji nijedan funkcioner u Srbiji koji nije član neke stranke ili ne zastupa neku političku opciju, tako da je utopija zalagati se za to da su to ljudi koji apsolutno nemaju veze sa politikom; da su oni maltene došli sa druge planete, da nisu živeli u zemlji Srbiji, da se nisu bavili politikom i da ih nije politika uopšte interesovala, nego su isključivo došli na tu poziciju i tu funkciju tobože zbog svoje stručnosti.
Mi smo imali tu "ekspertsku vladu" za vreme DOS, sve bili ekspert do eksperta, pa se to sada produžilo malo i u ovoj vladi, kroz stranku G17 plus ili već šta su, tačno se i ne zna šta su. G17 plus ne daje odgovor na pitanje da li je u pitanju partija ili stranka ili pokret. Ne zna se tačno šta je. Interesna grupa po svoj prilici.
Sada ću vam navesti, konkretno, šta sadrži Zakon o državnoj upravi, zato što je predstavnik Vlade rekao da su davane do sada paušalne ocene; da nije bilo konkretnih dokaza o tome, da se i dalje nastavilo sa praksom politizacije i da je sve vezano za politiku, kao što jeste, počev od cene mleka, cene benzina, pa do toga ko će biti pomoćnik ministra, sve je apsolutno politika.
Da li će neko izaći na izbore ili neće i to je politika. Onaj ko ne izađe na izbore i on daje svoj neki politički stav o tome šta misli o strankama, o državi.
Tako da bi priča da se depolitizuje državna uprava ličila na priču kao kada bi trebalo da depolitizujemo Skupštinu – da donesemo zakon o tome kako u Skupštini treba da sede poslanici koji ne pripadaju nijednoj političkoj stranci, koji nemaju veze sa politikom, nego samo da budu stručni, da bi mogli da donose stručne zakone, koji će biti u skladu sa evropskim standardima.
Šta će nama poslanici koji pripadaju političkim strankama i političkim organizacijama? Ne trebaju nam uopšte?! Znači, da napunimo Skupštinu sa 250 stručnjaka koji će zastupati interese MMF, Svetske banke za obnovu i razvoj i oni će donositi samo stručne propise koji su u skladu sa direktivama EU i međunarodne zajednice, a stranke nam u krajnjoj liniji i ne trebaju?! Politički stavovi nam ne trebaju, uopšte.
E, sada ću vam konkretno navesti gde ta priča ne pije vodu. To je sve u depolitizaciji državne uprave. Navešću vam konkretno članove zakona koji govore suprotno: u članu 8. gde se govori o načelima državne uprave proklamovano je da organi državne uprave postupaju prema pravilima struke – nepristrasno i politički neutralno, a u članu 12. stav 1. navodi se da organi državne uprave učestvuju u oblikovanju politike Vlade.
Samo četiri člana razmaka je između ta dva potpuno oprečna stava: član 8. kaže da, organi uprave deluju politički neutralno; član 12. da, organi državne uprave učestvuju u oblikovanju politike Vlade. Pa, šta je istina od toga? Ili učestvuju u kreiranju politike Vlade ili ne učestvuju!
U stavu 2. člana 12. se navodi – organi uprave u sastavu ministarstva učestvuju, takođe, u oblikovanju politike Vlade preko ministarstva. Sada je to, kao, izum, neki, veliki.
U poglavlju – Poslovi državne uprave, u članu 20. regulišu se razvojni poslovi, pa, između ostalog, kaže: "Organi državne uprave podstiču i usmeravaju razvoj u oblastima iz svoga delokruga, prema politici Vlade". Non-stop se provlači politika Vlade kroz ceo zakonski tekst.
Nemoguće je da predlagač ne uzme u obzir da su sve odluke koje donosi izvršna vlast vezane za politiku. Po Ustavu izvršna vlast – Vlada je i izvršni i politički organ i ona mora da vodi računa da hijerarhijski niži organi sprovode njenu politiku. Nemoguća je situacija da Vlada vodi jednu politiku, a da organ uprave u sastavu ministarstva vodi drugu politiku ili neku svoju ili neutralnu politiku, nešto što nema veze sa politikom. To je nemoguća situacija. Onda to nije Vlada.
U poglavlju – Uređenje organa državne uprave, prema Predlogu zakona jedino su ministri i državni sekretar politički funkcioneri.
Međutim, iz načina postavljanja pomoćnika ministra (to je regulisano članom 25. zakona), govorim vam sve konkretne stvari, nije paušalna ocena i uopštena priča, nego vam govorim konkretne stvari, sekretara ministarstva, (to je član 26. Predloga zakona), direktora organa uprave u sastavu ministarstva (član 31.), pomoćnika direktora (član 32.), direktora posebne organizacije (član 36.); zamenika direktora (član 37.), pomoćnika direktora (član 38.) i načelnika upravnog okruga (član 41.) – se vidi da ih predlaže neposredni rukovodilac, a uvek, postavlja Vlada na pet godina.
Postoji ta konkursna komisija, interni konkurs, javni konkurs, pa predlaganje tri kandidata, pa ministar onda bira od ta tri kandidata, pa predlaže Vladi. To je sve forma da bi se zamaglila suština. Suštinski, ministar neće nijednog da predloži, od ta tri kandidata, ako to nije čovek iz njegove političke strukture, njegove stranke i ako nije siguran da neće sprovoditi politiku njegove političke opcije.
Nenormalna situacija bi bila da ministar predlaže, direktora Uprave za duvan ili ne znam već koje uprave, čoveka za koga uopšte ne zna koja su njegova politička opredeljenja, koji su njegovi politički stavovi i koji će on program zastupati. Sa obrazloženjem – on je vrlo stručan. Šta to znači? Ne znači ništa.
Ima mnogo ljudi koji su stručni u ovoj zemlji, ali oni su dužni da sprovode određenu politiku Vlade. Oni su vezani za politiku Vlade, ne može organ uprave samo da se drži svoje struke, on mora da prati politiku Vlade, on mora da učestvuje i u kreiranju politike Vlade, putem predloga preko ministarstava, i s druge strane mora da sprovodi politiku Vlade. On ne može da deluje autonomno, da odlučuje i vodi strategiju i politiku ove zemlje mimo Vlade. On je integralno vezan za samu Vladu.
Na kraju bih rekao da se iz samog teksta zakona jasno vidi da su postavljena lica u organima države, u upravi i ministarstvima, politički funkcioneri, ništa se tu suštinski nije bitno promenilo.
Ova procedura oko izbora lica na položaju pokušava da nam sugeriše i da nam kaže da to nisu politički funkcioneri, nego da su to lica na položajima koja, eto, Vlada postavlja na pet godina i uglavnom sve stručna lica koja nemaju veze ni sa politikom.
To je prosto nemoguća situacija i ovim predlogom zakona je samo institucionalizovana politizacija države, a ne njena depolitizacija, tako da SRS ne može da podrži ovaj koncept državne uprave i sigurno će u danu za glasanje glasati protiv ovog predloga zakona.

Radi se oko toga, predstavnik predlagača  je ovde pomenuo da li neko veruje u taj koncept ili ne, stvar verovanja ili neverovanja. Ja ću kratko izneti jedan primer koliko vi sami verujete.
Koliko znam, vi ste član DSS i ispred DSS zauzimate taj položaj u Vladi koji zauzimate, a bili ste u JUL. Koliko vi verujete u taj koncept najbolji vam je dokaz ovo što se desilo oko izglasavanja Zakona o ukidanju Naftne industrije Srbije. Iste sekunde kada su poslanici SDP odbili da glasaju za taj zakon Koštunica im je ponudio ostavku, a nije im ponudio ostavke zbog nestručnosti i nesposobnosti tih funkcionera u Vladi i državnim organima uprave, nego im je ponudio zbog neposlušnosti. Predlagač je pre svega DSS. To se sve desilo pre sedam dana.
Vi sa jedne strane teoretski zastupate apolitičnost i stručnost, a sa druge, čim se pojavi praktični problem, uzmete mač i odsecate glave! To ste uradili sve u roku od tri dana. Ovi nisu podneli ostavke, ko god nije podneo ostavku i nije se priklonio politici Vlade, odmah je zakazana sednica Vlade i svi su razrešeni, što znači da vi teoretski postavljate stvari na jedan način, a praktično se ponašate na sasvim drugačiji način. Ponašate se onako kakvi jeste.
Preko ovog predloga zakona hoćete da se predstavite u nekom lepšem svetlu, ali preko konkretnih dela se vidi šta u stvari ko misli i kako se ponaša.
Kroz ovaj primer se najbolje videlo koliko je depolitizovana uprava i koliko su to sve iz SDP bili "stručnjak do stručnjaka" u Vladi i u organima uprave. Koštunica ih je smenio "zbog nestručnosti".

Dame i gospodo, članom 10. Predloga zakona menja se član 26. Zakona o budžetskom sistemu, koji reguliše ograničenja u pogledu donošenja budžeta.
Postojećim zakonom predviđene su dve vrste ograničenja. Prva vrsta se odnosi na izmene predloga budžeta da moraju biti u okviru maksimuma budžetskog deficita. Druga vrsta ograničenja odnosi se na predlog za povećanje izdataka u budžetu i mora sadržati i mere za uvećanje prihoda ili umanjenje drugih izdataka za isti iznos da bi se uspostavila budžetska ravnoteža.
Ovim predlogom izmena člana 26. dodaje se i treća vrsta budžetskog ograničenja i odnosi se na suficit, tako da izmena glasi: "Suficit utvrđen u predlogu budžeta Vlade, odnosno nadležnog izvršnog organa lokalne vlasti, ne može se koristiti za povećanje izdataka predloženih budžetom." To konkretno znači da predlagač budžeta jedino može da utvrdi način korišćenja budžetskog suficita.
U konkretnom slučaju, Vlada je ta kao ovlašćeni predlagač koja odlučuje o tome šta će se raditi sa budžetskim suficitom, a u stvari iza Vlade stoji ministar finansija, koji je uzurpirao i ovo ovlašćenje. Skupštini ostaje samo mogućnost da se o tome izjasni bilo pozitivno bilo negativno.
Skupština, kao organ koji treba da usvoji budžet i izmenu budžeta, nije u mogućnosti da odredi namenu korišćenja budžetskog suficita. Ovako predloženo povećanje budžeta, i samim tim i budžetskog suficita, opterećuje bruto društveni proizvod sa ukupnom javnom potrošnjom do 60%. Tako visoka javna potrošnja opterećuje ionako posustalu privredu. Kako je i sam ministar rekao, da 50% privrede radi zadovoljavajuće, a da 50% privrede radi loše.
Sa tako visokom javnom potrošnjom mi ne možemo računati na brz oporavak privrede i privrednih tokova. Samim tim, ni građani ne mogu da računaju na brzi porast standarda. Ako se uzme u obzir koliki je spoljnotrgovinski deficit zemlje bio u 2004. godini i spoljnotrgovinski deficit koji je projektovan za ovu godinu, a koji će sigurno premašiti 7 milijardi dolara, i ako se uzme u obzir struktura spoljnotrgovinskog deficita i struktura uvoza, videće se da samo 11% od ukupnog uvoza otpada na uvoz opreme, a 89% uvoza otpada na repromaterijal, sirovine i robu široke potrošnje, a preko 50% je roba široke potrošnje.
Sa takvom strukturom uvoza i spoljnotrgovinskog deficita, naša privreda nema šansu da izvrši restrukturiranje i da prođe kroz ovaj tranzicioni proces kroz koji su prošle uglavnom većina istočnoevropskih zemalja. Dovešće sigurno do propadanja velikog broja domaćih preduzeća, koja nisu sposobna na slobodnom tržištu i na slobodnoj konkurenciji da izađu sa proizvodima koji će biti konkurentni uvoznim proizvodima.
Vlada je morala na svaki način da zaštiti bar jedno određeno vreme domaću proizvodnju, da bi domaća proizvodnja imala vremena za restrukturiranje i da ojača u onoj meri i da postane konkurentna sa svojim proizvodima prema proizvodima koji se uvoze u našu zemlju. Na ovaj način, nekontrolisanim i krajnje liberalizovanim uvozom, doveden je u pitanje opstanak naše privrede i doći će do gašenja onih privrednih subjekata koji bi objektivno mogli da opstanu na našem tržištu i da zadovolje domaću tražnju.
Pored tog akutnog problema koji je vezan za visinu javne potrošnje, a samim tim visinu budžeta, veliki problem predstavljaju gubici koje prave javna preduzeća. Nije sprovedeno do kraja restrukturiranje javnih preduzeća i sa neekonomskim cenama koje imaju ili neracionalnim korišćenjem sredstava javna preduzeća ostvaruju poprilične gubitke i time opterećuju društveni bruto proizvod.
Svi ti negativni ekonomski pokazatelji prouzrokuju povećanje stope nezaposlenosti. Dogurali smo do enormno visoke stope nezaposlenosti koja prelazi 30% i koja je na granici socijalnog bunta i socijalnog nezadovoljstva najširih slojeva građana.
Metodologija, koju je ministar u svom uvodnom izlaganju obrazlagao - visinu javnog duga kojim je zadužena naša zemlja, gde je obrazložio da spadamo u red srednje zaduženih zemalja, gde je razdvojio spoljni od unutrašnjeg duga, ukazuje na to da nije jasno kako smo došli do tih podataka da je javni dug ove države bio 2001. godine - 170% u odnosu na budžet, a da je danas 56%. To je tri puta smanjenje javnog duga u odnosu na 2001. godinu, to znači 300%.
Nejasno je kako se došlo do tih podataka, pogotovo oko izračunavanja bruto društvenog proizvoda - ukupnog i po glavi stanovnika, gde se došlo do nekih podataka da je sada trenutno bruto društveni proizvod po glavi stanovnika 2.500 dolara, a dolaskom na vlast DOS-a, znate i sami da su oni tvrdili kako je jedan od najnižih bruto društvenih proizvoda u Evropi, u Srbiji, da je bruto društveni proizvod po glavi stanovnika 1.250 dolara.
Prosto je neverovatno da za četiri godine dupliramo bruto društveni proizvod, a da pri tome imamo stopu nezaposlenosti od 30%, da je na stotine hiljada preduzeća otišlo u stečaj i likvidaciju, gde je javna potrošnja premašila 60% bruto društvenog proizvoda, gde je spoljnotrgovinski deficit iz godine u godinu rastao i dogurao do sedam milijardi dolara, koliko se očekuje u ovoj godini.
Bivša SFRJ, pred raspad, znači 1990. godine imala je negde oko 4,5 milijarde dolara spoljnotrgovinski deficit, a ta zemlja je imala preko 20 miliona stanovnika i mnogo veće tržište, pa nije imala toliki spoljnotrgovinski deficit koji ćemo mi sigurno imati u ovoj godini.
Svi ovi ekonomski pokazatelji nam govore da ćemo imati ogromnih ekonomskih problema već krajem ove godine, iz dva razloga: pre svega, poljoprivredna proizvodnja nije ni izbliza ostvarila one rezultate koje je imala u prošloj godini, koja je prouzrokovala rast bruto društvenog proizvoda u prošloj godini, ove godine to sigurno neće biti; i veliki spoljnotrgovinski deficit koji ostvaruje naša zemlja, plus ino-dugovi koje imamo, obaveze koje imamo po ino-kreditima koji nam dospevaju u 2006. godini, sigurno će prouzrokovali dužničku krizu, u koju ćemo sigurno upasti 2006. godine.

Dame i gospodo narodni poslanici, Predlogom ovog zakona u članu 73đ se reguliše neizvršavanje naloga za plaćanje.
Ovim članom je predviđeno da Uprava za trezor neće izvršiti nalog za plaćanje koji nije u skladu sa propisima, a na zahtev podnosioca, u roku od tri dana od dana podnošenja naloga, pismeno će obrazložiti razloge za odbijanje naloga.
Ovim članom predviđa se mogućnost trezora da ne izvrši nalog za plaćanje, ako oni procene da nije u skladu sa propisima i da pri tome ne daju nikakvo obrazloženje zašto je obustavljen taj nalog. Obrazloženje će dobiti onaj ko je tražio isplatu, znači, na zahtev podnosioca samo u roku od tri dana, samo na njegov zahtev. Međutim, to je nedopustivo da uprava za trezor donosi odluku, znači, formalni akt, bilo u vidu zaključka, u vidu rešenja kojim će se obustaviti isplata, a da pri tome ne daje nikakve razloge zbog čega tu isplatu obustavlja.
SRS je principijelno protiv uvođenja instituta uprave za trezor i zamene jednog upravnog organa, dakle organa uprave za javna plaćanja drugim, organom uprave za trezor koji konzumira u sebi sva ovlašćenja, a to ima uprava za javna plaćanja i pri tome se dodaju još neka ovlašćenja koja su ovde sporadično navedena u obrazloženju, gde je predlagač ovog zakona, uzgred navodi neka od ovlašćenja koja će imati uprava za trezor, pa navodi, između ostalog, obradu ličnih primanja zaposlenih.
Obradu ličnih primanja zaposlenih vrše poslodavci i preduzetnici kod kojih su zaposleni, kod kojih rade ti zaposleni i nema potrebe da uprava za trezor vrši obradu ličnih primanja zaposlenih. Oni tu kontrolu mogu da izvrše, poreski organi mogu da izvrše tu kontrolu kod privrednih subjekata i nema potrebe da tu vrstu podataka vodi uprava za trezor.
Javna plaćanja, to je osnovna delatnost uprave za trezor i to je u redu. Praćenje i kontrola aktivnosti javnih preduzeća. Prosto je nejasno zbog čega bi uprava za trezor vršila kontrolu aktivnosti javnih preduzeća. Direktore javnih preduzeća postavlja Vlada, upravne i nadzorne odbore javnih preduzeća postavlja Vlada i ona bi trebalo da vrši kontrolu preko postavljenih lica, znači, direktora upravnog odbora, nadzornog odbora. Ne postoji nijedan opravdani razlog zbog čega bi uprava za trezor vršila, odnosno imala tu vrstu ovlašćenja.
Posebno je nejasno u obrazloženju navedeno evidentiranje i praćenje državne pomoći. Potpuno je nejasno zbog čega bi tu vrstu evidencije državne pomoći vodila uprava za trezor, odnosno zašto bi uprava radila i taj posao.
Proširena su ovlašćenja toliko da prosto je nejasno zbog čega je Vlada pristala na ovakav predlog zakona gde se sva ovlašćenja, koja imaju veze sa Ministarstvom finansija i ona koja nemaju nikakve veze po prirodi posla sa Ministarstvom finansija, sublimiraju u jednoj ličnosti, odnosno ministru finansija.
To će se najbolje videti prema personalnom rešenju koje će uslediti posle stupanja ovog zakona na snagu. Vlada će na predlog ministra morati da izabere direktora uprave za trezor i tu ćemo jasno znati o čemu se radi.
Dakle, ili će DSS postaviti svog čoveka i na neki način uspostaviti ravnotežu u sferi finansija i staviti bar delimično pod kontrolu finansije u Republici Srbiji ili će se nastaviti i dalje trend da G17 plus apsolutno pod kontrolom drži sve finansije. Po svoj prilici, direktor uprave za trezor će biti iz redova G17 plus, čime će G17 plus zaokružiti apsolutnu kontrolu nad svim finansijama u ovoj zemlji.
Pravdanje DSS da u toj koalicionoj vladi su podeljeni resori i da oni nisu odgovorni za finansije, da je to prepušteno G17 plus, ne stoji i ne može da bude. Premijer mora da bude odgovoran za sve što se dešava u jednoj zemlji, pa i u sferi finansija, tako da će biti vrlo teško opravdati sutra ovu vladu koja bude sišla sa vlasti zbog čega je dozvolila sebi taj luksuz da apsolutno sve što je vezano za finansije u ovoj zemlji bude u rukama jedne stranke kao što je G17 plus.
To su i socijalisti najbolje osetili na svojim leđima, uz JUL za vreme njihove vladavine, tako da tu nema velike razlike između JUL-a i G17 plus. Usko vezano sa ovim članom 73đ je i član 73k, koji reguliše privremenu obustavu sredstava vezano za organe lokalne samouprave ako ne dostave izveštaj i određene akte koje traži uprava za trezor. Zakonom nije precizirano koji su to akti i izveštaj koji su obavezni da se dostave upravi za trezor da bi redovno pristizala sredstva u budžet opština, AP, znači, uopšte organa lokalne samouprave, čime se ostavlja mogućnost široke zloupotrebe od strane uprave za trezor.
Ovde se u toku dana čulo za niz opština, pre svega za grad Beograd, koje su uskraćene za određena novčana sredstva, pre svega gde su u vlasti učestvovali predstavnici SRS, bilo kao većinski partneri u lokalnoj samoupravi ili manjinski, pa je bilo i demantija. Međutim, evidentno je da su najviše uskraćene baš te opštine i tu je DSS pomogla DS da dođemo do te situacije da lokalne samouprave trpe zbog toga što je neko iz neke druge opcije na vlasti u lokalnom nivou. To se odnosi na grad Beograd, jer je DS zajedno sa DSS protivustavno izmenila Statut grada Beograda neposredno, par dana pre raspisivanja lokalnih izbora i suprotno Zakonu o lokalnim izborima ukinula izbor predsednika opštine za opštine koje su u sastavu grada Beograda.
To je smišljeno urađeno ne bi li vladali u gradskim opštinama grada Beograda preko odborničkih grupa i time su direktno povredili Zakon o lokalnim izborima, gde je izričito predviđeno da mora da se bira predsednik opštine na neposrednim izborima.
Zato se pojavljuje veliki broj problema u gradskim opštinama u Beogradu, jer nema legitimno izabranog predsednika opštine, nego su predsednici opština u isto vreme predsednici skupština opština, pravljene su neprincipijelne koalicije, smenjivale su se vlasti na lokalnom nivou, pravljene su raznorazne kombinacije, čime su najviše oštećeni sami građani koji žive na tim opštinama.
Generalno gledano, ceo Predlog zakona koji je pred nama daje prevelika ovlašćenja ministru finansija, tako da bi moglo da se kaže da ukoliko dođe do sukoba između ministra Dinkića i zakona, da će se primenjivati ministar Dinkić, jer je on sebe stavio iznad ovog zakona i drugih zakona i preuzeo apsolutno svu vlast u Srbiji.

U članu 15. Predloga ovog zakona predviđena je izmena tarifnog broja 20. u kome je do sada bilo predviđeno da se plati administrativna taksa za zahtev za produženje važenja ekološke dozvole u iznosu od 12.750 dinara. Izmenama i dopunama ovog zakona ta taksa se povećava na 30.000 dinara, znači dva i po puta se povećava iznos taksi. To je 250% povećanje i potpuno je nejasno zbog čega je Vlada posegla za ovako velikim povećanjem administrativne takse koja se tiče izdavanja ekoloških dozvola.
U obrazloženju Predloga zakona Vlada nije pominjala uopšte ovako enormno povećavanje administrativnih taksi za produžavanje ekoloških dozvola, nego je navela kao razlog da je na predlog Ministarstva nauke i zaštite životne sredine trebalo usaglasiti ovaj zakon o administrativnim taksama sa grupom zakona, četiri zakona koja su prošle jeseni doneta iz oblasti ekologije, zato što je došlo do krupnih terminoloških promena, pa zbog tih terminoloških promena treba usaglasiti ovaj Zakon o administrativnim taksama.
Međutim, suština je u tome da je došlo do povećanja visine administrativnih taksi za 250%, a mnogo je manje važno da li će se terminološki uskladiti ovaj zakon o administrativnim taksama sa grupom zakona, četiri zakona koja su doneta prošle jeseni, iz oblasti životne sredine.
U predloženom tekstu izmena i dopuna Zakona o administrativnim taksama navodi se: "za zahtev za produženje važnosti integrisane dozvole na zahtev operatera", potpuno jedna konfuzna formulacija koja ne odgovara ni duhu našeg jezika, niti je razumljiva za običnog građanina koji bi hteo da podnese zahtev za produženje važenja neke ekološke dozvole iz neke oblasti privređivanja.
Uvode se termini sa obrazloženjem da je naše zakonodavstvo u obavezi da uskladi terminološki naše propise sa propisima Evropske unije i da je to po preporukama Evropske unije obavezno u oblasti životne sredine. To je urađeno i u ovim zakonima koji su doneti prošle jeseni, ova četiri zakona.
Vlada je bila u dilemi da li da ide sa jednim opštim zakonom o zaštiti životne sredine, a da podzakonskim aktima uređuje posle konkretne probleme koji se javljaju u vezi sa zaštitom životne sredine ili da ide sa zakonskom regulativom da sa četiri zakona pokrije apsolutno celu oblast zaštite životne sredine. Ona se opredelila za ovaj drugi model, ali je potpuno van našeg pravnog sistema i poimanja našeg jezika jedna rogobatna rečenica kao što je – zahtev za produženje važnosti integrisane dozvole na zahtev operatera. Malo ko će moći to da razume i da prevede na srpski jezik šta to konkretno znači.
Suština je u tome da mi imamo naloge od Evropske unije da u određenim privrednim granama moramo propise iz oblasti ekologije i životne sredine da uskladimo sa propisima EU i da tehnički unapredimo i osposobimo našu privredu da može na odgovarajući način, znači prema standardima EU, da štiti životnu sredinu, tako da je npr. za energetiku rok za usklađivanje propisa i tehničke opremljenosti zaštite životne sredine do 2015. godine, za drvnu industriju do 2012. godine itd. To ne znači da mi u naše zakone treba da unosimo tako rogobatne izraze, koji apsolutno nisu u duhu našeg jezika i koji su krajnje nerazumljivi.
Na kraju, u stavu 2. ovog tarifnog broja – za zahtev za prestanak važenja integrisane dozvole na zahtev operatera plaća se taksa od 20.000 dinara. Potpuno je nejasno zašto bi neko ko ne želi više da mu važi ta dozvola plaćao bilo kakvu taksu. Jednostavno, protokom vremena njemu će ta dozvola sama prestati da važi i nema potrebe apsolutno da plaća bilo kakvu taksu, a ponajmanje 20.000 dinara.
U celini gledano, ceo ovaj predlog izmena i dopuna Zakona o administrativnim taksama je enormno povećao administrativne takse i opteretiće ionako tanke budžete, kako građana tako i naše privrede.

Dame i gospodo, ovim amandmanom članom 77. Predloga zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, predviđena je izmena da se, između ostalog, poreska opomena uručuje u roku i da je dejstvo poreske opomene u roku od pet dana i da je poreski obveznik dužan da plati svoje obaveze, neizmirene obaveze u roku od pet dana, usko je vezano sa članom 77. koji reguliše početak postupka prinudne naplate poreza.
Poreska administracija je ovim proširila svoje ovlašćenje, uvela je isuviše strogu i rigoroznu kontrolu i prinudnu naplatu spornih neisplaćenih obaveza, jer samom opomenom koju uručuje poreska administracija poreskom obvezniku, ne znači u isto vreme da je poreski obveznik i dužan da plati tu opomenu. Moguća je greška, da postoji greška u obračunu naplate poreza, pa prema tome ni poreski obveznik ne bi bio dužan da plati to.
Međutim, pooštravanjem propisa iz ove oblasti i izmenama i dopunama ovog zakona pokušalo se uvođenje još rigoroznijih mera prema poreskim obveznicima, kao da je predlagač ovog zakona, Vlada pošla od pretpostavke da su svi poreski obveznici kriminalci i lopovi koji unapred žele da utaje porez prema državi, a država je ta koja treba da ih uhvati. Oni unapred znaju da ljudi koji se bave određenim delatnostima imaju nameru da prikriju porez, a država je ta koja će da ih otkrije i rigorozno kazni primenom određenih mera, kao što je, zabrana obavljanja delatnosti, visokim novčanim kaznama, plenidbom robe itd.
Sve te mere koje su predviđene izmenama i dopunama ovog zakona neće pomoći privrednim subjektima, već, naprotiv, otežaće im sam posao i sam rad. Pogotovu, to će se videti u kasnijim amandmanima kod instituta zabrane obavljanja delatnosti. Tu je isto produžen rok sa 30 na 60 dana, tako da je potpuno nejasno da neko ko nije izmirio svoje poreske obaveze bude kažnjen da ne radi 30 dana, a sada mu se to povećava na 60 dana, kao da će time ubuduće bolje izmirivati svoje poreske obaveze.
Logično je upravo obrnuto, treba mu dozvoliti da radi. Ako je napravio neki poreski prekršaj, treba ga kazniti novčano zbog toga. Država mora da vodi računa o tome da svi prema svojoj ekonomskoj snazi ispunjavaju svoje poreske obaveze.
Ne može država da zabrani nekome da obavlja neku delatnost, a da pri tome od njega traži da plaća porez. To su dve stvari koje isključuju jedna drugu. Jednostavno su nespojive jedna sa drugom.
Što se tiče konkretno člana 77. koji je u vezi sa članom 71. jer obuhvata ceo postupak prinudne naplate, počev od opomene, pa do donošenja rešenja o prinudnoj naplati i samog postupka, tu se i dalje pooštravaju uslovi.
Na kraju stava 2. navodi se šta sve rešenje treba da sadrži: osnov poreskog duga, njegove preostale neplaćene iznose, obračunata kamata je tu i, na kraju se navodi da, to rešenje treba da sadrži to obaveštenje o svojim pravima u postupku prinudne naplate.
Mislim da je ovaj poslednji deo stava 2. ciničan, jer apsolutno nikakvih prava nema poreski obveznik, pogotovu što se to vidi i u stavu 3. gde rešenje o prinudnoj naplati poreza postaje izvršno danom dostavljanja. Znači, istog dana kada mu je dostavljeno rešenje o prinudnoj naplati, ono postaje izvršno.
Žalba je ustavna kategorija i Ustav Srbije dozvoljava u svim postupcima dvostepenost i postoje izuzeci, ali oni su restriktivne prirode i oni bi trebalo samo da budu izuzeci izuzetaka. Međutim, u ovom zakonu je to pravilo, prinudno se izvrši naplata, pa se ti posle žali, pa ako se ne usvoji žalba u drugostepenom postupku, vodićeš upravni spor, pa će to trajati dve, tri ili pet godina. Ako se nekim slučajem dokaže da ste bili u pravu u tom poreskom postupku, dok vam vrate te pare, te pare će biti obezvređene, jer neće biti vraćene sa onom kamatom koja će pokriti realni rast troškova života i inflacije koja će biti u tom periodu.
Pored ovih mera koje se tiču prinudne naplate, zaplene robe, zabrane obavljanja delatnosti, mislim da se poreska vlast izdigla iznad svih drugih grana vlasti, izvršne, sudske i zakonodavne i postala vlast za sebe. Mislim da je ministar finansija najviše doprineo tome da ovim paketom poreskih i zakona, koji se tiču finansija, sebe i svoje Ministarstvo izdigao iznad izvršne, sudske i zakonodavne vlasti i pokušava da stavi pod kontrolu ceo finansijski sistem.
Mislim da je amandman SRS, koji zastupam ovde, ispravan, da ga treba prihvatiti i da je postojeće rešenje sigurno bolje nego što je predloženo u izmenama i dopunama ovog zakona.

Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 27. vrše se izmene člana 131. osnovnog Zakona, koji reguliše mere privremene zabrane obavljanja delatnosti u toku poreske kontrole.
Predlogom izmena i dopuna ovog zakona predviđena je mera zabrane obavljanja delatnosti u trajanju do 60 dana. U trenutno važećem Zakonu, predviđena je ta mera sa rokom trajanja do 30 dana, a ovim izmenama se predviđa povećanje do 60 dana.
To su isuviše velika ovlašćenja za poreskog inspektora koji vrši kontrolu. U osnovnom tekstu zakona navedene su četiri situacije u kojima poreski inspektor može da izrekne tu meru zabrane obavljanja delatnosti do 60 dana. Između ostalog, tu se navodi – u toku poreske kontrole inspektor može izreći ovu zbranu ako preduzetnik nema verodostojne isprave i dokumentaciju prilikom pružanja svojih usluga i prodaje roba. Ta dokumentacija može biti i u sedištu preduzeća, pogotovo kod preduzeća koja imaju svoje poslovne jedinice širom zemlje. Znači, ako preduzeće ima maloprodaju, veleprodaju, razgranatu mrežu svojih organizacionih jedinica po zemlji i moguće je da ta dokumentacija ne bude na jednom mestu, nego da bude difuzno raspoređena. To ne znači da treba izricati ovako rigoroznu meru kao što je zabrana obavljanja delatnosti.
Drugi razlog je neuplaćivanje dnevnog pazara, treći razlog je angažovanje lica koja nemaju ugovor o radu. Tu se prepliću ingerencije poreskog inspektora i inspektora rada koji vrši kontrolu da li svi zaposleni u nekom privrednom subjektu imaju ugovor o radu ili drugi pravni osnov da bi obavljali svoj posao u tom preduzeću. Ne vidim razlog zašto bi to poreski inspektor utvrđivao i izricao jednu takvu rigoroznu meru, kao što je zabrana obavljanja delatnosti do 60 dana. Četvrti razlog je ako se promet roba i usluga ne registruje preko fiskalne kase.
Svi razlozi koji su navedeni u osnovnom tekstu zakona, gde je samo došlo do pooštravanja mere prestanka vršenja delatnosti i povećano sa 30 na 60 dana, su suviše strogi za privredne subjekte, bespotrebni i njima otežavaju posao. Sve to može da se reguliše, prvo, ako su u pitanju blaži oblici prekršaja i privrednih prestupa, reguliše opomenama, a ako su u pitanju teži oblici, mogu da se reguliši novčanim kaznama. Sama mera zabrane vršenja delatnosti otežava privrednom subjektu njegovo poslovanje i on će sigurno pretrpeti ogromnu materijalnu štetu zabranom vršenja delatnosti, tako da mu dodatna novčana kazna apsolutno ne treba, jer je dovoljno kažnjen time što neće moći svoju osnovnu privrednu delatnost da obavlja u roku do 60 dana.
Ovakvim poreskim postupkom i ovakvom poreskom administracijom se ne pomaže privrednim subjektima, već naprotiv, odmaže i dovode se, neki put neopravdano, u izuzetno težak položaj. To ne znači da poreske obveznike treba pustiti da rade šta hoće. Naravno da mora da postoji poreska disciplina, da poreski obveznici moraju da plaćaju porez prema svojoj ekonomskoj snazi. Država mora rigorozno da kontroliše da li se uredno plaća taj porez, ali država ne sme da bude ni jednog trenutka smetnja za privredne subjekte da oni nesmetano obavljaju svoju privrednu delatnost. Ovim produžavanjem roka zabrane vršenja delatnosti do 60 dana, direktno država utiče na poslovanje privrednih subjekata.
Pored toga, u stavu 2. Predloga izmena i dopuna zakona je predviđena zabrana vršenja delatnosti poreskom obvezniku, koja se izriče i za poslovne prostorije poreskog obveznika, u kojima se u toku poreske kontrole utvrde nepravilnosti. Tu se pojavljuje problem. Ukoliko preduzeće ima svoje poslovne jedinice u više gradova, sedište se nalazi u jednom mestu, (poslovne jedinice se nalaze u više gradova) može da se desi situacija da tokom poreske kontrole inspektor utvrdi određene nepravilnosti u samom sedištu privrednog subjekta.
Ukoliko bi se doslovno primenio stav 2. zabranilo bi se vršenje delatnosti sedištu preduzeća, a da bi poslovne jedinice mogle da rade, što je nelogično. Takav privredni subjekat ne bi mogao da funkcioniše, ukoliko bi poslovne jedinice nastavile da rade, a sedištu privrednog subjekta bila određena mera privremene zabrane obavljanja delatnosti.
Mislimo da su ove mere izuzetno restriktivne prema privrednim subjektima i ništa im neće pomoći. Efekti naplate poreza će biti vrlo mali u odnosu na stepen zaprećenih sankcija koje su predviđene ovim zakonom. Sankcije mogu do jedne određene granice da imaju efekte i da donese određene rezultate, a kada se pređu te granice, onda one postanu kontraproduktivne i ne donose one efekte koje je predlagač imao u vidu kada je predlagao izmene i dopune ovog zakona. Zato smatramo da je bolje već postojeće rešenje nego ovo koje je predloženo izmenama i dopunama i smatramo da treba prihvatiti amandman SRS.

Dame i gospodo narodni poslanici, u obrazloženju Predloga ovog zakona, kao razlozi za izmene i dopune ovog zakona, navedeno je da je inflacija od zadnje promene ovog zakona 2002. godine do danas bila skoro 42% i da je Predlogom ovog zakona predviđeno povećanje sudskih taksi za 30%.
Međutim, za vreme Dosovske vlasti personifikovane u vlasti DS donet je Zakon o sudskim taksama, koje su tada bile enormno velike, sa obrazloženjem da te visoke takse treba da odvrate ljude koji će voditi nepotrebne sudske postupke, sa jedne strane, a sa druge strane, da će obezbediti sredstva za materijalne troškove u sudu i poboljšati materijalni položaj ljudi koji su zaposleni u pravosuđu.
Međutim, sudske takse ne smeju da budu toliko visoke da bi odvraćale građene od vođenja sudskih postupaka i uopšte traženja usluga od sudske grane vlasti. One moraju da budu pristupačne svim građanima, tako da visoke sudske takse odvraćaju građane i stavljaju ih u nemogućnost da vode odrđene sudske postupke, iako bi mogli da ostvare neka svoja prava.
Ova inflacija koja je bila u zadnje tri godine, u stvari, ona je samo dovela do realnog smanjenja vrednosti sudskih taksi i ta vrednost bi trebalo da ostane tolika, ne bi trebalo povećavati za 30%, jer i građanima nisu plate porasle za 30%, niti je zaposlenost porasla za 30%, niti su penzije porasle za 30%, tako da nema osnova da se sudske takse u ovom iznosu povećavaju, jer su one ionako do sada bile velike.
Interesantna je stvar što ću pročitati ovde, a to je, Analiza efekata zakona koju je dao predlagač, gde on navodi: "Primena rešenja predloženih u ovom zakonu, izazvaće dodatne troškove građanima, privredi, posebno malim i srednjim preduzećima, ali će istovremeno doprineti porastu prihoda u budžetu".
Prosto je neverovatno da ovakvu analizu efekta zakona stavi predlagač. Ne znamo da li se predlagač hvali sa ovim ili se žali, jer sam priznaje da će izazvati dodatne troškove i za građane i za samu privredu. Potpuno je nejasno zašto u ovako teškoj ekonomskoj situaciju dodatno otežava položaj građana i same privrede.
Što se tiče tarifnog broja 37. koji je obuhvaćen u članu 41. izmena i dopuna Zakona o sudskim taksama, tu se govori o sastavljanju pred sudom ugovora u zemljišno-knjižnim, intabulacionim i tapijskim stvarima. I tu se za 30% povećavaju usluge suda. Ta vrsta taksi, koja je uvedena za sastavljanje ugovora pred sudom, potpuno je nepotrebna, jer ljudi koji dolaze pred sud da bi sastavili neki ugovor koji je vezan za zemljišno-knjižne, tapijske ili intabulacione stvari; to su ljudi koji nemaju dovoljno para, da imaju dovoljno para, obratili bi se advokatu i platili usluge advokata koji bi im sastavio taj ugovor. Evidentno je da ti ljudi nemaju sredstava i, baš zbog toga što nemaju para da plate advokata, obraćaju se sudu i traže tu vrstu usluge – da se pred sudom sastavi ugovor koji je vezan za već pomenutu materiju.
Ovo povećanje dodatno otežava ionako težak položaj ljudi koji nemaju dovoljno sredstava da bi platili usluge advokata.
Ceo ovaj predlog je linearno predvideo povećanje od 30% svih vrsta taksi, sa obrazloženjem da će se time popraviti budžet u pravosuđu i da će se popraviti materijalni položaj. SRS je apsolutno za to da se izdvoji poseban budžet za pravosuđe, jer pravosuđe može samo da bude samostalno i nezavisno ako ima svoj budžet i ako ima svoja sredstva sa kojima može samostalno da raspolaže. Dokle god to ne bude, ono će biti vezano, pre svega, za izvršnu vlast, a delom i za zakonodavnu vlast.
Međutim, ovolikim povećanjem sudskih taksi sigurno se neće drastično popraviti materijalni položaj zaposlenih u pravosuđu, niti će se rešiti problem nazavisnosti i samostalnosti suda u odlučivanju, tako da smatramo da treba prihvatiti amandmane SRS.

Dame i gospodo narodni poslanici, Srpska radikalna stranka je skoro pre godinu i po dana dala svoj predlog poslovnika o radu Narodne skupštine Srbije. Međutim, taj predlog nije ušao u skupštinsku proceduru.
Sada smo, posle godinu i po dana rada ovog saziva parlamenta, došli u situaciju da raspravljamo o izmenama i dopunama već postojećeg Poslovnika o radu Narodne skupštine Republike Srbije.
Interesantno je da su od 1990. godine, kada je uspostavljen višestranački sistem, pa naovamo, izmene i dopune poslovnika o radu – bile sve restriktivnije, a da su se, pri tome, sve stranke koje su činile parlamentarnu većinu zaklinjale da će doneti liberalniji poslovnik o radu, kojim će se omogućiti više prava i sloboda i, u krajnjem slučaju, poštovati prava koja imaju narodni poslanici zagarantovana po Ustavu.
Međutim, desilo se sasvim obrnuto, da je svaka nova garnitura koja je dolazila na vlast i činila parlamentarnu većinu donosila sve restriktivnije poslovnike, tako da smo u periodu vladavine Demokratske stranke imali najrestriktivniji mogući Poslovnik, gde su poslanici brutalno izbacivani iz skupštinske sale i novčano kažnjavani. Vidim tu i bivšu predsednicu parlamenta Natašu Mićić, koja je imenjakinja mnogo ozloglašenije Nataše Kandić.
Ovaj predlog poslovnika samo ograničava prava poslanicima, koja se uglavnom tiču skupštinskih odbora, načina predlaganja akata koje donosi Skupština, toka sednice Skupštine i načina izglasavanja poverenja Vladi.
Donekle mogu da razumem predlagača zašto je stavio ovakav Predlog odluke o izmenama i dopunama Poslovnika o radu Narodne skupštine. Parlamentarna većina je olako obećala brzi ulazak u Evropsku uniju.
Jedan od uslova za ulazak u Evropsku uniju je, svakako, i usaglašavanje zakona sa propisima Evropske unije. Međutim, taj uslov nije dovoljan da bi se ušlo u Evropsku uniju. Postoji niz političkih i ekonomskih uslova koje ova zemlja mora da ispuni da bi postala punopravni član Evropske unije. Nekritičko donošenje na stotine akata koji su u nadležnosti ovog doma dovelo je do toga da imamo situaciju, na primer, da ovaj saziv Skupštine četiri puta menja Zakon o akcizama u zadnjih godinu i po dana. To je posledica te olako obećane brzine i nekritičkog sagledavanja zakonskih projekata koji dolaze pred ovaj dom.
Predlagač je prošle godine, pred samu novu godinu, dao izveštaj o radu ovog doma i naveo da je usvojeno 88 zakona. Međutim, svedoci smo da sledeća sednica ima 45 tačaka dnevnog reda i od toga više od polovine – izmene i dopune zakona koje je usvojio ovaj dom, što pokazuje da veliki broj zakona, usvojen na brzinu, nije dobro urađen. I vladajuća većina, i Vlada kao predlagač skoro svih zakonskih projekata uvidela je da zakoni koje je usvojio ovaj dom nisu dobri i da moraju da se menjaju.
Dakle, velika brzina nije preporučljiva i donošenje zakona i opštih akata u velikom broju nije dobar. Kvantitet ne znači da će ispuniti i onaj kvalitet koji treba zakoni i opšti akti da imaju.
Ono što bih konkretno rekao o pojedinim članovima ovog predloga odluke odnosi se, pre svega, na rad odbora, gde se uskraćuje pravo narodnim poslanicima koji nisu članovi odbora da učestvuju u radu.
Oni, po prirodi stvari, ne mogu da glasaju na sednicama odbora. Ali, ne vidim nijedan razlog zašto ne bi mogli da učestvuju u diskusiji i radu odbora. Osim toga, vrši se i ograničavanje diskusije članova odbora u trajanju od pet minuta.
Pored toga, daje se predsedniku Narodne skupštine jedno ovlašćenje, potpuno nejasno zbog čega, da on može sam produžiti rad Narodne skupštine posle 18,00 časova i u onim danima kada nije predviđeno da Skupština zaseda. Znači, on to može sam uraditi, bez glasanja, ako da opravdane razloge i ako ih saopšti narodnim poslanicima.
Pored toga, više puta je ovde pomenuto, da nije potreban kvorum za rad Narodne skupštine, što snižava validnost raspravljanja i odlučivanja ovog doma.
Takođe, po prvi put se pojavljuje jedna krajnje neodređena norma u poslovniku, koja se odnosi na to da predlagač zakona, "po pravilu", navodi u obrazloženju zakona i osnov u zakonodavstvu Evropske unije i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava. Potpuno je nejasno zbog čega bi se ubacivala takva norma koja u sebi sadrži "po pravilu". Šta to znači "po pravilu"? Znači da može, a ne mora.
Drugo, i Ustav Srbije apsolutno ne poznaje tu mogućnost da se predlagač poziva na pravila međunarodnog prava niti zakonodavstva Evropske unije. Ne vidi se ni kakva je razlika u predlozima zakona predlagača koji se poziva na propise Evropske unije i onih koji se ne pozivaju.
Dosta je rečeno i oko ograničenja u pogledu amandmana koja se uvode prema poslaničkim grupama, gde poslanička grupa linearno dobija po 10 minuta, bez obzira na broj poslanika koji ima u Skupštini.
Na kraju, posebno bih istakao član 21. ove odluke o izmenama i dopunama Poslovnika, gde je predviđena mogućnost odnosno regulisanje instituta izglasavanja nepoverenja Vladi.
Zakon o Vladi, koji je usvojio ovaj dom, pa je predsednik Republike vratio nazad na ponovno glasanje, te će se na ovoj sednici ponovo glasati o Zakonu o Vladi, takođe je u svojim odredbama napravio jednu grubu povredu Ustava, koja se odnosi na institut nepoverenja Vladi od strane narodnih poslanika.
Znači, dovoljno je da 20 poslanika potpiše zahtev za nepoverenje Vladi i to mora da se stavi u skupštinsku proceduru, da se otvori rasprava i glasa o tom zahtevu.
U članu 158. stav 3, koji se menja, predviđeno je da predlog za izglasavanje nepoverenja Vladi ili pojedinom njenom članu, na obrazloženi predlog ovlašćenog predlagača, može da uđe u skupštinsku proceduru pod uslovom da sednici prisustvuje najmanje 126 narodnih poslanika.
Znači, skupštinska većina opet ograničava institut nepoverenja Vladi time što ga uslovljava prisustvom 126 poslanika u sali, da bi uopšte moglo da se raspravlja i glasa o nepoverenju Vladi.
Institut nepoverenja Vladi je ustavna kategorija i Ustav je predviđa kao takvu. Ne može ovaj dom da odlučuje o tome da li će se stavljati na dnevni red nepoverenje Vladi ili neće. Jednostavno, mora.
Ovom odredbom vladajuća većina, u stvari, hoće da proveri i vidi da li Vlada još uvek ima podršku ili ne. Ukoliko u sali nema 126 poslanika jednostavno se neće staviti na dnevni red nepoverenje Vladi, i time vladajuća većina zna da ima još uvek većinu i Vlada ostaje da vlada, a ukoliko se pojavi u sali 126 poslanika, automatski se zna da je Vlada izgubila poverenje u ovom domu.
Međutim, institut ispitivanja poverenja Vladi ne može da zavisi od toga da li će u sali biti 126 ili ne znam koliko poslanika. Jednostavno, po slovu Ustava, ta tačka dnevnog reda mora da se stavi na dnevni red i mora da se raspravlja o nepoverenju Vladi.
Ovim, na jedan neobjašnjiv način, skupštinski dom sebe stavlja u jedan podređen položaj prema izvršnoj vlasti, prema Vladi i daje joj zaštitu zato što premijer i članovi Vlade nemaju obavezu da polože račun o svom radu pred ovim domom.
Institut nepoverenja Vladi, znači, zahtev za izglasavanje nepoverenja Vladi ne mora obavezno da prouzrokuje i pad Vlade. Jednostavno, opozicija ima pravo da postavi to pitanje, da bi kritikovala rad Vlade i da bi građani bili upoznati sa stavovima opozicije. Prevashodno je taj zahtev za izglasavanje nepoverenja Vladi i usmeren u tom pravcu, da bi opozicija pred biračima mogla da iznese svoje stavove i kritički se osvrne na rad Vlade.
Na kraju bih rekao da veliki broj amandmana, 32 amandmana, koji su uloženi od skoro svih poslaničkih klubova prema ovoj izmeni i dopuni Poslovnika, ukazuje da je ovaj dom daleko od konsenzusa povodom ovog akta, koji je najvažniji akt za ovaj dom, jer reguliše rad i proceduru u ovom domu. Mislimo da nije u redu da skupštinska većina nameće svoju volju na silu za jedan akt koji, faktički, reguliše rad svih nas koji smo u ovom domu.
Zato, smatram da je predlagač trebalo, prvo, da usaglasi stavove sa svim poslaničkim klubovima, pa onda da izađe sa ovakvim predlogom izmene odluke o Poslovniku.
Srpska radikalna stranka neće glasati za ovako predložene izmene i dopune Poslovnika o radu Narodne skupštine. Smatramo da smo uradili mnogo bolji predlog Poslovnika o radu. Međutim, ovaj dom nije imao sluha za to. Zahvaljujem na pažnji.

Dame i gospodo, ovim amandmanima na Ustavnu povelju pokušano je da se popravi nešto što je uradio predsednik državne zajednice Srbija i Crna Gora Svetozar Marović. On je imao obavezu, prema Ustavnoj povelji, da raspiše neposredne izbore za Skupštinu Srbije i Crne Gore. Iz nepoznatih razloga to nije uradio. Došlo se u jednu situaciju iz koje nije moglo da se izađe drugačije, nego da opet međunarodna zajednica arbitrira, da se pojavljuje Havijer Solana, koji će nam rešavati unutrašnje probleme.
Članom 20. Ustavne povelje, i članom 9. Zakona o sprovođenju Ustavne povelje predviđeno je da se posle dve godine rada Skupštine državne zajednice raspišu neposredni izbori za izbor poslanika u Skupštini državne zajednice. Taj rok je propušten i time je Svetozar Marović direktno prekršio Ustavnu povelju.
Članom 31. Ustavne povelje predviđen je postupak za razrešenje predsednika državne zajednice Srbija i Crna Gora, to je situacija kada predsednik državne zajednice prekrši Ustavnu povelju. Organ koji je nadležan za ocenu da li je prekršena Ustavna povelja je sud državne zajednice, a postupak pokreće Skupština. Niti je Skupština pokrenula postupak, niti je sud državne zajednice raspravljao o tome da li je predsednik državne zajednice prekršio Ustavnu povelju ili nije.
Da bi se izašlo iz ove situacije, krenulo se sa amandmanima na Ustavnu povelju, na član 20. Ustavne povelje, da bi se omogućilo kakvo-takvo legitimno delovanje Savezne skupštine. Međutim, ovim amandmanom nije predviđena retroaktivnost. Znači, ne pokriva se period od marta meseca do dana usvajanja ovih amandmana, tako da je sadašnji status Skupštine državne zajednice potpuno nelegitiman.
Još je veći paradoks taj što je Zakonom o sprovođenju ovih amandmana I i II predviđeno da mandat predsednika državne zajednice traje do neposrednih izbora poslanika iz država članica. Teoretski gledano, moguće je da se u Srbiji sprovedu parlamentarni izbori 2007. godine u oktobru, a predsednik državne zajednice je stupio na dužnost u martu mesecu 2003. godine, što znači da bi mu mandat trajao preko četiri i po godine.
Članom 29. Ustavne povelje predviđeno je da mandat predsednika državne zajednice traje četiri godine. Došli bismo onda u paradoksalnu situaciju da se ovim nemuštim i loše napisanim amandmanima faktički produžava mandat predsednika državne zajednice.
Pored toga, nepostojanjem skupštine apsolutno nema nikakve odgovornosti ni predsednika državne zajednice, ni Saveta ministara, jer je članovima 28. i 37. Ustavne povelje predviđeno da i predsednik državne zajednice i Savet ministara odgovaraju Skupštini državne zajednice.
Ovim je Svetozar Marović, na jedan tih način, nečinjenjem, izvršio državni udar, preuzeo je ingerencije koje mu ne pripadaju prema Ustavnoj povelji i raspustio najvažniji organ državne zajednice, a to je Skupština državne zajednice Srbija i Crna Gora. Hvala.

Povređen je član 28. Poslovnika, koji predviđa da predsednik Narodne skupštine vrši poslove predviđene Ustavom, predsedava sednicama Narodne skupštine, stara se o primeni Poslovnika Narodne skupštine, stara se o blagovremenom i usklađenom radu radnih tela itd.
Primena instituta nepoverenja Vladi je ustavna kategorija i predmet regulisanja Poslovnika o radu Narodne skupštine, tako da ne postoji mogućnost arbitriranja i odlučivanja o tome da li će se raspravljati o nepoverenju Vladi ili neće.
Član 93. stav 4. Ustava decidirano reguliše da mora da se sprovede glasanje o nepoverenju Vlade Srbije u roku ne kraćem od tri dana.
Poslovnik takođe predviđa raspravu o nepoverenju Vlade u roku ne kraćem od tri dana, i ne dužem od 15 dana. Međutim, to je već elaborirano i rečeno za ovom govornicom.
Samo bih hteo da podsetim vladajuću većinu, pošto vidim da su neobavešteni, da su juče usvojili Zakon o Vladi. To ste vi gospodo usvojili, gde ste sami predvideli da će se glasati o nepoverenju Vladi u roku ne kraćem od tri dana i ne dužem od 15 dana. Ako vi ne želite tu raspravu, ne znam kako ćete primenjivati taj zakon o Vladi koji ste juče usvojili. To ste vi gospodo iz vladajuće većine usvojili i ne znam zbog čega bežite od rasprave o nepoverenju Vladi, kada ste tim zakonom to sami predvideli. Vi izgleda nemate nameru uopšte da primenjujete taj zakon o Vladi koji ste juče, pre nepunih 12 sati, usvojili.

Dame i gospodo narodni poslanici, naslov iznad člana 18. Predloga zakona reguliše situaciju kada se u skupštinskoj proceduri pokreće pitanje poverenja Vladi od strane narodnih poslanika. Ono što je sporno u ovom članu jeste da Vlada hoće da preuzme regulisanje onih stvari koje su u isključivoj nadležnosti Skupštine.
Ovde nije pitanje skupštinske većine ili skupštinske manjine, pitanje je Skupštine kao zakonodavnog tela koje ne bi smelo da dozvoli to da Vlada nameće zakonsko rešenje, koje mi moramo da usvojimo u parlamentu, kojim bi se regulisao postupak Narodne skupštine u slučaju postavljanja pitanja poverenja Vladi.
Postupak izglasavanja nepoverenja Vladi i predsedniku Vlade regulisan je Poslovnikom Narodne skupštine, i to članovima od 198. do 203, gde je predviđeno da se zahtev 20 narodnih poslanika može proslediti predsedniku Narodne skupštine. U Predlogu zakona je navedeno da se predlog stavlja Narodnoj skupštini. Međutim, Narodna skupština može da bude: potpredsednici Narodne skupštine, sekretar Narodne skupštine, stručne službe Skupštine, a Poslovnikom o radu Narodne skupštine precizno je predviđeno da se zahtev za izglasavanje nepoverenja Vladi ili predsedniku Vlade daje u pismenoj formi, sa obrazloženjem, i to predsedniku Narodne skupštine.
U stavu 2. je predviđeno da od podnošenja predloga do glasanja o nepoverenju ne može proći manje od tri ni više od 15 dana. Međutim, u članu 199. Poslovnika Narodne skupštine predviđeno je da rasprava o nepoverenju Vladi i nepoverenju predsedniku Vlade može početi ne pre tri i ne kasnije od 15 dana. To su dve potpuno različite situacije.
Vlada pokušava na ovaj način da obaveže Skupštinu da mora da donese odluku o nepoverenju ili poverenju Vladi u roku od 15 dana, što je potpuno u suprotnosti sa onim što je regulisano Poslovnikom Narodne skupštine. Mislimo da Vlada pokušava ovim zakonom da reguliše proceduru koja je isključivo u nadležnosti Narodne skupštine, pokušava da preuzme ovlašćenja koja joj ne pripadaju ni po Ustavu, a ne bi smelo da joj pripadaju ni po ovom zakonu o Vladi.
Mislimo da je ovaj član 18. Predloga zakona o Vladi u potpunosti neprihvatljiv i da je to u domenu nadležnosti isključivo Narodne skupštine. Trebalo bi da se to reguliše Poslovnikom Narodne skupštine i eventualno budućim zakonom, koji će se doneti, o radu Narodne skupštine.

Dame i gospodo, u članu 19. reguliše se pitanje poverenja Vladi. Institut poverenja Vladi je ustavna kategorija i regulisana je članom 93. stav 5. Ustava Republike Srbije, gde je predviđeno da Vlada može staviti pitanje poverenja pred Skupštinu Srbije. Doduše, institut nije precizno regulisan, samo se pominje kao mogućnost. Međutim, Ustav ne određuje bliže uslove pod kojima se postavlja pitanje poverenja od strane Vlade.

Poslovnikom Narodne skupštine Republike Srbije, član 200. stav 4, predviđena je procedura oko izglasavanja poverenja vladi. Tu je predviđeno da od dana podnošenja predloga pa do otpočinjanja rasprave ne može proći manje od tri ni više od 15 dana. Ovde je predviđeno, Predlogom zakona, u stavu 2. da do glasanja o poverenju ne može proći manje od pet ni više od 20 dana. Predlagač je pokušao da nametne ovom domu sasvim druge rokove od onih rokova koji su predviđeni Poslovnikom o radu Narodne skupštine.

Suštinska razlika između ovog predloga zakona i onoga što je regulisano Poslovnikom o radu Narodne skupštine je u tome što Poslovnik predviđa otvaranje rasprave u roku ne kraćem od tri dana i ne dužem od 15 dana, ali ne utvrđuje rok u kome mora da se izvrši glasanje o poverenju Vladi. Zakonom je predviđeno da od podnošenja predloga do glasanja o poverenju Vladi ne može proći manje od pet ni više od 20 dana.

Znači, Vlada pokušava ovim zakonom da reguliše materiju koja je isključivo vezana za ovaj dom i ono što je u isključivoj nadležnosti zakonodavne vlasti.

Vrhunac svega je stav 4, po kome vlada kojoj nije izglasano poverenje može podneti ostavku. Mislim da to ne postoji ni u jednom zakonu, ni u jednom ustavu jedne civilizovane i demokratske zemlje. Vlada može uvek, u svako doba dana i noći da podnese ostavku. Ne treba joj uopšte skupštinska procedura, ne treba uopšte da traži mišljenje od Skupštine da li će da podnese ostavku ili neće. To je njeno pravo i ona to može da uradi u svako doba dana i noći.

Krajnje je licemerno da vlada koja nije dobila 126 glasova u Skupštini bira da li će da podnese ostavku ili neće. Mislim da ona automatski gubi svoj mandat, jer je izgubila poverenje skupštinske većine od 126 poslanika i nemoralno je da se ostavlja vladi koja nema podršku skupštinske većine da odluči o tome da li će i dalje vladati ili neće.

Evidentno je da ovim predlogom zakona, ne samo u članu 19. nego u nizu članova ovog predloga zakona, Vlada pokušava da reguliše rad Skupštine Srbije, što je apsolutno nedopustivo i u suprotnosti je kako sa Ustavom Srbije, tako i sa Poslovnikom o radu Narodne skupštine Republike Srbije.