Dame i gospodo, Predlogom zakona je predviđeno da se obustava zarade za plaćanje sindikalne članarine vrši tako što će zaposleni davati pismenu izjavu o tome da li mu se odbija sindikalna članarina ili ne.
S obzirom da sindikati imaju pristupnice, a čiji elementi su ime i prezime zaposlenog, matični broj, adresa, naziv poslodavca kod koga rade, naziv sindikalne organizacije kojoj pristupaju, izjava o prihvatanju statuta, znači, da je zaposleni prihvatio statut i program sindikalne organizacije, kao i njegov lični potpis, sasvim su dovoljni elementi na osnovu kojih je poslodavac u obavezi da odbija sindikalnu članarinu i da prebacuje sredstva na odgovarajući račun sindikalne organizacije.
Svi zaposleni koji pristupaju određenoj sindikalnoj organizaciji upoznati su sa programom i statutom sindikata. Svi sindikati u svom statutu predviđaju obavezu plaćanja članarine, pa ne vidim ni jedan jedini razlog zašto bi zaposleni morali da potpisuju posebne izjave kojim bi se davao nalog poslodavcu da vrši prebacivanje sredstava.
Takođe, u članu 123. Predloga ovog zakona predviđena su tri načina obustave zarada zaposlenih od strane poslodavca: jedan je po sili zakona, drugi način je sudskom odlukom i treći način je izjavom samog zaposlenog, znači, da mu se vrši obustava dela zarade. Sama pristupnica, popunjavanje sindikalne pristupnice i pristupanje sindikatu u isto vreme znači i pristanak na to da se plaća članarina određenom sindikatu.
S obzirom da je skoro vršeno ponovno učlanjavanje i provera reprezentativnosti sindikata, i da su sindikati morali ponovo da izvrše učlanjavanje da bi utvrdili tačan broj predstavnika sindikata, ovim dodatnim izjavama bi samo iskomplikovali posao, a kako samim sindikatima, pa tako i zaposlenima i poslodavcima.
Mislimo da je amandman potpuno na mestu, da je sasvim dovoljna pristupnica sindikatu kao osnov za obustavu članarine i prebacivanje sredstava sindikatu kome je pristupio zaposleni. Mislim da treba ovaj amandman prihvatiti, jer pojednostavljuje celu proceduru oko naplate članarine.

Dame i gospodo, Predlogom ovog zakona predviđena je odredba u članu 76. da se vrši nadoknada radniku ukoliko dođe do situacije da radnik krivicom poslodavca nije u mogućnosti da koristi godišnji odmor koji mu je zakonskim pravom zagarantovan i zagarantovan svim međunarodnim konvencijama, pre svega preporukama MOR-a i direktivama Saveta Evrope.
Ovim amandmanom se htelo da se ispravi nepravda prema radnicima koji nisu mogli da koriste godišnji odmor krivicom poslodavca i Predlogom zakona je faktički oštećen radnik time što je predviđeno da ukoliko radnik ne može da koristi godišnji odmor krivicom poslodavca naknadu prima u visini osnovne zarade. Međutim, s obzirom da nema krivice radnika u tome što nije mogao da koristi godišnji odmor, on se faktički kažnjava time što prima samo osnovnu zaradu, a ne onu zaradu koju bi ostvario da je radio.
Tu su bila tri amandmana. Jedan amandman je uložila Socijalistička partija, drugi SPO-NS i treći SRS. Vlada je prihvatila amandmane SPS i SPO-NS, gde su oni tražili da se nadoknada za neiskorišćeni godišnji odmor krivicom poslodavca utvrdi u visini prosečne zarade u prethodna tri meseca.
Amandmanom SRS predviđene su alternativno dve mogućnosti, što je po našem mišljenju povoljnije za radnika, tako da radnik može da bira između dve opcije. Jedna je da prima naknadu prosečne zarade u prethodna tri meseca ili naknadu zarade koju bi ostvario da je koristio godišnji odmor. Znači, ostavljena je alternativna mogućnost radniku da koristi jednu ili drugu mogućnost, u zavisnosti od toga koja je od tih mogućnosti povoljnija za radnika, tako da mislimo da je ovaj amandman povoljniji za radnike nego ova dva amandmana koje je usvojila Vlada.

Poslanik sam ispred SRS, Vojislav Milajić.
Što se tiče tvrdnje ministra da je država postavila zahtev u smislu da udruženja poslodavaca i sindikalne organizacije moraju po svom unutrašnjem ustrojstvu da budu demokratske, nije tačno nego je obrnuto. U obrazloženju Vlade zbog čega se odbija amandman na čl. 6. i 7. piše doslovno sledeće: "Pojam udruženja poslodavaca u Predlogu zakona utvrđen je u skladu sa zahtevima socijalnih partnera, odnosno predstavnika udruženja poslodavaca koji su učestvovali u pripremi ovog zakona i koji su zahtevali da se udruženje poslodavaca definiše i kao demokratska organizacija."
Znači, potpuno je obrnuta stvar. Nije država postavila zahtev udruženjima poslodavaca i sindikatima da moraju po unutrašnjem ustrojstvu da budu demokratski organizovani, nego obrnuto, udruženja poslodavaca su postavila ultimativno ministarstvu i državi zahtev da u čl. 6. i 7, a ovde konkretno pošto se odnosi na uniju poslodavaca, stoji da su oni demokratska organizacija.
Stvari su potpuno obrnute. Što se tiče reprezentativnosti, reprezentativnost sindikata i udruženja poslodavaca se utvrđivala tako što je obezbeđenju naloženo ko može da uđe u ministarstvo, a ko ne. Oni koji su određeni za to da budu reprezentativni sindikati ili predstavnici poslodavaca, koji su prošli obezbeđenje, oni su utvrđeni kao reprezentativni predstavnici, a oni koji nisu mogli da prođu obezbeđenje, oni nisu mogli da budu reprezentativni predstavnici. To je samo radi istine kako se utvrđivala reprezentativnost tih poslodavaca i sindikata.

Prilikom usvajanja Zakona o parničnom postupku ovde je govoreno, u Skupštini Srbije, da će se parnični postupak ubrzati, da će se sudski postupak ubrzati, pa je i u jednom poglavlju Zakona o parničnom postupku predviđen kao poseban postupak iz radnih odnosa.
Odmah zatim je na skupštinskom zasedanju bio i Zakon o mirnom rešavanju radnih sporova, sa obrazloženjem da traju dugo sudski postupci, koji štite prava vezana za radne odnose.
Znači, Vlada je samim tim priznala da nije dobar Zakon o parničnom postupku koji je usvojila pre toga, samim tim što je donela poseban Zakon o mirnom rešavanju radnih sporova. Što se tiče ništavosti ugovora, tu treba voditi računa o uzrocima ništavosti i posledicama koje one proizvode. Zašto bi unapred dozvoljavali da nastanu sporne situacije, da nastanu ništave odredbe ugovora, koje će prouzrokovati određene štetne posledice. Potrebno je da inspekcija rada ima više ovlašćenja u tom smislu, pre svega u postupku nadzora, što je jedna od osnovnih funkcija koju vrši inspekcija rada, da bi se predupredile štetne posledice ništavih ugovora.
Ukoliko dozvolimo da odredbe ništavog ugovora proizvode određeno vreme pravna dejstva, one će samim tim napraviti i određenu štetu. To sve treba dokazivati na sudu, da li su odredbe ugovora ništave, i ako jesu, koju su štetu proizvele pre svega za radnike. I ovaj zakon o radu pre svega je namenjen radnim ljudima i onim ljudima koji žive od svog rada, a nije namenjen vlasnicima kapitala. Njegova prevashodna funkcija treba da zaštiti ljude koji žive od svog rada, a ne one koji žive od kapitala.

Dame i gospodo, trenutno važeći zakon koji je donela DS još 2001. godine na način sa kojim je...

Dame i gospodo, trenutno važeći zakon koji je donela DS još 2001. godine, a koji je bio katastrofalan za najšire slojeve zaposlenih ljudi, a kao što je široj javnosti poznato donet je na jedan skandalozan način glasanjem poslanika iz Soluna, poslanika koji nije fizički bio prisutan u Narodnoj skupštini.
Taj zakon nije ni legitiman ni legalan. Po svojoj suštini je katastrofalan za najšire slojeve stanovništva. DS je uništila najšire slojeve radništva za protekle tri godine, poslala na biro na stotine hiljada ljudi i zaposlenih. Ovim predlogom zakona je pokušano da se popravi ono što je uradila DS.
Ovaj zakon spada u sistemske zakone koji treba da donesu promene i bolji život za najšire slojeve stanovništva, da donekle reši problem viška zaposlenih i posredno da reši problem zapošljavanja, onih koji trenutno nemaju posla.
Ovde ću se samo osvrnuti na deo zakona koji se odnosi na rešavanje problema viška zaposlenih, a to su članovi do 153. do 160. Predloga zakona, gde je predviđeno da je poslodavac dužan da donese program rešavanja viška zaposlenih, ako zbog tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena u periodu od 30 dana dođe do prestanka potrebe za radom, pa sada tu navode tri situacije.
Može se otpustiti deset radnika i više u preduzećima koji imaju zaposlenih od 20 do 100 radnika, 10% zaposlenih za preduzeća koja imaju od 100 do 300 zaposlenih i 30 i više radnika u preduzećima koja imaju više od 300 zaposlenih.
Predlogom zakona je predviđeno da će se podvesti pod pojam viška zaposlenih i otpuštanja viška zaposlenih ako se otpusti više od 20 ljudi u roku od 90 dana, bez obzira na veličinu preduzeća.
Predviđeno je da poslodavac mora da donese program za rešavanje viška zaposlenih. Poslodavac je dužan da taj program dostavi reprezentativnom sindikatu i Nacionalnoj organizaciji za zapošljavanje, u roku od osam dana, s tim što reprezentativni sindikat treba da svoje mišljenje o tome, a Nacionalna organizacija za zapošljavanje treba da ponudi projekat za rešavanje tog programa, i to sve u roku od 15 dana.
Kada poslodavac dobije mišljenje i predlog mera kojima treba da se reši taj problem, dužan je da u roku od osam dana da odgovor reprezentativnom sindikatu i Nacionalnoj organizaciji za zapošljavanje. Posle te silne prepiske između poslodavca sa jedne strane i sa druge strane sindikata i Nacionalne organizacije za zapošljavanje, naravno, sledi prestanak radnog odnosa tih ljudi koji su označeni kao višak zaposlenih.
Predlagač zakona se sam pozvao na Direktivu Saveta Evropske unije 98/59 od 20. jula 1998. godine, gde je regulisano kolektivno otpuštanje. To je njihov naziv, a odnosi se, u stvari, na višak zaposlenih.
Uslovi za otpuštanje su vrlo slični, ali nisu identični. I oni to vezuju za veličinu preduzeća i broj zaposlenih, kada će se smatrati nešto kolektivnim otpuštanjem ili ne, tako da i oni predviđaju da za firme od 20 do 100 ljudi deset i više otpuštenih radnika smatraće se kolektivnim otpuštanjem; za firme od 100 do 300 je 10%, a za firme koje imaju preko 300 zaposlenih preko 30 onih koji se otpuštaju.
Međutim, po Direktivi Saveta Evropske unije takođe je predviđeno da će se pojedinačno otpuštanje pet i više radnika smatrati kolektivnim otpuštanjem, što nije predviđeno ovim predlogom zakona. Sistem zaštite prilikom kolektivnog otpuštanja radnika prema ovoj direktivi je malo drugačiji.
Naime, po ovoj direktivi poslodavac je dužan da obavesti nadležni državni organ i sindikat o nameravanom otpuštanju radnika. Sindikat se obraća nadležnom državnom organu u zemljama Evropske unije povodom tog viška radnika, s tim što postoji ograničenje u pogledu toga da ti radnici ne mogu biti otpušteni u roku od 30 dana, što nije slučaj sa našim Predlogom zakona.
Znači, daje se rok od 30 dana državi ili nadležnom državnom organu koji treba da reši problem viška zaposlenih. Država i te kako vodi računa da zaštiti prava ljudi koji se kolektivno otpuštaju, ali se u isto vreme poslodavac obavezuje da ih zadrži još najmanje 30 dana kod sebe, dok država ne nađe adekvatno rešenje za ljude koji ostaju bez posla.
Takođe, u Direktivi postoje ograničenja da ove odredbe ne važe za radnike koji su zasnovali radni odnos na neodređeno vreme. Ograničenje je da se ove odredbe Direktive ne odnose na zaposlene u državnoj upravi i javnim preduzećima. Treće ograničenje odnosi na zaposlene koji rade na pomorskim plovilima.
Vidi se da je u predlogu korišćena ta Direktiva, delom je prepisana, bukvalno od reči do reči, drugim delom je modifikovana i menjana, verovatno prema našim uslovima. Međutim, postoji jedna suštinska razlika, a to je da, prema našem Predlogu zakona, o kome raspravljamo danas, predviđeno je da poslodavac pravi program koji će uputiti reprezentativnom sindikatu i Nacionalnoj organizaciji za zapošljavanje. Oni imaju obavezu da daju mišljenje i predloge.
Poslodavac će uvažiti ili neće, a najčešće neće uvažiti te predloge i mišljenja, a iza stoga ne stoji nikakva obaveza poslodavca da zadrži te radnike, bez obzira na predloge i mišljenja koje će dati sindikat ili Nacionalna organizacija za zapošljavanje. Taj program predstavlja formu kojom se ništa ne rešava. Jednostavno, pokušava se da se amortizuje socijalno nezadovoljstvo radnika i da se amortizuju eventualni socijalni nemiri koji bi bili izazvani masovnim otpuštanjem.
(Predsednik: Vreme.)
U Direktivi Saveta Evropske unije je predviđena suštinska razlika time što država preuzima obavezu da reši problem kolektivnog otpuštanja. Ona je dužna da to uradi u roku od 30 dana. Poslodavac se obavezuje da mora da zadrži zaposlene radnike koji su predviđeni za kolektivno otpuštanje minimum 30 dana, a može i duže, dok država ne nađe rešenje za tu kategoriju lica. Tu je suštinska razlika, zato što država preuzima na sebe obavezu da reši jedan krupan socijalno-ekonomski problem, kao što je pitanje nezaposlenosti.
Mislim da je predlagač koristio direktive i preporuke Evropske unije i MOR, ali ih je nekritički prepisivao. Mislim da ni samom predlagaču nije do kraja jasno kako će pojedine institute iz ovog predloženog zakona o radu rešiti.
(Predsednik: Vreme, gospodine Milajiću. Molim vas da završite.)
Na kraju bih samo rekao da su ovo kozmetičke i formalne promene zakona o radu koji je, sada trenutno važeći, katastrofalan i da svaka promena, u principu, jeste bolja, ali ovim se ne rešava ništa suštinski. SRS sigurno neće glasati za ovakav predlog zakona.

Dame i gospodo narodni poslanici, pravosudni sistem, kao jedna od tri grane vlasti, po svojoj prirodi jeste konzervativan i zasniva se na primeni kako procesnih, tako i materijalnih normi.
Vremenom su se formirale arbitraže kao kvazisudovi, gde su ugovorne strane predviđale nadležnost arbitražnog rešavanja određenih sporova koji proisteknu iz ugovornih odnosa.
Odluke arbitražnih sudova su bile obavezujuće i predstavljale su izvršni naslov i izvršavale su se u postupku izvršavanja.
Kao treća vrsta rešavanja određenih sporova pojavila su se alternativna rešavanja sporova, pre otprilike 30-tak godina. To je bilo zamišljeno da se veže za rešavanje sporova koji se pojave iz oblasti radnih odnosa i zaštite potrošača. Dakle, prvi su se pojavili u Finskoj 1978. godine, pa su onda medijaciju proširili na druge oblasti.
Predlagač ovog zakona se u svom obrazloženju pozvao na određene preporuke Komiteta ministara Saveta Evrope i po tim preporukama je utvrdio u kojim oblastima će se vršiti medijacija. Dakle, u članu 1. ovog predloga zakona je predvideo da će se rešavati imovinsko-pravni, obligacioni, trgovinski, porodični, radni, građansko-pravni odnosi, upravni i krivični.
Međutim, situacija sa tim preporukama je malo drugačija. Predlagač je, verovatno računajući da niko neće proveravati sadržinu tih preporuka i ulaziti u njihovu suštinu, samo naveo kao primer u svom obrazloženju.
Međutim, ako se pogledaju te preporuke Saveta Evrope i Komiteta ministara, preporuka R98/1, doneta 21. januara 1998. godine, odnosi se na ograničenja i uputstva u medijaciji koja se tiče porodičnih odnosa. Što se tiče porodičnih odnosa, postoje kongentne norme koje su obavezujuće i gde ugovorne strane ili strane u sporu jednostavno ne mogu da ih menjaju. Priroda sporova koji se javljaju iz porodičnih odnosa je drugačija, da bi mogle sve vrste porodičnih odnosa da se rešavaju putem medijacije.
Po preporuci R99/19, od 15. septembra 1999. godine, postoje ograničenja u pogledu medijacije za krivične i prekršajne predmete. I na kraju, preporukom R2002/10, od 18. septembra 2002. godine, predviđeno je da se medijacija isključivo odnosi na građanska prava, obligacione i trgovinske odnose, prava potrošača i radne odnose.
Nigde se ne pominju imovinsko-pravni odnosi, a isključuje se rešavanje putem medijacija postupka pred administrativnim organima i medijacija u krivičnom postupku. U krivičnom postupku postoje krivična dela koja se gone po službenoj dužnosti. Ovde se verovatno podrazumeva da bi medijacija jedino dolazila u obzir za ona krivična dela koja se gone po privatnoj krivičnoj tužbi. Međutim, ovom preporukom to uopšte nije predviđeno.
U članu 1. je sve to stavljeno, ne znam iz kojih razloga. Smatramo da je teško zamisliti medijaciju u upravnom postupku, s obzirom da sa jedne strane imamo upravni organ, a sa druge strane imamo jednu stranku.
Ne znam kako će medijacija da se izvrši oko građevinske dozvole, ko će tu da posreduje da li neko ispunjava uslove za izdavanje građevinske dozvole ili ne.
U stavu 3. člana 1. izuzima se medijacija kod individualnih radnih sporova povodom otkaza ugovora o radu i isplata minimalne zarade. Imali smo jesenas Zakon o mirnom rešavanju radnih sporova, gde je predviđeno da se rešavaju dve vrste radnih sporova, individualni i kolektivni. Ovde su izuzeti individualni, što je razumljivo jer već postoji poseban organ koji vrši mirno rešavanje radnih sporova. Međutim, nije pomenuto šta je sa kolektivnim sporovima, šta je sa kolektivnim ugovaranjem, da li oni podležu medijaciji ili ne podležu. Po ovome ispada da podležu.
Ovaj zakon ima krupnih nedostataka. U članu 11. bavi se pitanjem zastarelosti i tu je predviđeno da postupak medijacije ne vrši prekid i zastoj zastarelosti. Međutim, s obzirom na to da je pojam zastarelosti materijalno pravne prirode i da stranke u sporu same ističu prigovor zastarelosti, znači sudovi ne vode računa o zastarelosti po službenoj dužnosti nego jedino ako se stranke pozovu na zastarelost, ne vidi se razlog zašto stranke same ne bi predvidele da se u postupku medijacije može izvršiti prekid i zastoj zastarelosti.
Što se tiče trajanja postupka, predviđeno je da taj postupak traje 30 dana da bi se ubrzao sudski postupak i mirno rešavanje sporova. Međutim, predviđena je mogućnost da sud ili drugi organ može produžiti vreme trajanja postupka, ali nije navedeno koliko. Znači, ako produži može da bude produžetak i duže od 30 dana. Onda je pod velikim znakom pitanja koliko postupak medijacije uopšte ubrzava ili usporava postupak koji bi se vodio pred nekim parničnim sudom.
Što se tiče medijatora, ako malo bolje analiziramo članove 14. i 16. videćemo da postoje dve vrste medijatora: oni koji imaju više ovlašćenja i oni koji imaju manje ovlašćenja. U članu 14. predviđeno je da medijator u postupku po žalbi može da bude samo sudija. Znači, medijacija može da se primeni u žalbenom postupku, s tim što je rok za odlučivanje 30 dana, ali medijaciju može da sprovede samo sudija. Ne mogu drugi medijatori nego isključivo sudija.
Što se tiče sudskog poravnanja, znači poravnanja pred sudom, njega takođe može da sprovede samo sudija. Znači, ne mogu ovi drugi medijatori; oni mogu samo vansudsko poravnanje, dok samo sudija može da omogući strankama da zaključe sudsko poravnanje.
Što se tiče uslova za lica koja bi trebalo da obavljaju funkciju medijatora, prvo je nejasno zašto samo predsednik suda, znači pojedinac, vrši odabir medijatora i procenu da li određeni ljudi ispunjavaju uslove da bi bili medijatori ili ne.
Od uslova pominje se visoka stručna sprema, međutim, ne navodi se koja visoka stručna sprema. Ostavljena je mogućnost svim ljudima koji su završili fakultet da se bave ovom vrstom posla, što mislimo da nije u redu jer mora da postoji neko elementarno pravno znanje da bi mogao da se sprovede ovaj postupak medijacije.
Traži se takođe najmanje pet godina radnog iskustva u postupcima rešavanja sporova i konflikata. Međutim, teško je naći nekoga ko je već imao pet godina radnog iskustva u toj oblasti, s obzirom da je ona potpuno nova oblast i potpuno nov način rešavanja sporova između stranaka.
Takođe se postavlja uslov, u tački 5, da lice koje treba da bude postavljeno za medijatora nije pod istragom i nije osuđivano za namerno počinjeno krivično delo. Naš krivični zakon poznaje umišljaj i nehat. Verovatno se ovo odnosi na krivično delo koje je izvršeno sa umišljajem. Mislim da bi preciznije bilo da se navede da se na to odnosi.
Pod tačkom 6 – da je dostojno za obavljanje posredovanja. Sada je interesantno ko će vršiti procenu da li je neko dostojan da vrši postupak medijacije.
U sledećem stavu se kaže – izuzetno, lice koje ne ispunjava sve ove uslove može da se bavi medijacijom. Onda se derogira svih šest tačaka i može se izabrati neko lice koje ne ispunjava neki od tih uslova.
Propušteno je da se navede da medijator treba da bude državljanin Republike Srbije. Pojavio se problem kod mirnog rešavanja radnih sporova, zato što se za sudije javljaju ljudi iz Crne Gore sa crnogorskim državljanstvom, tako da u Ministarstvu za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku ne znaju kako da odgovore tim ljudima, da li imaju pravo da budu sudije u tim sudovima ili ne. Pojaviće se isti problem, zato što će medijatori moći da budu i strani državljani.
Takođe, uvode se neki novi pojmovi – isključenje posrednika i izuzeće posrednika. Pod isključenjem podrazumevaju da ako sudeći sudija ima neki pravni odnos ili bilo kakav zajednički interes sa ovim strankama, u tom slučaju će se isključiti iz postupka. Isto važi za advokata. Što se tiče izuzeća posrednika, tu se misli na lični interes, da li posrednik ima lični interes u rešavanju tog spora ili ne. Međutim, sve to spada pod izuzeće posrednika. Ne znam zašto je to razdvojeno, isključenje posrednika od izuzeća. Ne vidim u čemu je razlika.
Na kraju je predviđeno da ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja, a primenjivaće se protekom 90 dana. U članu 120. Ustava Srbije predviđeno je samo stupanje na snagu zakona i predviđeno je da zakon stupa na snagu najmanje osam dana po objavljivanju u "Službenom glasniku". Međutim, primenjivanje nije ustavna kategorija. Ustav uopšte ne pominje tu mogućnost, samo pominje stupanje zakona na snagu.
Ovde se postavlja pitanje – šta je sa zakonom od trenutka stupanja na snagu do primene? U kom svojstvu je zakon, da li postoji ili ne postoji? Ako je stupio, onda postoji. To je moglo drugačije da se reši i da se kaže da zakon stupa 1. jula ili da se odredi neki datum za koji predlagač misli da je adekvatan za pripremu i za primenu ovog zakona.
Mislim da ovaj zakon ima suviše krupnih nedostataka da bi mogao da se usvoji. Mislim da ne stoji tvrdnja da je predlagač uvažio preporuke Saveta Evrope. Napravio je hibrid između preporuka Saveta Evrope i hrvatskog zakona o mirenju, jer on je vrlo sličan ovom predlogu zakona i razlikuje se u nekim pojedinostima.

Dame i gospodo, članom 8. ovog predloga zakona predviđeno je korišćenje poštanskih usluga putem punomoćnika i da punomoćje može biti overeno od nadležnog državnog organa ili od poštanskog operatora. Institut punomoćja može nastati na osnovu ugovora, zakona, statuta pravnog lica ili sudskom odlukom. Institut punomoćja po svojoj pravnoj prirodi je institut vezan za određena lica i spada u tzv. vrstu pravnih poslova intuitu personae.
Punomoćje podrazumeva da se prenose ovlašćenja na punomoćnika i da on preduzima određene pravne radnje, a što ovde više spada u nalog nego u klasično punomoćje, jer ovde nema preduzimanja pravnih radnji, nego preuzimanje faktičke radnje, preuzimanje određenih poštanskih pošiljki i pismena.
Amandmanom SRS dodaje se stav 4. koji predviđa da se punomoćje koje nije overeno od strane poštanskog operatora mora deponovati kod poštanskog operatora. To je, pre svega, učinjeno iz razloga da bi se precizirao ovaj član 8. odnosno da bi se pravno-tehnički uredio član 8. ovog zakona.
U praksi se pojavljuje problem uredne dostave pismena i pošiljki, a pre svega preporučenih pošiljki od strane sudskih organa, državnih organa, od strane pravnih lica. Kod pravnih lica pravni zastupnik je obično direktor preduzeća i česta je pojava u praksi da direktor preduzeća u trenutku dostave preporučene pošiljke nije u prostorijama preduzeća, gde bi trebalo da se izvrši dostava. Pečat preduzeća nosi sa sobom.
Prijem pošiljki vrši neko od službenika u samom preduzeću, a nije ovlašćen za prijem preporučeni pošiljki. Pojavljuje se problem u sudskom, upravnom ili prekršajnom postupku, problem valjanosti dostave, da li je dostava pošiljki izvršena na pravno valjan način ili nije, a što je opet skopčano sa odugovlačenjem raznih sudskih postupaka koji se vode.
Smatramo da treba prihvatiti ovaj amandman, jer samo precizira institut punomoćja i uredne dostave pismena.

Dame i gospodo, Predlogom ovog zakona predviđeno je formiranje novog javnog preduzeća – direkcije za železnice, kome je povereno da obavlja stručne poslove u oblasti železničkog saobraćaja, regulatorne poslove i druge poslove predviđene ovim zakonom.
Međutim, postoji drugo javno preduzeće, javno preduzeće "Železnice Srbije" koje faktički obavlja već tu vrstu poslova i ovim zakonom se dupliraju institucije, formiraju se dva javna preduzeća.
U završnim odredbama, članovima 93, 94. i 95, reguliše se prestanak rada Javnog železničko transportnog preduzeća "Beograd" i Zajednice jugoslovenskih železnica, gde je predviđeno da prava, obaveze, poslove, zaposlene i dokumentaciju preuzima javno preduzeće "Železnice Srbije".
Što se tiče Zajednice jugoslovenskih železnica, tu je još konfuznija situacija zato što je članom 95. Predloga zakona predviđeno da poslove, prava, obaveze, dokumentaciju i zaposlene preuzimaju novoformirana direkcija za železnice i javno preduzeće "Železnice Srbije", međutim, ne precizira se u kom obimu, koju dokumentaciju, koja prava i obaveze i koje zaposlene preuzima jedno javno preduzeće, a koje preuzima drugo.
Mislimo da je formiranje direkcije za železnice krajnje neracionalno rešenje koje opterećuje budžet i duplira institucije sistema. Faktički, postojaće dva javna preduzeća, za koja se neće tačno znati koje su ingerencije jednog, koje drugog i doći će do preklapanja poslova koji su vezani za oblast železničkog saobraćaja i regulatornih poslova. Smatramo, prema konceptu SRS, da treba da postoji jedno javno preduzeće i to javno preduzeće "Železnice Srbije".

Dame i gospodo, ovim predlogom zakona o budžetu predviđene su i određene vrste prihoda koji treba da obezbede normalno funkcionisanje javne potrošnje.
Postoje tri vrste izvora prihoda koji ukupno predstavljaju budžet. Po ovom zakonu su predviđeni poreski i neporeski prihodi u ukupnom iznosu od 396 milijardi dinara, deficit od 20,5 milijardi dinara i dodatni prihodi organa od 56,8 milijardi dinara. Preračunato u dolare, to je negde oko 7,9 milijardi dolara.
U obrazloženju ovog zakona je rečeno da ova visina budžeta predstavlja 45,5% bruto nacionalnog dohotka. Po tome bi ispalo da je bruto društveni proizvod 17,5 milijardi dolara. Malo je čudan taj iznos i način obračuna bruto društvenog proizvoda, jer znamo da je do pre četiri godina bruto društveni proizvod bio svega 11 milijardi dolara. Prosto je nemoguće da je za četiri godine uvećan za 6,5 milijardi dolara.
Osvrnuo bih se na način pokrivanja budžetskog deficita, koji iznosi 20,5 milijardi dinara ili 341 milion dolara. Zakonom je predviđeno da će se budžetski deficit pokrivati na tri načina, i to od privatizacije u iznosu od 8 milijardi dinara, od donacija i kredita međunarodnih i finansijskih institucija 5.700.000.000 i neto domaćeg finansiranja. Neto domaće finansiranje obuhvata primanja od privatizacije ostvarenih u 2004. godini, izdavanje hartije od vrednosti i kredite od poslovnih banaka. Ovde je malo sumnjivo kako će se pokriti ovaj deficit. Najverovatnije će se pokriti zaduživanjem kod poslovnih banaka i uopšte uvećanjem javnog duga Republike Srbije.
Što se tiče pokrivanja deficita od već ostvarenih privatizacija, neko od mojih prethodnika je pomenuo način privatizacije "Sartida". Tu je napravljena jedna velika šteta prema poveriocima "Sartida".
Protiv "Sartida" AD je pokrenut stečajni postupak 2003. godine. Imovina koja je procenjena od strane matičnog i 5 zavisnih preduzeća procenjena je na preko 450 miliona dolara, a u stečajnom postupku, umesto javnog nadmetanja, "Sartid" je prodat slobodnom pogodbom, slobodnim ugovaranjem između stečajnog upravnika i kupca "Sartida" AD i 5 zavisnih preduzeća.
Stečajni upravnik je bio Branislav Ignjatović, inače, kum Nemanje Kolesara, a ceo postupak je sprovodio Trgovinski sud u Beogradu. Interesantno je da je mesno nadležan sud za sprovođenje stečajnog postupka trebalo da bude Trgovinski sud u Požarevcu. Međutim, izuzet je Trgovinski sud u Požarevcu i iz nekih nepoznatih razloga je određen Trgovinski sud u Beogradu. Tu su oštećeni država Srbija, poverioci i radnici i "Sartida", i ovih 5 zavisnih preduzeća. Država Srbija zato što je bila većinski vlasnik i akcionar.
Društvena svojina je bila 52%, a oko 48% su bili akcionari, s tim što je većinski akcionar bila država Srbija.
Procenu vrednosti kapitala i Sartida AD i pet zavisnih preduzeća vršila je revizorska kuća "Deloitte and Touche", čiji je izvršni direktor bio bivši ministar za privredu i privatizaciju Aleksandar Vlahović do kraja 2000. godine i on je jednu procenu kapitala izvršio dok je bio izvršni direktor "Deloitte and Touche", a sasvim po drugoj ceni je prodato dok je bio ministar za privredu i privatizaciju.
Procena je Sartida AD i pet nezavisnih preduzeća preko 450 miliona, a Vlada Srbije i Ministarstvo za privredu i privatizaciju su dozvolili da se Sartid i svih pet zavisnih preduzeća proda za 23,6 miliona dolara. Time je US Steel iz Pitsburga ostvario dobit od preko 430 miliona dolara, što je objavljeno u listu "Waal Street", izdanje iz januara 2004. godine, a i naša domaća štampa je to prenela.
Međutim, niko ništa nije preduzeo po tom pitanju. Poverioci su oštećeni, radnicima nisu plaćeni doprinosi ni za 2001, 2002. i 2003. godinu, i načinjena je velika šteta, tako da treba biti oprezan prilikom ocena toga da li može putem privatizacije da se namakne budžetski deficit. Ako se bude vršila privatizacija kao kod Sartida, teško će se to izvršiti.

Dame i gospodo, članom 2. predloženog zakona definisane su forme privrednih društava koji se osnivaju. Forme privrednih društava su iste kao i po prethodnom zakonu. Predviđaju se četiri osnovne forme, a to su: ortačko društvo, komanditno društvo, društvo sa ograničenom odgovornošću i akcionarsko društvo.

Međutim, ne daju se detaljna objašnjenja i razlike između društva lica i društva kapitala. Prema važećem zakonu, društva lica su komanditno društvo i ortačko društvo, a društva kapitala - akcionarsko društvo i društvo sa ograničenom odgovornošću. Ovaj predlog zakona ne razlikuje ta dva osnovna oblika formiranja i organizovanja privrednih društava.

U članu 48. definiše se pojam preduzetnika, koji se označava kao fizičko lice koje samostalno obavlja delatnost. U zakonu se navode neke forme organizovanja i pominju se stari zanati i njihov način rada i prepušta se Ministarstvu privrede da detaljnije definiše te oblike preduzetništva.

Međutim, zakon ne daje forme organizovanja preduzetnika, tako da mi ne znamo tačno u kojim sve formama će moći preduzetnici da se organizuju. Po Zakonu o preduzetništvu predviđeno je organizovanje samostalnih proizvodnih radnji, uslužnih delatnosti, agencija, trgovinskih radnji. Ovde ih zakon uopšte ne pominje.

Članom 55. predviđeni su obavezni elementi osnivačkog akta ortačkog društva. Zakon navodi koji su to obavezni elementi koje osnivački akt mora da sadrži. To su ime i prezime i prebivalište fizičkog lica, ako su fizička lica osnivači ortačkog društva, ili poslovno ime i sedište osnivača, ako su u pitanju pravna lica. Pored toga, potrebno je da se navede poslovno ime i sedište ortačkog društva, delatnost i označenje vrste i vrednosti uloga ortaka.

Prema Predlogu zakona predviđeno je da zakon subsidijarno određuje druge elemente osnivačkog akta koji nisu predviđeni samim osnivačkim aktom. Međutim, postoje elementi ugovora koji bi takođe trebalo da budu obavezni elementi osnivačkog akta, kao npr. odlučivanje ortaka u društvu, poslovođenje i naknada troškova za poslovođenje, deoba dobiti i pokrivanje gubitaka društva.

Svi ti elementi su izostavljeni i ukoliko osnivačkim aktom nisu obuhvaćeni primenjuju se odredbe Predloga zakona od člana 58. do 72. Međutim, smatramo da bi ti elementi trebalo da budu obavezni i sastavni deo osnivačkog akta ortačkog društva, a manje bitni elementi bi mogli da budu stavljeni u zakon, gde bi se subsidijarno primenjivali.

Postoji jedna velika kontradiktornost kod člana 80. stav 1. tačka 1), gde ortačko društvo prestaje da postoji istekom vremena ili ispunjenjem cilja osnivanja. Znači, imperativna norma je u pitanju. Ortačko društvo automatski prestaje sa radom ako se ispuni jedan od ova dva uslova: istekom vremena na koje je osnovano ili ispunjenjem cilja zbog koga je osnovano.

Međutim, već u sledećem članu 81. se kaže da ortačko društvo nastavlja da posluje, uprkos zabrani iz člana 80, i ako nastavi da radi smatra se da je ortačko društvo osnovano na neodređeno vreme. Ta dva člana su u kontradiktornosti, zato što se u članu 80. imperativno smatra da je ortačko društvo prestalo da postoji, a već u sledećem članu 81. se ostavlja mogućnost nastavka rada ortačkog društva i prezumpcije, pretpostavke da je ortačko društvo osnovano na neodređeno vreme.

Kod osnivanja komanditnog društva, u članu 92, vrlo slično kao i kod osnivanja ortačkog društva, dati su osnovni elementi koje mora da sadrži osnivački akt. Elementi su isti, tiču se imena i prebivališta fizičkog lica, ako su fizička lica osnivači komanditnog društva i poslovno ime i sedište osnivača, ako su u pitanju pravna lica, poslovno ime i sedište komanditnog društva, delatnost komanditnog društva i označenje vrste i vrednosti uloga komplementara.

Međutim, osnivački akt bi morao u sebi da sadrži i odredbe oko uloga komanditora, s obzirom da komanditori odgovaraju samo do visine svog uloga u komanditnom društvu. Morao bi da se odredi neki minimalni ulog sa kojim bi komanditori mogli da uđu u komanditno društvo. Komplementari odgovaraju celokupnom imovinom komanditnog društva i svojom ličnom imovinom, a komanditori odgovaraju samo do visine svog uloga. Da bi se tačno odredili položaj i uloga, prava i obaveze komanditora, trebalo je zakonom predvideti minimalni udeo koji komanditori moraju da ulože da bi ušli u komanditno društvo.

Takođe je i tu primenjena slična metodologija, pa je u članovima od 96. do 99. predviđena subsidijarna primena zakona. Znači, za ono što nije regulisano osnivačkim aktom primeniće se direktno zakon.

Članovima 104. i 194. predviđeno je da društva sa ograničenom odgovornošću mogu da imaju do 50 osnivača, a akcionarska društva zatvorenog tipa do 100 osnivača. Smatramo da je to i suviše veliki broj osnivača. Društva sa ograničenom odgovornošću, po prirodi stvari, trebalo bi da imaju manji broj osnivača.

Smatramo da je primerenije bilo da to bude neki broj od najviše 20 osnivača, jer preko toga je logičnije da to budu akcionarska društva, nego društva sa ograničenom odgovornošću.

Što se tiče akcionarskih društava zatvorenog tipa, gde je predviđeno da može biti do 100 osnivača, mislimo i da je tu preveliki broj, jer je teško kontrolisati udele i akcije sa tolikim brojem osnivača, pa je moguće da dođe do određenih zloupotreba ili kršenja zakona od strane osnivača.

Član 123. stav 2. reguliše davanje avansa ili kredita zaposlenima u društvu radi sticanja udela u tom društvu. Tu je malo nejasno zašto bi osnivači društva sa ograničenom odgovornošću davali avanse i kredite zaposlenima da bi zaposleni sticali udela u društvu sa ograničenom odgovornošću.

Logičnije je da osnivači, ako već imaju slobodnih sredstava, sami povećavaju svoj udeo u društvu ograničene odgovornosti, nego da daju avanse i kredite zaposlenima da bi zaposleni sticali udela u društvu sa ograničenom odgovornošću. I tu postoji mogućnost zloupotrebe prilikom davanja tih kredita i avansa.

Zakonom je takođe predviđeno za akcionarska društva i društva sa ograničenom odgovornošću da sama vrše procenu nenovčanog uloga. Smatramo da to, ako već postoji odredba kojom se povećava broj članova tih društava, društva sa ograničenom odgovornošću do 50 osnivača i akcionarskih društava zatvorenog tipa do 100 osnivača, još ako im se dozvoli da sami vrše procenu nenovčanog uloga, takođe ostavlja mogućnost za određene zloupotrebe i mahinacije od strane osnivača.

Članovima 138. do 150. potpuno se nepotrebno detaljiše oko sazivanja, održavanja i toka skupština deoničkog društva i ide se do najsitnijih detalja oko održavanja i toka sednica skupština. Prethodni član 137. stav 1. tačka 15) predviđa da skupština donosi poslovnik o svom radu. Logičnije je da poslovnikom o svom radu skupština detaljno predvidi zakazivanje sednica, tok sednica, način odlučivanja na sednicama skupštine, nego da to zakon radi.

Na kraju, članovima 450. i 451. predviđene su kaznene odredbe za prekršaje i privredne prestupe pravnih lica i odgovornih lica. Za prekršaje pravnih lica one su bukvalno prepisane iz Zakona o prekršajima i predviđene kazne za privredni prestup društva su od 10.000 dinara do tri miliona, što mislimo da je izuzetno veliki iznos.

Po članu 450. stav 2. kazne za privredni prestup odgovornog lica u privrednom društvu kreću se od 2.000 do 200.000 dinara, što je veliki iznos.

U članu 451. stav 1. kazne za prekršaje privrednog društva kreću se od 10.000 do miliona dinara.

Na kraju, mislim da je zakon u nekim delovima preopširan, glomazan i sa puno detalja, a sa druge strane, negde je vrlo površan i nedorečen. Hvala.

Dame i gospodo član 107. Zakona o parničnom postupku reguliše način blagovremene dostave podnesaka i u prvih šest stavova reguliše kako se vrši način dostavljanja podnesaka putem preporučene pošiljke, putem telegrama, kako se vrši dostavljanje podnesaka licima koja su lišena slobode, vojnim licima i licima koja rade u vojnim ustanovama, i situaciju kada je podnesak podnet nenadležnom sudu u roku, a podnesak je stigao u nadležni sud posle isteka roka.
Ovaj amandman se odnosi na stav 7. ovog člana, koji se odnosi na to da se putem analogije rokovi za blagovremenost podnošenja podneska primenjuju za rokove zastarelosti potraživanja i nekih drugih prava. Ovde se pokušava, uzgred budi rečeno, ovaj član 107. zakona je apsolutno prepisan iz postojećeg Zakona o parničnom postupku, to je član 113. i apsolutno ništa nije menjano, međutim napravljen je propust i u sadašnjem zakonu, a i sada u ovom novom predloženom zakonu, odnosno pokušava se da se procesnim normama regulišu pitanja koja se regulišu materijalno-pravnim propisima.
Naime, radi se o tome da zastarelost potraživanja reguliše Zakon o obligacionim odnosima i prema tom zakonu u članu 360. sud nije obavezan da vodi računa o rokovima zastarelosti.
Znači, stranka dužnik je u konkretnom slučaju u obavezi da vodi računa o tome da li je neko potraživanje zastarelo ili nije i jedino može da se poziva na zastarelost ili ne. U članu 368. postoji situacija kada i zastarelo potraživanje može da se naplati, a može da se naplati ako postoji ručna zaloga ili ako postoji upisana hipoteka.
Znači, poverilac iako je zastarelo potraživanje ima mogućnost preko ručne zaloge ili preko hipoteke da naplati svoja potraživanja, znači iako je rok istekao.
U članu 386. postoji prekid zastarelosti za lica koja se nalaze na odsluženju vojnog roka ili imaju vojnu obavezu, njima ne može isteći rok zastarelosti dok ne prođe tri meseca od odsluženja vojnog roka ili prestanka vojne obaveze.
Znači, to je materija koja je regulisana Zakonom o obligacionim odnosima i apsolutno joj nije mesto u zakonu o parničnom postupku.
Sa druge strane u članu 1. predloženog zakona o parničnom postupku predviđeno je da je ovo opšti zakon, što znači da ako postoje posebni zakoni koji regulišu procesnu materiju primenjivaće se ti posebni zakoni. U ovom slučaju tu je odnos specijalnog zakona prema opštem zakonu.
Ovde se dešava obrnuta situacija da opšti zakon hoće da reguliše jednu specifičnu situaciju kao što je pitanje zastarelosti potraživanja i nekih drugih prava. Kojih drugih ne navodi konkretno. Mislimo da je stav 7. ovog člana apsolutno nepotreban i da zadire u materiju materijalnih propisa, materijalnog prava i da procesni propisi ne mogu jednostavno da regulišu pitanje zastarelosti potraživanja ili nekih drugih prava.

Prvo bih hteo da vam kažem da je na dnevnom redu amandman člana 107. stav 7. a ne člana 107. stav 6. Leile Ruždić. Uporno članovi DS obrazlažu amandman koji je već prošao. Vidim da niko u Skupštini ne prati tok rasprave i svi su se vratili na amandman koji je već prošao. Ovde se ne govori o načinu dostavljanja podnesaka nenadležnom sudu u roku, pa kada se taj podnesak prosledi nadležnom sudu, a prođe rok.
Trenutno se rasprava vodi o stavu 7. gde izričito piše da se odredbe stava 1. do 6. primenjuju i na rok u kome se posebnim propisima mora podići tužba, kao i na rok zastarelosti potraživanja ili nekog drugog prava. Ministar je ovde to drugačije protumačio. Međutim, ovde je apsolutno jasno na šta se odnosi. Odnosi se na rok zastarelosti potraživanja ili nekog drugog prava, u smislu materijalnog prava. Procesni propisi ne mogu da regulišu materijalna prava. Tu je nedvosmislena odredba, a ceo član 107. je nekritički prepisan iz već postojećeg Zakona o parničnom postupku.
Niko nije pazio, samo je mehanički uzeto i prepisano, pri tome misleći da je sve to u redu i ispravno i niko nije ulazio u suštinu stvari.
Problem je u tome i ne treba dozvoliti, a to je i primedba predsedavajućem da se vraćamo na raspravu o onim amandmanima koji su prošli.

Srpska radikalna stranka je načelno i suštinski osporila instituciju poverenika i zamenika poverenika kako je predviđeno predlogom ovog zakona. U članu 49. stav 2. reguliše se način izbora poverenika, gde je predviđeno da se poverenik bira u roku od 45 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona. Osvrnuo bih se na neke pravno-tehničke nedostatke koje sadrži ovaj član zakona, a u vezi s tim i drugi članovi zakona, jer je o suštini poverenika i zamenika poverenika već bilo dosta reči, tako da ne bih ponavljao moje prethodnike i uopšte koncept koji zagovara Srpska radikalna stranka.
Za izbor poverenika traže se tri uslova, od toga su dva uslova pozitivna i jedan je negativan uslov. Traži se da se za poverenika bira lice koje ima priznat ugled i stručnost u oblasti zaštite i unapređivanja ljudskih prava i koje ispunjava uslove za rad u državnim organima. To su pozitivni uslovi koji se traže od tog lica i jedan negativan uslov, a to je da poverenik ne može biti lice koje obavlja funkciju ili je zaposleno u drugom državnom organu ili političkoj stranci.
Tu postoji jedna nepreciznost, zato što u ovom sazivu Skupštine nisu sve stranke. Mi imamo jednu političku organizaciju koja nije ni stranka ni partija, nego se vodi pod šifrom. Preciznije je bilo reći politička organizacija, a ne politička stranka.
Što se tiče zamenika poverenika, za izbor zamenika poverenika potreban je samo jedan uslov, a to je da lice ispunjava uslove za rad u državnim organima. Ova dva uslova koja se traže za izbor poverenika ne traže se i za zamenika. Zašto je to bitno? Bitno je zato što zamenik poverenika obavlja dužnosti poverenika u slučaju njegovog odsustva, smrti, isteka mandata, razrešenja, kao i privremene ili trajne sprečenosti poverenika da vrši svoje nadležnosti.
Postavlja se osnovno pitanje koje su onda dužnosti zamenika poverenika. Po ovom predlogu zakona ispada da zamenik poverenika čeka da se nešto desi povereniku da bi on preuzeo njegovu dužnost. On apsolutno nema nikakva prava i ovlašćenja dok poverenik obavlja svoju dužnost.
U članu 49. stav 2. samo je predviđen rok za izbor poverenika. To je rok od 45 dana od stupanja na snagu ovog zakona. Uopšte nije predviđeno u kom roku će se izabrati zamenik poverenika.
Nije predviđeno u kom roku poverenik treba da predloži skupštinskom odboru, odnosno Skupštini da se izabere poverenik, s obzirom da samo poverenik ima ekskluzivno pravo da predloži svog zamenika, a ne i Skupština. To su, između ostalog, pored ovih suštinskih razloga koje je iznela SRS, u pravno-tehničkom smislu krupni nedostaci koji će imati posledica u praktičnoj primeni ovog zakona.

Dame i gospodo, članom 23. Predloga zakona regulišu se nadležnosti nacionalnog saveta i ovlašćenje i nadležnosti ministra.
Nadležnosti i ovlašćenja nacionalnog saveta svode se na to da propisuje osnove predškolskog programa, nastavne planove i programe osnovnog i srednjeg obrazovanja i vaspitanja i osnove vaspitnog programa, a programe završnih i maturskih ispita, posebne programe u oblasti i predškoslkog vaspitanja i obrazovanja, stručnog osposobljavanja i obuke, na predlog saveta, propisuje ministar.
Dosledno programu SRS i amandmanima koje je uložila Srpska radikalna stranaka, amandmanom na član 23. SRS je predložila da se programi završnih i maturskih ispita ukinu. Ovde je bilo primedbi da ocene nisu iste u Pirotu, u Beogradu ili u Subotici, što može da ima istine. Međutim, ta neravnomernost ocenjivanja i znanja koja postoje između škola ne može da se ispravi završnim ili matruskim ispitom. To sigurno završni ni maturski ispit neće ispraviti.
Primedbe da maturski ispit za srednje škole predstavlja proveru znanja takođe, jer provera znanja za srdnjoškolce samo može biti u procesu rada. Znači, znanje koje imaju oni će pokazati u procesu rada, a ne na maturskom ispitu. Što se tiče gimnazijalaca, oni završavaju gimnaziju da bi studirali. Oni će svoje znanje koje su stekli, gimnazijsko znanje, pokazati na fakultetu. Sigurno neće maturski i završni ispit ispraviti tu nelogičnost da nisu isti kriterijumi ocenjivanja u Pirotu, Beogradu ili u nekom drugom gradu u Srbiji.
Što se tiče organa koji učestvuju u donošenju planova i programa obrazovanja i vaspitanja, predlagač je ukazao na to da je izvršena decentralizacija, da je donošenje školskih programa prepušteno školskim odborima, a školske odbore biraju organi lokalne samouprave. Samim tim što školski odbori donose školske programe, stvara se neujednačenost kriterijuma, i ta decentralizacija koja se vrši u stvari ne predstavlja ništa nego stvaranje velikih razlika od škole do škole. Ništa se neće tu postići spuštanjem na nivo lokalne samouprave, da lokalna samouprava određuje školske odbore koji će zatim usvajati školske programe.
Zavodi predstavljaju stručne organe koji treba da pomognu savetima i Ministarstvu prilikom utvrđivanja planova i programa, a samim tim konkretno i programe završnih i maturskih ispita. To su stručna tela koja formira Vlada. Stvara se dvojstvo izvršne vlasti. S jedne strane imate Ministarstvo kao izvršnu vlast u okviru Vlade, i imate zavode kao stručna tela koja formira direktno Vlada. Nejasno je zbog čega se dupliraju ti organi, zašto zavode formira Vlada, kada bi logično bilo da ih formira Ministarstvo.
Ako je Ministarstvu potrebna stručna pomoć, logično bi bilo da Ministarstvo formira zavode i, u Predlogu zakona kako je navedeno, centar za strateški razvoj, centar za razvoj programa i udžbenika, centar za profesionalni razvoj zaposlenih, centar za stručno i umetničko obrazovanje i druge centre koji se mogu osnivati ako se nađe za shodno.
Pored toga, nacionalni savet kao telo koje bira Skupština, znači telo koje je odgovorno zakonodavnoj vlasti, ima pravo da formira i bira svoje komisije i stručna tela, koja će opet pomagati savetu prilikom donošenja planova i programa obrazovanja i vaspitanja.