Meni nije, možda je vama, gospodine Anđelkoviću.

Dame i gospodo, predlog izmena i dopuna ovog zakona više liči na predlog izmena i dopuna Krivičnog zakona, nego Zakonika o krivičnom postupku. Najkrupnije primedbe na predložene izmene i dopune odnose se, pre svega, na disciplinsko, novčano kažnjavanje učesnika krivičnog postupka i na utvrđivanje dužine trajanja i razloge za utvrđivanje pritvora, kako obaveznog tako i fakultativnog.
Što se tiče novčanog kažnjavanja, članom 82. predviđeno je da se lica koja odbiju da predaju predmete ili koja odbijaju da dobiju predmete koji mogu poslužiti kao dokaz u krivičnom postupku kažnjavaju do 100.000 dinara, a ukoliko to ponove, mogu se opet kazniti do 100.000 dinara.
Zakonikom o krivičnom postupku predviđeno (članom 225. i 238.) da MUP može bez istrage oduzeti predmete koji mogu poslužiti kao dokaz u krivičnom postupku.
Članom 108. je predviđeno da će se svedok ako ne dođe na saslušanje, a uredno je pozvan, ili ako se bez razloga udalji sa mesta gde treba biti saslušan, ili odbije da svedoči, kazniti novčano do 100.000 dinara.
Članom 115. slično je predviđeno i za veštaka koji ne dođe, a uredno je pozvan, ili odbije da veštači, ili ne da nalaz i mišljenje u roku koji mu je predvideo istražni sudija ili predsednik veća. Pored toga što se veštak kažnjava sa 100.000 dinara, stručna ustanova koja vrši veštačenje kazniće se novčanom kaznom do 500.000 dinara.
Član 263 - istražni sudija može da kazni lice koje narušava red u istrazi isto novčanom kaznom do 100.000 dinara.
Predsednik pretresnog veća takođe može da kazni lica koja učestvuju u pretresu novčanom kaznom do 100.000 dinara, osim okrivljenog.
Na kraju, u članu 305, ako branilac neopravdano izostane i dođe do odlaganja glavnog pretresa, biće kažnjen do 50.000 dinara, s tim što će snositi troškove odlaganja glavnog pretresa.
Što se tiče pritvora, razloga za određivanje pritvora i vremenskog trajanja pritvora, članom 142 predviđeni su razlozi za određivanje pritvora, pa se obaveznost pritvora formuliše kao - pritvor će se odrediti. Znači, imperativna norma u kojim slučajevima će se pritvor odrediti.
U tački 1) propisano je da će se pritvor orediti ukoliko je propisana kazna od 40 godina zatvora, pa je sada dodato izmenama i dopunama zakona - ako je to opravdano zbog posebno teških okolnosti dela. Posebne okolnosti dela su samim tim sadržane, čim je zaprećena kazna od 40 godina zatvora. Jednostavno, ne može biti, to su najteži oblici najtežih krivičnih dela. Suvišna je formulacija - zbog posebno teških okolnosti dela. Ona su sigurno posebno teška, čim je zaprećeno sa 40 godina zatvora.
U tački 2) navodi se situacija kada je doneta prvostepena presuda i lice osuđeno na pet i više godina zatvora, a nalazi se na slobodi, pa će se zbog načina izvršenja i drugih posebno teških okolnosti onda odrediti pritvor. Pritvor se može fakultativno odrediti za lica koja se kriju, za koja je potrebno da se utvrdi istovetnost, ako postoji opasnost od bekstva, ako postoji opasnost od uništenja dokaza, opasnost da će okrivljeni uticati na svedoke ili saučesnike, ako postoji opasnost da će ponoviti ili dovršiti već započeto krivično delo ili preti izvršenjem novog krivičnog dela i ako okrivljeni izbegava da dođe na glavni pretres.
Izmenama i dopunama ubačena je i peta mogućnost, a to je - ako je za krivično delo propisana kazna zatvora preko 10 godina i ako je to opravdano zbog načina izvršenja ili drugih posebno teških okolnosti krivičnog dela. Ako se već htelo da se pooštre uslovi za izricanje ove mere obezbeđenja prisustva okrivljenog u krivičnom postupku, onda je trebalo brisati prvu tačku 1. stava; to je - propisana kazna od 40 godina zatvora, ako je to opravdano zbog teških okolnosti. Ova izmena konzumira ovu prvu tačku prvog stava. Znači, ako je propisana kazna preko 10 godina traže se dva uslova da je to opravdano: ako je opravdano zbog načina izvršenja ili drugih posebno teških okolnosti krivičnog dela.
U stavu 1. određivanje pritvora se vezuje ili za zaprećenu kaznu ili za prvostepenu presudu. U stavu 2. razlozi za određivanje pritvora su procesne prirode i vezuju se za krivični postupak. Ovde je problem uvođenja termina - zbog posebno teških okolnosti. Posebno teške okolnosti nekog dela ne može da ceni istražni sudija u istrazi, niti krivično veće prilikom odlučivanja o dužini trajanja pritvora. To jedino može da odlučuje pretresno veće. Ono je jedino merodavno da odlučuje o posebno teškim okolnostima, jer te okolnosti mogu da budu od uticaja na izricanje visine krivične sankcije, odnosno kazne prema počiniocu krivičnog dela.
Članom 144. rokovi pritvora u istrazi su utvrđeni tako da istražni sudija može odrediti pritvor do mesec dana. Krivično veće ga može produžiti na još dva meseca. Vrhovni sud Srbije u veću može odlučiti da se pritvor produži još tri meseca, i to ako se može izreći kazna zatvora preko pet godina i iz nekih važnih razloga, koje sud treba da obrazloži.
U članu 146. dalje se vrši produžavanje rokova pritvora, tako da se pritvor može produžiti posle podizanja optužnice još četiri godine do donošenja pravosnažne presude, zatim još godinu dana po donošenju pravosnažne presude i još dve godine ukoliko dođe do ukidanja pravosnažne presude.
Uvedena je i novina da postoji prekid roka za određivanje dužine pritvora, što znači - ako dolazi do odlaganja ili prekida glavnog pretresa zbog okrivljenog ili njegovog branioca, onda se taj rok prekida i ne uračunava u dužinu trajanja pritvora i onda pritvor može i duže trajati od tih rokova.
Sve su to izuzetno rigorozne mere i one više podsećaju na vođenje kaznene politike nego na mere kojima treba da se obezbedi prisustvo okrivljenog.
U poglavlju Zakonika o krivičnom postupku napravljena je gradacija mera koje se preduzimaju da bi se obezbedilo prisustvo okrivljenog u svim fazama krivičnog postupka, počev od pozivanja, privođenja, određivanja jemstva, mera za zabranu napuštanja boravišta.
Tek na kraju, kao najrigoroznija i najteža mera, preduzima se mera određivanja pritvora.
Mera određivanja pritvora je takođe i ustavna kategorija. Ona je u članu 16. Ustava stav 1. određena, tj. lice za koje postoji osnovana sumnja da je izvršilo krivično delo može biti pritvoreno samo ako je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka ili bezbednosti ljudi. U stavu 2 - trajanje pritvora mora biti svedeno na najkraće nužno vreme.
Ovim produžavanjem rokova, prvi je posle podizanja optužnice na četiri godine, do donošenja prvostepene presude, posle roka od godinu dana od donošenja prvostepene presude do eventualne pravosnažnosti, a ukoliko dođe do ukidajuće presude rok se još dodatno produžava dve godine, pa je u ukupnom zbiru to sedam godina. To je apsolutno, tih sedam godina, u suprotnosti sa ovom ustavnom odredbom iz člana 16. stav 2. gde se insistira da pritvor treba da traje najkraće moguće, a to je zbog toga što se malo ispušta iz vida da pritvor nije kaznena mera. Nije to mera kojom treba osumnjičenog kažnjavati.
Moramo da shvatimo da do pravosnažnosti presude okrivljeni nije kriv. Ne može se preko pritvora sprovoditi kaznena politika. A ako se želi obezbediti prisustvo okrivljenog u toku celog krivičnog postupka, postoje druge, blaže mere koje mogu obezbediti njegovo prisustvo. Jedna od tih je predviđena u članu 136. Zakonika o krivičnom postupku, a to je zabrana napuštanja boravišta. Ta mera se izriče ukoliko okrivljeni želi da pobegne, da se sakrije, ode na nepoznato mesto ili u inostranstvo. Sud može izreći tu meru kako bi ga sprečio da napusti to boravište i omogućio da uvek bude dostupan organima gonjenja.
Na osnovu svega iznetog, SRS iznosi svoje rezerve prema ovako datim predlozima i neće moći u celini, a ni pojedinačno da podrži ovakav predlog zakona. Hvala.

Dame i gospodo, članom 15. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku regulišu se odredbe koje se tiču rokova za pritvor u istrazi, u istražnom postupku. Prvi rok za određivanje pritvora određuje istražni sudija i on može najduže trajati mesec dana. Pritvorenik može izjaviti žalbu krivičnom veću. Produženje pritvora može trajati potom dva meseca, koja određuje krivično veće. I na to se može uložiti žalba. Na kraju, veće Vrhovnog suda Srbije za krivično delo za koje se može izreći kazna preko pet godina zatvora može produžiti pritvor još tri meseca.
Osnovnim tekstom zakona nije bila predviđena mogućnost žalbe na to rešenje. Međutim, ovom dopunom se predviđa. Žalba, uzgred budi rečeno, ne zadržava izvršenje rešenja i opet odlučuje Vrhovni sud Srbije, u veću sastavljenom od troje sudija. Tu je jedna mala nelogičnost, zato što i prvostepeno rešenje donosi veće od trojice sudija Vrhovnog
suda Srbije i po žalbi opet odlučuje tročlano veće sudija Vrhovnog suda Srbije.
Što se tiče Ustava, s obzirom da je pritvor ustavna kategorija, u članu 16. Ustav predviđa mogućnost pritvaranja do podizanja optužnice, i to je u skladu sa Ustavom, s tim što se u stavu 1. člana 16. Ustava kaže da lice za koje postoji osnovana sumnja da je izvršilo krivično delo može biti pritvoreno samo ako je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka ili bezbednosti ljudi.
Ovde se pominje da će veće Vrhovnog suda Srbije produžiti pritvor iz važnih razloga. Ti važni razlozi mogu biti raznorazni i to može biti proizvod raznoraznih tumačenja.

Ovde se izriču paušalne ocene, što se tiče progresivnosti ova dva zakona, kako nas oni tobože uvode u Evropsku uniju, pa bih toplo preporučio da ova dva zakona predložimo i Francuskoj, Nemačkoj i Austriji, kako bi i te zemlje postale progresivne.
Naša kocepcija se jasno razlikuje od vaše, ne samo po ovom zakonu, nego po mnogim stvarima u politici, ali vi ni u svojoj koncepciji, a izneli ste je u ova dva zakona, niste bili dosledni, pa niste, iako se hvalite mnogobrojnim ekspertima, uspeli da napravite dva konzistentna zakona koja bi bila kompatibilna.
U članu 9. vi regulišete izbor registratora, a tako što ga imenuje i razrešava upravni odbor uz saglasnost Vlade. To nije ništa sporno, međutim, u drugom zakonu, to je zakon o agenciji za privredne registre, u članu 8. utvrđuju se poslovi koje obavlja upravni odbor.
Tu se sada nabraja da 1) donosi statut, akte unutrašnje organizacije; 2) donosi poslovnik o svom radu; 3) predlaže visinu naknade za usluge koje pruža agencija; 4) usvaja godišnji plan rada; 5) vrši izbor revizora, ne registratora, nego revizora; 6) usvaja godišnji finansijski plan; 7) usvaja godišnji izveštaj o poslovanju; 8) usvaja finansijske izveštaje i izveštaj o reviziji; 9) predlaže mere za otklanjanje smetnji od značaja za efikasno funkcionisanje registara; 10) obavlja druge poslove utvrđene zakonom i statutom.
Nigde se ne pominje izbor registratora. Ne znam kako ćete vi da izaberete tog registratora, na osnovu kog člana zakona ćete da ga izaberete. Vi niste stavili osnovnu stvar da upravni odbor vrši izbor registratora.
U stavu 3. tog istog člana kaže: "Na statut, godišnji plan rada i godišnji finansijski plan saglasnost daje Vlada Republike Srbije". Vi opet ne stavljate u zadnjem stavu da Vlada Republike Srbije daje saglasnost na izbor registratora. Vi nećete moći da izaberete registratora. Taj sistem koji ste osmislili, tako kako ste ga osmislili, niste ga osmislili uz pomoć svojih tzv. eksperata, tako da nećete moći ni da ga primenite.
Drugo, to će se videti posle u kasnijoj raspravi povodom amandmana, ne vidi se uopšte način imenovanja ili postavljenja registratorčića, jer postojeći registratorčići širom i diljem ove naše lepe zemlje, a kako će se oni postavljati, koja će biti njihova ovlašćenja, šta će oni raditi, to će verovatno eksperti morati da daju odgovor na to pitanje.

Na član 10. čiji naslov glasi: "Ovlašćenje i obaveze registratora", SRS je uložila amandman. Ono što je osnovno za ovaj član zakona, da bi registrator imao svoja ovlašćenja i obaveze, on mora da bude izabran. U prethodnom članu je bilo govora o tome da je nemoguć izbor registratora, samim tim on ne može da vuče nikakva prava ni obaveze.       
Ministar je izlazio ovde da pruži objašnjenje, međutim, elegantno je preskočio kako se vrši izbor registratora i da u zakonu o agenciji za privredne registre, u članu 8. koji reguliše rad upravnih odbora, prava i obaveze koje ima upravni odbor, nije predviđeno uopšte da se bira registrator uz saglasnost Vlade Srbije.
U članu 8. pomenutog zakona Vlada Srbije daje samo saglasnost na statut, godišnji plan rada i godišnji finansijski plan. Uopšte se ne pominje davanje saglasnosti na izbor registratora.
U istom članu, gde se govori o poslovima koje obavlja upravni odbor, tu ima 10 tačaka, a ni u jednoj tački se ne pominje izbor registratora, pominje se izbor revizora, ali revizor je jedno, a registrator nešto sasvim drugo. Kako će se vršiti izbor registratorčića, znači, ljudi koji će raditi registre u izmeštenim jedinicama agencije, ni to se ne vidi iz ovoga.
Ovlašćenja i obaveze registratora, koji uzgred budi rečeno neće moći na osnovu ova dva predloga zakona da budu izabrani, mogla bi da se svedu na sledeće: da obezbeđuje kopije u pismenoj formi, čuvanje i arhiviranje dokumentacije, preduzima druge radnje, mislim na one koje su neophodne za nesmetano i pravilno funkcionisanje registra, bliže uređuje način vođenja registra, obezbeđuje blagovremeno objavljivanje registarskih podataka, obezbeđuje uvid u registar, izdaje overene izvode iz registra i kopije dokumenata, obezbeđuje dostupnost modela tipskih osnivačkih akata na sajtu, obezbeđuje prevođenje dokumentacije itd.
Sva ova njegova ovlašćenja, koja su predviđena u članu 10. ovog zakona, mogla bi da se svedu na opis poslova i zadataka, a to radi otprilike kustos muzeja: čuva, fotokopira, nosi, donosi, prenosi, odnosi. Nigde se ne vidi da registrator meritorno odlučuje o bilo čemu.
Tu je suštinska razlika između koncepcije SRS i koncepcije koju zastupa vladajuća koalicija, u tome što registarski sudija u trgovinskom sudu meritorno odlučuje, on nije običan činovnik koji lupa pečate, kako vi već hoćete ovde da ga predstavite, nego čovek koji vrši proveru dokumentacije, istinitost dokumenata, a oni se predaju.
Drugo, registarski sudija vrši proveru osnivačkog akta, pa vrši proveru statuta, da li je osnivački akt za osnivanje društva sa ograničenom odgovornošću u skladu sa Zakonom o preduzećima, pa da li je osnivački akt ortačkog društva ili komanditnog društva u skladu sa Zakonom o preduzećima, pa vrši proveru statuta, da li je statut u skladu sa Zakonom o preduzećima, a to ne može da radi običan činovnik. To ne može da radi registrator, nego može samo da radi lice koje je kvalifikovano, ima radno iskustvo i položilo je zakletvu da može da obavlja taj posao.
Tu je suštinska i koncepcijska razlika između nas i vas. Vi hoćete to da pretvorite u jedan biro, u neku agenciju za koju se ni ne zna tačno ko je osnivač, navodi se u zakonu da se osniva agencija. Prvi član zakona – osniva se agencija; ko je osnivač, nema veze. Sredstva za osnivanje agencije... dobićete reč gospodine Tomiću, pa ćete sve lepo objasniti... obezbeđuju se iz budžeta, donacija, sponzorstva i drugih zakonom dozvoljenih izvora finansiranja.
Nigde se ne vidi koliki je odnos budžetskih sredstava prema donatorima, sponzorima i onim drugim izvorima finansiranja. Jednog trenutka može da se desi da većinski vlasnik agencije bude neko sa strane. Da li su onda oni javno preduzeće, javna ustanova ili neka privatna agencija. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, predlogom Vlade o izmenama i dopunama Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji predviđeno je povećavanje novčane kazne za fizička lica sa 20.000 na 50.000 dinara, a u tački 10) zamenjuje se dispozitiv, znači norma na osnovu koje se vrši kažnjavanje. SRS smatra da ovaj član treba bristi i da je postojeće rešenje bolje. Sada ćete videti iz kojih razloga.
Postojećim rešenjem novčano kažnjavanje za fizička lica, koja nisu preduzetnici, znači, ovde se izuzimaju preduzetnici, samo se odnosi na građane, kreće se u rasponu od 5.000 do 20.000 dinara, a Vlada predlaže povećanje na 50.000 dinara. Znači dva i po puta ili 250% povećanje novčane kazne bez ikakvog obrazloženja i bez ikakvog razloga. Tu članom 180. predviđena je 21 tačka kojom se građani kažnjavaju za razne vrste poreskih prekršaja.
Samo ću vam izneti kao neke primere, da biste videli za šta se sve plaćaju kazne od 5.000 do 50.000 dinara, kako predlaže Vlada Srbije - ako građanin prilikom podnošenja poreske prijave ne unese svoj PIB. Mislim da 80% građana ne zna tačno značenje reči PIB i umesto da proeska uprava pomogne građanima i da objašnjenja i uputstva i za one građane koji nisu upućeni u podnošenje poreskih prijava i poreskih termina, oni bez srkupula kažnjavaju građane i to, ni manje ni više, nego u rasponu od 5.000 do 50.000 dinara.
Takođe - ko podnese poresku prijavu nepotpisanu. To svakome može da se desi omaškom, da popuni celu poresku prijavu i da ne potpiše. To znači da sad treba neko, ko je igrom slučaja zaboravio da potpiše poresku prijavu, da bude kažnjen između 5.000 i 50.000 dinara. Ko se ne odazove pozivu radi pojašnjenja ili pružanja informacija oko učešća u poreskom postupku itd - umesto da poreski organi sarađuju sa svojim poreskim obveznicima, da im pružaju pravnu pomoć, da im daju objašnjenja za neke osnovne poreske radnje, oni ih besprimerno kažnjavaju.
Zato je SRS i uložila ovaj amandman i traži da se briše ovaj član, a predstavnik vladajuće stranke, poslanik Matić nas je ovde direktno za govornicom optužio, kako je on rekao - da širimo demagogiju i štitimo kriminalce.
Sada postavljam pitanje - da li su ovi građani, koji se ovako kažnjavaju, kriminalci? Da li SRS štiti ovime kriminalce ili građane? Ko se ovde kažnjava, kriminalci ili građani? Ovde niko ne pominje kriminalce, jer kriminalac nema PIB broj, niti ga interesuje.
Drugi deo - član 46. odnosi se na tačku 10) člana 180, a to je – ometa sprovođenje prinudne naplate, ili ako se ne udalji sa mesta na kome se sprovodi prinudna naplata i nastavi njeno ometanje, i ako odbije da stvari koje poseduje učini dostupnim za potrebe sprovođenja prinudne naplate - pa pominje član 90. stav 3.
Članom 180. je izričito predviđeno da se novčanim kaznama kažnjavaju fizička lica, građani. Ne kažnjavaju se preduzetnici. Šta piše u članu 90. stav 3. - radi sastavljanja popisa, poreski izvršitelji imaju pravo da uđu na zemljište i u prostoriju u kojima poreski obveznik obavlja svoju poslovnu delatnost. Kako je sad moguće da se u ovaj član zakona ubaci preduzetnik, onaj koji obavlja određenu poslovnu delatnost i kažnjava isto kao i fizičko lice?
(Predsedavajući: Vreme.)
Ovim bih završio.

Dame i gospodo, osnovnim tekstom zakona predviđeno je u članu 19. da poslovanje fonda podleže reviziji u skladu sa zakonom. U stavu 2. izveštaj o obavljenoj reviziji iz stava 1. ovog člana fond dostavlja ministarstvu nadležnom za poslove privrede.

E sad, Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o garancijskom fondu predviđeno je da se izveštaj o reviziji ne dostavlja više Ministarstvu pivrede, nego Ministarstvu finansija. Analizom svih amandmana koje je predložila SRS vidi se da se Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o garancijskom fondu prenose velika ovlašćenja na Ministarstvo finansija.

To se naročito vidi u čl. 4. stav 3, gde se dinamika dokapitalizacije određuje preko Ministarstva finansija; član 5. stav 1. tačka 2a - sredstva za rad fonda obezbeđuju se iz budžeta, koje opet predlaže Ministarstvo finansija; član 11. stav 2 - upravni odbor imenuje Vlada na predlog Ministarstva finansija; čl. 13. i 15. regulišu imenovanje i razrešenje direktora, članova nadzornog odbora, koji imenuje Vlada opet na predlog Ministarstva finansija; članom 19. stav 2 - izveštaj o reviziji dostavlja se Ministarstvu finansija; član 20. stav 1 - nadzor nad zakonitošću rada fonda vrši Ministarstvo finansija i članom 20. stav 2 - Ministarstvo finansija podnosi najmanje jedanput godišnje izveštaj o rezultatima nadzora i izveštaj o obavljenoj reviziji Vladi Srbije.

Iz ovoga se vidi intencija da sve ingerencije i sva ovlašćenja vezana za ovaj fond prelaze u ruke Ministarstva finansija. Tu se postavlja osnovno pitanje - šta je predmet ovog zakona o Garancijskom fondu. Da li je predmet sam Garancijski fond za sebe ili je predmet ovog zakona podsticaj razvoja privrednih subjekata?

Ako je predmet ovog zakona podsticaj razvoja privrednih subjekata, a trebalo bi tako da bude, onda bi logično bilo da sva ova ovlašćenja, koja su preneta na Ministarstvo finansija, budu vraćena ili da ostanu, kako je i predviđeno u osnovnoj verziji zakona, na Ministarstvu privrede.

Dame i gospodo, SRS, za razliku od predlagača, ima potpuno drugačiji koncept ovog zakona, a pre svega radi se o načinu izbora članova odbora i odlučivanja u samom odboru. Predlagač je stavio u svom predlogu da se jedan član odbora bira iz redova advokata, a tri člana bira Vrhovni sud Srbije iz redova pravnika, i to pravnika koji su eksperti, tako da kažem, iz krivičnog, građanskog, privrednog i upravnog prava, i pet članova odbora bira Narodna skupština na predlog SANU.
Što se tiče predloga tri člana koja se biraju od strane Vrhovnog suda Srbije, traži se da su eksperti iz oblasti krivičnog, upravnog, privrednog i građanskog prava; problem je samo u tome što je teško naći pravnika koji je ekspert iz krivičnog i građanskog prava, a da pri tome nije sudija, tužilac ili advokat.
Pravnici koji ne rade u pravosuđu i rade u privredi mogu da budu eksperti privrednog prava, mogu da budu, ako rade u državnim organima, i eksperti iz upravnog prava, ali je teško naći diplomiranog pravnika koji je ekspert iz krivičnog i građanskog prava, a da ne radi u pravosuđu ili u advokaturi. Kako će to i na osnovu kojih kriterijuma Vrhovni sud raditi, to se ne vidi iz ovog zakona.
Advokatska komora će birati jednog člana odbora, pretpostavljamo po stručnosti, mada se ni tu tačno ne vidi koji je kriterijum. Pet članova će birati Narodna skupština na predlog SANU od deset predloga. Međutim, tu se ne vidi tačno kriterijum za predlaganje, da li je to stručnost akademika ili njihovi moralni kvaliteti.
SRS je imala sasvim drugačiji i mnogo jednostavniji koncept sastava odbora: Administrativni odbor bi predlagao članove odbora, a Narodna skupština bi usvajala, pet bi bili iz redova poslanika, a četiri bi bile nestranačke, znači javne ličnosti. To je mnogo jednostavniji postupak i samim tim znala bi se pripadnost tog organa, odnosno odbora, da li je to odbor koji je vezan za zakonodavnu, izvršnu ili sudsku vlast.
Ovako imamo jedan surogat gde se ne zna tačno kojoj grani vlasti pripada ovaj odbor, a, između ostalog, oni u članu 23. predviđaju da će ukoliko član odbora povredi odredbe ovog zakona odbor povesti postupak za njegovo razrešenje. Znači, sam odbor vrši razrešenje tog člana, iako ga nije birao.
Između ostalog, u stavu 2. navodi se da će se iz odlučivanja izuzeti taj član odbora na koga se odnosi povreda zakona i, što prvi put vidim i čujem za tako nešto, da će se još jedan član izuzeti iz postupka odlučivanja i glasanja, i to žrebom. Ne znam kako će to da se izvede i zašto bi se to radilo, zašto bi neko bio izuzet iz odlučivanja žrebom. Nisu to igre na sreću, pa izvlačenje loptica, loto, to je republički odbor koji odlučuje o određenim povredama, da li postoje ili ne postoje. Svi članovi odbora su potpuno ravnopravni i ne znam zašto bi se neko izuzimao žrebom.
Tu postoji još jedna nelogičnost, a to je, kaže - kada se vodi postupak o tome da li je član odbora povredio ovaj zakon, taj član i još jedan koga ostali odrede žrebom... Pa ne mogu ostali ako ostali odrede, onda nema žreba ili ima žreba, a ako ima žreba onda ostali ne mogu da određuju. Znači, trebalo bi formulaciju potpuno izbaciti, znači, izbaciti to da se neko eliminiše putem žreba...
(Predsedavajuća: Vreme.)
Pretpostavljam, a evo, završavam, da je predlagaču ovog zakona problem bio paran broj članova koji bi odlučivao ako se izuzme član o čijem se razrešenju radi. Međutim, to apsolutno nema nikakve veze, zašto bi paran broj članova odbora bio problem prilikom odlučivanja.
Na kraju, s ozbirom da po konceptu SRS-a republički odbor bira Skupština, onda je stav 4. člana 23. potpuno suvišan.

Dame i gospodo, predlagač ovog zakona hteo je da reši četiri grupe problema koji se tiču načina izbora narodnih poslanika. Prva grupa problema odnosi se na izmeštanje biračkog mesta i glasanja birača koji nisu u mogućnosti da dođu na biračko mesto i da obave svoju građansku dužnost. Odnosi se na nemoćna i bolesna lica i u principu taj predlog je prihvatljiv, uz određene amandmane i korekcije. Treba prihvatiti predlog da i ti ljudi mogu slobodno da glasaju.
Drugi predlog odnosi se na lica, birače na izdržavanju krivičnih sankcija u pritvorskim jedinicama i proceduru oko njihovog glasanja, čime se smanjuje apstinencija ukupnog biračkog tela.
Treća kategorija lica kojima se omogućuje glasanje su naši državljani koji imaju boravište u inostranstvu, a prebivalište u zemlji. Takođe se pokušava da se omogući većem broju naših državljana, koji imaju trenutno prebivalište u inostranstvu, da ispune svoju građansku dužnost.
Problemi koji se javljaju tu i koje je pokušao da reši predlagač, ali po nama bezuspešno, mogli bi da se svedu na nekoliko stvari. Prvo, mesta za glasanje, znači biračka mesta predlaže Ministarstvo inostranih poslova, a odluku donosi Republička izborna komisija. Po pravilu se glasanje odvija u diplomatsko-konzularnim predstavništvima, a izuzetno na posebnim biračkim mestima. Predlog za ta posebna biračka mesta daje Ministarstvo inostranih poslova, a usvaja Republičke izborna komisija.
Članove biračkih odbora, opet po pribavljenom mišljenju Ministarstva inostranih poslova, određuje Republička izborna komisija. Predsednik biračkog odbora određuje se po pravilu iz redova diplomiranih pravnika članova diplomatsko-konzularnih predstavništava. Kao što se vidi, Republička izborna komisija sve te odluke donosi na predlog ili na preporuku Ministarstva inostranih poslova.
Neki od govornika juče su pominjali cifre da u Beču trenutno boravi 150.000 naših državljana koji nemaju prebivalište u Srbiji, da ih je u Čikagu 250.000 itd. To su neke procene, ali u predlogu se to ne vidi, što ukazuje da ni sam predlagač ne zna o kojoj cifri se radi, koji broj ljudi bi bio obuhvaćen time.
Iz toga proizilazi da se tačno ne zna broj biračkih mesta koji bi bio potreban da bude otvoren u diplomatsko-konzularnim predstavništvima i na drugim mestima koja predloži Ministarstvo inostranih poslova. Šta to praktično znači? To praktično znači da imamo jedne izbore u zemlji, koje sprovodi Republička izborna komisija po pravilima i po važećem zakonu o izboru republičkih poslanika, i imamo druge izbore, koji se sprovode u inostranstvu po preporukama, predlozima i mišljenjima Ministarstva inostranih poslova, što praktično znači da Ministarstvo inostranih poslova sprovodi izbore u inostranstvu. To praktično to znači.
Baš bih voleo da vidim Republičku izbornu komisiju koja će da odbije predlog ili mišljenje Ministarstva inostranih poslova povodom predloga oko predsednika biračkog odbora ili biračkog mesta koje će biti van konzularno-diplomatskog predstavništva.
Baš bih voleo da vidim tu odluku Republičke izborne komisije, pa će ona da nađe u Čikagu neko novo biračko mesto gde će se glasati.
Pored toga, niko nije pominjao u ovom predlogu proširen sastav biračkih odbora. Ostavljeno je strankama da se same snalaze, a to upućuje na to da bi stranke same trebalo da organizuju svoju stranačku infrastrukturu po inostranstvu. Tu bi se multiplikovao problem finansiranja. Znate da je stupio od 1. januara Zakon o finansiranju političkih organizacija i da je nemoguće više finansiranje političkih organizacija iz inostranstva.
Pojavio bi se organizacioni problem veze stranačkih organa u inostranstvu i organa u zemlji i problem da li treba država da snosi troškove članova biračkih odbora u proširenom sastavu koji bi vršili kontrolu izbora u inostranstvu. Ako hoćemo da se držimo načela višestranačke kontrole izbora, mi moramo jednostavno omogućiti, na ovaj ili onaj način, višestranačku kontrolu.
Znači, bilo da odlaze predstavnici stranaka iz zemlje i u inostranstvo, bilo da mi razvijamo stranačku infrastrukturu u inostranstvu i da naši članovi iz inostranstva koji žive tamo vrše kontrolu izbora, vrše kontrolu izbornih radnji na biračkim mestima.
Drugo, postoje i praktični problemi. Vi znate, ko god je učestvovao u izbornim procesima, ko god je od vas poslanika ili predsednika opštinskih odbora radio u svojim strankama, zna koji su problemi oko pribavljanja prebivališta, uverenja o prebivalištu, uverenja o državljanstvu, kako će naš kontrolor iz Melburna pribaviti uverenje o državljanstvu iz Novog Sada, da ima prebivalište u Novo Sadu.
Pojavljuju se mnoga tehnička pitanja na koja ovaj predlog ne daje odgovore. Što se tiče kampanje i vođenja kampanje, u zemlji je dozvoljena kampanja i sprovodi se, jednostavno nema odgovora na pitanje ko će i kako sprovoditi kampanju u inostranstvu, kako će stranke moći da agituju za svoje građane koji imaju prebivalište u inostranstvu i da animiraju to građanstvo da bi glasali za njih.
Građani koji žele da glasaju u diplomatko-konzularnim predstavništvima ili na biračkim mestima koje odredi Ministarstvo inostranih poslova, verifikuje RIK, upućeni su na to da se prijave. Znači, oni moraju da se prijave našim diplomatsko-konzularnim predstavnišvima da bi mogli da glasaju.
Rečeno je da ti spiskovi koji se prave nisu posebni spiskovi, da oni ulaze u ukupno boračko telo. Konkretno, naši građani koji bi glasali u Londonu, morali bi znači da se prijave našem diplomatsko-konzularnom predstavištvu u Londonu.
Naš ambasador u Londonu, ako se ne varam to je Vladeta Janković, bivši potpredsednik DSS-a, pa ne vidim zašto bi Vladeta Janković upućivao građane Srbije da glasaju za bilo koju drgu stranku sem za DSS.
Ili, ambasador u Vašingtonu je Ivan Vujačić, koji je član DS-a, on će svakako naše državljane koji imaju boravište u SAD-u usmeriti da glasaju za Demokratsku stranku. Znači, oni već imaju infrastrukuru koja će vršiti propagandu u inostranstvu. Drugim strankama ne omogućavaju čak ni elementarnu kontrolu izbornog procesa.
Što se tiče smanjenja cenzusa i tzv. pozitivne diskriminacije, tu moraju da se daju određena razjašnjenja; pozitivna i diskriminacija su strane reči, nisu naše, zarad lakšeg razumevanja, diskriminacija znači razlika, treba pročitati Vujakliju, a pozitivna znači stvarna, istinita, pozitivna činjenica. Pozitivna diskriminacija znači stvarna razlika, postojanje stvarne razlike.
Ti termini stvarno uspostavljaju stvarnu razliku. Stavljaju predlog da stranke nacionalnih manjina nemaju cenzus, samo treba da ostvare svojstvo da su stranke nacionalnih manjina, automatski ne podležu cenzusu, a za sve ostale stranke predviđen je cenzus od 5%.
Šta se dešava u toj situaciji? Dešava se da stranka kojoj je priznato pravo da ima status naconalne manjine može sa 15 do 16 hiljada glasova da osvoji jednog poslanika, jedno poslaničko mesto, a realno, stvarno realno postoji opasnost, i to ćete videti na sledećim izborima, da stranka G17 plus osvoji 150 hiljada glasova i ne uđe u Skupštinu, ne osvoji nijednog poslanika.
Pazite, osvojili su 10 puta više glasova i zar to nije diskriminacija. To je ogromna diskriminacija da glas jedne stranke, da glas jednog člana stranke koji glasa za stranku političke manjine 10 puta više vredi od glasa građanina koji je glasao za stranku G17 plus, i to bi stvarno bila velika nepravda prema jednoj tako velikoj i ekspertskoj stranci kao što je G17 plus.
Dalje, u članu 12. preširoko je data definicija šta su to političke stranke nacionalnih manjina. U stavu 2. kaže da su to one stranke čiji je osnovni cilj predstavljanje i zastupanje interesa nacionalnih manjina i zaštita i poboljšanje prava pripadnika nacionalnih manjina, u skladu sa međunarodni standardima. To teško ko može da protumači i da tačno zna šta znači. To je tako uopštena formulacija da pod to može da se podvede šta god se hoće. Pri tome se daje RIK-u da ona odluči o tome da li neko potpada pod tu kategoriju ili ne.
Pored ovog interesantnog predloga koji ima predlagač, bio je i jedan amandman DS-a – Boris Tadić, koji je još interesantniji. A to je da način i postupak utvrđivanja posebnog biračkog spiska nacionalnih manjina određuje RIK, pa pripadnik nacionalne manjine ima pravo da glasa za opštu i manjinsku listu. Znači, ima pravo dva puta da glasa. Pripadnik nacionalne manjine može da glasa samo za listu nacionalnih manjina na čijem se biračkom mestu nalazi. Znači, može a ne mora. Ako hoće, hoće, ako neće, neće. Na svu sreću taj amandman je odbijen i to će se malo podrobnije razjasniti u raspravi o pojedinostima.
Na kraju, načelno, ove izmene i dopune ovog zakona ni u kom slučaju nisu dobre, zato što ispuštaju jedan veliki nedostatak, a to je za one koji u praksi spovode izbore, da ne postoji veza između RIK-a i biračkih odbora. Znači, da mora da postoji jedno međutelo, a to je opštinska izborna komisija, koja bi olakšala sam proces izbora. Postoji neka inkompatibilnost sa zakonom o lokalnim izborima.
Znači, ako hoćemo da ujednačimo stavove, treba prihvatiti amandman SRS-a da se spusti cenzus na 3% za sve građane i za sve političke stranke i da ne delimo političke stranke po nacionalnoj osnovi, nego da ih delimo po programima, pa ako je na lokalnom nivou cenzus 3%, da bude i na republičkom nivou. Pogotovo što je ovaj zakon, Zakon o izboru narodnih poslanika, supsidijarni zakon za primenu Zakona o izboru predsednika Republike i Zakona o lokalnim izborima.