Imali ste primer sudetskih Nemaca, Češka nije mogla da uđe u EU dok nije rešila problem sudetskih Nemaca koji su proterani, oko dva miliona je proterano iz Češke i sve do jednog su morali....

Tek kada su ispunili taj uslov mogli su da budu primljeni u EU. Bojim se da ćemo sličan problem imati i mi, i to u mnogo većim razmerama nego što je imala Republika Češka prilikom ulaska u EU.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovim predlogom zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine pokušalo se da se regulišu sve situacije po kojima je nekada, pre 60 ili 50 godina, oduzeta nekome imovina, pre svega poljoprivredno zemljište, stanovi, poslovne zgrade ili privatna preduzeća.
U članu 1. ovog predloga zakona predviđeni su načini kako je oduzeta imovina ranijim vlasnicima, to su nacionalizacija, agrarna reforma, konfiskacija i eksproprijacija, i navode se uslovi.
Što se tiče nacionalizacije, tu su bitna dva zakona. Jedan je zakon o nacionalizaciji, mislim na stambene zgrade i na građevinsko zemljište, gde su oduzete stambene zgrade i izdate u najam, i po tom zakonu vlasnicima su ostavljena dva stana ili tri manja stana, a svo građevinsko zemljište je prešlo u društvenu svojinu.
Drugim zakonom o nacionalizaciji bilo je predviđeno oduzimanje privatnih preduzeća, i to u 42 privredne grane. Izmenama i dopunama tog zakona prošireno je oduzimanje na još 10 privrednih grana, tako da su obuhvaćene 52 privredne grane.
Nacionalizacija kao metod prelaska privatnog vlasništva u državnu svojinu i nije patent koji je izmišljen od strane socijalističke ili komunističke vlasti.
Posle Drugog svetskog rata prva laburistička vlada u Velikoj Britaniji je izvršila jednu veliku nacionalizaciju u oblasti rudarstva, energetike i saobraćaja. Socijalistička francuska vlada je sredinom 60-tih godina izvršila veliku nacionalizaciju bankarskog sektora.
Što se tiče agrarnih reformi, one nisu vezane samo za našu zemlju, vezane su kao skup mera opšte politike u oblasti poljoprivrede, i tako se vršila preraspodela vlasništva poljoprivrednog i šumskog zemljišta. Te reforme su vršene još i u Kraljevini Jugoslaviji.
Trajala je 10 godina, obuhvaćeno je dva miliona hektara zemlje i tu je najviše oštećena Srpska pravoslavna crkva, pošto su njeni posedi najviše oštećeni tom agrarnom reformom, i tu je obuhvaćeno oko 600.000 agrarnih interesenata, onih ljudi koji su dobili na korišćenje to zemljište. Godine 1945. je donet zakon o agrarnoj reformi.
Nova komunistička vlast je na neki način morala da reši problem bezemljaša, znači ljudi koji nisu imali svoju zemlju i ljudi koji su nastradali od fašističkog terora u pojedinim krajevima, kao što su Lika, Kordun, Banija, Crna Gora, Hercegovina. Na neki način su morali da im obezbede neka osnovna sredstva za život.
Zakonom o agrarnoj reformi uveden je maksimum 45 hektara šumskog zemljišta i 25 hektara poljoprivrednog zemljišta.
Zakonom iz 1953. o formiranju poljoprivrednog zemljišnog fonda, narodnog fonda, taj maksimum je smanjen sa 25 hektara na 10 hektara obradivih površina, čime je dodatno uvećan fond za 300.000 hektara, što je prešlo u vlasništvo društvenog sektora, i to zemljište su koristili poljoprivredni kombinati i zemljoradničke zadruge koje su bile društvene.
Ovim zakonom takođe je predviđeno i evidentiranje onih ljudi kojima je oduzeta imovina putem konfiskacije. Konfiskacija je sporedna sankcija u krivičnom i administrativnom postupku iz tog vremena, znači posle 1945. godine, koja je išla kao sporedna kazna uz glavnu kaznu.
Međutim, ne mogu se ovde generalno svi kojima je konfiskovana imovina, znači oni koji su bili pripadnici ustaških formacija, hortijevaca ili ne znam već kojih, koji su učestvovali zajedno sa nemačkom vojskom u okupaciji naše zemlje i terorom koji su vršili u našoj zemlji, izjednačavati sa ljudima kojima je konfiskovana imovina zbog toga što nisu mogli u postupku prinudnog otkupa da izmire svoje obaveze koje su imale po uredbama o prinudnom otkupu od 1945. do 1950. godine, i ne može se generalno svima kojima je imovina konfiskovana vratiti nazad. Znači, moraju da se izvrše revizije administrativnih i krivičnih postupaka, da bi se tačno utvrdilo kome je opravdano konfiskovana imovina, a kome nije.
Na kraju, kao jedan od metoda kojim je oduzimana imovina bivših vlasnika u zakonu se pominje sekvestracija. Sekvestracija nije način oduzimanja i prelaska imovine iz jednog oblika vlasništva u drugi, nego to je mera obezbeđenja u toku krivičnog ili administrativnog postupka, i ograničava promet te imovine do okončanja administrativnog ili krivičnog postupka, pa po okončanju tog postupka organ vraća tu imovinu vlasniku ili je konačno oduzima i prenosi u državnu svojinu.
Ovako koncipiran Predlog zakona apsolutno je neprihvatljiv i ima mnogo nedostataka, a samim tim čim je sročen u 11 članova najbolje govori da je neozbiljno pristupljeno izradi ovog predloga zakona, i SRS sigurno neće glasati za ovakav predlog zakona.

Dame i gospodo narodni poslanici, u poglavlju VII ovog predloga zakona reguliše se promet semena članovima 41, 42, i 43. U članu 41. regulišu se uslovi vezani za stručnu spremu zaposlenih u prometnim organizacijama, znači u privrednim društvima koja vrše promet semenske robe na veliko i malo. U članu 42. se reguliše koja semenska roba može da se prodaje, znači registrovana semenska roba. U članu 43. se regulišu uslovi za prodajne objekte preko kojih se vrši prodaja semenske robe na veliko i malo, a u stavu 3. predviđeno je da ministar bliže određuje uslove koji se tiču prostora za promet robe na veliko i malo.
Amandmanom SRS na član 41. dodaje se stav 4. kojim je predviđeno da nadležno ministarstvo za poslove poljoprivrede donosi rešenje kojim se utvrđuje ispunjenost uslova za vršenje poslova prometa semenske robe na veliko i malo. Tim stavom se poboljšava sam tekst zakona, jer se od nadležnog ministarstva traži da utvrdi da li su ispunjene ove tri grupe uslova da bi neko privredno društvo moglo da se bavi prometom semenske robe na veliko i malo: u pogledu kvalifikacija ljudi koji se tim poslom bave, u pogledu semenske robe koja se prodaje i u pogledu prostora u kojem se vrši ta prodaja.
Smatramo da je ovaj amandman vrlo koristan i da poboljšava sam tekst zakona, a u vezi je sa inspekcijskim nadzorom koji se reguliše članovima od 94. do 99, jer inspektorima koji budu vršili poslove nadzora najlakše je ako postoji rešenje kojim se utvrđuje ispunjenost uslova za promet semenske robe. Tim rešenjem se utvrđuje da su potrebni uslovi ispunjeni, a inspektor koji vrši poslove nadzora na najlakši način bi mogao, već na osnovu tog donetog rešenja, da utvrdi da li i dalje privredno društvo ili preduzetnik ispunjava uslove da se bavi prometom semenske robe.
Ono što je simptomatično, i kod ovog predloga zakona i kod rasprave o njemu, kao i kod prethodnog predloga zakona, jeste da predstavnici predlagača, povodom prethodne tačke to je ministar Dinkić, a za ovu tačku je to ministarka Ivana Dulić-Marković, izbegavaju raspravu oko predloga zakona, održe politički govor pun mržnje, pokupe se i odu, i više ih ne interesuje sudbina zakona.
Da li je to slučajno ili nije, oba ministra pripadaju jednoj političkoj stranci pod šifrom G17 plus, a ne verujem u slučajnosti, te mislim da nije slučajno što su oba ministra baš iz te stranke i što se ponašaju na takav način na koji se ponašaju, ne poštujući ovaj najviši dom, prema Ustavu Republike Srbije, ponašaju se krajnje bahato i neodgovorno prema narodnim poslanicima. Hvala.

U poglavlju sedam Predloga zakona regulisan je institut izdržavanja i predviđene su četiri vrste izdržavanja: izdržavanje supružnika, izdržavanje vanbračnih partnera, izdržavanje majke i deteta i izdržavanje deteta, roditelja i bliskih srodnika. To je predviđeno članovima 151. do 167. Predloga ovog zakona.
Što se tiče konkretno člana 153. stava 2. i amandmana SRS, ovim članom je predviđeno da majka deteta može tražiti izdržavanje od oca deteta tri meseca pre porođaja i godinu dana posle porođaja, a to pravo može se uskratiti majci, kako je predviđeno u stavu 2, ako prestavlja očiglednu nepravdu za oca.
Naravno da SRS zastupa interese onih koji treba da budu izdržavana lica, u ovom slučaju to su majka i novorođeno dete, međutim, formulacija "predstavlja očiglednu nepravdu za oca" nije sretno formulisana i ne odgovara ovom institutu koji je predložen u ovom zakonu.
Amandmanom SRS je predloženo da se umesto formulacije "predstavlja očiglednu nepravdu za oca" odredi da bi majka izgubila pravo na izdržavanje ukoliko bi to oca dovelo u teške materijalne prilike. Formulacija je mnogo preciznija i tačnija od ove predložene u zakonu, jer izdržavanje ne zavisi od pravde ili nepravde, nego je izdržavanje socijalna kategorija i ona treba da zavisi od materijalnog položaja majke i deteta koje se rodilo.
Samim tim, ako je majka u situaciji da joj je neophodno izdržavanje, da nema sredstava kojima može da izdržava sebe i svoje novorođeno dete, izdržavanje koje bi otac davao ne pomaže samo majci, nego pomaže i tom detetu. Da majka ima dovoljno sredstava ne bi ni podnosila taj zahtev prema ocu deteta, nego je, s obzirom da je ona ugrožena, automatski i to novorođeno dete ugroženo.
Samim tim, to nije pitanje pravde i nepravde, nego je pitanje materijalnih mogućnosti oca, da li otac ima materijalnih mogućnosti da izdržava majku ili ne. Mislimo da je mnogo preciznija formulacija koja je predložena u ovom amandmanu i smatramo da bi Skupština trebalo da usvoji ovaj amandman.

Dame i gospodo, što se tiče amandmana na ovaj član i uopšte na ovo poglavlje - zaštita od nasilja u porodici, to je novi institut koji je predviđen ovim zakonom i koji nije postojao u ranije važećem zakonu. Sam institut po sebi nije sporan, on treba da postoji i ima svoje mesto u zakonu. Ono što je Srpska radikalna stranka htela da uradi amandmanom, to je da se popravi ovaj institut.
U stavu 2. navedeni su slučajevi koji će se smatrati nasiljem u porodici. U stavu 2. tačka 1. navedeno je – nanošenje ili pokušaj nanošenja telesne povrede. Telesne povrede mogu da budu lake i teške. Teške telesne povrede su krivična dela koja se gone po službenoj dužnosti i predstavljaju obeležja krivičnih dela. Lake telesne povrede se gone po privatnim krivičnim tužbama i predstavljaju krivično delo. To bi se u svakom slučaju gonilo, bilo po službenoj dužnosti od strane javnog tužioca...
U tački 2. je predviđeno – izazivanje straha pretnjom ubistva ili nanošenja telesne povrede članu porodice ili njemu bliskom licu. Pazite, pretnja ubistvom je takođe krivično delo, i nanošenje telesne povrede, a to je već kako sam obrazložio pod tačkom 1.
Pod tačkom 3 – prisiljavanje na seksualni odnos – takođe može da predstavlja krivično delo silovanja.
Pod tačkom 4 – navođenje na seksualni odnos ili seksualni odnos sa licem koje nije navršilo 14 godina života ili nemoćnim licem. Amandmanom smo intervenisali i hteli smo da podignemo tu starosnu granicu i da zaštitimo lica koja su starija od 14, a mlađa od 18 godina. Ne znam zašto je Vlada odbila da prihvati ovaj amandman.
Pod tačkom 5. je ograničavanje slobode kretanja ili komunikacije sa trećim licem. To bi već moglo da predstavlja krivično delo protivpravnog lišavanja slobode nekog lica.
Pod tačkom 6 – vređanje, kao i svako drugo drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje. To spada u domen prekršajnog prava. Znači, od svih 6 tačaka to je kombinacija obeležja krivičnog dela ili prekršaja.
Ono što je Srpska radikalna stranka htela ovim amandmanom da popravi, to je da se spusti nivo odgovornosti onih lica koja vrše nasilje u porodici. Znači, pod nasiljem u porodici se smatra i ono što predstavlja neku vrstu psihičkog maltretiranja bilo kog člana porodice. Ne treba da čekamo da neko nekome zapreti ubistvom ili nanese tešku ili laku telesnu povredu, pa da onda sud oceni da je došlo do nasilja u porodici i, po članu 198, preduzme neke od mera koje su predviđene u Predlogu zakona. Niži stupanj pritiska na određene članove porodice trebalo bi smatrati nasiljem u porodici. Ne treba čekati da učini krivično delo ili prekršaj, da bi sud onda izrekao neku od mera zaštite od nasilja u porodici.
I u odgovoru Vlade na ovaj amandman je dato neko nemušto obrazloženje, potpuno nevezano za naš amandman, dat je odgovor u stilu – koliko ima sati, napolju pada sneg. Ne vidim nijedan razlog zašto Vlada ne bi prihvatila amandman, jer se ovim amandmanom proširuje mogućnost primene ovog novog instituta koji je predviđen u Predlogu zakona. Smatramo da bi trebalo prihvatiti amandman SRS.

Dame i gospodo, pred nama je Predlog zakona o javnim agencijama, koji treba da reguliše osnivanje i rad javnih agencija, koje, u suštini, treba da zamene rad organa državne uprave i izvršne vlasti. Ako krenemo od člana 1. ovog predloga zakona, kojim se reguliše pojam javne agencije, gde se daje definicija šta je to javna agencija i koje vrste poslova vrši, videćemo da ona vrše tri vrste poslova: razvojne, stručne i regulatorne poslove.
U stavu 2. prvog člana već se derogira prvi stav i tu se kaže: "Posebnim zakonom mogu se, shodno svrsi javne agencije, pojedina pitanja položaja javne agencije urediti drugačije nego ovim zakonom." Prosto je neverovatno da se već u prvom članu obesmišljava ceo zakon. U prvom stavu se daje definicija poslova koje će vršiti javne agencije, da bi već u drugom stavu to derogirali i prepustili posebnim zakonima koji će urediti na drugačiji način rad agencije.
U članu 2. su regulisani uslovi za osnivanje javne agencije: "Javna agencija osniva se ako razvojni, stručni i regulatorni poslovi ne zahtevaju stalan i neposredan politički nadzor...". Prosto je neverovatno da Vlada nema apsolutno nikakav politički uticaj na rad tih agencija koje osniva. Postavlja se pitanje – ko će imati uticaj, ko će onda vršiti politički uticaj i politički nadzor nad radom tih agencija ako neće osnivač?
Poslovi koje će vršiti te javne agencije pre svega zadiru u nadležnost državne uprave, i nejasno je potpuno koje će poslove vršiti državna uprava a koje javna agencija.
U članu 3. je predviđeno da se javnoj agenciji mogu posebnim zakonom poveriti sledeći poslovi državne uprave: donošenje propisa za izvršavanje zakona i drugih opštih akata Narodne skupštine i Vlade. Ustavom Republike Srbije predviđeno je da podzakonska akta, akta kojima se reguliše primena zakona, mogu da donose samo Vlada i upravni organi. Ovde se nadležnost za donošenje podzakonskih akata, koja je bila u nadležnosti Vlade, koja je propisana Ustavom Srbije, prenosi na agencije.
Pod tačkom 2. i 3: rešavanje u prvom stepenu u upravnim stvarima i izdavanje javnih isprava i vođenje evidencija. To je bila isključiva nadležnost uprave i ne znam zbog čega bi se to poveravalo javnim agencijama i duplirao ceo posao.
U članu 4. predviđena je samostalnost javne agencije, gde se kaže da Vlada ne može usmeravati rad javne agencije, niti ga usklađivati sa radom organa državne uprave. Prosto je neverovatno da jedna takva odredba stoji u Predlogu zakona, da ne postoji usklađenost između rada organa državne uprave i javnih agencija, nego da se ostavlja agencijama da one samostalno rade, ne znam na osnovu čega i kako. U članu 8. se predviđa da pravo osnivača u ime Republike Srbije vrši Vlada.
Normalno bi bilo, i svuda u svetu je to normalno, da onaj ko je osnivač mora da usklađuje rad i vodi politiku onih organa koje i osniva.
U članu 6. je predviđeno finansiranje javnih agencija. Javna agencija se finansira iz cene koju plaćaju korisnici usluga, poklona, priloga pokrovitelja (sponzorstava), budžeta Republike Srbije i drugih priloga i prihoda.
Neverovatno je da jedan organ koji osniva Vlada može da se finansira iz donacija i sponzorstva. Koji su motivi donatora i sponzora da ulažu u agencije? Mogu samo da budu lični interesi pojedinaca ili pravnih lica koja bi ulagala u agencije. Nema drugog motiva, nego samo lični interes koji bi postojao iza toga.
Jedini logičan izvor finansiranja agencije bi mogao da bude iz budžeta Republike Srbije, ali je problem u tome što će se povećati troškovi države i duplirati funkcije, a samim tim što se dupliraju funkcije između državne uprave i javnih agencija automatski moraju da porastu i troškovi države.
Što se tiče organa koje ovaj zakon predviđa, on deklarativno predviđa postojanje dva organa, upravnog odbora i direktora. Međutim, uopšte ne postoji nadzor, ne postoji organ koji bi vršio nadzor nad radom agencija, a u stavu 2. se opet predviđa mogućnost da mogu da se posebnim zakonom odrede i drugi organi agencija.
Znači, sve može i ovako i onako, ostavljeno je da se posebnim zakonima uvode i drugi organi agencije. I, nejasno je zašto se ne primenjuju norme koje su predviđene osnovnim zakonom o formiranju javnih agencija. Zašto se dozvoljava da se posebnim zakonima derogiraju odredbe ovog zakona.
Načelo još iz rimskog prava – da specijalni zakon derogira poseban, ovde ne bi moglo da se primeni. To načelo može da se primeni u onim društvenim odnosima u kojima postoji autonomija volje, gde postoji odnos između pravnih subjekata i učesnika u određenim društvenim odnosima, gde ti društveni odnosi zavise od autonomije volje.
Ovde bi morale da postoje imperativne norme koje bi tačno utvrdile načine finansiranja, organe koje bi morale da imaju agencije, organizacionu strukturu, poslove koje bi vršile te agencije i ne bi smelo da se dozvoli da se posebnim zakonima određuju drugačiji organi agencije, jer bi došlo do šarenolikog formiranja raznoraznih agencija koje bi ličile na sve i svašta.
Na kraju, ovim zakonom se htelo da se izbegne mogućnost formiranja agencija preko uredbi, čega je bilo u ranijem periodu vladavine DOS-a, i prešlo se na zakonsku regulativu, da zakon bude taj kojim će se regulisati formiranje javnih agencija. Međutim, suština nije u formi u kojoj će se osnivati agencije, nego u tome ko će biti osnivač tih agencija.
Mnogo je bolja varijanta da Skupština bude osnivač tih agencija i da Skupština bude ta koja će vršiti kontrolu i nadzor nad radom agencija, a ne Vlada, pogotovu što se Vlada unapred, preko ovog zakona, odriče svog političkog uticaja i kontrole nad radom tih agencija.
Što se tiče približavanja Evropi samo sa pravnom regulativom i usklađivanjem pravnih propisa sa propisima EU i prihvatanjem standarda EU, ne ide baš to tako lako. Podsetio bih vas na to da je 1993. godine održan samit u Kopenhagenu, gde su definisane grupe uslova koji su potrebni da bi neko postao član EU. To su grupe uslova koje se tiču pravnih, političkih i ekonomskih uslova koje jedna zemlja treba da ispuni.
Pravni uslovi se relativno lako mogu ispuniti. To je usklađivanje pravnih propisa. Što se tiče političkih uslova, to su uslovi koji se tiču nacionalnih manjina, ljudskih prava. Treća grupa uslova, koje ćemo vrlo teško ispuniti, jesu uslovi koji se tiču ekonomije i to ne može da se uradi u jednom kratkom vremenskom periodu, kako vi hoćete da predstavite ovom narodu i da kažete da ćete za par godina ispuniti uslove za ulazak u EU. Mnogo je dugačak put do EU, baš zbog ovih ekonomskih uslova, koje mi, nažalost, za dugi niz godina nećemo uspeti da ispunimo.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 243. Predloga ovog zakona je izuzetno bitan i to se vidi i po tome da su tri poslaničke grupe uložile tri amandmana na ovaj član zakona. Amandmani su vrlo slični. Svode se na to da se traži učešće Vlade u kolektivnom ugovaranju. Zašto je to bitno?
Postoje najmanje dva razloga koja su bitna za uključivanje Vlade u kolektivno ugovaranje.
– Prvi razlog bi bio taj što Vlada mora da bude garant makroekonomskih uslova privređivanja i opštih socijalno-ekonomskih uslova da bi poslodavci i sindikat mogli da sklope taj opšti kolektivni ugovor, a Vlada da garantuje svojim makroekonomskim merama da je taj opšti kolektivni ugovor i sprovodiv.
Jer, ako ne postoje garancije da će se odredbe opšteg kolektivnog ugovora sprovoditi i da će uopšte biti sprovodive, besmisleno je i potpisivati taj ugovor. Ko može jedino u ovoj zemlji da garantuje kakvi će biti uslovi privređivanja i kakvi će biti socijalno-ekonomski uslovi. Pa, niko drugi sem Vlade.
Ako se uzme u obzir da je spoljnotrgovinski deficit bio preko šest milijardi dolara u 2004. godini, da je spoljni dug zemlje preko 11 milijardi dolara, da je stopa nezaposlenosti preko 305, to su izuzetno teški socijalno-ekonomski uslovi u kojima žive svi građani ove zemlje, nezaposleni, zaposleni, penzioneri i omladina i deca. Samo dogovaranje između poslodavaca i sindikata nema nikakvog smisla ako ne postoji garancija od strane Vlade da će se taj dogovor ispoštovati. U pitanju su milioni ljudskih sudbina. Vezano je na najširu moguću populaciju.
U razvijenim zemljama gde ne postoji problem nezaposlenosti, gde ne postoji problem spoljnotrgovinskog deficita, gde ne postoji problem zaduženosti zemlje, gde zemlje imaju decenijama stabilan rast društvenog proizvoda tu i nije neophodno učešće Vlade kao garanta potpisivanja opštih kolektivnih ugovora. Međutim, u zemljama u tranziciji, kao što je naša zemlja, koja ima ogromne probleme, koje sam malopre pomenuo, jednostavno, Vlada mora da se pojavi kao garant da će se taj opšti kolektivni ugovor ispoštovati.
– Drugi, po nama vrlo bitan razlog, zbog čega bi trebalo da se Vlada uključi u kolektivno ugovaranje i da bude jedan od potpisnika opšteg kolektivnog ugovora je taj da u društvenom sektoru, u sektoru društvenih delatnosti, javnih službi i državnoj upravi radi preko pola miliona ljudi. Poslodavac kod tih ljudi je Vlada Srbije. Samim tim to znači da zaposleni u društvenim delatnostima, javnim preduzećima i državnoj upravi nemaju svog poslodavca sa kojim bi sklopili kolektivni ugovor.
Znači, oni su isključeni iz ove vrste zaštite.
Mislimo da treba usvojiti ovaj amandman, bez obzira na pretnje ministra da će povući zakon iz procedure. To je njegov lični stav i vladajuća većina ne treba da podlegne pritisku jednog ministra koji je i sam bio sindikalni aktivista i sindikalni rukovodilac i tim više čudi njegov otpor prema tom amandmanu i uključivanju Vlade u opšte kolektivno ugovaranje. Mislim da treba usvojiti taj amandman koji je po mišljenju SRS izuzetno bitan za ovaj zakon.

Dame i gospodo, amandmanom na član 255. Predloga ovog zakona reguliše se situacija proširenog dejstva kolektivnih ugovora.
Da li se odredbe kolektivnih ugovora odnose i na one poslodavce koji nisu potpisnici? Tu treba istaći dve stvari: u situaciji gde zaposleni nisu članovi nijednog sindikata obaveze koje je preuzeo sindikat po odredbama opšteg ili posebnih kolektivnih ugovora odnose se i na one zaposlene koji nisu članovi sindikata, s druge strane, daje se mogućnost poslodavcima da se samo odredbe kolektivnih ugovora odnose na one poslodavce koji su članovi reprezentativnog udruženja poslodavaca, a ne odnosi se na one poslodavce koji nisu u tom udruženju.
Dolazimo do jedne apsurdne situacije, da se odredbe kolektivnog ugovora odnose na zaposlene koji nisu članovi nijednog sindikata ili su članovi nekog sindikata koji nije reprezentativan, s druge strane, odredbe tog kolektivnog ugovora uopšte se ne odnose na njegovog poslodavca.
Doduše, u sledećem članu 256. (koji će sada biti posle rasprave oko ovog člana 255.) ostavlja se mogućnost ministru da donese odluku kojom će proširiti dejstvo kolektivnog ugovora i na poslodavce koji nisu potpisnici tog kolektivnog ugovora. Međutim, tu se javlja jedna vrsta problema, po mom mišljenju nepremostivog za ministra, a to je, da on mora da pribavi mišljenje Socijalno–ekonomskog saveta, i to, pozitivno mišljenje, da bi doneo odluku o tome da ima prošireno dejstvo na ugovor i na poslodavca.
Socijalno-ekonomski savet sastavljen je od šest predstavnika Vlade, šest predstavnika reprezentativnih sindikata i šest predstavnika reprezentativnih udruženja poslodavaca. Odluke se donose konsenzusom i u praksi će to biti prosto neizvodljivo. To će biti nepremostiv problem za ministra da dobije pozitivno mišljenje da Socijalno-ekonomski savet da pozitivno mišljenje da bi mogao da donese odluku o proširenom dejstvu kolektivnog ugovaranja.
Mislimo da je amandman koji je predložila SRS izuzetno značajan i da ga treba usvojiti, jer će imati negativnih posledica, a pre svega, po zaposlene. Hvala.

Dame i gospodo, celo ovo poglavlje reguliše odnose između zaposlenih i poslodavaca, u situaciji gde zaposleni imaju određena potraživanja prema poslodavcu prema kome je pokrenut stečajni postupak. Određena prava koja radnici imaju prema poslodavcu, odnosno potraživanja koja imaju prema poslodavcu naravno da su otežana u ostvarivanju kada se pokrene stečajni postupak prema privrednom društvu.
Sama ideja osnivanja fonda, da bi se zaštitila ta potraživanja koja imaju zaposleni i koja su regulisana članovima od 127. do 146. ovog predloga zakona, pokušava na neki način da zaštiti ta potraživanja zaposlenog. Međutim, da li je realizacija te ideje dobra i da li je taj fond postavljen na zdravim osnovama, to je sada sasvim drugo pitanje.
Kao prvo, sastav upravnog odbora i nadzornog odbora je simptomatičan. Predlogom zakona su predviđena dva člana upravnog odbora koja će imenovati Vlada, dva člana upravnog odbora koji će biti predstavnici reprezentativnih sindikata i dva člana koji će biti predstavnici poslodavaca, a koji su ujedno i članovi socijalno-ekonomskog saveta.
Vrlo je čudno da sredstva za rad tog fonda obezbeđuje država. Znači, 100% pare za namirivanje te vrste potraživanja obezbeđuje država, a da upravljanje tim sredstvima vrše predstavnici sindikata i predstavnici poslodavaca. Faktički u tom sastavu upravnog odbora dve trećine čine sindikati i poslodavci, koji su faktički udruženja građana, i dva predstavnika Vlade.
Potpuno je nejasan taj koncept zbog čega bi se država odricala tog prava upravljanja budžetskim sredstvima u korist udruženja građana koja su, uzgred budi rečeno, krajnje problematična u pogledu utvrđivanja reprezentativnosti tih sindikata i udruženja poslodavaca, što će opet biti u diskusiji oko amandmana koja se tiču utvrđivanja reprezentativnosti.
Ista je situacija sa nadzornim odborom. Po jednog predstavnika imaju Vlada, reprezentativni sindikat i reprezentativni predstavnik poslodavaca.
Upravni odbor, između ostalog, ima i tu nadležnost da imenuje direktora, rukovodi radom fonda i da ne nabrajam sva druga ovlašćenja, tako da je potpuno nejasno zašto je predlagač išao tim putem da sredstvima, koja su 100% obezbeđena iz budžeta, dozvoli da faktički upravljaju i rukovode udruženja, znači sindikati i predstavnici poslodavaca.
Pored toga, u članu 130. pominje se takođe da ti članovi upravnih odbora, a i članovi nadzornog odbora imaju svoje zamenike. Samo se pominju, a uopšte se ne vide njihova ovlašćenja. Šta to znači zamenik?
Da li je on punopravni član? Da li ima ista ovlašćenja koja ima član upravnog i nadzornog odbora? To se iz člana 130. apsolutno ne vidi.
Koncepcijski bi moglo da se prihvati postojanje fonda, kao jedna vrsta zaštite potraživanja zaposlenih u odnosu na poslodavca prema kome je pokrenut stečajni postupak, ali mislim da nije najsrećnije rešenje dato u Predlogu ovog zakona.

Dame i gospodo, ovim poglavljem se reguliše situacija gde je došlo do statusnih promena, pre svega se misli na promenu poslodavca i odnosa novog poslodavca prema zaposlenom. Tu se postavljaju neki specijalni uslovi, koliko će važiti opšti akt, od čega to zavisi, dužina primene opšteg akta. Mislim da tu nije mnogo pomognuto zaposlenima, nego čak mislim da im je odmognuto.
Nelogično je da se oročava primena opšteg akta i da se naročito ističe primena ugovora o radu, kao da je to nešto posebno. Svaki sledbenik, onaj ko preuzima određeno privredno društvo, preuzima sva prava i obaveze, samim tim preuzima i apsolutno sve obaveze prema zaposlenima koje proističu iz ugovora o radu. Ne razumem zbog čega bi postojalo ograničenje u tom smislu da on mora da poštuje najmanje godinu dana. On mora da poštuje ugovor o radu dokle god važi ugovor o radu. Mora da poštuje opšti akt dokle god taj opšti akt važi, a ne da se oročava.
Mene čudi drskost DS da uopšte ulaže amandmane, s obzirom na to kako je donet trenutno važeći zakon, i s jedne strane pokazuju neprimerenu hrabrost da se jave za amandman da i oni obrazlože nešto, kada se uzme u obzir kako je zakon o radu donet.
Faktički, on ne bi trebalo da postoji u pravnom poretku ove zemlje, jer nije donet većinom glasova poslanika tadašnjeg saziva Skupštine Srbije 2001. godine.
I da oni još predlažu amandmane, i da njihov predstavnik izlazi za govornicu i da daje obrazloženje amandmana DS, koja je inače članica Socijalističke internacionale, a koja se zalaže za to da se skrešu prava zaposlenih do krajnje granice, što se vidi iz njihovog amandmana, da je plafon primene opšteg akta 60 dana, što moj prethodnik, gospodin Krasić reče ...

Tako da bi smanjili na što je moguće manju meru.
Ovim amandmanom, koji je uložila SRS, u stvari pokušavamo na maksimalan način da zaštitimo zaposlene, kako na jedan neopravdan i krajnje neprimeren način ne bi bila njihova prava uskraćena, koja proističu iz opšteg akta i ugovora o radu. Hvala.

U ovom poglavlju u članovima 153. do 160. reguliše se jedno osetljivo pitanje, a to je višak zaposlenih ili, kako je to predviđeno Direktivom Saveta Evropske unije iz 1998. godine, kolektivno otpuštanje.
Ovim zakonom je predviđeno da se donosi program viška zaposlenih koji treba da sadrži određene elemente. Znači, zakon je dao taksativno tj. nabrojao koje elemente taj program mora da sadrži. Međutim, treba pogledati malo suštinski šta predstavlja taj program. Program donosi poslodavac, koji dostavlja na mišljenje sindikatu taj program, i u obavezi je da ga dostavi i Nacionalnoj organizaciji za zapošljavanje.
Ovi opet su dužni da odgovore u roku od 15 dana, znači sindikat je dužan da izrazi mišljenje, a Nacionalna organizacija za zapošljavanje je dužna da izradi program mera za rešavanje viška zaposlenih. Kada dobije to mišljenje i program mera, poslodavac je opet dužan da u roku od osam dana odgovori sindikatu i Nacionalnoj organizaciji za zapošljavanje, i tu se sve završava.
Znači, postoji jedna forma koja treba da se ispuni, prepiska između poslodavca s jedne strane i sa druge strane sindikata i Nacionalne organizacije za zapošljavanje. Kada se ispuni ta forma, poslodavac više nema nikakvih obaveza prema radnicima. On jednostavno te radnike može da otpusti bez ikakvih posledica.
Šta to znači? Praktično to znači da je ovo samo jedna formalna zaštita zaposlenih od masovnih otpuštanja i da tu uopšte ne postoji suštinska zaštita, znači zaštita iza koje bi trebalo da stoji država, jer u pitanju će biti na desetine i stotine hiljada radnih mesta, pogotovu u postupku privatizacije i u postupku stečaja, gde će masovno veliki broj zaposlenih ostati bez posla.
Tako smatramo da treba prihvatiti ovaj amandman SRS. Trebalo je suštinski ući u ovaj problem, kako je to i predviđeno Direktivom Saveta Evropske unije, s obzirom da se predlagač zakona pozivao na direktive Saveta Evropske unije. Oni tu direktivu nisu do kraja ispoštovali. Oni su je modifikovali, jer u Direktivi Saveta Evropske unije predviđeno je nešto sasvim drugo.

U članu 157. ovog zakona predviđaju se kriterijumi prilikom utvrđivanja viška zaposlenih, gde je predlagač zakona, slučajno ili namerno, propustio da uvrsti ovu kategoriju ljudi kao zaštićenu kategoriju od masovnog otpuštanja i gubitka radnih mesta.
Kao što su moji prethodnici govorili, ljudi koji su uzeli pušku u ruke i branili ovu zemlju zaslužuju najveću moguću zaštitu od strane države i apsolutno država mora da stane iza njih, i mislim da po tom pitanju ne bi trebalo da postoji nikakva diskusija.
Drago mi je što je SPS, po rečima mog prethodnika, stala iza ovog amandmana i što će podržati amandman SRS, i treba da stane iza toga, ali mi nije jasno zašto DSS i dalje nema stav, nego se neutralno izjašnjava, videćemo, ne znamo, nije nam jasno da li treba glasati ili ne.
Mislim da apsolutno to svi moraju da podrže. Ovo je vrlo bitan i značajan amandman. I u javljanju povodom prethodnog amandman pozvao sam se na Direktivu Saveta Evropske unije koja reguliše kolektivno otpuštanje i ona predviđa ograničenja u pogledu kategorije lica koja ne mogu da se otpuste. To se odnosi na ona lica na koja se ne primenjuje ta direktiva. To su ljudi koji rade na određeno vreme, zaposleni koji rade u javnim službama i državnoj upravi i zaposleni koji rade na pomorskim plovilima.
U završnim odredbama te direktive stoji da nacionalna zakonodavstva mogu da prošire prava zaposlenih koji se kolektivno otpuštaju, tako da mislim da ovaj amandman koji je podnela SRS, u tom smislu da proširuje prava zaposlenih, apsolutno nema nijedan jedini razlog da se ne usvoji, jer sama Direktiva Saveta Evropske unije predviđa mogućnost proširivanja prava, dajući osnovna prava.
Mislim da je bolje za našu državu i za naše građane da se usvoji ovaj amandman SRS i da se prihvati Direktiva Saveta Evropske unije, nego da se prihvata direktiva Karle del Ponte.

Predlogom ovog zakona u članu 158. reguliše se problem viška zaposlenih i otpremnina koje treba ti zaposleni da dobiju. Ovim amandmanom je pokušano da se otklone nedostaci u ovom predlogu zakona.
Predlagač se u svom obrazloženju Predloga zakona pozvao na Direktivu Saveta Evrope koja reguliše problem kolektivnog otpuštanja. Međutim, tu direktivu oni nisu do kraja sproveli, nisu je primenili onako kako je trebalo. Ona je mnogo povoljnija za situaciju kolektivnog otpuštanja, kako oni to nazivaju, ili viška zaposlenih koji dobijaju otkaz zbog restrukturiranja privrede, preduzeća, zbog tehnoloških inovacija ili ekonomskih promena koje nastanu u samom preduzeću.
Procedura prema toj direktivi je sledeća. Poslodavac koji želi da otpusti višak zaposlenih u obavezi je da obavesti nadležno ministarstvo i reprezentativni sindikat. Po prijemu tog obaveštenja reprezentativni sindikat je u obavezi da stupi u kontakt sa nadležnim ministarstvom i imaju rok od 30 dana da iznađu rešenje za taj broj ljudi koji ostaje bez posla, gde se primenjuje institut kolektivnog otpuštanja.
Institut kolektivnog otpuštanja je prepisan iz te direktive i oni predviđaju tri varijante. U prvoj varijanti je otpuštanje 10 i više radnika u preduzećima koja imaju od 20 do 100 zaposlenih. Druga varijanta je 10% otpuštenih radnika u preduzećima koja imaju od 100 do 300 zaposlenih i treća varijanta je kada se otpušta više od 30 zaposlenih u preduzećima koja imaju više od 300 zaposlenih.
Našim konceptom je predviđen program koji je u obavezi poslodavac da napravi. Taj program ne obavezuje apsolutno nikoga i ne rešava taj problem. On se dostavlja sindikatu i nacionalnoj organizaciji za zapošljavanje. Oni daju svoje mišljenje, predloge i planove kako da se reši taj problem, šalju odgovor poslodavcu. Poslodavac, po prijemu mišljenja i predloga, u obavezi je da odgovori reprezentativnom sindikatu i nacionalnoj organizaciji za zapošljavanje, i tu je kraj priče. Onda idu otpremnine.
Ovaj koncept koji je predviđen Direktivom obavezuje faktički nadležno ministarstvo, obavezuje državu da prvo ona pokuša da reši taj problem. U Predlogu zakona je predviđeno da višak zaposlenih kod kolektivnog otpuštanja je situacija koja se rešava u roku od 30 dana kada nastupe određeni razlozi zbog kojih se vrši kolektivno otpuštanje.
U Direktivi je predviđena obrnuta situacija. Oni zabranjuju poslodavcu da vrši kolektivno otpuštanje radnika najmanje u roku od 30 dana, što znači da poslodavac može taj rok i da produži. Zašto je to tako urađeno? Urađeno je iz prostog razloga da bi se državi i reprezentativnom sindikatu dalo vremena da iznađu rešenje za ljude koji ostaju bez posla.
Nije suština problema u otpremnini. Niko od zaposlenih ne priželjkuje otpremnine. Šta oni mogu sa tim otpremninama da rade? Mogu da prežive par meseci, ne mogu ništa drugo da rade. Svakom zaposlenom je cilj da zadrži posao ili, ako već ne može da ga zadrži, da dobije neki drugi odgovarajući posao sa kojim može sebe da izdržava i članove svoje porodice.
Suština je da se reši problem kako zaposliti te ljude koji u tom trenutku i kod tog poslodavca predstavljaju višak radne snage, a ne visina otpremnine, koja je krajnje mizerna i koja može da zadovolji potrebe možda za par meseci. Pozivanje Vlade na direktive koje je propisao Savet Evropske unije, koje daju neki osnov i minimum prava i čiji potpisnici su obavezni da taj minimum ispoštuju i ugrade u svoje nacionalno zakonodavstvo, ne sprečava nacionalno zakonodavstvo da oni ta prava mogu i da prošire. Oni obim prava zaštite viška zaposlenih, a pogotovo kod kolektivnog otpuštanja, mogu da prošire...
(Predsednik: Vreme.)
... i mislim da naš Predlog zakona o kome danas raspravljamo nije ni pokušao ni da proširi taj obim prava, već naprotiv je suzio na najmanju moguću meru i išao ispod direktiva Saveta Evropske unije i preporuka MOR-a.