Dame i gospodo, ostavka Vlade i predsednika Vlade su ustavne kategorije i predviđene su članom 93. stav 7. Ustava. Doduše, Ustav samo predviđa tu mogućnost, ali ne daje konkretno objašnjenje procedure ostavke Vlade i predsednika Vlade.
Po ovom članu Predloga zakona koji je Vlada predložila Skupštini postoje dva načina davanja ostavke. Jedan način podnošenja ostavke Vlade je da se, posle predaje ostavke predsedniku Republike i predsedniku Narodne skupštine, nameće obaveza Narodnoj skupštini da zakaže sednicu u roku od sedam dana, gde će se konstatovati ostavka Vlade, i to bez rasprave. Druga mogućnost je da će se konstatovati ostavka Vlade sa raspravom, gde će se dati mogućnost mandataru da obrazloži ostavku.
Ako zamislimo prvu mogućnost, odnosno kako bi to izgledalo, onda bi to izgledalo ovako – da predsednik Skupštine zakazuje sednicu, poslanici dolaze u Skupštinu, predsednik obaveštava parlament da je predsednik Vlade podneo ostavku, da je samim tim Vlada u ostavci, daje reč premijeru, premijer ne želi da da obrazloženje i Skupština se razilazi, Vlada se razilazi, pa se postavlja pitanje zašto je uopšte zakazivana sednica Skupštine.
Da li je moguće da se zakazuje sednica Skupštine da bi poslanici videli predsednika Vlade, da su ga se toliko uželeli, pa da žele da ga vide u skupštinskom domu? Ako je podneo ostavku i ako se principijelno držimo stava da je ostavka lični čin, onda nije ni potrebno obrazloženje. A, ako idemo za tim da se dozvoljava pravo premijeru da da obrazloženje svoje ostavke, onda je logično da i poslanici imaju pravo da daju svoje mišljenje o toj ostavci.
Zašto je to bitno? Ovako kako je koncipirana ostavka u članu 20. Predloga zakona smatra se da je Vlada ostavkom završila svoj posao i da je tu kraj priče sa Vladom koja je podnela ostavku. Međutim, nije tako. Iz prakse znamo da posle ostavke Vlade ili novih izbora protekne i po četiri, pet, šest meseci do izbora nove vlade. Znači, Vlada koja je podnela ostavku i dalje vrši svoju funkciju do izbora nove Vlade.
E, sad, ako mandatar koji je podneo ostavku pred ovim domom da obrazloženje svoje ostavke i navede neke svoje razloge zbog kojih je podneo ostavku, ili cela Vlada, onda je logično da i poslanici imaju pravo da se jave za diskusiju i daju svoje mišljenje o toj ostavci, pogotovo zbog toga što će ta vlada u ostavci vršiti funkciju vlade do izbora nove vlade.
Na kraju, kroz ceo Predlog ovog zakona provejava intencija predlagača da preuzme na sebe one ingerencije koje pripadaju Skupštini. Vlada pokušava da kroz ovaj predlog zakona reguliše ono što bi trebalo da bude u zakonu o Skupštini Srbije ili Poslovniku o radu Skupštine – kako će Skupština postupati u ovom konkretnom slučaju prilikom ostavke Vlade. Ona je to i uradila u prethodnom članu, gde se ispitivalo poverenje Vladi, u članu 18, gde se odlučivalo o nepoverenju Vladi i još u nizu članova ima instituta koji su isključivo vezani za Poslovnik o radu Narodne skupštine i koji apsolutno ne spadaju u ovu materiju, niti im je mesto u ovom zakonu.

U članu 22. Predloga zakona predviđeno je izglasavanje nepoverenja ministru i razrešenje ministara Vlade. Predlog za izglasavanje nepoverenja ministru podnosi Narodnoj skupštini najmanje 20 narodnih poslanika. Tu nije ništa sporno.
To je inicijativa koja je predviđena i Ustavom Srbije i Poslovnikom o radu Narodne skupštine Republike Srbije i ne proizvodi nikakva pravna dejstva sama inicijativa po sebi.
U stavu 2. ovog člana – predlog za razrešenje ministra podnosi Narodnoj skupštini predsednik Vlade, s tim što ta inicijativa za razrešenje ministra od strane predsednika Vlade proizvodi određena pravna dejstva, koja se sastoje u tome da od podnošenja predloga predsednika Vlade za razrešenje ministra do odluke Skupštine ministar ne može vršiti svoja ovlašćenja. Interesantna stvar u tome je to što je posledica bilo predloga za razrešenje bilo predloga za izglasavanje nepoverenja ministru ista – njemu prestaje mandat na ovaj ili onaj način.
Međutim, interesantna stvar u ovom predlogu zakona je u posledicama. Ako je predlog za izglasavanje nepoverenja ministru pokrenut od strane 20 narodnih poslanika, nema oduzimanja ovlašćenja. On i dalje obavlja svoju funkciju normalno, dok Skupština ne usvoji taj predlog ili ga usvoji. U situaciji kada razrešenje ministra traži predsednik Vlade uvodi se mogućnost da mu se oduzimaju ovlašćenja i da on ne može obavljati svoju funkciju.
Potpuno je nejasno zašto u jednoj situaciji on nastavlja i dalje da vrši svoj posao i vrši svoja ovlašćenja, a u drugoj istovetnoj situaciji mu se oduzima to pravo. Da je u pitanju kancelarski sistem Vlade, to bi bilo razumljivo – Skupština bira premijera, kancelara, a kancelar posle sam postavlja kabinet, i to ovlašćenje predsednika Vlade bi bilo potpuno razumljivo i opravdano. Međutim, s obzirom na to da Skupština bira i predsednika Vlade i sve članove Vlade, nejasno je zašto bi predsednik Vlade imao tu vrstu ovlašćenja da može da razvlasti ministra pre nego što se Skupština izjasnila o tome da li treba razrešiti ministra ili ne.
Na kraju, u stavu 4 – od podnošenja predloga do glasanja o nepoverenju, odnosno razrešenju ne može proći manje od tri ni više od 15 dana – predlagač i dalje uporno pokušava da reguliše materiju koja je u domenu Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, tako da Vlada pokušava na mala vrata da reguliše nešto što u principu ne bi mogla da reguliše. To je način kako će postupati Skupština u situacijama kada se postavi pitanje poverenja, bilo celoj Vladi ili pojedinom njenom članu.

Dame i gospodo narodni poslanici, drago mi je što je prihvaćen ovaj amandman, s tim što bih hteo samo par napomena da kažem zašto je dobro što je Vlada prihvatila ovaj amandman. U stavu 1. se navodi da Vlada raspolaže imovinom Republike Srbije, ako zakonom nije što drugo određeno. Zakonodavna vlast, Narodna skupština, ovim zakonom daje ovlašćenje Vladi da raspolaže imovinom, s tim što ostavlja mogućnost izuzetka, a to je predviđeno ako zakonom nije što drugo određeno. Znači, opet Narodna skupština daje mogućnost Vladi za izuzetno raspolaganje imovinom.
I kod jednog i kod drugog slučaja, i načelno i sa izuzetkom, ovlašćenja raspolaganja imovinom koja ima Vlada idu preko Narodne skupštine, tako da je tu dupla kontrola raspolaganja imovinom Republike Srbije, a ovim stavom 2. se pravi jedan neprincipijelni izuzetak time što bi se na mala vrata izvršnoj vlasti omogućilo, bez kontrole zakonodavne vlasti, raspolaganje imovinom Republike Srbije.
Mislim da taj izuzetak ne bi trebalo da postoji i dobro je što je Vlada prihvatila ovaj amandman, zato što je bolje da postoji dupla kontrola, kontrola zakonodavne vlasti i izvršne vlasti, jer u pitanju je imovina Republike Srbije, to je najveća imovina, to je ono sve što imamo, što je najvrednije i najbogatije u ovoj zemlji.
Tu ne bi smeo da postoji voluntarizam, ne bi smelo da se desi da pojedinac odlučuje o sredstvima koja vrede desetine i desetine miliona dolara ili evra...

Dame i gospodo narodni poslanici, ne ulazeći u političke motive ni predlagača zakona, ni podnosioca ovog amandmana, osvrnuo bih se samo na to da li postoji ustavno i zakonsko utemeljenje za opstanak uopšte ovog člana 6. u predloženom zakonu o Vladi.
U Ustavu, u članu 125. i članu 130, regulisane su nadležnosti Ustavnog suda i tu je tačno navedeno koje su sve nadležnosti Ustavnog suda, a između ostalog spada i provera ovih opštih akata koje donose autonomne pokrajine, jedinice lokalne samouprave, javna preduzeća i lica na koja su preneta javna ovlašćenja. Pored toga, iz te ustavne odredbe donet je Zakon o postupku pred Ustavnim sudom i pravnom dejstvu njegovih odluka, pa je ovaj član zakona u direktnoj suprotnosti sa najmanje četiri člana tog zakona.
Član 59. Zakona o postupku pred Ustavnim sudom i pravnom dejstvu njegovih odluka predviđena je mogućnost, u stvari sudskoj vlasti je data mogućnost da u toku vođenja sudskog postupka, ako oceni da neka odredba zakona ili opšteg propisa nije u saglasnosti sa Ustavom i zakonom, može prekinuti sudski postupak i pokrenuti postupak pred Ustavnim sudom.
Sudska vlast nema tu mogućnost da obustavi od izvršenja opšti akt ili zakon, ili da izvrši suspenziju. Može jednostavno da prekine sudski postupak, dok Ustavni sud ne odluči o tome da li je neki zakon ili opšti akt u skladu sa Ustavom ili sa zakonom.
Takođe, propisi i opšti akti koje donose republički organi, odnosno organi uprave i Vlada, podležu oceni ustavnosti. Nelogično je da neko ko podleže oceni ustavnosti vrši ocenu ustavnosti i zakonitosti. To je jednostavno, ne znam kako to može da opstane u pravnom poretku.
Drugo, odluke Ustavnog suda stupaju u dejstvo danom objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije". Ovde rešenje, kojim Vlada vrši obustavu od izvršenja opštih akata i pojedinačnih akata koji su zasnovani na tim opštim aktima, ima dejstvo objavljivanjem u "Službenom glasniku"; rešenje Vlade, ne odluka Ustavnog suda, nego rešenje Vlade, s tim što Vlada ima obavezu da u narednih 15 dana pokrene postupak pred Ustavnim sudom. Naravno da će da pokrene postupak čim je donela to rešenje, zašto ne bi pokrenula postupak, zašto ne bi uradila i taj drugi korak.
Šta se dalje dešava? Dešava se to da su obustavljeni opšti akti i pojedinačni akti koji su proizašli iz tog opšteg akta i dalje van snage, iako su u postupku pred Ustavnim sudom. Ustavni sud nema tu mogućnost, kada vrši ocenu ustavnosti ili zakonitosti drugih akata on nema tu mogućnost da obustavi od izvršenja zakon ili opšti akt.
Ima izuzetna situacija u članu 42. Zakona, ali odnosi se na pojedinačne akte i pojedinačne radnje. Ustavni sud samo tu može izuzetno da obustavi od izvršenja pojedinačni akt ili pojedinačnu radnju, ali ne može opšti akt, ne može zakon da obustavi od primene, u stvari ne od izvršenja, već od primene, dok ne donese odluku.
Vladi se daje ta mogućnost. Prosto je neverovatno da izvršna vlast uzurpira deo ovlašćenja koji proizilazi iz Ustava i koja pripadaju isključivo Ustavnom sudu. Mislim da bi to bio presedan i mislim da bi se dala prevelika ovlašćenja Vladi.
Ponavljam, ne ulazim uopšte u političke motive ni predlagača, da li postoji neka pozadina iza toga ili ne. Takođe, ne ulazim ni u političke motive podnosilaca amandmana i šta su oni videli šta stoji iza toga, nego principijelno govorim da nema ni ustavnog utemeljenja. I drugo, da su ovim članom 6. direktno povređena najmanje četiri člana Zakona o postupku pred Ustavnim sudom i dejstvu njegovih odluka.
Kada ste već prihvatili prethodni amandman našeg poslanika Vjerice Radete, mislim da i ovaj amandman treba da se prihvati.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman ne može da se prihvati iz još jednog razloga, a to je što u stavu 1. predviđa jednog ili više potpredsednika. Članom 91. Ustava Republike Srbije jasno je predviđeno da vladu čine predsednik vlade, potpredsednici i ministri.
U Predlogu samog zakona stoji jedan ili više potpredsednika, i ovim amandmanom je predviđen jedan ili tri potpredsednika, ali ne može da bude jedan, zato što je Ustav tu nedvosmislen i kaže - potpredsednici, znači, u množini.
Mogu da budu dva ili više potpredsednika vlade, ali jedan nikako ne može, jer ne može da bude - jedan potpredsednici.
Da se mislilo na potpredsednike uopšte, a ne u množini, onda bi pisalo da Vladu čine predsednik Vlade, jedan ili više potpredsednika Vlade i jedan ili više ministara. Zašto bi moralo da bude više ministara? Mogao bi jedan ministar da bude, jedan predsednik Vlade, jedan potpredsednik Vlade i da čine komplet celu Vladu. Nema potrebe za više ministara.
Mislim da je taj stav, kako u Predlogu zakona, tako i u ovom amandmanu, naprosto neodrživ, a i razlikovanje na resorne ministre i ministre bez portfelja je neprimereno, pravno-tehnički neodrživo u tekstu zakona. Ministri imaju svoj resor ili ga nemaju. Mogu da budu resorni ministri ili ministri bez resora, ministri sa portfeljom ili bez portfelja, ali ne može kombinacija jednog i drugog.
U celom zakonu je napravljen ogroman propust, a vezan je za ovaj član i trebalo bi da stoji u stavu 1. ovog člana zakona to da svi članovi Vlade moraju da budu državljani Srbije. Apsolutno nema ni pomena o tome ko može da bude član Vlade. Ovako predloženim zakonom apsolutno je moguće da vam stranac bude ministar ili predsednik Vlade. Apsolutno nema ograničenja u pogledu državljanstva.
Čak i u ovom sledećem zakonu, o kome će se raspravljati povodom amandmana, nije nigde pomenuto ko može da bude javni službenik. Verovatno će to biti uređeno posebnim zakonom, ko može da bude državni službenik, pa će se verovatno i kriterijumi za zasnivanje radnog odnosa u državnim organima utvrditi. S obzirom da je ovo poseban zakon koji se odnosi samo na Vladu mislimo da bi morala da stoji odredba o tome da državljani Srbije mogu da budu članovi Vlade.

Dame i gospodo, Predlogom zakona o Vladi predlagač je ušao u dve oblasti i proširio nadležnosti izvršne vlasti. Pre svega, to se odnosi na nadležnosti koje ima Ustavni sud Srbije i nadležnost i postupak koji se vodi pred Skupštinom Srbije.
Što se tiče Ustavnog suda Srbije i člana 6. Predloga zakona, navedeno je da Vlada može da vrši nadzor nad ustavnošću i zakonitošću opštih i pojedinačnih akata i da vrši obustavu izvršenja tih akata ukoliko proceni da oni nisu u skladu sa Ustavom i zakonom.
Tom odredbom je povređeno najmanje pet članova zakona u postupku pred Ustavnim sudom i dejstvima odluka Ustavnog suda RS. To se vidi iz toga što čak ni sudovi u toku postupka kada sprovode sudski postupak ne mogu da vrši ocenu ustavnosti i zakonitosti propisa koji se primenjuju prilikom sudskog postupka, već sud ima ovlašćenja samo da prekine sudski postupak i da traži od Ustavnog suda ocenu ustavnosti da li je neki propis u skladu sa Ustavom ili zakonom.
Takođe, Vlada može da pokrene postupak pred Ustavnim sudom, kao i svaki drugi građanin, ako proceni da neki opšti akt nije u saglasnosti sa Ustavom i zakonom, ali ne može da ima toliko široka ovlašćenja da vrši obustavu izvršenja opštih i pojedinačnih akata.
Zakonom o organizaciji rada Ustavnog suda je predviđeno da odluke Ustavnog suda izvršava Vlada Srbije. Predviđeno je da se vrši i ocena ustavnosti akata koje donosi Vlada i organi državne uprave, tako da je potpuno nelogično da neko ko izvršava odluke Ustavnog suda, čije odluke podležu oceni ustavnosti i zakonitosti, sam vrši ocenu da li je neki opšti akt ili pojedinačni akt AP, opštine, grada, grada Beograda, javnog preduzeća ili lica koje ima javno ovlašćenje u skladu sa Ustavom i zakonom.
Istim zakonom je predviđeno da odluke Ustavnog suda stupaju na snagu danom objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije". Ovde dejstvo stupa donošenjem rešenja o obustavi od izvršenja opštih i pojedinačnih akata. U naknadnom roku od 15 dana Vlada je dužna da pokrene postupak za ocenu ustavnosti i zakonitosti pred Ustavnim sudom, što će ona svakako i učiniti, čim je donela rešenje o obustavi izvršenja pojedinačnog ili opšteg akta.
Tu vrstu ovlašćenja čak nema ni Ustavni sud. Ustavni sud izuzetno može, što je predviđeno članom 42. ovog zakona, da obustavi od izvršenja pojedinačne akte i pojedinačne radnje, ali ne može opšte akte, tako da je nelogično da Vlada može svojim rešenjem da obustavi od izvršenja opšte i pojedinačne akte, a da to Ustavni sud ne može.
Što se tiče drugih nedostataka ovog zakona, Ustavom u članu 91. je predviđeno da Vladu čine predsednik Vlade, potpredsednici Vlade i ministri. Znači, ovde je predviđeno u množini – potpredsednici. Vlada mora da ima najmanje dva ili više potpredsednika.
Ovde je Predlogom zakona predviđeno, u članu 10. stav 1, da bude jedan ili više potpredsednika Vlade, što je u direktnoj suprotnosti sa Ustavom Srbije. U stavu 3. je predviđeno da broj potpredsednika i ministara bez portfelja određuje Narodna skupština pri svakom izboru Vlade.
Međutim, to je krupna greška zato što Narodna skupština bira Vladu, a ne određuje broj potpredsednika i ministara bez portfelja. Ne može to Skupština da određuje nego predlog daje mandatar, a Skupština može samo da bira – da li će da prihvati predlog mandatara ili ne, tako da je formulacija da Narodna skupština određuje broj potpredsednika potpuno nelogična.
Što se tiče odnosa prema Narodnoj skupštini, postoje tri grupe problema. Jedna se tiče postupka za izglasavanje nepoverenja Vladi. Druga grupa problema se tiče postupka za preispitivanje poverenja Vladi, kada Vlada sama traži da se utvrdi da li ima poverenje u Skupštini ili ne. Treća se tiče ostavke Vlade.
U članu 18. stav 1. predviđeno je da 20 poslanika može predložiti Narodnoj skupštini da se Vladi izglasa nepoverenje. Međutim, u članu 198. Poslovnika predviđeno je da se taj predlog upućuje predsedniku Narodne skupštine, dakle ne Narodnoj skupštini nego predsedniku Narodne skupštine.
Narodna skupština može da podrazumeva mnoge stvari. Može da podrazumeva i potpredsednika, sekretara, stručnu službu itd. Međutim, Poslovnikom je decidirano rečeno da se predsedniku Narodne skupštine podnosi taj predlog. To mora da bude u pismenoj formi i obrazloženo.
Takođe, u članu 18. stav 2, od podnošenja predloga do glasanja ne može proći manje od tri ni više od 15 dana.
Poslovnikom Narodne skupštine je predviđeno da rok za raspravu o izglasavanju nepoverenja Vladi je od tri do 15 dana. Ovim zakonom se utvrđuje da Skupština mora da glasa u roku od tri do 15 dana. To su potpuno dve različite situacije.
U članu 19. stav 2. reguliše se predlog o poverenju Vladi. Tu je predviđen rok od pet do 20 dana. Poslovnikom, u članu 200. stav 4, predviđeno je da taj rok mora biti takođe od tri do 15 dana, tako da je ovaj član 19. stav 2. u direktnoj suprotnosti sa Poslovnikom Narodne skupštine.
U članu 19. stav 4. predviđeno je da Vlada kojoj nije izglasano poverenje može podneti ostavku. Međutim, u Ustavu član 93. stav 1. i stav 5. određuju da je predviđeno da Vlada može postaviti pitanje svog poverenja, ali ne daje odgovor na pitanje šta se dešava sa Vladom ukoliko to poverenje ne bude izglasano u Skupštini. Međutim, po logici stvari, ukoliko Vlada sama postavi pitanje poverenja, a pri tome Skupština ne izglasa poverenje, logično bi bilo da se smatra da je Vladi prestao mandat.
Na kraju ću reći samo to da od akata Vlade koji su predviđeni ovim zakonom, Vlada može da donese, što je predviđeno članom 45, čak i deklaraciju.
Deklaracija je politički akt koji daje mišljenje o određenim društvenim pitanjima i koji bi trebalo da bude u isključivoj nadležnosti Skupštine. To mišljenje koje usvoji Skupština trebalo bi da bude obavezujuće za Vladu.
Mislimo da Vlada ne bi smela da donosi deklaracije, jer je to u isključivoj nadležnosti Skupštine Srbije. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, Predlogom ovog zakona pokušava da se ispravi nepravda koja je učinjena nekim ljudima pre 60 godina. Međutim, veliko je pitanje da li je svima učinjena nepravda. Postoje ljudi kojima je opravdano, putem konfiskacije, imovina oduzeta, koji su bili ratni zločinci, kvislinzi – saradnici okupacionih snaga za vreme Drugog svetskog rata.
Postoje i slučajevi gde je oduzimanje vršeno nekritički, putem agrarne reforme, putem eksproprijacije, gde je imovina oduzimana bez naknade ili uz neku simboličnu naknadu. Bilo je i oduzimanja stanova, privatnih preduzeća i slično, putem Zakona o nacionalizaciji.
Međutim, protokom vremena od 60 godina učinjena nepravda teško da može da se ispravi. Može da se nanese samo nova nepravda prevaljivanjem tereta te nacionalizacije i povraćaja imovine na neke buduće generacije, koje treba da isplate taj dug koji je napravila neka komunistička, revolucionarna vlast.
Sam zakon nije dobro koncipiran. To se vidi iz nemuštih objašnjenja predstavnika predlagača, tj. ministra Parivodića, koji je u obrazloženju Predloga ovog zakona na početku rasprave o ovom zakonu izneo, kao argumente da se usvoji ovaj zakon, između ostalog, i to da ovim zakonom treba da se izvrši konsolidacija prava svojine. Taj termin je, pravo da vam kažem, nepoznat u pravnoj teoriji i nije lako razumljiv. Šta to znači – konsolidacija prava svojine? Pravo svojine ili postoji ili ne postoji, ne može da se konsoliduje.
Takođe se osvrnuo i na istorijske razloge koji su doveli do oduzimanja imovine upotrebivši termin – revolucionarna demokratija. Ta dva pojma isključuju jedan drugog; niti revolucija može da bude demokratska, niti se demokratija uspostavlja putem revolucije.
Upotrebio je, takođe, termin da će se ovim zakonom izvršiti pomirenje između građana i države. Apsolutno je nejasno kako će to država preko ovog zakona da se pomiri sa građanima i ne znam ko se to posvađao sa ovom državom da bi trebalo da se miri, odnosno da bi građani i država trebalo da se mire.
Velika nelogičnost ovog zakona je i u tome što je evidentiranje imovine omogućeno svim fizičkim licima. Znači, nekritički je postavljeno da sva fizička lica apsolutno mogu da evidentiraju svoju imovinu, s tim da će se naknadno doneti posebni zakoni kojima će se utvrditi pravo na povraćaj, pa je, između ostalog, SPC izuzeta. Ostavljena je mogućnost da se posebnim zakonom izvrši povraćaj oduzete crkvene imovine i imovine verskih zajednica.
Međutim, u članu 3. Predloga zakona izričito je rečeno da evidenciju podnose samo fizička lica, a verske zajednice i crkva, koliko znam, nisu fizička lica, tako da je potpuno nejasno kako će oni podnositi prijavu o svojoj imovini.
Time se ostavlja mogućnost da svi mogu da podnose zahteve za evidenciju, bez obzira da li su ti zahtevi opravdani ili neopravdani. U neposrednom razgovoru sa predstavnikom predlagača došao sam do informacije da su oni to namerno ostavili tako i da računaju da će biti između 200 i 300 hiljada prijava, a da će oni ovim zakonima koji će biti naknadno doneti za povraćaj imovine i fizičkim licima i verskim zajednicama napraviti određena ograničenja, u pogledu državljanstva pre svega. Sada je potpuno nejasno zašto to nije urađeno sada u ovom zakonu i zašto ovim zakonom nisu uvedena ograničenja u pogledu lica koja mogu da podnesu zahtev za evidentiranje.
Zakon ima puno nedostataka da bi mogao da bude usvojen i to se vidi po tome što predstavnici predlagača, odnosno predstavnici Vlade ne sede u ovom skupštinskom zdanju, niti je bilo ko od poslanika vladajuće koalicije uzimao reč i učestvovao u ovoj diskusiji da bi branio ovaj predlog zakona.
Mislim da su i sami poslanici, a i predlagač uvereni da ovaj zakonski projekat nije dobar i da ga je trebalo doneti u drugačijoj formi nego što je to predloženo. Smatramo da je potrebno da vladajuća koalicija razmisli prilikom glasanja o ovom zakonskom predlogu, a SRS će sigurno glasati protiv ovog zakonskog predloga. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS je uložila amandmane na sve članove ovog zakona, osporavajući ga u celini, pa i amandmanom na član 8, koji predviđa da podnošenje prijave za oduzetu imovinu ne predstavlja i pravo na povraćaj te imovine, već uslov da se takav zahtev podnese u skladu sa posebnim zakonom.
To znači da se apsolutno ne ostvaruje nikakvo pravo ovim zakonom, već se samo stiče uslov da će se nekim budućim zakonom regulisati prava onih ljudi kojima je oduzeta imovina podnošenjem zahteva. Znači, da bi neko podneo zahtev mora prvo da bude evidentiran, pa će se tek u nekom posebnom postupku i po nekom drugom zakonu, koji još nije donet, videti da li to lice uopšte ispunjava ili ne ispunjava uslove za povraćaj oduzete imovine.
S obzirom da treći dan raspravljamo o Predlogu ovog zakona, da ni ministar Dinkić ni ministar Parivodić koji ga zamenjuje nisu prisutni ovde, pokazuje nezainteresovanost Vlade za ovaj predlog zakona i da li će proći ili neće. Pokazuje još jednu stvar, a to je da su i oni sami nesigurni u to, u kvalitet ovog zakona i da li ovaj zakon ispunjava neke osnovne uslove, ili je ovo zakon pro forme, koji se predlaže samo da bi se dodvorilo glasačkom telu i da bi se na neki način bar delimično ispunila predizborna obećanja, a pre svega od DSS.
Na to još ukazuje izlaganje poslanika iz SPO koji je podržao naš amandman. SPO je, ako se ne varam, u vladajućoj koaliciji. To pokazuje da smo u pravu što smo uložili amandmane na sve članove ovog zakona, pa i na član 8, kao i to što se poslanici iz vladajuće koalicije, pre svega poslanici DSS, uopšte ne javljaju za reč, ne pokušavaju ni na jedan jedini način da demantuju činjenice koje iznose poslanici SRS. To pokazuje i to što poslanici SPS ne izlaze za ovu govornicu i ne pokušavaju da brane ovaj predlog zakona.
Šta to pokazuje? Pokazuje da postoji inat kod vladajuće koalicije i predlagača da po svaku cenu izglasaju ovaj zakon, iako su svesni da zakon ne valja, da nije dobar i da ništa ne rešava. To pokazuje da vladajuća koalicija iz prostog inata neće da prihvati argumentovane predloge SRS i amandmane koje smo uložili na Predlog zakona.
Međutim, inat nikada nije bio dobar i obično se obijao o glavu onome ko je terao inat. Problem je kod ovog evidentiranja i kod člana 8. i formalno-pravne prirode. U zakonima se ne daju negativne definicije, kao u ovom slučaju, šta ne može ili šta ne sme. Zakon treba da daje pozitivne definicije, znači treba da reguliše šta se može, a izuzetno se pribegava tom metodu definisanja šta ne obuhvata ili šta nije.
Kod evidentiranja je ostavljena široka mogućnost da se evidentiraju sve pokretne i nepokretne stvari koje su oduzete po raznim osnovama, počev od agrarne reforme, konfiskacije, eksproprijacije, nacionalizacije, sekvestracije i drugih načina oduzimanja imovine.
Bilo je oduzimanja imovine i po administrativnom postupku za vreme Informbiroa, gde su ljudi po skraćenom postupku osuđivani na dugogodišnje kazne zatvora, a kao sporedna kazna im je izricana sankcija konfiskacije imovine.
Ako se malo podsetimo, ne tako davno, bile su formirane i komisije za ispitivanje porekla imovine šezdesetih i sedamdesetih godina, pa su i te komisije nekom oduzimale imovinu, da li osnovano ili neosnovano - to je drugo pitanje, ali ono što sigurno znamo to je da ovaj zakon ostavlja širokom krugu lica mogućnost da evidentiraju svoju oduzetu imovinu, a sigurno im ne pripada to pravo.
Pre svega mislim na ...

Evo, završavam. Pre svega mislim na one koji su pripadali kvislinškim oružanim formacijama i oni sigurno ne zaslužuju da budu obuhvaćeni ovim zakonom.

Članom 9. ovog zakona predviđeno je da će se pravni osnov i pravo u pogledu vraćanja imovine i obeštećenja po osnovu oduzete imovine urediti posebnim zakonom, i u stavu 2, zahtev za ostvarivanje prava može se podneti samo ako je prijava oduzete imovine podneta u roku, do 30. juna 2006. godine. Znači, ovde se vezuje prijavljivanje imovine i zahtev za podnošenje za ostvarivanje prava po osnovu oduzete imovine.
Povodom prethodnog amandmana pomenuo sam da ovim zakonom nisu predviđena ograničenja u pogledu lica koja mogu da prijavljuju oduzetu imovinu, što se vidi i iz člana 9, na koji je amandman uložila SRS, a koju zastupam. Smatramo da moraju da postoje ograničenja i to pre svega u pogledu državljanstva. Ovde se dozvoljava da nemačka nacionalna manjina, koja je po zadnjem popisu, pre Drugog svetskog rata, iz 1939. godine brojala 500.000 ljudi, a 1945. godine je proterano 495.000 i ostalo je svega 5.000 Nemaca. Ostalo je onih 5.000 Nemaca za koje je bilo sigurno da nisu bili u jedinicama Vermahta i nemačkim oružanim snagama bilo koje vrste. Svi ostali su proterani i njima je konfiskovana imovina.
Međutim, ta komunistička vlast, koja je to uradila 1945. godine, nije to uradila na svoju ruku. Pariskim mirovnim ugovorom sile pobednice su dale zeleno svetlo zemljama koje su bile u pobedničkoj koaliciji, a naša zemlja je spadala u te, i Josip Broz je imao zeleno svetlo da konfiskuje imovinu svim saradnicima okupacionih snaga. Tako da to nije urađeno na svoju ruku. Urađeno je na osnovu međunarodnog pravnog akta, znači međunarodnog ugovora, i na osnovu tog međunarodnog pravnog akta je doneta odluka da se konfiskuje imovina saradnika okupatora, pre svega Nemaca koji su živeli u Vojvodini, i njih je ostalo svega 5.000.
Međutim, ti proterani Nemci, njih oko 500.000 koliko je živelo po popisu iz 1939. godine, većina od njih nisu živi, ali su živi njihovi naslednici. Pojaviće se ogroman broj njihovih naslednika koji će podneti predlog, u stvari popis svoje imovine koja im je oduzeta 1945. godine, i vi ćete posle posebnim zakonom morati da rešite taj problem.
Taj problem će se multiplikovati i biće stvarno veliki problem, jer u tom posebnom zakonu koji ste vi predvideli članom 9. da će se doneti posle evidentiranja, posle nekog roka od 30. juna 2006. godine, teško da ćete moći da ograničite pravo stranim državljanima da podnose zahteve za restituciju, odnosno za ostvarivanje tog prava, baš zato što ovim osnovnim zakonom niste ograničili ko sve može da bude evidentiran.
Jednostavno, nemoralno je, ne bi ni bilo u skladu sa pravdom i pravičnošću, da se vraća imovina nekome ko je stvarno bio ratni zločinac i ko je činio ratne zločine na ovim prostorima, a to su pre svega pripadnici nemačke nacionalne manjine, Ustaše u Sremu, Hortijevi Mađari; svi će oni imati pravo da podnose zahteve za povraćaj imovine.
Pitam vas sve ovde u Skupštini da li ćemo i tim ljudima, u stvari njihovim naslednicima, njihovim potomcima, dozvoliti da im se vrati imovina. Da biste znali red veličina problema, morate da znate i činjenicu da je po oduzetoj imovini u Vojvodini, po raznoraznim osnovama, da li je u pitanju konfiskacija, nacionalizacija, agrarna reforma, na trećem mestu Srpska pravoslavna crkva i uopšte verske zajednice koje egzistiraju na tlu Vojvodine. Na drugom mestu su bili kulaci, tzv. kulaci, i ljudi koji su prelazili na zemljišni maksimum, a na prvom mestu su bili baš folksdojčeri.
Prema statističkim podacima, 38,75% ukupno oduzete zemlje i imovine koja je bila vezana za tu zemlju pripadala je foksdojčerima, to je znači skoro 40%, a 60% je sve ostalo, tako da ćete imati veliki problem ako usvojite ovaj zakon u ovom tekstu kako ste ga predložili.

Jeste, još uvek smo na članu 10. i amandmanu na član 10.
(Iz sale: Da čujemo nešto novo.)
Čućete. Predlogom ovog zakona i članom 10. predviđeno je vraćanje oduzete imovine crkvama i verskim organizacijama.
Međutim, članom 3. je predviđena mogućnost da evidentiranje oduzete imovine mogu da vrše samo fizička lica. Javiće se problem kako će crkve i verske zajednice da evidentiraju tu imovinu, kada jednostavno zakon ne dozvoljava tu mogućnost.
Ovaj zakon o evidentiranju oduzete imovine predviđa da samo fizička lica mogu da prijave svoju imovinu koja je oduzeta na neki od načina koji su predviđeni u članu 1. ovog zakona.
Druga načelna primedba je zašto se, ako se već donosi drugi zakon koji treba da reguliše ta prava o oduzetoj imovini i načinu vraćanja, poseban zakon donosi za crkve i verske organizacije. Zbog čega se one izdvajaju u poseban korpus i zašto se njima daje veći značaj nego drugim licima, kojima je oduzeta imovina na bilo koji način koji je predviđen u članu 1. ovog zakona.
Postoje već iskustva iz nekih zemalja koje su rešile ovaj problem restitucije. Sve zemlje, koliko znam, koje su donele te zakone, imaju jedinstven zakon, bez obzira da li su u pitanju fizička ili pravna lica ili crkve ili verske organizacije.
Na primer, da saznate nešto novo, a pošto vidim da ima primedbi da se priča jedna ista priča, u Nemačkoj je formiran fond od 18 milijardi maraka za povraćaj oduzete imovine državljana i pravnih lica iz DR Nemačke, iz bivše DDR, i oni su unapred limitirali visinu sredstava sa kojima će se vršiti restitucija.
Pošli su od toga da se do iznosa od 10 hiljada maraka vraća sto posto, a da se preko iznosa od 10 hiljada maraka imovina, koja je vredna više miliona maraka, vraća procentualno umanjena, tako da za imovinu preko četiri miliona maraka vraća se samo 10 posto imovine.
Slovenci su izvršili rekompenzaciju, znači izdavanje hartija od vrednosti. Rok dospeća je 20 godina, s tim što obveznice glase na donosioca i isplaćuju se dva puta godišnje, sa godišnjom kamatom od 6 posto. Hrvati su takođe izdali obveznice na 20 godina, a Makedonci na 30 godina.
Međutim, svi oni imaju mnogo manji problem zato što je oduzimanje imovine urađeno posle 1945. godine, a i posle 1918. godine, ali 85 posto te oduzete imovine vezane za član 1. ovog zakona vezano je za Srbiju. Taj problem je mnogo manji za bivše republike koje su pripadale SFRJ, tako da je Crna Gora svojim zakonom na neki način izvršila restituciju.
Međutim, obim oduzete imovine koja je oduzeta po raznoraznim osnovama, a bilo da je u pitanju agrarna reforma, konfiskacija, eksproprijacija i ne znam koji oblik oduzimanja imovine, mnogo je manji nego u Srbiji. Sve što se odigravalo uglavnom se odigravalo u Vojvodini, na Kosovu i Metohiji i u Šumadiji i Pomoravlju. Eksproprijacije, konfiskacije najveće konfiskacije su vršene i za vreme Informbiroa, opet u Srbiji, nije rađeno u Hrvatskoj i Sloveniji.
Najveće opterećenje i najveća obaveza za vraćanje oduzete imovine leži baš na Srbiji. Ovaj zakon je baš zbog toga izuzetno važan i da li uopšte može da se izvrši na valjan način restitucija, a pogotovo što je od tada prošlo 60 godina, i uvek postoji opasnost da jedna nepravda zameni drugu nepravdu, vraćanje neke imovine ljudima koji su naslednici, potomci. Obavezu vraćanja treba da preuzmu građani, koji apsolutno nemaju veze sa onim što se odigralo pre 60 ili 50 godina.

Dame i gospodo, Predlogom ovog zakona i članom 1. predviđena je evidencija i popis oduzete imovine, koja je oduzeta po 35 propisa, što zakona, što uredbi koje je donela FNRJ u periodu od 1945. do 1953. godine, i vezuje se za jedan sumnjivi datum, a to je 9. mart 1945. godine. Potpuno je nejasno zbog čega se uzima kao kamen međaš 9. mart 1945. Takođe, navode se i osnovi po kojima je oduzeta ta imovina koja treba da bude evidentirana. To su nacionalizacija, agrarna reforma, konfiskacija.
Međutim, nisu svi razlozi zbog čega je nekome oduzeta imovina isti. Nekom je oduzeta bez naknade, nekom sa naknadom, nekom je oduzeta imovina putem konfiskacije, i to opravdano. Postoje pripadnici koji su bili u kvislinškim formacijama, koji su direktno sa okupacionim snagama učestvovali u ratu protiv naše zemlje i kojima je opravdano oduzeta i konfiskovana ta imovina.
Agrarna reforma koja je sprovedena 1945. godine, i novim zakonom o agrarnoj reformi od 1947. godine, nije patent i izum socijalističke vlasti; jedna agrarna reforma, mnogo veća i sveobuhvatnija, izvršena je još 20-tih godina prošlog veka. Nju je sproveo kralj Aleksandar Karađorđević posle Prvog svetskog rata i ona je trajala 10 godina.
Tom agrarnom reformom je oduzeto preko dva miliona hektara zemlje i podeljeno agrarnim interesentima; cifra se kreće negde oko 600.000 ljudi. Ceo proces agrarne reforme je trajao oko 10 godina, tako da je mnogo više zemlje oduzeto od 1918. do 1928. godine, nego što je urađeno od ovog spornog datuma – 9. marta 1945. godine, iako ne znamo zašto je taj datum uzet kao kamen međaš. Ako su već hteli da vraćaju oduzetu imovinu mogli su da se vrate i nazad i da krenu od 1918. pa naovamo.
Sama restitucija i sam povraćaj je sporan utoliko što se jedna nepravda, koja je učinjena oduzimanjem zemlje nekim ljudima, ne može ispravljati time što će se nanositi nova nepravda nekim drugim ljudima posle 60 godina, koji treba da isprave tu nepravdu koja se desila pre 60 godina.
Smatramo da je za SRS ne samo ovaj član nego i ovaj zakon neprihvatljiv, ovako kako je urađen.

Dame i gospodo narodni poslanici, prethodnik iz DSS-a, kolega poslanik koji je govorio o opravdanosti donošenja ovog zakona, načinio je nekoliko grešaka pominjući pri tome da su lokalni moćnici donosili zakone. Nisu mogli lokalni moćnici da donose zakone, nego je zakone donosila FNRJ, a oni su samo mogli da ih primenjuju. E, sad, kako su ih oni primenjivali – primenjivali su ih na raznorazne načine.
A, što se tiče vradžbina, da li se vrača ili ne vrača oko procene imovine, koliko šta vredi, nema vračanja. Zna se da je vrednost oduzete imovine preko 60 milijardi dolara. Tvrdnja da će to vrlo malo opteretiti poreske obveznike ili neće, ili ovu državu, apsolutno je netačna, jer država nema svojih para.
Država ima samo pare od poreskih obveznika. Znači, koliko poreza ubere od svojih državljana, od svojih podanika, toliko para ima. Imovinu koju ima sticala je godinama, decenijama od svojih državljana. Ona, ako vraća, može samo da vraća na osnovu para koje bude uzela putem poreza i doprinosa od svojih državljana.
Vraćanje se vrši uglavnom na dva načina: naturalno, u onom izvornom obliku kako je uzeto, ili rekompenzacijom, znači preko hartija od vrednosti. To znači da država mora da štampa obveznice, dugoročne obveznice, hartije od vrednosti kojima će vraćati u novčanom iznosu, preko hartija od vrednosti kada dospeju za naplatu, onim ljudima kojima je oduzeta imovina.
E, sad, kako će isplaćivati te ljude? Pa, tako što će povećati poreske stope, opteretiti građane dodatnim porezima da bi namirila te obaveze. Nema drugih para. Država nema svoje pare, nego dolazi do para preko budžeta, a budžet se puni preko poreza i doprinosa. Ne postoje neke pare sa drveta, tako da priča o tome da to neće opteretiti građane, ili da će vrlo malo opteretiti, ne pije vodu.
Drugo, ministar je u svom uvodnom izlaganju pričao o nekoj konsolidaciji prava svojine. Upotrebio je baš taj termin – konsolidacija prava svojine. Šta to znači, ne znam. Šta to znači – konsolidacija prava svojine? Akti agrarne reforme, nacionalizacije, eksproprijacije u principu su revolucionarni akti i oni korenito zadiru u svojinske odnose i menjaju strukturu vlasništva.
Denacionalizacija je, otprilike, kontrarevolucija u imovinsko-pravnim odnosima. Svaka revolucija je, po prirodi stvari, nepravična i nanosi određenu nepravdu, jer vrši nagle promene. S obzirom da se ovde radi o imovinsko-pravnim odnosima, znači da vrši nagle i korenite promene u strukturi i vlasništvu imovinsko-pravnih odnosa.
Šta znači kontrarevolucija ili denacionalizacija? Pa, opet jednu vrstu nepravde. Opet neko drugi treba da plati zbog toga što je država pre 60 godina nanela neku nepravdu određenoj kategoriji ljudi. Sada treba tu nepravdu da isprave građani, poreski obveznici koji nemaju apsolutno nikakve veze sa tim, niti su se rodili tada, odnosno ogromna većina građana Srbije se nije ni rodila tada kada je ta nepravda učinjena. Znači, jedna nepravda vuče drugu nepravdu.
Zašto vezivati za datum 9. mart? Hajde da ispravljamo nepravdu koja je učinjena još za vreme Turaka.
Carskim Turcima je oduzimana zemlja od 1833. godine; Hatišerifom je još dozvoljeno da im se oduzima zemlja, isplaćivana im je neka smešna naknada i oni su seljeni za Tursku.
Još nismo bili nezavisna država Srbija, ali smo imali određena autonomna prava, pa je Hatišerifom dozvoljeno da se otkupljuje zemlja od carskih Turaka, isto po nekim cenama koje su bile iznad realnih vrednosti, i oni su bukvalno proterivani u Tursku.
Hajde da se vratimo na 1833. godinu da i njih obeštetimo.
Šta ćemo sa onima kojima je kralj Aleksandar oduzeo dva miliona hektara zemlje? Dva miliona hektara zemlje je kralj Aleksandar, ujedinitelj, oduzeo, a od toga dobar deo oduzeo je crkvi. Crkva se zalaže da ih vrati, ne znam iz kojih razloga. Pa, veću štetu im je naneo Aleksandar Karađorđević ujedinitelj, nego Tito. Tito im je manje zemlje uzeo nego što im je uzeo Aleksandar Karađorđević.
Tito je uzeo posle Drugog svetskog rata, agrarnom reformom, 1.566.000 hektara zemlje. Aleksandar Karađorđević – dva miliona. Jeste, to su egzaktni podaci, 600 hiljada agrarnih interesenata je podelilo tih dva miliona hektara zemlje.
Agrarna reforma je trajala deset godina, a Tito je sproveo agrarnu reformu u tri godine. Uzeo je 1.566.000 hektara zemlje putem agrarne reforme i naselio je tu zemlju, a bilo je otprilike 300 hiljada agrarnih interesenata. To je po osnovu agrarne reforme.
Bilo je još postupaka po eksproprijaciji i konfiskaciji, ali to je opet priča za sebe kako je vršena eksproprijacija, prema zakonu iz 1953. godine, gde je poljoprivredno zemljište odlazilo u Fond opštenarodne imovine.
Drugo, vršena je i konfiskacija imovine po obaveznom otkupu, po uredbama od 1945. do 1950. godine, gde je bio obavezan otkup. Pa su posle, po kaznenim odredbama Zakona o suzbijanju špekulacije i privredne sabotaže, izricane, pored kazni zatvora, kao sporedne mere i kazne konfiskacije imovine.
Međutim, to je druga priča. Samo hoću da kažem da je ovaj zakon pun nedostataka i rupa i da je ministar u svom uvodnom izlaganju, kada je obrazlagao predlog ovog zakona, sam upotrebljavao termine koje ni on do kraja ne razume, kao što su: konsolidacija prava svojine, revolucionarna demokratija ili proces pomirenja između države i građana. Kako to da se izmirimo, ne znam. Ne znam ko se sa kim tu svađao i ko bi tu trebalo sa kim da se miri.

Što se tiče amandmana na član 3. ovog predloga zakona koji reguliše koja lica mogu da vrše evidentiranje oduzete imovine po osnovima koji su navedeni u članu 1. ovog zakona, prethodni govornik je pomenuo da su i prethodne vlasti htele i da su imale dobru volju da urade nešto po tom pitanju. Međutim, nije ovde pitanje dobre volje i zlovolje, da li je neko dobre volje ili je zlovoljan, nego je pitanje mogućnosti i realne ostvarivosti postupka restitucije, odnosno denacionalizacije.
U članu 3. je predviđeno da fizička lica mogu da prijavljuju svoju oduzetu imovinu, odnosno njihovi naslednici ili pravni sledbenici. U članu 10. istog zakona pominje se da će se posebnim zakonom regulisati oduzeta imovina verskim zajednicama i crkvama.
Kao što je poznato, verske zajednice i crkve ne spadaju u kategoriju fizičkih lica.
(Predsedavajući: Gospođica Jovanović da se koncentriše, ali vi to morate da rešite kod vas, a ostali ćute, zato vi, gospodine Milajiću, nastavite slobodno.)
Upućeno je svim poslanicima. Što se tiče evidencije imovine verskih zajednica i crkava, po predlogu ovog zakona one ne bi mogle da evidentiraju svoju imovinu, jer ne spadaju u kategoriju fizičkih lica. Kako će oni evidentirati tu imovinu ostaje nepoznato, prema ovom predlogu zakona. Jedino je predviđeno u članu 10. da će se doneti poseban zakon kojim će se vratiti oduzeta imovina, samo nije jasno koja i kolika, jer ovaj zakon bi trebalo da bude prethodni zakon, osnovni zakon koji omogućuje donošenje posebnih zakona kojima će se vršiti povraćaj imovine.
Takođe, tu ostaje jedan krupan problem, a to je što nema ograničenja u pogledu državljanstva. Sva fizička lica mogu da podnesu zahtev za povraćaj imovine. Mogu da podnesu folksdojčeri, Hortijevi Mađari, mogu da podnesu ustaše iz Srema, mogu da podnesu ljotićevci, koji su otvoreno sarađivali sa Nemcima. Apsolutno ne postoji nijedno ograničenje.
Čisto radi upozorenja o veličini i opasnosti problema koji će se pojaviti donošenjem posebnih zakona o povraćaju oduzete imovine izneću podatak da je po popisu iz 1939. godine bilo 500.000 folksdojčera ili podunavskih Nemaca u Banatu i Bačkoj; 1945. godine je ostalo samo 5.000, 495.000 je proterano iz Banata i Bačke u Nemačku.
Oni nisu proterani bez pravnog osnova. Godine 1945, po Pariskom mirovnom ugovoru koji su potpisale, sile pobednice dale su mogućnost zemljama koje su učestvovale u antifašističkom bloku da mogu da konfiskuju imovinu svih onih koji su učestvovali u snagama fašističke Nemačke ili Italije, ili su bili otvoreni saradnici.
Znači, ondašnja FNRJ je imala pravni osnov, međunarodni pravni osnov da izvrši konfiskaciju imovine nemačke nacionalne manjine u Vojvodini. Na osnovu tog međunarodnog pravnog akta izvršena je konfiskacija i oduzeta sva imovina i ostalo je svega 5.000 Nemaca u Vojvodini. Znači, postojao je pravni osnov.
Ovde nema tih izuzetaka, tako da se ostavlja mogućnost podunavskim Nemcima, u stvari njihovim naslednicima ili pravnim sledbenicima, kojih po nekim procenama sada ima oko 2.000.000, da legitimno postave zahtev za povraćaj, za evidentiranje po ovom zahtevu.
Sa kolegama iz DSS-a, pre svega sa gospodinom Palalićem, predsednikom Odbora za pravosuđe i upravu, razgovarao sam baš na tu temu. Oni smatraju da će moći posebnim zakonom da izbegnu tu mogućnost tako što će u poseban zakon o vraćanju imovine crkvi i verskim zajednicama i drugi zakon koji će regulisati povraćaj ostale imovine ubaciti da prava mogu da ostvaruju samo državljani Srbije i Crne Gore.
Međutim, neće moći to baš tako da prođe, jer ako vi ovim osnovnim zakonom o evidentiranju dajete mogućnost svima da podnesu zahtev o evidentiranju, i ustašama, i Hortijevim Mađarima, i Nemcima koji su jedan kroz jedan bili u Vermahtu, nemačkim okupacionim snagama, ne znam kako ćete posebnim zakonom da im uskratite tu mogućnost da ostvare to pravo. Jednostavno, imate primer ...

Ako, ako, da čujete nešto pametno.