Ovde se radi o izboru namirenja.
Daje se poveriocu mogućnost da bira na koji će način namiriti svoje dospelo potraživanje, pa se navode tri situacije, da ide prvo namirenje iz vrednosti hipotekovane nepokretnosti, a zatim iz ostale imovine dužnika. Situacija gde on unapred nije znao da li će vrednost nepokretnosti pokriti glavni dug, kamatu i troškove namirenja, pa se ispostavilo, prilikom prodaje nepokretnosti, da to nije dovoljno, pa onda dužnik odgovara celokupnom imovinom za svoje obaveze i onda je krenuo u realizaciju kroz drugu imovinu dužnika.
Druga situacija je istovremena prodaja hipotekovane nepokretnosti i dužnikove imovine, situacija kada je on već unapred znao da hipoteka neće biti dovoljna da pokrije glavni dug, kamatu i troškove. On je pristao delimično da mu se pokriju potraživanja hipotekom, a drugi deo će namiriti iz ostale imovine dužnika. Znači, on je svesno ušao u taj ugovorni odnos i prihvatio tu mogućnost.
Te dve mogućnosti su realne, postoje i potpuno su pravno korektne. Treća mogućnost je da se najpre namiruje iz dužnikove imovine, a zatim iz hipotekovane nepokretnosti. To je vrlo čudna situacija, dužnik stavlja baš tu nepokretnost, ne neku drugu, nego baš tu nepokretnost stavlja pod hipoteku da bi obezbedio i da bi garantovao plaćanje nekog duga koji ima prema poveriocu.
On je možda imao drugu neku nepokretnost, ali nije hteo drugu nepokretnost da stavi, nego je baš hteo tu. Poverilac kada je ulazio u poverilačko-dužnički odnos sa dužnikom, on je pristao baš na tu nepokretnost, a ne na neku drugu, nego baš na tu. Hipoteka postoji zbog toga da bi individualizovala nepokretnost koja će biti garant nekog budućeg potraživanja i biti garancija da će dug biti isplaćen, a ako ne, doći će do namirenja.
Ako bi prihvatili ovo rešenje, onda bi se ostavila široka mogućnost poveriocima da oni jednostavno pređu preko hipoteke i da ne aktiviraju institut hipoteke, nego da krenu direktno na namirenje iz ostatka imovine dužnika. Pri tome bi dužnik morao to da trpi.
Zašto bi dužnik trpeo to, kada je on već stavio pod hipoteku svoju nepokretnost i već unapred se odlučio za tu konkretnu nepokretnost, ne bilo koju? Ovim se derogira institut hipoteke, ali hipoteka je baš smišljena i po svom svojstvu je individualna, vezana je za određenu nepokretnost, ne sve nepokretnosti. Dužnik je pristao da bude baš ta nepokretnost.
Ne znam zašto se ostavlja poveriocu ta mogućnost da on krene prvo u namirenje iz ostale imovine, pa tek na kraju iz hipoteke. Onda ne znam zašto postoji hipoteka, nema svrhe postojanja hipoteke, ako on krene iz neke druge imovine. Hipoteka i postoji zbog toga da ako dužnik svu ostalu imovinu otuđi, hipoteka ostaje i na ovoj nepokretnosti.
Znači, ako apsolutno svu imovinu otuđi, hipoteka opet ostaje, zato što se prenosi na novog vlasnika. Onda hipotekarni poverilac ne može da se namiri iz ove ostale imovine koja nije pod hipotekom. Ta imovina koja nije pod hipotekom, ona je promenila vlasnika, otišla je u druge ruke, ali hipotekarni poverilac ne može da se namiruje iz te imovine.
Mislim da je to striktno vezano jedno za drugo i ne razumem zbog čega bi se dalo to pravo hipotekarnom poveriocu da on može alternativno da bira da li će da se namiri iz hipotekovane nepokretnosti ili će iz ostale imovine dužnika. Mislim da dužnika dovodi u nelagodan položaj.

Ovde se radi o naknadnom ugovoru. Naknadni ugovor je poseban ugovor između hipotekarnog poverioca i vlasnika po dospelosti potraživanja i tu se sada ostavlja jedna mogućnost koja ne bi smela da se ostavi hipotekarnom poveriocu, a to je mogućnost sticanja prava svojine na hipotekovanoj nepokretnosti. I tu se u tački 1) kaže da može delimičnim ili potpunim prenosom prava svojine doći do ispunjenja duga.
Tu postoji velika opasnost od prividnih ili simulovanih ugovora, koji su regulisani Zakonom o obligacionim odnosima, i zelenaških ugovora. Znači, mogu da budu prikriveni iza ove mogućnosti da hipotekarni poverilac stiče pravo svojine na nepokretnosti. Njega treba apsolutno isključiti iz te mogućnosti. Mislim da su tu još četiri člana koji dozvoljavaju tu mogućnost, jedan od načina prestanka hipoteke kada hipotekarni poverilac postane vlasnik hipoteke u članu 49, zatim kod aukcijske prodaje ostavljena je mogućnost poveriocu da i on da ponudu, što ne bi smelo da se dozvoli.
U članu 37, ako se hipotekarni poverilac namiri sticanjem prava svojine na hipotekovanoj nepokretnosti, smatra se da je potraživanje namireno u trenutku sticanja prava svojine. To su sve mogućnosti za zloupotrebu i pritiske, pogotovo kod zelenaških ugovora, gde se koristi nečija teška ekonomska situacija ili lakomislenost nečija, gde iza tih zelenaških ugovora hipotekarni poverilac može doći po bagatelnim cenama do veoma velike vrednosti nepokretnosti.
Konkretno, zelenaši mogu davati pozajmice po veoma visokim kamatnim stopama i da u registar hipoteke upišu glavnicu i kamatu zbirno kao glavnicu i da u slučaju neisplate tog duga hipotekarni poverilac postane vlasnik te nepokretnosti upola cene ili čak možda i manje.
Ali, da se to ne vidi iz same hipoteke i pravnog posla, zato što postoji baš ovaj institut naknadnog ugovora, gde hipotekarni poverilac i vlasnik nepokretnosti po dospeću duga mogu da sklope naknadni ugovor, gde bi hipotekarni poverilac postao vlasnik te nepokretnosti da bi se time izmirila obaveza prema poveriocu.
Tu se ostavlja veliki prostor za zloupotrebe i zaključenje prividnih ugovora, kao i zelenaških ugovora, gde bi to posle bilo teško dokazivo na sudu i gde bi dužnik pre svega bio oštećen i trpeo štetne posledice zbog toga. Mislim da treba isključiti mogućnost hipotekarnom poveriocu da postane vlasnik te nepokretnosti, jer ne vidi se nijedan razlog zašto bi on postajao vlasnik nepokretnosti.
Dužničko-poverilački odnos postoji između poverioca i dužnika i prevashodni interes poverioca je da dođe do svog potraživanja, znači da dođe do novca. Ko će da kupi tu nepokretnost, neko lice, Pera, Žika, apsolutno je za poverioca nebitno. Njemu je bitno da se njegovo potraživanje namiri.
Ako je njemu bitno da dođe do nepokretnosti, onda je to vrlo čudan motiv. Onda se tu nešto drugo krije i onda nije u pitanju potraživanje, nije u pitanju dužničko-poverilački odnos nego neki drugi odnos između poverioca i dužnika. Treba apsolutno eliminisati tu mogućnost da poverilac može da postane vlasnik te nepokretnosti.
U članu 13. je na neki način to nagovešteno. Ne mogu da kažem da je decidno to nagovešteno, to su odredbe o ništavosti ugovora o hipoteci, pa je u stavu 1. tačka 2) rečeno da ukoliko nepokretnost po neodređenoj ili unapred određenoj ceni prelazi u svojinu poverioca ili trećeg lica, takva odredba će biti ništava, neće proizvoditi pravna dejstva. To je na neki način nagovešteno, ne mogu da kažem da direktno zabranjuje i sprečava, ali mislim da je ta odredba dobra i da je treba poštovati, možda čak šire tumačiti i ne dozvoliti ni po koju cenu da hipotekarni poverilac može sticati pravo svojine, jer biće to velika mogućnost za zelenaške poslove i prividne ugovore i mogućnost mnogih zloupotreba u pravnom prometu.

Vezano za prethodnu diskusiju, ovde se kod aukcijske prodaje ostavlja mogućnost, u zadnjem stavu člana 35, da poverilac može dati sopstvenu ponudu na aukciji.
Kod aukcije se pojavljuju dva ili više zainteresovanih lica, koja će ponuditi najpovoljniju cenu za kupovinu određene nepokretnosti i od tog dobijenog novca poverilac će namiriti glavni dug, kamatu i troškove samog postupka.
Zašto bi se banka, čija je osnovna roba novac, koja se bavi prodajom i kupovinom novca i živi na razlici u ceni između kupovine i prodaje novca, bavila prometom nepokretnosti, kupovala neku nepokretnost? Apsolutno ne vidim nijedan jedini razlog zašto bi se tu poverilac pojavljivao na aukcijskoj prodaji. Zašto bi banka davala određenu ponudu za kupovinu nepokretnosti?
Baš to potvrđuje ono o čemu sam izlagao u prethodnim članovima - da poveriocima treba apsolutno isključiti mogućnost da stiču pravo svojine na nepokretnosti koja je opterećena hipotekom, baš i zbog onih poslova koji se vezuju za zelenaške poslove, simulovane ugovore, oštećenje preko polovine itd.
Sve to reguliše Zakon o obligacionim odnosima, potpuno se slažem, ali mi kao najviši dom, zakonodavno telo koje donosi zakone, moramo donoseći zakone da predvidimo sporne situacije. Znači, ne smemo mi da produkujemo sporne situacije. Ne smemo mi donošenjem zakona da pravimo sporove, nego obrnuto. Mi moramo da ih predupredimo.
Ako neka pravna norma omogućava zloupotrebu prava, omogućava vođenje dugotrajnih sporova, znate i sami koliko se građanski sporovi vode pred sudovima.
Bez obzira što postoji zaštita u Zakonu o obligacionim odnosima od zelenaških ugovora, gde je oštećena jedna ugovorna strana, zbog njegove lakomislenosti, teškog ekonomskog položaja itd, mi smo u obavezi baš da sprečimo tu vrstu sporova koja može da se pojavi iz takvih ugovora i zloupotrebe prava.
Nije adekvatan odgovor, imate sud, imate Zakon o obligacionim odnosima, izvolite tužite, pa ćete na sudu dokazati da je taj ugovor bio zelenaški ugovor. To nije rešenje. Rešenje je da se predupredi to, da ne dođe do suda, da ne dovedemo ljude u poziciju da moraju da se sude, da dokazuju da je iskorišćena njihova teška situacija, da ih je neko izmanipulisao, da ih je neko prevario, da je neko izvršio zloupotrebu i mislim da treba u svakom slučaju eliminisati mogućnost da poverilac stiče pravo svojine na nepokretnosti.

Ovde je konceptualna razlika između predlagača i onoga što je SRS intervenisala amandmanima. Radi se o objektu u izgradnji i radi se o ustupanju prava gradnje. Mi smo u našim dosadašnjim izlaganjima istakli da objekat u izgradnji ne možemo prihvatiti kao nepokretnost.
Predlagač zakona smatra da može i da to može biti predmet nepokretnosti. Ostaće u danu za glasanje da se Skupština odluči o tome.
Što se tiče ustupanja prava gradnje, SRS je na stanovištu da se hipoteka može zasnivati samo na nepokretnostima, a ovde se stavlja hipoteka na pravo gradnje i na budućeg kupca prava gradnje se prenose sva prava. Tu dolazi do sukoba i administrativnih propisa koji regulišu pravo gradnje, izdavanje građevinskih dozvola i sve ovo što ide uz građevinsku dozvolu, pa je pitanje kako će to u praksi funkcionisati kada se prenese pravo gradnje sa jednog lica na drugo lice. Jedno lice možda ispunjava uslove za građevinsku dozvolu, ali pitanje ovo lice na koga je preneto pravo gradnje, da li će i ono ispunjavati te iste uslove za građevinsku dozvolu i nastavak gradnje.
Kada sam već ovde za govornicom, iskoristio bih pravo da kažem nešto o amandmanu na član 39, pošto je to moj amandman, pa da se ne bih javljao dva puta. Tu se radi o redosledu namirenja hipotekarnih poverilaca. Mislim da je to samo preciziranje same definicije kada ima više hipotekarnih poverilaca. Mislim da nema razloga da se ne usvoji amandman na član 39. U članu 39. se precizira da predmet hipoteke...
(Milan Parivodić, sa mesta: Samo da napravimo jednu malu tehničku redakciju, pa da kažemo, računajući od momenta nastanka prve hipoteke. Ako ste saglasni, to prihvatam.)

Mislim da ne bi bio nikakav problem da se usvoji amandman, jer on samo precizira definisanje situacije gde ima više hipotekarnih poverilaca.

Dame i gospodo, predlogom ovog zakona predlagač je naveo razloge zbog čega je izašao sa ovakvim zakonom pred Skupštinu Srbije.
Naveo je par razloga, između ostalog i da se ovim zakonom povećava kreditna sposobnost građana i privrednih subjekata, olakšava realizacija hipoteke, u povoljniji položaj stavlja hipotekarni poverilac, od položaja koji je imao do sada prilikom realizacije hipoteke i da će se time omogućiti građanima i privredi da dođu do relativno jeftinijih kredita, sa manjim kamatnim stopama, jer će banke imati interesa da daju kredite zbog sigurnosti naplate i realizacije hipoteke, ukoliko ne bi hipotekarni dužnici ispunili svoje obaveze.
U obrazloženju ovog zakona, između ostalog, navedeno je da su propisi koji regulišu materiju upisa stvarnih prava u zemljišne knjige i vođenje katastra, dosta komplikovani.
Njihova promena, usklađivanje sa novim potrebama društva, tražilo bi dosta vremena i dosta novca, što je istina.
Donekle možemo prihvatiti da je hipotekarni dužnik, po dosadašnjim rešenjima, bio prezaštićen i da je realizacija same hipoteke bila dugotrajna. Međutim, ne možemo se složiti sa tim da će to dovesti do pojeftinjenja kredita i pada kamatnih stopa, jer smatramo da će lako zasnivanje hipotekarnih odnosa između hipotekarnog poverioca i hipotekarnog dužnika dovesti do toga da će građani olako posezati za kreditima. Velika potražnja za kreditima će sigurno dovesti do skoka kamata.
Sa druge strane, postoje uveravanja da će merama fiskalne i monetarne politike država intervenisati i suzbiti rast kamatnih stopa. Praksa će pokazati ko je u pravu, da li mi koji tvrdimo da će doći do skoka kamata zbog velike potražnje za kreditima ili predlagač koji tvrdi da će doći do pada kamatnih stopa.
Problem koji je vezan za evidenciju i evidentiranje svih stvarnih prava i nepokretnosti postoji, on je ogroman i ne datira od skorijeg datuma. On je višedecenijski problem. Nešto je objektivnije prirode zato što je postojalo više sistema u bivšoj SFRJ, evidentiranja nepokretnosti i stvarnih prava nad njima. Nije postojao kompatibilan ili jedinstven sistem evidentiranja, nego je postojalo više tih sistema.
U toj državi nije do kraja sprovedena reforma u oblasti evidentiranja i stvarnih prava. Taj problem se provukao do današnjeg dana, a subjektivno je postojala odgovornost pređašnje vlade – DOS-ove vlade, jer koliko mi je poznato, 2001. godine su čak date i neke donacije iz inostranstva da se srede zemljišne knjige ili sistem koji budemo prihvatili, evidencije nepokretnosti i stvarnih prava, koja se zasnivaju na tim nepokretnostima, baš zbog toga da bi strani investitori, strane banke imale pravnu sigurnost prilikom investiranja i ulaganja novca u našu privredu.
Taj posao iz nepoznatih razloga nije ni započet, a čini mi se da su pare stigle 2001. godine u našu zemlju, ali su na neki volšeban način nestale.
Što se tiče primedbi SRS, one bi mogle da se svrstaju u nekoliko grupa. Moj prethodni kolega, Zoran Krasić, govorio je oko definisanja pojmova u ovom zakonu, predmetima i cilju zakona, pojmu i predmetu hipoteke.
Samo bih se osvrnuo na to da pravna teorija i praksa poznaje hipoteku kao založno pravo na nepokretnosti. Tu je sadržano apsolutno sve što se tiče pojma hipoteke. Predlogom ovog zakona proširuje se pojam hipoteke i van onog što se u tradicionalnom poimanju ili u pravnoj nauci smatra pod pojmom nepokretnosti.
Pa se ide i stavlja u predmet hipoteke – pravo na zemljište, pravo građenja i preče gradnje, prava koja ne mogu biti ni u pravnoj teoriji, a ni u praksi predmet hipoteke.
U tački 6) člana 3. ostavljena je mogućnost da se stavi hipoteka na objekte u izgradnji. To je neka buduća nepokretnost, tako bi mogli da je definišemo – kao buduću nepokretnost. To je neizvesna okolnost da li će ta nepokretnost nastati jednog dana.
Neko može da gradi neki objekat, stan, kuću, zgradu – poslovnu ili za stanovanje, ali to ne znači da će je on i završiti. To je rizik i poverioca i mnogih drugih. Nisu samo u pitanju prava onih koji ulažu, poverioca i obaveze dužnika, nego tu postoje javna prava i opšti javni interesi da se neki objekat izgradi, a pogotovo što je na gradskom građevinskom zemljištu, i kada se tu gradi, znači da država ima interes da to i završi, bez obzira da li je to stambeni objekat, poslovni ili bilo koje druge vrste.
Smatramo da to ne može da bude predmet hipoteke, jer je u pitanju buduća nepokretnost koja je krajnje neizvesna, da li će je biti ili ne.
Takođe, u članu 4. pominje se nov pojam: višestruka hipoteka, a radi se o zajedničkoj hipoteci, gde se hipotekom može opteretiti više nepokretnosti. To je pravna teorija koja poznaje da se u zakon stavlja pojam – višestruko, a sada, zbog čega je to ne znam tačno, to su valjda sinonimi – zajednička, višestruka.
Takođe, u članu 13. pomenute su ništavosti odredaba ugovora o hipoteci i navedeni su razlozi ništavosti. Dobro je što u stavu 1. tačka 2) postoji – nepokretnost po neodređenoj ili unapred određenoj ceni prelazi u svojinu poverioca. Takva odredba bila bi ništava.
Međutim, ta ideja ne ide, ta nit se provlači kroz ceo zakon, tako da imamo četiri člana za koje bismo mogli da kažemo da su u suprotnosti sa idejom ništavosti, koju podržavamo kao stranka. To se odnosi na članove: 27, 35, 37. i 49.
U članu 27. radi se o naknadnim ugovorima, gde se u stavu 1. tačka 1) kaže da može da se ugovori delimični ili potpuni prenos prava svojine, odnosno drugog stvarnog prava na predmetu hipoteke, na poverioca, umesto ispunjenja duga.
Članovi 35. i 37. se odnose na prenos prava svojine na hipotekarnog poverioca putem aukcijske prodaje i član 49. mislim da reguliše način prestanka hipoteke kada nepokretnost pređe u vlasništvo hipotekarnog poverioca, a samim tim prestaje hipoteka.
Na stanovištu smo da hipotekarni poverilac ne sme da bude uključen, niti sme da stiče svojinu po osnovu hipoteke. Hipoteka, kao akcesoran ugovor, vezana je isključivo i samo za glavno potraživanje.
Znači, hipoteka, ugovor o hipoteci, ne može da postoji samostalno i ona je vezana za glavno potraživanje. Ne sme se dozvoliti hipotekarnom poveriocu da na ovaj način stiče pravo svojine. Ukratko ću obrazložiti i zbog čega to nije dobro.
Baš ovde, u članu 27. kod naknadnih ugovora, decidirano se kaže da se može preneti pravo svojine i da će time prestati obaveza hipotekarnog dužnika. Tu postoji velika opasnost koja može da se pojavi u praksi, a to su prividni ili simulovani ugovori i druga vrsta opasnosti, a to je pojava zelenaških ugovora.
Te dve vrste ugovora, kao zabranjene vrste ugovora, reguliše Zakon o obligacionim odnosima, član 66. Takođe, regulišu se i simulovani ili prividni ugovori i zelenaški ugovori, to je član 141. Zakona o obligacionim odnosima.
To su situacije gde ugovorne strane prikrivaju neki ugovorni odnos sklapajući neki drugi ugovor. Ovde bi se ostavio prostor i mogućnost da se kupoprodaja ili ugovori pod pritiskom, ili korišćenje teške materijalne situacije dužnika ili njegove lakomislenosti, ili nekog njegovog teškog položaja, objektivno može da iskoristi i da se putem realizacije ovakvih hipoteka stvori ogromna razlika između uzajamnih davanja i da se prikrije enormna korist koju bi hipotekarni poverilac na račun ovakvog načina sticanja svojine mogao da ostvari u praksi.
To može da bude vrlo česta pojava u praksi, ne izolovani slučajevi, nego česta pojava, gde bi se prikrivali neki drugi pravni poslovi iza ovakvog načina sticanja svojine.
Poslednja načelna primedba se odnosi na evidentiranje, centralnu evidenciju hipoteke. U Evropi postoje dva sistema, francuski sistem transkripcija, negde od polovine 19. veka naovamo, ili sistem personalnih folija, gde su sticaoci stvarnih prava donosili ugovore kod ovlašćenog državnog organa i vršili upis prema imeniku vlasnika ili sticaoca određenih stvarnih prava.
Drugi je nemačko-austrijski sistem, koji je uglavnom prihvatila naša zemlja, ili sistem zemljišnih knjiga koji se vodi preko katastra. Znači, zemljišne knjige su vezane za katastar i premer katastra, koji je mnogo precizniji i tačniji. Možda jeste sporiji, ali daje veću pravnu sigurnost.
Postojala je još ideja posle Prvog svetskog rata, Geodetskog udruženja, da se vodi jedinstvena evidencija katastra, premera faktičkog stanja na terenu, a i pravnog stanja, ono što zemljišne knjige konstatuju, stvarna prava upisana u zemljišnim knjigama. Da katastar bude taj koji će da vodi i premer i stvarna prava koja su vezana za te nepokretnosti.
U principu, to nije loša ideja i šteta je što se nije krenulo u tu reformu još tada, jer bi sada verovatno imali mnogo čistiju situaciju nego danas.
S obzirom da postoje različiti sistemi vođenja tih evidencija, ogromna razlika između onoga što je faktičko stanje koje postoji u katastru i onog stanja koje je u zemljišnim knjigama, kao pravno stanje nepokretnosti, imamo čitava naselja, čitave blokove zgrada koje se i dan-danas vode kao voćnjaci, njive u zemljišnim knjigama, a u katastru su ubeležene stambene, poslovne zgrade ili neki drugi privredni objekti. Tu postoji ogromna razlika. Sada treba uskladiti to faktičko stanje sa pravnim stanjem.
Ovde je predlagač video da je to jedan ogroman posao – izjednačiti faktičko sa pravnim stanjem, i pribegao je jednoj prečici da bi se izbegli svi ti problemi, formiranjem centralne evidencije koju će voditi Agencija za privredne registre.
Znači, novo telo koje je izuzeto iz katastra, ali će morati da koristi podatke iz katastra, i izuzeto je od zemljišnih knjiga koje se vode u sudu, ali opet će morati da sarađuje sa zemljišno-knjižnim sudom, zbog podataka koje oni imaju. To će stvoriti popriličnu konfuziju.
(Milan Parivodić, sa mesta: Rešićemo to amandmanima.)
SRS je išla u tom pravcu, a vidim da je i kolega Palalić iz DSS isto išao u tom pravcu, da katastar nepokretnosti bude taj koji će voditi celu evidenciju hipoteke.
U stvari, trebalo bi da preuzme vođenje i ovih drugih stvarnih prava koja su vezana za nepokretnosti, naravno, vremenom, to ne može sve odjedanput da se sprovede u delo. Sa te strane smo i mi intervenisali našim amandmanom, gde smo tražili brisanje tih članova koji regulišu rad Agencije.
Mislimo da je zakon mogao da se pripremi mnogo bolje, jer je materija izuzetno ozbiljna, tiče se u krajnjoj liniji svih nas. Ovde je kolega Krasić izneo podatak da mi spadamo u onu grupu zemalja koja je relativno malo opterećena hipotekarnim dugovima. Ovde će se otvoriti širok prostor za podizanje kredita, za zalaganje svojih nepokretnosti, kako onih vanknjižnih, tako, po Predlogu zakona, i budućih nepokretnosti, znači, objekata u izgradnji. Kako će to funkcionisati, pravo da vam kažem, izražavamo veliku sumnju da će to izaći na dobro.
Mislim da bi trebalo usvojiti amandmane SRS, kako bi se poboljšao ovaj tekst i uopšte ova materija, koja je vrlo ozbiljna i proizvodi ozbiljne i pravne, a i faktičke posledice, kako po one koji daju kredite, tako i po one koji uzimaju kredite. Zahvaljujem na pažnji.

Dame i gospodo, ovde se apelovalo na jedinstvo svih poslaničkih grupa oko usvajanja ovog predloga zakona. Međutim, sam predlagač je trebalo da konsultuje šefove poslaničkih grupa i da obavi konsultacije pre formalnog predloga i ulaska u skupštinsku proceduru, da bi se usaglasile sve pojedinosti oko teksta ovog predloga.
Ovde SRS ima niz primedbi koje bi mogle da se svedu na sledeće. Postoje neke stvari koje nisu definisane zakonom, a trebalo bi da budu definisane. Postoje neke stvari koje su preobimno regulisane zakonom, formalizovane, sa velikim brojem organa koji učestvuju u predlaganju i donošenju odluke, dodeljivanju ordenja, medalja, odlikovanja; formiranje novih organa, državnih organa, kako je ovde navedeno u Predlogu zakona, koji treba da regulišu celu oblast dodele odlikovanja koji su u funkciji predsednika Republike.
Jedna načelna primedba, a to je veliki broj stranih reči koji se upotrebljava u ovom zakonu. Sada koji je razlog to tačno ne znam, to je sve moglo i našim jezikom da se bliže opiše i uredi i da sam zakon bude razumljiv za sve građane Srbije.
Što se tiče propusta u definicijama nekih stvari, prvo, trebalo je definisati šta su to odlikovanja, kojim povodom i zašto se daju. Trebalo je dati jednu definiciju, koja bi bila putokaz za onoga ko vrši dodelu odlikovanja, a to je po Ustavu Srbije predsednik Republike. Na neki način, to bi trebalo da bude ideja vodilja i za one koji predlažu fizička ili pravna lica za dodelu određenih odlikovanja.
Postoji savezni zakon o odlikovanjima, a donet je za vreme postojanja SRJ, i Republika Crna Gora ima svoj republički zakon o odlikovanjima. Oba zakona su mnogo jednostavnija, i procedura predlaganja i dodeljivanja odlikovanja je jednostavnija nego što je ovim predlogom zakona predviđeno.
Pored toga što je trebalo, a to je verovatno omaška predlagača, navodeći koji su to ordeni, velika odlikovanja, medalje i spomenice, navodi se taksativno koja su to odlikovanja i navodi se postojanje stepeni i kategorija. Međutim, nije navedeno koji je najviši stepen. Ako imate pet stepeni, koji je, da li je prvi ili peti. Trebalo je i to navesti i to postoji u ovom saveznom zakonu, baš izričita odredba i kaže da je najviši stepen prvi stepen.
Što se tiče načina na koji se dodeljuju odlikovanja i ovlašćenja koja ima predsednik Republike prilikom dodele odlikovanja, treba reći da je Ustavom Srbije to predviđeno i da je to ekskluzivno pravo predsednika Republike. Ono bi trebalo da se svede na to da odluku o tome kome će se dodeliti neko odlikovanje donosi predsednik Republike, to ukazom obelodanjuje, ukaz se objavljuje u "Službenom glasniku Republike Srbije".
Tu bi cela procedura otprilike trebala da se završi, s tim što bi predlagači trebalo da budu Vlada i ministarstva, a inicijativu bi mogao da podnese bilo ko. To je mnogo jednostavniji i brži put.
Ovde se sada uvode novi instituti, koji dosta komplikuju samu proceduru i način odlučivanja. Mi mislimo da se proširuju ovlašćenja predsednika Republike, koja mu ne pripadaju po Ustavu. Mislimo da predsednik Republike ovim zakonom dobija neka ovlašćenja koja mu Ustav ne daje.
Tako se u članu 8. navodi da organizacija ordena, velikih odlikovanja i medalja, opis insignija, bliže odredbe o kriterijumima za njihove dodeljivanje, način nošenja, organizacije i rad Saveta odlikovanja, prava nosilaca i ograničenje tih prava, regulišu se statutima odlikovanja. Ovde se uvode statuti odlikovanja, uvode se saveti.
Ono što je sporno, to je da statut donosi predsednik Republike po sopstvenoj inicijativi, a na predlog Vlade i po saslušanju mišljenja kancelarije ordena Republike Srbije. Mislim da je malo nelogično da statut donosi predsednik Republike po sopstvenoj inicijativi. Sada on treba da da inicijativu da bi dao nešto što je predviđeno ovim zakonom i daje mu se kao ovlašćenje.
U članu 9. koji je, po nama, najsporniji, postoje dva stava. U prvom stavu se kaže da je predsednik Republike poglavar svih ordena, velikih odlikovanja i medalja. Ne znam zašto je upotrebljena baš ta reč, mislim da je neprikladna. Drugi stav, koji je apsolutno neprihvatljiv, a to je da predsednik Republike stupanjem na funkciju prima insignije i postaje doživotni nosilac Ordena cara Dušana. Ovaj stav 2. člana 9. Predloga zakona apsolutno je neprimenljiv za sadašnjeg predsednika Republike, s obzirom da je on već stupio na dužnost.
Ovde se izričito kaže da predsednik stupanjem na funkciju prima insignije.
On je stupio na funkciju još u julu 2004. godine, tako da ne znam kako će to da se izvede uručivanje. To je sa formalne strane gledano.
Suštinski gledano, ovaj stav je neodrživ iz prostog razloga što predsednik Republike jeste izabran voljom naroda na neposrednim izborima i on, zahvaljujući tom poverenju koje je dobio od naroda, dobija neka ovlašćenja i obaveze koja mu pripadaju i koja su propisana Ustavom.
On u svom mandatu od pet godina vrši ta ovlašćenja, preuzima odgovarajuće obaveze koje mu nameće Ustav Srbije. Ocenu o njegovom radu može samo da da sledeći predsednik Republike.
Predsednik Republike koji dođe posle izbora na njegovo mesto može da izvrši procenu da li je njegov prethodnik uspešno obavljao svoju funkciju ili ne i na osnovu toga može da ga odlikuje bilo kojim ordenom, velikim odlikovanjem ili medaljom, potpuno je nebitno koji tip odlikovanja je u pitanju.
Ne priliči da predsednik Republike, faktički, sam sebe odlikuje i da jedini on ima pravo da bude doživotni nosilac Ordena cara Dušana, jer svi ostali mogu da izgube taj orden svojim nedoličnim ponašanjem, osudom na kaznu zatvora i u zakonom predviđenim uslovima u kojima može da se oduzme taj orden. Mislimo da je taj član apsolutno neprihvatljiv i da mu nije mesto u ovom zakonu.
Takođe bih istakao da u članu 18. postoje ograničenja u pogledu toga koja se lica isključuju prilikom dodele odlikovanja, pa se tako navodi u stavu 1. da narodni poslanici Narodne skupštine ili Skupštine SCG, kao i sudije Vrhovnog i Ustavnog suda Srbije, za trajanja svog poslaničkog ili sudijskog mandata, ne mogu biti odlikovani odličjima Republike Srbije.
U stavu 2. pravi se izuzetak. "Od zabrane iz prethodnog stava izuzimaju se: predsednik i potpredsednici Narodne skupštine Republike Srbije, zatim predsednik i potpredsednici Vlade i ministri, ako su istovremeno i narodni poslanici. Izuzimaju se od iste zabrane i članovi Saveta ministara i sudije Suda Srbije i Crne Gore".
Mi nemamo ništa protiv toga da se izuzmu narodni poslanici od mogućnosti dodele odlikovanja.
Smatramo da je to u redu, jer to je naš posao koji obavljamo po zakonu i nema razloga da budemo dodatno nagrađivani za rad koji nam je propisan i Poslovnikom o radu Narodne skupštine i Ustavom, i to je naš svakodnevni posao.
Međutim, potpuno je nejasno zašto se izuzima predsednik Skupštine i potpredsednici Skupštine, kada se oni biraju iz redova poslanika. Oni su prvo poslanici, pa su tek onda predsednik Skupštine i potpredsednik Skupštine. Praviti izuzetak nije jasno zbog čega.
Što se tiče organa koji se formiraju ovim zakonom, koji su vezani za dodelu odlikovanja, tu se formiraju ordenski saveti kod dodela ordena i saveti odlikovanja kod velikih odlikovanja, s tim što je i tu sporno da sastav ordenskih saveta i saveta odlikovanja, izbor i mandat članova, utvrđuje se statutom, a opet taj statut donosi predsednik Republike. Izbor članova saveta potvrđuje svojim ukazom predsednik Republike.
Znači, s jedne strane predsednik Republike donosi statut, a sa druge strane ukazom potvrđuje njihov izbor, što znači da apsolutno privatizuje instituciju ovih saveta. Jednostavno, nemoguće je izabrati te članove saveta ako se ne konsultuje predsednik Republike, jer jednostavno neće dati saglasnost na izbor tih članova saveta. Možete vi predlagati koga god hoćete, ali ako on nema pozitivan stav o tim ljudima, jednostavno, oni neće moći da budu birani u ordenski savet ili savet odlikovanja.
Takođe, predsednik Republike može raspustiti taj ordenski savet ili savet odlikovanja na predlog kancelara ordena. Kancelar ordena je nova institucija koja se uvodi, koja nije postojala do sada u našem zakonodavstvu, s tim što i kancelara ordena imenuje predsednik Republike. To je lice koje postavlja predsednik Republike, a predsednik Republike može raspustiti i ordenski savet i savet odlikovanja na predlog kancelara, koga opet on postavlja. Svi su apsolutno vezani za instituciju predsednika Republike i mogućnost njihovog odlučivanja je ograničena voljom predsednika Republike.
Već u članu 28. se vidi da kancelara ordena imenuje svojim ukazom predsednik Republike, po sopstvenoj inicijativi. Znači, on lično vrši izbor kancelara. Ono što je apsolutno nedopustivo, to je u stavu 2, gde kažete da, po rangu, kancelar ordena odgovara rangu izvanrednog i opunomoćenog ambasadora u MIP, odnosno general-majora u oružanim snagama. Potpuno je nejasno zbog čega je kancelar ordena izjednačen sa general-majorom u oružanim snagama i izvanrednim i opunomoćenim ambasadorom u MIP. Nejasno je da li je to toliko važna funkcija u Kabinetu predsednika Republike da bi imao to zvanje.
Uopšte smo protiv formiranja novih institucija, pre svega, koje su vezane za predsednika Republike, imajući negativno iskustvo sa formiranjem narodnih kancelarija koje je uveo Boris Tadić, tako da će samo nagomilati administrativni aparat, koji faktički neće imati neku konkretnu svrhu, niti opravdanost svog postojanja.
U članu 29. se navodi da kancelariju ordena sačinjavaju najmanje četiri čoveka. To je kancelar ordena, sekretar kancelarije ordena, arhivar kancelarije i kaligraf kancelarije, što znači da može i više, ali ovo četvoro ljudi koji sačinjavaju kancelariju je obavezno. Nejasno je zbog čega je uopšte potreban toliki broj ljudi za posao koji može mnogo jednostavnije da se obavi i sa mnogo manje troškova.
Što se tiče oduzimanja odličja, u članu 40. stav 1. navodi se da pravosnažna presuda nadležnog suda, kojom se okrivljeno odlikovano lice kažnjava kaznom zatvora dužom od jedne godine za teška krivična dela, može biti povod za donošenje ukaza predsednika Republike o oduzimanju odlikovanja. Lice koje je osuđeno na kaznu dužu od jedne godine, po prirodi stvari, mora da je učinilo teško krivično delo, tako da mislim da je nepotrebna ta formulacija "od jedne godine za teška krivična dela." Samim tim su to teška krivična dela.
Ovde se ostavlja mogućnost "može biti povod za donošenje ukaza". Ne "može" nego "mora". Trebalo bi da je tako formulisano, jer je nedopustivo da lice koje je osuđeno na dužu kaznu zatvora od jedne godine i dalje bude nosilac nekog odlikovanja.
Takođe, u stavu 4. se navodi da se vreme provedeno u zatvoru ne računa u staž u određenom stepenu bilo kog odličja kod koga je takav staž propisan kao preduslov za sticanje višeg stepena. Tu imamo situaciju da neko ko je već odlikovan ode u zatvor i izlaskom iz zatvora on želi da dobije veći stepen istog odlikovanja, ali sad onaj staž koji je imao u zatvoru mu se ne uračunava u staž čekanja za viši stepen odlikovanja.
Nismo valjda došli dotle da osuđena lica odlikujemo! Odlikovanja su najviši stepen društvenog priznanja za nečiji rad i ponašanje u društvu. Neko ko je krivično osuđen, provede određeno vreme u zatvoru, jeste lice koje se ponaša suprotno pravnim i moralnim normama jednog društva.
Mora da znači, jer ne može neko ide u zatvor ako nije prekršio naku pravnu normu. Kazna zatvora je sankcija za nečije protivdruštveno i protivzakonito ponašanje. Takvo lice konkuriše za viši stepen odlikovanja. Prosto neverovatno, ne znam kako to mislite da izvedete.
Na kraju bih pomenuo oko evidentiranja, tu se pravi čitava služba kancelarije koja će evidentirati odlikovana lica, podaci o datumu odlikovanja i stepenu, zatim imena svih nosilaca odlikovanja Republike Srbije koji su u periodu između dva izdavanja šematizma preminuli, imena svih državljana Republike Srbije itd.
Mislimo da je trebalo usvojiti rešenje koje postoji u saveznom zakonu, da to treba da vodi stručna služba predsednika Republike. On već ionako ima stručnu službu koja obavlja određene poslove, tako da mislimo da nema potrebe formirati posebnu kancelariju sa kancelarom, sa čitavom službom, čitavim aparatom koji će voditi najprostiju i najobičniju evidenciju o imenima ljudi koji su primili odlikovanja ili preminuli ili im je oduzeto odlikovanje. To je najprostija moguća evidencija i nema potrebe čitavu službu formirati zbog toga.
Jedna načelna primedba se odnosi na veliki broj stranih reči, pre svega latinskih (insignija, investitura, sigla, šematizam), francuskih (presiv, furažer), tako da mislim da je nepotrebno i da nije u redu da u zakon unosimo toliki broj stranih reči. Mislim da možemo i našim jezikom to sve da opišemo.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovom strategijom Vlada je pokušala da reši jedan krupan društveni problem kao što je korupcija.
U uvodnom delu navode se elementi koje obuhvata ova strategija. Jedan od tih elemenata je efikasna primena antikorupcijskih propisa. Drugi element je prevencija, koja podrazumeva otklanjanje mogućnosti za korupciju i treći element je podizanje svesti i obrazovanje javnosti u borbi protiv korupcije.
Što se tiče efikasne primene i antikorupcijskih propisa, apsolutno niko ne zabranjuje ni izvršnoj ni sudskoj vlasti da primenjuju već postojeće propise koji obuhvataju i tu vrstu društveno negativnih pojava kao što je korupcija, i Vlada je to mogla i ranije, bez ove strategije, da primenjuje zakone, a i pravosudni organi takođe su mogli da primenjuju propise i da se bore protiv korupcije.
Strategijom je predviđeno da će se donosi akcioni plan, da će ga doneti Vlada koji će konkretizovati ovu strategiju i doneti određene mere kojim će se poboljšati borba protiv korupcije. Ovim predlogom strategije Vlada priznaje dve stvari.
Prva stvar je da je problem korupcije prevazišao mogućnosti države, da je korupcija postala toliko opasna društvena pojava da postoji opasnost da mafija preuzme državu. Drugu stvar o kojoj govori ova strategija, a to je da Vlada ne može uspešno da se bori protiv korupcije i traži alibi i podršku od Skupštine. Usvajanjem ove strategije treba deo odgovornosti da prenese na zakonodavnu vlast i da ima opravdanje za neuspešnu borbu protiv ove korupcije koja traje poprilično dugo.
U prvoj glavi tačka 4. dati su ciljevi strategije za smanjenje korupcije i tu je navedeno 16 potciljeva koji treba da ostvare taj glavni cilj, a to je smanjenje korupcije, kao što je rekao i ministar, korupcija se ne može eliminisati 100%, ali se može smanjiti na jednu razumnu meru. Tu je dato 16 potciljeva i on je sugerisao da poslanici u svojim diskusijama daju neke konkretne predloge za poboljšanje ove strategije, koje bi oni uneli u svoj akcioni plan koji će usvojiti Vlada.
Gledao sam ove podciljeve koji treba da ostvare ovaj osnovni cilj, suzbijanje korupcije. Dao bih predlog i da je trebalo između ostalog uneti i efikasno rešavanje već postojećih slučajeva korupcije.
Podsetio bih vas na nedavnu prošlost i na afere koje su vezane za duvan, izvoz šećera, prodaju i kupovinu električne energije, asfaltiranje puteva, osnivanje Nacionalne štedionice.
Tu se pojavljuju ljudi uglavnom iz prošle vlade, počev od pokojnog premijera Đinđića, Živkovića, Čede Jovanovića, Aleksandra Vlahovića, Pitića, ljudi koji su bili bliski DS, a setimo se afere oko pranja novca Nemanje Kolesara, Janjuševića, Difens rouda, Čumeta, koji je asfaltirao pola Srbije preko DS, Miodraga Kostića koji je kupio tri šećerane za devet evra. Zajednički imenitelj svim tim korupcionaškim aferama je sve da su to ljudi iz DS ili ljudi koji su vrlo bliski DS. Apsolutno najveće afere koje su najveću štetu ovoj zemlji nanele su vezane za DS.
Privatizacija "Sartida" nanela je najmanje 400 miliona dolara štete ovoj državi. To još uvek nije ni načeto, to pitanje privatizacije i na koji način je izvršena privatizacija "Sartida" i prodaja US steel-u, a nije ni odškrinuta, a sigurno je napravljena šteta ovoj državi od preko 400 miliona dolara.
Ovde je dosta govoreno oko kupovine i prodaje mandata poslanika, trgovine političke i tu se ne bih osvrtao, jer je poprilično stvari tu rečeno. Podsetio bih i Vladu i ovaj skupštinski dom na ne tako davnu aferu koja je nanela ogromnu štetu ovoj državi i građanima ove zemlje, to je šećerna afera i prodaja šećerana, i sankcije koje smo pretrpeli od EU zbog reeksporta šećera.
Suština je u tome da je krajem 2000. godine EU dodelila preferencijale tadašnjoj SRJ, gde smo mi mogli po povlašćenim uslovima da izvozimo domaći šećer, domaćeg porekla, i to po ceni od 600 evra po toni, a tada je tržišna vrednost šećera bila 300 evra po toni. EU nam je omogućila da zarađujemo 300 evra po izvezenoj toni, računajući pri tom da će nam omogućiti da nam oživi proizvodnja šećera, s obzirom da imamo 15 šećerana u Srbiji i da je u okruženju Srbije manjak šećera za nekih milion i 400 hiljada tona.
Proračun je bio da 15 šećerana mogu da proizvedu godišnje oko 700 hiljada tona, domaće potrebe se zadovoljavaju sa 250 hiljada tona šećera, a 450 hiljada tona ostaje za izvoz. To je bio ustupak EU tadašnjoj SRJ da oživi proizvodnju šećerne repe, preradu šećerne repe, proizvodnju šećera i prehrambenu industriju koja je vezana za proizvodnju šećera.
Čak je 2002. godine francuski ambasador ovde u Beogradu organizovao seminar o tome i pozvao najveće šećerane iz Francuske da nam predstave program razvoja privrede i privrednih grana koje su vezane za preradu šećerne repe i šećera. Uputio je poziv svim ministrima i predsedniku tadašnje vlade i apsolutno niko se nije odazvao na taj poziv niti je došao.
Američka firma Šaper iz Luizijane je bila zainteresovana za kupovinu šećerane u Kovinu, koja nije radila tri godine, i tu je početna cena za kupovinu te šećerane dva i po miliona dolara, i obaveza je bila kupca da preuzme sve dugove i da investira 30 miliona dolara u pokretanje proizvodnje u Kovinu. Oni su odustali od toga kada su videli da su Miodrag Kostić i MK Komerc kupili tri šećerane koje su radile, bile u funkciji, za devet evra.
Oni kada su to videli, oni su shvatili da našu državu apsolutno ne interesuje proizvodnja šećera, nego da tadašnju vlast i vladu samo interesuju špekulacije. Tadašnji savezni ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom Labus, današnji potpredsednik republičke vlade, potpuno je liberalizovao uvoz šećera i uništio našu industriju i to je svesno uradio.
Iz EU, pre svega Kristofer Paten, poslao mu je pismo 2002. godine, čudeći se čudom da smo mogli takvu glupost da uradimo i da potpuno liberalizujemo uvoz šećera.
Pri tome čak navodeći da se liberalizacija uvoza nekog proizvoda vrši jedino u tri slučaja.
Prvi je slučaj, ako uopšte nemate tu robu i ako je uopšte ne proizvodite, pa nema razloga da štitite tržište. Druga situacija je ako enormno proizvodite i ako imate hiperprodukciju te robe, onda nemate čega da se plašite, jer strana roba, po prirodi stvari, mora da bude skuplja jer imate hiperprodukciju. Treći razlog za liberalizaciju uvoza je špekulativne prirode.
Taj razlog je Labus iskoristio za liberalizaciju šećera, da bi omogućio MK Komercu i nekim drugim da prepakuju uvozni šećer, koji su uvozili po 300 evra po toni, a prodavali EU po 600 evra i zarađivali 300 evra po toni.
EU je formirala svoju komisiju i oni su utvrdili da je u toku 2001. i 2002. godine izvezeno na taj način, reeksportom, preko 300 hiljada tona i ostvarena je čista dobit od 100 miliona evra, za jedan uzak krug ljudi koji je preko vlasti omogućio propisima da se taj posao ostvari, a ovaj drugi komercijalni deo preko firmi koje su bile bliske DS.
Oni su zarad svojih ličnih i uskih grupnih interesa uništili celu jednu granu privrede, ne trepnuvši. Pri tome, Evropska unija je napravila analizu da 500 hiljada ljudi živi od proizvodnje šećerne repe, prerade šećerne repe, proizvodnje šećera i industrija koje su vezane za šećer, industrija sokova, čokolada, konditorskih proizvoda.
To je tipičan primer korupcije, gde lični i grupni interesi, na račun javnih i opštih interesa, pobeđuju i nanose ogromnu štetu državi i društvu, ostavljaju ljude bez posla, uništavaju privredu oko sebe, samo zarad ličnih interesa.
Međutim, Vlada po tom pitanju ništa nije preduzela, ova nova od 2004. godine, kao ni kod prodaje "Sartida", gde je očigledno država oštećena od strane ministra Vlahovića za preko 400 miliona dolara. Mislim da ova strategija mora da ispita sve slučajeve i u bliskoj prošlosti, a ne da se okreće ovim dnevnim problemima, koji jesu atraktivni za javnost i sigurno nanose štetu institucijama i državi, ali ovo su mnogo krupniji problemi, koji su bukvalno ekonomski uništili ovu zemlju. Hvala lepo.

Dame i gospodo, članovima 22, 22a i 22b Predloga zakona o javnim preduzećima i preduzećima sa javnim ovlašćenjima reguliše se situacija donošenja srednjoročnih i dugoročnih planova i godišnjeg programa rada javnih preduzeća i preduzeća koja imaju javna ovlašćenja.
Postoje neka ograničenja u pogledu donošenja tih programa koji se tiču finansijske discipline, pre svega, porasta cena usluga i roba koje daju ta javna preduzeća i kontrola od strane Vlade i države prema javnim preduzećima gde su osnivači organi lokalne samouprave.
Tako je predviđeno, te godišnje programe koje donose javna preduzeća pored verifikacije koju će vršiti organi lokalne samouprave, da su u obavezi da te programe dostave i u četiri nadležna ministarstva: Ministarstvo finansija, Ministarstvo rada, Ministarstvo lokalne samouprave i Ministarstvo rada.
Javna preduzeća koja ne donesu programe, ovim zakonom je predviđeno (u članu 22a), ne mogu povećavati cenu svojih usluga i proizvoda, što je u principu ispravno, dok se ne usvoji taj godišnji plan moraju da primenjuju cenovnik koji je do tada važio.
Međutim, u članu 22b predviđena je situacija gde javna preduzeća čiji su osnivači organi lokalne samouprave potvrde godišnji program, ali ministar finansija ima ta ovlašćenja da na jedan posredan način suspenduje taj program rada tako što će obustaviti transfer sredstava organima lokalne samouprave zbog toga što program u sebi sadrži povećanje cena roba i usluga koje će uticati na makroekonomske prilike u zemlji.
Ovde je predviđeno da će Vlada bliže propisati uslove za uvođenje tih privremenih mera koje će primenjivati ministar finansija prema organima lokalne samouprave. Javna preduzeća na nivou lokalne samouprave, uglavnom su komunalna preduzeća i bave se pružanjem komunalnih usluga. Ministar Dinkić je ovde, izlazeći za govornicu, jednom prilikom rekao da se ta ograničenja, koja Vlada uvodi preko Ministarstva finansija i obustava sredstava koje se transferišu u budžet organa lokalne samouprave, uvode zbog toga što je u ukupnoj inflaciji, koja je ove godine oko 17%, porast troškova komunalnih usluga učestvovao sa 4%.
Znači, otprilike, četvrtina ovogodišnje inflacije prouzrokovana je visinom porasta cena usluga i roba koje pružaju javna komunalna preduzeća, a pre svega na lokalnom nivou. Kako bi se smanjila ta inflacija Ministarstvo finansija i Vlada, preko kontrole cena i usluga koje daju javna preduzeća, pokušavaju da inflaciju svedu na jednocifren iznos, prema nalogu MMF. Znate i sami da su predstavnici MMF dolazili u Beograd pre mesec dana i da su bili vrlo nezadovoljni sa tim što je inflacija u Srbiji premašila 10%. Dali su nalog da inflacija za 2006. godinu mora biti jednocifrena.
U obrazloženju zbog čega se odbija ovaj amandman, Vlada navodi dva razloga. Jedan je jačanje, načelno govoreći, finansijske discipline. To ću morati da citiram, zato što je vrlo bitno: ''Rešenja predviđena u članu 22b, takođe, imaju za cilj jačanje finansijske discipline i odgovornosti da se teret promena u društvu ravnomerno raspodeli na sve, kao i obavezu organa jedinice lokalne samouprave, odnosno autonomne pokrajine da se aktivno uključe i ostvaruju politike projektovanog rasta cena i zarada koja se donosi na nivou države''.
Ovde Vlada, faktički, tera organe lokalne samouprave i AP da aktivno učestvuju u kreiranju makroekonomske politike za koju je zadužena Vlada. To je nedopustivo, jer nije nadležnost organa lokalne samouprave da se staraju i brinu o makroekonomskim kretanjima u društvu. Ovde se još navodi kako oni treba aktivno da učestvuju u tome, odnosno da opštine i gradovi treba aktivno da učestvuju u kreiranju makroekonomske politike i da se oni tobož brinu i staraju o tome kolika će biti inflacija u Srbiji.
To niti je predviđeno Zakonom o lokalnoj samoupravi, niti organi lokalne samouprave imaju tu nadležnost da mogu da utiču na makroekonomske prilike u zemlji, niti da vode makroekonomsku politiku, niti to mogu objektivno da urade i da utiču na to kolika će biti godišnja inflacija i stopa inflacije.
Takođe, u obrazloženju oni kažu da se ovaj amandman odbija i zbog toga što se, između ostalog, ne utiče na princip decentralizacije opština, gradova i organa lokalne samouprave i AP i da se time ne dira u princip decentralizacije. Međutim, prema članu 22b ne da se direktno utiče na decentralizaciju, nego pored finansijskog disciplinovanja, kako ovde u obrazloženju navodi Vlada, oni i politički hoće da disciplinuju organe lokalne samouprave i organe AP. Ovako je usporen transfer novca koji Republika prebacuje organima lokalne samouprave. Oni ne dobijaju ona sredstva onom dinamikom i tempom kojim bi trebalo da dobiju.
Ovim merama Republika samo još otežava i onako težak položaj organa lokalne samouprave. Tu postoji opravdana bojazan da će se tim mehanizmom privremeno ograničiti sredstva organa lokalne samouprave. Postoji i mogućnost da će se vršiti politička manipulacija i da će se vršiti zloupotrebe prema političkim opredeljenjima Vlade u odnosu na organe lokalne samouprave, da li su na vlasti stranke i koalicije koje su u Vladi i da li su one na vlasti na lokalu ili su opozicione stranke. Tu postoji mogućnost velikih zloupotreba prema organima lokalne samouprave.
Takođe, treba reći da je veliki porast plata i zarada, gde se takođe Vlada poziva, u javnim preduzećima u odnosu na druge grane privrede i društvenih delatnosti. Možemo da analiziramo i druge oblike i druge delatnosti. Treba poći od banaka, finansijskih organizacija, agencija kojih je, dao Bog, ovde osnovano, ne zna im se broj. Tu su plate neuporedivo veće nego u privredi. Vlada, ako je htela na neki način da vrši kontrolu zarada, trebalo je to sveobuhvatno da uradi, a ne samo u jednom segmentu koji se odnosi na javna preduzeća.
Mi iz SRS znamo da je Vlada pritisnuta od MMF da mora smanji fond plata, fond penzija, a to su i penzioneri osetili na svojim leđima. Sada pokušavaju preko javnih preduzeća da ograniče fond plata i uopšte fond javne potrošnje da bi smanjili tražnju.
Smanjenjem tražnje uticaće se na inflaciju, s obzirom na to da je ponuda na istom nivou ili će možda biti na nižem nivou u idućoj godini, ako dođe do pada proizvodnje, a što se objektivno i očekuje, s obzirom na visinu spoljnotrgovinskog deficita, moraćemo, hteli to ili ne, da smanjimo uvoz i povećamo izvoz.
Država, ako hoće da finansijski disciplinuje ovo društvo, ona mora to merama makroekonomske politike da radi, a ne preko lokalne samouprave i još da traži od lokalne samouprave aktivno učestvovanje u kreiranju makroekonomske politike i ne znam šta, a što je apsolutno nedopustivo, jer je u suprotnosti sa Zakonom o lokalnoj samoupravi, u suprotnosti sa Ustavom. Ustav decidirano daje ovlašćenja Vladi i Vlada je jedina nadležna za vođenje makroekonomske politike, a ne organi lokalne samouprave.
Što se tiče MMF i odnosa prema našoj zemlji, svedoci smo da ova vlada bespogovorno ispunjava sve uslove koje postavlja MMF, pa šta košta da košta. Uopšte se ne postavlja pitanje cene ekonomskih reformi koje traži MMF prema našoj zemlji.
Imamo primer Slovenije koja je skoro primljena u EU i koja je pregovarala sa MMF. Predstavnik Vlade Slovenije skoro je rekao srpskoj Vladi da ne sme sebi dozvoliti tu situaciju da bespogovorno prihvatamo uslove MMF, jer će nas to skupo koštati.
To treba ozbiljno shvatiti, pogotovo što je Slovenija imala mnogo bolju startnu poziciju kada je pregovarala sa EU oko ulaska u EU. Imala je mnogo bolju ekonomsku poziciju i stabilnost u zemlji, pa opet nije prihvatila sve preporuke MMF, već je selektivno primenjivala sve mere i preporuke koje je predlagao MMF, shodno svojim potrebama i mogućnostima i ekonomskoj snazi u tom trenutku.
Kod nas je obrnuta situacija. Kod nas se neselektivno primenjuju sve preporuke MMF, bez obzira na cenu, a bili smo skoro svedoci oko reforme penzionog sistema i smanjenja penzionog fonda. To će penzioneri osetiti najbolje na svojoj koži.
Dakle, pogađa se najosetljivija populacija ljudi. To su ljudi koji su u starijem životnom dobu, koji jednostavno ne mogu da se suprotstave ovakvim merama koje Vlada preduzima prema najširem sloju stanovništva. Ova mera koja je predviđena Predlogom ovog zakona, upućena je na populaciju od preko 500.000 zaposlenih ljudi koji rade u javnim preduzećima i preduzećima koja imaju javna ovlašćenja i ticaće se i njih i njihovih zarada i kvaliteta usluga.
Znam da je predlagač pošao od toga da javna preduzeća imaju monopolski položaj prilikom pružanja komunalnih usluga i da, koristeći taj svoj monopolski položaj javna preduzeća često zloupotrebljavaju to neopravdanim podizanjem cena i stvaranjem ekstraprofita na račun toga.
Zato što jednostavno nemaju konkurenciju. Nemoguće je da postoji u jednom gradu ili jednoj opštini pet vodovoda ili toplana ili usluga za odnošenje smeća, to radi jedno preduzeće.
Sa druge strane, ne možemo, zarad socijalnog mira, dozvoliti da javna preduzeća određuju cenu svojih usluga da bi sačuvali socijalni mir. Znači, ne mogu se cene javnih preduzeća formirati zbog socijalnog mira, a da, pri tome, te cene ne mogu da pokriju osnovne troškove koje ta javna preduzeća imaju.
Mislim da je ovim amandmanima gde je intervenisala SRS htela da ukaže da će se ugroziti princip decentralizacije koji je zagarantovan Zakonom o lokalnoj samoupravi, zagarantovan Ustavom i svim međunarodnim aktima koje je potpisala naša zemlja. Sa druge strane, mislimo da problem inflacije i makroekonomske politike ne može da se rešava putem izmena i dopuna Zakona o javnim preduzećima i preduzećima sa javnim ovlašćenjima.
To su mere koje Vlada mora da preduzima u oblasti spoljne trgovine, u oblasti kursa dinara, koji je nerealan u pogledu politike koju će voditi da bi se smanjio spoljnotrgovinski deficit. Znači, povećao izvoz, smanjio uvoz energenata, akcizne robe itd.
Nije primereno da država problem inflacije i problem makroekonomskog funkcionisanja države spušta na nivo lokalne samouprave i, u svom obrazloženju, traži aktivno učešće opština, gradova i AP u tome da stopa inflacije bude jednocifrena po instrukcijama Međunarodnog fonda. Mi ne možemo da se rukovodimo instrukcijama MMF, moramo da gledamo naš interes.
Mi kao država moramo da vodimo računa o svom narodu. Da donosimo onakve zakone i mere koje će biti u interesu najširih slojeva građana, a ne da ispunjavamo želje svetskih moćnika koji nemaju predstavu kako narod živi u Srbiji i koliko problema ima naša država i privreda. Hvala.

Dame i gospodo, članom 21. Predloga zakona predviđen je postupak za oduzimanje dozvola za obradu duvana. Amandmanom Srpske radikalne stranke intervenisalo se u stavu 4. gde je predviđeno da rešenje uprave za duvan, kojim se oduzima dozvola za obradu duvana, postaje konačno. Intervencija je u tom smislu da je ovde narušen princip dvostepenosti i da treba dozvoliti pravo žalbe na prvostepeno rešenje, a da po žalbi odlučuje Ministarstvo finansija.
Prvo, žalba je ustavna kategorija i predviđena je Ustavom Srbije u članu 22. stav 2 – svakome je zagarantovano pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se rešava o njegovom pravu ili na zakonu zasnovanom interesu. To je ustavno načelo i predviđeno je da svako ima pravo da zaštiti svoj pravni interes ili svoje lično pravo.
U obrazloženju zbog čega se odbija amandman predlagač je naveo Zakon o opštem upravnom postupku i pozvao se na član 214. gde kaže da je propisano da se žalba protiv prvostepenog rešenja može izjaviti samo kada je to zakonom predviđeno.
U Zakonu o opštem upravnom postupku u članu 213. predviđeno je pravilo da je dozvoljena žalba na rešenja i odluke koje se donose u upravnom postupku. U članu 214. predviđen je izuzetak koji se odnosi na odluke koje donose republički organi i upravne organizacije, gde je rečeno da je pravo na žalbu moguće samo ukoliko je zakonom predviđeno.
Ovde su u pitanju dva koncepta. Jedan je koncept predlagača da se isključuje mogućnost žalbe, a drugi je koncept SRS-a da treba da postoji dvostepenost u upravnom postupku i mogućnost prava na žalbu i ta žalba bi se upućivala Ministarstvu finansija kao drugostepenom organu u odnosu na Upravu za duvan.
Zašto je, po stavu Srpske radikalne stranke, bolje ovo rešenje da postoji dvostepenost postupka? Iz prostog razloga što su upravni sporovi koji se vode duži u odnosu na rešavanje po žalbi u upravnom postupku.
S obzirom da se privredni subjekti koji se bave obradom duvana isključivo bave tom vrstom delatnosti i ukoliko bi se donelo rešenje o zabrani obavljanja te delatnosti ne bi mogli faktički da obavljaju svoju osnovnu i jedinu privrednu delatnost dok se ne okonča upravni spor, s tim što u upravnom sporu može da se ukine to rešenje, da se vrati opet prvostepenom organu tj. upravi za duvan. Ona može opet da donese rešenje o zabrani obrade duvana i to može da ide u nedogled.
S obzirom da su privredni subjekti životno zainteresovani za te dozvole i da je proizvodnja i obrada duvana pod režimom dozvola, neophodno je da se omogući privrednim subjektima da koriste to ustavno pravo tj. pravo na žalbu, a tek naknadno, ako se odbije ta žalba, da vode i upravni spor.
Na kraju bih hteo da kažem da su u obrazloženju Vlade zbog čega se odbija ovaj amandman oni dali jedno nemušto obrazloženje, a to je da privredni subjekt može pokrenuti upravni spor podnošenjem tužbe Vrhovnom sudu Srbije, čime se obezbeđuje dvostepenost u odlučivanju.
Tu su pobrkali malo neke stvari. Vođenje upravnog spora nije dvostepenost u odlučivanju. Upravni spor je sudska zaštita od odluka koje donose upravni organi.
To je vrsta zaštite, a dvostepenost je sasvim nešto drugo, tako da ovo obrazloženje apsolutno ne odgovara amandmanu koji je uložila Srpska radikalna stranka, jer redovni pravni lekovi u većini postupaka, pa i u opštem upravnom postupku, jesu žalba, prigovor, povraćaj u pređašnje stanje, a ne upravni spor. Upravni spor je vrsta sudske zaštite u odnosu na organe uprave.
Ovim obrazloženjem samo potvrđuju da je Srpska radikalna stranka bila u pravu što je podnela ovaj amandman na član 21. i na član 13. stav 4. koji je branio gospodin Krasić, jer je sadržina vrlo slična, da mora da postoji dvostepenost u upravnom postupku i da je trebalo predvideti ovim zakonom dvostepenost, pogotovo što Ustav Srbije predviđa pravo na žalbu kao ustavnu kategoriju.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovim amandmanom SRS je predložila da se doda član 2a, koji glasi: "Javni putevi i nekategorisani putevi su opšte dobro u državnoj svojini Republike Srbije i na njima se ne može sticati pravo vlasništva, a druga stvarna prava mogu se ostvarivati po posebnim zakonima".
Desila se omaška u mišljenju Vlade. Vlada je pogrešno prepisala ovaj amandman, izostavila je reč "ne" pa je ispalo da može, a izvorni, pravi tekst amandmana na član 2a kaže da se ne može sticati pravo vlasništva.
U obrazloženju Vlade zbog čega se odbija ovaj amandman, Vlada se poziva na član 60. stav 1. Ustava Srbije, gde navodi da je propisano da su prirodna bogatstva i dobra u opštoj upotrebi kao dobra od opšteg interesa i gradsko građevinsko zemljište u državnoj ili društvenoj svojini.
Kako su javni putevi dobra u opštoj upotrebi i nesporno dobra od opšteg interesa, prilikom izrade Predloga zakona poštovan je navedeni ustavni princip.
I mi smo prilikom ulaganja ovog amandmana pošli baš od tog stava, tako da su nam stavovi apsolutno podudarni. I mi se pozivamo na član 60. stav 1. nego ste greškom, prilikom davanja mišljenja, izostavili reč – "ne" tako da mislim da nema razloga da se ne prihvati ovaj amandman, pogotovo što su nam podudarni stavovi. Ovim obrazloženjem vi ste samo potvrdili ono što smo mi tražili ovim amandmanom.
Takođe, u Ustavu, član 60. stav 2. predviđeno je da ''pojedina dobra u opštoj upotrebi mogu biti u privatnoj svojini, pod uslovima utvrđenim zakonom''. To je u ovom članu 2a i navedeno da se ''druga stvarna prava mogu ostvarivati po posebnim zakonima''.
Dakle, tu su prava koja se tiču prava zakupa, prava korišćenja i koncesiona prava. Mi nismo taksativno navodili nego smo samo naveli "i druga stvarna prava".
U članu 60. stav 3. Ustava Republike Srbije kaže se: ''Na dobrima od opšteg interesa i na gradskom građevinskom zemljištu može se, pod uslovima utvrđenim zakonima, steći pravo korišćenja''. Znači da je to jedno od stvarnih prava.
Mi nismo taksativno nabrajali nego smo uopšteno rekli da se mogu ostvarivati druga stvarna prava utvrđena zakonom. Jedino smo isključili pravo vlasništva. Pravo svojine smo isključili kao mogućnost da se stiče vlasništvo nad dobrima u opštoj upotrebi.
Dakle, isključivi i jedini vlasnik dobara u opštoj upotrebi može da bude država, s obzirom na to da društvena svojina odumire, iako postoji formalno u Ustavu, ali ona će vremenom nestati.
Znači, ostaje jedino državna svojina i država jedino može biti vlasnik dobara u opštoj upotrebi.
Zbog ove omaške prilikom pisanja mišljenja Vlade mislim da je stvorena nepotrebna zabuna, jer se ispostavilo da su nam potpuno podudarni stavovi; i mi smo prilikom pisanja ovog amandmana pozivali se i mislili na član 60. Ustava Srbije, a i vi prilikom davanja mišljenja kada ste odbijali, odbili ste ovaj amandman pozivajući se na isti član, s tim što ste propustili reč "ne", tako da je amandman dobio drugo značenje i drugi smisao.
S obzirom na to da su nam potpuno podudarni stavovi, mislim da nema razloga da se ne prihvati ovaj amandman i mislim da je šteta što ministar nije prisutan.

Ovo je usko povezano i sa sledećim amandmanom SRS na član 3. koji će obrazlagati gospodin Đorđević, jer smo tražili da se u članu 3. stav 2. briše, zato što smatramo da je ovo preciznija formulacija oko svojinskih i stvarno pravnih odnosa koji se tiču dobara. Mislimo da nema nijedan razlog da se ne prihvati ovaj amandman SRS.

Dame i gospodo, Predlogom zakona predviđeno je u članu 11. da je, upravljač javnog puta dužan da označava i vodi evidenciju o javnim putevima i o saobraćajno-tehničkim i drugim podacima za te puteve.
Ministar nadležan za poslove saobraćaja propisuje kako se vrši evidentiranje, kako se vodi ta evidencija i označavanje.
Konceptom SRS mi smo u ranijim zakonskim predlozima govorili o tome da nije ministar taj koji može da donosi tu vrstu propisa, nego Ministarstvo, iz jednog prostog razloga, zato što Ministarstvo ne čini ministar nego ljudi koji rade u njemu.
To su stručne službe, zamenik ministra, pomoćnici ministra koji pokrivaju određene sektore, savetnici, stručni saradnici.
To je jedna ekipa ljudi koja radi na određenoj problematici, oni pripremaju te propise. Formalni potpisnik tih akata je ministar.
Međutim, iza tog akta, bilo da je odluka ili uputstvo ili predlog, koja je već forma u pitanju, stoji celo ministarstvo. To je principijelan stav SRS i mi smo osporavali, napadali u svim zakonskim projektima gde se pojavljivalo to da ministar propisuje i donosi određene odluke.
Što se tiče samog člana 11. on se odnosi na način označavanja javnih puteva, vrstu i sadržinu evidencije, način vođenja evidencija, način prikupljanja, odnosno obnavljanja podataka, kao i uslova korišćenja podataka iz evidencije o javnim putevima.
Ovo je usko povezano sa članom 8. i amandmanom, koji je podnela gospođica Nataša Jovanović, gde smo tražili brisanje stava 2. To je isto principijelan stav SRS i koncept SRS da upravljač javnim putevima može biti samo javno preduzeće.
Znači, da se isključi mogućnost preduzetnicima, društveno-pravnim licima da budu upravljači opštim dobrima u koje spadaju i javni putevi.
Jer, ovde u tački 2. gde se vode evidencije postoji mogućnost duplog vođenja evidencije, da jednu istu evidenciju vode javno preduzeće i neki ovlašćeni upravljač, neko preduzeće koje je ovlašćeno da se bavi tom vrstom posla. Postoji mogućnost dupliranja određenih poslova između javnog preduzeća i preduzetnika koji bi obavljali isti posao.
To se najbolje vidi u članu 7. stav 3. gde se izričito i decidno kaže da je upravljanje državnim putevima delatnost od opšteg interesa. Predlagač zakona hteo je da naglasi značaj upravljanja javnim putevima i proglasio da je to delatnost od opšteg interesa.
U stavu 1. istog člana navodi šta spada pod upravljanje javnim putevima, pa navodi: korišćenje javnog puta (vršenje javnih ovlašćenja); zaštita javnog puta; obavljanje stručnih poslova na izgradnji, rekonstrukciji, održavanju i zaštiti javnog puta; ustupanje radova na održavanju javnog puta; nadzor nad izgradnjom, rekonstrukcijom, održavanjem, zaštitom; planiranje izgradnje, rekonstrukcije; vođenje evidencije o javnim putevima i o saobraćajno-tehničkim podacima za te puteve.
Znači, oni taksativno navode šta sve spada pod upravljanjem javnim putevima. To su sve vrlo značajne funkcije i to ne bi smelo da se ispusti, da država dozvoli sebi taj luksuz da ustupi preduzetnicima i preduzećima, pravnim licima, da obavljaju tako važne funkcije, upravljačke funkcije, koje se odnose na jedno opšte dobro kao što je državni put ili javni put.
Jedno od ovlašćenja je ''ustupanje radova na održavanju javnog puta''. Taj deo, već, može da se prenosi na preduzetnike i pravna lica i u tom delu bi javno preduzeće trebalo da bude, u stvari, transmisija, sa jedne strane, između onoga što se zove opšti i državni interes i interes preduzetnika i preduzeća da vrše određenu delatnost koja je vezana za izgradnju, rekonstrukciju i održavanje javnih puteva. Samo u tom delu bi mogli da se pojavljuju preduzetnici i preduzeća.
Sve ovo ostalo, sva ovlašćenja koja su navedena učlanu 7. bi morala da ostanu isključivo u nadležnosti javnog preduzeća, jer je to delatnost od opšteg interesa i država bi morala da štiti taj opšti interes.
Znate da je bilo zloupotreba oko ustupanja tih radova, oko asfaltiranja auto-puta Beograd-Niš – ko je to radio, kako je radio, koje su sve afere proizašle iz tih poslova?! Baš zbog toga je neophodno da te upravljačke funkcije država zadrži za sebe, preko javnog preduzeća.
U članu 14. takođe upravljaču javnog puta poverava se vršenja javnih ovlašćenja, koja se odnose na izdavanje određenih saglasnosti i odobrenja. Ovde se generalno kaže upravljaču, ne kaže se javnom preduzeću.
Malo je nelogično da se prenose ovlašćenja na preduzetnike i na pravna lica da izdaju saglasnosti koja se tiču, primera radi ću izneti: saglasnosti za izgradnju, odnosno rekonstrukciju priključaka na javni put; saglasnost za građenje vodovoda, kanalizacije, toplovoda, železničke pruge i objekata koji su isto vezani za javni put; saglasnost za građenje u zaštitnom pojasu pored javnog puta; saglasnost za izmenu saobraćajnih površina pratećeg sadržaja javnog puta; saglasnost za održavanje sportske ili druge manifestacije na javnom putu; posebne dozvole za obavljanje vanrednog prevoza na javnom putu i odobrenja za postavljanje reklamnih tabli i reklamnih panoa.
Mislim da je to moralo biti u isključivoj nadležnosti javnog preduzeća, jer to, po prirodi stvari, ne može da se prenese na nekog drugog. Država, isključivo, mora da ima kontrolu nad tim, baš pozivajući se na taj neki opšti interes koji provejava u ovom zakonu, gde u članu 8. stav 3. stoji da, je, upravljanje državnim putevima delatnost od opšteg interesa.
Znači, vi deklarativno kažete da je upravljanje putevima od opšteg interesa. Međutim, posle kroz zakon, kako konkretizujete ta ovlašćenja, celu stvar razvodnite i dozvolite da privatni sektor uđe u celu priču. Morate da shvatite da preduzetnik, pravno lice štite svoje parcijalne, lične interese. Oni, kroz taj posao koji rade, vezano za javne puteve, pre svega, gledaju svoj lični interes. Država, s druge strane, mora da štiti opšti interes. U sukobu ličnog i opšteg interesa, znam ko će izgubiti!! To će sigurno biti država!!
Zbog toga mislim da je bolji koncept koji zastupa SRS, a to je da se o tom opštem javnom interesu brine isključivo javno preduzeće i ne treba mešati privatni sektor u to, pogotovu ovo što sam nabrojao a tiče se evidencija, odobrenja, saglasnosti i normativa određenih koji treba da se ispune prilikom rekonstrukcije i izgradnje javnih puteva.
Deo gde bi mogao privatni sektor da se uključi to je u samom izvođenju radova. Zakon o izgradnji i planiranju je već delom uredio tu oblast da određene firme, koje hoće da se bave putnom mrežom, moraju da imaju licence, određene kadrove, mašine, opremu da bi uopšte mogli da uđu u taj posao. Znači, preduzeća koja ispunjavaju te uslove, dobiju licencu od nadležnog ministarstva mogu da konkurišu za taj deo posla. Samo u tom delu posla treba uključiti privatni sektor, zbog konkurencije, cena. Što je veća konkurencija to su povoljniji uslovi rekonstrukcije i izgradnje puteva, opravke puteva. Tu nemamo načelnih primedbi na taj deo.
Jedino je velika opasnost da se taj opšti ili javni interes naruši uključivanjem upravljača koji se pojavljuju iz privatnog sektora, znači, preduzetnici i pravna lica, gde su osnivači privatnici, oko vođenja evidencija, planova, planiranja, davanja određenih saglasnosti, dozvola. Mislimo da tu nije mesto njima i da isključivo država treba da zadrži pravo za sebe, kako bi zaštitila taj opšti interes. Hvala lepo.

Dame i gospodo, amandmanom na član 66. SRS je pokušala da popravi ovaj član, slično se odnosi kao na prethodne članove, to je pitanje nadležnosti donošenja propisa, da li je nadležan ministar ili ministarstvo.
Konkretno, u članu 66. reguliše se pitanje uslova izgradnje i rekonstrukcije javnih puteva. U stavu 2. Predloga, stoji: ''Za izgradnju i rekonstrukciju državnog puta, pored idejnog projekta tog puta, izrađuju se i sledeći idejni projekti: trupa puta, putnih objekata, priključaka, raskrsnica, ukrštaja, objekata za potrebe puta, saobraćajne signalizacije i opreme puta".
Ta idejna rešenja treba da imaju neki okvir, sadržaj. Prema Predlogu zakona ministar je taj koji bliže propisuje sadržinu idejnih projekata za pojedine elemente državnog puta. I pored najbolje volje, ne mogu da poverujem da se ministar Velimir Ilić baš razume u idejne projekte pojedinih delova puta koji se tiču saobraćajne signalizacije, opreme, puta, trupa puta, puta raskrsnica.
Da se razume u idejne projekte kako se pravi lampek, to bi razumeo, ali da se razume u idejne projekte državnog puta i da on propisuje to sam, mislim da u to ne može niko da poveruje.
Neće ni on sam poverovati u to da on treba da da sadržinu idejnih projekata za pojedine elemente državnog puta i zbog toga je i besmisleno provlačiti, ne samo kroz ovaj tekst zakona nego kroz zakone koje smo i do sada imali u skupštinskoj proceduri, gde se donošenje podzakonskih akata, propisa, koji bliže uređuju primenu zakona prepušta ministru, kada svi znamo da je ministar ipak politička funkcija i da dolazi na čelo ministarstva dogovorom vladajuće većine, a ne isključivo svojom stručnošću.
Iako je magistar, a mislim da se deklarisao i kao neki profesor na nekoj tehničkoj školi ili već ne znam čemu u Čačku, poznatiji je po nekim ekscesima koje je imao na televiziji sa novinarima i nekim telefonskim razgovorima koje je obavljao sa novinarima, tako da bih pre poverovao u to da je veći stručnjak za lampek nego za putnu mrežu Srbije.
Mislim, da, principijelo, SRS mora da ostane pri tome da jedino nadležno ministarstvo može bliže da uređuje propise, znači konkrentu razradu zakona, a ne ministar. Hvala.

Dame i gospodo, amandmanom na član 26. i naslov iznad člana 26. SRS ima drugačiji koncept od onoga koji je predložen ovim zakonom. Predlogom ovog zakona predviđena je agencija za doping kontrolu, a SRS je na stanovištu da već postoji Odbor, pri Olimpijskom komitetu SCG, koji se bavi ovom problematikom i da je nepotrebno osnivanje agencije za doping kontrolu.
Amandman glasi: "Antidoping odbor je organ pri Olimpijskom komitetu SCG, čiju organizaciju, nadležnost i način rada posebnim aktima uređuje Olimpijski komitet SCG, u skladu sa zahtevima Svetske antidoping agencije."
Kada je ministar obrazlagao Predlog ovog zakona naveo je da postojeći Odbor pri Olimpijskom komitetu, koji je formiran 1997. godine, nije zaživeo i nije obavljao svoju funkciju na valjan način. Oni su došli do zaključka da je bolje da se osnuje agencija za doping kontrolu, nego Odbor pri Olimpijskom komitetu.
S obzirom na nadležnosti koje su date u članu 30. ovog zakona, taksativno se navodi, ima 21 tačka koja opisuje rad agencije, vidi se da agencija obavlja samo administrativne poslove. Znači, utvrđuje neki program rada, kontrolu sportista na međunarodnim, domaćim takmičenjima, kontrolu sportista na treninzima, najavljenu, nenajavljenu, objavljuje stručnu literaturu, organizuje seminare, edukaciju, komunikaciju sa međunarodnim sportskim organizacijama, razmenu iskustava sa sportskim savezima kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Vidi se da agencija, faktički, obavlja samo administrativne poslove.
Pored toga, ona vrši licenciranje kontrolora koji će obavljati antidoping kontrolu i uzimanje uzoraka od sportista. Međutim, onaj najvažniji deo odnosi se na tehničku opremljenost laboratorija koje će vršiti antidoping kontrolu.
U članu 30, koji je usko povezan sa članom 26, na koji je uložen amandman, predviđeno je da agencija određuje zdravstvene organizacije koje će vršiti antidoping kontrolu. Znači, oni će vršiti procenu toga koje su organizacije tehničke opremljene da bi mogle da vrše kontrolu uzoraka koji se uzimaju od sportista.
Međutim, u tački 8) istog člana 30. se navodi da se antidoping agencija stara o obezbeđivanju potrebne opreme za analizu doping uzoraka i potrebnih sredstava za antidoping kontrolu. Tu je sada jedna mala nelogičnost. Ako, sa jedne strane, antidoping agencija daje licencu određenim zdravstvenim ustanovama koje mogu da vrše ovu vrstu kontrole koja je, po prirodi stvari, dosta složena, nelogično je da se ona stara o opremi i sredstvima tih organizacije koje treba da vrše tu vrstu kontrole.
U stvari, situacija bi trebalo da bude obrnuta. To znači da one zdravstvene organizacije koje ispunjavaju uslove, koje imaju odgovarajuću opremu, imaju kadrove koji mogu da vrše tu vrstu kontrole, mogu da dobiju licencu za proveru sportista, a ne obrnuto, da antidoping agencija obezbeđuje sredstva i opremu da bi te zdravstvene organizacije mogle da vrše kontrolu.
Kod nas u zemlji tu vrstu kontrole jedino mogu da vrše kliničko-bolnički centri. Oni jedino imaju opremu kojom bi mogla da se vrši antidoping kontrola. Država bi trebalo da obezbedi neka veća sredstva, ako hoće na taj način da vrši antidoping kontrolu, kojima bi opremila kliničko-bolničke centre da mogu da vrše sve vrste analiza onih supstanci koje su, po Svetskoj agenciji za antidoping kontrolu, na listi zabranjenih sredstava. Ta oprema je dosta skupa i sama provera sportista da li su uzimali nedozvoljena sredstva ili ne dosta je skupa. Uglavnom su za određene vrste kontrola korišćene međunarodne laboratorije onih zemalja koje imaju veću tehničku opremljenost i bolje kadrove za utvrđivanje doping sredstava.
Što se tiče liste nedozvoljenih sredstava, Svetska agencija za antidoping kontrolu svake godine objavljuje tu listu i svake godine dopunjuje novim sredstvima koja se koriste u raznim vrstama sportova. Svetska agencija je pre svega osnovana zbog toga da bi se kontrolisalo tržište medikamenata koji se koriste u sportu, ne samo u sportu, jer mnogo veći promet doping sredstava je po teretanama, fitnes klubovima. Znači, u onim sportskim centrima gde ljudi se bave određenim sportskim aktivnostima, nevezano za takmičenja. To nije vezano samo za takmičenja, mnogo više se koriste doping sredstva u rekreativne svrhe, zato što je to sada neki trend na zapadu, pogotovu u SAD. Veoma je razvijeno crno tržište doping sredstava, koje može čak da se izjednači sa narko-tržištem.
Ova svetska agencija je formirana da bi se to tržište doping sredstava stavilo pod kontrolu, zato što pored doping sredstava postoje sredstva koja služe za čišćenje sportista, tj. ta sredstva treba da omoguće da sportisti koji se pojave na velikim takmičenjima budu na testovima negativni, odnosno da se danas ili bilo kada ne nađu u urinu, u krvi sredstva koja su zabranjena prema listi Svetske organizacije za doping, a to je opet sve u funkciji rezultata.
Evidentno je da je sport u zadnjih 20 ili 30 godina toliko uznapredovao da su svetski rezultati i svetski rekordi pomerili svoje granice. Ja bih vam samo rekao da je 30-tih godina Džoni Vajsmiler bio prvi muškarac koji je isplivao 100 metara ispod jednog minuta slobodnim stilom. Danas je svetski rekord ispod 50 sekundi. Dakle, za nekih 60 godina je svetski rekord na 100 metara pomeren za 10 i više sekundi. To jednostavno nije moguće i to svi znaju, nego je samo trka velikih zemalja na koji će način očistiti svoje sportiste i dokazati svoju superiornost u odnosu na druge nacije.
Znate i za primer iz Seula, to je bilo 1988. godine: na olimpijadi je Ben Džonson uhvaćen da je uzimao anabolike; imao je težu povredu mišića i da bi sanirao tu povredu uzimao je anabolike i nije uspeo da se očisti, tako da je na doping testu bio pozitivan i oduzeta mu je zlatna medalja. Međutim, Karl Luis nije uhvaćen, zato što se na vreme očistio, jer jednostavno niko ne može da trči ispod 10 sekundi a da pri tome ne uzima neka dodatna sredstva.
Problem je kod tih velikih takmičenja što niko neće da prati takmičenja gde su rezultati za 30% slabiji nego kada se koriste nedozvoljena sredstva. Ceo sport i farmakološka industrija je u funkciji novca, jer ogroman novac se obrće u sportu i niko sebi neće da dozvoli taj luksuz da padne gledanost i samim padom gledanosti i interesovanja građana za sport, mnogo je manje novca. Ogromne pare se okreću, ulažu, ali se traže vrhunski rezultati.
Verovatno znate da je u NBA ligi zabranjena doping kontrola, ne da je nema, nego je zabranjena, tako da niko ne vrši kontrolu NBA igrača. Na olimpijadi u Atini su jedino košarkaši NBA lige bili izuzeti od doping kontrole, jedino su oni imali tu privilegiju da ne idu na doping kontrolu zbog kvaliteta košarke, jer je Američka košarkaška federacija uslovila – ili ćete zabraniti doping kontrolu američkim košarkašima ili ćemo dovesti studentsku reprezentaciju, pa ćete onda gledati neki niži nivo košarke. Nađen je kompromis da NBA igrači mogu da učestvuju na olimpijadi, ali s tim da nema doping kontrole, tako da je evidentno i svi znaju da se doping koristi.
Farmakološka industrija u svetu je dostigla neslućene razmere oko upotrebe dopinga i sredstava kojima se čisti organizam, odnosno sprečava se da antidoping komisija uspe da utvrdi uopšte uzimanje nedozvoljenih sredstava.
Na kraju bih još rekao da je bolji koncept odbora kakav je do sada postojao, dakle, odbora pri Olimpijskom komitetu koji je vršio doping kontrolu, da je to bolje rešenje i da je trebalo podržati to rešenje i osposobiti odbor za antidoping kontrolu pri Olimpijskom komitetu, jer bi kontrola bila mnogo bolja i rezultati kontrole bi bili evidentni.
Ovde preko osnivanja ove agencije i načina finansiranja kako je predviđeno, putem donacija, ali donacije za tu vrstu kontrole samo bi, u stvari, bile mogućnost manipulacije i mogućnost kontrole određenih sportista; znači, neki koji ulažu određeni novac u agenciju bi zaštitili svoje sportiste od doping kontrole. Sa druge strane bi konkurenciji navukli doping kontrolu i eliminisali one takmičare koji su direktni konkurenti.
Agencija će davanjem licenci kontrolorima i davanjem licenci ovlašćenim laboratorijama koje će vršiti antidoping kontrolu stvoriti monopol u našoj zemlji, koji će se skupo naplaćivati, jer su te kontrole po prirodi stvari dosta skupe.
Srpska radikalna stranka je na stanovištu da treba usvojiti ovaj amandman i ostati pri konceptu da odbor pri Olimpijskom komitetu bude taj koji će vršiti nadzor, kontrolu, predlaganje propisa, izmene propisa koji su vezani za doping kontrolu, liste doping sredstava, nadzor nad sprovođenjem tih odluka, predlaganje određenih mera, obaveštavanje javnosti, održavanje seminara, edukovanje sportista i građana.
Trebalo bi sve to da bude na odboru pri Olimpijskom komitetu, a ne u ovoj agenciji, jer mislimo da je odbor pri Olimpijskom komitetu mnogo kompetentniji za tu vrstu posla, jer su u tom odboru sve bivši vrhunski sportisti koji u njihovo vreme nisu uzimali ta nedozvoljena sredstva i koji se ogorčeno bore protiv upotrebe nedozvoljenih sredstava.
Ostajemo pri tome da ovaj amandman treba usvojiti i da koncept treba da ide u tom pravcu da Olimpijski komitet preuzme na sebe kontrolu dopinga.