Dame i gospodo narodni poslanici, juče nam je zastupnik Vlade, odgovarajući na primedbe da se ovako važan zakon donosi po hitnom postupku, rekao da se o zakonu dugo razmišlja, a da je samo procedura hitna, kako bi zakon bio što pre donet, a nekoliko sati posle toga dobili smo amandmane Vlade na Predlog zakona.
Gospodine ministre, jadna je ta vlada koja dugo priprema jedan predlog zakona, a onda kada s njim uđe po hitnom postupku u skupštinsku proceduru odmah sedne i piše amandmane na taj predlog. Mislim da je sramota za svaku vladu koja piše amandmane na svoj predlog zakona i da je sramota za svaku vladajuću većinu kada mora da piše amandmane na Predlog zakona onih koje je tamo izdvojila da vode bezmalo čitav skupštinski rad.
Ovo je hitan postupak. Uopšte niste bili spremni za ovaj zakon. Postupili ste po nalozima možda samo jednog ministra koji se osetio ugroženim zato što ratuje s medijima. U njegovim je rukama moć. On će moći sada da zabranjuje medije, da ih zatvara. Prebacili ste odgovornost medija u privredne prestupe, zatražili od njih da imaju novca na računu, pošto ih već unapred oglašavate krivim, pa će im biti potreban novac da plaćaju kazne, rigorozne i drakonske, mnogo više od maksimalnih kazni za privredne prestupe.
Ovo što sada predviđate ovim zakonom biće najteži mogući oblik privrednog prestupa, pošto ni za jedan drugi nisu predviđene ovako visoke kazne, pošto za sve zloupotrebe u privredi, za tajkunsku privatizaciju, za pljačke i otimanja nema ovako visokih kazni.
Da vas samo malo citiram, gospodine ministre:Ako neko, vodeći sa smišljenim planom podnosioca i kreatora ružne javne reči da danas sve stave na svoju stranu, a sutra će se ponovo naći u poziciji da sve učine žrtvom te iste ružne reči, za njih je najvažnije da se danas provuku, da pregrme. Da bi oni danas pregrmeli, da bi se sutra sve nastavilo po istom, na pljuvanja, ruženja, kršenja prava na privatnost, pretpostavku nevinosti, na očuvanja dostojanstva, obavezu novinarske pažnje, danas je njima važno da se zaklone iza evropske konvencije, iza njene tačke 10.
Valja im slobodom govora nazvati sve što postojeći zakoni nazivaju kažnjivim, a etičnost nedopustivim, i laž i klevetu, i atak na privatnost, i atak na pravo proglašavanja ubicom, lopovom, kakvim sve ne, dok sud to ne dokaže. Danas im u svrhu pobede nad prilikom da se postavi brana toj praksi valja poslužiti se i pravom i nepravom, svim sredstvima. Danas im se valja, kao što im se uvek valjalo, samo se takvim sredstvima služiti, pa dokle se stigne.
Šta je sa onim iz medijskog posla koji hoće da se službe zakonski dopustivim i ljudski korektnim sredstvima i tako da grade svoju karijeru, ali i čitavu profesiju i društveni ambijent? Neka rade tako, gospodine ministre.
Ali, šta je sa onima koji hoće na drugi način da obavljaju svoj posao? Šta je onima koji hoće da iznesu svoj stav i svoje mišljenje, iako se ne slažu sa vladajućom većinom, iako nisu po merilima, normama, uzansima vladajuće većine? Otkud da u obrazlaganju zakona branite one koji će od sada pisati kako vi želite?
Otkuda da opominjete ljude da su pronašli zaštitu u evropskoj konvenciji? Pa, gde će da pronađu? U ovoj jadnoj Srbiji? Ko ih ovde štiti, ne od vas, nego od ovog ministra koji se sada štiti ovim zakonom?
Ko je zaštitio i naše privatne banke, i osiguravajuća društva, i tolike fabrike koje su zatvorene i zemlju koja je otišla u bescenje? Ko je zaštitio ugled, moral, dostojanstvo običnog građanina Srbina?
Ko je sprečio Srbe da se osećaju poniženim kao najgora moguća nacija u svetu? Ko je njih zaštiti? Zakon. Koji zakon? Koji je zakon obezbedio tri obroka danas u Srbiji svakoj porodici?
Ne, nego treba obezbediti da neko slučajno ne kaže nešto loše o nekom javnom posleniku dok se kupa. Pa šta, kad se kupa nek zatvori vrata i prozor. Ne glumi, ne peva, ne bavi se politikom, e sad o njemu ne treba da se piše. Ne, baš o njemu treba da se piše.
Navešću vam primere ovde šta evropska konvencija, šta Sud za ljudska prava kaže o nama političarima, da vidite koliko nas brani. Skoro nimalo, jer smo preuzeli taj posao. Vi ste hteli da budete ministar, šta hoćete, da vas štite zakoni? Štitite se sami ministre. Kada ste u kupatilu, nemojte da vas fotografišu u nekoj nepristojnoj pozi. Budite sami u kupatilu. Okupajte se ko čovek, pa neka vas fotografišu. Kada ne pevate, kada ne glumite, kada niste ministar, nemojte da radite ono što ne sme da izađe u novinama. Što da ne izađe u novine, ako ste ga vi uradili? Vi ste ministar. Bezmalo Bog. U Srbiji su ministri bogovi.
Čeka vas tamo crni automobil, možda i blindiran. Još ćemo da zaštitimo da neko slučajno ne izrekne neki sud o vama. E, pa hoću da imam pravo da izreknem sud o drugome, kao što drugi izriču o meni. Hoću da kažem da ste vi loš ministar i da ste me juče nazvali zastupnikom. Da ste me uvredili, čitave generacije pre mene i generacije posle mene.
Baš vas briga. Time što ste izazvali moj gnev, nisam mogao da kažem predsedniku Skupštine zabranite mu da govori. To je vaš sud o meni. Vi mislite ovde da sam ovde zastupnik. Upoređujete me sa zastupnicima u Hrvatskom Saboru. To je vaš sud, to nije kažnjivo delo. Samo vam kažem da obrazite pažnju.
Marsilio od Padove je u 12. veku rekao da sudovi postoje da nas zaštite od samovolje sudija i gospodara. U šta ste vi danas pretvorili sudove? U predlogu zakona kažete – sud će doneti kaznu, ili kako ste već rekli. Vi ne kažete – sud će da sudi, nego kažete – sud će da izrekne kaznu. Ne postoje sudovi da izriču kazne, nego da sude, da kažnjavaju i da oslobađaju.
Da malo nastavim edukaciju i da napravim kopču. Sud nalazi da se činjenice na kojima se zasniva mišljenje dokazuju pred sudom, ali da se ne dokazuje zauzeti i izraženi određeni vrednosni sud. Po ovom kriterijumu, u nacionalnim zakonima i postoje, recimo, dva krivična dela, i to uvreda kojom se inkriminišu mišljenja u formi tvrdnji, stavova, kvalifikacija, i istinitost se kod iste uglavnom ne utvrđuje i dokazuje, za razliku od klevete koja inkriminiše iznošenje neistinitih činjenica.
Neistinitost, laž se kao element bića krivičnog dela kleveta mora i u našem pravu uvek dokazivati. Iako mišljenje, koje u stvari predstavlja vrednosni sud, stav, gledište, koji su vrlo često lična procena njegovog autora o nekom događaju i situaciji, problemu bilo kakve vrste, nije podložno dokazivanju istinitosti, odnosno neistinitosti, takvoj proveri su podložne činjenice na kojima se mišljenje zasniva.
Sud posebnu zaštitu pruža mišljenjima, kritikama i stavovima izrečenim protiv nosilaca javnih funkcija, čak i kada su ista učinjena sa jakim ili preteranim izrazima, dovodeći njihovu opravdanost u kontekst sa ciljevima koji se kritikom žele postići.
Kontroverzna mišljenja potrebno je javno iznositi i štititi, naročito u predizbornim kampanjama, kada su dozvoljena protiv Vlade i političkih protivnika. Kritike treba da imaju znatno širu granicu i treba da budu tolerisane.
U interesu društva, medijima se mora ne samo tolerisati, nego i priznati pravo na tzv. dobronamerne greške. Sud novinarima i izdavačima koji imaju legitimni cilj, a objavili su informaciju od javnog interesa, uložili su razuman trud za utvrđivanje istinitosti činjenica, uvodi amnestiju od odgovornosti, čak i onda kada se utvrdi da su činjenice neistinite. To piše u toj konvenciji iza koje mi želimo da se zaklonimo.
Prema stavovima Suda, odbrana žalilaca i utvrđivanje njegovih dobrih namera, isključuje potrebu za dokazivanjem istinitosti, odbrana dokazom istinitosti. Medijima sud ostavlja pravo na neophodni prostor za grešku. Nepodeljeno je mišljenje teorije i prakse, a isto je mnogo puta u predmetima apostrofirao i sud, da je sloboda širenja informacija i ideja od najvećeg značaja za politički život i kvalitet demokratije svake države.
Prosto je nezamislivo održavanje slobodnih i demokratskih izbora bez istinskog ostvarenja ove slobode. Ova sloboda omogućava kritiku vlasti i to ih primorava da rade zakonito, kvalitetno i u opštem interesu, i da ne krše zagarantovana ljudska prava i slobode, odnosno da izgrađuju pravnu državu. Sud je, afirmišući slobodu i širenje informacija i značaj njene uloge, u jednoj odluci naveo – sloboda izražavanja predstavlja jedan od suštinskih osnova demokratskog društva i jedan od osnovnih uslova za njegov napredak i razvoj svakog pojedinca. Sloboda širenja informacija i ideja je logični sled, nastavak slobode primanja informacija, posebno kada je reč o elektronskim i štampanim medijima. Samo primljena, saznata informacija može biti širena njenim iznošenjem ili prenošenjem u javnost.
Kako postoje pravni subjekti koji se bave samo primanjem ili samo širenjem, emitovanjem, štampanjem informacija, mišljenje suda je da ovi pravni subjekti treba da sarađuju ili ne sarađuju potpuno autonomno, bez posredovanja ili bilo kakvog mešanja države.
Sloboda saopštavanja, širenja informacija i ideja je vrlo široka i uživa zaštitu, čak i onda kada bi se "prima facis" ili na prvi pogled reklo da objavljivanje takve informacije ne treba dozvoliti, a ako je objavljena, treba je podvrći kazni.
Sud se nije složio sa odlukama nacionalnih sudova Francuske u dva predmeta. Jedan od njih je Isorni. Žalioci su u štampi objavili reklamni oglas u jednom nacionalnom dnevnom listu, u cilju rehabilitacije generala Petena. Za objavljivanje oglasa, nacionalni krivični sud ih je oglasio krivim i obavezao na plaćanje simboličnih novčanih iznosa.
Sud je u više puta raspravljao odnos slobode izražavanja prema problemima rasizma, ksenofobije, negacionističkih i antisemitskih izjava, pravdanja nacizma itd.
No, za razliku od nacionalnih sudova, sud pravde se upustio u analizu reklamnog teksta. Nalazeći da su se žalioci u tekstu distancirali od kazni time što se u istom ukazivalo na nacistička zverstva i progone i nemačku svemoć i varvarizam. Sud je i u ovoj presudi potvrdio svoje već usvojene stavove, da pravdanje nacističke politike ne sme da uživa sudsku zaštitu na osnovu člana 10, ali iz obrazloženja presude proizilazi da je sud uvideo da je reklamni tekst žalilaca ne pominje, tj. izostavlja istorijsku činjenicu da je maršal Peten svesno tome doprineo, naročito odgovornošću koju snosi za progon i deportaciju desetina hiljada Jevreja u Francuskoj.
Ovaj sud slučaj nije razmatrao jednostrano, nego je uzeo u obzir i druge okolnosti. Ukazano je i na deo napora koje svaka zemlja mora da uloži u cilju otvorene i smirene rasprave o sopstvenoj istoriji. Konstatovana je i činjenica da su autori reklama, članovi dozvoljenih legalnih, a ne ilegalnih udruženja.
Sud je još istakao ozbiljnost krivične osude, s obzirom na postojanje drugih načina intervencije i opovrgavanja, naročito pomoću građanskih instrumenata.
Sloboda štampe je sloboda koja nije navedena kao sastavni deo slobode informisanja, a nije deo nijedne druge slobode zajamčene konvencijom.
U uporednim nacionalnim pravnim sistemima, ponegde nalazimo kao zasebnu slobodu zajamčenu Ustavom, a mnogo češće regulisanu zakonima o informisanju uopšte ili čak posebnim zakonima.
Član 10. slobodu štampe eksplicitno uopšte ne pominje ni kao slobodu medija uopšte, ni kao slobodu štampanih medija. Ali, život nacionalnog zakonodavstva, s jedne strane, i značaj ove vrste medija za demokratiju i demokratske procese, sa druge strane, veliki broj predmeta sa štampanim medijima kao subjektima ili predmetom spora, uslovili su da je sud ustanovio i doneo veliki broj presuda, stvarajući vrlo bogato precedentno pravo za oblast štampanih medija.
Sud je proširio broj sloboda utvrđenu konvencijom na još jednu, veoma opravdano. Brojnim presudama sud je usvojio niz principa i pravila obavezujućih za nacionalne sudove, koja štampanim medijima daju privilegovan, specijalan status.
Ovakav status štampani mediji su izborili realnošću koja se ogleda u činjenici da se i u našoj zemlji, kao i u mnogim drugim državama najbrojnije žrtve vlasti, zbog korišćenja slobode izražavanja, pojedinci iz redova novinara i izdavača.
Nije mali broj novinara koji su istinu otkrivenu i saopštenu u novinama platili najvećom cenom – životom. Štampani mediji su čuvari, ali i kreatori javnog mnjenja, pogotovo u oblasti politike. Najznačajnije principe, stavove i preporuke, sud je za štampane medije i njihovu slobodu inaugurisao u presudama u slučajevima Lingens i Torgerson, što ne znači da se i u mnogim drugim slučajevima sud nije bavio slobodom štampe.
Sud je tako u predmetu Lingens, u odnosu na slobodu štampe naveo – iako štampa ne sme da prekorači utvrđene granice, naročito u pogledu zaštite ugleda drugih, ona je ipak obavezna da objavljuje informacije i ideje o pitanjima o kojima se raspravlja na političkoj sceni, kao i one koje se tiču drugih sektora od javnog interesa. Ne samo da štampa ima zadatak da objavljuje takve informacije i ideje, već i javnost ima pravo da ih dobije.
Posebnu važnost za slobodu štampe ima zauzeti stav suda u presudi Torgerson. Novinar je svoj članak zasnovao na javnom mnjenju koje čine glasovi i tvrdnje tipa – rekla kazala, dakle, bez personifikovanih izvora saznanja i istraživanja. Ako novinar na osnovu takvih izvora saznanja da kvalifikacije i tvrdnje koje znače ocenu vrednosti, vrednosne sudove, ne sme se tražiti dokazivanje, utvrđivanje istinitosti, niti u tom smislu izvođenje bilo kakvog dokaza. Sud u ovoj presudi kaže da je zahtevanje istinitosti nerazuman i čak nemoguć zadatak, jer bi štampani mediji teško šta mogli da objave kada bi imali obavezu da objavljuju samo u potpunosti dokazane činjenice.
Zaštita kvaliteta pravilnog ostvarivanja zajemčenog prava na slobodu izražavanja obezbeđeno je u samoj konvenciji, odredbama člana 17. iste, koji nosi naslov Zabrane zloupotrebe prava i glasi: "Ništa u ovoj konvenciji ne može se tumačiti tako da podrazumeva pravo bilo koje države, grupe ili lica da se upuste u neku delatnost ili izvrše neki čin koji je usmeren na poništavanje bilo kog od navedenih prava i sloboda ili na poništavanje bilo kog od navedenih prava i sloboda ili na njihovo ograničavanje u većoj meri od one koja je predviđena konvencijom".
Dakle, član 17. zabranjuje zloupotrebu prava i državama kao nosiocima moći u odnosu na pojedinca, ali i pojedincu u odnosu na pojedince i druge subjekte.
Kada je reč o oblicima na koji nacionalne države intervenišu u ograničavanju korišćenja prava na slobodu izražavanja, na lestvici istih kao najopasnijih sud izdvaja cenzuru.
Pod cenzurom se smatra službena kontrola sadržaja informacija u štampi, radio i TV emisijama, filmu, javnim, dnevnim, periodičnim publikacijama, knjigama, a koja prethodi njihovom objavljivanju i vrši se u preventivne svrhe, radi eliminisanja štetnih sadržaja po stvarne ili pretpostavljene interese cenzora.
Cenzuru najčešće vrše države ili političke organizacije. Nekada su to radile i crkve. Cenzura svakako sprečava davanje informacija onima koji žele i imaju pravo da ih prime. U praksi mere cenzure se ogledaju i u uslovljavanju bavljenja novinarskim pozivom, prethodnim dobijanjem dozvole od nekog državnog organa ili tela ili pretnjom njenim ukidanjem. Ovaj zakon je prepun pretnji.
Nakon cenzure, kao delatnosti vrlo opasne i pogubne ne samo za korišćenje prava slobode i izražavanja, nego i za demokratiju uopšte, najveća opasnost za potpuno i pravilno uživanje prava na slobodu izražavanja dolazi od krivičnih presuda kojima se poslenici primanja i saopštavanja informacija oglašavaju krivim i osuđuju na novčane ili zatvorske kazne.
Na poguban uticaj krivičnih presuda sa osudama i kaznama novinarima nije presudno kolika je visina i koja je vrsta kazne. Čak i male, simbolične kazne imaju ulogu cenzora, bolje reći, upućuju na autocenzuru.
Na ovako negativno dejstvo krivičnih predmeta u ovoj oblasti ukazuje i sud kada kaže – iako kazna koja je izrečena autoru nije mogla da ga spreči da se izrazi, ona je ipak predstavljala neku vrstu cenzure koja će ga najverovatnije sprečiti da daje ovakve kritike ubuduće. Na isti način ovakva kazna će najverovatnije ometati medije da obavljaju svoj zadatak prenosioca informacija i čuvara javnog mnjenja.
Visina iznosa novčane kazne koju obično prate pozamašni sudski troškovi, kada njihov iznos ne prati imovinsko stanje osuđenog novinara i dovodi u pitanje njegov finansijski opstanak, mogu predstavljati intervenciju u oblasti slobode izražavanja.
U slučaju Oberšlik žalilac je novinar kojeg je nacionalni sud Austrije osudio za krivično delo izvršeno prema jednom političaru, jer je u novinskom članku komentarisao njegov govor i nazvao ga kretenom. Sud je analizirao i cenio ceo članak, zaključujući da je političarev govor očigledno imao za cilj da bude provokativan, a samim tim da izazove žestoke reakcije.
Imajući u vidu ovakav karakter i prirodu govora, iako se reči podnosioca predstavke mogu smatrati polemičkim, one zbog toga ne predstavljaju neopravdan lični napad, pošto je autor dao objašnjenje koje je objektivno razumljivo i zasnovano na političarevom govoru.
Predmet ''Lingens protiv Austrije'' je bila sloboda izražavanja i pravo na ugled jednog visokog državnog funkcionera Austrije.
Nakon održanih izbora 1975. godine, Bruno Krajski je izabran za saveznog kancelara. Nakon izbora i pobede Bruna Krajskog na istim, novinar Lingens je u novinama objavio dva svoja članka u kojima je izložio kritici saveznog kancelara.
Kritika se odnosila na politička opredeljenja Krajskog. Pisano je o tome da je Krajski najavio koaliciju sa partijom čiji je predsednik imao nacističku prošlost. Novinar je ukazao na brojne pokušaje kancelara da pruži političku pomoć nacistima. Dajući sud o političkom ponašanju Krajskog, novinar je isto definisao kao nemoralno i nedolično i da isti demonstrira oportunizam najnižeg ranga.
(Isključen mikrofon.)