Gospodo narodni poslanici, na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetu Republike Srbije za 2006. godinu podneo sam amandman na član 7. Razdeo 6. Glava 6.11, Funkcija 110. Predloženim amandmanom tražim da se tekst kakav je predložen predlogom: "Služba Koordinacionog centra Srbije za Kosovo i Metohiju" menja i glasi: "Fond za razvoj Republike Srbije".
Veći deo sredstava koja su opredeljena, a predloženo je da ona za ovu službu Koordinacionog centra Srbije za Kosovo i Metohiju iznose ukupno 2.954.331.000,00 dinara, jesu sredstva iz budžeta, a delom sredstva koja su predviđena predstavljaju donacije iz inostranih zemalja, tačnije, te donacije od inostranih zemalja iznose 74.105.000 dinara.
Imajući to u vidu, kao i namenu ovih sredstava, tj. koja bi bila delatnost ove službe koju ste formirali Uredbom Vlade Republike Srbije 2006. godine, služba bi obavljala stručne poslove, administrativne, informatičke, finansijsko-materijalne, računovodstvene i prateće tehničke poslove za Koordinacioni centar Srbije za Kosovo i Metohiju.
Smatram da je to neprimereno trošenje budžetskih sredstava, te da bi ih trebalo usmeriti u fond za razvoj. Takođe, poučeni smo iskustvom iz ranijeg perioda, a evo i sada, od kako je Sanda Rašković-Ivić šef Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju, nikakav izveštaj do dana današnjeg nije podnet Narodnoj skupštini u pogledu utrošenih sredstava Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju Republike Srbije.
Čak i kada je svojevremeno skupštinski Odbor za Kosovo i Metohiju zahtevao izveštaj o utrošku sredstava koje je tada trošio Nebojša Čović, čak ni tada Odbor za KiM nije usvojio takav izveštaj, i tako do dana današnjeg.
Nikakav izveštaj o utrošku sredstava nije podnet na razmatranje Skupštini Srbije. Sredstva koja su trošena preko Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju, po pravilu su trošena nenamenski i uglavnom u političke, tj. predizborne aktivnosti i za vođenje političkih kampanja.
To se dešavalo kako za izbore koje je raspisivao UNMIK, tj. privremena uprava administracije na KiM, tako i za republičke izbore koji su održani 2003. godine, mislim na parlamentarne izbore za Narodnu skupštinu Republike Srbije.
Na koji način su trošena sredstva u političke i propagandne svrhe za sprovođenje izbora?
Na taj način što je trebalo da Srbi utiču na biračko telo za ove pokrajinske izbore koji su održani i koje je raspisivao UNMIK, znači u propagandne i druge svrhe, kako bi ubeđivali Srbe da je neophodno da se izađe na tako organizovane izbore koje je organizovao UNMIK na području Kosova i Metohije.
Vladi je poznato da zaposlenima u lokalnoj samoupravi na KiM, kojih je 4.540, kasne plate unazad nekoliko godina, to je učestala praksa, negde oko 5-6 meseci, i povodom toga ništa ne preduzima, ali su uvek postojala obećanja da će se dinamika zaostalih plata ubrzati i da će, navodno, zaposleni da prime svih 12 plata za određenu budžetsku godinu.
Mnogo je bolje da sredstva koja nameravate da opredelite za ovu službu Koordinacionog centra usmerite u fond za razvoj, iz razloga što i sami znate da je sadašnje stanje u privredi katastrofalno i sigurno je da bi se na taj način Srbima na KiM mnogo bolje pomoglo - kroz neposredne investicije, otvarala bi se radna mesta, i to bi značilo da bi takav povratak, ukoliko pričate o nekom povratku, bio održiv, kako za pojedinca, tako i za porodice proteranih Srba. Iz tog razloga predlažem narodnim poslanicima da u danu za glasanje glasaju za amandman koji sam podneo.
Hvala.

Gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče Vlade, kada vas je 2000. godine isforsirao DOS i kada ste postali perjanica DOS-a, u najboljim manirima ste pokušavali da usadite u svest narodu da će konačno, u takvoj demokratskoj vlasti, Srbi da zaštite svoj nacionalni interes. Ali da bi se to desilo, potrebno je da, navodno, lošu prošlost ostavimo iza sebe da bismo svetu pokazali kako jesmo grešili, ali ubuduće nećemo, da ćemo biti kooperativniji u odnosu na njihove zahteve. Međutim, zahtevima tih svetskih moćnika nikada mere, nikada kraja.
Priča da je vođena pogrešna politika u periodu pre bombardovanja Kosova i Metohije ne može da ostane kao normalna konstatacija, iz razloga što već sedam godina vlada DOS, normalno, sada u drugoj, skraćenoj verziji. Čija je obaveza i ko je u mogućnosti da štiti i sačuva nacionalne i državne interese Srbije, makar po Rezoluciji Saveta bezbednosti i Ujedinjenih nacija 1244?
To je vaša obaveza, predsedniče Vlade, ali i obaveza Tadića kao predsednika Republike Srbije. Narod se s pravom pita za koga je pobedio DOS 2000. godine, ali i ovaj mali DOS 2003. godine, za narod ili za Ameriku i druge kojima ste ispunjavali sve zahteve? Šta sada, kada kažete da očekujete da vam se ispostavi najskuplji zahtev, da postoji mogućnost gubitka Kosova i Metohije.
To ne smete uraditi ni u čije ime, ni po kojoj ceni, i ne samo vi, nego niko u Srbiji, makar da Kosovo i Metohija bude pod NATO okupacijom još narednih deset godina.

Podneo sam amandman na član 4. Predloga zakona izmena i dopuna Zakona o obaveznom socijalnom osiguranju iz razloga što smatram da svi prihodi koji su ostvareni po osnovu privatizacije, pogotovo fizičkih lica tj. radnika koji su zaposleni u pravnom subjektu koji se privatizuje, a sve iz jedne dileme koja je, po meni, dosta začuđujuća kada tretira materiju doprinosa povodom privatizacije pravnih subjekata, a sve iz razloga ako je bila namera predlagača zakona da na neki način prihodi koji se ostvare od privatizacije privrednih subjekata budu fiskalno opterećeni to se moglo prethodnim zakonom koji je bio na dnevnom redu Skupštine da se bolje utanači, tj. bolje reguliše.
Ovo ističem iz razloga što, ovde, fizička lica u pravnom subjektu u postupku privatizacije treba shvatiti kao da su suvlasnici subjekta privatizacije, jer po nekom osnovu zakon im omogućuje da imaju jedan udeo koji se ostvari kupoprodajnom cenom, privatizacijom kao suvlasnici u tom pravnom subjektu. Sada, ukoliko se na ovaj način reguliše materija doprinosa povodom privatizacije pravnih subjekata, doprinosa za obavezno socijalno i penzijsko osiguranje, ovaj doprinos poprima odlike fiskalnog karaktera kao da je to fiskalni prihod, to jest, poprima odlike poreza, a znamo da su doprinosi parafiskalni prihodi, koji služe tim fondovima za PIO, kako bi se oni popunili, kako bi kasnije zaposleni kao korisnici ostvarivao prava iz tih fondova.
Zato sam i predložio ovaj amandman, da se član 4. predloženog zakona menja i da glasi: "Posle člana 35. dodaje se član 35a koji glasi: U osnovicu doprinosa ne uračunava se novčano primanje po osnovu naknade iz kupoprodajne cene ostvarene prodajom kapitala u postupku privatizacije društvenog kapitala, koje se isplaćuje fizičkom licu u skladu sa zakonom".
Mišljenja sam da na teret zaposlenih, jer se odredba u Predlogu zakona odnosi na fizička lica koja su zaposlena u subjektu privatizacije, da teret doprinosa za obavezno PIO ne bi trebalo da pada na teret zaposlenih subjekata privatizacije, kako je ovde dato u Predlogu.
Oslobađajući deo naknade po ostvarenoj godini radnog staža do 200 evra, a od 200 evra naviše ne je namera poslodavca da je tu faktički postignuta kupoprodajna cena. Ovde je sasvim izvesno da zaposleni kao suvlasnik u subjektu privatizacije ostvaruje cenu kod kupoprodaje, kod prodaje subjekta privatizacije.
U praksi, ako bi onako komotno izneo neki primer to bi značilo da uopšte u životu, bilo da je u pitanju prodaja imovine bilo u kom obliku kod fizičkih lica, do sada se u praksi u pravnom zakonodavstvu u Republici Srbiji nije javljao slučaj da na ostvarenu kupoprodajnu cenu prodavci podležu nekakvim doprinosima, a normalno je da se plaćaju izvesni porezi kao klasičan fiskalni prihod državi kada je u pitanju prodaja tj. kupoprodaja.

Na član 26. podneo sam amandman u ime poslaničke grupe SRS, iz razloga što smatram da imovina koja je svojevremeno oduzeta iz poseda manastira, pošto je promenila svojinske oblike, a vremenom je postala državna svojina, ovo je jedini i najispravniji način da se takva imovina da na trajno korišćenje crkvama i verskim zajednicama.
Zato predlažem da se u članu 26. uvodna rečenica stava 1. promeni i da glasi: "Zahtev za davanje na trajno korišćenje imovine iz člana 23. ovog zakona sadrži podatke", pa stoji da se dostave prilikom podnošenja zahteva – Direkciji, a SRS je predložila da za te poslove prijavljivanja, dakle za oduzetu imovinu, bude zaduženo Ministarstvo finansija, kao i da ono bude nadležno za povraćaj.
Takođe, predloženim amandmanom tražim da se u stavu 2. tačka 2) reči "ili njegov pravni sledbenik" brišu, iz razloga što je to, po meni, nešto što je nemoguće i što upućuje na izvesno razmišljanje, jer, kada se kaže "pravni sledbenik" upućuje na razmišljanje ko bi mogao da bude pravni sledbenik konkretne verske zajednice, ako govorimo konkretno o crkvama, što se kroz istorijat razvoja SPC, do sada u praksi nije dešavalo, a mišljenja sam da to neće nikada ni da se desi, jer dokle god postoji srpski narod smatram da će da postoji i SPC.
Međutim, suštinski, da bi se prihvatio ovaj amandman, potrebno je prihvatiti i prethodne amandmane SRS, a konkretno da bi mogao da bude prihvaćen ovaj amandman na član 26, neophodno je prihvatiti, pošto je uslovljen članom 23, i amandman SRS na član 23. ovog predloga zakona. Hvala.

Na član 8. Predloga zakona o računovodstvu i reviziji podneo sam amandman i to u delu člana 8. konkretno na stav 1, a sve iz razloga što smatram da je rešenje koje predlažem ovim amandmanom mnogo preciznije i mnogo bolje nego kako je dato u Predlogu zakona.
Ovim amandmanom tražim da se članu 8. stav 1. menja i glasi: "Pravna lica i preduzetnici opštim aktom uređuju organizaciju računovodstvenog sistema, interne računovodstvene kontrolne postupke, određuju lica koja su odgovorna za zakonitost i ispravnost nastanka poslovne promene i sastavljanje isprava o poslovnoj promeni, uređuje kretanje računovodstvenih isprava i utvrđuje rokove za njihovo dostavljanje na dalju obradu".
Upoređujući rešenje koje je dato u Predlogu zakona i amandman koji sam podneo na član 8. stav 1. Predloga zakona o računovodstvu, smatram da je mnogo konciznije, preciznije i bolje rešenje u amandmanu nego ovo rešenje koje je dato u Predlogu zakona.
Zato smatram da ovaj amandman treba prihvatiti na zakon o računovodstvu i reviziji.

Ispred poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na član 57. predloženog zakona iz razloga što smatram da se ovom odredbom favorizuju pojedini učesnici na tržištu hartija od vrednosti. To je sasvim očito kada se pogleda ovaj član 57. još u stavu 1, gde se kaže da hartije od vrednosti izdate u skladu sa članom 54. zakona ne mogu biti predmet sekundarne javne ponude na organizovanom tržištu najmanje 12 meseci od dana njihovog izdavanja.
Međutim, u istom članu u stavu 4. ostavlja se neko pravo profesionalnim investitorima, gde se kaže da profesionalni investitor koji je stekao hartije od vrednosti u skladu sa članom 54. ovog zakona može ih otuđivati bez javne ponude i to, opet po članu 54, onima koji su bili povlašćeni još prilikom sticanja takvih hartija, maltene, pravo preče kupovine kod sticanja hartija od vrednosti, tako da povlašćeni investitor može na tržištu da vrši prodaju i ponudu Republici Srbiji, Narodnoj banci i takođe nekom drugom profesionalnom investitoru, a sve vezano za član 54.
Iz ovih razloga predlažem da se član 57. briše, jer smatram da kod tržišta hartija od vrednosti ne sme da bude favorizovanih, tj. povlašćenih učesnika, pa makar da je u pitanju i Republika Srbija, Narodna banka ili drugi povlašćeni investitor.

Gospodo narodni poslanici, predlagač je ovim predlogom zakonika o krivičnom postupku pokušao, ali neuspešno, ma koliko se trudio, da što potpunije razradi procesne radnje koje bi bile neophodne da bi se došlo do utvrđivanja krivice za počinioce krivičnih dela.
Međutim, ovakvim predlogom samo se stvara konfuzija učesnicima u postupku, jer sadržinom mnoge odredbe u zavisnosti od faze postupka izvođenja dokaza ne samo da se uzajamno isključuju već se i međusobno potiru.
Na primer, po pitanju nadležnosti, zatim po pitanju dužnosti svedočenja tj. oslobađanja obaveza čuvanja tajne, a navodno uz pismenu izjavu okrivljenog da dopušta pojedinim kategorijama svedoka i mimo opštih važećih principa da budu oslobođeni obaveze čuvanja tajne do koje su došli profesionalno, saznavši neke činjenice ili okolnosti od okrivljenog zbog bavljenja svom profesijom.
Pa, ispada da nema veze što se okrivljeni pred takvim svedokom ispovedio, lečio, čak i ako se okrivljeni poverio svom advokatu u nekom postupku, ranijem, u kojem ga je zastupao u svojstvu branioca, a na neke okolnosti u vezi nekih činjenica koje bi mogle svedočenjem da u dokaznom postupku upućuju sud da takve činjenice bitno i odlučno ukazuju na vinost okrivljenog.
Predlogom zakona određuje se i forma, tj. formalno-pravna pretpostavka za pokretanje i vođenje postupka i kao obaveza, što je i najnormalnije za iniciranje postupka, određuje se forma tj. sadržaj predloga za podnošenje predloga, zatim sadržaj, tj. forma za optužni predlog ili sadržaj tj. forma za podnošenje privatne tužbe.
I sve se to uređuje ovim datim predlogom, sve do ovlašćenja za ove podneske, pa čak kao obaveza ističe se znači kroz predloženi zakon i obaveza potpisa od strane ovlašćenog lica, što je u suštini i sasvim normalno, jer u protivnom verovatno, ne verovatno nego sigurno došlo bi do odbacivanje takvih podnesaka.
Ali, međutim, u drugim odredbama ovakva stroga formalnost se isključuje i pravna sredstva tužilac može da podnese, kako se ističe kroz predlog zakonika, i na zapisniku kod suda.
Ovo je veoma čudno da se u istom zakonu odredbe zakona međusobno dovode u koliziju, pošto su dati i ovakvi predlozi u Predlogu zakonika o krivičnom postupku.
Po pitanju objavljivanja presude i izrade iste, tj. dostavljanje otpravka presude kada bude izrađena u pismenoj formi i njeno nedostavljanje tuženom ako mu je objavljena kod suda tj. usmeno saopštena jeste dosta škakljivo pitanje i diskutabilno.
Čak i ako bi sam okrivljeni na to pristao ili se unapred odrekao prava na žalbu, jer samim tim se ubrzava proces pravosnažnosti i dejstva izvršnosti, ali se time gubi iz vida da se ovakvim predlogom narušava navodno načelo racionalnosti i pravičnosti u postupku, jer okrivljenog unapred sam zakon dezavuiše da bude bez otpravka presude, što bi mu mnogo značilo, jer može da dođe u situaciju da bude onemogućen da upotrebi neke druge pravne lekove, na primer vanredne pravne lekove, a kada bi imao u posedu otpravak presude, sigurno je da bi to za njega bilo povoljnije, kako bi mogao blagovremeno i dopušteno, ako postoje razlozi, makar po nekim vanrednim pravnim lekovima da izdejstvuje sudsku odluku u svoju korist.
Takođe, predloženim zakonikom nije jasno ukazano na apsolutne bitne povrede postupka, a koje se navode u članu 392. u stavu 1. tačka 1) - 10), o kojima bi prvostepeni sud trebalo da po službenoj dužnosti sam vodi računa, pa čak i drugostepeni sud, kada bi kroz spise predmeta uočio da je učinjena bitna povreda postupka, čak da se ožalbena presuda u tom pravcu nije žalbom ni pobijala.
Ovo ističem iz razloga što bi kasnije član 392. stav 1. bio daleko razumljiviji i ispravniji i onda bi moglo da se u tom stavu istog člana ističe da je bitna povreda postupka učinjena i u drugim slučajevima za koje bi sam okrivljeni mogao da ulaže odgovarajuće pravne lekove.
U prelaznim i završnim odredbama ističe se da ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja, a primenjivaće se od juna 2007. godine, osim odredbi članova 107, 110. i od 117. do 112. koje će se primenjivati danom stupanja na snagu.
Dosta je nelogična ova odredba, zašto predlagač zakona toliko žuri sa donošenjem ovog zakona kada zakon već u startu ima jedno odložno dejstvo, odnosno da se primenjuje tek od juna meseca 2007. godine.

Poštovani poslanici, zbog neprihvatanja ultimatuma iz Rambujea usledilo je bombardovanje Srbije, tj. SRJ, u kojem je učestvovalo 19 zemalja članica NATO-a.
Doduše ne na isti način, neki direktno neki indirektno, kao članice te vojne alijanse, a okončana je agresija potpisivanjem Vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu i donošenjem Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.
Donošenjem rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija jeste zaustavljena agresija na SRJ i stvarno je tako shvaćeno u narodu u Srbiji da je ratno stanje iza nas i da predstavlja prošlost, dok za narod na Kosovu i Metohiji ulazak NATO trupa shvaćen je kao stanje okupacije, jer je vojno prisustvo, sada kao navodno mirovnih snaga, povereno od strane Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija vojnoj alijansi NATO-u, dojučerašnjem agresoru.
Ulaskom tzv. mirovnih snaga na područje Kosova i Metohije, tj. NATO misije i njene vojne komponente KFOR-a i civilne misije UNMIK-a, nastaje pogrom i egzodus Srba na Kosovu i Metohiji, najpre u južnim i jugozapadnim delovima Kosova i Metohije, pošto su iz tih pravaca tzv. mirotvorci ulazili na područje Kosova i Metohije, ali su uporedo sa NATO trupama ulazili i šiptarski teroristi, organizovani kroz terorističku organizaciju UČK, i bukvalno naočigled mirovne misije vršili teror nad civilnim srpskim stanovništvom.
Uništavali su njihovu imovinu paljenjem kuća i uzurpirali srpske kuće i stanove, a sve je to KFOR nemušto posmatrao i takve postupke odobravao. KFOR i UNMIK kao da su dali pristanak Šiptarima da u što kraćem roku zauzmu opštinske centre, tj. gradove, državne institucije i ustanove, kao i preduzeća, i iz istih i proteraju radnike srpske nacionalnosti, i to vrlo ekspresno i sinhronizovano.
Što se tiče Prištine, iz gradske sredine je proterano 40 hiljada Srba, dok su ostali Srbi u selima koja pripadaju opštini Priština uspeli da opstanu ukoliko su naseljena srpskim življem. I to u selima koja su južno od Prištine, oko sela Gračanica, koje i danas opstaje kao srpsko selo, gde je manji broj Srba našao svoje utočište, pošto je proteran iz svojih gradova i naselja.
KFOR i UNMIK su dobili mandat od strane Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija da podjednako pruže zaštitu i sigurnost svima koji žive na Kosovu i Metohiji, međutim, dokazali su da su samo pomogli Šiptarima da se Srbi etnički očiste, da se njihova imovina uništi ili uzurpira, stvaranjem rezervata, samo što umesto ovog termina upotrebljavaju termin - srpske enklave.
Da je NATO, a sada kao vojni deo mirovne misije, tj. KFOR i UNMIK, hteo da sprovede mirovnu misiju prema mandatu koji je poveren od strane SB UN, moga je obzirom na autoritet velikih sila, tj. stalnih članica SB UN i zbog autoriteta vojne sile, neposredno prisutne na Kosovu i Metohiji, koja broji 50 hiljada vojnika.
Svi šefovi UNMIK administracije, od Kušnera pa nadalje kako su se menjali njihovi mandati, pokušali su da preostalim Srbima u srpskim enklavama ospore svaki vid samoorganizovanosti, počev od čuvanja svojih naselja i imovine, svoje lične bezbednosti, bezbednosti svojih porodica u tim naseljima, tako i u organizovanju školovanja svoje dece u srpskim selima, i lečenje u domovima zdravlja, takođe u srpskim naseljima.
Ovakav proces otimačine školskih ustanova i zdravstvenih ustanova u gradskim sredinama je već u startu ulaskom mirovne misije okončan, dok je u srpskim enklavama srpski narod, godinama upornošću i samoorganizovanošću, jedva uspeo da u svojim sredinama sačuva ove srpske institucije, što i dan-danas KFOR-u i UNMIK-u smeta, pogotovo Šiptarima, jer ih to podseća na delić suvereniteta Republike Srbije.
Takođe, lokalna samouprava koju su organizovali Srbi, iako u pravom smislu nema prerogative vlasti koju može da vrši lokalna uprava, ni UNMIK-u, ni Šiptarima nikada nije bila po volji, a nije ni sada. Treba napomenuti da je uvek bilo pojedinaca koji su u srpskim enklavama na najneposredniji način sarađivali sa UNMIK-om i KFOR-om, mimo interesa srpskog naroda, i to tako što ih je UNMIK kao nekakve lokalne lidere Srba, a u suštini samozvane, nametao Srbima, da u njihovo ime prave nekakve koncepcije za institucionalno organizovanje Srba. Bolje rečeno, činjeni su napori da se navodno Srbi integrišu kroz nekakve institucije koje ne bi bile srpske.
Ovakav proces i nastojanje UNMIK-a toliko je bilo izraženo u prvoj godini mandata mirovne misije, pa su u jednom periodu Srbi, pored oblika organizovanja kroz tzv. srpsku nacionalnu skupštinu koju su organizovali tada uticajni pripadnici SPS sa područja srpskih enklava, kao suprotnost srpskim nacionalnim skupštinama formirali srpska nacionalna veća.
U početku KFOR i UNMIK uvažavaju da su srpska nacionalna veća autentični predstavnici Srba, ali ignorišu srpske nacionalne skupštine kao recidiv prošlosti i ostatak istomišljenika Slobodana Miloševića. U suštini, za KFOR i UNMIK ni jedan ni drugi oblik samoorganizovanja nije predstavljao nikakav oblik organizovanja u smislu priznavanja kao institucije, koju ne bi mogli da zabrane donošenjem uredbe šefa civilne misije, tj. civilnog administratora.
Očigledno je UNMIK-u ovakav vid podele u procesu samoorganizovanja Srba odgovarao iz razloga što dolazi do razilaženja i podela u srpskom nacionalnom korpusu, a srpska nacionalna veća su pripremana da na izborima koji će se održati 2000. godine usmeravaju biračko telo da glasa za tzv. promene koje će navodno da donese koalicija DOS, sačinjena od 18 stranaka i ekspertske grupe G17 plus, koja je bila devetnaesta članica Dosove koalicije.
Srpsko nacionalno veće Kosova i Metohije koje je predvodio vladika Artemije, a čelni ljudi u tom momentu bili su Momčilo Trajković, Rada Trajković, Dragan Relić, Ranđel Nojkić i drugi, neposredno pred izbore mnogo su se dopali UNMIK-u navodnim liderskim i političkim delovanjem, a najviše iz razloga što su na najbezobzirniji način iznosili svoje političke ocene na rad režima u Srbiji i doprinos istog za celokupnu situaciju u kojoj se našla Srbija i srpski narod.
Nisu prezali da ljagaju srpsku vojsku i policiju, ističući konstatacije bez argumenata i dokaza da su činili zločine na Kosovu i Metohiji, a vrhunac njihove pomame u odnosu na režim, koji je već bio na izdisaju i kome se nazirao kraj, bile su reči tih samozvanih srpskih lidera, da srpski narod treba da doživi katarzu, tj. da prođe kroz nekakvo pročišćenje za navodna zlodela koja je počinio.
Dosova mašinerija nemilice je ismevala sve one koji su i dalje trezveno svojom glavom razmišljali, koji su to uzroci uticali da srpski narod doživi sudbinu obespravljenog i potlačenog naroda, ali ih je ucenjivala kroz razne vidove humanitarne i druge pomoći, pošto je zavladala opšta oskudica u narodu u svakom pogledu. Svi aktivisti Dosovih stranaka instrukcije i uputstva dobijali su od čelnika Srpskog nacionalnog veća Kosova i Metohije u Gračanici.
Propagirali su tezu da, kada pobedi DOS i Vojislav Koštunica bude izabran za predsednika SRJ, demokratski zapad počeće da uvažava Srbiju i srpski narod, pošto će u Srbiji da zavlada demokratija i da će Rezolucija 1244 SB UN doslovno da počne već u proleće da se primenjuje. Takođe, svi proterani Srbi vratiće se na svoja ognjišta, na svoja radna mesta gde su radili pre proterivanja, a imovina koja im je oduzeta biće vraćena, a ukoliko je oštećena biće pravično nadoknađena.
Umesto obećanog povratka Srba dogodio se povratak Fljore Brovine, braće Mazreku i još dve hiljade terorista, puštanjem iz srpskih zatvora, kao da je Srbima malo što su na Kosovu i Metohiji Čeku, Hašim Tači, Ramuš Haradinaj, Fatmir Ljimaj i drugi.
Pokazalo se da Koštunica i njegov DOS obmanuše narod uz silna obećanja do preuzimanja vlasti, a nakon toga su iznalazili razne izgovore kada se tiče Kosova i Metohije, da je neophodno vreme za bilo kakve procese razrešenja krize, jer je to stvar međunarodnih faktora koji će, kada procene, proces rešavanja krize da započnu.
Ukoliko je bilo opravdano da zvanične vlasti zadržavaju status kvo stanje po pitanju Kosova i Metohije, makar bi sada trebalo da učine sve da ne dozvole da Srbi budu jedini narod u Evropi koji bi se dobrovoljno odrekao svoje teritorije.
Gospodo poslanici, gospodine predsedniče Vlade, nedopustivo je da predsednik Slovenije, Janez Drnovšek, na teritoriji naše zemlje zagovara nezavisnost Kosova i Metohije, a da naša Vlada i diplomatija ne reaguju na adekvatan način, kako se očekuje od jedne ozbiljne države.
Prema Sloveniji treba pokazati oštrinu i zategnuti odnose kako na diplomatskom, tako i na privrednom planu, da se ne bi desilo da predsednici drugih država slede primer Janeza Drnovšeka. Umesto da se Janez Drnovšek izvini za ubistva golobradih i nenaoružanih vojnika, koji su u njegovoj Sloveniji ubijeni, on se drznuo da nakon date izjave za nezavisnost Kosova i Metohije obilazi srpski manastir Gračanica.
Želje Janeza Drnovšeka i drugih njemu sličnih treba odbaciti, kako bi zaustavili dalje komadanje Srbije, zahtevajući poštovanje Londonskog mirovnog ugovora iz 1913. godine, kao i stavove Banditerove komisije, Pariske povelje iz 1995. godine, konačno tražiti punu primenu Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN.

Dame i gospodo narodni poslanici, pošto su prethodnici tj. narodni poslanici Srpske radikalne stranke više obratili pažnju na Predlog krivičnog zakonika, ja bih se ovom prilikom osvrnuo i više bih bacio akcenat moje diskusije na Predlog zakona o izvršenju krivičnih sankcija.
Ukazao bih na izvesne nedoslednosti u ovom predlogu, a sve iz razloga što je to toliko jasno i uočljivo kada se uporede pojedine predložene zakonske odredbe, kao na primer ako uzmemo odlaganje izvršenja kazne zatvora povodom vanrednih pravnih sredstava. Nedoslednost bi se sastojala u tome što zakon ne prati decidno i doslovno ove uvodne odredbe predloženog zakona.
Na primer, član 4. kaže: "Izvršenju sankcije pristupa se kada odluka kojom je sankcija izrečena postane pravosnažna i kada za izvršenje sankcije nema zakonskih smetnji", što će reći da je jasno da može da se pojavi kao zakonska smetnja ukoliko se traži odlaganje izvršenja kazne zatvora, kada je u pitanju ponavljanje krivičnog postupka ili vanredno preispitivanje pravosnažne sudske odluke.
Međutim, u stavu 2. člana 4. Predloga zakona stoji da može da dođe do izvršenja sudske odluke i kada nije pravosnažna. Dakle, to upućuje na zaključak... Kasnije, kaže se u članu 59 – izvršenje se odlaže kada je pravosnažna odluka, ukoliko tužilac podnese zahtev za preispitivanje pravosnažne sudske odluke.
Tu postoji jedna pravna nesigurnost, jer ispada sada da se dolazi do situacije da sudske presude, kada su pravosnažne i izvršne, kada treba da se izvrši ova sankcija, mogu da se odlože, dok kod presude koja nije konačna pravosnažna i izvršna ne može da dođe do odlaganja, iako ona još nije pravosnažna i nije spremna za izvršenje, jer normalno je da postoji pravni lek, to je žalba, i ona može da bude ožalbena, ali da se pristupi sprovođenju izvršenja.
Takođe, napomenuo bih i jednu nelogičnost kod sredstava za izvršenje. U članu 11. stav 1. kaže se da sredstva za izvršenje sankcija snosi budžet Republike Srbije, dok se u stavu 2. kaže – osim ako to zakonom nije drugačije određeno, što znači da može da se desi da i lice koje je na izdržavanju neke sankcije, po pitanju određenih odgovarajućih podnesaka koje treba da podnese (a sve je vezano za ustanovu gde izdržava kaznu, i to po pitanju tretmana, kako prolazi u toj ustanovi), bude u situaciji da može da se podvede i da plaća troškove, poput odgovarajućih taksi.
Sasvim je nelogično da se to u postupku izvršenja sankcija primenjuje, a znamo da u postupku suđenja postoji institut, na primer, siromašnog stanja, gde okrivljeni nije u stanju da snosi odgovarajuće troškove u postupku, pa mu se zakonom dodeljuje branilac po službenoj dužnosti. A, već u izvršnom postupku, gde se nalazi na izdržavanju kazne, dolazi do jedne situacije gde on nema sredstava da sam snosi neke troškove, a sve vezano za odgovarajuće tretmane po pitanju kućnog reda, ukoliko podnosi određene podneske ili ukoliko traži i odgovarajuću sudsku zaštitu, pošto se predviđa da je dozvoljena i sudska zaštita lica koje je na izdržavanju kazne, a sve je vezano za uslove i primenu konkretnog kućnog reda i samog tretmana u ustanovi gde izdržava tu kaznu.

Konkretno bih se osvrnuo na amandman, zbog toga što je prethodni govornik tvrdio da bi bilo apsolutno nemoguće da se neki državni organ pojavi po službenoj dužnosti u postupku restitucije, tj. povraćaja imovine oduzete od ranijih vlasnika.
Ako uzmemo primer eksproprijacije, po Zakonu o eksproprijaciji postoji institut – ukoliko je npr. nepoznata adresa ranijeg vlasnika u momentu kada mu treba utvrditi pravičnu naknadu – privremenog zastupnika.
S obzirom da postupak eksproprijacije ne zastareva u pogledu ostvarivanja pravične naknade, po službenoj dužnosti određuje se privremeni zastupnik, čak i ukoliko se sporazumno ne postigne pravična naknada između ranijeg vlasnika i korisnika eksproprijacije, a i sam sud u vanparničnom postupku je dužan da ranijem vlasniku u postupku utvrđivanja pravične naknade kod suda, ukoliko se pravična naknada sporazumom kod organa uprave ne postigne, odredi privremenog zastupnika.
Zašto je to bitno kod prijavljivanja imovine? Za slučaj da pravična naknada, kako se kaže u članu 1. ovog zakona, nije određena u postupku eksproprijacije, fizička lica tj. raniji vlasnici imaju pravo da podnesu prijavu o evidentiranju. U konkretnom slučaju koji navodim, gde će se doći do pravne situacije da to neće biti u mogućnosti da uradi raniji vlasnik, jer ni organ uprave nije bio u stanju da pronađe ranijeg vlasnika, nego je naprotiv odredio privremenog zastupnika, niti sud u vanparničnom postupku; pa se iz tog razloga dolazi u situaciju da će raniji vlasnici, zbog tog nedostatka što ne mogu da se nađu, u startu biti oštećeni.
Međutim, ovom prilikom napomenuo bih i jednu pravnu situaciju koja je takođe u kontradiktornosti sa Predlogom zakona. Sam zakon o eksproprijaciji dozvoljava da se izvrši povraćaj ranije oduzete imovine, i to - na koji način? Na način da postoji postupak za slučaj da određena nepokretnost nije privedena svrsi eksproprijacije i usled proteka rokova raniji vlasnici imaju pravo da traže povraćaj tako eksproprisane imovine, dok se kroz ovaj predlog zakona pri evidentiranju nepokretnosti u startu takvi raniji vlasnici onemogućavaju da prijave imovinu. A to je preduslov da se u novom zakonu, koji će da predvidi sam postupak vraćanja eksproprisane imovine, takvi raniji vlasnici, koji bi po Zakonu o eksproprijaciji imali pravo da traže povraćaj, uopšte pojavljuju za povraćaj tako oduzete, tj. eksproprisane imovine.
U Zakonu o eksproprijaciji, takođe, postoji institut da se, zbog nemanja ekonomskog interesa (ukoliko je od većeg kompleksa eksproprisanog zemljišta ranijeg vlasnika ostala manja parcela) da obrađuje tu parcelu, vrši eksproprijacija takve parcele.
Međutim, u postupku eksproprijacije to se u startu znalo, znači da korisniku eksproprijacije nije potrebna ta nepokretnost i u postupku te eksproprijacije uobičajeno je da se takve nepokretnosti vraćaju, i pored toga što je određena pravična naknada od strane korisnika eksproprijacije.

Gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na zakon o poštanskim uslugama i to na član 100. iz razloga što, kako stoji u članu 100, Vlada podnosi Narodnoj skupštini predlog za izbor članova Saveta Agencije u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona.
Ovaj amandman koji sam podneo prati amandman na član 9. Takođe, na taj član je poslanička grupa SRS podnela amandman, jer smatramo, pošto postoji resorno ministarstvo koje je zaduženo za oblast poštanskih usluga, da je sasvim suvišno da se vrši izbor saveta agencije, iz razloga što to poprima odlike da se na ovaj način stvara jedan paradržavni organ, te da nema potrebe za postojanje saveta, iz razloga što sve poslove može da obavlja resorno ministarstvo koje je nadležno da uređuje ovu oblast.
Takođe, bilo bi pogrešno i iz razloga što članom 66. ministarstvo poverava određene poslove agenciji to jest savetu, pošto je članom 67. predviđeno da sve odluke iz nadležnosti agencije donosi savet agencije. Dakle, za to nema opravdanja iz razloga što je resorno ministarstvo sasvim u stanju, i tehnički i operativno, da obavlja poslove.
Zatim, postoji i jedna nelogičnost da čak određene poslove iz člana 66. agencije, to jest pošto sve odluke iz nadležnosti agencije donosi savet, postavlja kao izvorne poslove savetu agencije.
Iz ovih razloga, predložio sam da se ovaj član 100. predloženog zakona briše, a sve u skladu, pošto moj amandman prati amandman na član 9, da sve ove poslove može da obavlja postojeće ministarstvo.

Ispred Poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na član 39. zato što smatram da ovaj član predloženog zakona treba da se briše. A opet iz razloga, što se tiče materije iz radnih odnosa, znamo da je ona regulisana Zakonom o radu, da postoje procesno-pravna pravila, to jest Zakon o parničnom postupku, te da svi postupci koji nastanu iz radnih sporova trebalo bi da se vode pred redovnim sudovima. U konkretnom slučaju za postupke nastale povodom radnih sporova stvarno je nadležan redovni sud odnosno opštinski sud.
Na ovaj način Vlada pokušava da toliko otvoreno izvrši suspenziju prava radnika koja proističu iz Zakona o radu, i to tako na jedan sasvim volšeban način, što bi pokušala da posredovanjem između poslodavaca i radnika utiče na taj način što će agencija raspisati konkurs i na osnovu konkursa ko može da se pojavi, odnosno po kojim uslovima, ko može da konkuriše kao arbitar ili miritelj, i onda agencija formira komisiju, a u sastavu komisije koja bi trebalo da izvrši izbor arbitra ili miritelja, ulaze dva predstavnika Vlade, dva predstavnika poslodavaca i dva predstavnika reprezentativnog sindikata.
Iz ove odredbe, sasvim se jasno može uočiti, da se može doći u situaciju, ukoliko je u pitanju neko javno preduzeće da, obzirom da Vlada daje dva predstavnika, a takođe dva predstavnika može dati i EPS, da je taj odnos snaga kod ove komisije u odnosu na predstavnike radnika 4:2.
Šta želim da kažem? Znači, u samom startu, prilikom izbora arbitra i miritelja, jasno je da može da dođe do manipulacija, obzirom da je odnos dva predstavnika ispred neke vladine ustanove ili vladinog preduzeća, uzeo sam EPS kao primer, to je javno preduzeće, da se na taj način izvrši manipulacija prilikom izbora miritelja i arbitra.
Takođe, želeo bih da napomenem da su radni sporovi po Zakonu o radu u nadležnosti redovnih sudova. Na ovaj način vrši se i suspenzija Zakona o sudovima. Kako objasniti sudijama da treba da zastanu sa postupkom koji je započet i da li je uopšte obaveza, na koji način naterati strane u sporu da blagovremeno obaveste sud, a na koji način naterati postupajuće sudije, odnosno prvostepeni sud, opštinski sud, jer je dužan da ne postoji solucija da se stranke dogovore, procesne stranke, tužioci i tužilac.
Dakle, da predsednik veća može da održi raspravu, ukoliko se stranke slože bez veća, jer pozitivnopravnim propisima koji su na snazi uređeno je da rasprava mora da bude održana ispred sudskog veća. Znači, ne ostavlja se na volju strankama da oni daju pristanak da ta rasprava može da bude održana.
Takođe, sud da li je dužan da prekrši Zakon o sudovima, ukoliko je to u njegovoj nadležnosti, pa dalje da ne postupa, a takođe i procesne stranke, da li će urgencijom kod predsednika suda, da li će urgencijom kod ministarstva da ubrzaju spor, jer to su zainteresovane stranke u sporu, a znamo da je spor po Zakonu o radu hitne prirode i treba da se završi u roku od šest meseci.

Narodni poslanici, gospođo ministre, kada se tiče člana 12. predloženog zakona, smatram da bi ovaj član trebalo da pretrpi izmene, a sve u smislu amandmana na ova član što su podneli poslanici SRS.
Ako ništa drugo, ono iz razloga što bi trebalo da znate da na na teritoriji Kosova i Metohije ne funkcioniše lokalna samouprava, i to u onom vidu kako funkcioniše u ostalim opštinama u Srbiji. To znači da se tamo imenuju koordinatori, a koordinator, verujem da ćete se složiti sa mnom, nije isto što i skupština opštine lokalne samouprave.
Jer kako stoji u članu 12. Predloga zakona – ako ovlašćeni predlagač ni u datom roku ne postupi u skladu sa zakonom, skupština jedinice lokalne samouprave imenovaće članove organa upravljanja bez predloga ovlašćenih predlagača.
Šta hoću da kažem? Pošto ne funkcioniše lokalna samouprava, imaćemo mogućnost da će nastavničko veće da predloži tri člana, da će savet roditelja da predloži tri člana, a koordinator nema ovlašćenja koja ima skupština lokalne samouprave. Znate da tamo nisu ni formirana opštinska veća, kao privremeni organ, kada se uvode privremene mere, a namere i intencije ovog zakona, uostalom i same Republike Srbije, jesu da se proces obrazovanja ujednačeno sprovodi na celoj teritoriji Srbije, tj. u onim mestima gde funkcionišu i na područjima gde rade srpske škole.
Zato je neophodno da se usvoji amandman SRS, da Ministarstvo prosvete, kao osnivač škola, jer ono je osnivač škola i na području Kosova i Metohije, daje saglasnost na imenovanje predloženih članova školskog odbora od strane ovlašćenih predlagača. U protivnom, doći će se u situaciju da nikad škole neće biti u stanju da formiraju školske odbore, kada se tiče škola na teritoriji Kosova i Metohije.

Dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika u samom startu upućuje na zaključak da je namera koalicije da sklopi vladu, da se u startu, na izvestan način, dodvorava kategorijama biračkog tela koje do sada nisu bile obuhvaćene Zakonom o izboru narodnih poslanika. Na ovaj način se samo pokušava da se obmane to biračko telo da će da bude u stanju da ostvari svoje biračko pravo.
Na primer, ako pogledamo predlog zakonskog rešenja, Ministarstvo za spoljne poslove predlaže za predsednika biračkog odbora diplomiranog pravnika zaposlenog u toj ambasadi ili konzulatu gde se izbori održavaju. Dalje, poslove sređivanja tih dopunskih biračkih spiskova za dijasporu vodi činovnik zaposlen u diplomatsko-konzularnom predstavništvu. Očito je da samo Ministarstvo za spoljne poslove, preko ambasada i činovnika, ima upliva u predizborne radnje i može da ima upliva na sam tok glasanja.
Takođe, novina je kod predloženog zakona i to što se sada uvodi jedna nova kategorija birača kojima se omogućuje biračko pravo, ali na taj način samo da mogu da učestvuju u glasanju, a to se odnosi na kategoriju lica koja izdržavaju zatvorsku kaznu i pritvorena lica.
Međutim, ni pomena o tome da oni mogu da učestvuju, tj. da budu članovi biračkih odbora, pogotovo se tu ne pravi razlika između lica koja izdržavaju zatvorsku kaznu i pritvorenih lica. To upućuje na jedan zaključak – da nije to potpuno izborno pravo za tu kategoriju, pošto im se ne daje pravo u startu, zakon to ne predviđa, da uzmu učešće u biračkim odborima. Ono je suženo, pogotovo kada se tiče ove kategorije pritvorenih lica.
Ranije rešenje Zakona o izboru narodnih poslanika dozvoljavalo je da članovi biračkih odbora mogu da obilaze birače kod svojih kuća, kako bi im se omogućilo biračko pravo. Međutim, kasnije je ta zakonska odredba ukinuta, dok sada ponovo pokušavate da ovo zakonsko rešenje uvedete kroz ovaj predloženi zakon.
Međutim, ne ističe se kroz predloženi zakon samo to da su u pitanju hendikepirana i nemoćna lica i iz samog Predloga zakona može se uočiti da se tu koristi termin "sprečena lica". Na koji način može konkretni birač da bude sprečen, tu ne dajete nikakva pojašnjenja, pa, primera radi, može da se desi da izbori budu raspisani u vreme kada zavlada velika epidemija gripa, onda se ostavlja mogućnost biračkim odborima da oni sami za to biračko mesto procenjuju koji je birač sprečen.
Na taj način može da dođe do manipulacije od strane samog biračkog odbora, tj. konkretno od predsednika biračkog odbora prilikom obilaska lica koja su, kako kažete kroz Predlog zakona, sprečena.
Takođe, kod glasanja, što se tiče ostvarivanja biračkog prava dijaspore, da li može da se otvori toliko biračkih mesta u nekoj stranoj zemlji gde postoji srpska dijaspora, obzirom na zakonsko rešenje - do 2,5 hiljade birača po biračkom mestu. Koliko bi to trebalo otvoriti u pojedinim zemljama gde bi trebalo dijaspora da glasa, da bi stvarno na potpun način i ravnopravno svi birači u dijaspori mogli da ostvare svoje biračko pravo.
Po pitanju takozvane, kako je vi oslovljavate, pozitivne diskriminacije, najbolje rešenje prohodnosti nacionalnih manjina u parlament Republike Srbije bilo bi da se sprovede na taj način što bi se uveo cenzus od 3% za sve izborne liste.

Gospodo poslanici, predložio sam da se član 27. Predloga zakona briše iz razloga što smatram da je postojeće rešenje u osnovnom zakonu mnogo svrsishodnije i mnogo jednostavnije kada se tiče praktične primene.
Ovo iz razloga što je u članu 60. osnovnog zakona sasvim decidno i jasno određen uslov na koji način, prilikom podele privrednih subjekata, može da dođe do pripajanja drugim privrednim subjektima.
Konkretno, član 60. koji se menja, u suštini ceo član se briše, daje se jedno novo normiranje tog člana koji se menja, odnosno briše, stoji da uz registracionu prijavu osnivanja novih privrednih subjekata, nastalih podelom postojećeg privrednog subjekta, od dokumentacije prilaže se: odluka skupštine o podeli privrednog subjekta, dok se u predloženoj izmeni i dopuni predlaže, kao novina, da takvu odluku može da donese čak i upravni odbor. Smatram da je to nedopustivo, pogotovo kada su u pitanju akcionarska društva.
Zatim, u osnovnom zakonu, u članu 60. gde se predlaže da se menja, stoji da razgraničenje sredstava, prava i obaveza postojećeg preduzeća između preduzeća nastalih deobom, deobni bilans. Znači, ovde se pominju ugovori, da se to čini ugovorima o deobnom bilansu i ugovorima o pripajanju, kako bi se taj deo akcionarskog društva pripojio nekom drugom privrednom subjektu.
Ako bi imali izgovor da menjate ovu postojeću zakonsku odredbu, kako ističete u obrazloženju predloženog zakona, možda bi postojao nekakav izgovor zbog, kako kažete, terminoloških izraza u Zakonu o privrednim društvima poput oblika.
Jer, umesto "oblika", navodite da se upotrebljava termin "forma". Smatram da ste mogli da izvršite izmene kroz odgovarajuće terminološke izraze.
Takođe, po mom mišljenju, smatram da je bilo dobro regulisano postojećim članom osnovnog zakona kada se tiče načina tj. oblika, a sada ističete – forme povezivanja privrednog subjekta, jer u stavu 2. osnovnog zakona člana 60. stoji da se na registracionu prijavu iz stava 1. ovog člana shodno primenjuju odredbe ovog Zakona o registracionoj prijavi, osnivanju odgovarajućih oblika privrednog društva tj. sada bi, po vama, trebalo da stoji umesto reči: "oblika" – "forma". Smatram da ste terminološki mogli da izmenite ovaj stav člana 60.
Znači, izlišne su odredbe koje se predlažu u dopuni i izmeni zakona, da će u zavisnosti od broja učešća, tj. visine kapitala privrednih subjekata da se odredi oblik tj. forma privrednog subjekta.
Zato smatram da je odredba osnovnog zakona, koja se predlaže da se menja, to je član 60, bila konciznija, doslednija za praktičnu primenu. Iz tog razloga, predlažem da se član 27. briše.