Da li se još neko javlja za reč? (Ne.)
Narodni poslanik Branislav Nedimović podneo je amandman, sa ispravkama, kojim je predložio da se posle člana 13. doda član 13a. Vlada je prihvatila amandman, sa ispravkom, Odbor za urbanizam i građevinarstvo prihvatio je amandman, sa ispravkom; bez ispravke od 5. aprila 2006. godine, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman, sa ispravkom od 5. aprila 2006. godine pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Kao što vidite, veliko zamešateljstvo amandmana.
Na član 14. amandman je podneo Aleksandar Đorđević.
Odbor za urbanizam i građevinarstvo nije prihvatio amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.) Izvolite.

Koji amandman? Aleksandar Đorđević ili Meho Omerović?
Na član 14. amandman je podneo poslanik Meho Omerović.
Odbor za urbanizam i građevinarstvo nije prihvatio amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Vlada takođe ne prihvata, sada se izjašnjava.
Ministre, u izveštaju koji smo dobili od Vlade, amandman na član 14, samo da vidim, ne prihvata se. Nije ni sporno. Ni malopre nije bilo sporno kada ste intervenisali.
Dakle, na član 14. amandman Mehe Omerovića nije prihvaćen.
Na član 17. amandman, u istovetnom tekstu, zajedno su podneli narodni poslanici Branka Bošnjak, Vladimir Milankov i Vladimir Homan i narodni poslanik Meho Omerović.
Vlada i Odbor za urbanizam i građevinarstvo su prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo predloga zakona.
Na član 18. amandman je podneo poslanik Meho Omerović.
Vlada i Odbor za urbanizam i građevinarstvo nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)

Da, završili smo sa oba na član 17.

Oba.

I jedan i drugi.
Na član 18. amandman je podneo poslanik Meho Omerović.
Vlada i Odbor za urbanizam i građevinarstvo nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 20. amandman je podnela poslanik Gordana Pop-Lazić.
Vlada i Odbor za urbanizam i građevinarstvo su prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo predloga zakona.
Na član 21. amandman je podnela poslanik Vjerica Radeta.
Vlada i Odbor za urbanizam i građevinarstvo nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta.

Molim vas da obezbedimo normalne uslove za rad. Nastavite sa obrazloženjem amandmana.

Zahvaljujem. Da li još neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Slavoljub Matić.

Gospodine Matiću, da li ste ovo diskutovali po amandmanu? Po amandmanu, malo ste duže onda.
Pravo na repliku, gospođa Radeta.

Hvala. Izvolite, gospodin Matić traži reč po Poslovniku.

Poštovane kolege, velika je inspiracija da se izađe za ovu govornicu kad je ministar Dinkić tu, makar i u hodniku, ali kad prati zasedanje, jer njemu zaista ima šta da se kaže. Takođe je velika inspiracija izaći za govornicu kada je očigledno da niko drugi, osim SRS, nije zainteresovan da prokomentariše ovo što nam je Vlada u vidu kontragarancija predložila na usvajanje, osim jednog poslanika koji, naravno, mora da podrži svog stranačkog kolegu koji je na funkciji ministra, ali je to učinio na jedan nesrećan način, govoreći nam o tome da su reforme poodmakle.
Zapisala sam, kao da sam znala šta će biti sporno. Kaže: ''Reforme su poodmakle čim dobijamo dobre ocene''. Ja tu stavljam znak pitanja – od koga? A vi kažete: od Evropske unije, a mi znamo da su oni mnogo dobronamerni prema nama, ili od nekog sveta ili od nekog zapada, a to znači da smo na dobrom putu. Nešto mi je taj slogan poznat – ''Srbija na dobrom putu''. Ne znam samo gde ćemo da stignemo.
Imajući u vidu šta je statistika i koliko je to jedna lažljiva metoda, ukoliko joj se naredi da treba da radi na takav način da da lažne rezultate, kad govorimo o tome koliko je povećana prosečna plata, a znamo da je nekad radilo dva miliona ljudi, a sada radi milion ljudi, a isti fond plata, pa kad se to podeli, neki koji se ovde bave matematikom, koji su profesori matematike, trebalo bi da znaju da je to nešto što nije kako treba.
Prema tome, niti mi živimo bolje, niti ćemo živeti bolje, sve dok u ovoj Srbiji ne bude pune uposlenosti. Da li ima takvih država u svetu? Ima, ali kod nas, nažalost, u porodici ili radi jedan član ili ne radi nijedan, pa neka mu je ta prosečna plata ne znam kolika, nedovoljna mu je. Razumem da ovde ima onih koji su jako zadovoljni svojim statusom, imali bi razloga ovde i da časte, nekom ćemo da kupimo i luster za useljenje i taj može da bude euforičan za ovom govornicom.
Kao prosečan građanin, prosečno upućena u to šta se u državi dešava, postaviću samo ona pitanja koja ljudi postavljaju meni kad me sretnu na ulici. Šta bih ja njima iz svega ovoga rekla, kad bih im pročitala šta je ovo za šta smo uzeli kredite i za šta sad dajemo kontragarancije Republike Srbije, nikome ništa ne bi bilo jasno.
Oni bi rekli: šta je to, zašto smo uzeli, za šta će biti utrošeno ili da li nam je neko rekao u šta je to već utrošeno, da li smo morali da uzmemo kredit ili smo to mogli iz drugih sredstava, pa imamo suficit u budžetu, a ne trošimo taj suficit na te stvari i da li mi moramo da ulažemo toliko u infrastrukturu, samo iz kreditnih sredstava ili nas to možda NATO pakt tera da tu infrastrukturu sredimo, s obzirom na to da je Vuk Drašković potpisao, neovlašćeno i protivustavno, onaj sporazum sa NATO paktom o slobodnom prolasku kroz našu teritoriju.?! Možda ti njihovi konvoji neće moći po ovim našim rupama da idu, nego su im potrebni malo bolji putevi.
Dakle, nedovoljno, pre svega, obrazloženo ovo što smo dobili za one koji se prosečno razumeju u materiju, a pošto smo mi tipični predstavnici ovog naroda, sebe kvalifikujem kao takvu. Dakle, prosečno se razumem u ovu materiju i nisam neki ekonomski ekspert, ali znam, a i ministar mi je potvrdio, lepo mi je odgovorio kada sam ga iz klupe pitala koliki nam je spoljnotrgovinski deficit, a on kaže: 2005. godine – 6,022,3 milijardi dolara, a bio je 7 milijardi.
Znači, nešto malo manji, da li zbog toga što smo više izvezli ili zbog PDV-a, to je već stvar za stručnjake, da oni procene, ali izgleda da je zbog ovog drugog. Spoljni dug je 11,6 milijardi. On se ne smanjuje ili vrlo malo.
Zašto je to tako? Zato što mi nemamo šta da izvezemo. Ako pitate bilo koju zemlju koja bi želela da sarađuje sa nama i da uveze iz Srbije neku robu koja joj se dopadne ili koja je isplativa, reći će – ne mogu da obezbedim kontinuiran uvoz te robe istog kvaliteta. Zato što mi više nemamo ni jednu jedinu ozbiljnu firmu u ovoj državi.
To je naš problem i zato ne možemo da kažemo da je Srbija na dobrom putu, jer nije na dobrom putu. Nije na dobrom putu, jer je pogrešila u startu. Nije mogao U.S. ''Steel'' da kupi ''Sartid'' za 23 miliona, a da ga sutra U.S. "Steel" uknjiži kao svoju imovinu na 600 miliona.
Toliko vredi, toliko oni procenili kada su upisali koliko im vredi imovina, 600 miliona. Mi dali za 23 i još preuzeli dug. Kome smo mi to učinili i kako sada da neko normalan ne posumnja da je od toga neko imao nekakve koristi?! Normalno je da se sumnja, a zašto dozvoljavamo da se sumnja. Sve smo živo dali što smo mogli da damo, šta god da nam se tražilo, nijedna privatizacija nije urađena kako treba, u svakoj ima neke malverzacije.
Ministru Dinkiću možemo ovde da postavimo sto pitanja vezano od uništavanja službe Platnog prometa, Nacionalne štedionice, drugih raznoraznih prodaja, uništavanja domaćih banaka, do ne znam čega. Gde su pare što je jurio po Kipru? Ne nađe ih nigde ili ih nađe, pa ih negde drugde sklonio, ima ostrva koliko hoćete do kojih ne možemo ni da stignemo i ne možemo na karti da ih nađemo.
Evo ovaj, recimo, jedan zajam koji smo uzeli za izgradnju ovih sedam škola. Ja sam bila jedna od tih, otišla da potpišem taj memorandum sa Međunarodnim investicionim fondom.
Da vam iskreno kažem, otišla sam kao predsednik opštine da to potpišem, jer je nesporno i drago nam je bilo što smo se kvalifikovali i ušli u plan za izgradnju jedne škole u naselju ''Altina", s obzirom na to da ta deca, evo imam tačan podatak, ima ih 778, idu u pet osnovnih škola koje su udaljene toliko da mora da se prelazi autoput.
Zaista je to nesigurno i problematično i sada treba da se gradi jedna škola, da potpišemo taj sporazum, Ministarstvo, lokalna samouprava i Međunarodni investicioni fond. Međutim, hvale, hvalospevi, zahvalnost njima što oni daju 50% i to u vidu kredita, dakle 25 miliona evra, a država Srbija obezbeđuje 25 miliona evra da bi se izgradilo sedam škola, verujte mi da su me prozvali da nešto kažem ja sam rekla da se nisam javila za reč.
Bilo mi je neprijatno da ih direktno ispljujem i da im kažem istinu, jer te škole ne gradi Evropski investicioni fond, nego grade građani Srbije koji će da vraćaju taj kredit. Treba samo stvari nazvati pravim imenom. Dakle, mi sami pravimo tih sedam škola, ali eto nismo imali para sada da izgradimo sedam, mogli smo tri da započnemo, nego smo uzeli još kredita da bi to uradili za godinu dana ili godinu i po dana, jer nam se žuri. Ne vredi, kada ministar finansija voli da ode bilo gde u Srbiju, promeni tri grada u toku dana, kaže – ovde radimo rekonstrukciju domova zdravlja, a onda priča o kupovini kreveta. Nije to rekonstrukcija domova zdravlja. Valjda je mreža domova zdravlja važna za ovu Srbiju, da li je pravilna, da li ima dobru opremu, a ne promena kreveta. Krevete će da kupe sami domovi zdravlja, lokalne samouprave, uvek ima donatora da se kupi 30 kreveta.
Stvari su potpuno nakaradno postavljene. Ako se nama stalno otpisuju neki dugovi, a mi smo stalno isto dužni, onda tu nešto nije u redu sa tom matematikom, a živi se sve gore i ne možete da kažete, niti da tvrdite da se živi bolje. Ako mesečno sve veći procenat od svoje plate izdvajate samo za komunalne troškove, uključujući i struju i vodu, telefon, Internet, što je postalo normalno da svaka kuća ima, razne kablovske programe i sve ostalo, šta vam onda ostaje za život.
Treba da školujete decu. Vi, gospodine Albijaniću, imate malu decu, ne znate vi šta je to. Ne znate koliko košta jedna knjiga za studenta; koliko košta jedno piće, jedan izlazak nedeljno, a ako imate sina pa mora devojci da plati piće ili bioskop, da vas pitam da li možete mesečno da mu izdvojite vi sa vašom platom. Zamislite kako se mizerno osećaju oni gde jedan radi ili gde niko ne radi. Zato se u Srbiji dešava sve ovo što se dešava.
Stanje je alarmantno. Bez obzira koliko se kitili nekim ciframa i pokušavali da tvrdite da je bolje, izađite samo na ulicu, pitajte ljude, razgovarajte sa njima, oni će vam reći kako im je. Nije tačno da se u lokalnim samoupravama zapošljava sve veći broj ljudi. Mogu argumentovano da vam tvrdim da nije tako. Ali postoji problem, postoji jedan pravni vakuum gde službenici lokalnih samouprava nisu potpali pod onaj Zakon o državnim činovnicima i državnim službenicima, pa je to ostalo nekako neregulisano. Očekujemo da će to vrlo brzo da se reguliše. Ima dosta razlika u platama.
U nekom svom zahtevu prema lokalnoj samoupravi, ovo je najnovije, ministar je tražio da se plate vrate na septembar mesec. Morao bi da nam dokaže kako je to moguće da primeni zakon koji je donet u novembru, znate kada smo doneli budžet, a zna se kada je bio septembar, dakle, pre toga je bilo nekih povećanja, recimo za septembar i trebalo bi da zna da su sve isplate u toku godine, za bilo koji mesec, samo akontacije do završnog računa.
Dakle, vi u decembru mesecu možete da isplatite za januar, februar i mart sve dok na obrascu ne podvučete crtu i ne kažete konačan. To ministar sto posto zna s obzirom na to da je bio asistent na pravnom fakultetu, ali pošto neće to da zna on je sad procenio da treba malo da ošine po lokalnim samoupravama, koje su ionako bedne, da bi malo nakupio para da smiri malo prosvetare, ali teško da će uspeti da ih smiri.

Molim vas, predsedavajući, da ubuduće opomenete poslanika kada onako direktno uvredi poslanike SRS i neke građane Srbije koje tako identifikuje sa nama u negativnom smislu. To pre svega nije lepo. Možda niste pažljivo pratili, ali namera mu je bila veoma loša, s obzirom na to da znamo kako se gospodin Albijanić ponaša i da je vrlo nevaspitan.
Ja sam ustala ne zbog nas, nego zbog tih građana koje ste tako ružno poredili sa nama, ovako nekulturnim, prostim i ne znam ni ja već kako nas vrlo često kvalifikuje, oni koji šire jezik mržnje i tome slično.
Srbija nije na dobrom putu, Srbiju upropašćujete svakodnevno! Nema reda, nema zakona. Juče hapsite, ne smete da hapsite. Danas u novinama, juče svi pitaju šta to Nataša govori za govornicom, a danas sve novine pišu o tome. Ko i na osnovu čega ide i hapsi rođake generala Mladića? Da li je to država u kojoj vlada zakon? Šta je to? Da li je to uvedena diktatura ovde? Nemojte vi svi da se pravite ludi – ja ne odgovaram za ovaj resor, ovo pitaj Jočića, njega ne može juče niko da navata da ga pita nešto, ovo pitaj Dinkića, ono pitaj Koštunicu i šta ja znam. Ama, ljudi, svi ste odgovorni za to.
Ne može sad svako od nas – zamislite da sam ja slučajno bila u nekim kontaktima sa nekim ko je možda imao neke kontakte sa generalom Mladićem, ne znam ni ja gde. Vi možete sve nas da pohapsite. Idu ove SMS poruke – mogu li da dođem da spavam kod tebe na tri dana, nešto me jure ovih dana, i tome slično. Vi kako ste glupi vi ćete i to da shvatite kao da stvarno krijemo generala Mladića, da nas pohapsite sve. Vodite računa šta radite, ničija nije, što ono kažu "gorela do zore"!!
Vreme nosi nove probleme, valja se Dunav, teče Sava, ne možemo da zgazimo u isti dan i u isto vreme. Jednom će neko da vas pita šta ste to radili. Nemojte posle kada vas novinari jure da se ne javljate i da ne odgovarate na pitanje. Gospodin Jočić treba da sazove konferenciju za štampu pa da kaže o čemu se radi. Da li je isto naređenje, da li zna, da li ne zna, da li je neko prekoračio ovlašćenje ili nije, a, evo, generale, ako me čujete i sada ne dajte se ni živi, ni slučajno ovima u Hag.

Poštovane kolege narodni poslanici, izašla sam za govornicu da reklamiram član 104 - povreda dostojanstva Narodne skupštine, iz razloga što mislim da ne samo da vređamo dostojanstvo Narodne skupštine, nego vređamo dostojanstvo ovog naroda dakle, koji nam je, eto dao u ruke da vodimo brigu o njemu i njegovim interesima i da prenosimo ovde u parlamentu ono što taj narod misli.
Ubeđena sam da većina srpskog naroda želi da se na dnevnom redu ove sednice nađe današnja rezolucija, a to je predlog SRS o kršenju ljudskih prava u Hagu, da se o njoj raspravlja, da se poslanici o tome odrede, ali nažalost poslanička većina očigledno ne odražava volju naroda i to je već dovoljan razlog da se zaista razmišlja o izborima.
Simptomatično je to i neozbiljno je da se druge države o tome izjašnjavaju, donose svoje odluke, svoje sudove, javno govore o tome šta je Hag, šta se u Hagu dešava, da je ubijen, ne samo jedan, nego šestoro ljudi, da niko tamo više nije siguran, da članovi ruske Dume donesu takvu odluku, da se dogovore u roku od dva sata i donesu odluku, izađu na ulicu i pozovu narod, i tamo govore o tome i čitaju šta o tome govore drugi, dakle, drugi pametni ljudi na ovom svetu.
Svi slobodoljubivi ljudi imaju jedno te isto mišljenje, kao što smo mi predložili u ovoj rezoluciji, i ako baš hoćete da vam prenesem i utiske koje sam ponela iz Belorusije, kao gost beloruske Dume, gde sam imala mogućnosti da razgovaram i sa predstavnicima Donjeg doma i Senata, koji su takođe spremni da ozbiljno razmisle i da donesu odluku po tom pitanju.
A na pres-konferenciji koja je usledila nakon predsedničkih izbora, sutradan, predsednik Lukašenko je jasno stavio do znanja tamo, pred dve hiljade ljudi, na toj sednici bili su gosti svi posmatrači, svi članovi Dume, šta je Hag, kakav je to sud, šta se u Hagu dešava, da se tamo desilo ubistvo jednog bivšeg predsednika, jednog osuđenika, jednog osumnjičenog za neke navodne zločine, a mi se ustručavamo da takvu odluku donesemo.
Tvrdim da na ovom svetu ima bezbroj zemalja koje su spremne da se odrede po tom pitanju, a mi ne želimo po tom pitanju da se odredimo. Osećam se jadno i bedno što učestvujem u ovakvom načinu razmišljanja, što nemam dovoljno snage, ne samo ja, nego SRS kao poslanički klub u ovom parlamentu, da vas ubedimo da je to neophodno, ne samo zarad onih koji se nalaze u Hagu u ovom trenutku, nego zarad ugleda ove države u svetu.
Ako od drugih tražimo da pogledaju istini u oči, da nam pomognu u celoj ovoj teškoj političkoj situaciji, u kojoj smo se našli ne samo mi, nego i mnoge druge zemlje, a koje su spremne da sarađuju po tim pitanjima, onda smo mi zemlja koju više niko ne uvažava i koju više niko neće uvažavati.
U ovom parlamentu se jutros, dakle, desilo to da parlamentarna većina smatra da o tome ne treba razgovarati, da se na tu temu ne treba odrediti, a srpski narod misli da je to tema o kojoj i te kako treba da razgovaramo i povodom koje treba da donesemo odluku. Neka vam služi na čast, ali da znate: građani Srbije to ne mogu da vam oproste i to vam neće zaboraviti.

Hvala vama. Da li se još neko od ovlašćenih predlagača javlja za reč? (Ne.)
Reč ima narodni poslanik Ivana Kovačević.

Bila je ovo narodni poslanik Ivana Kovačević, poslanik poslaničke grupe G17 plus. Reč ima gospodin Aleksandar Vučić. Izvolite, kolega Vučiću.

Poštovane kolege narodni poslanici, kad god dobijemo neki predlog zakona prvo se pitam šta ko od njega dobija. Pošto je ovo zakon, koji je samo tako nesrećno nazvan, posvećen osobama sa invaliditetom, volela bih da čujem od ministra konkretno šta oni to dobijaju.
Dakle, oni imaju sva prava koja su već utvrđena standardnim pravilima UN. Ta standardna pravila su postala deo unutrašnjeg poretka naše države. Sad mi mislimo da možemo ovim jednim zakonom da postignemo ono što bi trebalo da se postigne jednom sveobuhvatnom strategijom, koja bi tačno zadužila pojedina ministarstva šta treba u okviru kojih segmenata da urade.
Ako mislite da nas danas gleda samo tih 10 posto ljudi koji su zainteresovani za ovaj problem, grdno se varate, još veći problem sa tim imaju članovi njihovih porodica. Dakle, ako nas ima 10 miliona, ovo interesuje danas bar četiri miliona ljudi.
Problem nije nimalo jednostavan, ali je nerešiv na ovaj način. Imaju sva prava, ali evo pitanja, pošto ni ovi zdravi nemaju pravo na rad, odnosno ne mogu da rade, milion je nezaposlenih, kako ćete vi jednog privatnog poslodavca da naterate da primi na posao osobu koja ima izvestan fizički nedostatak?
Ne možete da ga naterate, jer on može da primi koga hoće. Vi morate da ga stimulišete. Dakle, morate da nađete mehanizam, kao Vlada, da stimulišete poslodavca da takve osobe zapošljava, ako želite da sprovedemo nešto za šta načelno svi jesmo, jer su to posebno ugrožena lica, a najbolje je da socijalnu politiku koja se tiče takvih lica vodimo na taj način da im damo posao u ruke i da oni mogu sami da se izdržavaju.
Sa jedne strane, tu štedimo, jer ne morate da im dajete socijalnu pomoć, ali to usmeravate prema poslodavcu i na taj način ga i socijalizujete i od njega činite čoveka koji može sam sebe da izdržava.
Dakle, to bi zahtevalo zaista sveobuhvatan rad i sociologa, i psihologa, i raznoraznih drugih naučnika iz mnogih naučnih disciplina, koji bi vam pomogli, kao Vladi, da donesete prvo strategiju, da se ne zatrčavamo ovako sa jednim zakonom koji zaista ništa ne znači.
Namera je dobra, ali nema rezultata. Da li će bilo ko u ovoj zemlji moći da izda rešenje Bogdanoviću i da kaže - moraš da imaš rampe na svakoj raskrsnici, imaš mesec dana da izgradiš rampe. Volela bih da to može, ali nema takvog organa, nema takve inspekcijske službe.
Čovek se žali da ne može da pređe ulicu, ne može da stigne do škole, ali džabe, nema ko da natera onoga koji je za to nadležan. A ovde kažete da su jedinice lokalne samouprave dužne da preduzmu mere radi obezbeđivanja ravnopravnog učešća osoba sa invaliditetom u kulturnom, sportskom, verskom životu zajednice.
Znate šta se desilo kod rekonstrukcije Bogorodične crkve u Zemunu, stari istorijski spomenik i prilikom rekonstrukcije postavi se rampa za invalide. Dođu ovi iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture i kažu da to ne sme da stoji tu.
Napravili su nešto montažno, kada vide da invalid ulazi u crkvu oni nameste pa sklone, nameste pa sklone, jer Zavod za zaštitu spomenika kulture smatra da to remeti izgled te zgrade.
Drugo, invalidi ni sa ovim zakonom neće biti ravnopravni u mnogim pravima. Prvo u predškolskim ustanovama. Da li imamo obdaništa koja su određena za takvu decu? Nemamo. Hoćemo da ih socijalizujemo u smislu da budu zajedno sa decom koja nemaju neke posebne potrebe?
Ne možemo. Pitajte ministra obrazovanja za osnovno, srednje i visoko obrazovanje, ne može jer imaju neka svoja pravila ponašanja, ne mogu da preuzmu odgovornost i nemaju osnovne uslove da primete takvu decu.
Sto puta sam za ovom govornicom pitala da li mi u Srbiji imamo srednju školu za takvu decu. Nemamo. Prvo vas moramo, Vladu Srbije i ministra prosvete, da prozovemo na osnovu ovog zakona i da vam damo rok kada ćete takvu školu da otvorite.
Razumem da je ova problematika zrela za rešavanje, odavno zrela, ali je tu trebalo zaista nekoliko ministarstava da učestvuje u pripremi ovog zakona, a to bi onda podrazumevalo znatna finansijska sredstva. Vi ste u ovom zakonu napisali da ne trebaju nikakva finansijska sredstva, a čim nema para nema ni muzike, to je jasno.
Ne osporavam vama, vama je zapalo ovo kao nadležnom ministru za socijalnu politiku i rad da predstavljate Vladu povodom ovog zakona, ali ovo je nešto na osnovu čega će neko iz Vlade da izađe, na neku pres-konferenciju i da kaže - mi smo sada postali humano društvo, doneli smo zakon koji se zove zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom. Šta smo time dobili? Nismo ništa.
Da vas obradujem da mi u Zemunu gradimo srednju školu za decu sa posebnim potrebama, ako to sme tako da se kaže, a to su ona deca koja su mentalno potpuno očuvana, kojih ima mnogo, a koja samo nisu u mogućnosti, zbog toga što su u kolicima, da idu u redovne škole. Kao jedna mala gradska opština shvatili smo taj problem i našli način da tu školu izgradimo u skladu sa svim normativima, minimalno tehničkim uslovima, pa ćemo da je poklonimo Vladi Srbije, samo da obezbedite da ta deca imaju tamo nastavu po programima koji su kao za svu ostalu decu.
Kada sam videla naslov zakona i dnevni red očekivala sam da ćete na taj način taj problem da rešavate, ali očigledno to nije shvaćeno na pravi način i najbolje bi bilo da Vlada prizna - ovo je nešto što smo pokušali, što smo mislili da je dovoljno, ali evo za sada okupite bilo koje udruženje invalida i da im kažete šta je to što im ovaj zakon donosi, oni će da nas ispljuju, vas i nas. To nije ono što oni od nas očekuju.
Kada kažemo da je 10% osoba sa psihičkim ili fizičkim invaliditetom, verujte da nije pravi podatak.
Nije pravi podatak zbog toga što u svakoj firmi, u svakoj državnoj ustanovi, pogledajte možda i kod vas u Vladi, ima bar 10% ljudi koji ne mogu da dobiju invalidske penzije, iako su samo za invalidsku penziju jer više nisu sposobni da rade zbog veoma teških bolesti koje su imali. Ima ih mnogo više.
A o tome koliko je ovde bolesnih, obolelih ili već umrlo od raznoraznih boljki, raka i svega ostalog, što je posledica ovog bombardovanja, i kakva nam se deca rađaju, da vam ne pričamo. Mi smo društvo koje veoma ozbiljno mora ovim da se bavi i ne treba ovako na prečac, niti preko kolena.
Recite ostalima u Vladi da Narodna skupština nije spremna da se na ovakav način uhvati u koštac sa rešavanjem ovako važnog problema za naše društvo, za društvo koje je pretrpelo bombardovanje, koje trpi posledice tog bombardovanja, koje može da računa sa sve većim brojem invaliditeta, a da se prepusti sve to nekoj lokalnoj zajednici, da li će da stavi neku rampu negde ili neće, verujte to je najmanji problem.
Mnogo veći problem jeste pomaganje, pre svega pomoć porodici koja ima invalida, da može da ga smesti u vrtić, da može da ga školuje dokle god može da se školuje, a može da postane doktor nauka ako je mentalno očuvan, a nema uslova za to. Znate da je takva škola jedina sada u Podgorici, srednja škola. Nemojte onda dalje da pričamo, neću uopšte o tom problemu više da pričam.