Hvala vama. Određujem pauzu u trajanju od sat vremena. Nastavljamo sa radom u 15,00 časova.
(Posle pauze – 15,05.)

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS ovim amandmanom smo tražili brisanje glave IV i svih članova u okviru ove glave: 19, 20, 21, 22, 23. i 24, jer oni sami po sebi nemaju obavezujući karakter, a smatramo da u zakonskoj regulativi treba po svaku cenu izbeći deklarativnost i nepotrebnu opširnost zakona.
Ovaj zakon, kao što vidite, ima 278 članova. To je nekako postalo uobičajeno od 2000. godine naovamo, da su zakoni praktično knjige, uputstva za rad, niz nekih deklarativnih odredbi koje ničemu ne vrede i koje se, praktično, ne primenjuju.
Zakon mora da bude jasan, koncizan, da se zna šta je čija obaveza, šta je čija dužnost, ko se o čemu stara i, naravno, kaznene odredbe moraju da budu jasne i onaj ko treba da radi i o nečemu treba da brine, ako se o tome ne brine mora da snosi adekvatne konsekvence.
Da li to može da bude jednostavnije, konciznije i jasnije? Može. Iz nekih zakona iz okruženja vidimo da je čitava ova glava IV smeštena u jedan jedini član, gde se jasno kaže da svaki građanin ima pravo na zdravstvenu zaštitu i na mogućnost ostvarenja najviše moguće visine zdravlja, u skladu sa odredbama zakona i niko ne sme da ugrozi zdravlje drugih. Jasno i glasno. Ne treba onda da se u pet članova to obrazlaže.
Sam član 19. je toliko nejasan. Verujte, trudila sam se da shvatim onoga ko je normirao ovu pravnu normu, šta je hteo da kaže, ali nisam mogla da nađem odgovor.
Zbog toga ću da, kao primer nestručnosti, pročitam ovaj član 19: "Načelo pristupačnosti zdravstvene zaštite ostvaruje se obezbeđivanjem odgovarajuće zdravstvene zaštite građanima Republike, koja je fizički, geografski i ekonomski dostupna, odnosno kulturno prihvatljiva, a posebno zdravstvene zaštite na primarnom nivou."
Zaista ne znam šta treba ovo da znači, imajući u vidu činjenicu da Narodna skupština nije imala priliku da raspravlja o zdravstvenoj politici, niti da donese bilo kakav dokument za neki period od pet, 10, 20 godina, koji bi bio osnov za reformu zdravstvenog sistema i zakone koji joj se sada predlažu.
Šta je osnovni cilj zdravstvene zaštite – da se ostvari najviši mogući nivo očuvanja zdravlja građana i porodice. Da li mi možemo da tvrdimo da to možemo da obezbedimo na osnovu ovog sistemskog zakona? Ne možemo.
Nije dovoljno samo doneti zakon, pa da kažemo da možemo da obezbedimo, kad znamo da tamo masa pacijenata čeka da dobije termin za zračenje, recimo, bolesnici oboleli od kancera, pa su srećni ako to mogu da zakažu za mesec, dva ili tri, a znamo da je tu svaki dan veoma važan.
Pitamo se zašto mi, građani Srbije, nemamo pravo da znamo kakvo je zdravstveno stanje nacije.
Da li nas neko može i mora da obavesti da je, recimo, porast kancerogenih bolesti toliki i toliki iz godine u godinu i kakva se strategija sada pravi i donosi, ukoliko smo svesni te činjenice, i da li je to posledica onoga što tvrdimo da jeste, a verovatno i jeste, dakle bombardovanja i osiromašenog uranijuma koji su NATO agresori bacili na našu zemlju.
S druge strane, mi kažemo da nemamo para, nemamo dovoljno mogućnosti da se sa tim borimo.
Očekujemo, navodno, neku pomoć iz inostranstva, a ta pomoć se samo ostvaruje kroz ove projekte koje je ministar spomenuo, pa oni koji drže predavanja dobiju 300 evra, a oni koji slušaju ne dobiju ništa. To ide onako piramidalno, pa onaj koji je na vrhu piramide dobije stotine hiljada evra. Mi radimo, navodno, neku edukaciju naših lekara, kojima ta edukacija ne manjka; oni znaju, samo nemaju sa čim i nemaju mogućnosti da primene svoje znanje u potpunosti.
Ono što u okviru ove grupe članova, odnosno ove glave naročito bode oči, to je ovaj poslednji član 24, tzv. načelo efikasnosti zdravstvene zaštite. Kaže se: "Načelo efikasnosti zdravstvene zaštite ostvaruje se postizanjem najboljih mogućih rezultata u odnosu na raspoloživa finansijske sredstva, odnosno postizanjem najvišeg nivoa zdravstvene zaštite uz najniži utrošak sredstava."
Gde je to moguće? Kakva je ovo sada demagogija? Hoćemo najviši nivo, ne znam koji standard, ali uz najmanji utrošak sredstava. Jedino ako ne mislite da sada otpustimo još 50% zaposlenih u zdravstvenim ustanovama, pa ćemo da smanjimo taj trošak, pa će zdravstvena zaštita da bude bolja, ali nam nije ni to garancija. Možete da smanjite i broj lekara, i medicinskog osoblja i nemedicinskog osoblja, ali to nije garancija da ćemo imati bolju zdravstvenu zaštitu.
Ustav garantuje, ma koliko se on ne sviđao nekome, zdravstvenu zaštitu svim građanima Srbije, pod jednakim uslovima, nezavisno od toga ko su, šta su, kako se krste, kojim jezikom govore. Naročito se štite trudnice i deca. Nema potrebe da u zakonu ovako stoji.
Nije nam ovo prvi put da i u ovom zakonu ovde trošite šest članova zakona pričajući nešto što je apsolutno nepotrebno. Očigledno da nemate dovoljno stručnih ljudi koji će da se bave barem pravnim normiranjem, a da ne govorim o suštini šta ova pravna norma nama omogućava. Ne omogućava nam ništa. Mi smo se kao odredili šta hoćemo, kako hoćemo, i to je ono što je strategija. Zakon ne treba da sadrži zakon. Strategiju moramo prvo da donesemo, pa tek posle da to razrađujemo i plediramo da to ovo bude neki sistemski zakon. On nažalost niti jeste, niti može to da bude.
Problem decentralizacije koju ovde predviđate, pa ste to još nazvali nekom osmišljenom decentralizacijom, ne znam šta to znači, možda to možete da objasnite. Spuštanjem odgovornosti za pojedine zdravstvene ustanove na niži, lokalni nivo ili pokrajinski nivo je samo da operete ruke od odgovornosti i da nametnete nekome ko ima još manje mogućnosti da se o tome zaista na pravi način stara, a da bismo mogli da budemo sigurni da ćemo dobiti adekvatnu zdravstvenu zaštitu.
Ministre, naš kolega iz Trgovišta je govorio za ovom govornicom, ako odete u Trgovište, a ubeđena sam da niste bili, videćete da se oni ne nalaze u 2005. godini.
Oni zaista jesu u XIX veku po svim parametrima. Po parametru zdravstvene zaštite sigurno su najosetljiviji i zbog toga kolega tako i reaguje.
Ima delova ove naše zemlje koji su zaista u nezavidnoj situaciji, ali ima i u centru, Beogradu. Uzmite zemunsku opštinu, uzmite Batajnicu koja ima 50.000 stanovnika, imate jedan mali dom zdravlja i nemate sve specijalističke službe, nemate ni hitnu službu, za 50.000 stanovnika, i zbog toga se nažalost i građani Mesne zajednice Batajnica i te kako bune i pišu vama i gradonačelniku zbog onog nemilog događaja sa onom devojčicom kojoj nije imao ko da ukaže prvu pomoć. Neverovatno da nam se to dešava, ali nam se dešava.
Ako mi u Beogradu imamo takve probleme i ako sa nivoa lokalne samouprave, pogotovu gradskih opština, treba da vodimo računa, pa nam se obraćaju i kažu – treba nam ovaj aparat, možete da nam pomognete da ga kupimo, a mi nemamo para u budžetu za to, onda molimo privrednike – hajte svi da zajedno prikupimo novac, dajte donacije, i kupimo taj aparat i odnesemo, poklonimo domu zdravlja; ako budemo sve radili na tom principu, to vam je isto kada crkvu pravite, onda ne možete da govorite o zdravstvenoj zaštiti i kakvu strategiju imate i kakva je odgovornost države i o nekim principima. Ti principi su onda kako se ko snađe, ko koliko hoće da pomogne, a ne principi koji su obavezujući za državu. Zbog toga tražimo brisanje ovih članova.

Poštovane kolege, poslanici SRS tražili su brisanje celokupnog člana 16, ali ne samo člana 16, već svih članova ovog zakona, smatrajući i imajući u vidu ono što su bankari u našoj zemlji rekli povodom ovog zakona, a što možete da pročitate i u štampi i u njihovim izjavama u periodu dok je trajala javna rasprava povodom ovog zakona.
Član 16, koji govori o tome kada Narodna banka može da odbije zahtev iz člana 15, a koji se odnosi na to preliminarno odobrenje, naročito je neprihvatljivo u tačkama 2), 3), 5) i 6).
Ako bolje pogledate ovu tačku 2), gde se kaže da će banka odbiti ovaj zahtev, razlog za to može da bude da predloženi član upravnog ili izvršnog odbora banke nema odgovarajuće kvalifikacije ili iskustvo, odnosno dobru poslovnu reputaciju.
Dakle, kada NBS daje tu preliminarnu saglasnost, tačnije odbije predložene članove upravnog i izvršnog odbora, postavlja se pitanje šta je to dobra poslovna reputacija a šta nije i ko je taj ko definiše i po kojim kriterijumima to određuje: da li je to kriterijum da li je moralno-politički podoban, da li je član neke političke partije, da li lepo peva, da li nosi kratku suknju, koje bolje kose i tome slično.
Svuda gde postoji mogućnost subjektivizma i subjektivne odluke, bez jasno propisanih kriterijuma, jasno je da to dovodi do diskrecionog prava nekoga ko opet nije vlastan da o svemu tome odlučuje i ostavlja mu se mogućnost da na osnovu nekih svojih ličnih animoziteta ili nekih ličnih prijateljskih odnosa sa nekim odluči ovako ili onako, a da to niko ne može nigde i ni pred kojim organom da osporava.
U tački 3) se kaže da lice koje bi steklo učešće u banci ne ispunjava uslove za to sticanje, što je takođe razlog je da se taj zahtev odbije i isto je i za ove kriterijume za sticanje učešća u banci.
Pa se postavlja pitanje da li je Peconi i njegova firma Invej u redu ili nije, može ili ne može. Ko će to da odluči i po kom kriterijumu?
Pod tačkom 5) se postavlja pitanje šta znači spoljna revizija i efektivna kontrola boniteta. Da li je Nacionalna štedionica pitamo, sa vlasničkom strukturom koju je imala pre prodaje, bila transparentna i bonitetna, odnosno da li je bila u redu, pa NBS nije reagovala. Da li je Salford fond, vlasnik svih mlekara, "Knjaza Miloša", transparentna, bonitetna ili nije? Znači li to da će se zatvoriti sve banke gde su oni osnivači ili da oni ne mogu kupiti više deonica u bilo kojoj banci? Hiljadu je pitanja ovde, a sve se može svesti na to ko definiše te kriterijume i kako.
Sumnjam da ministar može da nam da adekvatan odgovor na ovo pitanje i mišljenje je mnogih bankara danas u Srbiji, bilo da su domaći bankari, ono malo što je nekih domaćih banaka ostalo, ili su to ove nove banke koje su došle, i one se oglašavaju i postavljaju pitanje ko će to definisati, ko će te kriterijume definisati, i smatraju da će vrlo brzo morati da se donosi novi zakon i da je ovaj apsolutno neprimenljiv.
Imajući u vidu ono što sami bankari o ovome kažu i imajući u vidu neusaglašenost ovih zakona sa mnogim međunarodnim i inostranim zakonima po ovom pitanju, mišljenja smo da je ovaj zakon u potpunosti neodrživ, neprimenljiv i da će dodatno izazvati haos u bankarskom sistemu, koji Dinkić i Jelašić i te kako uništavaju otkad postoje na političkoj sceni Srbije, otkako su se dočepali ovih funkcija, koje im ni po čemu ne pripadaju, osim da završe neki prljavi posao vezan za naš bankarski sistem, a to ne osećaju samo bankari, to osećaju, pre svega privrednici i svi građani Srbije.

Hvala lepo.
Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 18. amandman je podneo poslanik Miloš Dišić.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman.
Da li neko želi reč? Gospodin Dišić, izvolite.

Da li se još neko javlja za reč? Gospodin Krasić.

Hvala, gospodine Krasiću. Za reč se javlja predsedavajući Gordana Pop-Lazić. Izvolite. Hvala.

Poštovani kolega Krasiću, vas ministar ni kada je u sali ne sluša, i ne samo vas, nego ni bilo kog drugog govornika. On očigledno misli da jedini zna šta radi, a ne zna u stvari da ne zna šta radi, ali zato smo mi tu da mu ukažemo na greške, a tu su i oni koji se u bankarstvo razumeju mnogo više od njega, jer ne znam da je on nešto, sem ono što je volontirao u Narodnoj banci i glumio guvernera, imao bilo kakve veze sa bankama.
Ovaj član 18. je, dame i gospodo, apsolutno neprihvatljiv i to iz više razloga. Prvo, predlogom je predviđeno da su rešenja Narodne banke Srbije konačna i da protiv njih ne može da se podnese žalba, čime se Narodna banka Srbije stavlja van celokupnog ostalog pravnog sistema Srbije. Postavljamo pitanje: da li je to uopšte održivo i da li je to moguće?
Nije dobro to što predlog nije u potpunosti usaglašen sa drugim sistemskim zakonima, na primer sa Zakonom o privrednim društvima, Zakonom o opštem upravnom postupku, dokaz za to evo ga ovaj pretposlednji stav, a nije bogami ni sa Ustavom Srbije. Evo posla za Ustavni sud, ako ga ima.
Po nama, nije dobro ni to što je Narodna banka Srbije zadržala toliko velika diskreciona prava. Ukoliko se ovaj zakon usvoji, zaista on će vrlo brzo morati ili da se menja ili će Ustavni sud morati nešto da reaguje po ovom pitanju. Jasno je nama da su ovde delom preuzeta rešenja iz bankarskih zakona i Slovenije i Hrvatske, usaglašena sa principima korporativnog upravljanja OECD-a, kao i direktivama EU.
Cilj je očigledno harmonizacija sa bankarskim zakonima u EU, ali znatno su proširena ovlašćenja Narodne banke, pre svega u kontroli banaka, ali i u ovom delu dozvole za rad i preliminarnih uslova za dozvolu za rad.
Videćemo kasnije kakve će sve probleme imati ove strane banke oko uslova. Te da govore srpski, te da jednom mesečno sastanak mora da bude u Srbiji, da ne bude negde sa strane i ne znam šta, lingvistički uslovi različitih dimenzija. Ono što svakako ne može da se nikako prihvati, to je situacija da neko može da donese neko rešenje, a da taj neko na koga se to rešenje odnosi ne može nikome da se žali. Jedino Bog otac ima pravo na apsolutnu pravdu i niko drugi.
Ne mogu da verujem da je ovo prošlo Sekretarijat za zakonodavstvo i da niko Vladi Srbije i ministru nije skrenuo pažnju na ovu činjenicu, ali ako nisu oni, ako ovo ne primete narodni poslanici, ako glasaju o svemu ovome, ako se ovaj zakon usvoji, moraćemo da tražimo od Ustavnog suda da reaguje, ali se iskreno nadamo da će i da odreaguje i da neće da se ponaša kao mnogo puta do sada, da mnogi podnesci i zahtevi za preispitivanje ustavnosti pojedinih odredbi čuče negde u nekoj fioci.
Mi znamo da institucije ne funkcionišu, ali da li je moguće da jedino Narodna banka i gospodin Dinkić mogu da funkcionišu u ovoj državi na način kako samo to oni hoće i isključivo na osnovu svoje samovolje. Svi bankari, domaći ili strani, u ovoj zemlji, žale se na tu samovolju i na preterana diskreciona prava Narodne banke, guvernera i ministra Dinkića. Ako svi oni tako kažu, valjda mi nemamo razloga da u to sumnjamo. Dokaza ima u ovom zakonu koliko god hoćete.

Poštovane kolege, javnosti radi da pročitam član 22. koji kaže koliki je minimalni iznos kapitala za osnivanje banke: "Banka je dužna da u svom poslovanju obezbedi da kapital banke uvek bude u visini koja nije manja od dinarske protivvrednosti 10 miliona evra (i jedino ih pohvaljujem što su napisali evra jer uvek pišu eura) prema zvaničnom srednjem kursu".
Postavljamo pitanje: zašto se kapital stalno preračunava u dinare. Evo zašto to pitamo. Prvo što ne znamo da to u svetu igde postoji. Ako je u Rusiji bio osnivački kapital pet miliona dolara ili 1,5 milion dolara, ostao je toliko, u Rumuniji, Bugarskoj, bilo kojoj zemlji Evropske unije, i nije se menjao. Dakle, uplatiš jednom pet miliona dolara, recimo, i dobiješ dozvolu i radiš. Tako vam je i u Grčkoj i dan-danas, a i u Nemačkoj. Niko više nikada ne preračunava svakodnevno, recimo, u Rusiji rublje ili u Bugarskoj leve itd. Zašto ne preračunava?
Dakle, svuda u celom svetu, pa i u Evropskoj uniji, do ove monetarne integracije i pojave evra, bilo je tako. To znači da, ako je neko jednom uplatio 100 miliona maraka, recimo 1994. godine u stranoj valuti, to jest 100 miliona dinara, jer tada je bila jedna marka jedan dinar, danas kao osnivački kapital on ima 1,25 miliona evra, tj. 2,5 miliona maraka. Koliko je izgubio? Izgubio je 97,50% od svog kapitala. Postavlja se pitanje ko će po tim uslovima da ulaže u Srbiju, pri godišnjoj inflaciji od 20%, jer svi znamo da je to toliko, skrivena ili neskrivena.
Molim ove činovnike iz Ministarstva da barem budu mirni kada su u sali, jer ću zamoliti predsednika Skupštine, gospodine, da vas izbace iz sale, da bih mogla da radim svoj posao.
(Goran Anđelić: Vaši poslanici su me pitali.)
Nemate vi pravo ni sa kim da pričate ovde u sali. Da predsedavajući radi svoj posao, vi biste ćutali.
Postavlja se pitanje, kada mu NBS svake godine izbriše 15 do 20% njegovog uplaćenog kapitala, koliki profit treba da ostvari banka da bi sačuvala kapital? Dalje, 30% pre plaćanja poreza na dobit - smatramo da je to nemoguće, a znači, time ni očuvanje kapitala. NBS štampa novac, to svi znamo da radi, stvara inflaciju, a s druge strane prisiljava osnivače banaka da uplaćuju novi dodatni kapital, da bi očuvali nivo kapitala u banci. To će navodno trajati sve do neke zacrtane 2014. godine, kada navodno treba da uđemo u Evropsku uniju i da uvedemo evro.
Sve to je direktno i ekonomski i pravno neodrživo i odvraća bilo kog ozbiljnog ulagača. Nemoguće je prihvatiti situaciju da vam svakih šest meseci obračunavaju koliki vam je osnivački ulog. Ako ste jednom dali 1,5 milion dolara, to je 1,5 milion dolara, to vam je osnivački ulog, a ne da vam šalju svakih šest meseci u banku nekog ko će da vam procenjuje da je devalvirao, devalvirao i treba da ulažete stalno neke nove pare i da vam propada vaš uloženi kapital.
Ko je onda u ovoj državi lud, da li oni koji treba da donesu neke pare da ulažu ili smo mi ludi? Zaista ne znam o čemu se radi, ali bih volela da nam ministar Dinkić prstom pokaže na jednu jedinu državu gde se ovakav pritisak na bankare vrši i gde se traže ovakvi uslovi. Kako je moguće da one milijarde ili milioni koje ste jednom uložili, dobili ste neki osnivački kapital, danas vredi ovoliko, prekosutra vredi onoliko i stalno vas teraju da stalno dodajete? To je apsolutno neodrživo, meni to nije jasno, a izgleda da je neprihvatljivo za bankarski sistem uopšte.
Ako je cilj da urušimo i ovo što je ostalo, onda verovatno to tako treba da bude. Hvala.

Poštovane kolege, nakon ovog iscrpnog izlaganja gospodina Krasića, samo vrlo kratko da se osvrnem na član 23. i da dam opet konkretan primer i ono što se zaista u praksi dešava.
Dakle, ovaj član, koji govori o pokazatelju adekvatnosti kapitala, naročito u ovom stavu 3, gde kaže da Narodna banka Srbije može banci odrediti pokazatelj adekvatnosti kapitala veći od propisanog, ako se na osnovu vrste i stepena rizika i poslovnih aktivnosti banke utvrdi da je to potrebno radi stabilnog i sigurnog poslovanja banke, odnosno radi ispunjenja njenih obaveza prema poveriocima, a sada se u poslednjem stavu kaže da te kriterijume propisuje Narodna banka.
Onda se dešava na terenu - šta, da nekoj banci koja je u milosti gospodina Dinkića, a takvih znamo da ima i da je bilo, na osnovu nekih i ovih ovako propisanih kriterijuma se odredi da mora imati oko 30 miliona evra kapitala.
A nekoj drugoj se propiše da je dovoljno da ima i ispod cenzusa, što je takođe moguće i što se dešava. Njoj nikada neće poslati kontrolu, u to budite sigurni, kao što i ne šalje, a kod nekih će neprestano da sedi kontrola.
To je ono što zakon ne sme da dozvoli da u rukama Narodne banke bude sve i da ona propisuje kriterijume i da ona kontroliše, i da ona može i više i niže, i da procenjuje kako joj je volja. Da joj to ne dozvoljavamo, ne bi se dešavalo ono što se u prošlosti dešavalo, da danas izađe lista ovih banaka koje navodno nisu sigurne, nemaju bonitet i počnu komitenti da beže iz te banke, odu u onu gde ona opet stavi na listu na prvo, drugo, treće mesto i tome slično.
Dakle, on direktno rukovodi i povlači dizgine kako će koja banka da napreduje, gde će pare da idu od privrednika ili od građana Srbije. To je nedopustivo u bilo kojoj ozbiljnoj državi, ma ko da je guverner Narodne banke i ma ko da je ministar, danas ovaj, sutra neko drugi, ali je nemoguće tu postići onu osnovnu pravičnost. Nemoguće je, čak i da si najpravičniji, da ubediš onoga kod koga dolaziš u kontrolu da si pravičan, ako onaj zna da sasvim drugačije postupaš prema nekom njegovom konkurentu i prema nekoj drugoj banci.
Ovoliko neodređenih floskula, termina kakvih imamo u ovom zakonu, ovo je samo onako spisak lepih želja, da se donese navodno neki zakon, a u stvari se sve ostavlja podzakonskim aktima, koje opet ko donosi - Narodna banka. Bar da Vlada nešto radi po tom pitanju, nego Narodna banka - država u državi. To je zaista neprihvatljivo i mene čudi da uopšte bankarski sistem, ovako kako mi mislimo da ga uređujemo ili kako Vlada predlaže i slaže se sa ovim predlogom ministra Dinkića, koji opet ne verujem da je dobio bilo kakvu verifikaciju ni od koga i ni od kakve institucije u svetu da ovako nešto radi, opstaje.

Dame i gospodo, mene uopšte čudi da je pitanje Kosova i Metohije danas na dnevnom redu, obzirom da je godinama to bilo demokratsko pitanje, što je demokratija došla 5. oktobra i ne znam kako to pitanje do sada nije razrešeno.
Mene danas ne čude ovi i ovakvi tonovi iz nekih nepostojećih partija, jedne političke kreature, Građanskog saveza Srbije, ili političke partije SDP, koja očigledno nema svoj identitet. Ne čudi me ni ovakav stav Demokratske stranke, imajući u vidu šta ona ovih 15 godina radi i šta u poslednje vreme radi predsednik te političke partije, koji je nažalost i predsednik države; predsednik koji očigledno nije ni sam sa sobom, koji kada se pogleda u ogledalo ne zna da li je pošao ili je došao, čovek koji ima problem sa samim sobom, a onda naravno kada nema lični identitet nema ni nacionalni identitet.
Koliko vidim mi donosimo ovu rezoluciju, ali nažalost razgovori i rešavanje ovog važnog pitanja ići će na dva koloseka: jedan, što će Vlada raditi na osnovu ovlašćenja koje će joj parlament dati i drugi koji će samozvani bog sunca, predsednik ove države, koji je to zahvaljujući vama, gospodine Koštunica, što ste ga onako zdušno podržali, voditi i ko zna gde će nas to odvesti.
To nejedinstvo koštalo je nas i do sada mnogo, a tek će nas izgleda koštati. Nekima nije ni stalo da se ovo važno pitanje ikada razreši. Mi radikali, istini za volju, sumnjamo da je trenutak za rešavanje ovog važnog pitanja, da su se stekle međunarodne okolnosti da bi to bilo povoljno po nas.
Očigledno je da u pregovore morate da uđete i zbog toga želimo da vam skrenemo pažnju na neke veoma važne stvari iz bliže prošlosti, da se ne bi napravile iste greške.
Jeste da smo u više navrata usvajali ovde deklaracije, rezolucije vezane za Kosovo i Metohiju i pri tom smo uvek imali saglasnost oko toga da smo, bez obzira što imamo primedbe na tekstove tih rezolucija i deklaracija, što smo smatrali da su one možda nedovoljno oštre, možda nedovoljno jasne, da nisu dovoljno rezolutne, da su popustljive, davali saglasnost i sve glasove Srpske radikalne stranke ste imali, smatrajući da je neophodno jedinstvo po tom važnom pitanju.
Da se vratimo malo unazad, da dozovemo sećanje na početak krize i raspad SFRJ, da jednom budemo saglasni oko toga da je do raspada došlo željom zapadnih sila, da je separatizam, a zatim građanski rat indukovan spolja, da su zapadne sile podržale prvo slovenački separatizam, pa hrvatski, pa muslimanski u BiH i da je tek onda na red došlo Kosovo i Metohija, mada je, to smo od početka tvrdili, cilj broj jedan bio Kosovo i Metohija.
Dok se oko toga svi ne složimo ne možemo biti ni dovoljno jaki, ni sposobni da se dalje odupiremo želji da nam se Kosovo i Metohija otkinu i da faktički i pravno ostanemo bez suvereniteta i teritorijalnog integriteta nad tim delom svoje zemlje, a očigledno je da postoje političke snage u ovoj zemlji koje to ne mogu jednostavno da prevale preko jezika i da kažu - jeste, građanski rat indukovan je spolja, zapadne sile su bile te koje su htele da rasture Jugoslaviju, a onda se desilo sve ono što se moralo desiti.
Zato upozoravamo one političke snage koje čine Vladu da paze šta rade, jer kako da verujemo recimo Demokratskoj stranci Srbije da želi da čuva Srbiju, a u Vojvodini podržava one političke snage koje vode sasvim drugu politiku. Jesu li to dve političke partije i koja je prava: ova u Beogradu ili ona u Novom Sadu? Mi vas samo na to upozoravamo. Nemojte da gledate problem od danas do sutra i od teme do teme, morate sve da imate u vidu kad nešto radite.
Setimo se dokumenta za postizanje mira, poznatijeg kao plan Ahtisari-Černomirdin. Samo smo mi radikali bili protiv tog dokumenta, svi ste bili za, vi koji ste bili u parlamentu i vi koji ste tada bili vanparlamentarne stranke.
Vuk Drašković tada izjavljuje: "Ovo je divan dan za srpski narod. Naš teritorijalni integritet i suverenitet u potpunosti je očuvan. Mi sada moramo da otvaramo vrata svim izbeglicama i humanitarnim organizacijama, a potrebna nam je sva moguća pomoć da rekonstruišemo državu". Za nas radikale kaže da smo primitivno istupili protiv mira.
Tom prilikom predsednik naše stranke Vojislav Šešelj, obrazlažući posledice tog dokumenta upozorava: "Kada tamo učvrste separatističku vlast, onda idu na ostatak Srbije. Kada njihove trupe jednom dođu tamo, sledeći ultimatum će biti da prolaze slobodno kroz Srbiju, da imaju diplomatski imunitet, da dolaze odozgo sa vrha, iz Mađarske, preko cele Srbije, da usput mogu da se zaustavljaju". Podsećam, to je bilo pre pet-šest godina. Da li je bio u pravu?
Nije li Vuk Drašković potpisao taj i takav sporazum sa NATO-om? Jeste. Vidite, u masi razloga zašto vam Vojislav Šešelj ne treba ovde u zemlji jeste i taj što je mogao u lice da vam kaže kakve pogubne poteze ste spremni da učinite. Znao je i više nego što ste sami znali, jer njemu su namere Zapada bile jasne, redosled poteza brižljivo isplaniran, a poznavao vas je sve tako dobro da je znao da ste spremni i "đavolu da služite".
Zašto vas na ovo podsećam i zašto sada, kada Skupština treba da vam odredi mandat za političke razgovore? Vi se u tački 2. uzdate u UN kao garanta poštovanja međunarodnog prava i celokupnog svetskog poretka.
Pitam se da li se poštuje Dejtonski sporazum? Ne. Da li se već deset godina gazi? Da. Da li Republika Srpska nestaje? Nestaje. Da li je Republika Srpska Krajina nestala, iako je bila po zaštitom UN? Jeste. Da li se gazi Rezolucija 1244? Gazi se. Da li su se u bilo kom dokumentu predviđali nekakvi skupštinski izbori, carina na administrativnoj granici Kosova i Metohije? Nije. Da li se naša vojska i policija vratila na Kosovo? Nije. Da li su se izbegli i raseljeni vratili? Nisu.
Kako onda možemo da verujemo UN? Sa tim morate da pođete u pregovore i razgovore. Ne smete da im verujete, oni gaze i ono što su sami potpisali.
Imajući sve ovo u vidu, jasno je da posrednička uloga UN nije dobronamerna. Podsećam ponovo da zapadne sile u početku nisu dovodile u pitanje integritet SRJ, ali tendenciozno, recimo u svojim aktima Kontakt grupa, nikada ne pominju Srbiju, traže autonomiju za Kosovo i Metohiju, a ne pominju da je Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije. Naravno da je to tendenciozno, jer ako prestane da postoji SRJ, kao što i jeste, evo gospodina Labusa živog ovde, zajedno sa Solanom i Đukanovićem to potpisao, onda se to pitanje ponovo otvara, kao što je i otvoreno, bez obzira na Rezoluciju 1244.
Hoću da kažem, mnogo ste im išli na ruku od 2000. godine naovamo. Posmatrajte problem malo šire, u svetlu geostrateških interesa SAD i NATO, jer je to još jedna važna tačka kao uporište za razaranje Rusije, druga je u centralnoj Aziji, a treća je Ukrajina.
Zato, ne potpisujte ništa što bi značilo naš pristanak da n
am se otme deo teritorije, jer iako faktički i sada imamo okupaciju, toj okupaciji jednom mora doći kraj. Možda mi to nećemo doživeti, ali šta su naši životi u odnosu na milenijumsko trajanje srpske države. Dočekaće to možda naši sinovi, a ako ne, onda unuci, ali Kosovo i Metohija mora ostati u srpskim rukama.
Da ste nas slušali '90-ih godina, da smo tada bili pametni i jedinstveni, a ne možemo očigledno ni danas to da budemo nažalost, mislite da bi moglo da nam se dogodi sve ovo što nam se događa i što nam se dogodilo? Ali ne, vi ste hulili, iskompleksirano, sa osećajem inferiornosti, za šaku dolara, da se dodvorite onima koji su tačno znali šta hoće i samo vas koristili da do svog cilja dođu.
Kako drugačije objašnjavate činjenicu da do danas imamo manjinsku vladu, iako je trećina biračkog tela za neku drugu političku partiju, da ona preuzme odgovornost za državu. Nismo mi vama toliko mrski, samo vam to vaši zapadni prijatelji nisu dozvolili da sa nama radite u interesu ovog našeg naroda i ove naše jadne zemlje, a nažalost druge nemamo.
Ako nam uzmu Kosovo, ako dozvolite da se sa DS, Čankom, Kasom, ovako igrate sa Vojvodinom, biće uskoro tom Zapadu svejedno i ko će u Srbiji pobeđivati, jer Srbije faktički neće ni biti, jer jedinstvena srpska država, u kojoj će biti uključene sve srpske zemlje i glavnina srpskog naroda, bez obzira na veroispovest, mora biti smisao našeg političkog delovanja.
Srpska radikalna stranka – kao što ste čuli sa dodatnim izlaganjem šefa poslaničke grupe, zaista mislim da je apsolutno u pravu da u ovoj rezoluciji mora da stoji ta činjenica da se zabranjuje bilo kom drugom, osim onome koga u ovom trenutku ova skupština bude ovlastila, da o ovom pitanju raspravlja, a naročito Borisu Tadiću, koji može da nam nanese ogromnu štetu, radeći ovako na dva koloseka – podržaće ovu rezoluciju, iako uz sve one argumente koje smo vam pružili i upozorenja, koja smatram da ćete prihvatiti kao dobronamerna i koja ćete imati u vidu radeći po ovom važnom pitanju.

Hvala, gospodine Baraliću. Reč ima gospodin Zoran Antić.

Objavljujem pauzu do 15,00 časova.        (Posle pauze – 15,35)

Hvala, gospodine Mašiću. U popodnevnom delu prvi je gospodin Stojanović, a sada dajem pauzu do 15,00 časova. Hvala.
(Posle pauze – 15.10)

Po Poslovniku, narodni poslanik Žarko Obradović.

Gospodin Vučić, replika na izlaganje Dušana Petrovića, pa onda gospodin Stanimirović na prethodno izlaganje gospodina Vučića.