Replika, Milan Stanimirović, na prvo izlaganje gospodina Vučića.

Po, Poslovniku, reč ima narodni poslanik Tomislav Nikolić.

Gospodin Petrović, pretpostavljam replika.

Hvala lepo.
Reč ima narodni poslanik Rajko Baralić, a neka se pripremi narodni poslanik Nataša Jovanović.

Hvala vama. Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović, neka se pripremi narodni poslanik Hranislav Perić. Izvolite.

Reč ima narodni poslanik Hranislav Perić, a neka se pripremi narodni poslanik Zoran Krasić.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, a neka se pripremi narodni poslanik Dragoljub Stamenković. Izvolite.

Poštovane kolege narodni poslanici, bez namere da uvredim predlagača, s obzirom da je to jedan narodni poslanik, smatram da svi problemi koji proističu iz ovakvog Predloga poslovnika, proističu iz razloga što nam ga je predložila poslanička grupa ili predstavnik poslaničke grupe, koja ima najmanje iskustva u parlamentarnom životu. Ne sporim da je možda namera bila dobra. Jedan pojedinac sagledava parlament na ovakav način kakav je predložio, ali apelujem na sve druge poslanike i sve druge poslaničke grupe, koje su godinama u parlamentu i koje prate parlamentarni život, da razmisle o tome čemu nas vodi ovakav način rada kakav nam se predlaže.
Doduše, smatram da za javnost Srbije postoje mnogo važniji problemi kojima bi trebalo da se trenutno bavimo i koji su za građane Srbije interesantni, a ne način kako ćemo urediti naš život u parlamentu. Ali, moramo i o tome da raspravljamo, s obzirom da se smatralo da je neophodno da se sada o tome raspravlja, kada vas čeka sednica sa preko 40 tačaka dnevnog reda, koje ne znam kada ćemo završiti u toku leta.
Imajući u vidu da već imamo predlog da se spaja i po sedam, osam i 12 tačaka dnevnog reda u jedinstven pretres, to je još jedan od ataka na pravo narodnog poslanika da se izjasni o svakom predlogu zakona, a mislim da je to nešto što je apsolutno i dozvoljeno i poželjno, i jedino zbog čega mi jesmo ovde.
Bojim se da iza ovoga ne stoji nešto drugo, a to sam rekla i na Administrativnom odboru, jer je činjenica, ako posmatrate unazad pet godina, da se sve državne institucije polako urušavaju: vojska više nije ono što je nekad bila, nema čak ni takav ugled u narodu kakav je imala, što je logična posledica stanja u vojsci; Vlada i sve one afere koje su potresale onu prethodnu vladu, pa i ovu, a i one koje će tek potresati, za koje će se tek čuti, takođe nema nikakav ugled u narodu, pravosuđe nema apsolutno nikakav ugled u narodu jer za poslednjih pet godina na sudijske funkcije, pa i na funkcije predsednika sudova, dolaze ljudi bez ikakvog iskustva, po moralno-političkoj podobnosti, po kumovskim, rođačkim vezama, a nikako na te funkcije ne mogu da dođu ljudi koji su se dokazali svojim radom.
Pošto se više ne poštuje ni pravosuđe, ni vojska, ni vlada, hajde sada da upropastimo potpuno i instituciju najvišeg zakonodavnog tela, odnosno parlamenta. Mi nikad, doduše, nismo ni bili zadovoljni našim ugledom koji smo imali. Sami smo zbog toga krivi. Ni sam parlament nema dovoljno ugleda, a ni institucija narodnog poslanika takođe. Kao narodni poslanik bunim se protiv ovakvog poslovnika, jer ne želim da građani Srbije budu potpuno demotivisani da prate ono što narodni poslanici rade i da na sledećim izborima gotovo i ne izađu na izbore, jer ne žele takve narodne poslanike koji ne rade ništa.
Zašto bi neko imao motiv da izađe na izbore da bira narodnog poslanika, da on dođe u parlament samo da se evidentira, da uđe na ova vrata, za to prima solidnu platu, ima neke privilegije (ne sporim da treba možda da ih ima, da radi svoj posao kako treba), a onda da ga više niti čuje, niti vidi, niti zastupa njegove interese. Bojim se da je zaista interes, ne samo ovog predloga poslovnika, nego uopšte onih restrikcija, koje su išle od 2000. godine naovamo prema narodnom poslaniku i njegovim pravima u parlamentu, upravo to.
Dajte da što više motivišemo ljude da izađu na izbore. Šta će nama demokratija? Ako izađe 20% birača mnogo ćemo lakše njima da manipulišemo, nego ako je raspoloženje da izlazi 60 ili 70%. Protiv toga se SRS buni, zbog toga je uložila neke amandmane, rasprava je jedinstvena, nema posebne rasprave o amandmanima, tako da o njima i neću posebno da govorim.
Ali, hoću da vas podsetim da je čitav problem nastao sada u ovom sazivu zbog činjenice da ova vlada nema većinu u parlamentu, zbog toga što imamo manjinsku vladu i jednu političku partiju koja podržava vladu, a za neke predloge zakona nađe se još neka politička partija koja glumi opoziciju da podrži vladu. Potrebno je da se donese ovakav poslovnik. Da ste poštovali volju birača koja je izražena na poslednjim parlamentarnim izborima, poslanička većina bi bila i te kako jaka, opozicija slaba, i ne biste imali ovaj problem.
Dakle, problem manjinskih vlada jeste funkcionisanje parlamenta, ali on funkcioniše dok može. Kada ne može, mora da se raspusti, da se ide na nove izbore. Dakle, svi vi koji se predstavljate za vajne demokrate, prvo, posle izbora ne poštujete demokratski izraženu volju, potom gušite prava narodnih poslanika. Sećate se gospodina Maršićanina, pa onda Nataše Mićić, onog kažnjavanja poslanika.
Mi smo tada morali plastično da pokažemo i ostalim poslanicima koji nisu to razumeli, a i javnosti, šta znači kada se jedna osiona većina usudi da maltretira narodnog poslanika i da mu osporava pravo da govori. Onda to morate na najbrutalniji način da pokažete, da se tome suprotstavite i onda smo imali sve ono što smo imali, pa su nas svakojako zbog toga nazivali. Čak ni javnost u početku to nije shvatala, a možda i osuđivala, a onda su svi videli o čemu se radi i desilo se ono što se desilo.
Ta slaba opozicija, tada sa 23 poslanika, naterala je onu vladu uza zid i vlada je morala da padne. Dakle, zamislite sada sa ovim restrikcijama, kada u parlamentu ne mora da bude niko, kada možemo da šetamo po hodnicima, kada na odboru ne mora da bude bilo ko, očekujete neku sadržajnu raspravu, očekujete samosvest kod narodnog poslanika da pruži neki svoj doprinos u radu parlamenta.
Mislim da je to apsolutno pogrešno, pogrešan put kojim ste krenuli, ne sporeći da ste možda imali dobre namere, ali očigledno ne u ovom trenutku i ne sada. Ovaj parlament bi morao da živi i da radi onako kako to u svetu rade i drugi parlamenti, da poslanik bude sam po sebi institucija, da ono što on govori bilo gde i na bilo kom mestu, sve ono što on radi predstavlja njegovu ličnost, a ne da nas ponižavate do te mere da nam ostavljate slobodu šta će ko i u koje vreme da radi.
Verujem da je to problem malih poslaničkih grupa ili političkih partija koje su se šlepale uz liste većih političkih partija. One nemaju više članova nego tog poslanika kog imaju, pa moraju da ih pošalju na teren da održavaju i svoje stranačke organe, i da drže tribine i da se pojavljuju na medijima i tome sl.
To je slučaj i sa vašom političkom partijom, koja se sad našla ovde u parlamentu i koja se verovatno više nikada neće naći, a mi ćemo morati opet iduće godine, posle ovih prevremenih izbora kojih će biti sigurno, da se bavimo ovom problematikom i da donosimo neki novi poslovnik.
Apelujem na kolege poslanike da vode računa o svemu ovome što nam se predlaže od strane gospodina Markovića. Gospodin Marković gotovo sigurno iduće godine neće biti u parlamentu. Neka ovo ostane kao njegov istorijski dokument, možda mu je to i želja.
Ali, mi ćemo ponovo morati da radimo na tome i da izgrađujemo parlamentarnu demokratiju izgleda iz početka. Od 1990. godine naovamo išli smo samo prema restrikcijama, navodno iz razloga što želimo efikasan parlament, kao da radimo po učinku i ako donesemo 200 zakona – vredniji smo.
Ponekad je bolje da neki zakon i ne donesemo. Nismo mi ovde samo da štancujemo zakone. Ovde smo da ne dozvolimo Vladi, (to je zadatak opozicije) da prođe zakon za koji smatramo da nije dobar po građane Srbije. Ono što nam je zadatak, jeste da sa ovog mesta objasnimo građanima Srbije šta ih čeka ako se neki zakon donese.
Lako je ministrima, oni dođu ovde, mogu da pričaju koliko hoće, ispričaju svoju priču. Šta je pozadina te priče? Kako se to reflektuje na svakog od nas? Mi to nemamo gde da pokažemo.
Ponekad otvorim frižider, pa očekujem da mi se Dinkić ili Labus pojavi iz frižidera. Ali, narodnim poslanicima iz opozicije koji to gledaju sa druge strane, kakve su reperkusije tog zakona? Izvinite, nemamo drugih mogućnosti nego ovde za ovom govornicom da to građanima Srbije objasnimo.

Poštovane kolege, ne mogu a da ne primetim da Ustavna povelja i amandmani na Ustavnu povelju, kao najviši zakonodavni akt zajedničke države, zaslužuje da ovde bude premijer, da ne bi gospodin ministar Lončar trpeo udarce koje ne zaslužuje. On je zadužen za jedan drugi segment – za funkcionisanje lokalne samouprave. Od njega očekujemo da lokalna samouprava funkcioniše i da preduzima mere u skladu sa zakonom, kada se za to steknu uslovi, kako bismo onako loš zakon barem u posledicama ublažili.
Mogao je i gospodin Tadić da dođe ovde zajedno sa Koštunicom. Oni su taj sporazum 7. aprila potpisivali, mada mi narodni poslanici taj sporazum niti smo videli, niti nas je neko nešto pitao, pa kao neko prethodno pitanje postavljam – zar nije sve to trebalo da ide nekim obrnutim redom, da nas prvo neko kao narodne predstavnike pita vezano za ove amandmane na Ustavnu povelju, pa da onda utvrde neki termin sa Havijerom Solanom i potpišu taj sporazum.
Ovde je jedan narodni poslanik postavio pitanje i zamerio aktuelnoj Vladi zašto smo čekali šest meseci da se predlože ovakvi amandmani na Ustavnu povelju, a evo odgovorila bih mu zato što Havijer Solana očigledno nije imao vremena ranije da dođe, nije imao prazan termin.
Ono što me je posebno obradovalo u samom predlogu Vlade na ove amandmane, na Ustavnu povelju, jeste priznanje Vlade da je sadašnji mandat poslanika postojećeg saziva Skupštine Srbije i Crne Gore nelegalan. Naime, Vlada predlaže Narodnoj skupštini da predlog amandmana i predlog zakona usvoji po hitnom postupku jer bi se njihovim usvajanjem po hitnom postupku otklonila sumnja u legalnost mandata poslanika postojećeg saziva.
Dakle, ono na šta smo ukazivali od momenta kada su po važećoj Ustavnoj povelji trebalo da budu raspisani izbori, neposredni izbori za poslanike u parlamentu državne zajednice, sada nakon šest meseci vidimo priznaje i Vlada, predlažući kao neko ko je odabran, ne znam ko bi drugi mogao da predloži ove amandmane na Ustavnu povelju Narodnoj skupštini, po sistemu uzmi ili ostavi.
Tumači se da je ovo akt koji treba samo da se ratifikuje. Po mom mišljenju to nije tako. Ovo je akt koji bi trebalo prethodno da se raspravi u Narodnoj skupštini, da se čuje šta narodni poslanici o njemu misle, pa da onda oni, koji su sebe samoovlastili, potpisuju neki sporazum. Što se krivo rodi, vreme ne ispravi; tako smo počeli sa Ustavnom poveljom i tako je i danas. I ako se bude ukazala potreba da se ponovo Ustavna povelja u nekom delu menja, opet ćemo morati da zovemo Solanu, opet će morati da postoji neki novi sporazum i tako unedogled.
Neke kolege su ovde govorile o nečemu što nije na dnevnom redu, o tome da je neophodno da se omogući građanima Crne Gore da se na referendumu izjasne da li su za zajedničku državu ili ne, a svi izgleda zaboravljamo da su se oni već jednom izjasnili 1992. godine da jesu za zajedničku državu.
Upravo zbog toga što onaj savezni ustav nije omogućavao ponovo neki referendum trebalo je da se donese ovakva povelja koju danas amandmanski menjamo, dakle Ustavna povelja koja će im to pravo ponovo dati, i to zbog toga što očigledno nije završen posao na ovim prostorima, odnosno što oni koji su spolja rastakali ovu državu taj posao još nisu završili, što su mnogo uložili u Mila Đukanovića i neke demokratske snage ovde u Srbiji, da bi se stvorili uslovi, da bi se stvorio ambijent da čak i ovde u Srbiji jednog dana građani kažu - dosta nam je više ovakve države, onakve, labilne i nestabilne, već jednom da se razdružujemo.
Mi smatramo da to nije dobro. Sećate se, bili smo oštri kritičari same Ustavne povelje i menjanja statusa države, i mislim da će Koštunica ostati upisan kao jedan od državnika koji je sam sebi ukinuo funkciju i državu, ali samim tim napravio velike probleme i Crnoj Gori i Srbiji.
Ne bih da govorim o svemu što su moji prethodnici rekli i obrazložili zašto su ovakvi amandmani za nas neprihvatljivi, imajući u vidu pre svega uvažavanje nekog zakona koji je davno postao istorijski.
Prosto ne shvatam kako je to moguće u pravnom poretku, ali nije nam prvi put da takve stvari radimo, pa verovatno će to i sada tako proći.
Činjenica je, ako bismo kao političari govorili, da Crna Gora i aktuelni režim u Crnoj Gori nije hteo da donese zakon o izboru narodnih poslanika. Činjenica da ga još uvek nema i činjenica je da niko ne zna da li će ga uopšte i doneti, pa se postavlja pitanje šta će zaista da se dogodi ako takav zakon ne donesu.
Pretpostavimo činjenicu da ovaj saziv Skupštine i ova vlada istraju do isteka mandata od četiri godine. Ovaj saziv parlamenta zajedničke države ostaće u ovakvom sastavu još dve godine. Odavno je trebalo da bude zamenjen, a samim tim i neki drugi ljudi bi bili na značajnim funkcijama u toj kakvoj-takvoj labavoj državnoj zajednici.
Sigurno je da ni Davinić ne bi bio u nekom novom sazivu parlamenta ministar odbrane, niti bi Vuk Drašković bio ministar inostranih poslova, i bojim se da smo u ovakvu situaciju došli i opstajemo u takvom haotičnom stanju samo zbog toga da bi ti ljudi završili onaj prljavi posao za koji su plaćeni, za koji su dovedeni na te funkcije.
Sećate se 2000. godine, kada su nam ovde demokrate govorile da treba samo da dođe do demokratskih promena, da će demokratski izabrani predstavnici, demokratska vlada ovde u Srbiji sa demokratskom vladom Mila Đukanovića u Crnoj Gori odmah rešiti sve te nesuglasice, da ćemo živeti u bog zna kakvom jedinstvu, u miru i ljubavi, pa se to nije dogodilo.
Po meni, ovo pitanje mora da bude rešeno političkim dogovorom, ali političkim dogovorom iskrenih političkih partnera. Vidite, kao što je prethodni DOS imao Batića koji se zalagao za samostalnu Srbiju, tako i sadašnja Vlada i sadašnja većina DSS ima G17 koji otvoreno kažu da su za samostalnu Srbiju. Imamo Demokratsku stranku koja neće otvoreno da kaže da jeste za to, ali svojim potezima i ovim poslednjim svojim boravkom u Crnoj Gori i podrškom koju daju Milu Đukanoviću takođe pokazuje da je za samostalnu Srbiju i za razdvajanje.
Dakle, imamo jedno političko licemerje ljudi koji nisu dorasli da se nađu na tako odgovornim funkcijama. Onda kada se skupe Filip Vujanović, Milo Đukanović, Tadić i Koštunica, pritisnuti od strane Solane, da još dobijemo na vremenu i da Solana završi ono što je započeo, onda sve nas, a i građane Srbije samo može da boli glava.
I džaba nam priča pravnička, stručna priča o tome da su ovakvi amandmani nemogući, da nam oni nisu nikakva dalja garancija, da smo zapali još pre šest meseci u ćorsokak.
Ili da smo zapali u stvari u taj ćorsokak još onda kada je potpisan 2002. godine Beogradski sporazum i kada smo ovakvu povelju doneli, i kada smo stvorili takvu državu kakva ne postoji nigde u svetu. Bojim se da tim putem ne nastavimo, odnosno da i druga važna državna pitanja vezana za Kosovo i Metohiju opet na isti način ne rešavamo.
Jutros u vestima sam čula jednu izjavu Vuka Draškovića, koji kaže - bezuslovno ispunjavanje svih uslova radi ulaska u Evropsku uniju i bezuslovna saradnja sa Haškim tribunalom. Vuk Drašković verovatno mora da ostane na ovoj poziciji na kojoj jeste i mora ovako da govori kako govori, jer mučenik ne zna da li se nalazi na haškoj optužnici, i ako zna da se nalazi, da li će ona biti aktivirana.
To je ono zlo u kome se trenutno nalazi srpski narod, ma gde on bio, u Srbiji ili Crnoj Gori. Većina će odlučiti hoće li ovakve amandmane usvojiti. Oni ostaju pravna i politička istorija. U svakom slučaju, neki koji dolaze iza nas sudiće o tome kakve smo efekte iza ovoga imali, odnosno šta smo dobili, a šta izgubili.

Poštovane kolege narodni poslanici, želim još jednom da upozorim predsednika Skupštine na njegovu obavezu poštovanja, pre svega, Ustava. A ako ne razume činjenicu da i Poslovnik predviđa ono što Ustav predviđa, a to je da rasprava mora da počne, to je onda član 199. i 200. Poslovnika.  
U članu 199. stav 3. govori se o tome da se na raspravu o pitanju poverenja Vladi ili pojedinom članu primenjuju odredbe ovog poslovnika, a koje se odnose na krajnje načelne rasprave prilikom razmatranja predloga zakona.
Dakle, samo u tom delu se primenjuju odredbe ovog poslovnika. Sve ostalo regulisano je Ustavom. Predlog je sačinjen u skladu sa Ustavom i rasprava mora da počne.
Simptomatično je to da vi ne želite raspravu u ovom trenutku, kada se pred nama kao državi nalazi zaista rešavanje krupnih problema vezanih i za Kosovo i budućnost naše države. Kao da želite da nekako neprimetno prođe sve ono što ova vlada radi u odnosu na Hag i na haške zatočenike, u odnosu na one koji se nalaze na haškim poternicama.
A da dozvoljavate raspravu, Vojislav Koštunica bi već bio ovde sa svojim članovima Vlade. A da Vojislav Koštunica poštuje parlament i da poštuje narodnu volju, došao bi ovde da pogleda u lice narodnim poslanicima, da sačeka da oni kažu šta imaju, a onda kako narod kaže, jer mi smo narodni predstavnici ovde.
Šta biste čuli u toj raspravi? Čuli biste kakva je uloga i Vatikana, i Nemačke i SAD-a po pitanju svega što se dešavalo u proteklih 15 godina na ovim prostorima. Ko su ti koji i dalje finansiraju Hag, ko su ti koji vas teraju da na ovakav način sa njima sarađujete, jer saradnje u stvari nema.
Ne znam da li ste na sajtu Haškog tribunala mogli da vidite koje sve mogućnosti sada postoje za odvođenje, odnosno prevođenje ljudi u Haški tribunal. Imali ste ranije - dobrovoljno se predao; imali ste – uhapšen; a sada imate – i prenet. Ne znam kako je prenet, valjda kao Sreten Lukić, iz postelje, pa, onako bolestan, sa aparata prenet u Haški tribunal.
Čuli biste šta je to komandna odgovornost; a uvažavajući činjenicu da još uvek nikome ni u jednoj presudi nije dokazan lanac komandne odgovornosti; čuli biste šta je to zločinačko udruženje; a sada su se udruživali u zločinu neki koji ni politički nikada nisu mogli da se udruže.
Ako imate iole političkog talenta shvatićete da je to nemoguće. Pravite na ovaj način, zaista, banana državu koja funkcioniše samo na principu: sve što je u interesu zapada.
Tvrdite, naravno, da je Hag uslov svih uslova i da je to budućnost naše dece i, ako učinimo još ovaj ustupak, da će naša deca bolje živeti. A neće živeti bolje ni naša deca, ni unuci, ni praunuci, jer na ovaj način samo pokušavate, i idete u prilog onima koje treba da amnestirate, i od NATO bombardovanja, da amnestirate i one u državi, koji su odustali od tužbe za ratnu odštetu. Ne zaboravite da imamo tužbu Bosne i Hercegovine, ne zaboravite da imamo tužbu Hrvatske za ratnu odštetu. Ako je to za vas mali problem, generacije koje dolaze imaće ogroman problem, a upravo zbog toga potenciramo pitanje Haga, kao glavnog razloga za izglasavanje nepoverenja ovoj vladi.
Podsećam vas, gospodine predsedniče, da vi snosite odgovornost ako ne poštujete Ustav i Poslovnik. Poslovnik vam omogućava, odnosno on je potpuno u skladu sa Ustavom, i rasprava o ovome mora da počne. Hvala vam.

Poštovane kolege poslanici, član 19. reguliše pitanje poverenja Vladi kada Vlada predlaže Narodnoj skupštini da joj se izglasa poverenje.
Podneli smo amandman na ovaj član, pre svega na stav 1, koji po našem mišljenju treba da glasi: ″Vlada može u Narodnoj skupštini postaviti pitanje svog poverenja pismenim zahtevom kojim traži raspravu i glasanje o poverenju″, pre svega da bismo precizirali način kako se pitanje poverenja postavlja u Narodnoj skupštini, a mnogo više zbog toga da izbegnemo eventualno takvo tumačenje zakona o Vladi da rasprave i nema u parlamentu. Dakle, rasprava mora da teče i stav 1. bi morao da se menja u smislu našeg amandmana.
Nismo intervenisali na stav 2, gde ste, pretpostavljam grubom omaškom, a i nama je promaklo u pisanju amandmana, predložili da od podnošenja predloga do glasanja o poverenju ne može proći manje od pet ni više od 20 dana. Pretpostavljam da niste mislili na glasanje, nego na stavljanje na dnevni red. A, ako ste mislili na glasanje, onda ograničavate parlament koliko dana on može da raspravlja o poverenju Vladi. Dakle, ako imamo raspravu, ona može da traje neograničeno, odnosno niko ne može da predvidi koliko dugo ona može da traje.
Ovo je gruba omaška, koja ne može da se posle podvede pod neku pravno-tehničku redakciju, a ako je namera bila upravo ovakva kako u Predlogu zakona stoji, apsolutno smo protiv toga, jer se na ovaj način grubo mešate u rad parlamenta, a to onda ne podrazumeva da se zalažemo za to da imamo princip potpuno odvojene vlasti, zakonodavne, izvršne i sudske. Kako ćemo raditi u parlamentu, to uređujemo našim poslovnikom, imajući naravno u vidu i zakon i Ustav, a nikako da nam Vlada to nameće.
Stav 4, koji predviđa da Vlada kojoj nije izglasano poverenje može podneti ostavku, apsolutno je neprihvatljiv. Pretpostavljam da nikada ne možemo da imamo do te mere nemoralnu vladu, koja bi došla u situaciju da joj se ne izglasa poverenje, a onda da nastavi svoj mandat. Ali, kakva smo iskustva imali do sada, može da se pretpostavi i da dođemo u takvu situaciju i upravo zbog toga smo amandmanom tražili da se stav 4. promeni, u smislu da je odluka o razrešenju Vlade doneta ako većina od ukupnog broja narodnih poslanika ne glasa za poverenje Vladi. Dakle, po automatizmu Vladi prestaje mandat, odnosno ona je razrešena.
Smatramo da ovaj amandman ima za cilj da uvede automatizam ukoliko Vlada ne dobije većinu glasova od ukupnog broja narodnih poslanika prilikom glasanja o poverenju Vladi, ako je inicirano na njen zahtev. Potpuno bi bila normalna situacija da Vlada koja ne može da obezbedi 126 narodnih poslanika koji bi glasali o njenom poverenju podnese ostavku, odnosno da to ne zavisi od njene volje.
Donošenje ovakvog zakona o Vladi, pogotovo kada su u pitanju članovi 18, 19, 20, 21, dakle, sve ovo što se tiče poverenja i ostavke predsednika Vlade i poverenja Vladi, ostavke ministra i prestanka mandata ministra, iziskuje posle intervenciju i u našem poslovniku, što nije nešto što je neprihvatljivo, možemo da se usaglašavamo u okviru toga, ali, sve u svemu, predstavlja zaista grubo mešanje....
Molila bih predsedavajućeg da malo obezbedi uslove u parlamentu, jer, verujte, kažu i građani koji prate rad ove sednice da više čuju graju u parlamentu, nego što čuju govornika.
(Predsednik: Molim vas, u pravu je gospođa Gordana Pop-Lazić. Iscurelo je pet minuta, obezbeđujemo uslove i molim vas da završite izlaganje.)
Molim vas za malo strpljenja. Dakle, volela bih samo da čujem odgovor ministra kada bude bio tu, pretpostavljam da ćete mu preneti, da nije bila namera da stav 2. ovako glasi i da nije bila namera Vlade da zakonom reguliše rad Narodne skupštine i da bude barem toliko moralna da shvati da, ukoliko se neko usudio, a do sada nismo imali takve situacije, da Vlada izađe pred parlament i traži u nekoj situaciji da joj se izglasa poverenje (povod za to može da bude teška politička situacija ili stav Vlade o nekom važnom političkom i državnom pitanju) da samim tim što nije dobila poverenje parlamenta podnese i ostavku.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi smo vas u načelnoj raspravi upozoravali da pojedina rešenja Predloga zakona nisu u skladu sa Ustavom, pa tako i ova koja se tiču sastava, mandata i uređenja Vlade, predsednika Vlade, potpredsednika Vlade, ministara i tome slično. Celo ovo poglavlje II, koje se tiče sastava, mandata i uređenja Vlade. Evo, zbog čega.
Posle svakih izbora konstituiše se nova skupština, neko dobije mandata da formira Vladu, dođe u ovu skupštinu, iznese svoj ekspoze, svoj program, predloži ministre, većina od ukupnog broja poslanika izglasa takvu vladu, a pretpostavka je da su svi ti ministri koji su se prihvatili portfelja za takvu politiku i takav program kakav je predsednik Vlade izložio u svom ekspozeu. Trebalo bi tako da bude u nekim korektnim političkim odnosima, pogotovu kada su koalicione vlade u pitanju.
Mi doduše imamo iskustva, zaista različita, u ovoj našoj mladoj demokratiji, pogotovo od 2000. godine, kada moraju da se namiruju raznorazni računi. Ona prethodna vlada koja je imala 17 krakova, pa i ova koja je nešto manje brojna što se tiče koalicionih partnera, ali tvrđih koalicionih partnera koji nisu spremni ni na kakva popuštanja, pa se malo pobeglo od Ustava i da umesto ojačate kako ste želeli funkciju predsednika Vlade, vi slabite funkciju predsednika Vlade.
Prvo, celokupna Vlada i sam predsednik Vlade odgovoran je samo Skupštini. Ne može on da bude odgovoran ministrima, ne može njega da preslišava Dinkić. On je taj koji treba da preslišava Dinkića, pa kaže - aman čoveče, kada smo formirali Vladu u svom ekspozeu sam rekao - vodićemo takvu i takvu monetarnu ili finansijsku politiku. Ti to ne poštuješ, ti si spreman za razrešenje, ili izvrši pritisak, pa kaže - podnesi ostavku, pa onaj podnese ostavku.
A zamislite situaciju, verujem da se to dešava, nažalost, da Dinkić dođe kod Koštunice, pa mu kaže - nisi smeo da mi kažeš da tako nešto uopšte uradim, to nije u skladu sa programom G17 plus ili MMF-a, ili Svetske banke, ili šta znam.
Ako neki eksperti još trebaju predsedniku Vlade, ako mu treba neko savetodavno telo, on zna gde to može da pronađe. Ali, ministri moraju da budu pod kapom predsednika Vlade i mora da se zna svugde ko je gazda. Pošto mi to ne možemo u praksi da ostvarimo, mi smo sada tu napisali nešto što ne znači ništa, pa predsednik Vlade vodi i usmerava Vladu, iako u članu 90. u tački 1. Ustava lepo stoji da Vlada vodi politiku Republike Srbije, izvršava zakone i druge propise i opšte akte Narodne skupštine
Šta se dešava kada parlament donese neku odluku, obavezuje Vladu da takvu politiku u toj oblasti vodi. Predsednik Vlade je dužan da takvu politiku obezbedi u parlamentu, ali ministri neće da slušaju i onda jedan u klin, drugi u ploču, i ništa se ne preduzima. Džaba sve ovo što piše, ako nema autoriteta kod predsednika vlade, koji može sa onim ministrima koji jednostavno neće da slušaju ili neće da rade onako kako ih je parlament obavezao, pre svega sa njima, da raščisti.
Ne može se na silu držati nijedna vlada, niti treba na silu da se drži, niti je strašno da vlada padne. Padne jedna vlada, formira se druga, život ide dalje, unapređujemo neke odnose u društvu. To je nešto što je apsolutno prihvatljivo.
Međutim, kod nas je situacija da kada se neko domogne nakon nekih izbora na bilo koji način, kojom trgovinom, pritiscima odavde, uglavnom sa strane, preko bare, formira vladu, njemu je životni cilj da izgura te četiri godine, makar sve propalo u državi. Sve dok bude tako, mi ćemo stagnirati ili ćemo ići unazad.
Svi ti ljudi bi trebalo da imaju najvišu svest, zaista da poštuju te osnovne demokratske principe i da žele pre svega dobro svojoj državi, pa bi morali da znaju da priznaju samima sebi i da kažu: došao sam dovde, šta sam uradio, uradio sam, ovo smatram da sam dobro uradio, sada sam nemoćan, ne mogu više i neka to radi neko drugi. Mi to izgleda nećemo još dugo vremena doživeti. Zbog toga je po nama ovaj 3. stav ovog člana, gde član vlade može da zahteva da vlada odluči kao kolegijalni organ da li je predsednik vlade prekoračio svoja ovlašćenja, a to može da uradi samo parlament po Ustavu, apsolutno neprihvatljiv, samo između ostalog iz ovog razloga što je to neustavno. Hvala lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, imamo pred sobom dva, kako bismo ih nazvali, statusna zakona.
Ministar nam je obećao još neke zakone, zakon o platama državnih činovnika ili državnih službenika, još jedan zakon vezan za statusna pitanja državnih službenika, ali nam nije obećao zakon o glavnom gradu koji nam je najneophodniji, imajući u vidu da u Beogradu ipak živi dva miliona ljudi, da imamo 17 gradskih opština, koje su potpuno nemoćne da se staraju o problemima svojih građana, a vezano za efikasnost same državne uprave koju potencirate kroz ovaj zakon kao jedan od razloga za donošenje ovog zakona.
Ako bismo hteli efikasnu državnu upravu, onda bismo morali status glavnog grada konačno da uredimo. Ono čega se plašim to je, dakle, da u ovom zakonu ima nekih nagoveštaja da neko nešto mora, treba, ali bez odgovarajućih sankcija, a tako isto i u Zakonu o lokalnoj samoupravi imamo da mora da se donese o glavnom gradu u određenom roku pa ga niko nije doneo i opet ne trpi nikakvu sankciju, osim građana Beograda, koji su dužni i obavezni da trpe neefikasnost gradskih opština.
A ruke su im potpuno vezane, imajući u vidu da je i nož i pogača u glavnom gradu, koji ne mora i neće, ali jednostavno ne može da bude efikasan, imajući u vidu i veličinu teritorije i broj gradskih opština, pa se najčešće i ne ljutimo, samo smo razočarani što iz jednog centra ne može da se rukovodi ovolikim gradom.
Zato vas mi pre svega molimo, ako se zalažete za efikasnost državne uprave, da što pre izađete pred ovaj parlament sa zakonom o glavnom gradu, pa da onda i na delu pokažemo da smo za to da državna uprava bude što efikasnija.
Ono što su i moje kolege pre mene kao primedbu dale, a što ću donekle da ponovim, izbegavajući da se umnogome ponavljam, a ponoviću se samo u onom delu gde smatram da treba da obratite pažnju na naše amandmane, oba ova zakona zaslužuju da budu zakoni koji će trajati duži niz godina, jer nam je već postala praksa da svaka vlada izlazi po dva ili tri puta u toku svog mandata sa ovakvim zakonima ili izmenama i dopunama ovih zakona, što ne može da doprinese nekom kvalitetu.
Razumem da je Vlada zainteresovana za zakon o Vladi, kao što je Narodna skupština bila zainteresovana za zakon o Narodnoj skupštini, ali nije bilo konsenzusa oko toga. Vladi je verovatno lakše da do tog konsenzusa dođe. Jasno je da ta pitanja moraju da budu na adekvatan način uređena, jer državne institucije, kao što je Narodna skupština, pre svega, pa onda i Vlada i ostale, moraju da imaju zaokruženo normativno uređenje, jer ako ne poštujemo te državne institucije, onda ne poštujemo ni sopstvenu državu.
Mi smo ovde izrazili u više navrata sumnju da se prejudiciraju određena rešenja nekog budućeg ustava, koji je očigledno na dugačkom štapu i evo već pet godina ne možemo da dođemo do nekog konsenzusa, nema spremnosti kod pojedinih političkih faktora da se taj posao završi, pa ste verovatno iz tog razloga i u ovom zakonu prevazišli okvir postojećeg Ustava, pre svega mislim na član 71. i član 94, predlažući neka rešenja koja su možda nešto van onoga što Ustav sada propisuje.
Ali, ukoliko se zakon donese u ovakvom obliku kako ste vi to predložili, bez nekih izmena, možda će ovaj neefikasni Ustavni sud to uzeti u razmatranje, a možda i neće. U svakom slučaju, ostaće trag da je neko možda zatražio da se on izjasni po pitanju nekih odredbi.
Takođe je činjenica da smo išli obrnutim putem, ne samo predlažući ove zakone pre nego što smo ustavnu materiju rešili, išli ste prema ovoj skupštini sa Predlogom zakona o ministarstvima, koji takođe predstavlja u određenom delu smetnju za pojedina rešenja iz oba ova zakona. Zašto je to tako, ne mogu da procenjujem, vi verovatno bolje znate.
Kada je Zakon o ministarstvima u pitanju, mi iz SRS se baš i nismo upinjali mnogo da vam dokazujemo da nešto treba ovako ili onako. Smatramo da svaka Vlada ima pravo da uredi i broj ministarstava i delokrug njihovog rada onako kako ona misli da će to najbolje funkcionisati, i to treba ostaviti svakoj vladi.
Kada je u pitanju zakon o Vladi, tu je trebalo tražiti najširi konsenzus i zaista uzeti u obzir sve ono što narodni poslanici predlažu da se eventualno izmeni amandmanski, kako bismo imali jedan zakon o Vladi koji bi važio u narednom periodu duži niz godina.
Mi smo svesni činjenice da je neefikasnost državne uprave u izvesnom smislu i posledica negativne selekcije zahvaljujući niskim platama u državnoj upravi, ali to je problem sa kojim i sama Vlada mora da se suoči imajući u vidu broj državnih činovnika.
Ako je tačan taj broj, koji se iznosio ovde danas za skupštinskom govornicom, da je blizu 300.000, imajući u vidu i one činovnike koji rade u Vladi, lokalnoj samoupravi, posebnim organizacijama i javnim preduzećima, a da su svi oni uglavnom na budžetu i da su službenici koji opterećuju svakog poreskog obveznika, a imajući u vidu da imamo milion nezaposlenih, milion penzionera i navodno nekih milion koji rade, i od tih milion ako je 300.000 na budžetu onda mi imamo zaista trulu državu, što bi se reklo.
Tu je sad ono što je veoma nepopularno, a što se nagoveštava, smanjenje broja činovnika. Treba da budemo svesni toga da ne možemo da gomilamo samo činovnički aparat dok nam privreda potpuno stoji ili nema mogućnosti za preuzimanje viškova iz drugih privrednih grana i iz državne uprave.
Vi kažete ovde da se zalažete za potpunu depolitizaciju državnih činovnika. Verujte, volela bih da dođemo u takvu situaciju da se to postigne, ali to je gotovo nemoguće u današnjim uslovima, kada se politikom bavi svaki čovek i u radno vreme i u slobodno vreme, kada su svi opterećeni politikom.
Imate situaciju da ste recimo negde, kao i vi pretpostavljam, zatekli neadekvatnu službu, nemate odgovarajuću struku, nemate stručnjake na koje možete da se oslonite, imate potrebu da zaposlite neke nove u potpuno drugačijoj strukturi, imate višak radne snage i ako bilo koga budete želeli da otpustite svi će da kažu da je politički revanšizam.
Može taj neko da vam podmeće klipove i da ne želi da budete efikasni, da vam po mesec dana drži predmet u fioci, da strankama govori sve najnegativnije o državnom funkcioneru, a vi ste odgovorni za svakog službenika i za sve ono što izađe iz vašeg ministarstva, kao i mi u lokalnoj samoupravi, kao i moje kolege koje su u situaciji da rade neke nove pravilnike o sistematizaciji, a onda taj isti državni službenik kaže recimo stranci - obrati se predsedniku te stranke, ako nisi zadovoljan šta ti mogu. Dakle, treba naći mehanizme kako da naterate državnog službenika da bude profesionalan, odnosno kako lečiti, kako sankcionisati tu neprofesionalnost.
To pretpostavljam da ćete možda u nekim drugim predlozima zakona rešavati, ali ovaj zakon o državnoj upravi je to morao da ima u vidu, jer su prezaštićeni službenici u tom smislu da ionako inertnu i neefikasnu državnu upravu morate da trpite, a da nemate nijedan mehanizam da tu nešto možete da promenite.
Nije dovoljno ovo što ste predložili u ovom zakonu o državnoj upravi, sa obrazloženjem da želite na ovaj način efikasnu državnu upravu. Na ovaj način je ne možemo dobiti, sve dok ne budemo našli instrumente da svako odgovara za svoje postupke i da njegov rad bude merljiv, nagrađen, a isto tako i kažnjen svako ko ne radi. Da onaj ko je došao na neku političku funkciju, a koji vuče odgovornost za sve što se radi, može da odgovara za taj posao.
Pored ovih terminoloških grešaka na koje smo vam ukazali, a za koje smatram da nećete imati primedbi i da ćete ih lako usvojiti kroz formu usvajanja amandmana, imate jedan veliki propust kod člana 14. u Predlogu zakona o državnoj upravi, gde potpuno zaboravljate inspekcijski nadzor kao nešto što organi uprave vrše. U članu 14. o tome ne govorite, mada u članu 18. kažete da se inspekcijski nadzor uređuje posebnim zakonom, ali to ne znači da on ne potpada pod poslove državne uprave.
Zatim, unosite nove termine protiv kojih u principu nemamo ništa, možete da zovete zamenika ministra kako god hoćete, neka on bude državni sekretar. Jeste novi naziv, ali državni funkcioner koga postavlja i razrešava Vlada na predlog ministra i kome dužnost prestaje sa prestankom dužnosti ministra, koji pomaže ministru u svim tim ovlašćenjima koje i sam ima, mora naravno na adekvatan način da bude tretiran u ovom zakonu, gotovo istovetno kao i ministar.
Što se tiče pomoćnika ministara i svih ostala funkcionera, za njih predlažete, ali to ne samo u ovom zakonu, mi smo to primetili kroz ove zakone, da im mandat traje pet godina i prosto ne shvatamo zašto je to tako ako se zna da mandat jedne vlade traje četiri godine. Šta se dešava nakon isteka tog mandata ministra, a ostaje mandat od pet godina pomoćniku ministra, koji navodno nije politička figura, ali on to uvek jeste, i tu onda može da dođe do izvesnih problema u funkcionisanju samog organa državne uprave, pre svega ministarstva.
Za ministarstvo, bilo koje, činjenica da nema sekretara je prosto neprihvatljiva imajući u vidu delokrug rada sekretara i onda nam nije jasno zašto u članu 26. predviđate da ministarstvo može da ima sekretara, umesto da stoji jasno i glasno da ministarstvo mora da ima sekretara, jer ne znam ko bi ove poslove koje on treba da obavlja obavljao umesto njega. Koji se ministar ne bi odlučio da ima sekretara?
Što se tiče posebnih savetnika ministara i saveta ministara, znam da to postoji u mnogim evropskim državama. Po nama, obzirom da je savet ministara van organa uprave i da ima savetodavnu ulogu, mi smo mišljenja da ministar može da se savetuje sa kim god hoće van ministarstva, u ministarstvu samo sa funkcionerima i državnim službenicima.
I ukoliko postoji mesto u ovom zakonu, to je verovatno posledica i potreba da ustanovite ovde kao nove organe, ako tako uopšte mogu da se nazovu, zbog onoga što sam prethodno rekla, da su nam ministarstva poprilično šuplja, neka izvinu kolege koje rade u ministarstvima, zbog te negativne kadrovske politike koja se vodila godinama i zbog odlivanja svih kadrova koji nešto vrede, pa je onda ministar, hteo ne hteo, nema druge mehanizme, prinuđen da uzme savetnike i stručnjake koji su spremni da dođu da mu pomognu, iz puke potrebe da funkcioniše, ako nema pored sebe saradnike koji mogu da ga podržavaju.
Ali, to je ipak nešto što mora da se rešava na drugačiji i sveobuhvatniji način. Možda će se rešiti nekim novim zakonom o platama, ali dok nam privreda ne ojača, dok nemamo jaku privredu i ne povećamo broj zaposlenih, onih koji stvaraju dohodak, nećemo imati niti stručnu, niti efikasnu administraciju, to je sigurno.
Još samo jedna primedba na ovaj zakon, obrazovanje upravnih okruga i drugih područnih jedinica koje se predviđa članom 40. Ima se utisak da upravne okruge nećete formirati ukoliko ovaj zakon bude ovako usvojen po teritorijalnom principu, odnosno onako kako je to predviđeno Zakonom o teritorijalnoj organizaciji, da ćete tu tražiti neka nova udruživanja lokalne samouprave, kako bi funkcionisao taj prelazni državni organ između ministarstva i lokalne samouprave.
Sada je opet pitanje glavnog grada, koji se tretira kao okrug po Zakonu o teritorijalnoj organizaciji, a za koji nisam siguran da imamo mehanizam da ga nateramo da i on uspostavi, i da li ćete uopšte uspostaviti, upravni okrug za grad Beograd, kako bi on bio efikasniji, imajući u vidu ko sve treba da čini savet upravnog okruga.
Takođe, smatram da imate propust u članu 44, gde ne predviđate obavezu da se akt o sistematizaciji radnih mesta u ministarstvu oglasi u "Službenom glasniku", jer to svi drugi niži državni organi, dakle i na lokalnom nivou, moraju da učine, pa ne vidimo zašto to ne bi bilo dostupno javnosti na ovaj način kada se radi o ministarstvima.
Veoma je diskutabilan član 47. stav 2, gde predviđate da se "nadzorom nad zakonitosti rada ispituje sprovođenje zakona i drugih opštih akata, a nadzorom nad svrsishodnosti rada – delotvornost i ekonomičnost rada i svrsishodnost organizacije poslova."
Pravo da vam kažem, dosta je konfuzan čitav stav, a i dovodi do nekog zaključka da tu ima mesta i voluntarizmu, i nekom ličnom utisku i subjektivizmu, nema tu nekih merljivih elemenata, koji mogu da nam pokažu kako će to neko i ko je taj koji će da utvrdi svrsishodnost ili delotvornost. Tako da treba da uzmete u obzir ovaj amandman koji je dat na član 47.
Što se tiče zakona o vladi, u članu 5. stav 2. predviđa se da vlada može ovlastiti svog člana da raspolaže delom imovine Republike Srbije. To je za nas neprihvatljivo, ne samo zbog toga što imamo u vidu ko sve može da dođe u priliku da bude ministar, do sada smo imali svakojake, raznorazne, koji se odriču sami sebe i politike partije koja ih je tu dovela. To mora da ostane ekskluzivno pravo vlade kao kolektivnog organa. Da vlada ovlasti nekog svog člana, ko zna zbog čega, pod kojim pritiskom i ucenama, da može da raspolaže imovinom države Srbije, to je apsolutno neprihvatljivo.
Uzela sam dosta vremena svojim kolegama, imaćemo popriličan broj amandmana na sve ovo što sam htela da kažem, na Predlog zakona o vladi, pa ćete moći da čujete primedbe i nadam se da ćete imati sluha za sve njih. Hvala lepo.

Hvala, gospodine Baraliću. Da li se još neko od ovlašćenih predstavnika ili predsednika poslaničkih grupa javlja za reč? (Da.)
Reč ima Aleksandar Radosavljević, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe DS. Izvolite.

Za reč se javila Branka Bošnjak, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe G17 plus.