Replika, gospodin Vučić.

Dame i gospodo narodni poslanici, koliko da se zna, ovo je 113. vlada u novijoj istoriji srpske državnosti, pa se bojim da onaj broj 13 baš i nije slučajan.
Mi smo saslušali ekspoze budućeg premijera. On ga je započeo jednim pitanjem, a pitanje glasi - šta Srbija od nas traži. Bojim se da odgovor nismo dobili ili da budući premijer ne zna šta je to što Srbija zaista očekuje od svoje vlade.
Ako pođemo od toga u kakvoj se situaciji trenutno država nalazi - da je suočena sa velikim ekonomskim, a samim tim i rastućim socijalnim problemima, da imamo veliki broj nezaposlenih, da imamo opalu produktivnost, da uposlenost stalno opada, da je veliki broj mladih koji odlaze u inostranstvo, imamo deficit trgovinskog i platnog bilansa, a zaduženost raste, životni standard je katastrofalan, gotovo nepodnošljiv - tada dolazimo do odgovora da nam je potrebna strategija razvoja.
Mi nismo videli iz vašeg ekspozea da vi imate viziju strategije razvoja naše zemlje. Jasno je da je opredeljenost naše države i svih političkih faktora, a i mi, srpski radikali, to smo iznosili u predizbornoj kampanji, za ulazak u Evropsku uniju. Nemamo ništa protiv, naravno, ali da bismo ušli u Evropsku uniju, mi moramo da imamo određeni nivo ekonomskog i tehnološkog razvoja. Ovako siromašni, mi ne trebamo Evropskoj uniji. Zato samo poboljšanjem ekonomskog položaja države mi možemo da plediramo da u neko skorije vreme, a kada kažem skorije, to sigurno nije manje od 10 godina, postanemo članica Evropske unije.
Dakle, šta bi morali da budu ciljevi društvenog razvoja da bismo državu oporavili, da bismo postali, eto, i na taj način deo Evrope. Pre svega, to su neke opšte vrednosti, a to je socijalna pravda, socijalna sigurnost, solidarnost, a onda da postignemo neke ekonomske, političke, kulturne ciljeve. Koji bi to ekonomski ciljevi bili? Pre svega, privredni rast, porast životnog standarda, pravična raspodela proizvoda, puna zaposlenost i tome slično.
Politički ciljevi, pre svega državna suverenost, razvoj demokratskih institucija, vladavina prava, podela vlasti, sloboda medija. Kulturni ciljevi, pre svega, maksimalno moguća podrška obrazovanju, naučnom i kulturnom stvaralaštvu, negovanje nacionalne tradicije, ograničenje "odliva mozgova" odgovarajućim materijalnim i kulturnim stimulansima.
Mi u ovim uslovima moramo da idemo ka tome da postignemo optimalni rezultat, imajući u vidu, naravno, sve otežavajuće okolnosti. Vi ste se plašili da kažete da mi imamo neka spoljna ograničenja. Ne treba toga da se plašimo. Mi ako lociramo problem, onda znamo i kako ćemo da ga rešimo. Dakle, postoje neka spoljna ograničenja, ali niko sada ne očekuje da mi mižemo da postignemo neke fascinantne rezultate, a optimalno moguće, sigurno, možemo da postignemo, ako znamo šta hoćemo.
Postavlja se pitanje i ko treba da pravi tu strategiju razvoja. Naravno, to bi trebalo da pravi većina i oni organi koje većina izabere, a postavlja se kod nas pitanje, ko čini tu većinu. Ko čini većinu, to su rekli građani na izborima i to su srpski radikali. Sama činjenica da srpski radikali ne mogu da kroje strategiju razvoja, kao i politiku države, dovodi do toga da zaključimo da ova vlada, ako ni zbog čega drugog, a onda iz tog razloga nema perspektivu.
Cilj strategije razvoja morao bi da bude da ljudima, pre svega, obezbedimo egzistenciju, da mogu da rade i žive od svog rada, a nismo videli kako ćete u tome uspeti. U svakom slučaju, po mom mišljenju, ko ne odredi svoje ciljeve, jasne ciljeve, on nikako do njih ne može ni da stigne.
Kada govorimo o istoriji srpske državnosti, gospodine Koštunica, tri puta smo u poslednjih 100 godina stvarali novu državu i isto toliko puta menjali njeno ime. Jedina smo zemlja u Evropi koja se uslovljava gubitkom velikog dela svoje teritorije radi ulaska u Evropsku uniju.
Imamo još jedan balast, a to je oročenost državne zajednice. I za jedno i za drugo vi snosite deo krivice i ne zaboravite, vi ne ulazite prvi put u vlast, mi vas znamo i kao šefa političke partije koja je bila u vlasti 2000. godine, i kao predsednika SRJ, koja više ne postoji, a bojim se da ćete biti i premijer države koja će izaći iz državne zajednice Srbija i Crna Gora, jer je očigledno da ona nema perspektivu.
Htela sam nešto samo da kažem vezano za politiku štapa i šargarepe i otvorene liste zahteva koje posle političkih promena od 2000. godine Evropa i svet imaju prema nama, bez obzira što je navodno došlo do političkih promena.
Razlog za to jeste poslušnička politika koju Srbija vodi. Vi se niste osvrnuli ni u jednom trenutku na spoljnu politiku, računajući verovatno da Republička vlada nema nadležnosti u tom delu, ali to baš i nije tako. Crna Gora vodi samostalnu spoljnu politiku, pa bi i mi morali da se ovrnemo na to i da shvatimo gde nam je mesto.
Dakle, odrekli smo se pregovaranja i od najstarije države na Balkanu mi smo postali "banana" država, koja je praktično i ustav, tu mislim pre svega na Povelju državne zajednice, i ime dobila od stranih mentora.
Da bi naša zemlja postala respektabilna strana, čije se mišljenje sluša u svetu, da bi smo dobili ravnopravan status sa drugim državama, mi moramo pre svega da i u političkoj praksi krenemo određenim pravcima.
Sasvim dobronamerno, reći ću vam u sedam tačaka šta bi to trebalo da bude i na taj način hoću da vam pokažem da nam je stalo da vodite računa o tim pravcima, jer je to u interesu naše države i našeg naroda i uopšte smatram ovu raspravu vezano za vaš ekspoze kao dobronamernu i upozorenje na vreme da se od vas nešto očekuje, a vi ćete naravno odgovarati ukoliko očekivanja ne ispunite, pre svega na nekim sledećim izborima.
Dakle, sasvim kratko.
Prvo, treba odlučno zahtevati da budemo tretirani kao i druge zemlje istočne Evrope, a to znači da će ubuduće biti napuštena ta politika štapa i šargarepe i lista uslovljavanja. Vi ste već formiranjem ove i ovakve vlade pokazali da ovo ne možete da ispunite.
Drugo, da je naš ulazak u sve evropske integracije moguć jedino u AVNOJ-evskim granicama Srbije i Crne Gore, što nam garantuje i odluka Bedinterove arbitražne komisije, na bazi kojih je Savezna Republika Jugoslavija ponovno primeljena u Ujedinjne nacije.
Treće, da novi ustav Srbije obaveže svaku zvaničnu vlast da se ni pod kakvim uslovima ne može odricati od suvereniteta Srbije nad Kosovom i Metohijom.
Četvrto, da radi ulaska u EU i partnerstvo za mir prvo sačekamo njihov poziv, pa da na osnovu njega uđemo u ravnopravne razgovore, a ne da ih vučemo za rukav i unapred prihvatamo podređeni pregovarački položaj.
Peto, obnoviti bilateralne veze sa zemljama van evro-atlanskog kruga, kako bismo nekako uravnotežili naš spoljnopolitički položaj. Da ohrabrimo kompanije Rusije i Kine da ulažu i učestvuju na aukcijama naših preduzeća u zemlji, kako ne bi sav naš kapital došao u ruke Zapada i na taj način nas doveo u jedan podređen položaj.
Šesto, da vodimo odlučniju politiku kad su u pitanju procesi pred stalnim Međunarodnim sudom u Hagu koji se vode po tužbama BiH i Hrvatske protiv naše zemlje i po našoj tužbi protiv zemalja NATO-a. To uopšte niste spomenuli u vašem ekspozeu.
Sedmo, ne dovodi se uopšte u pitanje da li treba izgrađivati neke nove odnose poverenja i sa SAD i sa trans-atlanskim organizacijama, već sa kakvom vladom to treba činiti: sa vazalnom ili autentično nacionalnom. Po mom mišljenju autentične nacionalne vlade nema bez vlade koja je sačinjena od SRS-a.

Reč ima narodni poslanik Goran Svilanović, a ako nije tu, onda narodni poslanik Gordana Čomić, a neka se pripremi narodni poslanik Aleksandar Čotrić.

Hvala.

Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja načelnog pretresa pitam da li žele reč predstavnici, predsednici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 89. Poslovnika?

Gospodine Pajtiću, izvolite, kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe Demokratske stranke.

Da li još neko traži reč? (Da.)

Reč ima gospodin Dačić.

Gospodine Dačiću, samo trenutak, jedno obaveštenje imam, izvinjavam se što vas prekidam u toku govora. Pozivaju se članovi Odbora za Kosovo i Metohiju da dođu odmah u salu na prvom spratu, mislim da je delegacija sa Kosova i Metohije.

Gospodin Pajtić, pravo na repliku.

Pravo na repliku, gospođa Stojačić.

Po Poslovniku, gospodin Šormaz.

Gospodine Šormaz, dozvolite da vam dam objašnjenje. Meni je veoma teško da primenjujem taj vaš nedemokratski poslovnik, pa ću ostaviti da vas dvojica to raspravite među sobom.

Izvolite, gospodine Pajtiću - replika.

Gospodin Šormaz traži da se Administrativni odbor izjasni o povredi Poslovnika, člana 100.

Pravo na repliku, gospodin Ristivojević.

Pošto se više niko ne javlja za reč, završili smo krug replika, zaključujem načelni pretres i određujem pauzu do 15 časova.

(Posle pauze.)

Poštovani kolega, pošto ste me imenom i prezimenom prozvali, u svoje ime da kažem, a znam da tako misle i moje kolege poslanici iz SRS.
Mi imamo veoma pozitivan stav prema svim građanima Srbije, bez obzira koje su nacionalne pripadnosti, bez obzira koje su veroispovesti i naročito poštujemo našu braću Muslimane, odnosno Srbe muslimanske veroispovesti, ali zaista ne znam šta znači – Bošnjak. A vi možete da se nazovete kako hoćete, istorijske činjenice govore da ste vi Srbi muslimanske veroispovesti i kao takvog vas, kao svog brata, posmatram i, verujte mi, nema razloga da se uopšte vređate.

Poštovani kolega, izašli ste na repliku gospodinu Mirčiću, ja sam Gordana Pop-Lazić. Mene su naučili da gajim pozitivna osećanja prema svim ljudima i da ljude delim samo na dobre i loše. Apriori polazim od toga da ste i vi lično, gospodine Džudževiću, dobar čovek i gajim pozitivna osećanja prema vama. Dakle, ako je to tako, očekujem da ćete mi tako i uzvratiti. Ništa loše o vama nisam rekla, niti imam problem sa Ustavom, niti imam problem sa vama. Vi imate problem sa identitetom i sa emocijama.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime predlagača SRS, kao ovlašćeni predstavnik pokušaću da na kraju rasprave o ovom našem predlogu sublimišem čitavu raspravu.
Očigledno je da je raspoloženje u parlamentu takvo da će ovaj predlog zakona koji je predložila SRS proći, kao što je očigledno da će proći i Predlog zakona koji je predložio DSS. Iskreno se nadam da više nikada nećemo biti u situaciji da na jednoj sednici Skupštine raspravljamo o predlozima za izmenu i dopunu jednog te istog zakona.
Takođe smatram da smo mogli da objedinimo raspravu o ova dva zakona i o sledećoj tački dnevnog reda - Predlogu zakona o izmenama Zakona o izboru narodnih poslanika, s obzirom da se i rasprava o ova dva predloga polako prebacivala na raspravu o sledećoj tački dnevnog reda.
Dakle, ukoliko budemo poštovali neka pravila – da onaj akt koji je prvi stigao predsedniku Skupštine bude i kao tačka dnevnog reda predložen za raspravu, onda nećemo biti u situaciji da gubimo dragoceno vreme evo gotovo nedelju dana, koliko traje rasprava, na bukvalno tri člana zakona: jedan član ima Predlog zakona DSS-a, a dva Predlog zakona SRS-a. Ali, to je samo zbog toga što još uvek nismo naučili da razgovaramo.
Da smo kao političke grupacije u parlamentu seli za jedan okrugli sto u parlamentu i porazgovarali o tome kakva je politička realnost u Srbiji, mislim da bismo došli do zaključka kakav predlog zakona o izboru predsednika treba da bude, kao i kakav predlog zakona o izboru narodnih poslanika treba da bude, i došli bismo u parlament sa jednom načelnom pričom koja bi trajala nekoliko sati i mogli bismo da pređemo na glasanje.
Ovako smo utrošili mnogo vremena, neću reći na ispraznu priču, ali se svako naravno držao svojih argumenata. Jedni su tvrdili da postoji kompatibilnost između ova dva predloga zakona, drugi da su kontradiktorni, i ja takođe, u ime predlagača, smatram da su kontradiktorni. Protiv smo istorijskih odredbi kao što je odredba zakona koju je predložila DSS, jer smatramo da je posle 14 godina krajnje vreme da se usaglasimo oko izbornih zakona i da ne menjamo izborne zakone kada god se promeni sastav parlamenta, ili neposredno pred raspisivanje izbora.
U Srbiji danas postoji pet, eventualno šest političkih partija koje će uvek biti zastupljene u parlamentu, nekad više nekad manje, prelivaće se sleva nadesno, zdesna nalevo, ali je to to i mi treba već jednom da se dogovorimo o tome koja ćemo pravila da poštujemo na bilo kojim sledećim izborima.
Nažalost, i dan-danas možemo da čujemo da jedni tvrde – nikada nećemo sa SRS, drugi kažu – nikada nećemo sa DSS-om, kao da nas neko pita s kim ćemo mi. Građani nam kažu morate sa ovim i mi; ako poštujemo volju birača, tu nemamo šta mnogo da razmišljamo. To govorim zbog onih koji su tvrdili - eto, priznali ste pobedu Milutinovića 1997. godine, jer ste ušli u Vladu Mirka Marjanovića, kome je mandat dao Milan Milutinović. To je apsurdna priča. Mi smo ušli u Vladu jer su naši birači hteli da mi budemo vladajuća partija. Mi smo i tada, kao i sada, imali 82 narodna poslanika.
I sada naši birači hoće da mi budemo vladajuća politička partija. To što drugi ne žele da budu manjinski partner u toj vladi, pa su pobegli od takve vlade, tražeći manje političke partije kojima će oni biti nadređeni, to je njihov problem. Oni neka rade svoj posao, neka odgovaraju svojim biračima, mi smo svojim rekli šta smo imali onom ponudom odmah nakon završetka parlamentarnih izbora.
Za predsedničke izbore, kao i za sve druge, kao politička partija uvek smo spremni. Ne tražimo neke posebne uslove. Mi smo uvažili političku realnost. Ovo više nije jednopartijska država. Dakle, nema jedne političke partije koja je apsolutno moćna i da izbori moraju uvek da uspeju. Ima pet-šest političkih partija. Podeljene su simpatije naroda. Mi na to, naravno, možemo da utičemo, ali posle ovoliko godina političkog pluralizma tu i ne može baš mnogo da se promeni. Videli ste, SRS je dobila najveće simpatije na parlamentarnim izborima, pa smo ostali u opoziciji. Dobila je najveće simpatije i najviše glasova na predsedničkim izborima, ali je to bilo nedovoljno da se izabere predsednik. Dakle, traži se veća ponuda i čim imamo bojkot nekih političkih partija, ti predsednički izbori ne mogu da uspeju.
Eto, to mi želimo da prevaziđemo, želimo da se izabere predsednik, želimo da Srbija ima tu važnu instituciju. Neki su ovde tražili razlog da glasaju protiv ovog zakona, postavljali pitanje legitimiteta predsednika koji nije izabran izlaskom polovine birača od ukupnog broja birača. Takođe su pronalazili razlog u činjenici da je za opoziv potrebno da se izjasni dve trećine narodnih poslanika za pokretanje postupka i da se na referendumu izjasni većina birača.
Ali, molim vas, izbor i opoziv nemaju istu težinu. Ne možemo da se igramo sa predsednikom države i da ga opozivamo kako se kome prohte. Moramo da budemo svesni razloga zbog koga predsednik Republike može da bude opozvan. To je samo onda ako je kršio Ustav. Prema tome, to još jednom pokazuje ozbiljnost i značaj te funkcije. Da li je kršio ili nije, to treba da proceni dvotrećinska većina u parlamentu i naravno posle birači, odnosno građani Srbije. U slučaju da dođe do opoziva, vodi se takođe kampanja i objašnjava se građanima da li je do toga došlo ili nije, a u toj kampanji učestvuju i političke partije, ali učestvovao bi i sam predsednik koji bi objašnjavao svoje stavove.
Treba već jednom da shvatimo da predsednik države može da bude i iz one političke partije koja nije zastupljena u Vladi Republike Srbije. To tek daje kvalitet našoj demokratiji, jer je to još jedna izvršna funkcija koja opet ima mogućnost kontrole nad Vladom Srbije. Kad to budemo shvatili, mislim da će nam svima biti jasno da je konačno ova demokratija u Srbiji prebolela sve one dečije bolesti i da možemo na ravnopravnim nogama da jedni sa drugima razgovaramo.
Neki su, takođe, govorili o tome da postoji u Srbiji jedinstven birački spisak. On postoji u Zakonu o izboru narodnih poslanika, ali on faktički ne postoji, jer mi imamo, gospodine Ristivojeviću, samo zbir izvoda biračkih spiskova i to nikako nije jedinstven birački spisak. Dakle, imamo neuredan birački spisak i ne znamo koliko ima birača. To je možda jedan od najvažnijih razloga.
Svesni smo toga da do sređivanja biračkih spiskova neće uskoro doći. Imali ste iza sebe, evo, tri - četiri godine da to uradite, niste uspeli to da uradite, niste imali volje, dovoljno želje da to učinite. Ne znam da li ćete imati vremena u narednom periodu time da se bavite. I kako ne znamo koji je to broj birača koji treba da izađe na izbore da bi predsednik bio izabran po ovom zakonu, tražili smo da se ukine cenzus.
Po nama, srpskim radikalima, odluka Nataše Mićić koja je proglašena neustavnom, odnosno član 5i. stav 3. Zakona o izboru predsednika Republike podjednako je neustavna kao što je i ovaj zakon koji je na predlog DSS ovde bio na dnevnom redu, samo što se ne zove odluka, nego se zove zakon. Trebalo bi da prekinemo sa donošenjem istorijskih odredbi. Nekome u ovom trenutku ne odgovara da se raspišu izbori zbog raznoraznih razloga. Mi ih znamo, ne moramo javnost da time opterećujemo.
Dovoljno se poznajemo među sobom, znamo kome je šta u interesu u ovom momentu, kakve su kalkulacije, ucene, čeka se i da se parlament državne zajednice konstituiše, da vidimo ko će tamo koju funkciju uzeti. Čekala se ovde izborna skupština Demokratske stranke, čekalo se hoće li se vlada uopšte formirati ili neće i, naravno, treba vreme za raspisivanje predsedničkih izbora. Mi to uvažavamo, ali to je moglo i bez ovako nakaradnog Predloga zakona da se uradi, nekim političkim dogovorom. Mi smo samo tražili poštovanje Ustava u ovom trenutku, onakvog kakav on jeste, dok god se ne promeni, i naravno izmene zakona, kako bismo u najskorije vreme prevazišli ovu situaciju da Srbija bude država koja nema jednu tako važnu instituciju.
Ako hoćete da budete iskreni prema sebi, vi ćete se složiti sa ovim predlogom zakona. Shvatićete da on nije predložen po meri SRS i zbog toga da bi, eventualno, kandidat SRS na nekim izborima koji bi trebalo da uslede u maju, junu mesecu, bio predsednik države. Mi ćemo, kao i uvek do sada, poštovati volju birača. Onog koga oni izaberu mi ćemo smatrati predsednikom države, naravno, pod uslovom da sve bude legalno, odnosno da izborni postupak bude onakav kako to zakon predviđa, da nema nikakvih krađa niti bilo kakvih glasova u džakovima koji bi stizali sa strane. Zato vas unapred upozoravamo – prvi sledeći izbori biće izbori koji će pokazati koliko poštujete volju birača i koliko vam je stalo da svi izabrani organi budu izabrani voljom većine.
Neki su takođe smatrali da je v.d. predsednika države, odnosno predsednik Skupštine taj koji ima pun legitimitet da obavlja tu funkciju dok se predsednik države ne izabere. Ne znam, zaista, šta vas je nagnalo na takvo razmišljanje, obzirom da trenutno imamo predsednika Skupštine koji ima petinu poslanika u ovom parlamentu. Imaćemo, ako se bude poštovao dogovor novostvorene koalicije, predsednika Skupštine koji će iza sebe imati četvrtinu ili šestinu, šestinu poslanika iza sebe. Ako oni imaju legitimitet, a i sam se gospodin Maršićanin javio za reč i rekao da smatra suprotno, da 14 meseci obavljaju tu funkciju, imajući u vidu sve one nadležnosti predsednika Republike, onda ste vi u pravu.
Ali, mislim da vam je polazna osnova bila potpuno pogrešna i da treba što pre da završimo i ovu raspravu i raspravu o izboru narodnih poslanika, a da ubuduće zaista odgovorite na poziv SRS kada vas poziva na bilo kakve dogovore, kako bismo poštedeli građane Srbije da slušaju o nečemu za šta su najmanje zainteresovani. Oni hoće izbore, oni hoće da imaju vlast po svojoj meri. Nažalost, mnogo puta do sada je ta njihova želja bila izigrana, ali to oni već na sledećim izborima znaju vrlo dobro da kazne. Zahvaljujem.