Ovo što vam je gospodin Jojić govorio o tim tajnim dosijeima verujte da vam je to govorio kao profesionalac i uzmite to ozbiljno.
Član 26, koji govori o vremenu na koje se biraju članovi komisije, a to je vreme od šest godina i može biti ponovo biran još jednom, a član komisije iz reda narodnih poslanika se bira na vreme do isteka njegovog mandata, ima naravno direktnu vezu sa članom 27. koji govori o prevremenom prestanku mandata i ja ću iskoristi priliku da ovog puta i jedan i drugi amandman obrazložim, da ne bih dva puta izlazila za govornicu.
Pitanje na koliko će ova komisija biti izabrana, da li na četiri ili šest godina ili na dve godine, to je stvar predlagača, ukoliko ona uopšte treba da postoji, ali postoji nešto u ovom članu 27. što je suprotan Ustavu. Recimo, svojstvo člana komisije prestaje pre isteka vremena na koje je izabran, pa pod tačkom 2. imamo - prestankom svojstva na osnovu kojeg je član izabran danom prestanka svojstva. U stavu (2) svojstvo člana komisije ne prestaje ispunjenjem uslova za penziju. Šta ćemo ako je neko od ovih sudija otišao u penziju, po ovome mu ne prestaje svojstvo člana, ali više i nema ono svojstvo na osnovu koga je on izabran. Dakle, suprotan je stav (2) stavu (1) tačka 2, tako da to jednostavno nije održivo.
Pored toga, ovde se unose neke dodatne obaveze za predsednika Skupštine, vidim amandmanom i za predsednika Republike, koji je dužan, ovim zakonom ga obavezujete da predloži nove kandidate u roku od 15 dana od prestanka svojstva člana komisije. Sada to verovatno više nije predsednik Republike nego je to amandmanom ispravljeno, predsednik Skupštine. Da li predsednik Skupštine tako nešto po Ustavu mora da uradi i šta ako ne uradi? Da je ostalo predsednik Republike, a sada govorim o tome ne znajući za usvajanje tog amandmana u ovom delu, on apsolutno po Ustavu to može da uradi, može da ne uradi, niko na to ne može da ga natera. Postoji samo institut opoziva. Zna se kako se opoziva, a ovo nije ni razlog za opoziv.
Prema tome, iz člana u član, kako odmiče rasprava u pojedinostima o ovom zakonu, ne ulazeći u nameru predlagača o lustraciji, a o kojoj smo govorili u načelu i naravno da smo se toga doticali i u raspravi u pojedinostima, vidite i sami da ima toliko odredbi gotovo u svakom članu koje su suprotne postojećem Ustavu, a da ne govorimo o Ustavnoj povelji, kao i što je sama lustracija kršenje jednog ustavnog prava pedviđenog Ustavnom poveljom, i to ne jednog nego više ustavnih prava.

Obzirom na to ko može da bude član ove komisije, a tu pre svega mislim na sudije Ustavnog suda, na sudije Vrhovnog suda i na javnog tužioca, trebalo bi, u situaciji kada imamo tri grane vlasti, da pravosuđe bude potpuno depolitizovano.
Međutim, svi smo svesni činjenice da to nije tako, pogotovu to nije tako u Ustavnom sudu gde imamo sudiju Ustavnog suda koji je bio član Upravnog odbora G-17+, Vučetića, a sada o njemu treba da pričamo kao o čoveku koji je van političkih partija. Znači, G-17+ je politička partija, već sama ta činjenica ukazuje na to da u Ustavnom sudu imamo ljude koji su članovi pojedinih političkih partija.
Ima toga i u prvavosuđu. O javnim tužiocima ne bih sada ni govorila. To je i teško proverljiva činjenica, sem ako ne bi politička partija čiji je sudija član sama dostavila taj podatak toj komisiji, što bi bio verodostojan dokaz. Samo učlanjenje ne znači da se neko u međuvremenu nije iščlanio ili prestao da bude član neke političke partije. Ne znam na osnovu kojih činjenica bismo, sem sumnje koja bi ostala, na osnovu toga kako neko nastupa u javnosti, kao što Slobodan Vučetić uvek nastupa kao političar, utvrdili da li je neko član neke političke partije ili nije.
Nije potreban postupak radi ispitivanja smetnji za koje se naknadno saznalo, a još jedna od smetnji, pored toga da je neko član političke partije, jeste da je osuđen na bezuslovnu kaznu zatvora u trajanju od najmanje šest meseci, što je podatak potkrepljen sudskim rešenjem koje je verodostojan dokaz.
Ne vidim zašto bi ta komisija naknadno, u roku od 30 dana od dana saznanja za tu smetnju, podnosila neki izveštaj da li smetnje postoje ili ne postoje. One su potpuno evidentne, a postoji i prvnosnažna sudska presuda. Neko je ili osuđen za krivično delo ili nije.
To, da li je član političke partije ili nije, ubeđuje me još više da će ovo biti partijski sud, samo je pitanje političke nagodbe ko će biti članovi te komisije. Onaj ko je jači, do sada je bivalo takvo pravilo, imaće veći uticaj. Međutim, kakva je situacija, obično male političke partije uslovljavaju veće političke partije zbog neophodne podrške u parlamentu. Možda će ovo biti još jedan od razloga da izbrojite koju stotinu hiljada evra nekome da bi podržao neki predlog koji bude ovde, od strane predsednika Narodne skupštine Srbije, dat kada se budu birali ti članovi komisije.
Dođosmo i do sastava te komisije i do smetnji za svojstvo člana komisije. Ali, najveća smetnja za to da neko bude član ove komisije jeste to što je ovaj zakon neustavan i što mora da ima neke moralne norme, a ako ima i minimum morala u sebi, ne bi smeo da prihvati da bude član ovakvog jednog prekog suda, koji će rešavati o sudbinama ljudi i stavljati ih na stub srama, obeležavati, lustrirati od mogućnosti da učestvuju u političkom životu i da se nađu na određenim funkcijama, bilo državnim, bilo na kom nivou vlasti, ili na funkcijama direktora javnih preduzeća, radiodifuznih preduzeća, tu mislim na sredstva javnog informisanja, tamo gde je država u većinskom kapitalu.
Prema tome, ovo što ste napisali nedovoljno je za to da se utvrdi koje su sve smetnje za svojstvo člana komisije. Ponavljam, još jednom, zbog onih koji bi eventualno bili kandidati za člana ove komisije, da moraju da razmisle pre svega o sebi i svom moralu kada se budu prihvatali ove funkcije.

Imajući u vidu koje su smetnje za svojstvo člana komisije, a to je da je član komisije član neke političke partije ili je osuđen na bezuslovnu kaznu zatvora za krivično delo gde kazna zatvora traje najmanje 6 meseci, razrešenje nastupa onako kako je to predviđeno članom 29. Kaže: "Razlozi za razrešenje člana Komisije su isti kao razlozi za razrešenje sudije". Svi ostali stavovi ovog člana upućuju na razloge za razrešenje sudija, predsednika suda, što dovodi do zaključka da ovo jeste neki parasudski organ, kako smo ga i nazvali govoreći u načelnoj raspravi o tim komisijama koje će se formirati po sitemu prekih sudova.
Postupak za razrešenje treba da pokrene predsednik komisije, komisija; to je jedno sa drugim kontradiktorno - predesednik komisije ili članovi komisije, tako bi možda trebalo da stoji; dalje, predsednik Republike; pretpostavljam da se sada ovde nekim amandmanom koji je usvojen briše i da je predsednik Narodne skupštine taj koji će pokrenuti postupak za razrešenje.
Ako mi imamo situaciju na duže staze da je u jednoj ličnosti i predsednik Narodne skupštine i predsednik Republike, ovaj amandman koji je usvojen potpuno je bezbolan, ne menja suštinski stvar, jer ne može čovek da sedi na dve stolice i da brani interese i parlamenta i funkcije predsednika Republike. To ni Ustav tako ne zamišlja, jer to nije spojivo jedno sa drugim, barem ne na duže staze.
Postupak razrešenja sprovela bi komisija koja utvrđuje obrazloženi predlog, a u donošenju odluke ne bi učestvovao taj član koji treba da se razreši i, naravno, Narodna skupština koja ih je i birala treba da donese odluku o razrešenju.
Još uvek sam pri ubeđenju da Narodna skupština, ukoliko se upusti u tu avanturu da donese ovakav zakon i sebe žigoše za sva vremena, tu mislim na skupštinsku većinu koja je spremna da podrži ovaj predlog, imaće velike muke oko kadrovskih pitanja za imenovanje ljudi u ove komisije i, naravno, ogromne probleme oko razrešenja, jer će se i te kako oni koji jednom pristanu da budu u ovoj komisiji otimati o to da u njoj ostanu, jer posle toga će moći da idu jedino u penziju. Ne verujem da će igde više moći da rade i da se pojave pred licem javnosti, obeleženi kao oni koji su kao preki sud donosili odluke kojima su kršili osnovna ljudska prava onih koji su bili predmet lustracije.

Javno saopštenje komisije, kao mera zbog kršenja ljudskih prava, izgledaće ovako: na svakoj televiziji, ne samo ovoj državnoj koja je pod potpunom kontrolom vlasti, nego i na svim ovim drugim koje sebe nazivaju nezavisnima - mada nezavisnih nema, jer svaka je zavisna od onoga ko je finansira; objektivnih nema, jer objektivnog novinarstva u Srbiji već dve i po godine, evo treća godina, takođe, nema, niti istraživačkog novinarstva; ima samo, moram danas da objavim to i to - na svakim vestima, na svaki sat vremena biće ime, prezime, slika onoga ko bude na ovoj komisiji označen kao čovek koji je kršio ljudska prava.
Kako i zašto? Možda javnost neće nikada saznati, ali će se u dovoljnom broju puta prikazivati njegov lik i njegovo ime i da svima uđe u uši i da ga narod tako na jedan način žigoše i zapamti za sva vremena, kao neprijatelja naroda.
Ko krši Ustav taj jeste neprijatelj naroda. Ne može da se nikakvo drugo ime za takvog čoveka pronađe. Tako je bilo, ako se sećate, u prvih mesec i po dana u vreme vanrednog stanja, posle onih vesti ko je uhapšen, za kim je raspisana poternica, išla je informacija ko je inspirator ubistva premijera Đinđića. Navođeno je ime lidera Srpske radikalne stranke, navodno je podignuta i optužnica. Te optužnice eto nigde nema ni u tužilaštvu, ni u sudu, niti je bilo ko to dobio, ali trebalo je da javnost sazna i odredi se prema nekome ko je ne znam čime i ne znam kako izazvao one koji su imali pristup medijima, da tvrdi da je inspirator ubistva Vojislav Šešelj.
Ako je ono što je Vojislav Šešelj govorio i ono što smo svi mi na mitinzima protiv Vlade Srbije govorili inspiracija za one koji su se latili oružja da bi se na taj način obračunali sa nekim ko im je bio u nemilosti, onda to svakako nije bila naša namera. Naša nemera je bila da stvorimo klimu da na sledećim izborima pobedimo opciju kojoj je pripadao Zoran Đinđić.
Sada želimo da pobedimo vas na sledećim izborima. Vi ste se latili oružja kojim ćete okrvaviti ruke. Ja sam ubeđena, budete li izglasali ovaj zakon, saznaće javnost tačno poimence, vodićemo računa o tome, ko je za ovaj zakon glasao. Odštampaćemo to i zalepićemo na banderama širom Srbije, da javnost zna ko i kako želi da se obračuna sa svojim političkim protivnicima. Od toga ne možete da pobegnete. Štampamo knjige, štampamo novine, štampamo letke i naći ćemo način da obavestimo javnost Srbije ko sedi u ovom parlamentu i kolika je demokratija danas u našoj državi i u ovom parlamentu.
Nije dovoljno da u nazivu svoje stranke imate prefiks demokratska, demokratski ili demokrate, pa da to znači da to zaista i jeste. Potrebno je da to svojim političkim delovanjem opravdate i dokažete. Na ovaj način ne možete to da dokažete nikako i zato vas ovom prilikom upozoravamo da vodite računa.
Coktali-ne coktali, to vam sledi ako se budete latili ovog zakona. Bojim se da će vam se zaista kao bumerang vratiti. Mi ne pretimo. Mi ga nikada nećemo primeniti i ako budemo u situaciji da dođemo na vlast posle vas, budite sigurni, taj zakon će nestati. Naći ćemo drugi način da se obračunamo sa političkim protivnicima.

 Dame i gospodo narodni poslanici, očigledno je da svi hoće u odbore, ali malo ko hoće da radi na samim sednicama.
Mi smo, kao Narodna skupština, od svog suvereniteta preneli na skupštinske odbore određene nadležnosti radi efikasnijeg rada Narodne skupštine. To je jedini smisao postojanja odbora.
Smanjenje broja odbora, na neki način, vodilo bi ka efikasnijem radu i odbora i Skupštine, jer je zaista moguće objediniti, u okviru jednog odbora, rad po više pitanja.
Juče, u načelnoj raspravi, rekla sam da je uobičajeno da odbori prate rad postojećih ministarstava, s tim što je neophodno da postoje i Administrativni odbor, i Odbor za pravosuđe, i Odbor za zakonodavstvo, kao i Odbor za ustavna pitanja.
Međutim, pojedine odluke koje donose naši odbori, a vrlo su često protivustavne i protivposlovničke, ova skupština nema mogućnosti da anulira.
Ako smo hteli ozbiljno da se bavimo Poslovnikom, odnosno ako je to predlagač hteo, ako smo ozbiljno hteli da menjamo ono što u Poslovniku ne valja, trebalo je da se pozabavimo i tim pitanjima.
Na primer, Zakonodavni odbor propusti da utvrdi da Vlada nema mogućnost za podnošenje amandmana pre glasanja u pojedinostima, ogluši se o tu činjenicu, a mi to ovde jednostavno možemo samo da aminujemo.
Nekada je bilo da se o povredama Poslovnika, takođe, izjašnjava ova skupština. Znači, narodni poslanici su mogli da kažu da li je Poslovnik povređen ili nije.
Sada je to diskreciono pravo predsednika Skupštine. Kada tražite da se Administrativni odbor o tom pitanju izjasni, odgovor je da nije učinjena povreda, na primer, navedenog člana koji daje ta diskreciona prava predsedniku Skupštine.
Naime, predsednik Narodne skupštine Srbije ima diskreciono ovlašćenje da, prilikom održavanja reda na sednici Skupštine, izriče mere narodnim poslanicima, u skladu sa čl. 101-108. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije. Mi smo tu nemoćni, iako možda većina misli drukčije.
Znači, mi smo u funkciji odbora, a nije odobor u funkciji Narodne skupštine i nas 250 poslanika.
Ovde je neko govorio o potrebi postojanja ovog jednog predloženog odbora, koji treba da obezbedi ravnopravnost polova, uvodeći jedan termin rodna ravnopravnost. Htela bih samo vezano za taj izraz da kažem da je Bog hteo da mi rodno budemo potpuno isti on bi nas drugačije skrojio, ali da nas je tako skrojio, da smo svi isti, više uopšte ne bi bilo ljudi na ovoj planeti. Prema tome, on nas je rodno opredelio da budemo različiti i sama ta različitost čini nas kompletnim.
Što se zakona tiče i Ustava, oni su ti koji treba da štite našu ravnopravnost i koliko sam upoznata sa najnovijom Poveljom o ljudskim pravima i sa Ustavom Republike Srbije, mi jesmo ravnopravni. Kaže neko - malo je žena vlasnika nepokretnosti. Znate, to je malo posledica verovatno i našeg običajnog prava.
Pred zakonom smo svi isti, recimo Zakonom o nasleđivanju, i niko ne može da mi oduzme pravo da se prihvatim nasleđa, ali kada dođem na sud, kada se razmatra zaostavština, ako imam brata kažem - odričem se svog dela nasleđa u korist svog brata, jer je tako to vazda kod nas u Srbiji bilo. Nisam zbog toga neravnopravna. Naprotiv, pozvana sam da se toga prihvatim, potpuno sam ravnopravna sa svojim bratom, ali smatram, makar i nemala, da je to ono što njemu od oca treba da ostane.
Mi ovde izvrćemo neke činjenice, pričamo nešto o nekoj Evropi, ne znajući gde živimo, ko smo, šta smo i odakle vučemo korene. Moramo da se okrenemo sebi. Ne treba mi da se zatvorimo u čauru da ništa spolja ne može da dođe, ali ne može sve što spolja dođe da bude bolje nego što je recimo kod nas.
Kažu takođe da Ujedinjene nacije imaju strategiju borbe protiv siromaštva i naročito u Africi i azijskim zemljama, a mi smo isto tako imali priliku da osetimo, kao i te azijske i afričke zemlje, kako to Ujedinjene nacije i oni koji su glavni u Ujedinjenim nacijama tu strategiju sprovode. Oni vas prvo bombarduju, a onda vam šalju humanitarnu pomoć i to je ta strategija borbe protiv siromaštva.
O čemu mi ovde pričamo? Nemojte da izvrćete činjenice, nego nazovite prave stvari pravim imenom. Zna se da je globalizacija u pitanju. Nije to izmišljeno od strane Amerike. To je vazda u državama bilo. Od rimskog doba, pa naovamo uvek je neka svetska sila htela da sve stavi pod svoju kapu, pa sada je ta sila Amerika, i ako se svi mi tome ne suprotstavimo naravno to će trajati mnogo duže nego što bi trebalo. Sve su te sile propadale, pa će propasti i ta Amerika i zato preporučujem svima da se mnogo ne zaklinju u nju.
U svetlu najnovije odluke Ustavnog suda bilo bi zaista korektno da predlagač povuče ovaj predlog. Gospodine Pajtiću, mislim da treba povući ovaj predlog odluke i da se Poslovnik uredi u skladu sa odlukom Ustavnog suda. Ako je poslanik vlasnik svog mandata, iako mislim da je ovo politička odluka Ustavnog suda, ali ako je on tako odlučio, ako je poslanik vlasnik svog mandata, onda njemu sleduju mnogo veća prava nego što su mu Poslovnikom data, u smislu da može da podnosi amandmane na sve članove zakona ili predloga bilo kog akta koji dođe u Skupštinu, da može da govori, možda u nekom ograničenim vremenu, ali se mi uvek zalažemo za neograničeno vreme, ali nemojte da ga vezujete onda na taj način za poslaničku grupu.
To neće razbiti poslaničku grupu Srpske radikalne stranke. Šta god da izmislite, da nam date pet minuta, nas 23 će da priča u tih pet minuta. Pokazali smo vam da možemo i tako da radimo. Možemo mi da se prilagodimo svim represivnim uslovima, ali to nije dobro. To ne vodi ničemu.
To što mene neko ponizi u ovoj skupštini, pa mi odredi tri minuta da mogu da govorim ili mi da minut, jer hoću da pružim mogućnost ostalim svojim kolegama, on nije ponizio mene. On je ponizio one birače koji stoje iza mene, a tim biračima svi posle polažemo račune. O tome izgleda više niko ne vodi računa, jer misli da nema javnosti rada, nema televizijskih prenosa, a bez uvrede drage kolege, vezano za onu moju prvu rečenicu da svi hoćete u odbore, tamo svi hoćete da govorite, da radite, a imate i izvesne nadoknade za taj rad.
U Skupštini poslanička većina neće da radi. Da li neće ili nema ko, to je sada pitanje, ali se bojim da vi pred licem javnosti ne želite da pokažete koliko nema ko da progovori o onome što je predmet rasprave ovde, jer da ima ne verujem da bi vas iko sprečio da izađete i makar u nekoliko rečenica kažete afirmativno, ne tražim da vi kritikujete i nije ni za očekivati, ali da kažete da poznajete suštinu.
Nemam prilike, ali evo izazivam svakog od vas na bilo koji televizijski duel po bilo kom zakonu koji je prošao ovu skupštinsku proceduru. Evo, ovo je najsvežije što radimo u poslednja tri dana i ne možete da progovorite mnogo, jer niste ni to pročitali i niste pratili uopšte raspravu. Evo sada koliko ima poslanika ovde, a predsedavajući insistira da ja govorim. Ja ću da govorim, neka ovde sede samo poslanici Srpske radikalne stranke. Ovde govorim samo zbog ovoga ovde i ni zbog čega više. Ko hoće da sluša hoće, a ko neće ne mora.

Naći ću načina da sve ono što mislim kažem i onima koji žele da čuju poslanike Srpske radikalne stranke.

Dame i gospodo narodni poslanici, iako smo mogli da zaključimo iz izlaganja predstavnika predlagača da ovaj zakon, navodno, nema povratno dejstvo, imamo izveštaj Odbora za pravosuđe i upravu, pa zbog toga reklamiram član 132. koji precizira šta sve mora da sadrži predlog zakona. Zbog poslovničke obaveze da pročitam taj član zakona, oduzeću vam dragoceno vreme, ali to moram da učinim, jer Administrativni odbor onda neće da se izjašnjava o povredi Poslovnika, ukoliko onaj ko to traži nije i pročitao i naveo član Poslovnika koji se reklamira.

"Ovlašćeni predlagač zakona podnosi predlog zakona u obliku u kome se zakon donosi, sa obrazloženjem. Obrazloženje mora da sadrži ustavni osnov, razloge za donošenje zakona, objašnjenje osnovnih pravnih instituta i pojedinačnih rešenja, procenu iznosa finansijskih sredstava potrebnih za sprovođenje zakona, opšti interes zbog koga se predlaže povratno dejstvo, ako predlog zakona sadrži odredbe za koje se predviđa povratno dejstvo i pregled odredaba zakona koje se menjaju, odnosno dopunjuju, ako se predlaže zakon o izmenama, odnosno dopunama."

Član 133: "Predlog zakona, koji je upućen Narodnoj skupštini, predsednik Narodne skupštine, odmah po prijemu, dostavlja narodnim poslanicima, nadležnim odborima i Vladi, ako ona nije predlagač. Ako predlog zakona nije pripremljen u skladu sa ovim poslovnikom, predsednik Narodne skupštine zatražiće od predlagača da predlog zakona uskladi sa odredbama ovog poslovnika, pri čemu će precizno navesti u čemu se sastoji ta neusklađenost. Ako predlagač zakona ne postupi u skladu sa odredbama stava 3. ovog člana, predlog zakona smatra se povučenim."

Izveštaj Odbora za pravosuđe i upravu kaže da postoji opšti interes za povratno dejstvo odredbe člana 4. Predloga zakona o odgovornosti za kršenje ljudskih prava. Prema tome, kako ovaj predlog zakona nema ovaj svoj sastavni element, opšti interes zbog koga se predlaže povratno dejstvo, smatram da su nastupile okolnosti vezane za član 133. Poslovnika i da je ovaj predlog zakona morao da bude povučen, odnosno da je predsednik Narodne skupštine morala da zatraži, pre svega od predlagača da ga uredi, pa ako ga ne uredi, da se onda smatra povučenim.

Dame i gospodo narodni poslanici, da vas podsetim da je danas 29. maj. Kakve li ironije! Pre 100 godina na današnji dan ubijen je kraljevski par, a danas očigledno hoćete da ubijete političke protivnike, da izvršite političko ubistvo ili će to možda dovesti do političkog samoubistva.
Ako sam nekada sumnjala u vizionarski duh Vojislava Šešelja, ovog dana sam se uverila u to da kada vam je govorio o 29. maju znao je da čak i dan kada hoćete da se obračunate sa političkim protivnicima unapred planirate i da ste odredili da baš danas govorite o ovakvom jednom zakonu. Ovaj zakon, sigurna sam, dovešće do vašeg političkog samoubistva.
Srpska radikalna stranka i poslanici Srpske radikalne stranke ne plaše se da će doći pod udar ovog zakona. Mi ćemo izneti naš principijelan stav o lustraciji i mi smo naravno protiv ovakvog zakona, mi smo protiv političke osvete, protiv političke mržnje. Mi smo za političku borbu, mi se borimo da vas politički pobedimo na izborima i jedino tako politička scena može da bude čista u Srbiji.
Ko nam predlaže ovaj zakon? Predlaže nam Građanski savez Srbije, koji je, čini mi se, samo jednom izašao samostalno na izbore i osvojio 0,05% glasova. Koje to biračko telo stoji iza Građanskog saveza Srbije, koji se drznuo da zakon predloži poslanicima ovog parlamenta, a iza svakog od nas stoji veliki broj birača, mi koji smo samostalno išli na izbore možemo to sa pravom da kažemo, nismo se kačili ni uz kakve druge političke partije, dok su oni verovatno kukavičje jaje poslaničke većine, koja se evo sada izjasnila, najveća politička partija u DOS-u podržava ovaj predlog zakona i neka to ide na njihovu dušu.
Ovih dana smo imali priliku da vidimo sa konferencije za štampu u Vladi Srbije da je došlo do pomirenja. Mir, mir, mir, niko nije kriv, idemo dalje. Ja pričao o tebi ovo, ti pričao o meni ono i sada više ne pričamo ništa, otišlo sve u vetar, malo se narod zabavljao. Kada nema šta da jede, ajde neka priča.

Govorim o temi.

Sada treba u Skupštini opet mi da se bavimo sobom. Šta će sa svakim od nas biti u budućnosti, da li ćemo moći da budemo na poslaničkim listama ili nećemo, da li ćemo moći da budemo na nekim drugim funkcijama ili nećemo, a opet oni krucijalni problemi u ovoj državi ostaju van ovog parlamenta i ne predstavljaju nikakav predmet naše diskusije.
Nakon uvodnog izlaganja gospodina Andrića, koji je evo otišao, a koji je spomenuo ko bi sve mogao da bude lustriran na osnovu ovog zakona, to me podseća na unutarstranački puč, jer ukoliko je on rešio da lustrira gospodina Svilanovića, pa gospođu Mićić, pa sve ostale, ne znam ni koliko ih ima, samo njih dvoje znam i gospodina Andrića iz te političke partije, verovatno je poželeo da dobije funkciju predsednika te stranke. Ako mu je to namera, ovo mu je dobar i verovatno legitiman put.
Lustracija je odavno u Srbiji počela, da se mi ne zavaravamo. Da li nam treba zakon ili vam ne treba, nama ne treba, ali vi ste sa lustracijom gospodo započeli 5. oktobra 2000. godine. Onda kada ste spaljujući Skupštinu, Televiziju, zlostavljajući tadašnjeg direktora Komrakova, Milanovića, brojne direktore po društvenim i javnim preduzećima u Srbiji, vi ste već na taj način izvršili na neki način lustraciju, kaznili te ljude, žigosali ih u javnosti i prošli, još uvek, bez ikakvih posledica, ali posledice će sigurno nastupiti i to vrlo brzo.
Ovde u ovom zakonu se spominje BIA, kao organizacija, pa i onaj DB koji joj je prethodio, da raspolažu nekim dosijeima koji će biti navodno dokument na osnovu koga će ta komisija da odlučuje da li je neko u prošlosti kršio ljudska prava. Znamo da se ti dosijei ne vode po imenu i prezimenu.
Ne piše Gordana Pop-Lazić. Ne znam kako me vide, verovatno su stavili neku oznaku. Neke osobe verovatno imaju oznaku Žozefina, neki alapača, treći lajavica, četvrti ćelavi, pijandura, ovakav, onakav i tačno znaju naravno na koga se odnosi. Čak i gospodin Mihajlović kaže da nikada ti dosijei nisu mogli da budu neki dokazni materijal na sudu, jer uvek je to ono - rekla, kazala.
Znate kako je DB, pa i BIA kako je radila. Postoji norma, moraš tri izveštaja u toku meseca da dostaviš, moraš tri osobe da obradiš, pratiš i ako nisi ništa našao onda izmisliš, napišeš, rekao mi ovaj, onaj, kod brice mi rekli ovo, u kafani mi rekli ono i tako se ta dokumentacija gomilala. Nemam ništa protiv, neka se otvaraju i ti dosijei, ako mogu da budu verodostojan dokaz za kršenje ljudskih prava, onda neka budu.
Pitanje je ko će da bude ovde lustriran. Verovatno Čović, kao ratni profiter. Verovatno Maršićanin, kao predlagač ovakvog Poslovnika, kojim se krše osnovna ustavna prava narodnih poslanika. Verovatno Koštunica, zato što je protivustavno postavio "Sokrata" na funkciju ministra inostranih poslova. Mislim da svi znamo da se njegov dosije zove upravo ovako, da nosi naziv "Sokrat". Batić i Čeda zbog pritiska na sudove, Gašo Knežević zbog toga što je izbacio Vojislava Šešelja sa Pravnog fakulteta. Mogla bih da nabrajam sve današnje ministre u Vladi, a da ne ponavljam za predsednika Skupštine, koji je uzurpirao funkciju predsednika države, očigledno misli dinastiju da osnuje, ne znam, pokazaće vreme kada bude odlučila ili će to neko drugi u njeno ime odlučiti, ali mi nismo imali mogućnost da građanima pružimo pravo da izaberu predsednika onako kako to Ustav nalaže. Verovatno boljeg kandidata, u ovom trenutku, DOS nema, pa onda neka gospođa Mićić i vrši tu funkciju.
Prekjuče u novinama piše: "Moja ostavka bi bila čin izdaje", gde Mihajlović priča o njegovoj odgovornosti za ubistvo Zorana Đinđića, a našla sam odredbu u zakonu, koji predlažete, koja se tačno odnosi na gospodina Mihajlovića, jer je znao da preti atentat gospodinu Đinđiću, čak ga je i upozoravao, a ništa nije preduzeo. Ali Dragor Hiber, komentarišući ovu mogućnost da se 270 dana bude u pritvoru, svestan da je to protivustavno, kaže da je potpisao predlog zakona, tako da sve mere koje predstavljaju ugrožavanje ljudskih prava tokom meseca biće isključene izmenom zakona. Čovek sam sebe hoće da lustrira. To znači da oseća sopstvenu odgovornost i to pozdravljam.
Molim da se ovaj stenogram dostavi toj budućoj komisiji, kako ga ne bi zaboravili. Ako bude ovaj zakon izglasan u Skupštini, u šta sumnjam, onda kada budete lustrirali prvog od vas, ubedićete me da ste nešto hteli; ako budete lustrirali samo političke protivnike, pa nam vi budete pravili liste za buduće izbore, onda je jasno da je u pitanju samo uništavanje političkih protivnika na jedino mogući način - putem sile.
Što se tiče ustavnog osnova za donošenje ovog zakona...
(Predsednik: Da li želite da koristite narednih 10 minuta?)
Da.
Vi možete da kažete i da tvrdite ovde da postoji ustavni osnov, ali ko se iole u to razume shvatiće da ustavnog osnova za tako nešto nema. Ne bih da gospodin Pajtić o tome govori, mislim da je milion ljudi gledalo duel između gospodina Pajtića i gospodina Mihajlova, u kome je on tvrdio da postoje neka ustavna ovlašćenja bivšeg predsednika savezne države, znajući sam da govori neistinu, a pozivao se na to da je asistent Pravnog fakulteta i da ga njegovi studenti slušaju.
On može opet da izađe za govornicu i da tumači Ustav onako kako on hoće, ali mi bi trebalo da imamo jednu instituciju koja se zove - Ustavni sud, koji bi radio bez političkog pritiska i koji bi donosio odluke na osnovu Ustava, zakona i slobodnog sudijskog uverenja. Mi nemamo takav ustavni sud i zbog toga imamo samo političke odluke - produžena ruka DOS-a.
Usvajanjem ovog predloga zakona, za koji je, dakle, očigledno po nama, srpskim radikalima, da je u suprotnosti sa odredbama Ustava Republike Srbije, ali u suprotnostima je i sa Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima, Narodna skupština bi, štiteći ljudska prava, u stvari omogućila najbrutalnije kršenje ljudskih prava.
U odredbama o potupku negira se svaki, do sada poznati, minimum prava koji pripadaju licu protiv koga se vodi postupak. A ko vodi postupak? Komisija koju će nam predložiti predsednik koji ne postoji, u kome će biti dva člana Ustavnog suda, dva člana Vrhovnog suda, neki eksperti, neka dva pravnika iz Narodne skupštine; znam samo dvojicu koja dolaze u obzir, to su: Ristić i Pajtić, ali ne znam ko je treći. Znači, vas dvojica, vi jedini možete biti u tom savetu, ali bih volela da vidim koji će to ljudi, ukoliko dođe do izglasavanja ovog zakona, pristati da se bave ovim prljavim poslom.
Pazite, i 1948. godine, ovakvi neki preki sudovi su ljude slali na Goli otok. Ovo je prethodnica jednog novog Golog otoka. To ko sada ne shvati, shvatiće u budućnosti. Mnogi to nisu shvatali ni 1948, ali su shvatili malo kasnije i bili su na stubu srama. Ako preuzimate na sebe to da budete na stubu srama, nemam ništa protiv, što se nas tiče - neka vam je sa srećom.
Predlog zakona ima cilj da pokrene proces koji bi se mogao nazvati desrbifikacija, s obzirom da se ova lustracija upoređuje i nalazi se uporište za nju u denacifikaciji. Na taj način se vrlo vešto asocira na nešto što se primenilo u fašističkoj Nemačkoj. Tako nešto u Srbiji se niti dešavalo u prošlosti, niti se dešava. Nikakvih bliskih veza između fašističke Nemačke i Srbije u poslednjih 12 godina sigurno nema.
Pokušaću da odbranim Povelju, protiv koje smo mi glasali, da odbranim Povelju o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama, koju ste izglasali, a protiv koje smo takođe bili, kao i Ustav Srbije, a da vas podsetim da svako ima obavezu da poštuje ljudska i manjinska prava drugih; to je član 2. Povelje.
Da vas dalje podsetim na član 5. ove povelje, koji govori kada mogu biti ograničena ljudska i manjinska prava, na član 6. koji govori o momentu kada se uvodi ratno i vanredno stanje, na sudsku zaštitu i uklanjanje posledica kršenja ljudskih i manjinskih prava u članu 9, gde svako ima pravo na delotvornu sudsku zaštitu u slučaju da mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajamčeno ovom poveljom.
Zatim na član 12. o nepovredivosti fizičkog i psihičkog integriteta, a podsećam vas da je ovde - u Narodnoj skupštini - za skupštinskom govornicom, kao posledica kršenja osnovnih ljudskih prava i naših prava kao poslanika da govorimo za ovom govornicom, zbog odluke i osionog ponašanja predsednika Skupštine, jedan poslanik doživeo infarkt, drugi je bio povređen, o čemu postoji uredna lekarska dokumentacija i vodi se uredan postupak protiv predsednika Skupštine pred nadležnim sudom.
Zapamtite, sve što se eventualno dešavalo, vezano za kršenje ljudskih prava, ako ne raščistimo koliko su ljudska prava poslanika, naša prava ovde kršena u Narodnoj skupštini, ako ovde ne izvršimo lustraciju, nećemo je izvršiti nigde. Vidim da vi ne mislite sami sebe da lustrirate. Vi mislite da ste van domašaja bilo kog zakona.
"Niko se ne sme podvrgnuti mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju"(čl. 12). Više puta smo bili podvrgnuti ovde i mučenju, i ponižavanju i kažnjavanju.
Član 15: "Uhapšeno lice se mora bez odlaganja, najkasnije u roku od 48 sati, izvesti pred nadležni sud". Uvek sud, koja komisija, koja preka komisija? Svako ima pravo na žalbu (čl. 18). Ovde nema prava na žalbu.
Pretpostavka nevinosti (čl. 19) - svako je nevin dok se njegova krivica ne utvrdi pravosnažnom odlukom suda.
Zabrana retroaktivnosti (čl. 20) - malopre me pogleda u oči predsednik Skupštine, ne trepnu i kaže: "Nije odbor odlučio da ima retroaktivnosti". A odbor kaže u svom izveštaju upravo ovako: mada je pravno sporno da li se zakonom određuje povratno dejstvo, jer predlagači smatraju da ga nema, tj. on smatra kao predlagač, i to potpisuje Dragor Hiber, koji je potpisnik i ovog akta, Odbor je većinom glasova utvrdio da postoji opšti interes za povratno dejstvo odredbe člana 4. Predloga zakona o odgovornosti za kršenje ljudskih prava.
Ko je onda ovde govorio istinu, a ko je pokušao da svojom izjavom falsifikuje izveštaj Odbora.
Pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života (čl. 24), to je ovo vezano za BIA-u. Pa, mi više ne možemo ni da se zakašljemo u svojim stanovima, a da neko ne zna da smo se zakašljali. Ako planiramo gde ćemo za vikend, to već svi oni koji treba znaju.
Svako ima pravo na slobodu misli, savesti, uverenja ili veroispovesti (čl. 25). Svako ima pravo na slobodu mišljenja i izražavanja (čl. 29). Ko ovde ima pravo na slobodu mišljenja i izražavanja? Moram da biram reči šta ću da kažem kao političar za govornicom koja je samo za političare, da me ne bi ovi iza leđa kažnjavali ili oduzimali reč. Ko ovde krši ljudska prava? Predsednik Skupštine, prva koja treba da bude predmet lustracije.
Građanin državne zajednice Srbija i Crna Gora koji je navršio 18 godina života ima pravo da bira i da bude biran u organe lokalne samouprave, državne organe države članice i institucije državne zajednice, u skladu sa Ustavnom poveljom i zakonima država članica (čl. 33). Misli se na izborne zakone. Ko drugi ima pravo da to izborno pravo građana suspenduje? Sećam se, glumica Žanka Stokić je posle rata izgubila građansko pravo da glasa, sećate se toga. Ima jedna ulica na Senjaku koja od pre nekoliko godina nosi njeno ime, a na stub srama je bila izvedena i tako je, jadna, umrla zbog svega toga, što joj se to dešavalo.
(Predsednik: Upozoravam vas na prekoračenje dozvoljenog vremena.)
Vi sad to hoćete sa nama da učinite. Ne verujem da ćete imati vremena. Čini mi se da vam treba tri meseca da ovaj zakon, navodno, počne da se primenjuje, ako ga uopšte izglasate. Za tri meseca vi nećete ovde ni biti. Većina od vas će već leteti prema Južnoj Africi ili Južnoj Americi, a mnogi od vas više na političkoj sceni, uključujući ove jadne predlagače, neće postojati.

Pošto sam bila član Vlade narodnog jedinstva, ratne vlade, imam obavezu da uzmem u zaštitu sve ministre iz te vlade i povodom izveštaja budžetske inspekcije da su neke pare nenamenski trošene.
Te pare koje su po vama nenamenski potrošene, potrošene su ne za ručkove, ne za putovanja, ne za letovanja, nego za izdavački poduhvat veka - štampanje sabranih dela Laze M. Kostića. Laza M. Kostić je čovek koji je lustriran od onih koji su vaši dedovi ili očevi, vi sada hoćete da lustrirate neke drugi koji će doživeti sudbinu Laze M. Kostića, koji je umro u izgnanstvu. A, deset tomova Laze M. Kostića preporučujem da pročitate. Ako vam je to teško da pročitate, imate knjigu Vojislava Šešelja na 1.050 strana - Istorija srpskog nacionalizma, u kojoj je sve to sažeto.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre samo desetak minuta bila sam ispred skupštinske sale i tu zatekla sedmoricu policajaca, uniformisanih i naoružanih.
Član 235. stav 3. kaže da ovlašćena službena lica državnih organa ne mogu da imaju pristup u prostorije iz stava 1, a to je zgrada Narodne skupštine, niti da preduzimaju bilo kakve mere bez odobrenja predsednika Narodne skupštine.
Pitam da li je predsednik Narodne skupštine pozvao uniformisana lica, predstavnike Ministarstva unutrašnjih poslova, da budu u zgradi Narodne skupštine i iz kog razloga ili je to uradio možda gospodin Šutanovac, koji pledira da bude prvi policajac u državi. U svakom slučaju, prekršen je Poslovnik, a razlog nam je nepoznat.

Poslanici Srpske radikalne stranke su tražili brisanje svakog člana pojedinačno ovog predloga zakona, u nameri da vas neprestano ubeđujemo da ovo nije put kojim treba da idete i da se ovaj zakon povuče iz procedure, da sebi ne dozvolite da, eventualno zbog neke partijske discipline, odlučite i glasate za nešto što će vas posle, kao zla kob, čitavog života opterećivati.
Moj kolega Krasić je čisto stručno objasnio zašto neki termini ne mogu da se koriste u ovom zakonu i zašto bi onda o ovom zakonu, čak da hoćemo da raspravljamo i na drugačiji način a ne na politički, zahtevao određene izmene.
Pre svega, zadržala bih se na ustavnom osnovu za donošenje ovog zakona. To je bio još jedan razlog zbog čega je predsednik Skupštine trebalo da vrati ovaj predlog zakona predlagaču da ga upotpuni, a da ga sada zbog toga ne bismo prozivali.
Član Ustava na koji se predlagač poziva, to je član 72. stav 1. tačka 2. samo govori o tome da Narodna skupština donosi zakon. Sada mi možemo da donesemo i neki zakon koji se tiče Japana ili slanja vasionskih brodova, iako ih nemamo. Ali, o ovome u Ustavu ne piše ništa i mi ovakav jedan zakon nikako ne bismo mogli da donesemo.
U prvoj alineji, kojom se određuju oblici i vidovi kršenja ljudskih prava, kao osnov za ispitivanje odgovornosti, moram na to da vas podsetim, ljudska prava, kao i svi oblici i vidovi ljudskih prava, propisani su i našim Ustavom, i Ustavom donetim 1974. godine, kao i Ustavom iz 1990. godine, pa i Ustavom iz 1992. godine, kao i Poveljom o ljudskim i manjinskim pravima, koju, ne znam zbog čega, predlagač ne pominje kasnije u članu 3, kada navodi šta se sve smatra, u smislu ovog zakona, ljudskim pravom.
Predlagač kaže da su, u tom smislu, ljudska prava sva prava predviđena Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima, koji je ratifikovala tadašnja SFRJ, prava i slobode čoveka i građanina koja su predviđena Ustavom SFRJ donetim 1974. godine, Ustavom Savezne Republike Jugoslavije donetim 1992. godine, Ustavom Republike Srbije donetim 1990. godine i kao da se od tada po tom pitanju ništa nije promenilo.
Predlog akta je od 14. maja 2003. godine. U međuvremenu, imamo državnu zajednicu, imamo Ustavnu povelju te državne zajednice, imamo Povelju o ljudskim i manjinskim pravima, o kojoj smo ovde raspravljali i koju ste usvojili i u skladu sa kojom bi trebalo da bude i ovaj zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava.
Ustavni osnov bi morala da predstavlja odredba Ustava iz koje proizlazi ovlašćenje da se uredi određena oblast.
To nije sadržano u članu 72. stav 1. tačka 2.
Za uređivanje oblasti koju predlagači nazivaju lustracijom ne samo da ne postoji ustavni osnov, već gotovo iz svih odredbi Ustava Republike Srbije proističe da je to protivustavno, ako gledamo samo njega, a on je u skladu sa svim ovim drugim aktima; moram da napomenem da je i Ustav iz 1974. godine - Ustav SFRJ, iako, po našem mišljenju, najgori mogući ustav, već priznavao sva ona prava koja se tiču ljudskih prava i sloboda, koja se kasnije javljaju u ustavima koji slede, pa čak i u ovom međunarodnom paktu.

Izgleda da najveća politička partija u okviru DOS - Reforma Srbije ne shvata da ga jedna mala politička partija vuče u ambis. Kada je ispred Srpske radikalne stranke gospodin Lazar Marjanski predlagao zakon o sirku, kao elementarnoj nepogodi, mi smo sve troje bili prisutni i obrazlagali taj predlog zakona, branili taj predlog zakona. Sada, evo od ove velike poslaničke grupe Građanskog saveza, čini mi se tu je gospodin Kesić, Sima Radulović i gospođa Nataša Mićić, naravno onoga ko treba da sluša i da brani ovaj zako nema. Ivan Andrić nam je "bacio kosku" i otišao lepo da se provodi. Izgleda da je to jedini cilj podnošenja ovog zakona.
Član 3. čije brisanje tražimo mogao bi zaista da zvuči kao kolektivna samoosuda. Mi smo ti koji nismo nikakva ljudska prava do sada - ni po jednom ustavu iz bliže prošlosti, iz 1974. godine, 1992 - poštovali, odnosno naše društvo to nije poštovalo; u ogromnoj meri su kršena ljudska prava.
Kao što je gospodin Kragović, poslanik Srpske radikalne stranke, govorio, sve nam se čini da će se to oko odgovornosti slomiti na državi Srbiji za navodno kršenje ljudskih prava na Kosovu i Metohiji, a možda i na nekim drugim mestima, jer je očigledno da je gospodin Soroš dao još neke zadatke vezane za budući ustav Srbije, za Vojvodinu, za Sandžak. Pročitali smo pre dva-tri dana da je Novi Pazar postao Tokio. Postao je Tokio po ceni kvadratnog metra.

Nije to daleko, nije to Vašington, to je država Srbija. Cena kvadratnog metra je od 8-15.000 evra.