Dame i gospodo poslanici, iako je bezpredmetno da sada ukazujem na povredu Poslovnika, učiniću to iz principijelnih razloga, jer je šteta već nastupila, obzirom da ste odlučivali po predlogu neovlašćenog predlagača.
Ja bih vas molila, gospođo predsedavajuća, da pogledate član 89. u kome jasno stoji ko može da da predlog bilo koje vrste. Šef poslaničkog kluba DOS-a je bio u vreme predlaganja skraćivanja rasprave u sali. To nije prvi put da se tako nešto dešava, kada neko drugi od poslanika želi da izađe, da bilo šta predloži, vi uvek kažete - ne možete to, to može da uradi samo šef. Ali i pored toga, skraćivanje rasprave po ovako važnoj temi na tri minuta, ne znam zista čemu to vodi, sem da svi ovde ...

Ovo je stvarno neozbiljno sa vaše strane.

U članu 2. nabrojano je u sedam tačaka šta se obezbeđuje sistemom obrazovanja. Amandmanom, koji je gospodin Arsić obrazložio, traži se brisanje člana 2. jer smatramo da je samo deklarativnog karaktera i da je eto stavljena u ovaj član, iako je praktično to nemoguće sprovesti. Razumem dostupnost obrazovanja i vaspitanja svima pod jednakim uslovima u tački 1. U tački 2. kvalitetno obrazovanje i vaspitanje koje osigurava sticanje jezičke, matematičke, naučne, umetničke, kulturne, zdravstvene, ekološke i informatičke pismenosti, takođe u redu. Ono što je naročito važno i što bi trebalo da bude predmet reforme sadržano je u tački 4. - obrazovanje i vaspitanje koje odgovara stepenu razvoja i uzrastu deteta, odnosno učenika, jer to i jeste najveći problem naših programa, da se na određenom uzrastu izučava određena materijala. Jednaka mogućnost za obrazovanje dece i učenika sa smetnjama u razvoju, a ako to obezbedimo biće dobro. Do sada naša deca, koliko sam ja upozonata, u Srbiji sa smetnjama u razvoju nisu mogla da pohađaju srednju školu. Valjda je samo u Podgorici postojala jedna srednja škola za takvu decu. Ako su intelektualno očuvana, a ako imaju motoričke probleme morala su da idu u Podgoricu da uče srednju školu.
Podsticanje učenika na sticanje što višeg nivoa obrazovanja, naravno da bi trebalo da bude cilj i maksimalna horizontalna i vertikalna pokretljivost u okviru sistema obrazovanja i vaspitanja. Takođe mislim da je ovo suvišno u smislu da treba da sistem obrazovanja obezbedi vertikalnu pokretljivost, a što se tiče horizontalne pokretljivosti tu se verovatno misli na odlazak iz škole u školu, što ponekad zaista predstavlja problem. Ja sam lično imala problem te vrste. Povodom jednog drugog amandmana ću to i da iznesem, iako je lične prirode.
Ne znam kako mislite da obezbedite da recimo u Medveđi ili u nekim pasivnijim krajevima deca mogu pod jednakim uslovima, da im bude dostupna bilo koja srednja škola ili ona koja je interesantna za to područje, kao recimo u Beogradu ili Novom Sadu. Razumem da je to želja, ali to će biti nemoguće ostvariti, pogotovo što na to pre svega utiču finansije, a pravo da vam kažem ne znam i volela bih da znam, da nam ministar kaže koliko je škola izgrađeno. Znam koliko je ukinuto, koliko je škola dobilo neke druge namene. Šta je uzrok tome? To bi bilo nešto čime bi trebalo da se bavi, između ostalog, i ovaj zakon.

 U dilemi sam da li da podržim ovaj amandman ili da ga protumačim na jedan drugačiji način, s obzirom da se radi o podsticanju učenika za sticanje što višeg nivoa obrazovanja. Pretpostavljam univerzitetskog i postuniverzitetskog, i što većeg uključenja u proces doživotnog učenja. Ne znam da li se tu misli na naučni rad ili se misli šire, u smislu da treba da naučimo mlade generacije da budu spremne da čitavog života usvajaju nova znanja, ali imajući u vidu da je jedan visoki funkcioner propale državne zajednice za 11 dana položio 28 ispita, mislim da nam je loš primer u vreme ove DOS-ove vlasti, ukoliko žele da afirmišu ovakav stav. Znate već i sami da se radi o Slobodanu Orliću. On je baš bio dobar primer da mu omogućimo da doživotno uči i da polaže te ispite kao i svi drugi studenti na Beogradskom univerzitetu.

Kada u članu 3. govorite o ciljevima obrazovanja i vaspitanja, u tački 5), gde tražimo da to bude razvijanje svesti u državnoj i nacionalnoj pripadnosti, mislim da idemo na ruku svima onima koji osećaju svoju nacionalnu pripadnost, a to je i pripadnost nacionalnim manjinama. Ne možemo sada da mađarskoj nacionalnoj manjini kroz obrazovanje naturamo samo to da pripadaju državi Srbiji, kao što pripadaju i kao što treba da se neguje, ali mora da im se dozvoli i to da oni osećaju svoju nacionalnu pripadnost mađarskom narodu. To je sasvim normalno i mene baš čudi da je sa vaše strane došao ovakav predlog.
Tačka 6) nam govori upravo u prilog onoga da ovo dolazi od strane Saveta Evrope. Njih interesuje samo evropsko povezivanje, a mi mislimo da tu treba da stoji: "sveopšte" ili neki drugi prilagođeniji pojam koji bi ukazivao na to da smo slobodni, da se povezujemo sa svima građanima...
(Milka Marinković: Sa Bin Ladenom.)
... i sa Bin Ladenom da se povezujemo, zašto da ne, ko zna. Da li je ovo možda za opomenu, kao što je bilo malo pre za gospodina Janjića? Nije? Hvala lepo.
Tačke 10), 11) i 12) se pomalo prepliću i govor eo istoj stvari. U samom amandmanu mi tražimo da se briše tačka 11), ne zbog toga što smatramo da je to nepotrebno, nego što mislimo da je to već sadržano u tački 12). Ako kažemo: "Razvijanje i negovanje drugarstva i prijateljstva, usvajanje vrednosti zajedničkog života i podsticanje individualne odgovornosti", onda je i ovo što stoji u tački 11) sadržano u tome ili obrnuto. Sve ovo ovako nabrojano samo govori o tome da se niste upuštali u sadržinu svega toga, nego prihvatili nešto što je neko nametnuo i po nekim normama i pravilima od onih koji nam iz Saveta Evrope diktiraju obaveznost za donošenje novog sistema obrazovanja, bez razmišljanja šta ustvari pojedine odredbe ovde znače.
Verujem da u našem sistemu obrazovanja treba izvršiti neke reforme i neke promene, ali te promene ne moraju da idu na gore. One bi imale smisla jedino ako idu na to da bude bolje.

Iako je članom 84. sa nadnaslovom pravo na besplatno obrazovanje to regulisano. Obzirom da se radi o osnovnim odredbama, mesto tome jeste u članu 4. Prema tome, ne boli glava ministra od toga da se usvoji ovaj amandman, jer je njemu koncepcijski normativno mesto ovde gde se govori o pravu na obrazovanje i vaspitanje.
Svima dostupno na podjednak način, svi su jednaki. U stavu 2. osnovno je obavezno i besplatno, obuhvaćena su i lica sa smetnjama u razvoju i odrasli i lica sa posebnim sposobnostima, sa posebnim potrebama u skladu sa ovim zakonom i trebalo je onda da i ovo što stoji u 84. bude sastavni deo člana 4.
Dakle, samo zbog toga što se radi o osnovnim odredbama sistema, a ne zbog toga što to kasnije vidim u članu 84. stoji na način koji nije baš adekvatan.

Dame i gospodo narodni poslanici, staroboljševičko pravilo glasi - ako hoćeš da preuzmeš vlast, preuzmi školu. Ovde, u članu 6, gde nam se navodi ko sprovodi obrazovno-vaspitni rad, pojavljuju se nastavnici, vaspitači, stručni saradnici i pomoćni nastavnici i drugo lice. Ovo drugo lice mogu da protumačim u sklopu čitavog zakona, da se odnosi na psihološko pedagošku službu, ali pomoćni nastavnici se više nigde ne pojavljuju, dalje u zakonu, i nema nikakve kvalifikacije, tako da ne znamo o čemu se tu radi. Da li je to neko fakultativno nastavno osoblje, da li su to oni koji u razno-raznim školicama treba da edukuju našu decu po programima koje Soroš donosi u našu zemlju, i ne samo našu.
Za primer imamo Rusiju koja je pre nas doživela sve ono što mi sada doživljavamo u obrazovanju. Jedan ruski ministar prosvete, Eduard Dnjeprov, još početkom devedesetih godina izjavio je da je cilj školske reforme, promena društvenog mentaliteta putem škole. To smo i od ministra Gaše Kneževića čuli danas, u osvrtu na naše diskusije.
Kao rezultat toga u mnoge škole prodrli su sektaški udžbenici, recimo munovski "Moj svet i ja". Smanjen je broj časova maternjeg jezika, a što se istorije tiče, gde bi trebalo da se naročito neguje taj nacionalni kulturni identitet, istorija je zasnovana na mržnji prema sopstvenom narodu, pa istorija Rusije se predstavlja kao istorija primitivnog, nedemokratskog društva, koji ni po čemu ne može da se poredi sa razvijenim i prekrasnim zapadom. Bojimo se da će tako biti i kod nas, jer ovaj zakon nama apsolutno ne daje mogućnost da vidimo kako će ti programi za pojedine predmete izgledati, niti možemo da imamo poverenje u one koji će te programe praviti.
Sa pravom smo, čini mi se, svi mi narodni poslanici, a čitamo u štampi i prosvetni radnici, veoma skeptični po predlogu ovog zakona i bilo bi dobro da nam ministar ovde obrazloži ko je i šta je pomoćni nastavnik, kakva je njegova uloga i kakve kvalifikacije treba da ima u sistemu obrazovanja.

 Stvarno ne znam koji je Rasimov a koji je Sorošev, koji je Gašin zakon, ovde imamo jedan zakon pred sobom koji je dostavila Vlada Republike Srbije, ali moram da prokomentarišem u kontekstu ovog amandmana koleginice koja je pre mene govorila i gospodina Šandora, da smo ovde malo stvar okrenuli naopako.
Član 7. koji govori o tome da se obrazovno-vaspitni rad ostvaruje na srpskom jeziku, ako se prihvati amandman gospodina Šandora, onda je taj stav 3. kontradiktoran stavu 1. Mislim da smo mi ovde svi za to da se u državnim školama nastava obavlja na srpskom jeziku i do sada i od sada trebalo bi da postoji mogućnost nacionalnim manjinama, i postoji mogućnost, da se izjasne roditelji da žele da njihova deca pohađaju nastavu na svom maternjem jeziku.
Ali, prihavatanjem amandmana gospodina Šandora, mi imamo obrnutu situaciju. Oni su primorani da uče na tom jeziku, iako možda ne žele. Molim vas, uopšte ne treba tako olako da pređemo preko ovoga. Žao mi je što gospodin Šandor nije ovde, ali amandman jasno glasi – za pripadnike nacionalne manjine obrazovno-vaspitni rad ostvaruje se na maternjem jeziku, imperativno, molim vas, izuzetno on se može ostvariti na srpskom jeziku. Uopšte nije svejedno kako će ova pravna norma da izgleda i mislim da ovo ne ide u prilog ni pripadnicima nacionalnih manjina ni državi Srbiji, ali na Ministarstvu i Vladi je da o tome odluče.

 Član 7. reguliše upotrebu jezika. U stavu 1. ovog člana, mi se slažemo da to ostane ovako, da se obrazovno vaspitani rad ostvaruje na srpskom jeziku, ali da bismo negovali ćirilično pismo koje je znatno u upotrebi potisnuto, mislili smo da zaista treba potencirati u ovom zakonu, pre svih, da se u našim školama ćirilično pismo koristi kao obavezno.
Znate, u ovakvoj Srbiji, kakva jeste, u sred Beograda vi imate profesora koji će da vam pojam konkavno objasni ovako - vi Srbi kažete kafa, a mi kažemo kava. Znači, nije kafkavno, nego kankavno. Moja ćerka je došla sa časa gde joj je profesor tako objasnio pojam konkavno. Znate šta, moramo da vodimo računa o duhu srpskog jezika i o ćiriličnom pismu. Ne sporim srpski jezik. Književnost i srpski jezik završe ovde studenti i građani koji nisu Srbi po nacionalnosti, ali moraju da usvoje taj srpski književni jezik, ako misle da ga predaju kao profesiju. Ne mogu onda mom detetu da takav jedan pojam objašnjavaju na ovakav način, koji onda širi nešto drugo što vi želite da štitite, navodno, ovim zakonom. Vi Srbi kažete ovako, a mi, ne znam koji ste to vi, kažete ovako.
Drugo, u stavu 2: "Za pripadnike nacionalne manjine obrazovno-vaspitni rad ostvaruje se na maternjim jezikom, u skladu sa posebnim zakonom". Taj posebni zakon kaže, do sada je tako bilo, ali usvajanjem ovog amandmana gospodina Šandora to će biti drugačije reuglisano, "ukoliko oni to budu želeli", ukoliko se izjasne da žele da pohađaju nastavu na maternjem jeziku. Sada će biti obrnuta situacija.
"Obrazovno-vaspitni rad može da se izvodi i na stranom jeziku, u skladu sa posebnim zakonom". Ministre, ne znam koji je to poseban zakon. Ovaj zakon reguliše sve po pitanju sistema obrazovanja. Verovatno mislite na osnivanje škola od strane fizičkih ili pravnih lica iz inostranstva.
(Gašo Knežević: Zakon o osnovnim i srednjim školama.)
I tim zakonom to ne može da bude regulisano drugačije nego ovim zakonom.
(Gašo Knežević: Već je regulisano.)
Kako je regulisano? Nije mesto ovoj odredbi u ovom zakonu. Obrazovno-vaspitni rad za lica koja koriste jezik znakova, to je u redu i moralo je ovde da nađe mesto i treba da im se omogući. Treba da se nađu sredstva za osnivanje ovakvih škola. Za to se zalažem, kao i za one koji su hendikepirani u bilo kom smislu.
Čini mi se da zaista olako prelazimo preko ovih osnovnih odredbi zakona koje će se dalje reflektovati na ostale članove zakona. Ministre, nije dobro što nismo dobili pisano obrazloženje koje amandmane i zašto prihvatate, a koje i zašto odbijate.

Amandman koji smo podneli na član 10. ima svoje obrazloženje, pre svega u racionalizaciji sredstava potrebnih za rad ovih saveta i kasnije centara o kojima ćemo naknadno govoriti, svesni činjenice da budžet kuburi sa sredstvima, da nema dovoljno novca. I, argument za to našli smo i u vašem obrzaloženju gde kažete da po pitanju sredstava za sprovođenje ovog zakona tekuće rashode i rad saveta, osim sredstava za platu, čiji je osnivač Vlada Republike Srbije za ovaj period od 1. septembra do 31. decembra ove godine iznose 25 miliona.
Rad centara 29,5 miliona za ovo poslednje tromesečje, za razno-razne licence 31, 69 miliona, pa 30 za srednje obrazovanje. Kada sam ja to sve sabrala, rekla sam već da to iznosi oko 350 miliona dinara. To su ogromne pare plus onih 280 miliona što vi imate na kontu Ministarstva za prosvetu, za specijalne usluge, pa kada već imate tih 250 za razno - razne specijalne usluge, da konsultujete i plaćate i stručnjake i istraživače, šta će vam onda ova tri saveta, kada sve to može da uradi jedan prosvetni savet.
Možda ne treba da ima 20, neka ima 30 članova, ali to može da obuhvati i stručno obrazovanje i osnovno i srednje obrazovanje, a ovaj koji treba da vam miri zavađene strane, apsolutno je zaista suvišan, i mislim da se veoma neracionalno ponašate u ovom smislu. Ovo sve građani plaćaju. Saberite tih 350 miliona i ovih vaših 250 koje imate za izdavanje ovih publikacija koje nikome i ničemu ne služe. Vidite koje su to pare. Sada ste jedan procenat od plate uzeli prosvetnim radnicima, i izvazvali ogroman revolt. Ne zbog toga što to nešto znači za budžet Srbije, ili mnogo znači za njih.
Ja čitam u novinama i čujem od prosvetnih radnika, 1% su im manje plate i oni su nezadovoljni i revoltirani stavom prema prosvetnim radnicima, a razbacujete se novcem. Poboljšajte položaj prosvetnih radnika. Imaćete kvalitetniju prosvetu, imaćete bolje rezultate, i nećete imati onih 17,4% učenika koji moraju da uzimaju vanredne časove, da plaćaju roditelji po 400, 500, 600 dinara dvočas da bi deca postigla ono što ne mogu da postignu u školi. Ne mogu da postignu zbog toga što nam samo programi nisu dobri, i ništa drugo.
U prosveti su zaista veoma retki slučajevi da imamo profesora. Ja sam nailazila i na takve u svom dugogodišnjem iskustvu, pre svega kao đaka, a onda i kao majke sa troje dece da taj poziv ne rade krajnje iz ljubavi i iz entuzijazma. To je jedna humana profesija. Ne može svako da se bavi tom profesijom, i trebalo bi da shvatimo šta je problem. Nisu problem naši prosvetni radnici. To su retki slučajevi gde treba reagovati na način disciplinski, onako kako je to disciplinski predviđeno i do sada i sada u ovom zakonu. Ali, dajte da te programe uradi neko koga mi možemo da prozovemo. Mi vas ministre možemo da prozovemo.
(Predsednik: Vreme.)
Ministarstvo, Vladu, oni nam odgovaraju za te programe. Mi ove komisije ne možemo da prozivamo. Mi njih ne možemo da menjamo, mi na njih ne možemo da utičemo. Vi ste samo prebacili lopticu na njih, i možemo samo da se molimo bogu da tu dođu neki pametni ljudi, a koliko ja vidim tu neće doći oni koji će voditi računa o interesima naše dece i naše države.

Žao mi je zaista u tri minuta koliko mi je ostalo na raspolaganju da branim amandman SRS, nisam u stanju da vam postavim sva pitanja koja bih inače želela. Nije jasno iz vašeg obrazloženja ko će obezbeđivati sredstva za plate ovih saveta. Kada kažem - saveta, mislim i na komisije, stručne timove i radna tela koja će oni osnivati, a koja su predviđena članom 11. Ako to ne obezbeđuje Vlada i ako znamo ko obezbeđuje sredstva, onda će nam sve ostalo biti mnogo jasnije.

 Ovim amandmanom tražimo da se u članu 12. stav 1. reč: "šest" zameni rečju: "četiri". Ne vidimo razlog da budu birani ovi predstavnici saveta na šest godina, a da u stavu 2. predvidite da izuzetno u ovom prvom imenovanju polovina bude na tri godine. Ne znamo šta vam je cilj toga. Vlast će se svakako menjati i ovi članovi saveta mogu da budu menjani, pošto ih Vlada predlaže samim tim što će se vlast promeniti, tako da je drugi stav kontradiktoran prvom stavu, ne upotpunjuje ga nego nas dovodi u izvesnu zabludu i ostavlja neku neizvesnost, jer ne možemo da shvatimo cilj ovako koncipiranog stava 2.
Kad kažete - istaknuti stručnjaci, znate, to šta je istaknuti stručnjak niko nema sertifikat na to da je istaknuti stručnjak. To je stvar slobodnog uverenja određene grupacije, ali kada kažete - stručnjak iz zaštite ljudskih prava to je onda aposlutno nejasno na koga mislite. Ima ljudi, naravno, na Beogradskom univerzitetu koji se bave pitanjima ljudskih prava, koji se bave ustavnim pravom, ako na njih mislite, onda bi bilo normalno da se nađu u jednom ovakvom savetu, ali ako mislite na neke druge koji su iz različitih nevladinih organizacija, kao što su Centar za multikulturalnost Most, Ženski centar iz Užica, Konstruktivni civilni angažman Paraćin, Psihokod, Istraživačka stanica Petnica, Centar za devojke, Centar za interaktivnu pedagogiju, onda Žene u crnom i tome slično, onda se zaista pribojavamo ko će biti članovi ovog saveta po ovom kriterijumu i zbog toga smo mislili da je možda najpametnije da se ovaj stav 3. potpuno briše, da to Vlada uzme na svoju dušu - koga će i po kojim kriterijumima predvideti da budu članovi ovog saveta.

Koncept SRS koji smo pokušali da vam objasnimo u načelnoj raspravi po pitanju ovih brojnih saveta i centara, bio je jedan savet sa mogućnošću da on ima komisije i stručne timove i radna tela, dakle, da ostave ono što je predviđeno u članu 11. a vi ste prihvatili amandman kojim se to briše, ali onda ne bi smo imali ova druga dva saveta i ne bi smo imali ove centre koje, evo gotovo svaki traži neke istaknute stručnjake, pa imate istaknute stručnjake za sva tri saveta, u članu 12. u članu 19, pa se prosto pitam da li imamo toliko istaknutih stručnjaka u zemlji koji će moći da popune sva ova mesta. Malo pre niste bili u pravu kada ste rekli da poslanička grupa, kada podnosi amandmane mora da vodi računa da ima principijelan stav i da vam uredi čitav Predlog zakona. Ne mora, ako se usvoji jedan amandman, Zakonodavni odbor je tu koji u tom momentu interveniše i dalje to kroz ceo zakon prožima i popravlja, dakle, može da se usvoji jedan amandman, bez obzira što nisu dati amandmani na druge članove koji se odnose na to, ali imate član 19. i to su stručni timovi.
Vi ste prihvatili amandman na član 11. kojim se on briše, a u članu 19. se pojavljuju stručni timovi i moraćete sada i to da brišete, ukoliko želite da ostane ono što ste rekli kod člana 11.
Dakle, sve to može da se ispravi, ali stvar je u tome što ste mnogo zakomplikovali stvari i jedan savet bi imao pod kontrolom ove stručne timove i komisije koje bi se bavile stručnim školama, nije bio potreban poseban savet, kažem vam, ne vodite zaista računa o tome koliko ovo građane Srbije košta, a košta ih mnogo.

Da vas upozorim, gospođo predsedavajuća na član 137. koji govori o tome ko je ovlašćeni predstavnik predlagača amandmana i ko ima pravo da dobije reč po amandmanu, obzirom da ste ovim nakaradnim Poslovnikom predvideli da je poslanička grupa ta koja predlaže amandmane i da jedan od poslanika može da ih predlaže. Ovde imamo amandmane neke partije koja nije učestvovala na izborima, Socijalističke narodne stranke, potpisano za sada sedam poslanika. Prvi je prof. dr Branislav Ivković, a sve vreme amandmane obrazlaže Vladimir Garčević, i ako nigde ne piše ko će u ime predlagača obrazlagati.
Prema tome, vodite računa o tome, da takve amandmane ili ne prihvatate ili obavežete predlagača da onaj prvi koji je potpisan barem bude taj koji će ih obrazlagati. Valjda nema potrebe da vam član 137. Poslovnika citiram.

Dame i gospodo narodni poslanici, dugo najavljivana reforma osnovama sistema vaspitanja i obrazovanja nije našla svoje uobličenje u ovom zakonu. To što je promenjeno, a što se tiče nove konepcije obrazovanja tri plus tri plus tri, srednje obrazovanje, pre univerzitetsko obrazovanje, nije ono što je nedostajalo našem obrazovanju i ne utiče drastično na to da stanje u obrazovanju bude bolje i da nam generacije koje izlaze iz škola, budu obrazovanije i sposobnije da se uključe u rad.
Sam zakon predviđa neke novine, na osnovu kojih bi mogli da zaključimo da bi trebalo odmah nakon donošenja ovog zakona, za koji nesumnjam da će biti usvojen, barem onako kako je usvojen Zakon o lustraciji, sa lažnim karticama ovde, a čujemo da neke poslaničke grupe neće glasati za ovaj zakon, pa je teško predvideti mogućnost da 126 poslanika bude za, a trebalo bi da se izvrši izmena zakona o ministarstvima i da Ministarstvo prosvete i sporta zadrži samo onaj naziv - Ministarstvo za sport, jer apsolutno neće imati nikakve veze više sa prosvetom.
Stvaraju se paralelna ministarstva kroz ove komisije i centre, ne ulazeći sada u načelnoj raspravi u to šta oni rade, kakvog je karaktera njihov rad, kako se biraju, da li je to dobro ili nije, ko na njih može da utiče, o tome ćemo u pojedinostima kada budemo razmatrali amandmane, ali to nas veoma mnogo košta. Koliko sam ja mogla da saberem iz obrazloženja koje nam je predlagač dao samo za ovo poslednje tromesečje ove godine, potrebno je izdvojiti oko 350 miliona dinara i tu naravno nije kraj, nego to ide kvartalno dalje, odnosno više godina će morati da se finansira i jedino mi nije jasno da plate onih koji budu radili u tim centrima i komisijama, nisu predviđena u budžetu, ne znam ko će to da finansira. Juče sam imala sreće da prepodne kupim "Svedok" nedeljnik čija je distribucija zabranjena i da pročitam jednu kolumnu gospodina Vladana Dinića, glavnog urednika ovog nedeljnika u kome je on otprilike dao svoj osvrt na ovaj zakon o obrazovanju i baš taj šaljiv način, rekao je kako će to naša buduća škola da izgleda.
Dođe mali Perica u školu, sedne u klupu, učiteljica ga prozove i kaže, hajde Perice da proverimo šta znaš, a on kaže - molim, ona kaže hajde ustani da vidimo šta si naučio, koliko si znanja usvojio, a on kaže - neću, kako nećeš, lepo neću, ja sam dete zaštićeno zakonom i mogu da radim šta hoću u školi i naravno, nastavnik ne može ništa, slučajno je to dete, dete nekog narodnog poslanika, on presavije tabak, poznaje zakon, napiše žalbu, molbu ministru i dalje se lustrira nastavnik na osnovu oduzimanja licence. Tako je to na šaljiv način opisao Vladan Dinić i bez coktanja, pogotovu onih koji nisu pozvani, a pretpostavljam da je i to jedan od razloga što je juče taj list prestao da se distribuira.
Još uvek je međutim, više onih koji škole ne vide kao igru i ne doživljavaju na ovako šaljiv način, nego na veoma ozbiljan način i doživljavaju je kao ozbiljnu instituciju. Ona je po svojoj prirodi, uslovno rečeno, tradicionalna u smislu da treba da neguje proverene vrednosti, pa čak i onda kada te vrednosti su momentalno u osipanju, kao što je to kod nas sada slučaj, a negde poput neke galerije prati sve trendove i hirove iz belog sveta. Nama ministar u ekspozeu nije rekao koji su to eventualno sistemi obrazovanja iz našeg bližeg ili daljeg okruženja, ima li onih koji su pripremali ovaj predlog zakona, običano kažu - po ugledu na Francusku, po ugledu na Finsku, na ovo naše bliže okruženje ili Ameriku, nismo to ovom prilikom čuli, ali ako ste kojim slučajem imali za ugled američki sistem obrazovanja, onda bih želela da vas podsetim da u toj Americi ima 30 miliona potpuno nepismenih i da ima 50% onih koji na izbore ne izlaze samo zbog toga što nisu sposobni da razumeju uputstvo koje stoji na glasačkom listiću. Otuda u Americi veliki problem da na izbore izađe 50% glasača. To je činjenica.
To ne može da se opovrgne. Ako je naše obrazovanje loše, ako ne zadovoljava kriterijume neke, ako ne omogućava da se brzo, oni koji završe srednje škole, uključe u proces rada, zašto onda taj zapad uvozi naše mozgove, zašto su naši stručnjaci tako rado primljeni svuda u svetu, zašto naša deca kada odu bilo gde u Evropu ili u Ameriku, preskaču po dva tri stepenika i odmah se uključuju u viši stepen obrazovanja.
Znate li vi da u Americi ljudi sa akademskom titulom nemaju osnovne pojmove o nekim osnovnim geografskim pojmovima i o čemu onda mi pričamo? Skoro je bile neka studija, ne tako skoro, pre pet, šest godina, sećam se, pokazala je da zemlje trećeg svega imaju bolji sistem obrazovanja i da su im obrazovanija deca, nego što su deca u Americi.
Prema tome, treba strogo voditi računa o tome ko nas tera na ovakvu reformu obrazovanja, ako znamo da je to UNICEF, ako znamo da je to Svetska banka, ako znamo da je to Soroš, šta oni ustvari od nas hoće? Ja prosto ne verujem u te njihove dobre namere, da oni hoće da daju pare, a zavisićemo od njihovih para, to se vidi u mnogome, da bismo mi imali bolji sistem obrazovanja.
Neće oni to. Oni hoće da mi imamo što neobrazovaniju decu, što veću anarhiju. Hoće manipulaciju ne samo decom, hoće manipulaciju i nastavnim osobljem, a o tome ću vam dati konkretne primere malo kasnije, kroz one radionice koje smo imali, a koje su bile prethodnica ovoj reformi koja je usledila.
Mi jesmo za reformu, ali u kom pravcu, u pravcu rasterećenja gradiva. Može uvek da se napravi takav program da se izbace suvišni delovi, da se modernizuje program. Deca jesu preopterećena, to je činjenica. Slažem se i sa tim da neki predmeti mogu da budu i fakultativni, neki mogu da budu opisno ocenjivani, to stoji, ali ne mogu da se složim sa tim, i Srpska radikalna stranka će se kao stranka koja se zalaže za tradicionalne vrednosti suprotstaviti takvim programima na koje vi nećete imati uopšte uticaja. Možda je dobro što vi nećete, ali naslediće vas neki drugi ministar. Ministarstvo neće imati mogućnosti da utiče, u kome će biti izbačen, recimo, potpuno Kosovski ciklus ili Jovan Dučić, ili će biti vraćen Krleža, ili će u udžbeniku za geografiju godinu dana pre nego što je ovde usvojena Povelja o državnoj zajednici, pisati da deca žive u državnoj zajednici Srbija i Crna Gora, koja je osnovana 4. marta 2001. godine. Znate li koja je to dezinformacija?
Na taj način deca prvo gube identitet, kada gube taj nacionalni identitet, gube i lični identitet. To je osnovni problem i naših ljudi koji odlaze u inostranstvo, tamo kao stranci su izgubili nacionalni identitet, gube polako i lični identitet i imaju razno-razne probleme o kojima ne bih sada na ovom mestu.