Zar ne mislite gospodine ministre, da će u tom slučaju deca te škole da budu zamorčići, zar nije mnogo bolje kao što je to do sada bilo da nastavna baza bude širom Srbije.
Prvo, vi ne možete da nađete specifičnu osrednju školu, jer nije ista škola u Beogradu, škola u Babušnici i škola u Nišu, ili škola u Subotici. Svi oni koji treba da se obuče za ovaj prelepi poziv, sva su im vrata svih škola otvorena i do sada bila, a sada predviđate ovim zakonom mentore za pripravnike recimo, koji će biti kao pripravnici zaposleni, nastavnici i nastavno osoblje u školama. Pustite ih onda da širom Srbije, gde god imate učiteljski fakultet, univerzitet, a imamo više univerziteta u Srbiji, ne moraju svi u jednoj, ili mislite da u svakom univerzitetskom centru formirate po jednu od ovih vežbaonica, a pretpostavljam da je tako, jer ovde ima i autonomna pokrajina kao osnivač, a to nije dobro.
Svaka škola je specifična, seoska za sebe, gradska za sebe, u zavisnosti od toga kakav je sastav stanovništva. Pustite sve te ljude koji hoće da rade, da mogu da uđu u svaku školu, a ne da jedna škola bude zamorče za sve to. Znate šta, nije isto kada iskusan profesor predaje lekciju ili kada dođe svake nedelje drugi student pa vam predaje, a mentor stoji sa strane i eventualno nešto dopunjava. Namte onda ni kriterijum za rad, ni za ocenjivanje, niti bilo šta.
Sada ja kao ništa nisam shvatila, vi se smejete, ali ja vam kažem, možete vi da pozivate nas koliko god hoćete u Vladu da nam bilo šta pričate, mi vam nikada nećemo doći, jer mi ne treba da dolazimo vama na noge, nego vi nama na noge, samo što vi nama ovde pošaljete napismeno i što kažete ovde, jer živa vaša reč je vaše ophođenje sa nama i za nas to nešto znači. Inače, ako dođemo u Vladu, moraćete da trčite kroz neka vrata, znam da tamo postoje i ona glavna i ona sporedna i ona sa glavnog ulaza. Prema tome, nemaju šta poslanici da traže u Vladi, to je najnormalnije, ako bi jedan poslanik došao dole, znači da bi došao da vrši neki pritisak na ministra, a to bi trebalo da bude zakonom zabranjeno, ali zato bi ministar morao da dođe kada god ga Skupština pozove ili poslanik nešto pita.

Član 39. tiče se zabrane rada ustanove, misli se na  školske ustanove i propisuje se u stavu 1. koji su to slučajevi i ko vrši kontrolu. U stavu 2: "Ministarstvo zabranjuje rad ustavnove ili prethodno preduzima sledeće mere". To je do te mere neprecizno rečeno, da ostavlja Ministarstvu diskreciono pravo da odluči da li će zabraniti rad ili će prethodno razrešiti direktora i postaviti vršioca dužnosti, razrešiti dužnosti organ upravljanja i imenovati privremeni organ upravljanja.
Sada je pitanje ko snosi krivicu za sve ovo što je dovelo do zabrane rada ustanove. Da li je uvek u pitanju direktor i organ upravljanja ili su to neke elementarne stvari koje ne zavise od njega, kao što su, recimo, osnovni sanitarno - tehnički uslovi zbog kojih škola može da bude zatvorena. Ne bi trebalo u pravnoj normi da postoji ovakva diskrecija i ovakva alternativa, jer to onda stvara zabunu. Trebalo je na neki način odvojiti slučajeve kada se obavezno škola zatvara, zabranjuje se rad, a kada se preduzimaju ove mere, jer to jedno drugo isključuje.
Vi zabranite rad na izvesno vreme, dok se ne otklone neki nedostaci i ponovo školu pustite da radi, a ako ove mere preduzmete, vi ste samo suspendovali organe upravljanja, doveli direktora po vašoj volji ili privremeni organ upravljanja i škola nastavlja da radi sa istim onim nedostacima koji postoje, s tim što se ostavlja izvestan rok da te nedostatke otklone, i to najduže godinu dana. Pitanje je da li za godinu dana to može da se uradi. Vaša diskrecija možda treba da ostane, ali normativno - pravno gledano, nije dobro što je ovo ovako urađeno. Mislimo da je trebalo odvojiti slučajeve kada se obavezno zabranjuje rad, a kada je moguće otkloniti nedostatke i onda preduzeti one mere koje se tiču razrešenja direktora i organa upravljanja

Želela bih da skrenem pažnju i narodnim poslanicima i predstavniku Vlade na opasnost od opstanka člana 41. i člana 42, iako će ministar verovatno da nas ubeđuje u to da će se od strane fizičkih lica i drugih organizacija ili ustanova koje su osnovane od strane stranaca i po stranom akreditovanom programu biti akreditovan ovde u zemlji, odnosno prihvaćen od strane ministra, kontrolisan i na taj način bezopasan. Međutim, stav je SRS da ovako nešto ne bismo smeli da dozvolimo, jer postoji opasnost od zloupotreba.
Kod člana 42. gde se predviđa da druga organizacija, znači bilo kakvo udruženje građana ili nevladina organizacija ili bilo koje fizičko lice može da obavlja poslove iz delatnosti predškolskog obrazovanja i ostvaruje akreditovane posebne programe predškolskog vaspitanja i obrazovanja, ako ispunjava propisane standarde za ostvarivanje posebnih programa i dobija odobrenje Ministarstva. Mi ne znamo koji će kriterijumi biti Ministarstva. Ostaje da verujemo ministru da će voditi računa o svemu, a mi ne želimo da verujemo, naše je da sumnjamo, ne samo u ovog ministra nego u bilo kog drugog. U stavu 2. se inače kaže da standardi iz stava 1. ovog člana i standarde znanja, veštine i sposobnosti za akreditaciju programa, stručnog osposobljavanja i obuke propisuje ministar. To će biti neki podzakonski akt. Mi ga nećemo ovde usvajati. Znači, mi ovako blanko prihvatamo da bilo koje udruženje, pa i ovakvo jedno koje bi bilo pogubno, ima pogubne ciljeve i može da osnuje predškolsku ustanovu.
Što se tiče člana 41. kratko ću se osvrnuti, nisam htela da izlazim, jer je vezano sa članom 42. da ustanovu može da osnuje strano pravno ili fizičko lice i to po njihovom programu. Znači, koji nisu doneti na osnovu ovog zakona, ako je program akreditovan u inostranstvu i ako ispunjava uslove iz člana 34. stav 1, 3. do 5. a to su prostor, oprema, sredstva, higijensko-tehnički uslovi i ako ima garanciju kod banke. To su nevažne stvari kada je u pitanju, nevažne su, možda su bitne, ali nisu najbitnije kada je u pitanju obrazovanje. Ne znam čemu ovo i kome izlazimo u susret time što će ovde deca moći da uče školu po stranim programima.
Molim vas velika je opasnost, jer mi treba da znamo gde se nalazimo i gde živimo. Da li ovog ima u Americi? Nema i neće oni to da dozvole nikad. Neće da dozvole na drugom jeziku da se uči i ako imaju problem nacionalnih manjina mnogo veći nego što mi imamo taj problem. Kod nas sve može i posle se nađemo u čudu šta se dešava.

Najviše se bojim za ovaj sandžački deo šta će biti, a pogotovo kada je usvojen ovaj amandman gospodina Šandora, a za koji mislim da suštinski menja stvar. Ako budu naša deca primorana da recimo, na bošnjačkom jeziku uče školu, ne znam kako će to da izgleda i kakvu će oni identifikaciju imati, da li će se osećati Bošnjacima, Srbima i govoriće istim jezikom kojim se odlično razumemo i istorijski i naučno ne možemo da dokažemo da su neki drugi narod, a dolaze odnekud s Marsa, nego su tu rođeni i Srbi su i to se zna...

... valjda toliko poznajemo kako je došlo do toga. Sada nam ovde filtriraju neke nepostojeće nacionalne manjine. To će nam se desiti sa Crnogorcima. Ovde će nam osnovati školu, molim vas, na crnogorskom jeziku, pa ćemo da glumimo ovde ludake u državi. Moramo da vodimo računa o tome da bude precizna pravna norma i da znamo šta hoćemo.

Hvala.

Gospodine ministre, u redu je to što ste vi rekli vezano za privredne organizacije, za deoničarska društva, za banke, ne znam već kakve organizacije mogu biti, da one imaju potrebu da osnivaju predškolske ustanove, a član 42. se odnosi samo na predškolske ustanove, ali niste to tako definisali, da iz ovoga ne može da proizađe ono čega se mi plašimo, da nam razne nevladine organizacije, razne sekte ne budu osnivači predškolskih ustanova. Toga se mi plašimo i to smo morali da izbegnemo, makar time što bismo ovde precizno po Zakonu o preduzećima nabrojali ko to može da bude.
Znate, može da bude i fizičko lice pripadnik sekte ili član neke nevladine organizacije. Ne možemo zabraniti fizičkim licima da osnivaju predškolske ustanove. Stvar je onoga ko daje akreditaciju, da strogo vodi računa i kontroliše šta se radi, da li ima zloupotreba i svega toga. Znam da to u naknadnom nadzoru možete da utvrdite i da vodite računa o tome, ali kada dajete pravnu normu nemojte ovoliko široko ako znate da preti opasnost, nego suzite malo ili dajte neki specifikum da znamo na šta se odnosi.
Drugo, izvinjavam se svima koji su me pogrešno shvatili. Možemo da se osećamo kako god hoćemo. Brate Zeldžo, ti si za mene Srbin muslimanske veroispovesti i ja te takvog tretiram, vidim i doživljavam. Istina je jedna, nauka je dokazala tu istinu i nemamo šta da se sporimo. Ja te brate poštujem kao brata Srbina, a ti kako hoćeš prema meni.

Vodićemo računa o vremenu, ali je Siniša kriv što nam je skratio vreme rasprave na tri minuta i stvarno je teško u tri minuta sve reći i ubediti poslanike u ono za šta se zalažemo. Zato će Siniša da strada na sledećim izborima, ali dobro.
Član 44. tretira u stvari one oblasti u kojima je predškolska ustanova potpuno autonomna i pošto je u modi decentralizacija, pa ponekad pod pojmom decentralizacije mi podrazumevamo i regionalizaciju, autonomiju, sve smo to zbrkali želeći da kao skinemo što više nadležnosti iz centra države, da nam ne bi niko prigovorio da je sve u Beogradu, da je sve to u Vladi, nego svako može svoju politiku da vodi i dođemo onda u situaciju da imamo anarhiju.
Imamo anarhiju, ako dozvolimo da svaka ustanova ima svoj program obrazovanja i vaspitanja. Mi zaista mislimo da to nije dobro, da je to možda jedino što bi moralo da bude jedinstveno na teritoriji cele države. Ako sam ja ovo pogrešno shvatila, da to neće biti tako, obzirom da imamo neke osnove utvrđene na nivou Vlade, odnosno od strane ovog saveta koji to predlaže ministru, ipak ovde ostavljamo svakoj školskoj ustanovi, odnosno svakoj školi, svakom dečijem vrtiću, da sam utvrđuje program obrazovanja i vaspitanja. Ja sam to tek u kontekstu celog zakona shvatila, da je to tako.
Inače, prvi pogled da nema od nastavka rečenice da se govori o godišnjem programu rada ustanove, ja bih pomislila da se to odnosi na to. Mogu da shvatim da svako ima neki svoj tempo, kada će raspust, koja će subota biti radna, koja neradna i tome slično, ali da svaka škola ima svoj program obrazovanja i vaspitanja, Srpska radikalna stranka se tome izričito protivi, jer to nas neće dovesti do onoga da imamo neki minimum zajedničkog na određenom nivou obrazovanja. Dolazi do prelaska iz jedne škole u drugu školu. Kako da utvrdimo kriterijume znanja? Hoće li biti nekih problema kada deca pređu iz jedne škole u drugu? Mi sada imamo te probleme u zavisnosti od kriterijuma koji se neguje u nekoj školi, pa su neke prestižne, a zamislite kad vi date ovakvu mogućnost pa ima izrazito ambicioznih škola, pa će te škole ostati sa po jednim odeljenjem i deca će bežati u neku drugu školu, gde će moći po normalnijim programima da rade.
Ne znam da li je sama norma precizna i da li sam dobro shvatila, ali ako je ovako kako je napisano, da svaka ustanova ima svoj program obrazovanja i vaspitanja, mislim da je to apsolutna pogreška i da je to možda i najveća mana ovog zakona.

Verujem da je predlagač imao u vidu sve ono što se dešavalo deci političkih neistomišljenika u vremenu od 5. oktobra na ovamo kada su ovakav član predvideli, samo nisam zaista zadovoljna kaznenim odredbama koje su veoma blage i tiču se kazne za  ustanovu od deset do pedeset hiljada i za odgovorno lice, odnosno za direktora od hiljadu dinara do deset hiljada dinara. Za ovako nešto, predviđeno članom 47. morale bi da budu znatno drastičnije kazne, udaljavanje praktično iz prosvete, onih koji su kadriji da ovako nešto urade.
Ja hoću da vas podsetim, bez obzira koliko se to vama svidelo ili ne, na dete bivšeg ministra Bojića šta je doživelo u školi, da li je bilo zaštićeno ili nije, hoću da vam ispričam koliko je moje dete bilo maltretirano u školi, pretučeno od strane pet dečaka, pet profesora je prošlo kroz dvorište, videli su šta se događa i nisu reagovali.
Muke sam imala da je upišem u drugu školu. I ne čudi me da se od 5. oktobra ovakve norme nalaze u zakonu.

Htela sam samo da podsetim da, kada smo imali na dnevnom redu Zakon o izmenama i dopunama Zakona o osnovnom obrazovanju, onda je Vlada išla ka izmenama u pravcu povećanja stepena obrazovanja direktora škola i onda su mnogi direktori koji su bili na tim mestima imali višu školu. Jednostavno, zbog donošenja tih izmena i dopuna su prestali da obavljaju te funkcije, jer nisu zadovoljavali kriterijum stepen obrazovanja.
Sada se u članu 59. vraćamo na to da direktor, doduše, izuzetno, ali to znači da, ako se niko iz ustanove ne javi na konkurs, ako su zadovoljni time kako postojeći direktor obavlja tu funkciju, mada takvih više nema, u ovom trenutku nema, ali se daje mogućnost da ponovo budu kandidovani za direktora škole, pokazuje izvesnu neprincipijelnost Vlade. Ne znam koji je onda bio razlog da se traži visoko obrazovanje, a koji je razlog sada da se opet vraćamo na staro, da može i sa višom školom.
U članu 59. u poslednjem stavu, takođe mi nije jasno zašto ministar propisuje sve ovo što je ovde napisano, dakle: bliže uslove za izbor direktora, vrstu obrazovanja, standarde znanja i veštinu sposobnosti za direktora. To je neki ispit koji se pred određenim organom uprave polaže, kao što se, recimo, za rad u državnim organima polaže ispit ili pravosudni ispit za obavljanje advokatske prakse ili sudijski ispit, svejedno.
Nemoguće je da ministar propiše uslove za izbor direktora. Oni su zakonom propisani i ostaje na organu upravljanja da on odluči koga će od onih koji se budu kandidovali, odnosno koji budu zainteresovani za taj položaj izabrati. Potpuno je ovaj stav 10. člana 59. neprecizan, odnosno ministar uzima sebi ovlašćenja koja su nepotrebna, obzirom da su neke od ovih stavki već propisane zakonom.

Na član 60. amandman koji je podneo poslanički klub SRS, imam obrazloženje Vlade koje je apsolutno nezadovoljavajuće, jer kaže da amandman ne treba prihvatiti jer je neophodno zakonom urediti postupak za izbor direktora. Mi ne sporimo to da treba zakonom to propisati, ali nam je neprihvatljivo da direktora škole bira školski odbor na osnovu javnog konkursa, a da mora prethodno da pribavi mišljenje nastavničkog veća.
Po nama je to vraćanje na onaj samoupravi socijalizam. Ne znam šta ako to mišljenje ne bude pozitivno ili već kakve to podele u kolektivu stvara i ko sebi sve daje za pravo da se izjašnjava d li neko može da bude direktor ili ne. Dakle, posle ovog, reči - konkursa direktora škole bira školski odbor na osnovu javnog konkursa, treba staviti tačku, a pribavljeno mišljenje nastavničkog veća treba brisati. Mislim da to zaista ne vredi baš ničemu. Dalje ...

Da.

Baš sam odsutna, pošto se žurim na put, očigledno. Vratiću se na 59. To sam ispričala? Nema veze, da li mi dozvoljavate da završim Lazara Marjanskog kada sam već počela, neću se javljati više, pošto kolega nije tu, a pripremala sam se da to ispričam i da napustim salu i da vas oslobodim svog prisustva.
Dakle, obzirom da ministar daje saglasnost na odluku o izboru direktora škole u roku od 30 dana od dana dostavljanja odluke, smatramo da nije trebalo da se ministar odrekne svog prava na imenovanje direktora škole. Znate, to može da vam deluje kako god hoćete, centralistički, ali odgovornost za kadrovsku politiku na nivou obrazovanja, bilo srednjeg, bilo osnovnog, treba da ostane na ministru. Ovde se odričete u korist organa upravljanja, pa još tražite mišljenje nastavničkog veća.
Može da se desi, pogotovo kada ovde predviđate da dajete naknadnu saglasnost da jednog dana neki ministar dođe i kaže bilo je propusta u imenovanju ovog direktora i sada više to ne važi, pa da se ospori imenovanje nekog direktora, kao što je bilo osporena s vaše strane i redovna profesura gospodina Vojislava Šešelja na pravnom fakultetu. Isto je Ministarstvo davalo naknadnu saglasnost, pa je došao drugi ministar, tj. vi, pa je tu saglasnost ukinuo. Pravite ovde prostora za tako nešto, a bolje bi bilo poučeni baš ovim iskustvom da tako nešto ne stoji u zakonu. Nemojte da se vraćamo na ovo samoupravljanje, nije nam ono ništa dobro donelo pod firmom, dajte svi neka odlučuju, neka svi budu zadovoljni i svi ti kažem vam doći ćemo do jedne anarhije i do situacije gde ćete vi morati da imenujete direktore i postavljate v.d. direktore, jer neće moći ...

... da se dogovore u samom kolektivu oko toga.

 Dame i gospodo narodni poslanici, nerado, zaista, izlazim po Poslovniku da vam ukažem na to da u ovoj sali nema dovoljan broj poslanika da bi sednica mogla dalje da teče. To bi bila dužnost predsednika ili predsedavajućeg u ovoj skupštini. Na dnevnom redu je, zaista, jedan izuzetno važan sistemski zakon, koji se tiče svih nas, naše dece, prosvetnih radnika i države u celini, a ovde, kao što vidite, ima sigurno 40 poslanika opozicije i molila bih vas da, u skladu sa članom 82. stav 2, utvrdite kvorum i obezbedite kvorum za nastavak rada ove sednice.