Eto, i taj nedostatak vremena na neki način predstavlja hendikep za sve nas da se pozabavimo ovako važnom temom i moram u ime SRS da protestujem što u ovakvim uslovima razgovaramo o ovom zakonu, kao što smo i juče govorili o veoma važnim zakonima pod uslovima koji nisu takvi da građanima omogućavaju da čuju šta ti zakoni njima donose, a naravno da se upoznaju i sa stavovima njihovih predstavnika.

Malo šta može da se kaže u pet minuta, iako sam imala nameru da imam dužu opservaciju i da iskoristim načelnu raspravu za komentarisanje uslova i okolnosti u kojima donosimo ovaj zakon. Biće prilike da u pojedinostima govorimo o pojedinim rešenjima.

Želim samo da skrenem pažnju ministru i da iskoristim tu priliku, s obzirom da smo u obrazloženju mogli da pročitamo i mnoge kolege su se pozivale na činjenicu da je 21,9% starijih od 15 godina bez završene osnovne škole, da je skoro 24% stanovništva samo sa osnovnom školom i da se pitamo šta je uzrok tome, šta je dovelo do toga.

Ovaj zakon doživljava kao svojevrsnu strategiju u oblasti obrazovanja. Da li je samo siromaštvo, nemar, neznanje, da li nema jasne strategije i tome slično. Dajte da uporedimo te brojke sa nekim godinama pre deset, 20, 30, 50, svejedno.

Danas 10% stanovništva, kažu statističari, živi u totalnom ekonomskom siromaštvu, ali 90% stanovništva, možda i više, živi nažalost u kulturnom siromaštvu, što prelazi, moramo da priznamo, u duhovnu bedu.

Zbog čega je to tako? Zbog krize morala, zbog nedostatka kulturnog obrasca, sistema vrednosti, a sve to je ono što bi trebalo da se popravi ili da se kroz ovu strategiju ili kroz onaj prethodni zakon koji smo imali juče, zakon o kulturi, na neki način precizira.

Zato ću evo kratko, pošto vreme brzo prolazi, da vas podsetim, iako vi to znate, da je u poslednjim decenijama 19. veka pohađanje četvorogodišnje osnovne škole bilo obavezno, postojale su državne i privatne škole, gimnazije koje su bile obavezne da neguju – šta: srbovanje, moral i karakternost.

To su te vrednosti koje mnogi od nas danas ili od onih koji kreiraju zakone se ne usuđuju da unesu u naše zakone. Društvo ne može da se razvija ako nema jasno određen sistem vrednosti na kome počiva njegovo moralno i civilizacijsko ustrojstvo, ako nema precizno profilisan i strpljivo stvoren kulturni obrazac.

Imala sam želju da citiram Slobodana Jovanovića, koji se i te kako bavio i neprestano govorio o potrebu prosvećivanja pojedinca, stvaranju demokratskih institucija, buđenju javnog duha, praćenju, ishodištima humanizma, ali samo ću da navedem šta je to na čemu je insistirao. Na javnoj svesti, moralnom vaspitanju, duhovnom samorazvijanju. Citat ću ostaviti za neki od amandmana, jer će dati odgovore na mnoga pitanja koja su kolege poslanici postavljali.

Ne mogu vama da zamerim i Ministarstvu na tome što je jezik rogobatan, što su pravne norme rogobatne. Sekretarijat za zakonodavstvo bi zaista morao da vodi računa o tome, jer jezik nije neto što je nevažno. Jer da jeste, ne bi Crnogorci uvodili još dva slovna znaka, niti bi Bošnjaci uvodili svoj bošnjački jezik. Podsetiću vas, tim jezikom i ćiriličnim pismom danas 60 naroda u svetu, mislim pre svega na ćirilično pismo, 60 naroda koristi ćirilicu da bi pisali na svom jeziku.

Dame i gospodo narodni poslanici, izražavam žaljenje što ovom zakonu posvećujemo ovako malo vremena, jer je ovo izuzetno dobra prilika da govorimo i o budućoj strategiji u kulturi, jer je zaista neprihvatljivo da mi do dana današnjeg nemamo strategiju u kulturi, a da ne govorim o operativnim merama i svemu onome što sledi nakon donošenja strategije.
Pogotovo je neprihvatljivo zakonsko rešenje ili predlog koji postoji u zakonu da se strategija donosi za tri godine. To je nešto što ni u jednoj oblasti ne može da važi, a pogotovo ne u kulturi, koja treba da svojom strategijom propiše neke kulturne obrasce i da se postara da te kulturne obrasce stvori za naredne generacije. Dakle, ne jednu, nego više generacija.
Kako je kultura potpuno marginalizovana i pretvorena u sluškinju politike, iako je politika prisutna u svim oblastima života, pa i u kulturi, jer time potvrđuje svoju moć i ostvaruje svoj uticaj, upravo se zbog tog uticaja i postavlja pitanje granice i autonomnosti kulture kao komplementarne i korektivne politici.
Svedoci smo da su stare ideologije nestale. Novih nema, a znamo da je kultura jedan društveni fenomen koji se razvija u više pravaca. Ovo govorim zbog toga što u zakonu nismo videli šta je to što mi u stvari želimo u kulturi. Zaboravili smo na to da postoji taj nacionalni pravac, a u okviru njega podrazumevamo, pre svega, čuvanje i razvijanje temeljnih vrednosti nacije, jezika, pozitivne istorije, klasične umetnosti, porodice, pojedinca, pravoslavno hrišćanstvo. Sve to ne može da opstane bez finansijske pomoći države.
Moram da priznam da ste me inspirisali da na ovaj način govorim o ovom zakonu, iako sam mislila da se više pozabavim upravo članovima zakona, ali to sam ostavila za raspravu u pojedinostima, zbog toga što ste nas juče oslovili sa zastupnici – gospodo zastupnici. Ovo, gospodine ministre, nije Hrvatski Sabor, ovo je Narodna skupština, mi smo narodni poslanici, tako piše u Ustavu, to je svojstveno srpskom jeziku i ovo bi bio, verujte, dovoljan razlog da se traži vaša smena.
Ako ministar kulture ne može da neguje jezik srpski i srpskog naroda, onda šta mi možemo da očekujemo od svih ostalih koji deluju i rade u kulturi.
Trebalo bi da nam date objašnjenje otkud vam to, jer ne mislim da ste nedovoljno obrazovani da ne shvatate značaj toga. Naravno, ima ovde i drugih koji kvare taj jezik i koriste ga tako da gubimo naš nacionalni identitet, ali i o tome ću govoriti u raspravi o pojedinostima.
Počela sam o kulturi kao društvenom fenomenu i spomenula nacionalni pravac, ali želim da spomenem i tradicionalni pravac, koji obuhvata čuvanje i prenošenje istorijskih činjenica, predanja, verovanja, običaja, pisma, pravila ponašanja koja se prenose sa pokolenja na pokolenje.
Svako pleme, jezička grupa, narod, nacija, pogotovo koje danas žive na zajedničkoj planeti, čuvaju i ponose se sopstvenom tradicijom, jer tradicija je, složićete se, ujedinitelj i garant opstanka jednog naroda, a mi ne znamo i ne vidimo da se u bilo kojoj oblasti kulture, uz podršku države, kažem, jer pokušaja ima, radi na očuvanju naše tradicije.
Nikako da shvatimo da nema naroda bez tradicije, niti tradicije bez naroda. Mi Srbi morali bi da budemo svesni da je tradicija naša budućnost. U njoj je sačuvana i spoznaja o nama samima. Zašto? Zahvaljujući tradiciji mi ne moramo da se pitamo ni ko smo, ni šta smo, ni odakle smo, ni šta nam je činiti. Ali, moramo da je negujemo i da joj se vratimo da bismo znali šta da činimo.
Naši preci su odavno odgovorili na sva ova pitanja koja mi danas, eventualno, postavljamo. Mi smo tradiciju nasledili besplatno. Naši preci nisu morali ni da podižu kredite, niti da daju neke bankarske garancije, niti da se zadužuju kod MMF-a, da bi nam to ostavili. Jednostavno su nam ostavili. Naša dužnost jeste da to negujemo. Kako? Bez pomoći države nemoguće. Zbog toga, želim da vam skrenem pažnju na to.
Takođe, jedan od fenomena kulture jeste i individualna umetnost, jer država mora da stvori uslove da se dar u potpunosti otelotvori u bilo kojoj umetnosti. Pojedinac ga poseduje, dar, zahvaljujući daru božijem, radio je na njemu, ali država mora da mu pomogne, da uspeh njenog umetnika, građanina Srbije, bude i uspeh naše države.
Naravno, postoji i narodni i estradni pravac koji podrazumeva širok pojam zabave, od lakih TV serija, humora, dnevnog senzacionalizma u štampi, do raznih oblika popularne muzike. On je komercijalni, izdržava se sam. U narodnoj kulturi se okreće veliki novac i država bi morala prema njoj da ima tolerantan odnos.
Želim samo da vas podsetim da je 70-tih godina prošlog veka mostarska petlja, zvana "Gazela", upravo isfinansirana zahvaljujući porezu na mala autorska prava na folk i pop muziku. Pa sad vidite koliki je to novac ako se to radi na pravi način i ako ih ne oteramo da odu u sivu ekonomiju.
Želela bih da, ako ima vremena, evo još malo, da bi i moje kolege mogle da progovore na ovu temu, vezano za kulturni identitet, a sve ovo vam govorim zbog toga što znam da ćete raditi na toj strategiji, zajedno sa ovim savetom, pa nije loše da vam se na vreme skrene pažnja na sve ovo.
Postoji i definicija kulturnog identiteta kao skupa karakteristika koju jednu kulturu čine različitom u odnosu na druge kulture, kao što su jezik, folklor, verovanja, običaji jednog naroda, stil življenja, rada, duhovne, etičke vrednosti i moramo da kažemo da je Unesko u kulturnim politikama nakon konferencije u Veneciji 70-tih godina potvrdio i razradio ključni stav Deklaracije o načelima međunarodne kulturne saradnje, usvojene na Generalnoj skupštini 1966. godine u UN, i konstatovao da je prvo kulturno pravo, pravo naroda da raspolaže samim sobom, tj. da ima kulturni identitet, ali moramo da mu pomognemo da ga pronađe, obzirom da ga nema.
Pravo kulturnog identiteta prihvaćeno je kao ideja vodilja svih programa UN, posebno Uneskoa. Verovatno znate za svetsku konferenciju o kulturnim politikama iz Meksika 1982. godine, koji posebno insistira na zaštiti i promociji nacionalnog jezika.
Vrlo bih rado govorila o jeziku, verujte, narednih sat vremena, samo da imam prostora, ali nažalost nemamo zbog ove spojene rasprave, ali mislim da i te kako zaslužuje pažnju očuvanje kulturnog identiteta i obrazovanja u svojim preporukama, govorim o kulturnoj politici konferencije iz Meksika u preporukama 89-90-91-92. Među najurgentnijim poslovima Ministarstva, ne mogu a da ne kažem u poslednjem minutu svog govora, jeste briga o kulturnom nasleđu Srba i drugih nealbanskih naroda na KiM i razvijanje što efikasnije saradnje sa Uneskom oko ovog problema. Najdragoceniji primerci srednjovekovne kulture na KiM u martu 2004. godine uništeni su. Uništeno je 30 srpskih manastira i crkava, od kojih su šest biseri svetske kulturne baštine, a tri pod zaštitom Uneska. Među njima je i Crkva Bogorodična Ljeviška, koja je 2006. godine, zajedno sa Pećkom patrijaršijom i Gračanicom, upisana u Unesko listu svetske kulturne baštine.
Pitam vas još šta je sa statusom bivših saveznih ustanova zaduženih za očuvanje kulturnog identiteta i kulturnog nasleđa, Arhiva Jugoslavije, Vojno-istorijskog muzeja, Muzeja Jugoslavije i preduzeća "Filmske novosti". Lingvistička politika je verovatno najosetljivija komponenta politike kulturnog identiteta, pogotovo ako je u pitanju današnji srpski jezik i njegov položaj u individualnom atlasu Balkana.
Dakle, kriza, nedostatak kulturnog obrasca, kulturnog identiteta, zašto do sada nemamo strategiju razvoja, to je ono na šta bi trebalo da nam odgovorite i što sam očekivali da ću da čujem od vas u vašem uvodnom izlaganju, pre nego što biste se pozabavili samim zakonom o kulturi, a mislim da je trebalo da vaši saradnici samo uzmu zakon o kulturi koji ima država Francuska, a to je jedna napredna demokratska i razvijena država, pa biste videli koja je razlika između ovog zakona i tog zakona, šta su vrednosti koje oni favorizuju, a šta su vrednosti koje mi favorizujemo.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsedavajuća, reklamiram povredu člana 170. Poslovnika. Mislim da biste morali da ponovite glasanje o utvrđivanju dnevnog reda, jer mi u ovom predlogu koji nam je Vlada dostavila za današnju sednicu nemamo Predlog zakona o socijalnom osiguranju o kome ste glasali. Možete da pogledate stenogram, mislim da to nije problem da vam se pripremi, ali vi ste o tome glasali.
Dakle, nemamo ga ni u materijalu. Ne znam o čemu se radi, ali vi ste utvrdili dnevni red sa Predlogom zakona o socijalnom osiguranju u četvrtoj grupi zakona gde se rasprava spaja. Ne znam zaista kako ćete iz te situacije da izađete, ali mislim da bi bilo najnormalnije da se ponovi glasanje.

Dame i gospodo narodni poslanici, moje mišljenje je da smo mi u više navrata u ovoj novoj demokratiji nekako utvrdili stav o tome šta je po Poslovniku, šta nije, šta je po zakonu, šta nije, ko je u pravu, ko nije. Dakle, uvek je u pravu onaj ko ima u svojim rukama batinu ili ima mikrofon, ili ima dugme da može da isključi govornika.
Da me ne bi sada predsedavajuća isključila, podsetiću je na član 88. i molim vas da ga vi, gospođo predsedavajuća, čitate zajedno ili paralelno sa ovim što govorim, jer ste sami sebi skočili u usta na reklamaciju Poslovnika gospodina Jovanovića rekavši da ste juče nešto rekli.
Ne znam šta ste juče rekli, juče u tom momentu nisam bila tu, ali Poslovnik je takvu situaciju predvideo, pa je naložio da svakoga dana morate to da kažete, upravo zbog toga da bismo bili upućeni i mi i oni koji prate rad Narodne skupštine. Ako mislite da to nije važno, mislim da jeste i ni slučajno da o ovako dva važna zakona, koja su na dnevnom redu, javnost bude bez mogućnosti da prati sednicu.
Sada sigurno ne možete da mi kažete da nisam u pravu, da ste pravilno postupili, i ako izađete iz te situacije, kao što sumnjam da će i predsedavajuća izaći iz situacije da ste utvrdili dnevni red, sa tačkom dnevnog reda koja ne postoji, očigledno se radi samo o nasilju i vi možete da kažete šta god hoćete, možete da kažete da je danas petak, mi moramo da aminujemo, jer vas ima više.
Verujte, to na kraju, pokazalo se, evo, u proteklih deset godina, ali i kroz celokupnu istoriju, ne samo parlamentarizma, nego uopšte, da tako nešto ne može dugo da potraje i da istina izađe na videlo.

Gospođo predsedavajuća, pozvaću se na član 100. koji mi omogućava ovo pravo i koje ste mi vi dali. Sve vreme ste u sali od jutros. Pratili ste tok sednice i dok je predsedavala gospođa Slavica Đukić-Dejanović, a i sada, dok vi predsedavate. Nikako da usaglasimo tu praksu i da se na osnovu člana 27. zaista postarate o primeni Poslovnika.
Vi ste sada dali reč gospodinu Milivojeviću, po osnovu replike. Pitam vas sada...

Gospođo Čomić, zaista moram da istaknem povredu člana 104. koju lično osećam kao narušavanje mog dostojanstva, jer kad god se javim za reč, vi upotrebite tu elektroniku i isključite.
Mislim da možete da se suzdržite dva minuta, da sačekate da vam obrazložim šta je to što sam želela da kažem. Nije sporno da je diskreciono pravo predsedavajućeg da pravo da na repliku bilo kom poslaniku, ali je zaista diskutabilno da dajete pravo na repliku, u ime poslaničke grupe, nekome ko nije šef poslaničke grupe ili zamenik šefa poslaničke grupe, niti je ovlašćeni predstavnik, niti je spomenut. To je gospodin Milivojević. Da se gospođa Kolundžija javila, uopšte ne bih reklamirala Poslovnik.
A, u slučaju gospodina Markićevića, ili malopre gospodina Martinovića, procenili ste da nema pravo na repliku, iako je direktno bilo spominjanja. Eto, samo sam htela u tom pravcu da vas opomenem, a vi ste me isključili i, zaista, na taj način me diskriminišete u odnosu na ostale poslanike. Molim vas da to ubuduće ne radite. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, u svom obrazlaganju amandmana koji sam podnela na član 4. nadovezaću se na izlaganje mojih prethodnika, pogotovo na izlaganje magistra Martinovića, zato što smatram da je moguće da je postojala i dobra namera Vlade kada je predložila jedan ovakav zakon, ali da je zakon tipično kabinetski i da apsolutno ne uvažava sve ono sa čime se komunalna inspekcija u svojim nadležnostima sada (a od dana stupanja na snagu ovog zakona i komunalna policija) susreće na terenu.
Dakle, ako pođemo od toga šta je njihova nadležnost, postavlja se pitanje čemu sve ovo?
Pošto nije prošao zahtev poslaničke većine i mnogih lokalnih samouprava, a naročito pokrajine, da policija bude u nadležnosti lokalne samouprave, kao što je to, recimo, u Engleskoj, ali kod nas nikada nije bilo i smatramo da ne treba da bude tako, to je stav SRS, sada na ovaj način pokušavamo da stvorimo neku rezervnu policiju ili neku rezervnu prinudu koja može da zatreba u nekim okolnostima pojedinim lokalnim samoupravama.
Sve ovo jeste atak na lokalnu samoupravu, i to višestruki, jer neprihvatljivo je obrazloženje da za ovako nešto ne treba novac. Neprihvatljivo je to da niko nije uzeo u obzir kakve posledice mogu da budu po te ljude koji će koristiti instrumente prinude, jer imamo iskustva da i policajci, koji su i te kako obučeni za sprovođenje prinude, mogu da budu žrtve onih prema kojima se prinuda sprovodi.
Sada uzmite u obzir da ovde imate čoveka sa srednjom stručnom spremom, koji nije adekvatno osposobljen, ne poznaje sve one veštine i nema sva ona znanja koja bi trebalo da ima ukoliko hoće da primeni silu, šta može da mu se dogodi kada vidimo da danas deca u školama šamaraju nastavnike, kada na crvenom svetlu može da vam izađe iz kola i da vam opet nalupa šamare, pogotovo ako proceni da je jači zbog toga što ne idete dovoljno brzo, pa ga ometate da vozi dvesta na sat u gradu.
Dakle, ako ste želeli da ovaj problem komparativno posmatrate i vidite kako je to u svetu, morali ste da pođete i od našeg društvenog trenutka u kome se nalazimo, čak i od stanja nacije, od zdravstvenog stanja nacije.
Postoje države u svetu koje imaju volontere koji će prići građanima i reći – ne možete da bacate smeće ili opuške ili da pljujete po parku i javnoj površini, i taj građanin će i te kako ozbiljno da shvati jer zna da može da ga prijavi i da bude kažnjen po džepu.
Ovde imate čoveka koga prosto „bacate“ na ulicu sa lisicama i pendrekom, koji će verovatno to da koristi na način koji nije, na kraju krajeva, zakonit, bez obzira na ovaj zakon protivan Ustavu, a koji takođe može da bude žrtva nasilja onoga prema kome to bude sprovodio.
Sama psihofizička sposobnost, ono što vam lekar da kao uverenje da ste sposobni da obavljate neki posao, nije dovoljna da bismo komunalnom policajcu dali ova sredstva prinude i ove nadležnosti koje on ima, bez dodatne obuke, koja bi trebalo da bude slična policijskoj obuci.
Druga stvar jeste da smo se borili da podignemo nivo obrazovanja komunalnih inspektora i da su komunalni inspektori već duži niz godina, oni koji su zatečeni sa srednjom stručnom spremom, samo komunalni redari, bez ovlašćenja da donose rešenja, podnose zahteve sudiji za prekršaje i krivične prijave, da su morali da imaju najmanje višu ili visoku stručnu spremu, a vi sada komunalnu policiju srozavate na ovaj nivo, a dajete im ovakva ovlašćenja. Nije li to nekako kontradiktorno i ne idemo li na neki način unazad?
Drugo što sam želela da kažem jeste da diskusija koja bi trebalo da ide u prilog tvrdnji da ne tretiramo sve lokalne samouprave na isti način, što svakako jeste, morate da se složite, protivustavno... Mada mi je žao što ste vi danas tu, jer s ovim zakonom nemate mnogo dodirnih tačaka; ovde je trebalo da sedi ministar Marković i da obrazlaže i brani ovaj zakon, da nam da odgovore na postavljena pitanja, ali tu ste, verovatno, kao slobodni ministar koji je možda najbliži ovoj materiji koja je danas na dnevnom redu.
Opštine, pogotovo gradske opštine, koje nekim čudom nose takav naziv, nisu jedinice lokalne samouprave, neće imati ove komunalne policajce, iako imaju po 150.000, 170.000, 200.000 građana, to će imati grad Beograd, pa postavljamo logično pitanje – zašto se ne zovu, recimo, kvartovi, gradski kvartovi?
Zašto se uopšte zovu opštine, ako nemaju sve osobenosti jedne opštine koje Ustav nalaže da treba da imaju?
Dakle, umesto da učinimo jednostavnijim i jasnijim, mi pravimo sve veće zamešateljstvo, tako da se u ovoj državi apsolutno ne zna ko je ko i šta je šta. Ustavni sud, znate i sami, nije kompletan. Pet sudija nedostaje. Ovih deset radi ovako kako radi, neću da dajem ocenu. Ali, to pokazuje koliko nismo zreli da tu instituciju sredimo, a kamoli da sredimo neki niži nivo.
Sve što radimo radimo u prilog tome da ispunjavamo neke zahteve ili neke standarde Evrope, koja nas tera na donošenje nekih zakona, ne polazeći pri tom, čak i ako treba da ih donesemo, od svih onih specifičnosti i neke tradicije koja je važna za naše društvo. Ako bismo tako radili, mogli bismo da donesemo jedan dobar zakon o komunalnoj policiji, a ovako, ovaj zakon će biti veoma teško primenjiv. Videćete, imaće veoma štetne posledice, prvo na one na koje se bude primenjivao, a i na one koji budu primenjivali ovaj zakon.
Pored toga, idemo ponovo, kao što vidite, na uvećanje administracije, a proklamovali smo štednju, smanjenje broja zaposlenih, smanjenje plata. Samo poskupljujemo državu.
Zaista bih bila srećna ako bi neko iz Vlade mogao da izađe u javnost i kaže koliko je država dužna, ne inostranstvu, MMF-u, Svetskoj banci, koliko je dužna unutar same države bankama, firmama i mnogima koji iz budžeta treba da dobijaju neke prinadležnosti. Tada bismo znali gde se stvarno nalazimo. Mislim da upravo zbog takvog ponašanja države, koja nije u stanju da servisira sve ono što povremeno obećava, naročito kada smatra da je to interesantno u nekim izbornim kampanjama, imamo ovakvu situaciju da, recimo, banke imaju astronomske kamate jer je država Srbija proglašena za državu sa najvećim rizikom. Ko dovodi do toga? Upravo država. Dakle, Vlada svojim merama.
Sećate se subvencionisanih kredita za stanove, koliko je bilo interesovanje građana Srbije, koliko je to Vlada koristila u promotivne svrhe? Pouzdano znam da Vlada tim bankama (o kojima ne mogu štošta dobro da kažem, pogotovo o stranim bankama) nije uplatila ni dinara od onih kamata koje je trebalo da uplati umesto tih građana, pa vi vidite zašto banke drže ovako visoke kredite i za privredu i za građanstvo. Malo sam otišla od teme, ali zbog toga da dokažem da država ne razmišlja svojom glavom, imajući u vidu naše potencijale, našu sredinu, naše društvo, našu uređenost u raznim oblastima.
Da vas ne podsećam na to kako smo uništili Zavod za obračun i plaćanje, SDK, koji je bio najbolji u Evropi, koji je to odlično radio, samo zato da bismo ovim bankama koje su došle napravili profit koji im pravimo. Tako urušavamo nešto što je bilo čak i iznad standarda Evrope zarad... Što bi naši seljaci rekli, koljemo vola za kilo mesa. Nema potrebe da to radimo.
Prenesite gospodinu Markoviću. Ovaj zakon će verovatno biti donet. Nema poslaničke većine koju bismo mogli da ubedimo da taj zakon nije dobar, da glasaju eventualno za naše amandmane i da budu protiv ovog zakona. Kada bi oni to uradili to bi pokazalo da parlament obavlja svoju kontrolu i zakonodavnu ulogu u odnosu na Vladu. Ali, ovako, oni su tu samo kada treba da stisnu dugmiće „za“ i da izglasaju svaki zakon koji nam Vlada pošalje.
Vlada nije uvek u pravu i morali bi čak i da priznaju kada nisu u pravu i kada saslušaju narodne poslanike kao predstavnike naroda. Mnogo je nas koji dolazimo iz sredine gde smo se konkretno susretali sa ovom problematikom i kada vam ukažemo na neke nedostatke trebalo bi da se vratite unazad i preslišate. Nikada nije kasno da se ovakav zakon donese, ali tako da, prvo, ne ruši Ustav i, drugo, da ne bude skup za državu i da ne stavlja u neravnopravan položaj lokalne samouprave. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, mi smo primetili, ne samo u ovom zakonu, nego u mnogo zakona koje Vlada šalje parlamentu, da ste skloni prenormiranju – ili nam prepisujete odredbe Ustava ili u sam zakon unosite nešto što bi, po našem mišljenju, moglo da bude predmet nekih drugih akata, pre svega u okviru ovog saveta o kome govori član 25.
Naime, član 25. u stavu 1. precizira da Savet odlučuje većinom glasova od ukupnog broja članova, a onda dalje razrađuje i do detalja opisuje kako taj savet radi, što smatramo da je suvišno za jedan zakon i da bi to trebalo da bude predmet statuta, eventualno poslovnika ili nekih drugih akata Komisije. Nemamo ništa protiv da to bude na isti način rešeno, ali naprosto nije mesto ovakvim odredbama u jednom zakonu. Smatram da vaše obrazloženje da je ovo celishodnije ne stoji, nego bi upravo moje obrazloženje za prihvatanje amandmana bilo da je celishodniji predlog koji amandman nudi.
Na vama je da odlučite. Suština se ne menja. Nije toliko bitan sam član zakona, da bi to sada trebalo da predstavlja ovde predmet rasprave između vas i mene kao predlagača, ali naprosto, mislim da ga je vrlo lako prihvatiti i da ništa time ne gubite. Što se tiče samog organa, uvek je bilo da organ sam ustrojava svoj rad; naprosto, i ovde bi to moglo da bude isto ovako, mogu čak da budu i prepisane odredbe, ali niko od nas, niti učesnika, niti onih na koje se zakon odnosi, nema ništa od toga što to stoji u zakonu. To je bio naš razlog za podnošenje amandmana na ovaj zakon. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici,  stav SRS-a je jasan. To je jedina politička partija i poslanička grupa koja upozorava javnost, iako je to dosta nepopularno, na ono što će nam ovaj i slični zakoni doneti, a to je da nećemo ni u ekonomskom ni u političkom smislu imati koristi, nego suprotno, štetu kao država od ovog zakona.
Možda neće naići na odobravanje građana Srbije, jer svima je mnogo laške i lepše da prihvate lažna obećanja da će biti bolje, ili da će ovaj zakon doneti više novca pojedinim regionima, ali je činjenica da neće biti tako. Kao odgovorna politička partija, mi to moramo da kažemo, jer će jednog dana neki istoričar proučavati ono što smo radili kao savremenici ovog vremena i verovatno će tada doći do sledećeg zaključka – da je Vlada poslušala u ovom ili onom trenutku SRS, verovatno bi Srbija išla u ovom ili onom pravcu.
Želim da kažem da postoji način da se ojača Srbija, jer je nesporno da regionalni razvoj nije jednak, ali da ovo nije način. Dokaz za to jeste i činjenica da je sam predsednik Tadić, na Paliću, pre nekoliko dana, prilikom proslave godišnjice SVM-a, rekao da ćemo, ukoliko u najskorije vreme dođemo do potvrde statuta Vojvodine u Skupštini Srbije, pokrenuti proces decentralizacije zemlje u njegovoj suštini, što znači da je ovo samo jedan međukorak i zbog toga je strah SRS-a od donošenja ovog zakona.

Poštovane kolege narodni poslanici, još jedno kratko vreme ću se zadržati na političkom aspektu ovog zakona, a onda ću pokušati da građanima Srbije približim pogubnost tog ekonomskog koncepta na koji se pozivate kao na razlog za donošenje ovog zakona.
Naime, Vlada Srbije je dobila nalog da je ovakav zakon potreban radi daljeg rasparčavanja Srbije. Dobili ste projektni zadatak, smatrate da ste ga uspešno završili i otuda vaše zadovoljstvo. Ali, moram da vam kažem, a to je poruka Vladi, ne vama kao ministru, vi ste samo izvršili svoj zadatak, da su to mislili i tvorci Ustava iz 1974. godine, pa se nakon 25-26 godina pokazalo koliko je taj ustav bio poguban.
Na ovaj način želim da uputim i poruku Borisu Tadiću, da ozbiljno porazmisli da li će ukazom potpisati i proglasiti ovaj zakon, koji će skupštinska većina sigurno usvojiti, jer će se u tom slučaju i njegova fotelja malo uzdrmati, zato što Ustav nalaže da vodimo računa o tome da li se predsednik vlada u skladu s Ustavom ili ne, zbog toga što tvrdimo da ovaj zakon nije u skladu s Ustavom, koji ne poznaje ovakvu vrstu regiona, nego govori samo o lokalnoj samoupravi i o teritorijalnoj autonomiji, govori o okruzima, da postoje okruzi koje smo mogli osnažiti, kojima smo mogli da damo neke od ovih prinadležnosti, i da država funkcioniše u skladu s Ustavom, a da se na taj način omogući bolji i ravnomerniji regionalni razvoj. Zahvaljujem.

Gospodine predsedniče, mislila sam da se osvrnem na ono što se u petak desilo u radu Skupštine, ali vi, ni krivi ni dužni, prenosite samo ono što je već svršena stvar.
Kao narodni poslanik i kao zamenik šefa Poslaničke grupe SRS-a, zarad javnosti, hoću da kažem da je ovo očigledno veoma teška tema za Vladu Srbije, za poslaničku većinu i da zbog toga ovako radimo. U petak, ako se sećate, u 17.30 smo nastavili rad sednice bez direktnog prenosa.
Direktan prenos je krenuo nakon dve utakmice, nakon jednog filma i jedne emisije kulturnog sadržaja, negde u 15 do jedan i završio se ujutru u 7. To su mogli da gledaju samo oni koji rade u trećoj smeni, a nemaju neke značajne obaveze. Dakle, ne želite da javnost sazna šta narodni poslanici o tome misle.
Danas isto tako radimo i smatram da ste dužni da date objašnjenje zašto je potrebno da posle 18 časova uopšte radimo, jer nas na to obavezuje Poslovnik, član 85, mislim da je stav 4, vi ćete bolje znati od mene, nemam ga kod sebe, držim ga u glavi, jer mora da postoji neki razlog zbog čega se vama toliko žuri. Ne znamo da je uvedeno ratno stanje, ne daj Bože, da bismo radili do ponoći, a da to ne čuje i ne vidi niko.

Mislim da ni vi niste zadovoljni onim što ste rekli, zbog toga što znate da je odgovornost na poslaničkoj većini i na ministru što nismo počeli da radimo na vreme, a mi smo već u devet bili ovde i mogli da radimo.
Vašom krivicom nismo radili tri sata, kasnimo, i onda nemamo ni pauzu, radimo nakon 18 časova, što znači da smo mi ovde vaši zatočenici. Tako se vi ponašate, tako uvažavate Parlament. Mi ćemo to morati, hteli ne hteli, da poštujemo, ali svakako mislim da je povređen Poslovnik, da je krivica na vama i da treba u danu za glasanje da se izjasnimo o povredi Poslovnika.

Još jedna od agencija, Nacionalna agencija, tako se zove. Država, po našem mišljenju, polako, ali sigurno, postaje najveći poslodavac u državi Srbiji, što ne može da bude dobro. Vama je EU jasno stavila do znanja da želi da ojačamo regionalnu i lokalnu razvojnu saradnju, sa ciljem doprinošenja ekonomskom razvoju i smanjenju regionalnih nejednakosti, ali vam nije rekla kako to da uradite, barem ne javno, mada je Bajden rekao šta hoće.
Vi ste to mogli da uradite kroz jačanje lokalne samouprave i bili biste potpuno saglasni s onim što EU očekuje u ovom procesu pridruživanja, putem kojim idete; mogla bi da bude sasvim zadovoljna onim što radite. Ne, vi ste doneli jednu političku odluku, koja će nas skupo koštati, a, za uzvrat, građani Srbije neće od toga imati nikakve koristi.
Daću vam jedan primer. Mene su neki dan zvali neki ljudi iz unutrašnjosti. Recimo, jedan gospodin iz Valjeva, koji me je pitao, vezano za ovaj zakon – a koji će to sada glavni grad biti za mene iz Valjeva, pošto to više nije Beograd, mi ne pripadamo Beogradu, nego ovom zapadnom regionu? Znači li to da je meni sada glavni grad neko tamo odredište, Užice? Jeste, kažem ja. Jeste da mu je Beograd bliži, ali on će morati u Užice.
Dakle, pravimo jednu transmisiju od centralnih organa prema lokalnim organima, još jedan u lancu mogućnosti za korupciju, za veći trošak države, a sve to iz džepova građana, a da oni u lokalnim sredinama ništa od toga ne dobijaju.

Poštovane kolege narodni poslanici, svedoci ste ovih dana da se zatresla gotovo čitava Evropa zbog toga što je Srbija zatražila milijardu evra kredita od Rusije, smatrajući da ćemo na taj način postati politički i ekonomski zavisni od Rusije, a tim svojim stavom daju nam odgovor na pitanje – jesmo li mi, zbog toga što smo dužni 30 milijardi Zapadu, EU, MMF-u, Svetskoj banci, i politički i ekonomski zavisni od njih?
Naravno da jesmo. Zbog toga nam i nameću ovakav jedan zakon kao što je ovaj. Vidite, da biste sada konkurisali, neka nova regija, lokalna samouprava u okviru te regije, dakle, preko svih ovih organa koje ste osmislili za te pristupne fondove, pre svega, morate da imate projekat. Taj projekat mora da bude urađen po njihovim nekim standardima, što znači da oni koji prave projekat moraju da budu i te kako edukovani da taj projekat naprave.
Podsetiću vas, pošto malo duže pamtim, verovatno imam dovoljno godina za to, da je još u Titovo vreme, nakon što smo dobijali neku pomoć, bespovratni zajam ili kredit od Zapada, ili bilo koga drugog, Slovenija dolazila s gotovim projektima i uzimala taj novac i vukla ga u svoju republiku. To će se dešavati, znate, i ovde. Dakle, oni koji su bliski vlasti, koji znaju koji projekti prolaze, kako se oni rade i koji su već edukovani, koje ste već osposobili za to, lakše će dobijati sredstva od onih koji to ne znaju, što znači da nema ravnomerne razvijenosti, jer nemamo ni ravnomerno razvijene…
(Predsedavajući: Hvala.)
… niti upućene kadrove za sve to. Molim.

Zahvaljujem. Samo da nastavim tamo gde je gospodin Krasić stao, da biste mogli da pratite argumentaciju SRS. Regionalna agencija bi trebalo, po vašem predlogu, da obavlja poslove međunarodne i međuregionalne saradnje iz svoje nadležnosti.
Samo hoću da vas podsetim, trebalo bi to da znate, da, recimo, jedna lokalna samouprava, ukoliko želi da uspostavi neke kontakte i ozvaniči te kontakte i odnose bilo kakve vrste, makar i kulturne, samo sa nekom lokalnom sredinom u inostranstvu, mora da dobije saglasnost Ministarstva inostranih poslova. To se tako radi u ozbiljnim državama.
Mi ovde nigde ne obavezujemo ove regionalne agencije na tako nešto, niti ih bilo koji drugi zakon na to obavezuje. Oni mogu da stupaju u kontakte bilo koje vrste i zarad bilo kojih poslova, s bilo kim, a da to država, da to Vlada ne zna.
Pitam vas – da li je to normalno? Da li zaista miševi mogu kolo da vode, ovako kako ste zamislili?
Odličan primer je dao gospodin Krasić, takvih regionalnih paša biće mnogo. To zaista može da vodi rasulu države, a nikako njenom jačanju ili uspostavljanju bilo kakve bolje saradnje.
Sada, recimo, imamo primer privatizacije Sajma. Država velikodušno kaže – evo, 50% novca ostaće gradu Beogradu, zbog toga što ide Sajmu još 11 hektara zemlje. Pitam vas – ko je tu ostao bez para...