Otprilike smo negde pred kraj bar što se mene tiče. Ovo je poslednji amandman koji sam ja podnela pa ću možda malo šire, opet da se vratim, a možda i da ponovim neke stvari, ali pre svega da podsetim na program SRS kada je u pitanju kultura, s obzirom da govorimo i o Zakonu o kulturi i o arhivskoj građi. Danas sam citirala jedan deo našeg programa, ali je sada izuzetno važno ovo što ću da pročitam, ovaj jedan pasus iz naše tačke 94. koji kaže - potrebno je urediti zakonske, finansijske i političke uslove za zaštitu i korišćenje kulturnih dobara, kao i izvršiti kompletnu reviziju kriterijuma po kojima su pojedina kulturna dobra i aktivnosti do sada vrednovani.

Ovo se pre svega odnosi na institucionalne oblike rada kao što su oblast zaštite spomenika kulture, muzejska i arhivska delatnost, pozorište i film, rad kulturno umetničkih društava, zajednica i udruženja, potrebno je definisati listu prioriteta i utvrditi uslove po kojima bi se ulagala finansijska sredstva, a da ti prioriteti moraju ispuniti dva osnovna zahteva - kvalitativno estetski kriterijum vrednovanja i opšti nacionalni interes za investiranje u datoj oblasti kulture.

Vi ćete ovaj zakon i ove zakone doneti, izglasati, a onda, ministre, u primeni zakona treba upravo da se ponašate u skladu sa ovim što sam pročitala kada se budu opredeljivala finansijska sredstva da se moraju utvrditi prioriteti, da nam se više ne dešavaju greške kakve su se u prošlosti dešavale, da se državne pare daju za antidržavno delovanje. To jednostavno više nikada ne sme u zemlji Srbiji da se desi, a priznaćemo svi da se dešavalo i govorili smo o tome i ovih prethodnih dana kada smo uopšte govorili o ovim predlozima zakona.

Dakle, kultura i ono što reguliše ovaj zakon i arhivska građa, koliko god možda, na prvi pogled možda ne izgleda da je to toliko važno, nekako ljudi više vole da slušaju i da pričaju o ekonomiji i o nečemu ovako opipljivijem, ali za opstanak jednog naroda su ovo i te kako važne teme, a pošto smo između ostalog danas govorili i pominjali i Javni servis, evo samo da znate, a možda i znate da već više od sat vremena na Javnom servisu nema prenosa ovog našeg rada.

Mi, drage kolege, nismo nikakva tajna organizacija i nije suština da se u javnosti zna samo ono što se izglasa, već upravo da se čuje o čemu mi to i na koji način ovde razgovaramo. Ko je to ko će od ljudi koji se ne bave politikom i koji ne primenjuju u konkretnom slučaju zakon, ko će od tih ljudi ući na "Službeni glasnik" da vidi kako glasi tekst nekog zakona koji se ovde usvoji.

Mi kada govorimo o tome ne insistiramo zato što je nama bitno da se neko od nas vidi na tom Drugom programu RTS, već zato što mislimo da je izuzetno važno da ta tekovina demokratije mora ponovo ozbiljno da živi i da se ne sme desiti da se sednice Skupštine ne prenose, odnosno da se prekidaju prenosi, šta god da je na dnevnom redu, a ponavljam, pogotovo kada je u pitanju nešto ovako važno kao što su ove dve teme, a izuzetno su važne.

Takođe, na kraju bih podsetila ono što sam, valjda juče ili možda danas rekla, da poslanici SRS u Narodnoj skupštini pokušavaju, i sigurni smo prilično i uspevamo da dajemo maksimalan doprinos u radu Narodne skupštine, pomažemo i ministrima i kolegama iz vladajuće koalicije. Kad kažem pomažemo, mislim na aktivno učestvovanje u radu, iznosimo argumente, iznosimo primere, koristimo uporednu praksu, na svaki mogući način pokušavamo da skrenemo pažnju šta je po mišljenju srpskih radikala ispravno ili šta nije, i šta je u skladu sa programom SRS, svakako uvereni da je upravo naš program najbolje rešenje za sve probleme koji u narodu danas u Srbiji postoje.

Mi smo, podsećam, podneli zahtev i danas je gospođa predsednik Narodne skupštine Maja Gojković rekla da su potpisi više od 100.000 ljudi, koji su nama potpisali zahtev da tražimo da se na dnevni red stavi nov Predlog zakona o izvršiteljima, koji bi trebalo izvršiteljski posao da vrati apsolutno u nadležnost sudova. Evo, četiri meseca se proveravaju ti potpisi, možda se i provere do kraja ovog mandata, mada baš nisam nešto sigurna.

Mi smo takođe tražili od ministra Šarčevića, obećao je, ali to nije ispunio, da se u Srbiji pod hitno formira institut koji će se baviti presudama Haškog tribunala i to je i te kako važno, a bitno je i zbog ovog zakona o kojem između ostalog danas govorimo. Mi verujemo da je sve ovo na čemu mi insistiramo i što tražimo, opšti nacionalni interes i državni interes.

Sa vama ministre Vukosavljeviću smo se dogovorili da ćete izdati sabrana dela Handkea i da će to biti na ćirilici i to je svakako dobro, kao što je dobro što je vaše Ministarstvo sufinansiralo knjige Momira Krsmanovića „Teče krvava Drina“. Takođe, od Vlade Republike Srbije smo više puta tražili da slično kao kada je u pitanju Handke da pokažemo i prijateljski odnos prema Ruskoj Federaciji, jer ona nama jeste prijatelj, da se Ruskom humanitarnom centru utvrdi diplomatski status najmanje onakav kakav imaju NATO vojnici koji po IPA sporazumu mogu da vršljaju po Srbiji. Na to još uvek nemamo pozitivan odgovor.

Drago nam je da je ministar Šarčević takođe prihvatio našu ideju i da će već kako je rekao naredne godine ukinuti prijemne ispite za upis na fakultete, jer naš stav jeste da svakome mora biti omogućeno da se upiše na fakultet i da je redovno studiranje besplatno, a da neko ko želi da studira 100 godina može i toliko da studira, ali naravno o sopstvenom trošku ili trošku nekoga ko je spreman da ga finansira.

Ono što takođe već mesecima tražimo do Vlade Republike Srbije, odgovora nema, barem ne pozitivnog, zapravo ima odgovora, negativnog, kažu to je nemoguće, a to je da najniža plata i najniža penzija u Srbiji moraju biti u ovom momentu u visini od 37.000 dinara, jer je to iznos najniže potrošačke korpe.

Možda vam se čini da sada sve ovo što sam nabrojala možda i nema najdirektnije veze sa ovim predlozima zakona, ali svakako ima sa radom Narodne skupštine, ima sa radom naše poslaničke grupe i mi smo zaista izuzetno ponosni što dajemo maksimalan doprinos i što građanima Srbije pokušavamo da kažemo na koji način bismo mi uredili određene segmente života i društva. A kada su u pitanju i ova dva konkretna zakona, nažalost, naši amandmani nisu prihvaćeni, nisu ni naše sugestije, koliko god se u toku rasprave činilo da smo u mnogim stvarima se složili i ministar sa nama i sa kolegama, mi i kolege vlasti. Ipak, vi ste vladajuća većina, radite tačno onako kako vam određena direktiva EU propiše i mi zato svaki čas imamo izmene i dopune zakona.

Pri kraju smo ovog poslaničkog mandata i verovatno o ova dva zakona nećemo raspravljati do kraja ovog mandata, mada nikad se ne zna, možda ćete vrlo brzo shvatiti da ste napravili nekoliko ozbiljnih grešaka zbog kojih ne možemo glasati za ove predloge zakona. Hvala.

Vi ste Zakon o nacionalnom okviru kvalifikacija Republike Srbije doneli 2018. godine i evo sada ga menjate.

U vreme kada je taj zakon donošen, mi smo vam skrenuli pažnju da nam taj zakon ne treba, da nam ne treba još jedna agencija s obzirom da je ovaj zakon takođe uspostavio Vladinu agenciju, odnosno agenciju koju formira Vlada, koja se finansira iz budžeta i koja u suštini ni ta agencija ni ovaj zakon neće doneti ništa pozitivno za bilo koga u Republici Srbiji.

Ovaj zakon se donosi kao i sadašnje njegove izmene da bi ste udovoljili vi zahtevima stranih investitora. Sve što donosite po nalogu stranaca i sve što donosite da bi ste udovoljili njima zapravo nije dobro za naš narod.

Vi i kroz ovaj zakon i kroz buduće zakone o kojima ćemo danas govoriti i kojima se govorilo šaljete neverovatno lošu poruku ljudima u Srbiji, forsirajući to kako mi ćemo biti uskoro u situaciji da uvozimo, ne znam, bravare i ostale ljude sa završenim zanatima i na ime toga forsirate nekakvo dualno obrazovanje. Zapravo, neobrazovanje našeg naroda. To nije dobro.

Ako je zaista tačno da ćemo uvoziti radnu snagu, onda je bolje da uvozimo bravare nego inženjere. Znate, ovi vaši zbog kojih donosite ovaj zakon, ovi razni stranci, oni će dovesti svoje inženjere, oni će projektovati, oni će raditi u tehnološkim procesima, a mi ćemo im obezbeđivati ljude sa završenim zanatima.

Nemamo mi naravno ništa protiv ni ljudi koji završe zanate, koji dobro i pošteno rade svoj posao i koji od toga žive, ali forsirati u jednoj državi, u državi Srbiji sa toliko malim procentom visokoobrazovanih ljudi, forsirati stalno i kroz medije i kroz obraćanja predstavnika Vlade i skupštinske većine, forsirati to da mi treba ne znam šta da uradimo da bi smo imali što više nisko kvalifikovanih ili srednje kvalifikovanih ljudi je zaista veliki greh.

Mi moramo da radimo na tome i vi ministre i cela Vlada, moramo da radimo na tome da se stvaraju uslovi, da se stvara, kako vi volite da kažete, ambijent da što više ljudi u Srbiji završava visoke škole, najviša akademska zvanja da se stiču, to treba da bude cilj vašeg ministarstva, gospodine Šarčeviću.

Nije prvi put, ministre Šarčeviću, da se vi u dobroj meri složite sa onim što mi iz SRS govorimo. Jasno je da vi zastupate na izvestan način konzervativnu politiku, što je dobro. Vi ste čovek starog kova, završili ste visoke škole po nekom sistemu kada su se zaista, kada su iz tih škola izlazili stvarno stručnjaci, upravo ovo što vi govorite da sada nije.

Samo jedan dobronameran savet. Ponavljate više puta. Vi ste nešto zatekli. Vi više nemate pravo na to. Vi ste osam godina na vlasti.

Vi niste svo to vreme, ali vi ne vodite politiku Mladena Šarčevića, nego politiku Vlade Republike Srbije, koja je, nažalost, kada je u pitanju obrazovanje, u dobrom delu ili maksimalno kontinuitet onih vlada od 2000. godine, pa na dalje.

Vi još puno pričate, puno zakona nam dajete, izmena zakona, itd, i moglo bi se reći da vi prilično radite u vašem ministarstvu, ali vi još uvek niste zagrebali ozbiljno u neku reformu. Ove mrvice, na ovaj ili onaj način, to nije ozbiljna reforma.

Prvo, ako hoćete da se vratimo na ozbiljan nivo stručnjaka koji završavaju visoke škole, fakultete, vi prvo morate da raščistite sa bolonjskim sistemom studiranja. Trebalo je godina da se taj sistem uvede u naš obrazovni sistem, treba svakako izvestan broj godina i da iz toga izađe, ali verujte, dok se iz toga ne izađe teško da ćemo mi dobijati stručnjake.

Da ne govorim o onome što je više toliko postalo, znate, vi na ulici, na pijaci, u prodavnici, ljudi otvoreno pričaju o tome ko je kupio diplomu, koga znaju iz svog komšiluka koji je na nekoj visokoj funkciji, a kupio je diplomu, itd.

Dakle, sistematski mora da se priđe rešavanju ovih problema. Ne morate preterano da žurite, pa da menjate po dva člana zakona. Uradite jedan predlog sistematski. Evo, ja vam predlažem, neka to bude sistem najbliži onome kako ste se vi obrazovali. Hvala.

Moram da kažem da ništa od ovoga što je kolega malopre govorio nije ni blizu istine.

Koliko se to u Srbiji danas bolje živi, kako reče kolega,mogu da se kupuju stanovi, automobili, da se putuje itd. Pa, to je prosto neverovatno.

Ljudi, u Srbiji je blizu milion ljudi na ivici egzistencije i to nešto što, sad niko ko mene sluša neće reći – bravo, tako je, zato što ljudi znaju da tako žive.

Pričate o nekim velikim platama, o najnižoj plati od 30.022 dinara, uz najnižu potrošačku korpu od 37.000 dinara. Mi vam tri meseca pričamo o tome, još nam niko nije odgovorio gde taj čovek koji radi za taj minimalac, gde on da namakne još tih sedam hiljada dinara da bi zadovoljio potrebe bar najminimalnije potrošačke korpe.

Mi nemamo platne razrede. Kolega možda ne zna, ali evo, da mu kažem, da imate mastere pravnike, ekonomiste, sa redovno završenim fakultetima državnim, sa master ispitima, koji u državnim organima rade za platu od manje ili oko 60.000 dinara. I takav mlad čovek, vi mislite, može da kupi stan, može da kupi auto itd. Ne može da uradi ništa. Ništa ne može da uradi sa takvom platom.

Plate kod ovih vaših privatnika, stranih investitora, zbog kojih donosite ovaj zakon, kakve su tamo plate? Vi ćete sad da pričate o onom jednom koji je rekao da će biti plate oko hiljadu evra. Ima i takvih, ali većina onih koji dolaze u Srbiju, kod njih rade ljudi za taj minimalac od 30.022 dinara, a vi taj minimalac ne smete da povećate upravo zbog tih vaših stranih investitora, koji zapravo vode u tom smislu našu ekonomsku politiku.

Ova diskusija mi liči na ono sad kao da neko kaže lakše hoda čovek koji ima obe noge nego onaj kojem je jedna amputirana. I taj sa amputiranom uz pomoć štaka hoda, ali naravno lakše hoda onaj koji ima dve noge.

Tako i ovo, kaže da li se lakše živi sa 30.000 ili sa 17.000. Naravno sa 30.000, ali je pitanje tu raznih parametara. Znate, apsurdno zvuči, ali mnogi od nas ovde su živeli, radili u vreme najveće inflacije u Srbiji, pa su ljudi, kažu, živeli bolje sa tih pet maraka, nego posle toga sa nekom ozbiljnijom platom.

Dakle, nije samo to kriterijum. I za osam godina povećati samo toliko taj minimalac je nedopustivo i naravno da nije tačno 500 evra ta prosečna plata. Mi vam stalno govorimo, kažu stručnjaci ekonomisti, tražite od Siniše Malog da nam da podatke koje mi tražimo, a ne one koji oni statistički izbacuju, pa ćemo mi da kažemo javnosti i detaljno da objasnimo kolika je zaista prosečna plata u Srbiji.

Kaže jedan kolega, to je sad najnovija vaša mantra, znamo i od koga je potekla sa jedne konferencije, kaže – kad prođem Beogradom, vidim u najvećem broju automobila vozi se jedan čovek, pa nije vam to baš neko merilo. Znate, Beograd je veliki grad, metropola i ne može biti taj veliki broj automobila, koji se vidi na ulici u Beogradu, ne može biti merilo života, ni u Beogradu, a kamoli van Beograda.

Evo, svakako nisam u tom proseku ljudi, kao ni svi vi, koji teško žive od svoje plate, jutros sam došla taksijem ovde i taksista kaže – išao bi da živi u Mladenovac gde ima kuću super opremljenu, kupljenu, da bi mogao deci da ostavi stan u Zemunu, kaže – ne mogu, zato što mi prvo do moje kuće sokak nije asfaltiran, drugo, zimi po mesec dana najmanje nemam struju, leti po tri meseca nemam vodu. Eto, to vam je život u Srbiji, u Beogradu, u Mladenovcu, u selu pored Mladenovca.

Kaže kolega da je govorim da ne vredi računati na razum. Neću ovo tretirati kao uvredu, jer o mom i njegovom razumu možda može kolega Rančić nešto da kaže, ali zaista to nije argument za ovu raspravu.

Argument da se kurs nije menjao, takođe, za nekoga ko je stvarno završio ekonomski fakultet, nije dobar argument i nije dobro da se kurs apsolutno ne menja toliko dugo. Da, da, kolega Arsiću, nemojte da se nervirate i nemojte tako da reagujete, jer je to tačno.

Mi smo razgovarali, kada se pripremamo za ove rasprave, onda tražimo mišljenje ozbiljnih ekonomista koji, za razliku od kolege Filipovića, tačno znaju koji su fakultet završili i gde su fakultet završili. To je početak ove rasprave i naše želje da se u Srbiji, kada je u pitanju obrazovanje, vratimo na jedan ozbiljan nivo obrazovanja, da svako ko ima diplomu može slobodno i bez stida da kaže – ja sam završio taj i taj fakultet, tada i tada. Kolega Filipović, to još nikada nije rekao. Pričala sam ovde. On, ko god ga na „Tviteru“ pita – koji si ti, Srbo, fakultet završio, blokira čoveka, jer nema odgovor na pitanje. Zato nije dobro da on govori o nekim ekonomskim parametrima, jer moguće da tu negde gde je dobio diplomu toga nije bilo. Bojim se da će slično biti i sada sa kolegom koji mi se javlja za repliku.

Ne možete narod da ubedite. Recimo, mi fini, dobri, sve vam verujemo, hajde izađite vi, vas nema u narodu. Izađite, pa pričajte sa ljudima. Ljudi kad čuju – prosečna plata 500 evra, ljudi čupaju kosu, kažu – ko to ima 500 evra? Nemojte po javnim preduzećima, po agencijama, po Jorgovanki itd. da merite prosečnu zaradu. Hajde jednom uradite ono što obećavate od kada ste postali, od kada su vas demokrate napravile počeli ste da pričate o platnim razredima. Uradite to jednom, pa da onda stvarno vidimo kakve su i kolike plate.

Ne znam što se Arsić ljuti. Zaista nema razloga. Raspravljamo.

Kaže - za nekoliko meseci narod će oceniti rad Aleksandra Vučića. Ja sam malopre pitala - ko od vas narodnih poslanika iz vlasti može da stane pred narod i da kaže – ja sam uradio to i to, prepoznajte me, ja sam onaj što čitam, ja sam onaj što nikada nisam nešto iz svoje glave rekao, nego pročitao ono što mi napisali itd? Imate li vi među vama još nekoga osim Vučića ko će izaći pred narod i objasniti čime ste vi to doprineli da narod, kako kažete, neuporedivo bolji živi? Za nijansu se bolje živi i to nikada nismo sporili, ali da se drastično bolje živi.

Kaže kolega Arsić da mu kažemo samo jednu porodicu, tako je rekao, u kojoj samo jedan član radi za minimalnu zaradu. Hoćete li da nabrajam porodice gde ni jedan ne radi? Kako vi rešavate socijalne probleme? Kako je moguće da se u ovoj državi blagostanja desilo ovo što smo nedavno videli u medijima da samohrana majka iz Čačka sa troje dece nema prebijenog dinara, da se snalaze, da preživljavaju bukvalno da ne umru od gladi? I komšiluk je to prijavio, dao u medije. Odmah se tamo našao ministar Đorđević. Odmah ste nosili poklone. Verovatno ćete da date i neki posao i neku platu itd. Ne rešavaju se tako problemi. Vi sistemski ne rešavate probleme.

Pustite kliničke centre i pustite koridore i pustite te velike investicije o kojima mi, gospodine Arsiću, smeškate se, nikada nismo rekli ništa loše. Jel smo govorili o kriminalu u okviru realizacije tih nekih velikih projekata? Kada ste to od srpskih radikala čuli da to nije dobro. Mi vam kažemo dobro, infrastruktura je prilično završena, hajmo sada da se vratimo da počnemo da rešavamo socijalnu kartu naroda, da podižemo standard i da više date taj minimalac u visini najniže potrošačke korpe. Pustite to.

Nemojte da vam nabrajam, neću da vređam ljude, da im sada nabrajam imena svih onih koji nigde niko ne radi i gde radi samo jedno za taj minimalac od 30.000 dinara. Volela bih da vidim bilo koga od nas ko bi se snašao da sa dvoje dece živi sa 30.022 dinara.

Kaže kolega da ja ne razumem. Ja ovako glupa razumem kad mi ljudi kažu da teško žive, razumem kad mi ljudi kažu da su zgroženi kada čuju u vestima da je prosečna plata 500 evra jer oni 500 evra ne vide za nekoliko meseci.

Opet kolega počinje da skreće temu na to da neće ni jedan investitor doći ako nema saobraćajne infrastrukture, kao da smo mi nekada rekli „a“ protiv saobraćajne infrastrukture. Nikada niko od nas. Naprotiv.

Sve ovo što realizujete to je politika i stavovi SRS. To je program SRS i hvala Bogu. Gde god ste prihvatili da realizujete program SRS uradili ste dobro, ali ste loše uradili što ste nastavili kontinuitet sa tom DS. Kada su vas stvarali tada ste obećavali da će biti sve mnogo drugačije, pa u onim ključnim stvarima i unutrašnjoj i u spoljašnjoj politici vi ste bukvalni nastavljač te pogubne politike DS. To je činjenica.

Onda kaže kolega da ja ne razumem, valjda ja glupa ne razumem, da ne može preko noći nešto da se promeni i šta mi to očekujemo da vi možete tako brzo da promenite. Prvo, biti vlast osam godina to nije brzo. To je toliko vremena da je sve moglo tumbe da se promeni da ste hteli, ali niste hteli. Znate li šta mi očekujemo? Mi očekujemo ono što je 2012. godine Aleksandar Vučić u kampanji rekao – kada mi dođemo na vlast ako za šest meseci svako u Srbiji ne oseti da živi bolje, mi ćemo se svi povući iz vlasti. Tih šest meseci Srbija čeka osam godina. Eto to očekujemo, da ne kažemo sva druga lažna obećanja od kancelarije za brze odgovore, od fabrike čipova, od „Mercedesa“ u „Ikarbusu“ itd. O tome bismo mogli koliko god hoćemo, a ovaj zakon o kome danas govorimo, o kojem sada govorimo je samo da biste udovoljili stranim investitorima. Hvala.

Pošto ste sve te kriminalce iz bivše vlasti strpali u zatvor, ili niste možda, ja imam samo jedan konkretan predlog.

Kolega Arsiću, hajde sutra, danas, za pet dana, kad god hoćete, vi i ja da prošetamo kroz Požarevac i da vidimo, da nam se obraćaju građani, kako god hoće, da ih sve obiđemo, pa da vidimo reakcije. Hvala.

Pomenuo je kolega Stojmirović da se u dobrom delu složio sa onim što sam ja rekla i što je potvrdio ministar, to jeste dobar način komunikacije između narodnih poslanika, vlasti i opozicije. Kolega je jedan od retkih, nije ovo prvi put, koji je spreman da kaže da je dobro nešto što predloži neka stranka iz opozicije, u ovom slučaju SRS.

Zaista ne treba da ostale kolege dočekuju na nož sve što mi kažemo, jer mi uglavnom iznosimo, pre svega, stavove SRS, uvereni da je ono što kao stranka zastupamo najbolje za Srbiju. Naravno, sada će neko da kaže o tome će reći građani itd. ništa to nije sporno, ali mi određene stavove zastupamo 30 godina. Mi u našem političkom programu imamo ceo jedan odeljak koji se odnosi na obrazovanje i vaspitanje. Mmi tvrdimo da je sunovrat obrazovanja i vaspitanja koje reče kolega Atlagić da se nekad nije smelo pominjati da se sad pominje, možda se samo pominje, to više ne postoji u našem obrazovanju. Mi imamo suštinski problem još u osnovnom obrazovanju.

Vi, ministre, govorićemo i kasnije o tome, sigurno imate informacije o tome da deca danas završavaju osmogodišnju školu, osnovnu školu i da na kraju završenog osmog razreda, ne znaju da čitaju već sriču. Naravno, ne govorim o svakom detetu, ali je tragedija da takva deca postoje. Zašto? Zato što nam ne valja sistem, zato što nastavnik ne sme da ocenjuje, zato što nastavnik ne sme da upozori učenika, zato što nastavniku dolazi roditelj, dolazi direktor koji se udvara ministarstvu pa ne sme da se talasa u školi, dolazi roditelj koji je spreman da bije nastavnika, učenici koji su spremni da biju nastavnika. Svi mi te probleme znamo, ali na vama je da ih rešite. Vi nemate pravo da se žalite da problemi postoje. Vi ste ti koji probleme morate da rešavate.

U jednom delu je ministar govorio i o onome što smo mi govorili i danas i pre toga.

Opet ću ponoviti, ministar Šarčević, dosta dobro i realno iznosi činjenice, ali nekako mora drugačije da se radi. Mi smo ti, koji smo uporno ponavljali da se, recimo nadarenoj deci, deci koja dobijaju nagrade u Evropi i svetu, da se malo pažnje posvećuje, pre svega medijski. Tu morate, takođe i vi da doprinesete i da držite konferenciju svaki put kada vam dođe neko dete sa nekom medaljom. Mora to da postane nešto što će narod da sluša.

Kažete, mi govorimo o manjini, kada govorimo o toj deci koja završavaju osnovnu školu, a ne znaju da čitaju. To, ni u promilima ne sme da se pojavljuje, kakva manjina, to ne sme da se pojavljuje, a to nije problem sa onim što vi pokušavate da nam kažete, kao zastareva nešto u sistemu obrazovanja. Zastareva tehnologija, obnavlja se tehnologija.

Naravno, mnogo toga se radi drugačije, nego što se radilo. Neko ko sada završava srednju školu, nije imao predstavu o tome da će završavati srednju školu koristeći kompjuter, ove pametne telefone itd. Zato što to tada nije bilo i u redu je da mi pratimo maksimalno taj tehničko-tehnološki razvoj u svetu.

Ali, postoji nešto što je konstanta, obrazovanje, odnosno vaspitanje, odnosno, odnos dece prema školi, odnos države prema nastavnicima, odnos nastavnika prema svom poslu. To su konstante, tu nema tog tehnološkog napretka, koji će da kaže, u redu je da nastavnik ne sme da da jedinicu, u redu je da učenik sme da se zaleti da udari nastavnika, u redu je da roditelj sme da kaže, mom detetu ne sme dati jedinicu, i ne samo mom detetu, nego još i njegovom drugu.

To su neke stvari kojima, istina je, ti problemi jesu nastali od 2000. godine, ali mi insistiramo da se to vrati u normalu, a onda ćemo da radimo i ovaj drugi deo o kojem vi govorite.

Ovo svakako jeste veoma bitna tema i možda se na prvi pogled nekome čini da to nije toliko važno, ali s obzirom i na ono što se dešava u praksi i te kako jeste važno da se zaštiti svaki promet robe i usluga i zloupotreba žiga, u smislu da se dešava i sada da se bukvalno krade žig, odnosno oznaka koja tamo postoji ili sa nekom neznatnom izmenom pokušava da se predstavi kao nov žig. Onda to svakako stvara zabunu kod potrošača i nanosi veliku štetu ko je vlasnik tog izvornog žiga.

Ovo što ste predvideli ovim zakonom nije dovoljno precizno, upravo taj deo regulisao zato što ste vi ovaj zakon donosite kao nalog EU. To ste lepo u obrazloženju i napisali. Nedovoljno ste vodili računa u ovom delu zaštite žiga, u onemogućavanju podnošenja žalbe i odmah upućivanju na upravni sud, odnosno upravni postupak, što svakako nije baš dobro zato što to sve mnogo dugo traje i što neko ko zloupotrebi žig može ozbiljno on sebi zaradu da obezbedi, a s druge strane da nanese veliku štetu onome čiji se žig zloupotrebljava.

Ponavljamo, toga u praksi ima, sudskih sporova i danas dan ima i svakako ovome treba da se ozbiljna posveti ozbiljna pažnja, ne samo zato što je to direktiva ili neka od direktiva EU, već zato što je to interes, pre svega, domaćih proizvođača, jer se dešava da neki koji dođu ovde pa kupe određenu proizvodnju, da samo malom nekom izmenom žiga, ugrožavaju nekoga ko dugo godina koristi taj žig i po kojem žigu je prepoznatljiva određena roba.

Mi vam samo skrećemo pažnju, to smo kroz amandmane radili, da ipak treba više računa povesti, nije samo formalno doneti zakon sa mnogo članova, rešenje, jer zakon mora biti na usluzi svakom građaninu Srbije i tek tada je to dobar zakon, što u ovom slučaju svakako nije reč.

Poslanička grupa Srpske radikalne stranke osim što učestvuje veoma vredno i stručno u raspravama o predlozima određenih zakona i ostalih akata, kao i u podnošenju amandmana i obrazloženju svakog od našeg amandmana, mi osim ovoga što nam vi namećete o čemu treba da raspravljamo, što naravno nije problem, vlast ste, može vam se, ali mi, osim toga, radimo, odnosno, pre svega radi javnosti skrećemo pažnju i Vladi i ministrima na neke krucijalne životne stvari, na neke stvari od nacionalnog interesa i očekujemo da konačno ministri počnu da se bave i tim našim inicijativama i predlozima i ne samo da se bave, nego zaista da to postane sastavni deo našeg života.

Ja ću sada da ponavljam radi javnosti, da podsetim šta je to što su poslanici SRS u poslednje tri, skoro četiri godine, od kad smo u ovom sazivu Narodne skupštine, šta smo mi to od opšteg interesa zahtevali od Vlade Republike Srbije i od vladajuće većine. Tražili smo da se ukine postojeći Zakon o izvršiteljima, kolokvijalno rečeno i da se donese nov zakon, da se postupak izvršenja vrati u nadležnost sudova.

Tražili smo, ministre, i konkretno od vas da se najhitnije u Srbiji formira institut koji bi se bavio presudama Haškog tribunala i svom ostalom dokumentacijom koja u Haškom tribunalu postoji. Ne možete reći da to nije od nacionalnog interesa.

Tražili smo da država Srbije u znak zahvalnosti štampa dela Petra Hankea i to je juče ministar kulture rekao u odgovoru na naše pitanje da se već vode razgovori i da će biti zaključen ugovor sa „Službenim glasnikom“ i to je zaista odlično. Dobro je da postoje ministri koji prihvataju naše inicijative.

Tražili smo da se kao krivično delo uvrsti da krivično odgovara svako onaj ko javno kaže da se u Srebrenici desio genocid. Takođe, nešto što je toliko važno, nacionalno pitanje, da je prosto neverovatno da vi nemate razumevanja za takvo nešto.

Tražili smo da se Ruskom humanitarnom centru u Nišu dodeli diplomatski status i da se još jedan takav centar otvori u Novom Sadu.

Tražili smo da najniža plata i najniža penzija budu 37.000 dinara, koliko je vrednost najniže potrošačke korpe.

Tražili smo da se ukinu prijemni ispiti za upis na fakultete. Ministre Šarčeviću, dobro je, vi ste pre neki dan najavili da će to zaista i da se desi.

Dakle, vidite da ništa ne boli kada se prihvati inicijativa SRS, ali bismo voleli da osim ovoga prihvatite i tu našu inicijativu, obećali ste čak, rekli ste da ćete kao patriota da uradite sve da se to uradi, da se najhitnije formira taj institut za analizu haških presuda i ostalog dokaznog materijala koji postoji u Haškom tribunalu. To su suštinske stvari.

Ovo što mi danas ovde raspravljamo u ovom predlogu zakona, vi ovde opet ništa suštinski ne menjate. Govorite vi o tome da treba da se, ne znam, uskladi ovaj zakon sa Zakonom o zaštiti podataka o zaštiti ličnosti, pa ne znam koji su to još informacioni sistemi itd. To su više, ovo što danas ovde imamo u ovom predlogu zakona, to su više stvari za podzakonske akte nego suštinski za zakon.

Zato mi insistiramo i ponavljaćemo vam do kraja ovog mandata koje su to bitne stvari od opšteg društvenog i nacionalnog interesa i državnog interesa na kojima srpski radikali insistiraju već skoro četiri godine, a za koje vi nemate sluha. Hvala.

Ovim amandmanom smo ukazali na jedan formalni nedostatak, odnosno stav SRS je da ministri ne mogu biti nosioci ovako značajnih poslova, nego da to mora biti ministarstvo. Konkretno u ovom slučaju postoji jedan još ozbiljniji problem.

Vi ovde predviđate da će se podzakonski akti za primenu ovog zakona doneti u roku od godinu dana i ovo je zaista neozbiljno. Vi znači, niste spremni da primenjujete ono o čemu ovde govorite već nekoliko dana. To je inače princip, vi dobijete negde nalog da nešto uradite, požurite da to predložite Narodnoj skupštini, ovde vaša većina to usvoji, a u stvari donosite zakone koji iz ovog ili onog razloga ne mogu da se primenjuju.

Kada je u pitanju ovaj zakon, mi skrećemo pažnju i govorili smo više o tome da su osnove sistema obrazovanja i vaspitanja nešto što u ovom periodu našeg društva nije dobro regulisano. Očekujemo, ministre, da će se pojaviti neki bolji zakon, neki zakon koji će zaista vratiti pravu ulogu vaspitanja u škole, među učenike, koji će vratiti dostojanstvo profesiji nastavnika.

Nažalost, sve se svodi na to da li će početkom školske godine neke škole štrajkovati ili neće, da li će nastavnici tražiti i dobiti neko povećanje zarada ili neće, a suština nije to. I da razgovarate sa nastavnicima, videćete da suština nije samo kolika će im biti plata. Naravno, jeste i to, ali suština je da nastavnici žele da se vrati dostojanstvo nastavnicima, da oni budu svoj na svome u učionici, da nastavnik ne mora sa strahom da ulazi u učionicu jer će neki bahati učenik da ga napadne, ili neki bahati roditelj će da dođe pa će da napravi haos, da preti, itd.

Mora se vratiti pravi, nekadašnji način ocenjivanja, odnos između nastavnika i učenika.

Osnovni preduslov za to, o tome smo vam govorili kada je ovaj zakon bio na dnevnom redu, jesu ti saveti roditelja, što je potpuno nelogično da smo mi zakonom dozvolili da pet-šest roditelja budu gazda škole u svakom smislu te reči. Niti ti ljudi imaju stručna znanja, ni iskustva, niti mogu da se bave tako ozbiljnim poslovima koje su dobili ovim zakonom.

Dakle, kada se bude razgovaralo i razmišljalo o novom zakonu, onda i ovo treba da bude nešto o čemu treba ozbiljno da se razmisli i što treba da bude na potpuno drugačiji način regulisano.

Ocenjivanje vladanja učenika bila je tema skoro svakog zakona o vaspitanju i obrazovanju u poslednjih dvadeset godina. Išlo se od toga da se ocenjuje da je kao što je to do sada bilo, da vladanje može biti primereno, vrlo dobro, dovoljno ili ne zadovoljavajuće, sada dovoljno zamenjujete sa zadovoljavajuće. Nekada je ova ocena vladanja ulazila u konačan prosek za konačan uspeh u školi. Nekada ne ulazi, ali verujte ovo govori da vi zapravo samo onako površinski se bavite izmenama zakona, ovo je u suštini banalna izmena.

Da li će se upisati da je dete koje je dobija dvojku iz vladanja, da li je to zadovoljavajuće ili je dovoljno ili je dovoljan, to je apsolutno ne važno. Mnogo je važnije je, da se uradi sve što je moguće, sve što je vašoj nadležnosti, u nadležnosti ostalih ministarstava, da se uredi način funkcionisanja škola. Da se iz škola apsolutno izbaci droga, da se iz škola izbaci alkohol i da maloletnici dolaze ili drogirani ili u alkoholisanom stanju u škole da se maksimalno iskoreni vršnjačko nasilje, da se sve škole obezbede školskom policijom. To se sam priča, 20 godina se priča o tome, pa onda kad se desi neka tragedija, kad se desi nešto ne primereno u nekoj školi, onda opet svi nadležni izađu i kažu – od sutra će svaka škola imati svog policajca i tako dalje.

Da se uradi sve što je u vašoj moći da ne mogu u školi da imaju glavnu reč roditelji, da se ukinu ti školski saveti gde roditelji rade sve što im padne na pamet. Više puta smo govorili o tome, dođe neko kome nije problem da izdvoji petsto evra da okreči dve učionice i da se on posle toga ponaša kao gazda škole.

Razgovarajte sa nastavnicima. Kažu kad im dođe neki ćelavi tata sa džipom, oni staju u stav mirno, a direktor istrčava - joj, izvinite, kažite, sredićemo mi to, ne brinite, samo da taj ćelavi sa džipom, ne bi došao do ministra, ili do nekog u inspekciji, direktor će sve da prihvati da najgore ocrni tog svog kolegu nastavnika, zato što je sistem loše postavljen.

Razumemo mi da vi ne možete sve, razumemo mi da niko ne može da svako dete, svakog roditelja, svakog nastavnika pojedinačno, da može da ima mišljenje o njemu, da može da ima uticaj itd.

Ali kad se uspostavi sistem, onda će takvi sami da izlaze na površinu i sami na neki način da budu izopšteni iz normalnih škola, normalnih razreda, normalnih.

Znate, ne mislimo mi da treba sad učenici da drhte kao prut kad vide svog nastavnika negde na ulici, ili ne znam, ali ne to, nego nastavnik drhti kad uđe u razred, jer ne zna da li će neko, ma šta u sedmom, osmom razredu, već u petom razredu, da li će neko da ga gađa nečim, tog nastavnika, da li će nešto da mu opsuje, da li će nekim pogrdnim imenom da ga nazove, da se ceo razred smeje, da na kraju taj čas izgubi svaki smisao.

Onda je vama samo važno da li će neko ko nije baš mnogo preterao u tom neprimerenom ponašanju da li će na kraju biti ocenjen kao da mu je vladanje dovoljno ili zadovoljavajuće.

Verujte, potpuno nevažno, suštinu treba rešavati, i suštini problema kada je u pitanju taj odnos učenika i nastavnika suštinski treba da se rešavaju problemi.

Morate priznati, to još uvek niste radili. Radite od slučaja do slučaja. Onda vas komentarišu po novinama, da li je ministar rekao ovo, ili rekao ono, to je potpuno nepotrebno.

Vi treba da predložite zakon ovde da se donese zakon, koji će iz temelja drugačije urediti odnos u učionici. Hvala.