Dame i gospodo, nisam mislila da reagujem na ono početno izlaganje kolege Radovanovića, kada me je prozvao imenom i prezimenom. U nastavku njegove rasprave, jednostavno, nisam mogla da se ne javim za reč, da ne objasnim neke stvari. Onda ću, svakako, da pomenem i taj početak.
Zabrinjavajuće je, gospodine Radovanoviću, to što ste rekli da ne volite nikog osim tog uskog kruga vaših ljudi, verovatno, članova porodice. Ponoviću da SRS i, programski, svako od nas, pojedinačno, volimo Srbiju, volimo svakog ko živi u Srbiji, poštujemo sva ljudska i manjinska prava i mi se time ponosimo.
Potpuno je izokrenuta teza, gospodine Radovanoviću, da SRS zagovara teoriju da je Beograd nekakav centar, a da su svi drugi gradovi i sva druga mesta u Srbiji nebitni. To nije tačno, već je suprotno od toga. SRS se zalaže za pravu, istinsku decentralizaciju, tako je i u našem programu napisano, za decentralizaciju koja ide od opštine do Republike, odnosno lokalne samouprave i republičkih organa.
Istina je da se programski zalažemo za brisanje autonomija, ali kada je ovaj ustav donošen, mi smo prihvatili da ostane AP Vojvodina, zbog specifične situacije koja se trenutno dešava sa AP Kosovo i Metohija. Inače, da nije tog problema, mi bismo se zalagali za takvu vrstu decentralizacije.
Svaki dan, gotovo svaki dan, ako se pojavi neko od srpskih radikala ili u medijima ili za ovom govornicom, ako je tema razvoj, ravnomerni razvoj itd., možete da čujete da predstavnici SRS-a kažu predstavnicima Vlade, sada ove, one prethodne - ranije, dakle, svaki put kažemo da, ako se zalažete i ako ćete istinski, vi u Vladi Republike Srbije, učiniti nešto za ravnomeran razvoj svakog mesta u Srbiji, imaćete podršku SRS-a.
To jeste naš stav, ali mi mislimo da treba da se razvija i Crna Trava, Babušnica, Knić, da ne nabrajam, dakle, sva mesta u Srbiji treba da se razvijaju, gospodine Radovanoviću. Mi, za razliku od vas, ne izdvajamo samo Vojvodinu, ne izdvajamo samo Beograd. To što ste rekli da se plašite da se ne pojavi, kako rekoste, ne daj Bože, neki tić iz SRS-a koji bi bio na čelu Beograda, znate, razumem da vi to ne volite, ali nemate razloga za strah.
Videćete uskoro, kada radikali budu republička vlast i kada budemo imali predsednika Republike, gradonačelnika Beograda i ostalih gradova, živećete mnogo lepše i bolje, obećavamo vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, vi koji ste pratili raspravu o Predlogu zakona o Ustavnom sudu u pojedinostima, videli ste da je Poslanička grupa SRS-a krenula s amandmanima tek od poglavlja - Izbor, imenovanje i prestanak dužnosti sudija Ustavnog suda.
Imali smo izvesne primedbe i na članove koji su prethodili ovima gde smo podnosili amandmane, a pokazali smo to učešćem u raspravi prilikom razmatranja amandmana kolega i na ove druge članove, ali smo mislili da je vrlo bitno da ova procedura oko izbora, imenovanja i prestanka dužnosti sudija Ustavnog suda bude apsolutno u skladu s Ustavom i da ovde ne sme da bude propusta.
Upravo iz tog razloga smo podneli amandmane na članove 13, 14, 15, 16, 17, kao i amandman na član 19. Predloga zakona. Ovaj uvod pravim zato što se upravo taj amandman koji sam podnela, na neki način, nadovezuje na prethodne amandmane.
Suština je da bi svi ovi amandmani pre amandmana na član 19. morali biti usvojeni da bi amandman na član 19. imao smisla.
Očekivali smo da će Vlada Republike Srbije, ili gospodin Petrović, kao predstavnik Vlade, shvatiti dobronamernost naših amandmana, odnosno našu nameru da ovaj tekst zakona, pre svega, upodobimo sa Ustavom Republike Srbije, da nam se ne dešavaju stvari koje smo imali u proteklom periodu, najpre za vreme kada nismo, u dva navrata, dugo imali Ustavni sud, a onda i za vreme kada smo imali Ustavni sud, koji je bio partijski Ustavni sud.
Najbolji primer za to su bivše sudije Ustavnog suda, gospoda Čiplić i Vučetić. Sećate se odluka Ustavnog suda, kada u jednim novinama pročitate komentar gospodina Čiplića, koji ima svoj stav o određenom pitanju, a u drugim novinama to isto komentariše gospodin Vučetić, sa potpuno oprečnim stavom, a sudije su istog Ustavnog suda i učestvovali su u donošenju iste odluke.
Ovde se čulo dosta primedaba koje se odnose na ispunjenost uslova za funkciju sudije Ustavnog suda. Između ostalog, govorilo se o tome da svi kandidati za sudije Ustavnog suda u ovom sazivu nisu sudije, ali moram da kažem da smo ipak postigli značajan napredak, jer su svi pravnici. Podsećam vas da smo u prošlom sazivu Ustavnog suda imali jednog diplomiranog ekonomistu. To je nešto što je nenormalno i nelogično.
Danas sam, pretpostavljam da ste i vi, kolege, u jednim novinama pročitala neku kolumnu, tako mi je to izgledalo, koju je pisao gospodin Vučetić, bivši predsednik Ustavnog suda Republike Srbije. Kada kažem bivši, zastala sam, jer nisam baš sigurna da li je bivši ako još uvek prima platu.
Gospodine Petroviću, na to nam niste odgovorili. Juče ste rekli da taj podatak nemate i juče je to bio prihvatljiv odgovor, ali danas, ako isto to odgovorite, neće biti prihvatljivo, jer ste bili u obavezi da od juče do danas to saznate, da biste narodnim poslanicima odgovorili na pitanje.
Zašto ovo uopšte potenciram? Zato što se gospodin Vučetić pojavio s tom kolumnom, s njegovim fantastičnim objašnjenjem Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije. Kada sam videla koja je to neznalica u tumačenju Poslovnika, onda zaista treba da budemo zabrinuti zbog svih odluka koje je Ustavni sud, u čijem je sazivu on bio, doneo i kakve li su te odluke, jer on je reagovao, to je očigledno iz ovog teksta, upravo zbog toga što su narodni poslanici pitali da li je tačno da on još uvek prima platu sudije Ustavnog suda, iako je već više meseci penzioner. Očigledno da je lično pogođen.
Onda je pokušao da čitaocima tog lista objasni kako poslanici zloupotrebljavaju Poslovnik. Rekao je da se to odnosi na poslanike opozicije, a pre svega na poslanike LDP-a i radikale. Ne znam ko je još opozicija u ovom parlamentu, ali valjda Vučetić zna šta se, s vremena na vreme, dešava u skupštinskoj većini.
Onda je pokušao da nam objasni kako se članovi 225. i 226. zloupotrebljavaju, zato što narodni poslanici pokušavaju, kaže on, preko tih članova da opstruišu rad, da odugovlače raspravu i da, zamislite, ne govore o onome što je tema dnevnog reda, što je regulisano članom 103. Poslovnika. Vidim da je pročitao Poslovnik, svi članovi koje je pomenuo zaista postoje u Poslovniku, ali objašnjenja su potpuno nesuvisla.
Moram da kažem da ne mogu da verujem da neko ko je pravnik može tako glupo da objašnjava članove ovog našeg poslovnika, pojedine članove. Njemu je zasmetalo što je nekom palo na pamet da, koristeći član 226, pita da li gospodin Vučetić još uvek prima platu, a penzioner je. Onda je on procenio da taj član ne može da se koristi, faktički, da to može da bude samo poslaničko pitanje i neka nebulozna objašnjenja.
Zaista moram, zato što se često i od predsednika Parlamenta čuje takva primedba, a objašnjavala sam to više puta, da iskoristim i ovu priliku da objasnim. Poslanička pitanja su nešto što je tačka dnevnog reda, a nikada do sada nije bila ta tačka na ovoj sednici; sada jeste i, prema obećanju Olivera Dulića, biće na svakoj budućoj sednici. To je dobro, ali, kada se desi nešto što ne trpi odlaganje, onda ne može da se čeka da dođe na dnevni red tačka dnevnog reda - poslanička pitanja.
Ako je, recimo, danas gospodin Mujo Muković želeo da upozori i upozna javnost Srbije i da zamoli sve građane Novog Pazara da budu mirni, da budu u svojim kućama, zato što se desila pucnjava u džamiji, onda bi bilo potpuno besmisleno da je gospodin Mujo Muković čekao da dođe na dnevni red tačka ''poslanička pitanja'' i da onda o tome govori, kada se, ne daj bože, ko zna šta u međuvremenu desi u Novom Pazaru.
Dakle, postoje neke situacije kada su narodni poslanici u obavezi, zbog tog naroda koji ih je poslao ovde, da reaguju po tom članu Poslovnika. To što se svaki put, ili gotovo redovno, pitanja koja se postavljaju ne dopadaju članovima, odnosno predstavnicima Vlade i ovoj skupštinskoj većini, zaista nije problem narodnih poslanika koji rade svoj posao.
Morate da razumete da imate opoziciju u Parlamentu, morate da razumete da imate najjaču opozicionu stranku, najmnogoljudniju opozicionu stranku, najmnogoljudniju, inače, stranku u Srbiji, da smo, zahvaljujući vašim trange-frange kombinacijama, i dalje opoziciona stranka. Nećemo vas pustiti na miru. Govorićemo upravo kao što treba da govori opozicija.
Ne možete vi, gospodine ministre, kroz sve ove članove, opet govorim - od člana 13. do 19, na koji sam ja podnela amandman, sudije Ustavnog suda da tretirate kao vanzemaljce, kao nešto van vremena, van prostora.
Prema vašem predlogu, sudije Ustavnog suda, ne mogu da kažem da su ubrani sa grane, jer opet to mora neko da uradi, nego kao da su pali sa grane. Onda niko nema nikakvu nadležnost, niko ne može da im se meša ni na koji način, ne u posao, naravno, ali ovo što je izbor, imenovanje i prestanak dužnosti sudija Ustavnog suda, to, svakako, jeste nadležnost, pre svega, ovog parlamenta.
Kada smo govorili, još pre nekih mesec dana, vi ste, takođe, bili ovde, gospodine Petroviću, da je počela opasna tribunalizacija srpskog pravosuđa, tada nismo imali na umu i Ustavni sud, jer još nismo imali ovaj predlog. Kada vidimo Predlog zakona o Ustavnom sudu, onda to još više potvrđuje našu sumnju i naš strah, jer vi predviđate da ustavne sudije, kada se jedanput izaberu, po proceduri koja je ovde određena, nikada više ne mogu biti razrešeni do isteka mandata. Sve se vrti u krugu odluka Ustavnog suda.
Mi, faktički, to mora da se ima na umu, tj. ovaj parlament bira 10 sudija; biramo pet od onih koje predlaže Boris Tadić i predlažemo 10, od kojih Boris Tadić bira pet. Svih 10 su predlog ovog parlamenta. Ne može onda da se zanemari uloga Parlamenta, ako se u toku funkcionisanja i mandata tog Ustavnog suda desi sukob interesa, dođe do potrebe za razrešenjem nekog sudije itd. Znači, da onda kažemo - nemamo mi ništa s tim. Ko ima? Ima Ustavni sud. Kadija te tuži, kadija ti sudi.
To ne može da bude. Ne može da bude u tom smislu nezavisno nijedno telo u ovoj državi. Najviši zakonodavni organ je ovaj parlament i pred ovim parlamentom svi moraju da polože račune.
Nemamo nameru da utičemo na to i da vas ubeđujemo da Parlament na bilo koji način sme da utiče na odluke Ustavnog suda, a još manje, ne daj bože, Vlada Republike Srbije. To nikako ne mislimo. Ne mislimo ni da su sudije Ustavnog suda i Ustavni sud sada neki vanzemaljci, da unutar sebe rade šta hoće, donose odluke kakve hoće, krše zakon, dolaze u sukob interesa.
Ovo su sve pretpostavke. Možda će taj novi saziv funkcionisati idealno, možda nećemo imati, čak, ni mi iz opozicije nikakvih primedaba na njihov rad. Verujte, tada bismo bili najsrećniji, jer dok Ustavni sud ne bude radio svoj posao u skladu sa Ustavom ne možemo reći da imamo pravnu državu, i nemamo je. Nemamo je, a dokaz za to je i što smo mi, poslanici SRS-a, morali mesec dana ovde, svaki drugi ili treći dan, da po Poslovniku upozoravamo gospodina Milana Markovića da mora da uradi ono što mu nalaže Zakon o lokalnoj samoupravi. Konačno je juče morao da donese preporuku Skupštini grada Beograda da poništi nezakonite i protivposlovničke odluke.
Mi hoćemo da imamo takav organ koji će sam da se seti da mora da radi u skladu sa zakonom, a ne da ga narodni poslanici mesec dana ubeđuju odavde da mora da radi u skladu sa zakonom. Zato mislimo, gospodine ministre, da, shodno članu 174. Ustava Republike Srbije, treba da prihvatite sve ove amandmane, a, kao posledicu toga, i amandman na član 19. koji sam ja podnela, gde sam predvidela i predložila da se briše prvi stav člana 19, koji glasi: ''U toku postupka za utvrđivanje ispunjenosti uslova za razrešenje, sudija Ustavnog suda može biti udaljen sa dužnosti''.
Ova odredba je potpuno nepotrebna. Opet kažem, možda ne može da se razume kada se govori samo o članu 19. i samo o ovoj odredbi. Vi ste pratili i prethodne amandmane. Potpuno logičan sled je, dakle, da se prihvate amandmani na članove 13, 14, 15, 16. i 17. i logična posledica je prihvatanje i ovog amandmana.
U tom slučaju će ovaj odeljak – Izbor, imenovanje i prestanak dužnosti sudija Ustavnog suda, biti usklađen sa Ustavom.
Nemojte da donosimo zakon gde će sudije Ustavnog suda imati kao prvi zadatak, naravno, kada reše onih hiljadu prikupljenih predmeta, koliko ih ima nerešenih, zato što, zahvaljujući vama, ne vama lično, nego vladajućoj većini, nemamo Ustavni sud već skoro godinu dana, odnosno biće i smešno i tragično da prvi posao Ustavnog suda u novom sazivu bude, upravo, utvrđivanje ustavnosti i zakonitosti odredaba Zakona o Ustavnom sudu.

Trebalo bi, ministre Petroviću, da prihvatite amandman bilo gospodina Vladana Batića, bilo gospodina Rajka Baralića, jer se, u suštini, isto misli jednim i drugim amandmanom. Ovde se dodaju reči "da rukovodi Ustavnim sudom", a ovde - "da rukovodi Sudom". Dakle, suština je ista.
Zašto mislim da treba prihvatiti ovaj amandman? Malopre, kada sam govorila o amandmanu koji sam podnela u ime Poslaničke grupe SRS-a, pokušala sam da vam objasnim da Ustavni sud ne doživljavate kao neke vanzemaljce, kao neki nedodirljivi milje. Sada, na osnovu ovog člana 24, ispade da je taj Ustavni sud zaista neki čardak ni na nebu ni na zemlji. Oni tamo negde postoje, a niko nema nikakvog uvida kako će da se rukovodi tim Ustavnim sudom - to zaista niko živi ne zna.
Da su ovi amandmani dobri, vi ste potvrdili upravo vašim obrazloženjem. Ja se svaki put iznenadim. Kada vam neko piše, gospodine ministre, ne samo vama, nego i, inače, predstavnicima Vlade, ova obrazloženja, zašto im ne objasnite da treba da se potrude da obrazloženje bude takvo da ubedi narodne poslanike da ste vi u pravu, kao što narodni poslanici ubeđuju vas, svojim obrazloženjima?
Zato se i obrazlažu amandmani dopunski. Jer, narodni poslanik napiše najčešće jednu rečenicu u obrazloženju, samo da bi se zadovoljila forma, a suštinu iznosi sa ovog mesta.
Naravno, zato vi sedite ovde, da čujete narodnog poslanika i da kažete u ime Vlade, odnosno vi, kao resorni ministar, da imate ovlašćenje da možete i da prihvatite neki amandman, bez obzira na to što ga Vlada nije prihvatila. Mislim da imate takvo ovlašćenje.
Šta vi kažete, odnosno zašto ne prihvatate amandman?
Kažete u obrazloženju kolegi Rajku Baraliću da je to iz istog razloga koji je dat i kolegi Vladanu Batiću. Obrazloženje je ovakvo - Vlada ne prihvata amandman iz razloga što smatra da predsednik Ustavnog suda obavlja one funkcije koje su navedene u članu 24. Predloga zakona, a da tu ne spada i rukovođenje ovim sudom. To je jasno, zato su i stavljeni amandmani. Ali, vidite šta kažete dalje - budući da je on samo prvi među jednakima između sudija Ustavnog suda, a onda najinteresantniji deo - dok stručnom službom rukovodi sekretar Ustavnog suda, koji je odgovoran Ustavnom sudu, što je i propisano u članu 26. stav 2. Predloga zakona.
Dakle, stručna služba Ustavnog suda - to je nešto drugo. To je, dakle, služba koja opslužuje Ustavni sud, koja obavlja tehničke poslove za Ustavni sud i tako dalje, to je, naravno, stručna služba. Stručna služba ima sekretara, i to je u redu, kao što i ovaj parlament ima sekretara, ne samo kao parlament, nego sekretar rukovodi i radom stručnih službi, ali postoji i predsednik Parlamenta, koji radi neke druge poslove.
U svom obrazloženju, vi ste, zapravo, napisali i objasnili da Ustavnim sudom ne rukovodi niko. Predsednik Ustavnog suda ga predstavlja, sekretar rukovodi službom - a Ustavnim sudom ne rukovodi niko.
Mora da postoji neko. Mora, jer nije Ustavni sud tu da samo sedi, zaseda, raspravlja, već se dešavaju situacije kada mora nešto da se odluči u tom Ustavnom sudu, da se oko nečega dogovore u tom Ustavnom sudu, a ne samo da predstavlja.
U kom smislu je? Da li mislite predstavljanje u smislu kako je do sada bilo - da sudije Ustavnog suda komentarišu predloge i predlagače, ili mislite kao što sada radi Vučetić u jednoj kolumni u novinama i tako dalje?
Mi nismo stavili ovaj amandman, jer smo za ovaj deo oko uređenja Ustavnog suda smatrali da je to tehnički deo, što i jeste, pa zato nismo ni podnosili amandmane. Ali, smatram da bi trebalo prihvatiti jedan od ova dva amandmana. Potpuno mi je svejedno koji, odnosno ne znam koji bi bio tehnički bolji, jer se ovde dva puta ponavlja "Ustavni sud". To je manje bitno i to je čisto tehničko uređenje. Ali, formalno bi trebalo da postoji, da se zna - ko je taj ko i rukovodi, u izvesnom smislu, Ustavnim sudom.
Naravno, to nije rukovođenje u onom najširem smislu, ali svakako mora da postoji. Mora da postoji, jer svakim organom neko rukovodi. Rukovođenje i kolektivna odgovornost, gospodine Petroviću, i mi se s tim slažemo, nadam se.
Dakle, jedan od ova dva amandmana treba prihvatiti, a ako vi to ne prihvatite, trebalo bi kolege poslanici, čak da se dogovore poslaničke grupe koji će od amandmana da prihvate, jer je potpuno svejedno. Suština je ista i kod jednog i kod drugog amandmana.

Dame i gospodo narodni poslanici, kolega Sreto Perić je u ime Poslaničke grupe SRS-a, amandmanom, intervenisao na član 36. Predloga zakona o Ustavnom sudu, tako što je u stavu 1.  menjao tačku 3.
Član 36. se odnosi se na to da Ustavni sud odbacuje predlog, inicijativu, ustavnu žalbu, zahtev, odnosno drugi akt kojim se pokreće postupak, pa se u tački 3) kaže - kada u ostavljenom roku podnosilac nije otklonio nedostatke koji onemogućavaju postupanje. Naša intervencija je da se reč "podnosilac" zameni rečima "učesnik u postupku". Dakle, da Ustavni sud odbacuje predlog, inicijativu, ustavnu žalbu, zahtev, odnosno drugi akt kojim se pokreće postupak kada u ostavljenom roku učesnik u postupku nije otklonio nedostatke koji onemogućavaju postupanje.
Zašto mislimo da je ovo dobro pravno-tehničko preciziranje, tako bih rekla, ovog člana? Zato što upravo ono što je govorio kolega Aleksandar Martinović, evo, i kroz ovaj član dolazi do izražaja. Mora svaki zakon, svaka zakonska norma da bude precizna i jasna. Kada bi ostalo ovako kako je predloženo u članu 36, onda biste, zapravo, morali da nabrojite sve učesnike u postupku.
Vi biste morali da kažete - kada u ostavljenom roku podnosilac, ne znam, ustavne žalbe, podnosilac zahteva, inicijative itd. Mi vam predlažemo da rečima "učesnik u postupku", jer podnosilac jeste učesnik u postupku, skratimo mogućnost, odnosno da ne mora da se piše koja je to vrsta učesnika u postupku, odnosno na koji način neko učestvuje u postupku pred Ustavnim sudom.
Vaše obrazloženje je da ne prihvatate amandman Srete Perića zato što Vlada smatra da je rešenje iz Predloga zakona preciznije. Meni nikada nije jasno ovakvo vaše obrazloženje, šta znači preciznije. Znači, vi nemate nikakvu konkretnu primedbu na ovaj amandman, nego mislite da je predloženo rešenje preciznije, a mi, opet, mislimo da je pravno-tehničko preciziranje ono što je sadržano u amandmanu kolege Srete Perića.
Mislim da bi bilo dobro da prihvatite ovaj amandman ili da prihvatite sugestiju iz obrazloženja amandmana, kako ne biste morali, posle reči "podnosilac", kako ovde piše, da navodite sve akte kojima se pokreće postupak ili inicira to. Naravno, to ne bi bilo dobro, to je više opisno, a u zakonima, pravnim normama, ne mogu se koristiti opisni termini, nego mora da bude konkretno, jasno i precizno napisano šta se želi ovim članom.
Ovaj član, kao i svi o kojima smo danas ovde govorili, nekako mi stvara utisak da i vi imate vrlo čudan odnos prema Ustavnom sudu. Naravno da je Ustavni sud veoma važna, ako ne, u određenim situacijama, i najvažnija institucija u državi. To nije sporno.
Ne znam koji put vam već danas ponavljam, Ustavni sud nije nešto što će da padne sa kruške i mora da postoji, zato ne smete da ostavljate, a to ću govoriti povodom narednog amandmana, prevelike mogućnosti preciziranja ili, ne znam, normiranja nekih stvari poslovnikom.
Moramo da imamo, najpre, Ustav, a na osnovu njega moramo da imamo Ustavni zakon i da gledamo da Ustavni zakon bude takav da sve što je moguće bude sadržano u njemu. Vi ste ovde samo prepisivali neke ustavne norme, a ostavljali ste mnogo toga za poslovnik Ustavnog suda, što nije dobro. Naravno da treba da postoji Poslovnik, ali mora zakonodavac da bude taj koji će precizno definisati ulogu, funkciju Ustavnog suda, naravno na osnovu Ustava, jer Ustav je taj koji je okvirno regulisao i ulogu i funkciju Ustavnog suda.
Opet ponavljam, imam utisak da je vama Ustavni sud nešto, otprilike, kao – daj, brže-bolje, da donesemo ovaj zakon, da se izabere ovih 10 sudija, jer onih pet bogzna kada će, i da nas bude baš briga šta se dešava u tom Ustavnom sudu. Da li mi njima ovim zakonom, budućim sudijama, pravimo probleme u startu, da li će na osnovu lošeg zakona imati problema u toku rada? Hoće, sigurno.
Opet vam kažem, ovaj zakon i njegove odredbe će biti nešto što će biti prvi poslovi novog ustavnog suda, jer ćemo mi, sasvim izvesno, podneti zahtev za ispitivanje ustavnosti i zakonitosti određenog broja članova ovog predloga zakona kada stupi na snagu.

Nastavak, već sam počela, na neki način, o ovom amandmanu, jer amandmani mogu, na izvestan način, da se povežu.
Samo da podsetim da član 40. Predloga zakona glasi da Ustavni sud može javnu raspravu odložiti ili prekinuti radi pribavljanja potrebnih podataka, obaveštenja i mišljenja, kao i u drugim opravdanim slučajevima.
Mi smo predložili, tj. ja, u ime Poslaničke grupe SRS-a, da se ispred ovog stava, koji sam pročitala, dodaju dva nova stava i da glase: ''Učesnicima u postupku i drugim licima koja budu pozvana na javnu raspravu, pismeni poziv se dostavlja najkasnije osam dana pre održavanja javne rasprave. Ustavni sud može, zavisno od predmeta spora, odrediti i kraći rok za dostavljanje pismenih poziva''.
Ovo je nešto što mora da bude regulisano zakonom. Ne znam da li da shvatim da je ovo bila omaška onoga ko je pisao ovaj zakon. A da je bila namera, to ne mogu da verujem, jer je nemoguće da bez ovog roka uopšte postoji zakon u ovom tekstu.
Istina je da je Vlada rekla, i to je ono što sam malopre počela da govorim, da se ovaj amandman ne prihvata, i to - Vlada ne prihvata amandman iz razloga što je članom 41. Predloga zakona predviđeno da se Poslovnikom urede druga pitanja koja se odnose na javnu raspravu, a to uključuje i rok za pozivanje na javnu raspravu, iz razloga što je takvo rešenje celishodnije, budući da postoji veliki broj različitih postupaka koji se mogu voditi pred Ustavnim sudom.
Najpre, nije mi jasno zašto ste dodali ovo - da postoji veliki broj različitih postupaka koji se mogu voditi pred Ustavnim sudom. To je sadržano i u Ustavu i u zakonu i to nema nikakve veze s ovim amandmanom. Šta ste vi regulisali članom 41, na koji se pozivate u ovom obrazloženju? Kažete, druga pitanja koja se odnose na javnu raspravu bliže se uređuju Poslovnikom.
Ovo nije dobro. Ovo nije dobro, zato što ovaj rok, zaista, gospodine Petroviću, mora biti regulisan zakonom. Govorim vam to, pre svega, iz iskustva koje imamo kao SRS, govorila sam to u načelnoj raspravi.
Naša stranka je, verovatno, imala najviše inicijativa za ispitivanje ustavnosti i zakonitosti određenih akata, imali smo ustavne žalbe po pitanju izbora i izbornih rezultata, izbornih krađa itd. i odlično znamo kakav je odnos Ustavnog suda prema podnosiocima inicijative, kada biraju koga će da pozovu, koga će da obaveste, koga neće.
Već sam vam to govorila, dešavalo se, kolega Zoran Krasić i ja smo, uglavnom, bili zaduženi u ime SRS-a da učestvujemo u tim javnim raspravama pred Ustavnim sudom, da nas ljudi zaposleni u Ustavnom sudu obaveste, a da niko ne zna – nemojte da kažete da sam vas zvao, ili zvala, ali ovi su zakazali javnu raspravu o vašoj inicijativi, a vi niste o tome obavešteni.
Dešavalo se da pročitamo u novinama, dan ili dva nakon što se obavi ta javna rasprava i donese odluka, da je javna rasprava održana, a mi kao inicijatori, podnosioci inicijative, nemamo pojma ni da je javna rasprava održana; niti nas je ko zvao, niti nas ko obavestio.
Dakle, samo zato što imamo takva iskustva, želimo da neko drugi, u budućnosti, ne bude imao ista iskustva. Nije suvišno, dakle, mi vama ovim amandmanom ne remetimo suštinu Predloga zakona.
Ima Poslovnik šta da reguliše, ali nije suvišno da se u zakonu predvidi koji je to rok za dostavljanje poziva, koji je najkraći rok. Ovo što ste vi predvideli, da može negde biti i kraći rok, to mora da bude jasno i precizno napisano, mora da bude primeren rok.
Kada idete na javnu raspravu pred Ustavni sud, pred sudije Ustavnog suda, onda, koliko god da ste dobar pravnik, morate dobro da se pripremite, morate da znate šta ćete tamo da kažete, da ubedite te sudije Ustavnog suda, koji su izuzetni, bar po definiciji, pravnici, a kakvi će biti u praksi, videćemo, i ne mogu da nas danas obaveste telefonom da dođemo sutra. Mora da postoji jedan primeren rok.
Sud, valjda, ima neki plan rada, bar za mesec dana ima plan i raspored rada, da na osnovu toga pozove učesnike u postupku, podnosioce inicijative, da bi mogli da pariraju i zaista aktivno učestvuju u takvim javnim raspravama.
Stvarno ne vidim zašto vam smeta da prihvatite ovaj amandman. Biće lakše svim budućim učesnicima u postupku pred Ustavnim sudom, a biće lakše, naravno, i sudijama Ustavnog suda. Ubeđena sam, ko god bude izabran za sudiju Ustavnog suda, da će biti srećan da dobije što više iz delokruga Suda, što više detalja propisanih zakonom, a da što manje bude onoga što mora da se propisuje poslovnikom.
Mislim da nema razloga da ovaj amandman ne prihvatite, da ne bi bilo problema sutra. Zamislite sada, kada se uvodi ustavna žalba, ustavnu žalbu će podnositi ljudi koji nisu pravnici. Sami znate u kakvim sve situacijama može da se podnosi ustavna žalba, od ljudi koji ne mogu da dođu tek tako do Ustavnog suda, koji ne poznaju nekoga ko će da ih obavesti telefonom da je zakazana javna rasprava itd. Znači, mnogo će biti situacija kada ovako neprecizna pravna norma može da bude na štetu onoga zbog koga se ovaj zakon donosi, a valjda se donosi zbog građana Srbije i zbog pravne sigurnosti, pre svega.
Ne znam da li ste razmišljali da prihvatite ovaj amandman. Ako vi to ne budete uradili, ubeđena sam da će kolege narodni poslanici u danu za glasanje glasati za ovaj amandman, zato što je zaista smislen, konkretan i, jednostavno, olakšava rad. Jer, ako budemo sve što ste predvideli ostavili da se reguliše poslovnikom, onda ćemo imati ono što sam jutros rekla kada sam o nekom amandmanu govorila, onda ćemo imati tribunalizaciju Ustavnog suda Srbije, imaćemo poslovnik koji će regulisati sve pravne praznine i šupljine iz ovog zakona, sve što niste prihvatili.
Onda će u poslovniku sudije Ustavnog suda, pošto niko čak ne rukovodi Ustavnim sudom, po vašem predlogu, moći da kažu, kao onaj vaš Željko Ožegović, da može Ustavni sud putem medija da obavesti da će biti neka javna rasprava i ako neko čita tamo neke novine moći će da vidi da je zakazana javna rasprava na njegovu inicijativu.
Ko ne čita novine, neće ni znati da je bila javna rasprava, pa će onda sudije posle da kažu - šta smo mi krivi, piše u našem poslovniku da to možete da pročitate u novinama, bilo je, zašto niste pročitali.
Zato ne razumem zašto nećete da prihvatite jedan zaista ozbiljan amandman, koji će skinuti svaku sumnju, bar u ovom delu. Mnogo sumnji je ostalo, i ostaće, i kada bude usvojen ovaj zakon, da ne govorim o ličnostima, o tome smo govorili, o ljudima koji će biti sudije Ustavnog suda, ali ne vidim zašto ne želite da vam se pomogne da skinete bar jedan deo sumnje, tako što ćete zakonom regulisati sve ono što treba da bude regulisano zakonom. Ne možete na podzakonske akte da spuštate baš sve, jer rokovi su nešto što nije neka formalnost koja može da bude stvar dogovora ove dve trećine Suda.
Ne znam samo šta je, kolega Stanimiroviću, vama smešno. Da li ste vi nekada čuli za Ustavni sud, osim za sudiju Čiplića, koji je bio funkcioner Demokratske stranke i sudija Ustavnog suda? Možda vam je to smešno. Nama je to žalosno, kao što će nam biti žalosno i za mnoga druga imena koja ćete sada izabrati, koji su, takođe, funkcioneri vaših stranaka.
Zaista, ako se narodni poslanik smeje kada se govori o ovako važnom problemu u državi Srbiji, onda stvarno ne znam šta može da se kaže za takvog poslanika i za stranku koju on predstavlja u ovom parlamentu.
Juče ste optuživali SRS da joj nije stalo da se donese ovaj zakon, da nama nije stalo da se formira Ustavni sud i da iz tog razloga pričamo po Poslovniku, da bismo trošili tek tako vreme, a od juče do danas ste saznali da je vaš ministar, ministar iz vaše stranke, u pisanom obliku, priznao da su poslanici SRS-a bili u pravu, pa je morao da donese preporuku Skupštini Beograda da ukine odluke koje su donete 8. oktobra.
Juče vam je to bilo smešno, isto kao što vam je danas smešno ovo. Zato nije dobro, ako ne možete da slušate, onda lepo, kao sve vaše kolege, pošto vas je svega četvoro ostalo, izađite i vi, biće dovoljno ovih troje koji su tu, koji očigledno hoće da slušaju, bar se prave da slušaju ovo što mi govorimo.
Ministre, za vas sam ubeđena da pratite ono što govore narodni poslanici, znam da ste i kao poslanik pratili, zato smo vrlo često jedno drugom replicirali. Sada vam, kao poslanik ministru, predlažem, shvatite ovo kao ozbiljan argument, kao ozbiljnu raspravu, prihvatite ovaj amandman, biće vam zahvalni vaši partijski drugovi koje ćete izabrati u Ustavni sud.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandmani na član 4. koje su podnele kolege Vladan Batić i Miletić Mihajlović su suštinski isti. Različite reči su upotrebljene, ali u suštini i jedan i drugi amandman imaju isti smisao, a to je da ne može svako kome padne na pamet, iz samo njemu poznatih razloga, bez ikakvog ličnog, pravnog ili ne znam kakvog interesa, da se pojavi u Ustavnom sudu i da traži uvid u spise ovog ili onog predmeta.
I jedan i drugi amandman imaju smisla. Pretpostavljam da i to što Vlada nije predvidela u svom predlogu takođe sa aspekta Vlade ima smisla. Moja pretpostavka je da je Vlada htela da bude širokogruda pa da može svako da uđe u zgradu Ustavnog suda i da traži šta god mu padne na pamet, ali je zaista logičan i jedan i drugi amandman. Mislim da bi bilo potpuno svejedno koji biste amandman u ime Vlade prihvatili, pošto ih Vlada nije prihvatila.
Više sam se javila zbog obrazloženja zašto Vlada nije prihvatila ovaj amandman. To što vi mišljenje Vlade donosite onako navrat-nanos, verovatno ga ni sami niste pogledali... Znamo da je juče bilo pitanje da li ćemo nastaviti jučerašnji radni dan ili nećemo, jer predsednik parlamenta zna da ne može da se raspravlja o amandmanima ako nemamo mišljenje Vlade. Ni sam nije znao da li ćemo dobiti mišljenje Vlade u međuvremenu, dok smo završavali onu prethodnu tačku dnevnog reda.
Dobili smo to mišljenje, dobili smo ga na vreme, ništa to nije sporno, ali je očigledno da vi, kao resorni ministar, uopšte niste upoznati sa ovim mišljenjem Vlade. Ako jeste, a vidim da reagujete kao da jeste, onda me još više iznenađuje da ste mogli da prihvatite ovakva nebulozna obrazloženja. Ne samo kod ova dva amandmana nego i kod ostalih amandmana, naravno, o tome ćemo kada dođu ti amandmani na red.
U obrazloženju zašto ne prihvatate amandman Vladana Batića kažete: "Vlada ne prihvata amandman budući da se član 4. stav 1. Predloga zakona poziva na zakon koji uređuje slobodan pristup informacijama od javnog značaja u pogledu uvida u spise predmeta i prepisivanja spisa."
Da li ovo znači, ako vodite računa o ovom zakonu koji ste ovde citirali, da svako može da dođe u zgradu Vlade Republike Srbije, kaže - dobar dan, ja došao da vidim, recimo, ugovor o koncesiji Horgoš-Požega, koji još uvek niko nije ceo video? Da li to znači to? Da li ste vi, kao ministarstva i kao Vlada, otvoreni za svakog putnika namernika da naiđe, da dođe u zgradu Vlade i da dobije sve informacije? Nije, naravno, gospodine Konstantinoviću, i vi znate da nije, kao što cela Srbija zna da još uvek taj famozni ugovor nije viđen sa svim aneksima. Mnogo toga je u Vladi Republike Srbije urađeno i radi se, o čemu građani Srbije nemaju pojma, i vi to dobro znate.
Mi ćemo koristiti ova poslanička pitanja, tačku dnevnog reda - poslanička pitanja, na kraju rada ove sednice, pa ćete da vidite i da čujete šta to sve mi iz Srpske radikalne stranke znamo, kakve sve informacije dobijamo, a šta vi sve krijete od građana Srbije.
Uostalom, ne znam kako možete vi, kolega, da kažete - da, da jeste Vlada otvorena, kad mi znamo da poverenik za informacije nema ovlašćenja da traži neke informacije od Vlade Republike Srbije. Mi znamo da je Administrativni odbor tražio, pa je morao da traži, pošto Vlada nije dala podatke o zaradama direktora i članova upravnih odbora javnih preduzeća čiji je osnivač Vlada Republike Srbije. Neverovatno je da Skupština, koja bira Vladu, ne može da dobije podatke o zaradama direktora, i članova i predsednika upravnih odbora republičkih javnih preduzeća! To je neverovatno. Administrativni odbor Skupštine Republike Srbije je te podatke morao da traži preko poverenika za informacije, i nije ih dobio.
Tako da, ako hoćete da branite vašu tezu da ostaje ovakav član 4. kako ste ga vi predvideli, da svako lice može zahtevati da mu se omogući uvid u spise predmeta, da mu se dozvoli prepis spisa itd, ako hoćete to da branite nemam ništa protiv, ali morate to da odbranite na jedan logičan i pravno opravdan način, ne možete da se pozivate na nešto što nema veze.

Izgleda da se direktor EPS-a uplašio da ću da kažem kolika je njegova plata, pa je baš u momentu kada sam pominjala plate direktora javnih preduzeća nestala struja u ovoj zgradi, a evo, kako čujemo, i u ovom delu grada Beograda.
Šalu na stranu, dakle, završila sam otprilike ono što sam želela da kažem, a što je vezano za amandmane kolega Vladana Batića i Miletića Mihajlovića. Predlažem gospodinu ministru da razmisli da jedan od ova dva amandmana usvoji, jer ipak bi bilo malo previše da vrata Ustavnog suda budu otvorena na način kako je određeno članom 4. vladinog Predloga zakona. Naravno, mi jesmo za apsolutnu javnost u radu svakog organa, pa i Ustavnog suda, jesmo za to, ali zaista ako ima interes, ne da bi se neko iživljavao u nekim organima, nego svako ko ima interes da može da dođe do određenih podataka.
Ponoviću, samo rizikujem da opet nestane struja, da je interes građana Srbije, a i narodnih poslanika, zato je to i traženo, da se konačno sazna kolike su plate direktora javnih preduzeća, članova i predsednika upravnih odbora, pogotovo zato što znamo – ti podaci se objavljuju samo u Službenom glasniku, to su odluke Vlade o imenovanju predsednika i članova upravnih odbora – da ima popriličan broj narodnih poslanika iz vladajuće koalicije koji su članovi upravnih odbora javnih preduzeća. Mislimo da je to možda razlog ili da li je to razlog zbog čega građani Srbije i ostali narodni poslanici, koji ne učestvuju u radu upravnih odbora, ne treba da znaju kolike se naknade dobijaju za taj rad.
Nije tačna informacija koju je predstavnik Vlade dao Administrativnom odboru Skupštine Srbije - da Vlada ne može da da takav podatak, jer se u Vladi vode nekakvi zbirni podaci. To nije tačno, s obzirom na to da sam, opet podsećam, kroz poslaničko pitanje tražila da mi se odgovori kolika je plata direktora i predsednika upravnog odbora jednog javnog preduzeća.
Dobili smo odgovor od Vlade na to pitanje, dobili ste ga svi u skupštinskom materijalu. Taj podatak, prema informacijama koje mi imamo, nije tačan. Kolega Zoran Krasić je tražio od gospodina Jočića, jer je on tada bio ovde, da se njegovo ministarstvo pozabavi tom informacijom i da nam dostavi pravu informaciju. Prošlo je od toga, bogami, više od mesec dana i informaciju nismo dobili.
To su, verovatno, državne tajne i to je ono o čemu ne sme da se priča. To je, u odnosu na amandman kolege Srđana Šajna, koji je komentarisao do kada sudija Ustavnog suda ne sme da priča o predmetima i ne sme da iznosi u javnost svoje stavove i svoje mišljenje, pa je kolega Šajn malopre rekao da to nije dobro jer to znači da neko do kraja života ne sme da priča o onome šta radi. Naravno da postoje pripadnici nekih profesija, ne znam, lekari, advokati, sveštenici, ljudi iz državnog vrha, koji ne mogu da govore o svom poslu dok ne budu oslobođeni, recimo, obaveze čuvanja državne ili vojne tajne.
A imamo slučaj, recimo, da su sve državne i vojne tajne Republike Srbije otvorene za Haški tribunal. Karla del Ponte ima generalno ovlašćenje da može da uđe u svaki arhiv Srbije, da može da dobije svaki tajni podatak i da svakoga ko se javi da želi da bude svedok Haškog tribunala, na strani optužbe, naravno, Vlada Republike Srbije po hitnom postupku oslobađa čuvanja vojne ili državne tajne.
Dakle, mnogo toga može da se poveže sa ovim, vama naizgled bezazlenim, amandmanima, ali ovo zaista suštinski treba da se raspravi. Svi mi koji smo podnosili amandmane, i vi koji to niste radili, trebalo bi da razmislimo i o amandmanima poslanika iz poslaničke grupe koji su podneli amandman, bez obzira što to nije kolega ili koleginica iz naše poslaničke grupe. Bitno je da se vidi da je naša namera da tekst ovog zakona o Ustavnom sudu bude zaista dobar tekst, da ne moramo za nekoliko meseci ponovo da imamo na dnevnom redu izmene i dopune ovog zakona.
Zato vas, ministre, pozivam, bez obzira na to što ste već pogledali ove amandmane i što ste rekli, u stvari, klimali ste glavom da znate mišljenje Vlade o svakom amandmanu, da još jedanput ozbiljno razmislite o svakom amandmanu koji ćemo mi ovde danas da obrazlažemo. I, nemojte da budete sujetni, ove amandmane su pisali pravnici, ljudi koji imaju dosta iskustva u komunikaciji sa Ustavnim sudom, bar što se tiče SRS, a pretpostavljam i ostalih, nemojte da budete sujetni, prihvatite amandmane.
Što se tiče SRS, verujte, svi su rađeni krajnje dobronamerno, sa iskrenom željom da bar ovaj zakon bude zakon za neki duži rok, da ne budemo opet u prilici da nemamo zakon, pa zato nemamo ni Ustavni sud, jer je posebno pitanje koliko ćemo mi funkcionisati sa dvotrećinskim Ustavnim sudom, što je po Ustavu dozvoljeno, ali ne bi bilo dobro da bude sa nekim neograničenim rokom.
Mnogo je posla pred Vladom i pred Skupštinom i zato bi bilo dobro da kada jedanput raspravljamo o jednom zakonu to bude ozbiljna i odgovorna rasprava; kada se donese u ovom parlamentu jedan zakon, da ne moramo da se za nekoliko meseci vraćamo.
Vi dobro znate, gospodine Petroviću, iz iskustva, iz ranijeg perioda, kada ste i sami bili poslanik, koliko puta se desilo da amandmani SRS ne budu prihvaćeni i da posle 3, 4 ili 5 meseci imamo izmene i dopune zakona, a izmene i dopune su, faktički, amandmani SRS iz ranijeg perioda. Mi smo vam to sa zadovoljstvom objašnjavali, pokazivali, citirali. Nemojte to da dozvolite. Pokušajte da imate ozbiljan i odgovoran odnos prema ovom zakonu i uopšte prema svom poslu. Zaboravite da ste član Demokratske stranke. Ponašajte se kao ministar Vlade Republike Srbije.
Imamo loše iskustvo sa ministrima iz Demokratske stranke, pre svega sa gospodinom Milanom Markovićem, koji je na nezapamćen način pokazao da je partijski ministar onoga dana kada su poslanici Demokratske stranke revoltirani, ne znam više ni čim, nije ni bitno, izašli iz sale i izvesno vreme nisu prisustvovali radu ovog parlamenta, što je legitimno pravo i to ne iznosim kao bilo kakvu optužbu na rad poslaničke grupe DS, ali ministar to nikako nije smeo da uradi.
Zato vas pozivam, kao ozbiljnog čoveka, da o svakom amandmanu, bez obzira na to ko je podnosilac amandmana, ozbiljno razmislite, da ga sagledate u kontekstu celog teksta zakona i da ne doživljavate amandmane kao nešto što je protiv Vlade Republike Srbije.
Naravno, što se tiče SRS, mi generalno mislimo da je ovo mnogo loša vlada, da je Vlada podeljena na feude, da vi između sebe ne znate šta ko radi; vi iz Demokratske stranke ste jedna grupa, ovi tzv. narodnjaci druga, G 17 treća. To se vidi i po tome kako narodni poslanici učestvuju u raspravi: kada vi, kao predstavnik Demokratske stranke, ovde predstavljate neki zakon, onda u raspravi učestvuju poslanici DS-a; kada je tu Dragan Jočić, onda učestvuju poslanici Demokratske stranke Srbije. Tako je i sa G17.
Dakle, nemamo mi nijednu lepu reč za Vladu Republike Srbije. Imamo mnogo primedaba, koje iznosimo i iznosićemo ih javno. Želimo da ta vlada što pre padne. Želimo izbore na svim nivoima, želimo da građani Srbije, koji hoće promene, dobiju priliku da za promene glasaju. Sve to nije razlog da, dok ste na toj funkciji, ozbiljno ne razmišljate o amandmanima poslanika opozicije.

Dame i gospodo, javljam se na osnovu člana 226. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije. Nastaviću u jednom delu ovo što je gospodin Dragan Todorović govorio o Željku Ožegoviću, koji je inače predsednik opštine Novi Beograd i šef odborničke grupe u Skupštini grada Beograda. Ja zaista nisam iznenađena da je Željko Ožegović izneo ovo što je gospodin Todorović ovde citirao i uopšte nisam iznenađena kada dobijem još jednu informaciju o nezakonitom radu gospodina Željka Ožegovića.
On je pomenut u jednoj od knjiga prof. dr Vojislava Šešelja "Instrumentalizovanje lažnih svedoka", tako se zove knjiga, i tu je objavljena izjava jednog čoveka, integralna izjava, overena u Četvrtom opštinskom sudu, koji je u to vreme bio aktivno vojno lice i od koga je njegov nadređeni starešina tražio da svedoči kao svedok optužbe u procesu protiv dr Vojislava Šešelja pred Haškim tribunalom. Taj njegov nadređeni mu je rekao da je dobio nalog direktno od Borisa Tadića da ga bukvalno natera da pristane da svedoči u haškom procesu protiv Vojislava Šešelja.Tada je na scenu stupio gospodin Željko Ožegović, zato što je ovaj čovek, odnosno njegova supruga je imala privremeni objekat na teritoriji Novog Beograda. Tada su bez ikakvog rešenja izdvojili samo taj privremeni objekat, po nalogu Željka Ožegovića, i uz asistenciju policije pokušali da uklone taj privremeni objekat.
Naravno, tada se okupila grupa građana koji su u tom momentu to sprečili, ali je kasnije bez ikakve najave, što se nikada nije desilo i što je nemoguće po zakonu, taj objekat tom čoveku uklonjen. Pozvao ga je Željko Ožegović lično da dođe kod njega u kancelariju da mu kaže da može da reši svoj problem, i tog privremenog objekta i ostalih privremenih objekata, samo neka posluša Tadića i neka svedoči protiv Vojislava Šešelja. Ovo je, gospođo Nado Kolundžija, istina, jer je ovu izjavu čovek overio na sudu. Ja sada ne govorim imena zato što se plašim da ne pogrešim, jer su u pitanju 34 izjave, plašim se da ne pogrešim imena, da nisam pomešala.
Donećemo knjigu i citiraćemo, pročitaćemo; taj čovek se ne stidi, jer je tu izjavu overio u Četvrtom opštinskom sudu, sa svim detaljima, gde je na ovaj način pomenut Željko Ožegović. Ako to može da uradi, zašto onda ne bi mogao da prekrši Poslovnik Gradske skupštine? Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada je koleginica Nataša Jovanović izašla da objavi na neki način javnosti Srbije da je ovih dana izašla knjiga doktora Vojislava Šešelja "Afera Hrtkovci i ustaška kurva Nataša Kandić" nismo očekivali da će biti ovakve reakcije. Najpre, ne razumem zašto se uopšte reaguje na naslov knjige kad imamo danas u izlozima knjižara knjige sa različitim naslovima, sa rečima koje su manje u upotrebi od ove koja ovde nekome smeta, koja je u naslovu ove knjige. Valjda to u demokratskom svetu, u svetu gde nema cenzure, ne treba da predstavlja nikakav problem.
Ja ću da vam kažem da smo mi na sajtu Vojislava Šešelja dobili poruku, pre dva dana otprilike, jednog građanina koji nam je rekao da poručimo Vojislavu Šešelju da mu zamera zato što je Natašu Kandić nazvao kurvom, jer, kaže čovek, to je najstarije zanimanje, mnoge žene su bile prinuđene da se tim zanimanjem bave da bi prehranile porodicu, a Nataša Kandić to radi iz potpuno drugačijih razloga.
Dakle, ne vidim zašto je gospođa Vesna Pešić reagovala kada je, između ostalog, rekla da ona nikada nije bila u Hrtkovcima, možda neki drugi jesu. Razumela sam kao da se ona slaže sa tim da je u aferu Hrtkovci umešana ustaška kurva Nataša Kandić, jer u istom onom delu koji je Nemanja Šarović čitao pominje se i Vesna Pešić i Nataša Kandić i ostala bratija. Znači, Vesna Pešić kaže da ona nije bila sigurno.
Samo mogu da kažem da je takva njena izjava, pošto je i kolega Šarović rekao da ćemo mi iz tima koji pomažemo pripremu odbrane Vojislava Šešelja, da ćemo mu svakako dostaviti ovaj stenogram i da će izjava gospođe Vesne Pešić biti dragocena u dokaznom postupku, naravno, u oslobađajućem delu, kada je gospođa Pešić izjavila da nikada nogom nije kročila u Hrtkovce.
Znači, još jedan od dokaza za ono što smo mi objašnjavali i što je Vojislav Šešelj objavio u prethodnoj knjizi o instrumentalizaciji haških svedoka, evo i sa ove govornice, od Vesne Pešić, za koju kaže gospodin Batić da se borila za ljudska prava od kada zna za sebe. Ona je ovde javno, jasno i glasno rekla da su svedoci protiv Vojislava Šešelja u Hagu lažni svedoci. To i mi tvrdimo, to tvrdi i Vojislav Šešelj.
Mi potpuno razumemo ovu reakciju ove male poslaničke grupe, jer je izjava optuženog – tako se zove ona izjava Vojislava Šešelja od četiri sata, koja je odloženo preneta na drugom programu RTS-a – zaista izazvala buru pozitivnih osećanja među građanima Srbije. Veliki broj građana Srbije, da ne govorim u procentima, oduševljen je izjavom Vojislava Šešelja, odbranom Vojislava Šešelja.
Znam da vama ne odgovara to što je upravo te noći Vojislav Šešelj ponovo probudio patriotizam u Srbiji. Vama je to smetalo od samog početka, ali to je vaša stvar. Mi smo ponosni, uvek smo bili ponosni što smo srpski radikali, ali posle onakvog početka odbrane Vojislava Šešelja mi smo toliko ponosni što smo srpski radikali, što nam je Vojislav Šešelj predsednik, a pogotovo što nam i vi odajete priznanje da smo u ovoj knjizi prikupili istinit materijal koji je prof. dr Vojislav Šešelj objavio u knjizi ''Afera Hrtkovci i ustaška kurva Nataša Kandić''.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada smo dobili Predlog zakona o azilu mislili smo da ovakav zakon, zakon o azilu, treba da postoji u Srbiji, kao i u svakoj drugoj zemlji.
Kada sam pročitala u obrazloženju da donošenje ovog zakona predstavlja jedan od uslova za pridruživanje Evropskoj uniji, odmah mi je postalo jasno da namere predlagača nisu bile čiste. Zapravo, da predlagač nije imao nameru da kroz ovaj zakon pomogne pre svega onima koji su proterani, izbegli iz svojih kuća, sa svojih vekovnih ognjišta iz Hrvatske, odnosno Republike Srpske Krajine, koja je trenutno okupirana od strane hrvatske ustaške države, iz Bosne i Hercegovine, sa Kosova i Metohije.
Da je ta moja pretpostavka tačna govori činjenica da vi u ovom zakonu niste predvideli poseban deo koji se odnosi na izbeglice i prognana lica, Srbe pre svega.
Mi smo vam u tom smislu i podneli jedan od amandmana. Ovde sam od koleginice koja predstavlja Demokratsku stranku Srbije i koja je ovde govorila... Upravo kroz ovaj zakon i svaki put kada imamo predlog Vlade Republike Srbije na dnevnom redu potpuno nam je jasno, kroz ovu listu poslanika koji se javljaju da govore o predlogu, koji feudalni deo Vlade, odnosno koja Vlada je zainteresovana za ovaj zakon. U ovom slučaju to je Vlada Vojislava Koštunice, Demokratske stranke Srbije. Očigledno, jer Vlada Božidara Đelića i Vlada Mlađana Dinkića ne učestvuju u ovoj raspravi i niko od poslanika iz tih poslaničkih grupa se nije javio. To je vrlo loše rešenje i to je veliko zlo za Srbiju, što funkcionišemo sa više vlada.
Koleginica iz Demokratske stranke Srbije koja je govorila rekla je da je zadovoljna zato što nema velikih primedaba na zakon od strane poslanika SRS, jer jedino smo mi i neko iz SPS-a govorili o Predlogu ovog zakona. Tačno je da mi nemamo nekih drastičnih primedaba na ovaj zakon, sve primedbe koje smo imali smo izložili kroz 30-ak amandmana koje smo podneli, ali imamo velike primedbe na odnos države Srbije prema Srbima koji su proterani, prognani sa svojih vekovnih ognjišta.
Čuli ste ovde zaista mnogo podataka od predsednika Vlade Republike Srpske Krajine gospodina Milorada Buhe. Čuli ste u kakvom položaju se nalaze Srbi kojima bi trebalo da je, kako vi ovde pišete, sigurna država porekla, a oni nemaju sigurnu državu porekla, jer ustaška Hrvatska nije sigurna država porekla za Srbe iz Republike Srpske Krajine. Nama to nije nešto čudno i sporno, jer mi to znamo i mi smo to znali. Problem je u tome što država Srbija i nadležni organi države Srbije ne preduzimaju ništa da se Srbima iz Republike Srpske Krajine i iz dela Bosne i Hercegovine omogući da se vrate na svoja vekovna ognjišta.
Mi se ne zalažemo da se kroz ovakve ili bilo kakve druge zakone nastavi etničko čišćenje. Naprotiv, mi se zalažemo za to da se država Srbija založi za primenu svih onih bilateralnih sporazuma koji su zaključeni između Hrvatske i Bosne i Hercegovine, odnosno Hrvatske i Srbije i Bosne i Hercegovine, a ne samo da to budu formalno potpisani sporazumi i da to bude povod Borisu Tadiću da se izvinjava zato što su Srbi proterani u akcijama „Bljesak“ i „Oluja“. Mislimo da država Srbija treba tim ljudima, koji su morali da napuste svoje kuće, omogući normalne uslove za život ovde, u Srbiji, a paralelno da čini kao država sve da im omogući da u svoje kuće i na svoja imanja mogu da se vrate i da im ova država bude garant da će ti sporazumi koje potpisuju biti zaista i poštovani.
Svaki dan čitamo u novinama, a i ne trebaju nam novine, znamo, većina narodnih poslanika i većina ljudi u Srbiji ima prijatelje, kumove, rođake, članove bliže ili šire porodice koji su došli onih ratnih godina u Srbiju, na koji način su ti Srbi ovde dočekani. Ovo što reče kolega Momir Marković, da su sve opštine u Srbiji uradile ono što je uradila opština Zemun u vreme kada je predsednik bio dr Vojislav Šešelj, ne bismo više imali onih zajedničkih smeštaja koji su užas i strahota. Pričala sam više puta sa ovog mesta kakvi su ti kolektivni smeštaji i u kakvim uslovima taj narod živi.
Taj narod, dame i gospodo, želi da se vrati svojim kućama. Niko ne želi da bude... Tačno je, Srbija je majka svim Srbima izvan Srbije i većina Srba je uvek tako doživljavala i doživljava, ali očekuju od te svoje "majke" i da im obezbedi u njihovim mestima i mestima njihovog rođenja, tamo gde su uvek bili većinski narod, konstitutivni narod, da imaju sva prava i da se ne plaše tajnih i javnih spiskova. Vi znate dobro da više nijedan Srbin koji je nosio pušku u ovim ratovima, makar bio redovan vojnik, dobrovoljac, u kom god svojstvu da je bio, teritorijalac, ne sme da pređe granicu preko Drine i Dunava, zato što ne zna na kojoj granici čeka nekakav tajni spisak i gde će sa kog voza i iz kog autobusa da ga pokupe i uhapse. Takvu sigurnost, dame i gospodo, ovaj narod ne očekuje od vas. Očekujemo i očekuju zaista mnogo više i konkretnije.
Vidite šta se sada dešava. U Hrvatskoj je u toku izborna kampanja za parlamentarne izbore. Podsećam vas da su na Kosovu i Metohiji takođe kvaziizbori u toku i da isto lice, to je ono izdajničko đubre Milorad Pupovac koji u hrvatskom Saboru predstavlja samog sebe, poziva Srbe koji su poreklom iz Republike Srpske Krajine da glasaju na tim izborima, da bi sebi obezbedio legitimitet. Taj isti Pupovac poziva Srbe sa Kosova i Metohije da idu da glasaju na Kosovo da bi dali legitimitet tzv. kosovskoj vladi i ostalim njihovim paradržavnim organima. Doduše, to isto je radio i Boris Tadić na pretposlednjim takvim izborima, pa to i nije tako veliko čudo. Podsećam vas takođe da je taj Pupovac jedan od onih, zajedno sa Dragoljubom Mićunovićem i sa predstavnicima G17 i DPS, koji nisu potpisali predlog deklaracije, koju je SRS u Strazburu podnela 2005. godine, o položaju srpskog naroda u Republici Srpskoj Krajini pod kontrolom Ujedinjenih nacija.
Šta se dalje dešava, vezano za pozivanja na ove izbore? Republički komesar za izbeglice, izvesni gospodin Dabetić, čini mi se da mu je tako prezime, vrlo često pravi nekakve seminare za opštinske poverenike za izbeglice, tako se zovu ta radna mesta, ubeđuje ih da učine sve što je u njihovoj moći da što više Srba obezbede da idu da glasaju ili na biračkim mestima koja su obezbeđena u Srbiji ili da im se obezbedi odlazak u Hrvatsku i da tamo glasaju i obećava tim poverenicima za izbeglice da će biti posebno materijalno nagrađeni.
Pitam ga sada, čijim parama; ako ima neke pare, ako je dobio od nekoga za obezbeđivanje tih izbora, zašto to ne da izbeglicama i kada je poslednji put dao neku pomoć izbeglim licima? Toga ne mogu ni da se sete.
Onda se isto poverenicima po opštinama javlja neka nevladina organizacija; ne predstavljaju se, samo kažu da su nevladina organizacija, a vrlo je moguće da je to fond ove ustaške kurve Nataše Kandić, ne tvrdim, ali je moguće.
Oni pozivaju poverenike za izbeglice i kažu – koliko ljudi obezbedite da idu da glasaju u Hrvatsku, mi ćemo na osnovu tog broja da vam obezbedimo novčanu naknadu, a tu novčanu naknadu, kažu iz te nevladine organizacije, obezbeđuje Milorad Pupovac. Sve opštine u Srbiji su dobile takve pozive.
Kakav će biti odziv? Recimo, imamo podatke iz Zemuna, gde je oko 10.000 izbeglica iz Republike Srpske Krajine, prijavilo se da će da glasa na ovim izborima 143, a 27 čak će da putuje u Hrvatsku da glasa.
Dakle, ovo su teme, gospodo iz vladajuće koalicije, o kojima bi trebalo ovde ozbiljno da govorimo. Bilo bi dobro da je danas ministar Jočić sa nama, jer bi možda mogao da nam odgovori i na pitanje odakle ovom Dabetiću pare i sa kojim pravom nudi pare da bi se obezbedio što veći broj Srba da idu tamo da glasaju.
I, možda bi mogao da nam objasni koja je to nevladina organizacija koju Milorad Pupovac šalje da uznemirava zaposlene po opštinama u Srbiji i da im nudi pare po broju glava koje će otići u Hrvatsku da glasaju.
Gospodin ministar je valjda pretpostavio da će ova tema biti malo lakša za njega, zato što nije predvideo da u zakonu o azilu uopšte govori o izbeglim i prognanim licima, ali se nadam da će biti prisutan kada budemo govorili o pojedinostima, jer je jedan od ključnih amandmana SRS upravo amandman koji govori o tome.
Dakle, mi nemamo ništa protiv da se donese i ovaj zakon, ali naravno, insistiramo da se usvoje amandmani SRS. Znamo šta je preče, pre nego što ponudimo i obezbedimo azil bilo kome, u obavezi smo, drage moje kolege, da obezbedimo siguran povratak Srbima u Republiku Srpsku Krajinu, u BiH i, naravno, na Kosovo i Metohiju. Hvala.

Javljam se na osnovu člana 101. i komentarišem mišljenje Vlade Republike Srbije zašto ne može da prihvati ovaj amandman.
Vlada kaže – amandman se ne prihvata iz razloga što Ustavni sud odlučuje u vezi sa predmetom spora tek nakon pokretanja postupka, tako da sudija Ustavnog suda ne može znati unapred šta sve može biti predmet spora pred Ustavnim sudom, pa smo zato mišljenja da predloženi amandman ne treba prihvatiti.
Ovo obrazloženje, u najmanju ruku, vređa inteligenciju svih pismenih ljudi u ovoj zemlji, a pogotovo pravnika.
Ovo jednostavno nije tačno, jer članom 167. Ustava Republike Srbije tačno su određene nadležnosti Ustavnog suda i sudije Ustavnog suda tačno znaju šta može biti predmet spora pred Ustavnim sudom i svaka od ovih nadležnosti... Kroz Ustav ili kroz zakone usklađene sa Ustavom (još nisu neki, ali biće valjda) tačno se određuje rok u kojem se pred Ustavnim sudom pokreće odgovarajući postupak. To je taj rok u kojem sudija Ustavnog suda ne može i ne sme da komentariše.
Mi smo imali ovih dana vrlo aktuelnu situaciju - raspisivanje izbora u Beogradu. Dakle, da smo imali Ustavni sud, mi bismo podneli Ustavnom sudu odavno zahtev za preispitivanje odluke predsednika parlamenta Olivera Dulića zašto nije raspisao izbore u gradu Beogradu, a bio je u obavezi. To je bila jedna situacija koju iznosim kao primer gde bi svaki sudija Ustavnog suda, da smo imali Ustavni sud, znao da će to biti tema na Ustavnom sudu i da o tome ne bi smeo da govori.
Pravna praksa, na neki način, tiče se upravo odluka Ustavnog suda. Ono što presudi Ustavni sud obavezuje svakoga i to postaje na izvestan način pravna praksa.
Dakle, nema potrebe... Neko je ovde rekao - sudije Ustavnog suda ne smeju ništa da komentarišu. Faktički i ne, nemaju oni šta da komentarišu. Oni dobiju zahtev, reše po zahtevu. Odluka Ustavnog suda se objavljuje, objavljuje se i obrazloženje i nema oni sada nama šta da pričaju zašto su odlučili baš ovako, a nisu ovako, čak ni nakon donete odluke, a kamoli pre toga.
Kada sam se već javila, gospodine ministre, evo za vas jednog pitanja, pošto ste rekli da ste podneli zahtev za razrešenje dvoje sudija ili troje-četvoro sudija u dva predmeta, zbog nesavesnog rada. Ja vas pitam, da li možete da se zakunete da su to jedina dva predmeta u našem pravosuđu gde su sudije nesavesno postupale? Ako jesu, podržavamo vas u takvoj odluci. Ako nisu, ako nećete sada, jednog dana ćete morati da objasnite zašto baš ta dva predmeta.

Dame i gospodo poslanici, javljam se na osnovu člana 104. Poslovnika Narodne skupštine.
Tema o kojoj se danas govori je vrlo ozbiljna i od velikog značaja za državu Srbiju. Činjenica da ćemo doneti ustavni zakon, da ćemo imati konačno Ustavni sud, nakon skoro godinu dana, od izuzetnog je značaja. Naravno da nama iz Srpske radikalne stranke ne smetaju rasprave narodnih poslanika koji govore o ovom, bez obzira da li je to kroz replike, da li je to kroz Poslovnik, da li je javljanje po redosledu govornika. Mi ne mislimo da narodne poslanike treba ograničavati u bilo kom pogledu. Svako može i treba da kaže ono što misli i o ovom konkretnom predlogu i o bilo kom predlogu.
Naravno, iznenađujuće jeste što poslanici skupštinske većine ne učestvuju u ovoj raspravi. Neko je dobro primetio malopre da na listi govornika nema ljudi koji bi trebalo da stanu iza ovih predloga. Ja ću da govorim i mi iz Srpske radikalne stranke ćemo govoriti o predlogu predsednika Narodne skupštine kada dođemo na red. Ne žurimo uopšte, imamo vremena, tu smo, radimo, radite vi svoj posao. Nije ništa sporno, ali nije lepo da se kod ovako ozbiljne stvari šalimo.
Samo sam se iz tog razloga javila da gospodinu Bajramu Omeragiću kažem da gospodin Meho Omerović nije nikada bio član Srpske radikalne stranke. Nemam ja ništa ni protiv ni za, ali jednostavno od kad znam Mehu Omerovića on je poslanik ove ili one stranke, nebitno, a Srpska radikalna stranka je poznata po tome što nikada nikome nije otela nijedan ni poslanički ni odbornički mandat. To je jedan od razloga što Meho Omerović ne može biti član Srpske radikalne stranke - zato što je čovek stalno poslanik; da mi se Meho ne uvredi. Jednostavno, pokušali ste da se našalite, gospodine Omeragiću, ali nije tema za šalu; biramo sudije Ustavnog suda, vrlo ozbiljna tema.

Dame i gospodo narodni poslanici, da podsetim da mi danas govorimo o predlogu kandidata za Ustavni sud, predlogu Narodne skupštine; zapravo, trebalo bi da je predlog Narodne skupštine a nije, i čućete, naravno, u toku moje rasprave zašto to kažem.
Zašto mi do sada nismo imali Ustavni sud, zašto mi nemamo Vrhovni kasacioni sud, zašto nama zapravo ne trebaju institucije sistema, pogotovo ne pravosudne, dokaz je, recimo, i to da je danas uhapšen direktor Javnog komunalnog preduzeća "Gradska čistoća" grada Beograda Dragan Ignjatović i još 31 osoba sa njim zbog pronevere jedne i po milijarde dinara.
Taj gospodin Dragan Ignjatović je bio član Čovićeve Alternative, danas je član Demokratske stranke i kao takav je izabran na tu funkciju i, eto, to je jedno od objašnjenja...
Ne lažem, izađite, gospodine, i kažite da lažem, to što dobacujete iz klupe... Jeste član i vi ste ga postavili, pa možete vi da pričate šta god hoćete. Vi ste rekli da nisu vaši članovi ni Kolesar, ni Janjušević, Marija Rašeta, koga god uhvate u lopovluku vi kažete da nije vaš član. To je poznati manir DS-a.
Dakle, juče se raspravljalo o predlogu za sudije Ustavnog suda koji je Narodnoj skupštini predložio Boris Tadić, odnosno DS. Verovatno svi oni koji budu izabrani u ovom parlamentu, onih pet koje vam je Tadić zaokružio, dokle god ne naprave neko krivično delo, kao ovaj što sam mu malopre ime pročitala, Dragan Ignjatović, do tada se nećete stideti da kažete da su članovi DS-a, a čim izvrše neko krivično delo vi perete ruke od onih koje postavljate.
Naravno, to je stvar za pravosudne institucije. Ovo sam rekla samo da bih građanima Srbije i građanima Beograda objasnila ko su ti koji ih pljačkaju i, eto, poneko bude i uhvaćen u tom krivičnom delu i uhapšen. Obećavamo građanima Srbije da ovo neće biti jedinstven slučaj, da će biti pohapšeni svi oni koji su se ogrešili o ovaj narod, svi oni koji su učestvovali u pljački ovog naroda, koji su ovaj narod doveli na ivicu egzistencije i ispod ivice egzistencije. Nažalost, u Srbiji je danas takvih mnogo.
U predlogu o kojem se juče raspravljalo, koji je Narodnoj skupštini podneo predsednik DS-a Boris Tadić u ulozi predsednika Republike, bilo je deset kandidata za biografijom, sa njihovom izjavom da prihvataju tu kandidaturu.
Kada smo prošle nedelje dobili predlog dnevnog reda za ovu sednicu koja je u toku ja sam i tada rekla, bar što se ovog predloga tiče, koliko god ne poštujem Borisa Tadića i ono što on radi i način na koji radi, kada sam uporedila njegov predlog za sudije Ustavnog suda sa onim što je, trebalo bi u ime svih nas, a nije, podneo Oliver Dulić, onda sam rekla da zaista Borisa Tadića u tom delu moram da pohvalim.
Šta smo mi dobili od Olivera Dulića, predsednika parlamenta? Najpre moram da vas podsetim na član 9. Zakona o sprovođenju Ustava koji kaže ko predlaže sudije Ustavnog suda, pa kaže – ako do isteka roka za izbor, odnosno imenovanje sudija Ustavnog suda ne budu konstituisani visoki savet sudstva i državno veće tužilaca, odnosno ne bude izvršen prvi izbor sudija Vrhovnog suda, kasacionog suda, a to naravno nemamo i ko zna kad ćemo imati, činjenica je da na osnovu Ustava Ustavni sud se smatra konstituisanim i ako se izaberu dve trećine sudija, ali je pitanje koliko dugo ćemo čekati i ovu treću trećinu.
Dalje, kaže se, znači, da se imenuju sudije Ustavnog suda sa liste kandidata predsednika Republike i liste kandidata Narodne skupštine.
Lista kandidata Narodne skupštine je bila i danas je problematična, bila je posebno problematična negde polovinom prošle nedelje kada smo dobili ovaj materijal i kada smo, bar što se tiče poslanika SRS-a, bili iznenađeni kada smo videli predlog koji je potpisao Oliver Dulić kao predsednik parlamenta. Da je to potpisao Oliver Dulić kao narodni poslanik, razumela bih, mislila bih da je to njegovih 10 predloga pa će svako od nas da predloži jedan dan dva, pet ili deset pa ćemo iz toga da formiramo listu od 10 kandidata koji su zapravo predlog Narodne skupštine. Ne, gospodin Oliver Dulić je pokušao da po ko zna koji put obmane narodne poslanike i da na najgrublji mogući način prekrši Ustavni zakon i Ustav.
(Predsedavajući: Molim vas da govorimo na primeren način.)
Podsećam, gospodine Albijaniću, vas pre svega, a i ostale narodne poslanike, da je takvim svojim gestom, onim što je uradio gospodin Oliver Dulić izvršio državni udar, zato što, gospodine Albijaniću, po definiciji državni udar je kada neko ko vrši određenu funkciju uzme za sebe više ovlašćenja nego što mu ih daju zakon i Ustav.
Pošto Oliver Dulić nije Narodna skupština, već samo predsednik Narodne skupštine, onda onaj njegov predlog nikako nije mogao da bude onakav kakav je bio prošle nedelje. A da sam ja u pravu, gospodine Albijaniću, govori i činjenica da je gospodin Oliver Dulić odmah nakon što sam ga ja po Poslovniku upozorila to rekao da će sednica biti prekinuta u 17 časova tog dana da bi, mislim da je utorak bio u pitanju, Odbor za ustavna pitanja tog dana imao sednicu i da bismo raspravili o tom problemu koji se desio. Šta smo na tom odboru konstatovali? Konstatovali smo da smo imali predlog predsednika parlamenta sa deset imena. U međuvremenu, nakon što je... Mada to mi nismo tražili, nismo tražili da Odbor za ustavna pitanja donese mišljenje ovakvo kakvo je doneto.
Naravno, u tom odboru Srpska radikalna stranka nema većinu, mi smo izneli stav naše poslaničke grupe i nismo iznenađeni što to nije prošlo, ali se neko dosetio da se predloži Odboru i Odbor je, kako ovde i stoji, doneo zaključak da kandidati za sudije Ustavnog suda koje je Narodnoj skupštini predložio predsednik Narodne skupštine ispunjavaju uslove iz člana 172. stav 5. Ustava Republike Srbije.
A stav 5. člana 172. Ustava Srbije glasi: "Sudija Ustavnog suda se bira i imenuje među istaknutim pravnicima, sa najmanje 40 godina života i 15 godina iskustva u pravnoj struci". Koliko imaju godina života i koliko iskustva u pravnoj struci, svakako nije sporno. To je vrlo proverljivo.
Ali, s obzirom na to da, čućete u toku moje rasprave, Oliver Dulić čak nije znao ni imena tih ljudi koje je predložio, ne bih bila iznenađena da ne zna ni koliko imaju godina iskustva u pravnoj struci, ni koliko imaju godina života, ali je posebno interesantno da se radi o ljudima koji se imenuju među istaknutim pravnicima.
Gospodin Oliver Dulić je zaključio da su ovih deset imena, da su ovih deset ljudi istaknuti pravnici. Članovi Ustavnog odbora su rekli da oni ispunjavaju uslove za to.
Sad ja pitam, pitala sam i na Ustavnom odboru, a pitam i sad članove Ustavnog odbora koji su glasali za ovakav zaključak, da li oni zaista poznaju ove ljude, da li znaju sve o njihovom radu, o njihovom delovanju i da li oni mogu da garantuju nama pre dana za glasanje da se zaista radi o istaknutim pravnicima?
Zaista se ne bih usudila da za nekoga tako nešto tvrdim ukoliko ne bih imala zaista nesporno mišljenje o tome. Šta smo mi dalje dobili od gospodina Dulića na samoj sednici Odbora za ustavna pitanja? Taj materijal sam sačuvala zato što nisam tada znala, ali ispostavilo se da je to dobro jer se materijal koji smo dobili zvanično kao poslanici Narodne skupštine razlikuje od ovog koji smo dobili kao članovi Odbora.
Najpre, jedna od primedaba koje smo mi na Odboru stavili bila je, ono što je većina narodnih poslanika danas govorila, zašto za pet kandidata znamo ko ih predlaže, a za pet ne znamo ko ih predlaže. Zatim smo stavili primedbu na činjenicu da za tih pet kandidata, za koje znamo ko ih predlaže, uz njihove biografije i te predloge imamo i njihovu saglasnost da su spremni da obavljaju tu veoma visoku i značajnu funkciju ukoliko budu izabrani.
Ovih pet Dulićevih kandidata nemaju i nisu priložili takvu saglasnost. Valjda da bi sada bili svi izjednačeni, mi danas, zapravo juče, dobijamo materijal, gde su izostavljene saglasnosti ovih ljudi koji su već dali pismenu saglasnost da žele i da su spremni da obavljaju funkciju sudije Ustavnog suda ako na te funkcije budu izabrani.
Pa onda, jedan od kandidata se u jednom materijalu zove Duško a u drugom Dušan. Očigledno da je gospodin Dulić bio potpuno nespreman kada mu je gospodin Aligrudić doturio ovaj spisak. Jer, to što danas ovde nije rečeno i to što gospoda iz Demokratske stranke Srbije uopšte ne učestvuju u ovoj raspravi je posebno simptomatično, ali mi smo na Odboru za ustavna pitanja na neki način naterali, odnosno argumentima naterali gospodina Aligrudića pa je on na kraju rekao – pa ništa nema sporno, ovih pet kandidata su kandidati Demokratske stranke Srbije.
Očekivala sam da će on danas ovde, na ovom mestu to da kaže, jer je onda računica potpuno jasna.
Ove stranke koje su predlagale svoje kandidate i koje su priložile i biografije i saglasnosti džabe su to radile, očigledno je postignut dogovor: ovih pet kandidata, koji nam uopšte nisu bili predstavljeni na odgovarajući način, i pet kandidata koje zaokruži Boris Tadić, za koje će se ovde glasati, biće sudije Ustavnog suda.
To je jedan od razloga, zapravo osnovni razlog zbog čega Srpska radikalna stranka nije želela da učestvuje u ovoj farsi. Mi smo znali da je ovo sve unapred dogovoreno. Ne tvrdim da smo znali koja imena će biti u opticaju, mada su i neka imena vrlo karakteristična po kretanju u službi, ali smo znali da je tu napravljen dogovor i da je neko želeo samo da procedura ispadne demokratska i ustavna. Kako nam rekoše na Ustavnom odboru, gospodin Dulić je to rekao, svi poslanici su imali pravo da predlažu i on ne zna šta je tu nama bilo sporno pa smo raspravljali o tome. Pitala sam tada gospodina Dulića, ako je to tačno, da li su zaista svi poslanici predlagali i zašto nam onda nije napisao – na osnovu predloga narodnih poslanika sastavio sam listu od deset imena koju dostavljam narodnim poslanicima na raspravu i usvajanje. Naravno, nije imao odgovor zato što je znao da to nije tako.
Najpre želim da kažem ono što su rekle moje kolege, da mi ne želimo da raspravljamo o imenima; ovakav Ustavni sud sa sudijama koje budete izabrali je vaša odgovornost i zato nećemo u tome na taj način da učestvujemo.
Imamo predlog poslaničke grupe SPS-a za profesora dr Vladana Kutlešića i magistra Jadranku Injac. I za jednog i drugog kandidata imamo uredne biografije, imamo njihove saglasnosti, 29. oktobra potpisane; 29. oktobra podnet je ovaj predlog Socijalističke partije Srbije.
Uopšte ne ulazimo u to da li su ovi ljudi članovi Socijalističke partije ili nisu članovi, po Ustavu ne treba da budu. Znam da se, u svakom slučaju, što se tiče stranačke pripadnosti, nimalo ne razlikuju od onih ostalih koje ću kasnije da nabrojim, kao ni od onih jučerašnjih Tadićevih koji su nesporno svi članovi Demokratske stranke.
Dalje, imamo kandidata poslaničke grupe G17 plus, 25. oktobra podnet, Suzana Grubješić šef poslaničke grupe potpisala, kandidat je dr Dragan M. Stojanović, profesor na Pravnom fakultetu u Nišu. Takođe imamo urednu biografiju, i u ovom slučaju nemamo njegovu saglasnost da želi da se bavi ovim poslom.
Imamo predlog Poslaničke grupe manjina - Saveza vojvođanskih Mađara - Liste za Sandžak - Unije Roma Srbije - Koalicije Albanaca preševske doline, imamo predlog koji je 3. oktobra potpisao Bajram Omeragić, kandidat je gospođa Zejnepa Kavrajić, imamo njenu, nešto kraću, biografiju, imamo 3. oktobra potpisanu njenu saglasnost.
Kako sam razumela, ona je jedina danas bila sporna ovde među narodnim poslanicima, i to među narodnim poslanicima iz Raške oblasti.
Mislimo da nije dobro što se današnja rasprava pretvorila u to da li neko želi i da li neko prihvata da kandidat ili sutra sudija Ustavnog suda bude neko ko je musliman ili ne može biti zato što je musliman.
Mi iz SRS imamo ozbiljnu primedbu na tu vrstu rasprave, zato što mislimo da pripadnost narodu ili nacionalnoj manjini nikako ne sme da bude razlog za ili protiv nekog da li može ili ne obavljati ovu funkciju. Gospodi koja su se danas prepirala oko ovog predloga takođe kažem – džabe su to radili, neće proći ni njihov kandidat, proći će ovih pet koje ću tek sada da pomenem.
Imamo još jednu urednu kandidaturu, Vojvođanski poslanici - LSV, SVM, prof. dr Agneš Kartag-Odri, 20. septembra 2007. godine potpisala je izjavu da ovo prihvata. Ima detaljno obrađenu biografiju.
Dolazimo do pet papira koji su pisani bez datuma, bez njihovih saglasnosti, četiri rađena na istoj mašini. Kada sam to rekla na Odboru, i danas to namerno kažem, na Odboru za ustavna pitanja, onda je gospodin Dulić valjda mislio da će biti duhovit ili mnogo pametan i rekao da je ovo rađeno na kompjuteru, a ne na mašini. On valjda ne zna da je i kompjuter mašina, tada sam ga opomenula na to.
Dakle, izvesni Čelić Dušan, a u današnjoj biografiji on je Čelić Duško, valjda vam je jasno da se ne radi o istom čoveku, to su različita imena.
Imamo Rulić Mihailo – to je ovaj što je bio predsednik RIK-a na predlog DSS-a, mada, kažu, nije njihov član, u šta naravno ne verujem, ali je poznat po značajnijem kršenju izbornih propisa, između ostalog, onih čuvenih 3.000 potpisa, suprotno zakonu, kada su svi imali obavezu da prilože 10.000, a on je jednoj grupi kandidatskih lista prihvatio 3.000 potpisa.
Imamo Katarinu Manojlović-Andrić, takođe poznata iz izbora iz 2000. godine. Tada je, doduše, pripadala jednoj drugoj političkoj opciji, tako da neki koji su već ovde predlagali ne moraju da se plaše, njihovi kandidati će svakako proći, ne oni koji su oni kao takve naznačili, nego iz ove druge Koštuničine grupe. Onda imamo Vesnu Ilić-Prelić (ona je pisana na drugoj mašini), kao i Oliveru Vučić, rođena Egić.
Dakle, za svih ovih pet kandidata je gospodin Oliver Dulić dao zadatak nekome da, između sednice Skupštine i Odbora na kom smo raspravljali, na brzinu uradi ove osnovne podatke za te ljude i to je ono o čemu smo mi raspravljali, o čemu se raspravljalo, naravno, ovde u parlamentu.
Kaže gospođa Nada Kolundžija, danas kada je izlazila da interveniše po Poslovniku, da je Demokratska stranka bila velikodušna, da oni nisu želeli da predlažu svoje kandidate, prepustili su to ostalim poslaničkim grupama.
Zaista, izvinite, gospođo Kolundžija, meni je ovo bilo smešno. Šta to znači i kome vi to šta treba da prepuštate? Narodna skupština predlaže, znači sve poslaničke grupe mogu da predlažu, mora im se omogućiti da predlažu. Da li će da predlažu... SRS nije i neće, LDP, a mislim da svi ostali jesu.
Vi, gospođo Kolundžija, niste predložili pet, predložili ste 10. To su juče onih Tadićevih 10, to su vaši, to nije nikakva vaša velikodušnost, nego vaš dogovor sa Koštunicom. On će danas ovih pet, a vi juče od onih 10 pet za koje ste se dogovorili i onda mi ovde trošimo vreme, dva dana pričamo o nečemu za šta već garantovano danas postoje odluke, samo se čeka da se potpišu.
To je neozbiljno, neodgovorno i način na koji ste pokušali da objasnite zašto vi nemate ovde vaše kandidate na listi kandidata Narodne skupštine je jednostavno nešto što sasvim sigurno ne odgovara istini.
Biće problem kada se budemo u danu za glasanje odlučivali za ove kandidate, jer moram da kažem da i na ovoj listi i na onoj jučerašnjoj listi ima ljudi za koje može da se kaže da su do sada svoj posao, poslove na kojima su radili, obavljali i stručno i kvalitetno i nisu se nešto stranački eksponirali. Ne znam kako ćemo, ako ste vi zamislili da se o ovome glasa onako đuture, kako ćemo mi onda da se opredeljujemo, da li će onda neki kandidati biti oštećeni, pa se neće glasati za njih, zato što se nalaze na listi sa nekima za koje poslanici ne bi glasali, i obrnuto.
Mislim da ste morali o tome da već imate stav i da moramo u svakom slučaju o tome ozbiljno da razgovaramo. Ne možemo to preko kolena da presečemo i da vi, recimo, kao šef poslaničke grupe DS predložite da se glasa ovako u celini i da imate 126 zelenih dugmića i da na taj način to završimo. To sigurno ne bi bilo dobro. Mislimo da treba da se glasa pojedinačno i da se na taj način dođe do nekog broja, odnosno do nekih ljudi... Možda će neko od ovih ljudi imati apsolutnu većinu, možda će neko od ovih ljudi imati nula glasova. Ako se od 10 bira pet, u svakom slučaju svih pet ne mogu imati 126 glasova. Dobijate 10. Jednostavno bi to morali i sa jednom i sa drugom listom, da se napravi neki dogovor i da se to uradi i da bude u skladu sa Poslovnikom, ali da ima logike takvo glasanje uopšte.
Bilo bi dobro... Najpre moram da proverim da nije slučajno gospodin Dulić došao, vidim da nije. Bilo bi dobro i uobičajeno je, ako je on predlagač, da dođe.
Recimo, da je on tu, sada bih ga pitala, pošto u ovom predlogu nemamo saglasnost tih ljudi da su spremni da obavljaju ove funkcije, koje je njegovo rešenje ako mi izglasamo ove predloge i onda se ti ljudi pojave na nekoj televiziji ili u nekim novinama i kažu – aman, ljudi, niti me ko pitao, niti me to interesuje, niti želim to da radim. Šta smo mi onda radili?
Ne znam da li to znaju članovi Odbora za ustavna pitanja iz DS-a i DSS-a, možda je tu tajnu Oliver Dulić podelio sa njima, pa ih evo prozivam da nam oni kažu da li imamo garanciju da ne glasamo za nekoga ko nije spreman ovo da radi. Možete u međuvremenu i da se konsultujete sa gospodinom Dulićem, ništa nije sporno, ali svakako to treba da znamo.
Što se tiče spornog predloga, a opet neću da pominjem imenom i prezimenom, jer sam rekla da nećemo tako da učestvujemo u raspravi, taj spor mora da reši gospodin Oliver Dulić, jer je ovo njegov predlog. Osim ako i on ne priželjkuje isto ono što priželjkujemo i mi, pa makar i ovo bio razlog, da dođe do pucanja koalicije, do pucanja Vlade Vojislava Koštunice. Pukla je već, samo nisu obavešteni.
Dakle, možda Oliver Dulić želi u tome da učestvuje i mi ga onda podržavamo u tome, ali ako i dalje misli da nekako očuva ovo što je očigledno popucalo po svim šavovima, a što se zove Vlada Republike Srbije, onda je on taj koji je odgovoran i on je taj, jer njegovo je, on piše ovde, predsednik Oliver Dulić, on je taj koji mora sa tom grupom narodnih poslanika da se dogovori šta da radi sa ovim predlogom ili, u najgorem slučaju, a možda i u najboljem slučaju, da se zatraži taj dosije koji je gospodin Zoran Krasić ovde pominjao, pa da onda svima nama bude jasno.
Istina, moguće je da i gospodin Jočić ima te podatke i dobro je što je došao. Pretpostavljam, gospodine Jočiću, da ste bar jedan deo ovoga slušali, pa da sada ne ponavljam, ili da pročitate stenogram pa da nam pomognete, da kažete da li ovaj kandidat oko koga se spori šest narodnih poslanika dva dana ispunjava uslove da bude sudija Ustavnog suda ili ne.
Kada ste već došli, gospodine Jočiću, volim ovako lepo da vas pozdravim. Ovaj put pitanje, molila bih vas, pretpostavljam da imate informaciju, mi smo je dobili, da je jutros uhapšen Dragan Ignjatović, direktor JKP "Gradska čistoća", Beograd, i još 31 osoba sa njim, zbog pronevere jedne i po milijarde dinara.
Inače, taj Dragan Ignjatović je (pretpostavljam da ga vi, gospođo Kolundžija, znate) bio član Čovićeve Alternative, a sada je član Demokratske stranke. Volela bih da iskoristim priliku da nas o tome obavestite.
Što se tiče kandidata za sudije Ustavnog suda, kao što su rekle kolege iz SRS, vaše sudije - vaša odgovornost, vaš zakon - vaša odgovornost.
Niti vam je dobar zakon o Ustavnom sudu, ukoliko ne prihvatite sutra ili narednih dana naše amandmane, niti su vam dobri svi kandidati za sudije Ustavnog suda, niti je dobro što ćemo ko zna koliko dugo imati dve trećine sudija Ustavnog suda umesto svih 15 koliko Ustav predviđa.
(Predsedavajući: Hvala vam, gospođo Radeta.)
Gospodine Albijaniću, je l' to isteklo vreme koje je ostalo našoj poslaničkoj grupi?
(Predsedavajući: Jeste, zahvaljujem.)
Hvala lepo. Izvinjavam se, nisam primetila, pošto vi mene obično opominjete kada ne treba, mislila sam da je i sada to u pitanju. Dakle, ako se bude glasalo onako kako je demokratski, poslovnički, ustavno i pravično i kako god hoćete, onda ćemo imati neke kandidate za koje ćemo glasati. Ako se bude glasalo za liste, nećemo glasati ni za jednu ni za drugu.

Dame i gospodo poslanici, javljam se u skladu sa članom 104. Poslovnika Narodne skupštine i podsećam da sam juče gospodina Olivera Dulića upozorila da je prekršio Ustav kada je predložio kandidate za Ustavni sud Srbije i da je suprotno Ustavu, kao visoki državni funkcioner, sebi sam dao ovlašćenja više nego što ih ima po zakonu i po Ustavu i da to zapravo po definiciji predstavlja državni udar.
Nakon toga, gospodin Oliver Dulić je zakazao sednicu Odbora za ustavna pitanja da bi na neki način taj njegov predlog dobio legitimitet. Tako je rekao kada je zakazivao Odbor za ustavna pitanja, međutim, na samoj sednici Odbora suočili smo se sa nečim što je u najmanju ruku šokantno.
Naravno, opširno o ovome ćemo govoriti kada bude na dnevnom redu ova tačka, ali jednostavno, kao član ovog odbora, nisam mogla a da odmah, pre svega, zbog javnosti Srbije, a i zbog narodnih poslanika, ne upozorim do kakvog smo mi to podatka juče došli i šta smo ustanovili na tom odboru.
Zašto nisam čekala početak ove tačke dnevnog reda? Zato što je sinoć u svim medijima objavljena vest kako je Odbor za ustavna pitanja utvrdio da svi kandidati Olivera Dulića za Ustavni sud ispunjavaju zakonom predviđene uslove.
To nije trebalo da bude tema tog odbora. Istina je da je Odbor doneo većinom takvu odluku i to je dokaz da samo treba da poštuju propise i da, naravno, većinom možete da izglasate šta god hoćete.
Šta smo ustanovili? Da je, recimo, jednog kandidata predložila poslanička grupa Vojvođanski poslanici LSV-SVM; da je jednog kandidata predložio SVM - Lista za Sandžak, Unija Roma; da je jednog kandidata predložila poslanička grupa G17 PLUS; da je dva kandidata predložila SPS. I pet kandidata za koje ne znamo ko ih je predložio.
Sada ne govorim o ovim kandidatima za koje se znalo ko ih je predložio, da li su oni članovi ovih stranaka, da li nisu, kako ispunjavaju uslove, o tome ćemo u toku tačke dnevnog reda. Dobili smo pet kandidata za koje, sada vam tvrdim, biće i sudije Ustavnog suda, jer se očigledno radi o dogovoru između Vojislava Koštunice i Borisa Tadića.
Boris Tadić je u okviru onih deset poslao pet za koje je dogovoreno da će ovde da glasaju, a gospodin Miloš Aligrudić je juče na sednici Ustavnog odbora, kada je bio doveden pred svršen čin, priznao da je ovih pet kandidata, da su to kandidati DSS i da jedino DS u vladajućoj koaliciji nije imala svog kandidata.
Zaista, drugog objašnjenja, osim ovoga kako smo mi zaključili o čemu se radi, nema, a pogotovo što je svih ovih pet biografija, rekla sam, pisano istom mašinom, pa me je gospodin Dulić upozorio da je ovo kucano na kompjuteru, a on izgleda ne zna da je kompjuter mašina i da je očigledno da je ovo urađeno posle moje intervencije, a do održavanja sednice Odbora za ustavna pitanja i da za ovih pet ljudi nemamo saglasnost da će da prihvate ove funkcije. Šire ću o ovome u toku rasprave.

Imam zapravo dve povrede Poslovnika po članu 226, koje su ovako vrlo povezane, pa bih vas zamolila, gospodine Obradoviću, da govorim malo duže od tri minuta, da se ne bih javljala ponovo, jer zaista nemam nameru da vršim opstrukciju, nego da tražim neka objašnjenja koja su mi neophodna da vršim poslaničku funkciju.