Član 38. Predloga ovoga zakona reguliše oglašavanje prodajnih podsticaja i ovaj član nije trebalo da se nađe u ovom predlogu zakona, zato što je 2016. godine donet Zakon o oglašavanju i član 11. tog zakona govori o obmanjujućem oglašavanju, a član 12. o prikrivenom oglašavanju, dok član 16. govori upravo o oglašavanju prodajnih podsticaja. Dakle, potpuno nepotrebno prenormiranje zakona, ako imamo drugi zakon koji se inače odnosi na oglašavanje. Mi smo zato i predložili da se ovaj član briše.

Mi smo danas, recimo, videli kako izgleda jedno od tih, hajde rekla bih, obmanjujućih ili prikrivenih oglašavanja kada je, još na početku današnjeg dana, jedan kolega ovde pričao o Nataši Vučković i o tome kako se ona zalaže za vraćanje tih poslanika koji bojkotuju parlament, zalaže se za vraćanje u Narodnu skupštinu i onda je napadaju oni koji su za bojkot i mi onda ovde slušamo nešto što je, do pre dva dana, bilo apsolutno nemoguće, kada je ona bila deo te grupacije, te bulumente. Sada je promenila mišljenje i sada odjedanput postoji potreba da se ovde o njoj govori pozitivno.

Na taj način se zapravo i oglašavaju i razna sniženja itd, potpunom obmanom javnosti građana koji dolaze u prodavnice i vi znate, pa ljudi se ismevaju sa tim, iako nije smešno, da u našim prodavnicama imate najava veliko sniženje, nešto je koštalo 300 dinara, a na sniženju sada košta 299,99 dinara i ovo je jednostavno istina. Kao što je istina da, recimo neki artikal košta 420 dinara, piše velikim slovima sniženje, a on sada košta 450 dinara.

Ništa to nije uređeno, ni ovaj zakon to neće urediti, jednostavno, zato što ne postoji interes da se tako nešto uredi. Da postoji, onda vi ne biste i plagirali ovaj član 38, jer ovo jeste čist plagijat od ova tri člana iz Zakona o oglašavanju, ali nekako kada plagijat uđe u krv, onda ne može ni zakon bez plagijata.

Baš zbog ovog člana bi bilo dobro da je ovde ministar Rasim Ljajić. Rasim Ljajić je, kao deo Vlade, u obavezi da ovde sedi i u obavezi da sluša sve kritike koje smo mu pripremili mi iz SRS i prosto je neverovatno da neko od poslanika kaže – imate četvrtak i utorak, pa pitajte njega. Nemamo mi šta da pitamo njega. Mi smo Narodna skupština, on je ministar. Ministri su ti koji su u tom smislu potčinjeni Narodnoj skupštini. Ne samo što ih Narodna skupština bira, nego Narodna skupština ima i pravo i obavezu da ih kritikuje, da iznosi svoja saznanja itd.

Dakle, nemojte neke stvari koje su apsolutno netačne da predstavljate javnosti da bi građani Srbija sada stekli utisak, šta, da mi nešto posebno progonimo Rasima Ljajića. Ne, mi smo samo ustanovili neke detalje od onoga što on radi. Vojislav Šešelj je objavio u svojoj knjizi, ali to sve nije razlog da Rasim Ljajić, kao ministar, ne dođe u Narodnu skupštinu i mi na tome insistiramo, a svakako hvala gospodinu Đorđeviću koji je očigledno pripremljen došao na ovu sednicu.

Niste u pravu, jer mi i dalje imamo na snazi Zakon o oglašavanju iz 2016. godine. Zamislite, od 2016. godine ni jedanput nije menjan. To je epohalan uspeh Vlade.

Sada, ne ponavljam, znači, čl. 11, 12. i 16. toga zakona predviđaju ono što stoji ovde i nema potrebe da se… Znate šta bi bilo najbolje? Da sve, recimo, iz tog Zakona o oglašavanju podelite na razne zakone, gde je čemu mesto i da onda taj zakon više ne postoji. Nema potrebe da se iste stvari dva puta normiraju.

Sa druge strane, mi vam govorimo, dajte da sva krivična dela sakupimo i da uradimo nešto što stvarno vredi i što treba ovoj državi, da uradimo kodifikaciju Krivičnog zakona. To niko neće da radi, pa uz 100 zakona imamo 200 krivičnih dela za koje ne znaju krivičari, sudije, jer primenjuju Krivični zakonik.

Nije tako, naravno, ali sada da ne trošimo vreme i da citiramo sva tri ova člana cela. Kada je donošen Zakon o oglašavanju, onda je rečeno da se taj zakon donosi i da će on obuhvatiti sve što je vezano za oglašavanje i onda sad nije tako. Dakle, morate sami sa sobom da se dogovorite. Najbolje je da prihvatite ovaj amandman i da bar malo popravimo ovaj predlog zakona.

Čuli smo šta je Vladimir Gajić rekao za Natašu Vučković, ali iz vaših redova je nedavno rečeno da je ona špijun koji blati Srbiju, koja ide po belom svetu i sve najgore priča o Srbiji. Dakle, mi čuli od vas.

Ali, Vladimir Gajić je istoga dana izjavio, možda čak u istom tekstu, izjavio da je Vojislav Šešelj ratni zločinac i da se u Srebrenici desio genocid. Hajde što vas ne dotiče kada neko tako brutalno uvredi Vojislava Šešelja, vaša stvar, a trebalo bi, ne zbog Vojislava Šešelja, nego zbog činjenice da on nije ratni zločinac, ali taj Gajić kaže – u Srebrenici se desio genocid. Vama to ne smeta, odnosno ne reagujete, ali kada uvredi Natašu Vučković, koja je najavila posredno povratak ovde, e onda treba da se odbrani Nataša Vučković, pa zato je valjda i onaj njen zet bio da kaže da je on neki polu-Francuz ili ne znam, pa je sačekao Makrona itd.

Znate, nemojte nam bacati prašinu u oči, radite vi šta god hoćete politički, imate pravo. Imate pravo da nađete načina da bi zadovoljili Evropsku komisiju i da vratite ovde neke poslanike na način na koji god vi mislite da treba. Ali, samo nemojte da to radite na način da se stiče utisak da mi ne vidimo i ne razumemo šta radite. Zato, ako već reagujete na tog Vladimira Gajića i na slične njemu, o kojem ja inače nikada ništa dobro nisam ni mislila, ni rekla, koji niti je profesionalno negde uvažen, niti politički, dakle, sve najlošije mišljenje o njemu imam. Onda, kada pratite šta on priča, hajte bar sad evo recite da je za najveću osudu to što je Vladimir Gajić rekao da se u Srebrenici desio genocid. Hajde jednom o tome progovorite, onako baš od srca.

Nije bilo tako davno. Dobro, evo već tri i po godine su prošle kada su formirane stalne delegacije. Nataša Vučković je htela po cenu života da bude član delegacije u Strazburu, u Savetu Evrope, zato što je ona tamo godinama išla, zato što je ona tamo imala svoje veze, svoje kanale, koji naravno nisu bili u interesu Srbije. Oni nisu mogli dobiti to mesto po onim proporcijama koje su tada bile izračunate. E, sad, samo kako je moguće da je ona počasni član te delegacije, i opet ide tamo radi šta hoće, priča šta hoće itd.

Što se tiče izjašnjavanja, kažete – nećemo se takmičiti ko će jače ili glasnije, ne znam šta kaže, da u Srebrenici nije bio genocid, vi ste mogli biti mnogo glasni da ste hteli. Mi smo predložili da se kao krivično delo u Krivični zakonik unese krivično delo da krivično odgovara svako ko kaže javno da je u Srebrenici bio genocid. Da ste hteli da budete baš glasni, trebalo je za to glasate, jer vi imaće većinu, mi nemamo, mi smo samo predložili, ali naravno vama nije bilo tada nešto interesantno da to usvojite. Dobro znate da se sve glasnije priča o tome da će jedan od uslova Srbije na tom putu ka EU biti i priznavanje od strane naše države da se u Srebrenici desio genocid. Neverovatno nam je da bi nekome u sadašnjem sazivu moglo pasti na pamet da tako nešto uradi, ali znate nikad se ne zna, ništa se ne zna, evo jutros, kada sam čila kolumnu Vladimira Đukanovića, nekako svašta čoveku prođe kroz glavu. On proziva i Vučića zašto nije uradio ono što je obećao, zašto nisu podneli ostavke neki koji su trebali da podnesu. Onda valjda sada u toj frci, u toj borbi da ne budem baš ja taj na kojeg će Vučić da pokaže prstom, onda ovde slušamo sve i svaštau odbranu neodbranjivog.

Nije tačno da je isto nepoštena tržišna utakmica i nelojalna konkurencija, jer ovaj termin „nepoštena tržišna utakmica“ prvi put se javlja u ovom zakonu, ne samo kod nas, nego bilo gde. Ali, mi ceo dan danas u ovoj raspravi, i što je odlično, podržavamo, slušamo neke stvari koje su vezane za ranije događaje, za neke bivše vlade i svakako treba da se sve malo protrese, svaki put kad smo u prilici da o svemu tome porazgovaramo, ali mi stalno ostajemo bez odgovora na naša suštinska pitanja.

Prvo, ako se govori, govore malopre koleginice o žutom lopovskom, tajkunskom, dosovskom preduzeću itd. Pa onaj koji je danas trebalo da bude ovde, a to je Rasim Ljajić, je perjanica tog žutog dosovskog, kriminalnog, lopovskog, kako ga sve nazivaju, režima. To isto su, govorili smo juče, evo, ponovićemo i danas, i Đelić i Labus i Vlahović, i sve je to tačno. Ali, jedino pitanje na koje mi nemamo odgovor je – kako je moguće da su svi ti ljudi na slobodi, zar nema krivičnih postupaka protiv njih, da ih niko ne dira, da mnogi i dalje učestvuju i sa državom i sa nekim javnim preduzećima i sa tajkunima itd, u raznim prljavim poslovima?

Tačno je da kada govorimo o prodaji i trgovini, tačno je da su svi veliki prodajni objekti, tržni centri ili gotovo svi izgrađeni na mestima gde su nekada bile fabrike, fabrike koje su u lopovskoj privatizaciji otkupljivane dve godine po ugovorima, tako su tada ugovore zaključivali, dve godine su bili u obavezi da ne menjaju delatnost. Te dve godine nisu ništa radili, dve godine prođe, oni narod na ulici i tako je 500.000 ljudi ostalo bez posla. I na svim tim mestima, dakle, danas su ti tržni centri o čijem radu mi pričamo, između ostalog i kroz ove amandmane.

Pitanje, recimo, kako je moguće, i juče se ovde govorilo, i ne samo mi, o Božidaru Đeliću, o 11 miliona evra koje je ukrao u Srbiji preko Meridijan banke. Kako je moguće da on od Meridijan banke postane poslovni partner Vlade Republike Srbije, dočekuje Makrona, kao suvlasnik Vansi erporta koji je koncesionar Aerodroma „Nikola Tesla“.

Pa evo sada je kolega, čini mi se, baš objasnio razliku između nepoštenog posla i nelojalne konkurencije. Ako je ovo što su objavile te novine i o čemu on govori, ako je to zaista tako, onda se može govoriti da li je tu bilo nelojalne konkurencije kod odabira tog restorana gde su potrošene te pare itd. Ako je to tačno, to što kolega kaže da nije tačno, ja sada ne ulazim u to nego samo pokušavam, pošto je on taj primer uzeo, da ja na tom primeru objasnim.

Ako je to tačno, onda tu samo taj predsednik opštine može biti nepošten, zato što je ušao u jedan takav posao. I to je baš lepo objašnjeno šta je nelojalna konkurencija, šta je nepošteno u odnosu kada je u pitanju trgovina pored nelojalne konkurencije može se govoriti još jedino o monopolu. E, sada kada bi jedina ta kafana, taj restoran u Subotici bio restoran koji služi sve to nešto skupo gde je potrošeno tih šest miliona, ako je potrošeno, onda bi to bio monopol. Dakle, najbolje je kolega Vujadinović objasnio da je naš amandman dobar i da naša amandman treba prihvatiti.

Pa, i takvi natpisi i razni drugi natpisi u nekim medijima zapravo govore i o nepoštenju tih medija, govore o tome koliko su neki prorežimski, koliko su neki antisrpski i tako dalje. Opet ponavljam, ne ulazim uopšte u rešavanje ovog problema jer to je svako za neke druge organe.

Kaže kolega Vujadinović, samo se pogleda plan budžeta i vidi se. Ako je i grad Subotica samo donosio budžet, a nije raspravljano i nisu odbornici imali priliku da vide završni račun budžeta, onda opet nemamo rešenje, jer je rekao u Republici. U Republici, podsećam, deset godina nismo imali završni račun budžeta. Pošto smo mi uvek pošteni i korektni političari, evo i sada ću pred javnošću da kažem, ministar Siniša Mali je ovde rekao da je pripremljeno deset završnih računa i da ćemo ih dobiti u septembru.

Tako da ako to bude tako, videćemo i onda ćemo i kroz te završne račune videti i koliko je bilo lojalnih, nelojalnih, koliko monopola, koliko nepoštenja. Videćemo na kraju krajeva, evo, da li ima bolji primer, još jedan bolji primer od ovog iz Subotice za nelojalnu konkurenciju, Zorana – Skot – „Behtel“, 300 miliona evra. Kako je došlo do toga da „Behtel“ dobije posao, sad će neki da poviču da to nije tačno, da „Behtel“ nije dobio posao, pa ću morati da nađem onu Vučićevu izjavu, Nataša molim te, ako bude replike da datum kažeš mi kad je rekao. Dakle, kroz to ćemo videti i na tom primeru ćemo videti koliko je naš amandman ispravan i koliko postoji razloga da se taj amandman prihvati.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi smo rekli da ovaj zakon ne treba, nije trebalo ni da se donosi i kroz svoje amandmane smo izrazili stav SRS tako što smo predložili brisanje svih tih članova, pa tako i ovog člana 1, zato što smo uvereni da onaj kome je zakon namenjen ništa neće dobiti ovim zakonom.

Produžava se rok za prikupljanje dokumentacije, skraćuje se rok za konačnu isplatu, znači svi oni koji imaju urednu dokumentaciju mogu bez problema da realizuju ta svoja potraživanja, ali se ovde postavlja još jedno pitanje – kako je moguće da je neko mogao da ostvari to pravo kod Međunarodnog suda u Strazburu ako nije imao potpunu dokumentaciju?

Uvek kada se nešto dešava, kada mi potvrđujemo neke sporazume i nešto što dobijamo naloge iz inostranstva, uvek se to nekako ispostavi da to nije u interesu ni naše države, ni našeg naroda. To nije prvi put, naravno.

Ali, ne može da se govori o ovom zakonu, a da se nekako ne vratimo u ružnu istoriju Srbije koja je počela 2000. godine onom buldožer revolucijom i tada je zapravo počeo sunovrat Srbije i rastakanje u svakom smislu te reči. Glavni nosioci uništenja Srbije iz tog vremena su Dinkić, Labus, Vlahović i Đelić. Bilo ih je još, ali ove apostrofiramo iz razloga što je vrlo interesantno da su oni danas ugledni članovi društva na bitnim funkcijama, da im dlaka sa glave ne fali, a da svi kada govorimo o tom vremenu kao glavne kriminalce, kao glavne krivce za kriminalne privatizacije označavamo upravo njih.

Ali, mi danas imamo situaciju da je Dinkić, recimo, taj koji je u Srbiju doveo Bin Zajeda sa punom torbom raznih obećanja, od kojih, znamo svi, koliko nije ispunjeno. Vlahović je neko je, evo da se podsetimo, Vlahović je pred Skupštinu tog 5. oktobra došao u starom fići iz stare roditeljske kuće iz Sopota. Mandat ministra je završio kao jedan od bogatijih ljudi u Srbiji i to je nešto što je apsolutno poznato, ali onda se postavlja pitanje – kako taj takav Vlahović, recimo, može da najvišim funkcionerima države, i ovog režima, i onih prethodnih, može da drži predavanja o tome kako država može da se razvija, kako ekonomija može da se razvija i to čini na, kako volite da kažete, srpskom Davosu, a to je samo produženi vikend za lep provod na Kopaoniku?

Ili, pre neki dan, prekjuče, kada je predsednik Francuske bio u Srbiji, u prvom redu sa najvišim državnim funkcionerima sačekao ga je Božidar Đelić. Kažu kao savetnik te firme koja je kupila aerodrom, a Boga mi, neki kažu kao suvlasnik. Onda se zaista postavlja pitanje – šta se zapravo u državi Srbiji radi na smanjenju korupcije, a toj nultoj toleranciji, naravno, da nema ni govora?

Ponekad kada poslanici vlasti razgovaraju sa praznim klupama, pitam se ima li smisla razgovarati sa praznim klupama, ali onda opet kad se tako dese neke situacije, onda mi se čini da i te kako ima smisla, zato što to zapravo nije razgovor sa praznim klupama, nego sa onim što je u tim klupama sedelo.

Juče se razbuktala ta masa, sinoć na društvenim mrežama, danas i sinoć u antidržavnim medijima, ja kažem i antisrpskim, na pitanje koje je Vojislav Šešelj ovde postavio vezano za činjenicu da je neka novinarka Čongradin, valjda se zove, objavila u „Danas-u“, da se u Srebrenici desio genocid. Juče je Vojislav Šešelj tražio, i mi to ponavljamo sada, pokrenuli smo to pre dva meseca, da hitno treba menjati Krivični zakonik i da svako ko tako nešto kaže mora krivično da odgovara. To je veoma opasna teza, koja nam se sve više nadvija iznad glave, koja sve više, kažu i kao budući zahtev, dolazi od te EU, da ćemo morati i to da priznamo da bismo nastavili tim putem do čijeg kraja nikada nećemo doći. Uostalom, to je rekao i Makron, potvrdio pre dva dana, ono što je rekao pre više dana zapravo. Onda su ovi iz tih praznih klupa drvlje i kamenje osuli na Šešelja. Mogu da razumem, mi možemo da razumemo da neko ne voli Šešelja, da neko ne voli radikale, da neko ne voli vlast, ali da neko ko je slučajno rođen kao Srbin, toliko ne voli svoj narod, to je prosto neverovatno.

Oni jesu jedna masa, jedna rulja, koja tako otvoreno, mimo ovih klupa vodi antidržavnu i antisrpsku politiku. Naravno, oni su pravili neke poteze koji su bili krivična dela, i trebalo je na taj način s njima se obračunavati, uslovno rečeno obračunavati, ali to je propušteno i sad oni mogu da se ponašaju kako god im padne napamet. Interesantno je da niko od njih nije ni tada, juče, ni sinoć, ni prethodnih dana nikada nije zamerio nikome ko je rekao da se u Srebrenici desio genocid, a zameraju nekome ko ima primedbe na to. To je takva zamena teza, ponavljam, veoma opasna po državu. Nisu tamo svi oni glupi, nije svima njima Marija Janjušević merna jedinica, ali to je razlog više da budemo sigurni da se to radi apsolutno protiv države. Oni su uspeli da, znate, uspeli su da ubede jedan broj ljudi koji koristi informacije iz njihovih medija da je zapravo svako onaj ko nije protiv sadašnje vlasti, da podržava tu vlast, što apsolutno nije tačno, jer oni zapravo to namerno rade da bi poistovetili državu i vlast.

Onda, ako neko kaže da je u Srebrenici bio genocid, onda oni misle taj neko je nešto loše rekao za aktuelnu vlast, za Vojislava Šešelja, za Slobodana Miloševića, dotle idu samo da bi skrenuli pažnju sa onoga da oni zapravo ovde izvršavaju određene zadatke, da su oni, i drugog izraza nema, izdajnici sopstvenog naroda i interesa sopstvene državu.

Zaista očekujem od svih kolega, ne da stanu u odbranu Vojislava Šešelja, njemu to ne treba, nego da stanu u odbranu istine i pravde, da stanu u odbranu interesa države Srbije i većinskog srpskog naroda u državi Srbiji. Sve vas pozivam da zaista, vi tu moć imate, intervenišete preko nadležnih organa vlasti, vas ministre Đorđeviću, da se u Vladi Srbije pokrene pitanje izmena Krivičnog zakonika i da najhitnije kao krivično delo bude označeno iskazivanje da se u Srebrenici desio genocid.

Ljudi, moramo mi da delujemo, kad kažem mi, mislim na patriotske snage u Srbiji, moramo da delujemo pre nego što to bude kasno i pre nego što to dođe kao zvaničan zahtev prema vlastima Republike Srbije. Hvala.

Ovo što je rekao gospodin Arsić manje-više je tačno i nije to valjda nikom dobronamernom u Srbiji sporno. Ali, ono što mi pitamo stalno je kako je moguće da svi znamo, mi kao opozicija znamo i govorimo to godinama, ali očigledno to zna i vlast, da su bile pljačkaške privatizacije, da je pola miliona ljudi oterano na ulicu, da su na mestima nekadašnjih fabrika izgrađeni hoteli i tržni centri, da su te lokacije bile razlog kupovine koja je bila burazerska, koja nije rađena ni po onom Zakonu o privatizaciji, kakav je bio svi znamo, da su svi koji su kupovali te fabrike obavezivali se da dve godine neće menjati namenu, samo dve godine, i te dve godine ništa nisu radili i posle dve godine ljude isterali na ulicu, oni počeli da grade svoj biznis potpuno drugačiji od onoga što su radili.

Svi znamo i evo, čuli smo da je tu bio Đelić, Vlahović, Dinkić, Labus, ali ne znamo kako je moguće da su ti ljudi na slobodi ili bar, opet kao pravnik poštujući prezenciju nevinosti, možda bi bili na slobodi i kada bi se vodio krivični postupak protiv njih, ali kako je moguće da se ne vodi? Nemojte samo da kažete - mi uradimo sve, neće sudovi, neće tužilaštva. Hoće i sudovi i tužilaštva, ako postoji politička volja. Ne mislim da treba da se utiče, ni na sudove, ni na tužilaštvo, ni da se vrši bilo kakav politički pritisak, pogotovo ne pritisak izvršne vlasti, ali postoji pritisak javnosti, uslovno rečeno pritisak. Nemoguće je da svi znamo ko su lopovi tog bivšeg režima i da su to danas predstavnici Etihada, ovih što su kupili aerodrom itd.

Kakav hendikep na 30 minuta odgovoriti u dva, ali pokušaću ono najbitnije.

Tačno je da su iz one bivše vlasti procesuirani neki ministri i neki pomoćnici ministara, ali složićete se da su to teka „žnj“ kategorija ministara u svakom smislu i po poslovima koji su radili i po lopovlucima itd.

Mi pitamo uporno - kada će odgovarati kapitalci? Kada će odgovarati Dinkić, Labus, Vlahović, Đelić? Mi pitamo – šta ako je onih 11 miliona evra, koje je Đelić preko „Meridian“ banke ukrao iz Srbije, ako ih je uložio preko "Vinci Airports" u kupovinu našeg aerodroma? O tome niko nije vodi računa.

Kažete da razumete da smo mi poslanici koji poznajemo osnove demokratije i da zato sedimo ovde. Ne, mi smo stranka izrazito demokratskih principa i vi to dobro znate. Uostalom, predsednik naše stranke je kao mlad doktor nauka robijao i bio spreman i život da žrtvuje za demokratske principe i mi ne možemo drugačije da se ponašamo.

Vi se, kažete, ne obraćate klupama, nego građanima. Mi se takođe obraćamo građanima. To sa klupama smo raščistili, obraćaćemo im se očigledno danas više puta.

Nismo nikada rekli da Makron treba, ni ne treba da dođe. Jesmo rekli da smo zgroženi da bar nije zamoljen da ne kaže pred onoliko naroda, koji ga je dočekao, da je Kosovo samostalna država. I, treba da znate da, recimo, u Francuskoj polovina, a znate vi to, polovina stanovnika Francuske o EU deli stavove SRS kojei mi zastupamo ovde.

Što se tiče ovoga da Vučić nikada nije rekao, niti bilo ko pominjao godinu ulaska u EU, 19. novembra 2017. godine pomenuo je 2025. godinu. Hvala.

Vrlo kratko. I nemam nameru odmah da kažem ni da se izjašnjavate. Samo vas molim, na osnovu člana 32. Ova poslanička grupa ima mnogo više vremena i kad prekorače vreme od dva minuta, kada je u pitanju amandman, njima se to vreme oduzima od poslaničke grupe i oni sebi taj luksuz mogu dozvoliti.

Mi ne želimo da koristimo na replike vreme poslaničke grupe, zato što će svi poslanici govoriti o amandmanu. I najlepše vas molim, a i vas, kolege, sa kojima budem replicirala, poštujte vreme od dva minuta. Mi smo spremni da repliciramo 30 krugova, 50 krugova, ali hajde da budete fer, da to bude sa obe strane po dva minuta. Hvala. I sad molim repliku.

Najpre da raščistimo ovo vezano za to da li je Vučić rekao kada ćemo ući u EU. Da, on je bio, kako je rekao, osokoljen Junkerovom izjavom i rekao je da misli da je moguće da će to biti 2025. godine, ali da on kao optimista, koji je inače pesimista, veruje da to može biti i 2023. godine.

Vas, takođe, molim, vi kažete – nije bitno, to je sad nova mantra, nije bitno da li ćemo ući u EU, kad ste shvatili da nećemo, ali da vi hoćete da dođemo do evropskih standarda itd. Samo, mi bismo mnogo voleli da dođete do granice kad kažete da nećete poštovati njihov standard da je Kosovo država i da je u Srebrenici bio genocid. Dotle možete da idete, ali preko toga ne verujem ni da hoćete. Ali, evo, naša je obaveza da vas u svakom momentu na to upozoravamo.

Kažete – Mišković nije bio mala riba. Nije, ali Mišković bez Tadića, to je nemoguće.

Vama je jasno da je Miškovićevo osnovno krivično delo korupcija, korupcija u koju su direktno bili umešani Vlahović i Tadić, to valjda svi znaju. Dakle, bez te kombinacije nema ništa od toga i opet podsećamo na postojanje Zagorke Dolovac koja postoji samo na papiru, koja ne radi svoj posao, to morate da prihvatite. Uostalom, delili smo nekad mišljenje o Zagorki Dolovac, a ona se nije nabolje promenila da biste vi vaše mišljenje promenili.

Dakle, mi nemamo ništa, opet ponavljam, protiv toga da vi ganjate neke standarde koji bi bili u interesu građana Srbije. Ne vidimo to nešto preterano kada je u pitanju EU.

Mi smo ovde govorili predsedniku Republike kada je bila tema Kosovo i Metohija, izneli smo precizno naše stavove i zahteve protiv kojih on nije imao ništa, bar je tako tada rekao i mi smo i razumeli da se neće desiti da on prizna nezavisnost Kosova i Metohije kao samostalne države i mi se to i dalje nadamo, ali prosto ne možemo da propustimo priliku a da na to ne skrenemo pažnju, jer jednostavno to niko nikada ne sme da uradi.

Stav EU o Kosovu i Metohiji. Gospodine Martinoviću, znamo mi šta je EU i kad kažemo EU znamo da postoje zemlje koje nisu priznale, ali stav EU i većine zemalja je upravo to da je Kosovo nezavisna država. To jeste pojedinačno svaka od tih država donela na svom nivou, ali to jeste i stav njihovog parlamenta. Nadamo se promeniće se to i u parlamentu tom evropskom, nadamo se mi i da će neke zemlje još povlačiti svoje odluke o proglašenju nezavisnosti, recimo, Francuska kada pobedi Mari Le Pen, Italija kada pobedi Salvini, ali to uopšte nije daleko ni od realnosti, ni vremenski. Tako da, svakako, mi očekujemo da će to i da se desi.

Rekli ste takođe, možda u onom prethodnom javljanju, da mi imamo i u državi Srbiji poslanike neke koji trenutno ne sede ovde, koji kažu da je Kosovo nezavisno, koji kažu da se u Srebrenici desio genocid. Nažalost, to jeste tako, ali obaveza svih nas je, zbog javnosti, zbog budućih izbora, zbog birača, da i to napominjemo i da o tome govorimo, da nikada više takvi ne dođu u skupštinske klupe, poslanici, da mi narodu skrenemo pažnju da ne smeju da glasaju za one koji kažu da je Kosovo samostalna država i da je u Srebrenici bio genocid.

Ne bih ja ovde trošila vreme na teoriju i na istoriju. Nemam ništa protiv, ali gospodine Martinoviću vi imate mogućnost zakažite nam na okrugli sto na RTS, vrlo rado da ću to da radim.

Ovde bi govorila o nekim konkretnim stvarima vezanim upravo za rad parlamenta, za EU, za KiM. Istina jeste da, recimo, Komitet evropskog parlamenta, da je tražio od Srbije da prizna faktičko stanje na KiM. Šta je to? To je ono da prati tu politiku. Ajte vi da krenemo malo drugačijim putem. Ajte sada da kažemo da se angažujete na tome da se vrati problem rešavanja KiM, da se izmesti iz EU na nivo Saveta bezbednosti UN, da uključimo Rusiju kao svoju silu zaštitniku, da uključimo Kinu, da uključimo države koje su nam prijateljske da nam pomognu da sačuvamo svoj suverenitet i teritorijalni integritet.

U EU mi to ne možemo, koliko god se upinjali postoje prijateljske zemlje i u EU koje to ne bi dozvolite, ali jednostavno su u manjini. Ajde angažujte se da ispravimo greške Vuka Jeremića i Borisa Tadića. Nisu to bile greške, to su bili namerni potezi koji su istina doprineli da je sada rešavanje pitanja KiM mnogo teže nego što je bilo pre toga. Dakle, postoje neke stvari koje su od interesa, svakom normalnom čoveku u Srbiji i svakom patrioti u državi Srbiji, kada su takve stvari u pitanju, kada vam treba pomoć SRS u tom smislu, uvek ćete je imati, to nije sporno.

Nemojte da nas, izvinite na izrazu zamajavate, zato što imate mnogo više vremena, pa vi sada pričate neke bajke da zamaglite suštinu. Suština je da nam većina zemlja u EU insistira da priznamo da je Kosovo samostalna država. Mi vam kažemo nemojte to da uradite. Još uvek verujemo da nećete.