Dakle, ja nemam pravo da odgovorim na napade ni na pominjanje mog imena i prezimena.

Hvala predsedavajuća.

Poštovane kolege narodni poslanici, najpre, pomaže Bog svima, dozvolite da se nadovežem na prethodnog govornika i da u potpunosti podržim njegovo mišljenje da je ovakva vrsta objedinjavanja 33 različite tačke dnevnog reda u jedan jedinstveni pretres zaista sprečavanje narodnih poslanika da ozbiljno govore o svim ovim temama.

Imamo, gospođo predsedavajuća, jedno rešenje da sada ispravimo ovaj propust, a na to nam daje pravo član 97. stav 3. Poslovnika o radu Narodne skupštine koji kaže da imamo pravo da predložimo duže vreme pretresa za poslaničke grupe od vremena utvrđenog i o tom predlogu Narodna skupština odlučuje većinom glasova narodnih poslanika.

Molim vas da stavite na izjašnjavanje mogućnost da imamo duplo više vremena za predložene tačke dnevnog reda koje su u jedinstvenom pretresu jer zaista mislim da nije logično, niti ispravno da u okviru jedne tačke dnevnog reda govorimo i o penzijama i o Zakonu o visokom obrazovanju i o dvadeset i više međunarodnih protokola i o izboru viceguvernera NBS. Prosto, to su potpuno različite teme, ničim između sebe povezane i, da kažem, jedna sa drugom u vezi i nije moguće u 20 minuta, koliko imamo kao šefovi poslaničkih grupa, posvetiti podjednako vrednu pažnju ovako važnim, a veoma različitim stvarima.

Postoji sada jedna poslanička mogućnost da ispravite ovaj propust, da odobrite duplo veće vreme za šefove poslaničkih grupa, odnosno za pretres po ovom jedinstvenom dnevnom redu, pa vas molim da u tom smislu to stavite na glasanje kao predlog, a nadam se da će vladajuća većina pokazati razumevanje, a ne golo nasilje vladajuće većine koje sprečava opoziciju da govori.

Hvala predsedavajući.

Ukazao bih na povredu člana 108. stav 1. koji jasno kaže da se o redu na sednici Narodne skupštine stara predsednik Narodne skupštine, u ovom slučaju vi kao predsedavajući i da ne biste smeli da primenjujete dvostruke standarde.

Kada se narodni poslanici iz opozicije jave da ukažu na povredu Poslovnika onda se to njima ne dozvoli, jer se kaže da je neko već pominjao taj član Poslovnika, a kada se neko iz vlasti javi i pozove se na isti član Poslovnika kao neko pre njega, tada on dobije to pravo da govori. Šta to znači? To znači da niste objektivni, to znači da niste parlamentarni i da dajete veće pravo narodnim poslanicima vlasti nego narodnim poslanicima opozicije. To prosto remeti onu osnovnu funkciju na kojoj se vi nalazite i zbog koje ste na nju postavljeni.

Dakle, to je jedno veoma složeno pitanje, ja vas molim da konačno uvedemo red po tom pitanju. To vam je isto, da vam navedem primer, kao kad predstavnici vlasti kažu da su žuti lopovi uništili ovu državu, sa čime se ja slažem, ali ti žuti lopovi sede u Vladi Republike Srbije, i evo ga tu gospodin Siniša Mali… (Isključen mikrofon)

Poštovani građani Srbije koji pratite direktan prenos ove zaista značajne sednice Narodne skupštine Republike Srbije, a pre svega naši poštovani najstariji sugrađani, penzioneri, koji ste direktno, da tako kažem, zainteresovani za ovu temu, dozvolite da ovo svoje obraćanje počnem jednim citatom i povratkom zapravo na početak ove tematike.

"Kakve god reforme da preduzimamo, šta god da se zbiva, dragi prijatelji, imajte u vidu jednu stvar koju vam garantujem – penzioneri će biti poslednji u čija će prava bilo ko smeti da dira u državi, bolje sa naše grbače da se skida sve što može, a penzionerima nema šta da se oduzme“ rekao je Aleksandar Vučić 10. marta 2014. godine na televiziji „Pink“.

Dakle, početak ove priče jeste šta je bilo predizborno obećanje SNS te 2014. godine pred vanredne parlamentarne izbore, a šta se desilo samo nekoliko meseci posle toga. Evo, da čujemo šta je na jednom od predizbornih mitinga SNS uoči tih vanrednih parlamentarnih izbora u vezi sa ovom temom rekao tadašnji i sadašnji predsednik SNS Aleksandar Vučić.

Ponedeljak, 10. mart 2014. godine, izvor „Beta“ – Predsednik SNS Aleksandar Vučić rekao je da garantuje da se stečena prava penzionera neće umanjivati. On je rekao da se to neće dogoditi bez obzira na to kakve reforme nova Vlada Srbije bude preduzela. Bolje sa naše grbače da skida, nego da se diraju stečena prava penzionera – rekao je Vučić na skupu u zemunskoj hali „Pinki“. Vučić je rekao predstavnicima međunarodnih institucija da se uštede u budžetu mogu napraviti, obratite pažnju, kroz smanjenje broja službenih putovanja ili automobila, smanjivanjem plata u javnom sektoru, šest hiljada dinara, ali da te uštede ne mogu da se prave u oblasti penzija, ali u penzije ne dam da se dira. Kada bismo u ta prava dirali ne bi napravili problem samo penzionerima, nego i državi. Na kraju je Vučić pozvao penzionere, kao najodgovorniji deo stanovništva da 16. Marta izađu na glasanje i da glasaju za SNS, što su mnogi od njih i učinili, a onda samo nekoliko meseci posle ovih, očito lažnih, predizbornih obećanja dolazi surova realnost, formiranje nove Vlade Republike Srbije na čelu sa Aleksandrom Vučićem koji krši sva svoja predizborna obećanja i smanjuje penzije za 10%.

Sada, poštovani građani Srbije, recite mi da li ovim ljudima koji na ovaj način se odnose prema penzionerima više iko može išta da veruje. Da li ono što predlaže SNS prosto ima više ikakvog smisla da mi slušamo kada su to gole laži, gola propaganda i gola predizborna lažna obećanja. Ovo su citati, ovo je istina i ovo nikada niko od vas ne može da ospori, jer i vi dobro znate da ste slagali penzionere i naše najstarije sugrađane.

Poenta priče je u nečemu drugom. Da, bila je potrebna fiskalna stabilizacija. Da, bilo je potrebno sređivanje finansija države Srbije. To nije sporno. Sporno je na koji način srediti finansije jedne države. Da li tako što ćete da zadužite državu još 10 milijardi, koliko ste vi to uradili?

Da li tako što ćete da smanjite plate i penzije, kao što ste vi uradili? Da li tako što ćete da povećate poreze, takse i akcize i opteretite dodatno građane Srbije, kao što ste vi uradili? Da li tako što je najveća cena goriva u čitavoj Evropi, kao što ste je vi napravili? Ili, na neki, recimo, možda drugi način?

Uostalom, ja bih samo da naglasim da penzioneri kojima ste smanjili pet hiljada dinara penziju, dugujete im 240 hiljada dinara, koliko ste im uzeli za ove četiri godine. Kome ste smanjili 10 hiljada dinara, dugujete mu 480 hiljada dinara, koliko ste ga opljačkali za ove četiri godine. Ako, recimo, imaju dva penzionera u jednom domu koja ste opljačkali za po 10 hiljada dinara mesečno, njima dugujete 960 hiljada dinara, koliko ste im oduzeli za ove četiri godine.

E, vidite, ono što sam vam ranije govorio i sada ću ponoviti, moglo je to i drugačije i tada i danas. Mogli ste da zavučete ruku u neke druge džepove, recimo, tajkunske džepove, tamo gde se ne plaća porez, kao u slučaju Željka Mitrovića, vlasnika privatne televizije „Pink“, koja služi isključivo za režimsku propagandu vladajuće stranke. Mogli ste, recimo, mnogima drugima da naplatite porez tamo gde nije naplaćen. Mogli ste da smanjite rad na crno i da ga uvedete u legalne tokove. Mogli ste da donesete zakon o ispitivanju porekla imovine, još jedno vaše lažno predizborno obećanje, koji ste obećali pre sedam godina a nikada ga niste doneli. Pa biste onda, recimo, mogli da ispitate sve te tzv. žute lopove i poreklo njihove imovine. A zašto vi to ne radite? Pa, zato što su žuti lopovi sada u Srpskoj naprednoj stranci. Zašto što su u vašim redovima i Siniša Mali i Goran Vesić i mnogi drugi čije bi poreklo imovine trebalo ispitati. Zato vi ne donosite zakon o ispitivanju porekla imovine.

Ono što mi ovde treba da konstatujemo, da ste vi od penzionera, dakle, od najstarije populacije u Srbiji za ove pune četiri godine opljačkali 850 miliona evra.

Šta ste time sve prekršili? Prekršili ste, pre svega, Ustav, član 20, koji garantuje da je penzija imovinsko stečeno pravo, pa član 21. čime vršite diskriminaciju nad našim najstarijim sugrađanima jer im oduzimate ono što su zaradili, ili, recimo, član 58. koji govori o mirnom uživanju starosti, stečenog imovinskog prava i svega onoga što ste vi njima ugrozili. Da ne govorimo o inflaciji, rastu životnih troškova i svemu onome što se desilo u poslednjih nekoliko godina a ukinuli ste, ne zaboravimo i to, i usklađivanje penzija na redovnom godišnjem nivou sa rastom troškova života. Znači, dvostruko ste opljačkali penzionere – smanjili im za 10%, plus ukinuli mogućnost da te penzije budu veće tako što treba da budu usklađene na godišnjem nivou sa rastom troškova života.

I sada, posle četiri godine pljačke, rešili ste da ispravite ono što ste uradili, suprotno vašim predizbornim obećanjima, suprotno zaklinjanjima vašeg predsednika da nikada neće udariti na penzionere, a prvo što je uradio je udario na penzionere, toliko njemu može da se veruje na reč, da bismo danas imali situaciju da ukidate. Pazite, da podsetimo kako se ovaj zakon zvao – Zakon o privremenom načinu isplate penzija. Pazi, vi ste četiri godine privremeno pljačkali najstarije sugrađane. I sada, nakon četiri godine pljačke, vi niste spremni da priznate da je ova država dužna tim penzionerima da im nadoknadi ono što im je oduzeto za ove četiri godine, ovih 850 miliona evra. Kada i kako, to je tema o kojoj možemo da razgovaramo. Ako ne može u jednoj budžetskoj godini, može u pet ili deset budžetskih godina. Ako ne može u parama, može na neki drugi način. Ali, ne možete smetnuti s uma da ono što ste im opljačkali mora da se vrati.

I kad ste već pominjali taj famozni „Savez za Srbiju“, koji čine i Dveri, ja bih želeo upravo da citiram tačku 16. programske platforme „Saveza za Srbiju“ u 30 tačaka, koja upravo govori o zaštiti stečenih prava građana i zabrani njihovog ukidanja, kao i vraćanju protivustavno otetih penzija građanima na stečeni nivo, uz nadoknadu svih prethodnih umanjenja. Dakle, to je ono što vam obećava Srpski pokret Dveri i što, za razliku od Aleksandra Vučića, možete da verujete, jer mi svoju reč držimo, za razliku od vodećih predstavnika SNS.

Vi ste spremno došli da kritikujete Fiskalni savet, ali, to je interesantno. Kad Fiskalni savet kaže nešto u vašu korist, onda ga citirate, a kada Fiskalni savet kaže nešto protiv vaših odluka, onda nešto nije u redu sa Fiskalnim savetom. A da vidimo šta je rekao Fiskalni savet. On predlaže da se povuče predlog izmena i dopuna Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. Nećete to da kažete građanima Srbije, da vam Fiskalni savet to predlaže, da povučete ovaj predlog zakona. I da vam kaže da mogućnost da Vlada odlučuje o usklađivanju penzija do dostizanja finansijske održivosti sistema u praksi znači davanja trajne nadležnosti Vlade da diskreciono odlučuje o usklađivanju penzija.

Znači, ovo što ste sada privremeno radili četiri godine, vi ovim zakonskim rešenjem nameravate da radite i dalje, da vi odlučujete kada ćete smanjivati, kada ćete povećavati penzije. Otkud vama to pravo? Vi ćete reći da nije Vlada, da Skupština treba da donese tu odluku. Ne, to je Aleksandar Vučić, onaj koji je već jednom slagao penzionere, koji preko Vlade nastavlja da laže penzionere, a uz pomoć skupštinske većine, svi vi dižete na zvonce ruku, da i dalje lažete penzionere. Dakle, to je problem sa kojim se mi ovde suočavamo.

Ono što ja želim ovde još da ukažem, da biste shvatili koliko smo se ozbiljno pripremali za ovu tematiku, jeste činjenica da smo mi kroz naša amandmanska rešenja predvideli ove dve ključne stvari. Prva je da se moraju nadoknaditi oteti delovi penzije u poslednje četiri godine. Druga je da niko ovde ne treba da zavisi od Vlade Republike Srbije i volje skupštinske većine da li će se penzije svake godine smanjivati ili povećavati, kao što vi predlažete ovim zakonom, već da u zakon mora da se vrati odredba o obaveznom usklađivanju visine penzije sa troškovima života te godine, koju vi iznova ukidate, odnosno iznova relativizujete i dovodite u pitanje.

Mi smo tu predvideli i sredstva kojima može da se vrati ono što ste opljačkali penzionerima i da se omogući jedan stabilan i dugoročno siguran penzioni sistem. Evo nekoliko tih mera koje želim da podelim i sa građanima Srbije, da se vidi da nismo mi ovde samo da kritikujemo, nego smo mi ovde i da predlažemo konkretna rešenja za boljitak naših najstarijih sugrađana.

Pod jedan – bolja naplata poreza koji se u ovom trenutku naplaćuje sa 60%. Procena stručnjaka je da država ne naplaćuje preko četiri milijarde evra poreza, što je samo 5% ove sume dovoljno za sprovođenje zakona kakvog mi predlažemo.

Prevođenje radnika sa rada na crno u legalne tokove. Takođe, procenat stručnjaka je da u Srbiji na crno radi preko 500 hiljada radnika i da bi PIO fond i Fond zdravstvenog osiguranja po tom osnovu samo uplatama na minimalnu osnovicu godišnje dobio ili u ovom slučaju gubi više stotina miliona evra.

Suzbijanje kriminala na carini, trgovine akciznom robom i svega drugog što niste sproveli, kao što niste ni doneli zakon o ispitivanju porekla imovine svih političara i tajkuna…

Imam utisak da ste me prekinuli ili nisam dobro razumeo?

Građani Srbije odlično razumeju o čemu ja pričam, gospođo predsedavajuća. Nema razloga da me prekidate. Razumem da je neprijatno kada vas ja podsetim na vaša predizborna obećanja.

Da li ja mogu da nastavim ili mi zabranjujete reč?

Onda da nastavim.

Poštovana predsedavajuća, hvala što ste mi omogućili da uopšte mogu da govorim. Pretpostavljam da je to milostinja sa vaše strane.
Mogu da razumem da se vama ne dopada to što postoji opozicija u Narodnoj skupštini Republike Srbije, ali ona postoji i vi ne možete da me prekidate i da mi vi sugerišete o čemu ja treba da govorim, jer ja ću da govorim o onome o čemu ja želim da govorim.
Znači, moja je obaveza kritika ovoga zakona i istorijata kako smo došli u ovu situaciju, da posle četiri godine ukidamo Zakon o privremenom načinu isplate penzija, suprotno predizbornom obećanju SNS. Dakle, u tom smislu želim da kažem da ovde imamo zapravo tri problema zašto poslanička grupa Srpskog pokreta Dveri neće podržati ove zakonske izmene.
Prvi je problem ne vraćate penzionerima ono što ste im oteli za ove četiri godine. Drugi je problem ne vraćate mogućnost redovnog usklađivanja penzija sa rastom troškova života, već predajete u ruke vladajuće većine Vlade i Skupštine da odlučuje da li će na godišnjem nivou penzija da se smanjuje ili eventualno povećava. I pod tri, ne donosite minimalnu penziju koja mora biti znatno veća da bi građani Srbije koji su socijalno ugroženi uopšte mogli da prežive u ovim teškim uslovima.
Ima i onaj drugi problem koji sada želim kratko posebno da otvorim, a tiče se povećanja granice za starost i za odlazak u penziju, gde bi zapravo trebalo da se smanjuje ta granica starosti da bi se mladi ljudi zapošljavali i da bi ostajali u ovoj državi, a ne odlazili iz ove države kao što je trenutno slučaj.
I, naravno, Penzioni fond koji bi trebalo potpuno drugačije struktuirati i kome bi trebalo vratiti imovinu koju je nekadašnji PIO gradio u ovoj državi, a onda iz te imovine, kao što su recimo, lekovite banje ili brojne druge stvari koje su izgrađene sredstvima PIO fonda, praktično obezbediti stabilnost, sigurnost i dugoročno funkcionisanje toga fonda.
I u ostalom, mogu da razumem SNS, jer ona je dokazano prekršilac svojih predizbornih obećanja. Ona nehaje uostalom i za mišljenje Fiskalnog saveta i to smo videli. Ali, ne mogu da razumem PUPS, koji bi trebao valjda da štiti interese penzionera, a ne da radi protiv interesa penzionera kao što radi od osnivanja ove partije. Ne mogu da razumem SPS, koja već 30 godina glumi levicu, a nikada ništa ne uradi za radnike, penzionere, socijalno ugrožene kategorije stanovništva.
Dakle, ovde je suštinsko pitanje koga vi više lažete i dokle mislite da možete da lažete građane Srbije, lažnim predizbornim obećanjima i praznim pričama? Uostalom, ovde se kao važno pitanje postavlja i ovo što smo pominjali u vezi sa studentima koji, nažalost ne mogu nikako da reše određene svoje pozicije, bez obzira da li su stari studenti pre Bolonje, da li su bolonjci iz onih prvih eksperimentalnih godina kada su bili pokusni kunići jedne katastrofalne reforme obrazovanja. Ali, gospodine ministre moja je obaveza da vas informišem sa njihovim dopisima koje sam dobio i koji zapravo u više takvih dopisa, koje mogu i da vam dostavim da pogledate, upravo sugerišu i mole vas da se nešto učini pre svega za stare studente, ako je moguće da se taj rok za završavanje fakulteta produži, ne za jednu nego za dve godine, jer se radi o hiljadama studenata koji su, ne svi, da tako kažem, bili možda loši studenti ili neodgovorni studenti, mnogi su i radili za to vreme, mnogi su formirali svoje porodice, mnogi su imali zdravstvene ili neke druge životne probleme, trebalo bi da imamo razumevanja za sve to.
Posebno kada to govorim, govorimo o bolonjcima, posebno onim prvim bolonjcima, koji, evo, otprilike ovako u jednom obraćanju vama, pa ću u njihovo ime to da izložim. Dakle, obraćam vam se u ime studenata koji su opet izostavljeni i zaboravljeni, a to su Bolonjci. Naime, problem nastaje 2016. godine uz beskonačno molbi i pisanja Odboru za obrazovanje i Skupštini. Situacija je takva da još uvek imamo studente koji su na korak do diplome i sada vas još jednom molimo da i ovaj put pomognete i njima, kao što činite studentima upisanim po starom programu.
Navešćemo razloge, studenti Bolonjskog programa su pokusni kunići, što je i bio zaključak Odbora na sednici održanoj u oktobru 2016. godine. Za bolonjce nije potreba posebna izmena zakona, već samo preporuka Ministarstva. Fakultet u skladu sa svojom autonomijom ima pravo da uz preporuku omogući nastavak studija. Primer toga su prethodne dve godine. Fakulteti su saglasni da je njima prihvatljivije da se omogući nastavak studija i naglašavaju da je samo potreban dopis, kao i prethodne godine i polaganje ispita za ove studente se ne organizuje posebno, jer preostali predmeti i dalje postoje u planu i programu i studenti ih polažu zajedno sa studentima tekuće godine, koji u tom momentu slušaju predmet.
U tom smislu bih se pozvao na član 101. novog Zakona o visokom obrazovanju, koji u tački 2. kaže da studenti imaju pravo na blagovremeno i tačno informisanje o pitanjima koja se odnose na studije.
Danas je gospodine ministre 21. septembar, vi dobro znate da su u narednim danima i nedeljama poslednji rokovi, oktobar jedan ili oktobar dva, kako god da to funkcioniše oni još uvek nemaju informacije o tome da li oni uopšte imaju prava, kakva prava i da li to može tako da se razlikuje od fakulteta do fakulteta, da li to zavisi od dobre volje fakulteta ili u ovoj državi postoji neki red i poredak, neki ministar koji valjda brine o svojim studentima i koji ih štiti koliko je god to moguće?
Dakle, ovim svojim govorom sam želeo da ukažem na tih nekoliko činjenica koje zapravo mislim da nećete dozvoliti da se čuju na velikim medijima, kao što u ovom trenutku na velikim medijima ne može uopšte da se čuje glas opozicije, a dovoljan vam je dokaz to da već osam meseci ni jedan lider opozicije nije gostovao ni na jednoj beogradskoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom. Dakle, kakva je to vrsta demokratije u kojoj ne može da se čuje glas opozicije, to je pravo pitanje?
Dakle, ovde vam postavljam pitanje – da li ste prevarili penzionere kada ste im rekli da nikada neće biti smanjivane penzije? Da, prevarili ste penzionere i to drsko, otvoreno, gledajući ih u oči, najsramnije moguće.
Kada ste već to uradili pod izgovorom da sređujete finansije, pa što niste tako hrabro udarili na tajkune? Što niste tako hrabro udarili na strane banke koje deru kožu sa leđa građana Srbije? Nego je najlakše bilo, udarili na stare, siromašne i u tom smislu nemoćne da vam se ozbiljnije suprotstave.
Ja se ovde pozivam i na sve one proteste Sindikata penzionera, na proteste sindikata penzionisanih vojnih lica Srbije i njima se zahvaljujem na raznim materijalima koje sam od njih dobio da bismo mogli da predložimo ove amandmane i iznesemo ovu kritiku ovoj vlasti. Dakle Dveri su ovde zajedno sa penzionerima koji ne veruju Aleksandru Vučiću, koji znaju da ih je prevario toliko puta do sada, koji se dobro sećaju vaših laži i predizbornih obećanja i koji jednostavno ne mogu sada …. (Isključen mikrofon.)

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije koji pratite direktan prenos zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije, pomaže Bog svima!

Moje pitanje ide predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću i voleo bih da me stručne službe Narodne skupštine informišu da li je predsednik Srbije ikada odgovorio na i jedno poslaničko pitanje koje je postavila poslanička grupa Srpskog pokreta Dveri.

Dakle, imamo posla sa predsednikom Srbije koji apsolutno ne poštuje Narodnu skupštinu Republike Srbije i nikada ne odgovara na poslanička pitanja. To jasno govori o karakteru njegove vlasti i karakteru njegove ličnosti, pa ga molim ovoga puta da dobijemo konačno odgovore na naša pitanja. Neka od njih ću ponoviti i u ovom svom izlaganju.

Prvo pitanje jeste na osnovu kojih ovlašćenja predsednik Srbije Aleksandar Vučić vodi tzv. tajne pregovore o sudbini Kosova i Metohije? Kada je bio ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije? Kada je ovde predstavio svoju platformu za pregovore? Dakle, kada je dobio podršku Narodne skupštine Republike Srbije da uopšte može negde da ode i da pregovara o Kosovu i Metohiji i na osnovu kog ustavnog propisa je u njegovoj nadležnosti da on na ovakav način pregovara, vodi i rešava ovakva politička pitanja? Šta je sa Vladom Republike Srbije? Vlada Republike Srbije je jedna kancelarija predsednika Srbije i njemu podređen državni organ ili šta? Dakle, ovo je ne samo rušenje kompletnog Ustava Republike Srbije, koje je započelo još 2013. godine, potpisivanjem antiustavnih briselskih sporazuma od strane Ivica Dačića i Aleksandra Vučičića, a evo nastavlja se daljim urušavanjem Ustava Srbije i preuzimanjem kompletne vlasti u ruke predsednika Srbije.

Pitam kada smo mi u Narodnoj skupštini Republike Srbije u poslednje dve godine ovog novog skupštinskog saziva govorili o Kosovu i Metohiji? Nikada. O Kosovu i Metohiji se govori širom sveta, svuda, sem u ovom Domu Narodne skupštine Republike Srbije.

Druga stvar koju pitam predsednika Srbije – zašto nije obavestio javnost Srbije da je promenjen format briselskih razgovora? Više se u Briselu, kao što svi možemo da vidimo, ne razgovara o briselskim sporazumima i primeni onoga što nije primenjeno iz takozvanih, inače antiustavnih, briselskih sporazuma. Prešlo se u novi format razgovora koji nije ništa drugo nego razgovori o konačnom statusu Kosova i Metohije, odnosno o potpisivanju pravno obavezujućih sporazuma sa ovom nepostojećom i lažnom državom, što znači priznanje nezavisnog Kosova od strane aktuelne vlasti u Beogradu, što znači učlanjenje tzv. nezavisnog Kosova u UN, što znači, dakle, odricanje od teritorije države Srbije, kršenje Ustava Republike Srbije, koji prepoznaje Kosovo i Metohiju kao sastavni deo Srbije. To se u ovom trenutku dešava u Briselu. O tome razgovara predsednik Vučić. O tome svedoče i njegovi sagovornici i ratni zločinci i teroristi s kojima on razgovara u Briselu i jasno je da u narednih nekoliko meseci Aleksandar Vučić mora da ispuni svoju obavezu koju je preuzeo kada je došao na vlast uz pomoć zapada 2012. godine, da potpiše pravno obavezujući sporazum sa lažnom državom Kosovo, da omogući Kosovu ulazak u UN i da prizna nezavisno Kosovo.

Ako nije tačno ovo što ja tvrdim, neka izađe Aleksadar Vučić javno među građane i kaže da nikada neće potpisati jedan takav sporazum, da nikada neće dati stolicu Kosovu u UN, ali, kao što vidite, on to ne sme da kaže, jer je jasno da o tome trenutno tajno pregovara.

Drugo i završno pitanje, odnosno treće i završno pitanje jeste zašto mesec dana ne mogu da dobijem odgovor od nikoga u državnoj vlasti, zašto naš državni vrh ne pozove rusku vojnu misiju u Srbiju i time obezbedi bezbednost za sve građane Srbije, a posebno one na Kosovu i Metohiji?

Dakle, zašto kompletan državni vrh ćuti mesec dana na ovaj konstruktivan predlog Srpskog pokreta Dveri, da pojačamo našu pregovaračku poziciju, da napravimo geopolitičku ravnotežu, da dobijemo podršku našeg saveznika koji bi poslao rusku vojnu misiju ovde i ako je već Aleksandar Vučić toliko veliki prijatelj sa Vladimirom Putinom, kako se hvali svaki dan, ja sam siguran da bi Vladimir Putin pozitivno reagovao na ovaj poziv i poslao rusku vojnu misiju u Srbiju, kao što je poslao rusku vojnu misiju u Siriju, na poziv tamošnjeg državnog vrha?

Iz ovoga, što nema odgovora već mesec dana, na ovaj konstruktivan predlog opozicije, da se pozove ruska vojna misija u Srbiju, kao što je bila u Srbiji od 1999. do 2003. godine, meni je jasno da to ova vlast ne sme da uradi, zato što je Aleksandar Vučić ucenjen čovek i zato što će žrtvovati Kosovo i Metohiju zarad svog opstanka na vlasti. Prodaće Kosovo zarad svog opstanka na vlasti.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege narodni poslanici, želeo bih da podržim amandman uvažene koleginice koji jasno govori o onome o čemu smo i mi insistirali u načelnom delu ove rasprave, a to je da nam je ministar ostao dužan odgovor na pitanje – zašto se nije u potpunosti ostalo na konceptu dobrovoljnosti?

U više navrata sam postavio to pitanje, pa bih zamolio ministra da nam ponovo odgovori na to pitanje. Dakle – zašto smo ušli u ovu vrstu zakonske obaveze da praktično država usvajanjem ovog zakona postaje vlasnik naših organa, a mi moramo onda da jurimo državu u slučaju ako eventualno nismo za to da je zamolimo da nas ona skine sa tog spiska?

Dakle, gospodine ministre, stvar je veoma ozbiljna, pitanje je slobode izbora. Niko ovde ne negira značaj donatorstva organa, naprotiv istakao sam i ponoviću da je to vrhunski primer hrišćanskog služenja, saosećanja, ljubavi prema bližnjem i to svi podržavamo. Ali, kao recimo u slučaju vakcinacije, što sam objašnjavao, ne možete ljudima nešto nametati, ne možete totalitarno uplivisati u privatni život, ne možete određivati da neko mora da bude donator organa, kao da neko mora obavezno da se vakciniše, a ne zna kojom vakcinom vakciniše svoju decu, zato što nema dokaz da je ta vakcina ispravna i nema domaće vakcine, nego je to uvozna vakcina itd.

Isti je slučaj i sa ovom materijom, zato podržavam ovaj amandman. Da ste ostavili konce po kome je dobrovoljno davalaštvo organa, gde svako ko želi da bude donor dobrovoljno se prijavi, nikakvih problema nema i svi bismo to podržali. Vi ovde uvodite jedan polurepresivni koncept po kome smo mi već sada po ovom zakonu obavezni davaoci organa, a ako nećemo, moramo da jurimo državu da onda država skine nas sa tog spiska. Onda još tvrdite da nema tog nekog registra onih koji ne žele da budu davaoci organa. Sada mi recite, u slučaju da neko umre kako onda postupate? Tražite registar da je davalac organa, pa ako ga nema u registru davalaca, što znači da nije, onda šta, jurite njegovu porodicu da pitate da li se daju ili ne daju u slučaju tako ožalošćene porodice i tako vanredne situacije? Da li shvatate koje probleme pravite i da li shvatate koliki prostor za zloupotrebu ostavljate?

Rekao sam vam onda i sada ponavljam, mi nismo mala deca i znamo da postoji trgovina ljudskim organima na planetarnom nivou. Takođe znamo da u Srbiji postoji legalna trgovina organima, pogledajte oglase gde ljudi nude svoje organe na prodaju.

Dakle, ozbiljna su pitanja. Znači, niko ne negira dobrovoljnost davalaštva organa, ali vi ste je ukinuli, odnosno vi ste je zakomplikovali. Mi sada treba da jurimo državu i da kažemo – nećemo da budemo donatori organa. To nije logično. Logično je da mi imamo slobodu izbora i da kažemo – hoćemo da budemo donatori organa.

Ono što sam vam predlagao i kroz amandmane i u onoj raspravi, morate sa druge strane da date donatorima određeno zadovoljenje. Moraju da imaju bolju zdravstvenu uslugu, moraju da budu na svaki drugi način ispoštovani u ovom društvu i državi, moraju da budu mnogo strožije kazne za one koji će se eventualno baviti trgovinom ljudskih organa ili prekršiti ovaj zakon na bilo koji način.

Sve to ja ne vidim da ste usvojili u našim amandmanima, odnosno vidim da ste to jednostavno preskočili, što meni govori da vi nemate dobru volju da uzmete u obzir konstruktivne predloge opozicije i konstruktivno da razumete, zapravo, zabrinutost građana. Već sam vam objašnjavao da morate, kao ministar, kao odgovorno lice, da razumete zabrinutost građana.

Rekao sam, na primeru vakcinacije, ljudi sumnjaju u ispravnost stranih vakcina, to morate da razumete. Sumnjaju. Zašto? Nema domaćih vakcina. Zašto ne funkcioniše „Torlak“? Ko kontroliše strane vakcine? Šta nam prodaju kroz strane vakcine, itd, itd? Možda je to nerealna sumnja, a možda su one najispravnije na svetu, ali vi morate da razumete tu sumnju kao ministar, a ne da šaljete, da kažnjavate roditelje, da zabranjujete deci da upisuju vrtić i škole, da ne dajete socijalnu pomoć za roditelje koji nisu vakcinisali svoju decu itd.

Imate u Evropi primere gde nije obavezna vakcinacija. Pazite, imate u Evropi primere gde nije obavezno donatorstvo, već je dobrovoljno donatorstvo. E sad, vama, kad vam navedem primer iz Evrope koji vam ne odgovara, onda niste Evropljani, onda niste za EU. Pa, čekajte malo, hajmo da vidimo ako ima nešto dobro u toj Evropi da primenimo to dobro, a ne stalno u Srbiji da primenjujemo najgore iz Evrope. Evo, ako u Evropi ima primer da nije obavezna vakcinacija dece, ako ima primer da nije obavezno donatorstvo organa, što ne uzmemo taj primer, nego uzmemo baš onaj najgori primer uvek iz Evrope?

Znači, ovde mi 20 godina iz Evrope i takozvane EU, te nakaradne briselske tvorevine, uzimamo stalno najgore, a nikada najbolje primere. I tu ja vas molim za odgovor na to ključno pitanje – zašto ste nam uzeli dobrovoljnost kao mogućnost davalaštva organa? Znači, zašto ste uveli ovu polurepresivnu državnu meru da smo mi svi dobrovoljni davaoci organa, ako se ovaj zakon usvoji, pa onda mi eventualno treba da jurimo državu i da objašnjavamo da mi to nećemo, onda ispadamo nehumani ili ne znam šta već radimo.

Zašto mi to nećemo, oni koji, recimo, to neće? Zato što sumnjaju u vas, sumnjaju u državu, sumnjaju u vlast, sumnjaju u trgovinu ljudskim organima. Nećete da ispitate krađe beba koje ovde postoje decenija, a svi znamo da su se krale bebe iz porodilišta u Srbiji, svi znamo da se trgovalo tim bebama. Pitao sam vas jasno - da li se trguje ljudskim embrionima, odnosno tkivima abortirane dece? Niste mi odgovorili ni na to pitanje. Znači, sumnjamo u vas, morate to da razumete. To ne znači da sad ratujemo sa vama i da se međusobno poubijamo, nego da sumnjamo u vas, u ovu vlast, u državni aparat, u kriminal, u korupciju, u zloupotrebe. Ne zato što smo se sad probudili jutros da sumnjamo, nego što imamo dokaze da to traje decenijama u ovoj državi.

Decenijama neko krade bebe iz porodilišta i svi to znamo. Da li je neko odgovarao? Da li je neko uhapšen? Da li je neko završio na višegodišnjoj robiji? Pa, naravno da nije. Vi me onda pitate što sumnjamo u srpsko zdravstvo. Pa, zato što kradete bebe iz porodilišta. Možda ne kradete vi, ali vi niste procesuirali i krivično gonili onoga ko je krao do sada. Pazite, to je ozbiljna stvar, neko je ostao bez deteta. Nekome je neko ukrao dete i rekao mu je da je dete umrlo, a dete nije umrlo nego je preprodato u zemlji ili inostranstvu. Da li to znači da će sad neko i sa našim organima da trguje i da ih preprodaje u zemlji i inostranstvu? To je sumnja, opravdana sumnja. Morate to da razumete.

Da ste ostavili dobrovoljno davalaštvo organa niko se ne bi bunio, svi bi glasali za i rekli bi – svaka čast, vodite kampanju dobrovoljnog davalaštva, dajte privilegije dobrovoljnim davaocima organa. Ništa nije sporno, ali nemojte nam uvoditi represiju. Represija - obavezna vakcinacija, represija - morate biti donatori organa, represija jedna, druga, treća, četvrta. Znači, morate razumeti roditelje u Srbiji. Ovo su bioetičke teme, nisu samo medicinske teme. To sam pokušavao da vam objasnim u načelnoj raspravi. Znači, ovo su i bioetičke teme važne za religiozne ljude u Srbiji.

Vi ste mi rekli, evo ja vas molim da mi dostavite mišljenje SPC koje ste dobili. Evo, pročitajte ga ovde javno da čujemo šta je to tačno SPC blagoslovila da vi možete da radite, a šta je, možda, rekla da ne možete da radite. Dajte mi to mišljenje SPC. Ja sam vama citirao mišljenje Ruske pravoslavne crkve koje ima najozbiljniju socijalnu doktrinu koja se tiče bioetičkih tema i čuli ste tamo šta je dozvoljeno, moralno i hrišćanski i šta nije dozvoljeno moralno i hrišćanski, pa me interesuje kakvu ste vi to podršku SPC dobili, tačno za šta ste dobili podršku? Nemojte vi da se izgovarate na crkvu, ona je vama dala blanko podršku. Nema blanko podrške. Znači, ima podrške tačno za određenu stvar.

Molim vas, nemojte da manipulišete crkvom. Ovo je osetljivo pitanje. Religiozni ljudi su veoma osetljivi na bioetičke teme. Znate i za abortus, znate i za eutanaziju, znate i za kloniranje, znate i za niz drugih stvari koje se inače nameravaju doneti kroz Prednacrt građanskog zakonika.

Dakle, ovde ulazimo u sistematsko kršenje porodične privatnosti i hrišćanskog morala i donosi se sve veći broj antiporodičnih zakona, gde je naravno na prvom mestu, to ste već javno rekli da ćete doneti, i zakon o rodnoj ravnopravnosti i zakon o istopolnim zajednicama. Dakle, to je jedan širok spektar antiporodičnog zakonodavstva koji počinje da se donosi u ovoj Skupštini, a sa druge strane glumite borbu protiv bele kuge. Ne može borba protiv bele kuge i antiporodično zakonodavstvo. To isključuje jedno drugo.

Znači, ako hoćete borbu protiv bele kuge onda morate porodično zakonodavstvo, onda morate podršku porodici, rađanju, mladim bračnim parovima, porodicama sa više dece. Deca nam odoše iz ove zemlje jer jednostavno nemaju više poverenja u ovu vlast i ne vide perspektivu i budućnost u sopstvenoj držani.

Zašto ne vide? Recimo, ne mogu da se zaposle ako nisu član SNS. To je to, ljudi ne veruju više u budućnost u ovoj državi. To je tragedija gospodine ministre, to je tragedija da Srbi i građani Srbije ne veruju više u smisao života u sopstvenoj državi, kao što, primera rad, poljoprivrednici ne veruju u smisao bavljenja poljoprivredom u zemlji koja je za poljoprivredu Bogom najviše dana.

Dakle, morate da razumete sumnje građana, ne možete nastupati sa pozicije totalitarnog nametanja bilo čega i kažnjavanja građana koji vas ne slušaju, i obaveze da mi sad idemo vas da jurimo da vam kažemo da naši organi nisu državni nego su moji, privatni. Znači, nemojte vi da raspolažete mojim organima, jer ja vam ne verujem. Govorim u ime svih onih građana koji sumnjaju u ovu vlast, koji ne veruju ovoj vlasti, koji ne veruju generalno vlastima, koji su se nagledali da ove vlasti služe zapadu i zapadnim interesima, da stavljaju na stranu interese građana Srbije, a da uzimaju u prvi plan interese zapada.

Nikoga vi ne možete da uverite da ovde niste ostavili prostor za trgovinu ljudskim organima. Da biste nas uverili, dajte nam dobrovoljno davalaštvo i nikakvih problema nema. Ovako, vi ste otvorili jednu pandorinu kutiju, a naveli smo vam i konkretan primer gde ste ukinuli starateljima mogućnost da odlučuju o donatorstvu organa svojih preminulih, da kažem, rođaka kojima su bili staratelji.

Pozivate se na neki član Porodičnog zakona, gde staratelj sa trenutkom smrti preminulog nije više staratelj. I, sada ćete vi, odnosno nekakav etički odbor neke zdravstvene ustanove, da odlučujete da li možete tom preminulom licu da uzimate organe. Da li vi razumete kuda to vodi? Država da odlučuje da li će uzimati ljudske organe nekome kome sam ja bio staratelj, nekome ko je moj bližnji, da li mi je otac, da li mi je dete, zbog specifičnih razloga sam morao da mu budem staratelj, činom smrti tog preminulog lica ja više nisam staratelj. Šta, vi preuzimate starateljstvo i vi ćete da uzimate organe bez pitanja?

Da li vi razumete, gospodine ministre, koliki je to problem? To je ogroman problem. To otvara ogroman prostor za manipulaciju. To otvara ogroman prostor za sumnje. Samo je bilo jednostavno rešenje, ostaviti dobrovoljno davalaštvo, i kaže država – izvolite poštovani građani, ko želi da bude human, ko želi da bude dobrovoljni donor organa imaće privilegije te, te i te. I, sve u redu. LJudima prepustite slobodan izbor hoće li da budu donori ili neće da budu donori, a ne da vi ovde uplivišete u našu privatnost, ne da naši ljudski organi postaju državni organi kada vi donesete ovaj zakon i da mi moramo vas da jurimo i da tražimo ispisnicu da nećemo da dajemo svoje sopstvene organe. Pazite, osetljivo.

Ne možemo se igrati sa tim. Sumnje građana su ogromne u ovu državu. Kažem vam, ako vi za pola veka niste ispitali jedan slučaj krađe beba iz porodilišta, jedan, ko da vam veruje, gospodine ministre. Ko da vam veruje da se to i dalje ne dešava? Imate čak i preporuku Saveta Evrope da to morate da uradite, godinama postoji ta preporuka, još to niste uradili. Kada vidim jednog lekara i drugo administrativno osoblje koje je učestvovalo u krađi i preprodaji beba, da je završio na višegodišnjoj robiji, tada mi se javite da vam poverujem u bilo šta što mi pričate. Do tada nemojte da mi tražite poverenje na vašu reč, jer niste bili spremni za šest godina vaše vlasti da uhapsite jednog kriminalca koji je krao bebe iz porodilišta, da uhapsite jednog vođu kriminalnog klana koji trguje drogom i ubija našu decu po Beogradu i po Srbiji. Sada ćete da kažete – sudija je kriv, tužilac je kriv. Ko je kriv što ovde funkcionišu trgovci drogom? Ko je kriv što prodaju drogu našoj deci? Ko će da im stane na put? Kada? Vašim Zakonom o psihoaktivnim supstancama? Pa, nikada.

Dakle, nemate poverenje ovog naroda, nemate poverenje ljudi, ljudi sumnjaju u ovu vlast, mnogo puta su prevareni, mnogo puta je zloupotrebljeno poverenje, mnogo puta se radilo u interesu zapada, ne u interesu Srbije i jednostavno se postavlja pitanje – gde je kraj? A vi ste uneli dodatni crv sumnje kada ste ukinuli dosadašnju praksu dobrovoljnog davalaštva organa i namećete nam obavezu davanja organa, a da mi moramo da jurimo državu i da kažemo – mi to nećemo. To je pogrešan koncept, to je naopako okrenut, inače, logičan i smislen cilj dobrovoljnog davalaštva organa. Dakle, morate razumeti roditelje u Srbiji, morate razumeti ljude koji u vas sumnjaju, koji nemaju poverenje, koji ne veruju ovoj vlasti, koji su toliko puta prevareni od svih vlasti, ne samo od vaše, da se razumemo. Evo, SPS je obeležio 28 godina pljačke ovog naroda juče, 28 godina korišćenja državnih resursa, zloupotrebe…

(Isključen mikrofon.)

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre sa širokim krugom saradnika, ja bih želeo da eto na kratko, mada mi je to neprijatno, pokvarim ovu idilu koja postoji u Narodnoj skupštini Republike Srbije po pitanju ovih vaših predloženih zakona, jer smatram da se ovim zakonom otvara jedan čitav set bioetičkih tema i dilema koje će uskoro postati više nego aktuelne, koliko vidim, u domu Narodne skupštine Republike Srbije.

Vi znate, gospodine ministre, uvek smo imali živu i rekao bih zdravu polemiku po raznim pitanjima, da se nikada nisam libio da pohvalim sve dobro što je dolazilo od strane vašeg ministarstva, kao i naravno da polemišem oko onoga što smatram da nije bilo dobro. Tako i ovde, mogu da kažem u ovom zanatskom delu uređivanja zakona i dovođenja u red jedne materije koja devet godina, recimo, nije dovedena u red, a postavlja se pitanje zašto kada ste već šest godina na vlasti?

Vi ste nešto pomerili, nešto uradili i nešto sredili. Inače tako smo pre godinu dana i sredili ono što se tiče transfuziologije, odnosno transfuzije krvi u srpskom zdravstvenom sistemu pa to ne funkcioniše, tako da možemo i o tome detaljnije jer očito je da mi nešto zakonski uredimo, a to u praksi uvek ima ogromne probleme da uopšte bude primenjeno ili se primenjuje pogrešno.

Ovde bih ja želeo da skrenem vašu pažnju da u naše zakonodavstvo sa ovim zakonom ulazi jedan čitav set tema koje se tiču bioetičkih tema i dilema. Dakle, počevši od naravno Zakona o rodnoj ravnopravnosti koji nam se najavljuje i koji bi trebalo da omogući da neko ko se pre podne oseća kao žena, popodne kao muškarac, a uveče opet kao žena ima tu mogućnost da se oseća kako god hoće.

Zatim, najava zakona o istopolnim zajednicama, itd, a vi dobro znate da je u pripremi i prednacrt građanskog zakonika koji tretira tek neke sporne bioetičke teme kao što je eutanazija, kloniranje, zatim fizičko kažnjavanje dece koje se zabranjuje, pa sve veći broj oduzete dece.

Evo, pre neki dan smo imali, gospodine ministre, neverovatan podatak u „Novostima“ da je roditeljima u poslednjih pet godina oduzeto 5.668 dece u Srbiji. Zašto sve ovo pominjem? Dolazim na vašu temu. Zato što je ovo sve tema koja govori o tome da iako Vlada spolja gledano ima borbu protiv bele kuge, želju za natalitetom i ne znam šta sve drugo što smo mi vrlo otvoreno podržali, jer to je naša politika od osnivanja Dveri i drago nam je da je Vlada posle šest godina shvatila da su Dveri bile apsolutno u pravu kada su govorile o porodičnoj politici.

Sa druge strane, imamo jedan čitav set, rekao bih, anti-porodičnog zakonodavstva ili bioetički krajnje spornog i problematičnog zakonodavstva. Onda da se ne vraćam recimo na temu vakcina i „Torlaka“, bilo je danas ovde reči, ali morate da razumete sve nas roditelje kojima su bioetičke teme važne, sve nas verujuće ljude kojima su bioetičke teme lažne. Nama nije važno šta kaže EU ili Brisel, nama je važno šta kaže učenje naše vere, naše crkve. Za nas su bioetičke teme veoma osetljive.

Želeo bih u ime mnogih roditelja čisto da apelujem na vas. Kada vidite protivljenje tzv. vakcinaciji, treba da znate da to nije protivljenje obaveznoj vakcinaciji, jer je to jedna civilizacijska i dobra tekovina, već je protivljenje sumnjivim vakcinama čije se poreklo ne zna, a koje nisu napravljene u Srbiji jer smo ugrozili zdravstvenu bezbednost Srbije jer ne pravimo više domaće vakcine, itd.

Znači, hoću da vam kažem da je to čitav jedan spektar tema koje jednostavno brinu savremene srpske roditelje. Znači, možda neko preteruje u toj brizi, možda je neko sklon teorijama zavere, možda ima raznih izvitoperenja, ali nemojte negirati osnovnu brigu koja stoji iza svega toga. Znači, ljudi imaju određene moralne dileme. To je nešto što morate da imate u vidu kada predlažete određene zakone.

Konkretno, kada govorite o Zakonu o presađivanju ljudskih organa, morate da budete svesni jedne činjenice koja nesumnjivo postoji, a to je trgovina ljudskim organima. Navešću vam jedan konkretan i bolan primer, a to je tzv. fetalna terapija koja se zasniva na odstranjivanju i upotrebi tkiva i organa ljudskih embriona abortiranih u različitim fazama razvoja radi pokušaja lečenja različitih bolesti i podmlađivanja organizma, primera radi. Mene bi zanimalo - da li to postoji u Srbiji, da li u Srbiji postoji fetalna terapija, da li neko zloupotrebljava abortiranu decu i od toga pravi ne znam kakve pomade za nekog pametnjakovića koji želi na taj genijalan način da se podmlađuje? Dakle, vrlo su osetljive stvari i navodim samo primere, a doći ću do suštine onoga što je problem ovog zakona.

Hoću da vam prikažem čitavu lepezu bioetičkih tema i dilema koje postaju sve aktuelnije u Srbiji, jer očito je da prednacrt građanskog zakonika i određeni zakoni koji dolaze u proceduru sve više nasrću na porodični moral, na tradicionalne vrednosti, na versko učenje koje je nama verujućim ljudima veoma bitno, što nemate pravo da nam negirate.

Dakle, učenje, primera radi, naše crkve, mogu da vam citiram nekoliko rečenica, a potiče iz socijalne doktrine Ruske pravoslavne crkve koja je vrlo detaljno i temeljno obradila sve bioetičke teme na najvišem duhovnom i naučnom nivou. Recimo, evo šta kaže o ovoj aktuelnoj temi o kojoj mi danas raspravljamo.

Kaže, savremena transplantologija, teorija i praksa presađivanja organa i tkiva dozvoljava pružanje delotvorne pomoći mnogim bolesnicima koji bi bez toga bili osuđeni na neizbežnu smrt ili na tešku invalidnost. U isti mah razvoj ove oblasti medicine usled povećanja potrebe za neophodnim organima rađa određene moralne probleme i može da bude opasan po društvo. Dakle, može da bude, ne znači da će da bude, ali može da bude, kao što postoji trgovina organima, kao što postoji kriminal u toj oblasti. Svi znamo da to postoji na svetskom nivou i ne možemo se praviti ludi da to ne postoji. Znači, to postoji, kriminalna trgovina ljudskim organima. Znači, opravdane sumnje da se ne dođe u jednu takvu situaciju u našoj državi morate prosto da razumete.

Kaže dalje socijalna doktrina Ruske pravoslavne crkve. Nesavesno propagiranje donatorstva i komercijalizacija transplantacione prakse stvaraju preduslove za trgovinu delovima ljudskog tela, što ugrožava život i zdravlje ljudi. Dveri smatraju da organi čovekovog tela ne mogu se smatrati objektima kupovine i prodaje. Presađivanje organa živog davaoca može se zasnivati samo na dobrovoljnom samopožrtvovanju radi spasavanja života drugog čoveka, i to je hrišćanski i to je apsolutno prihvatljivo. Znači, dati život za drugoga, dati organ za drugoga potpuno je hrišćanska postavka stvari. U tom slučaju saglasnost za eksplantaciju, odnosno odstranjenje organa postaje čin ispoljavanja ljubavi i saosećanja. Tu ništa nije sporno.

Potencijalni davalac međutim mora da bude u potpunosti obavešten o mogućim posledicama eksplantacije organa po njegovo zdravlje. Moralno je nedopustiva ekplantacija koja direktno ugrožava život davaoca.

Najraširenija praksa, tu dolazimo do brojnih problema u vezi sa vašim predlogom zakona, je praksa uzimanja organa od tek preminulih ljudi. U takvim slučajevima mora biti isključena svaka nejasnoća u pogledu određivanja trenutka smrti. Neprihvatljivo je skraćivanje života jednog čoveka, kao i odustajanje od postupaka koji održavaju život radi produžavanja života drugog čoveka.

Ono što mislim da je problem sa čitavim vašim konceptom ovog zakona, dakle, darivanje ili zaveštanje takve vrste ljudskih organa ne može se smatrati čovekovom obavezom. Dakle, ne može se smatrati čovekovom obavezom, što vi na jedan indirektan način uvodite ovim zakonom. Zbog toga je dobrovoljna saglasnost data za života uslov zakonitosti i moralne prihvatljivosti ekplantacije, i to je stav Dveri. Dobrovoljno davanje organa za života tj. potpisivanje kartice za života je moralno prihvatljivo. Sve drugo ostavlja prostor ozbiljne manipulacije i sumnju u taj postupak.

U slučaju da lekarima nije poznata izražena volja samrtnika ili već umrlog čoveka, oni treba da saznaju obrativši se, ako je neophodno, njegovim srodnicima. Takozvanu prezunkciju, pretpostavku o saglasnosti potencijalnog davaoca za odstranjivanje organa ili tkiva njegovog tela koja je predviđena zakonodavstvom niza zemalja smatramo nedopustivim i narušavanjem ljudske slobode.

Dakle, vi ste ovde negde stali na pola puta. Niste išli u potpunu pretpostavljenu saglasnost, a bilo je to u prvim nacrtima zakona, ako se ne varam. Znači, svi mi smo obavezni davaoci svojih organa, pa moramo da nađemo negde nekoga u državi, pa da se tome suprotstavimo, pa da ne znam potpišemo da ne možemo itd, što je opasan korak u kome država totalitarno interveniše u pravu na privatnost i počinje da propisuje praktično … Znate šta, država postaje vlasnik mojih, odnosno ljudskih organa. Ja moram da jurim državu da nekako izađem iz tog sistema dobrovoljnog davanja organa.

Znači, verujte, stvari su vrlo osetljive i nisu uopšte za igru. Vi ste stali na tom putu, pa ste vratili najbliže srodnike koji ipak moraju da se pitaju u slučaju preminulog lica za davanje njegovih organa, ako on nije to zaveštao za života. Dakle, stali ste na pola puta, ali ste otvorili Pandorinu kutiju gde država praktično sada sve nas obavezuje da smo mi dobrovoljni davaoci sopstvenih organa i da mi moramo sada da izlazimo, da tako kažem, da se branimo od države, da zahtevamo – ne, to su moji organi, čekajte da vidim itd.

Zašto nismo ostali na tom dobrovoljnom davalaštvu organa koja je jedna potpuno hrišćanska, utemeljena, moralna stvar? Ko hoće, neka izvoli, evo doktor je potpisao, ima karticu, svaka čast, svako drugi ko želi njegovo je pravo i sloboda, a ne da država to nameće i ne da država time otvara Pandorinu kutiju sumnji šta može da stoji iza toga. Dakle, šta može da stoji iza toga, kao i kod fetalne terapije, odnosno potencijalne veoma kriminalne delatnosti trgovine ljudskim embrionima abortirane dece. Nemojte mi samo reći da je to sada teorija zavere i da se to ne radi nigde u svetu, jer je ovo fin i civilizovan svet. To cveta, gospodine ministre. Za Srbiju sam vas ja pitao da vi garantujete da toga nema u Srbiji. Ja vam pričam za zapadni svet, a vi garantujte da nema trgovine ljudskim embrionima abortirane dece u Srbiji. I stanite iza toga.

Dakle, ovde smo čitavim nizom vrlo konstruktivnih amandmana, vi ćete obratiti pažnju na njih, predložili određene stvari koje mislimo da poboljšavaju postojeći tekst zakona. Molim vas da obratite pažnju na njih, jer bili smo veoma konstruktivni.

Pre svega, tražili smo pooštravanje kazni, duplo na svakom mestu u zakonu, za svakog kome bi pala napamet bilo kakva zloupotreba u ovoj oblasti. Dakle, pošto poverenje u sistem čini osnovu dobrovoljnog davalaštva i sama sumnja može da sruši ceo sistem, a što se dešavalo u zemljama EU i bilo praćeno katastrofalnim padom davalaštva. Zbog sumnje u ozbiljan crni biznis sa visokim profitima kaznena i prekršajna politika mora biti strožija. Mišljenje Dveri. Imate predlog amandmana.

Naš je dodatak ovome što vi radite da živi davaoci treba da imaju prioritete na listi čekanja i drugim oblicima pružanja zdravstvene zaštite. Znači, ko je za života davalac, mora negde da ima neku privilegiju u ovom zdravstvenom sistemu. Imate amandman i na tu temu.

Na jednom mestu ispravljamo, u članu 25. stav 4, gde pismeni pristanak tražimo za prikupljanje ćelija, odnosi se na prvi zakon, da mogu da daju i otac i majka, ukoliko je drugi roditelj nepoznat ili je umro, a ne samo majka, kao što je predloženo u vašem predlogu zakona, pa obratite pažnju na član 25.

Naravno smatramo da inspekcijski nadzor nad obavljanjem delatnosti u oblasti ljudskih organa mora da se obavlja češće, najmanje jednom godišnje da bi se zbog osetljivosti materije steklo poverenje u delatnost iz ove oblasti, i to smo predložili.

Jedna osetljiva tema na kojoj želim da zadržim vašu pažnju, a to su umrla lica, bilo maloletna ili lišena poslovnih sposobnosti, gde vi predviđate da za uzimanje njihovih organa daje saglasnost etički odbor zdravstvene ustanove koja se obrazuje u skladu sa zakonom kojim se uređuje zdravstvena zaštita. Mi to menjamo i predlažemo da to može, ali uz obaveznu prethodnu saglasnost organa starateljstva. Ako se podrazumeva, molio bih da to uđe u zakon. Član 23. Mi smo lepo dodali da bi to bilo jasno. O čemu se radi? Za uzimanje ljudskih organa od umrlog maloletnog lica bez roditeljskog staranja, kao i za uzimanje ljudskih organa od umrlog punoletnog lica kome je delimično ili potpuno oduzeta poslovna sposobnost, neophodna je obavezna saglasnost zakonski određenog staratelja kako bi se sprečila zloupotreba i neovlašćeno korišćenje organa. Prosta stvar.

Nedopustivo je da samo etička komisija zdravstvene ustanove odlučuje o doniranju organa ovih umrlih lica, a da iz procesa donošenja odluke isključe lice ili lica koja su se za života pokojnika starala o njemu. U slučaju punoletnih lica, to su najčešće roditelji dece ometene u razvoju ili dece sa invaliditetom, među kojima ima i onih koji nakon punoletstva dece dobijaju starateljstvo nad njima, kao i dece koja zbog zdravstvenih problema roditelja dobijaju starateljstvo nad njima, bilo da su delimično ili potpuno te osobe lišene poslovne sposobnosti.

I u jednom i u drugom slučaju reč je o najbližem krvnom srodstvu ili osobama koje su bliske osobi o kojoj se staraju. Izopštiti staratelja iz procesa davanja saglasnosti za doniranje organa lica nad kojima je vršeno staranje gruba je etička greška i ovim amandmanom se taj propust ispravlja. Ako ste vi to već predvideli na nekom drugom mestu zakona, ja vas molim da mi na to ukažete, a ako niste, ja vas molim da vi prihvatite ovaj amandman.

Dakle, šta smo mi ovim zapravo želeli da pomognemo u poboljšanju zakonskih rešenja? Pre svega da vratimo temu na dobrovoljnost davalaštva. Znači, da ne bude naša obaveza da mi jurimo državu da mi nismo dobrovoljni davaoci, nego da država čeka one koji hoće da budu dobrovoljni davaoci.

Druga stvar, da se izuzetno pooštri sistem kaznenih i prekršajnih mera za svakog kome bi palo na pamet da se bavi trgovinom ljudskim organima i drugim manipulacija, posebno zdravstvenim radnicima, naravno.

I, treća stvar, malo više privilegija za davaoce organa u zdravstvenom sistemu Srbije i van sistema naravno, ne samo u zdravstvenom sistemu, nego i van sistema. Prosto, znači, ti ljudi su spremni na određenu žrtvu, humani su, to treba nagraditi. Ali ostaviti kao dobrovoljno i onda nemamo nikakvih problema ko smo u okviru, da kažem, hrišćanske etike i, barem za nas verujuće ljude, tu ne vidimo nikakav problem.

Gde mi vidimo veliki problem? To je Zakon o psihoaktivnim kontrolisanim supstancama. Ne zato što je on loš. Vi ste tu uradili neke dobre stvari koje se tiču lečenja i rehabilitacije narkomana. Posebno je dobro ovo što će se sada brže ulaziti u trag ovim novim psihoaktivnim supstancama, kao što vidimo, koje ubijaju našu decu gotovo svakodnevno. Ali, ono što vi, gospodine ministre, ne možete da rešite ovim zakonom, jeste centralni problem ove države kada je u pitanju trgovina drogom, a to je nemogućnost da se uđe u trag trgovcima drogom i da oni završe na višegodišnjoj robiji i da više nikome ne padne na pamet da se time bavi.

Dakle, problem zašto će ovaj zakon ostati, takođe, mrtvo slovo na papiru je u policiji, u tužilaštvu, u sudstvu i na medijima koji, zapravo, štite tu vrstu promocije narkotika i štite, naravno, i trgovce drogom.

Onda imate udruženje „Sveti Sava“ iz Lazarevca koji je javno napiše po imenu i prezimenu ljude koji trguju drogom u Lazarevcu i svi znamo da oni trguju drogom u Lazarevcu. I kod mene u Čačku i kod Dragana Vesovića u Kraljevu znamo svi ko trguje drogom, jedino policija ne zna, jedino tužilaštvo ne zna, a čak i kad se policija osmeli da nekoga uhapsi, čak i kad tužilaštvo se osmeli da nekoga krivično goni, onda su tu sudije koje vrlo elegantno daju minorne kazne i tako trgovac drogom najnormalnije nastavlja da se bavi svojim poslom.

Kad bismo, recimo, streljali desetak trgovaca drogom, to bi bilo izuzetno dragocena poruka onima koji trguju drogom. Mislim da bi se stepen trgovine drogom naglo smanjio u Srbiji. Samo pet do deset trgovaca drogom da streljamo ili javno da obesimo na Terazije. Možda deluje surovo, a nije surovo kad oni našoj deci prodaju drogu? To nije surovo? I koliko je naše dece po ovim vašim statistikama umrlo zato što im je neko to prodavao? I dalje se šeta ovim ulicama i ugledni je građanin, možda je čak i donator crkve, možda je čak i donator crkve, možda je političar, možda je otkud znam ko od uglednih ljudi u ovom društvu, ali neka deca su zbog toga nastradala i neko mora njima da stane na put.

Znači, verujte, smrtna kazna je mala kazna za trgovce drogom. Meni je svejedno koja vrsta smrtne kazne, ali je mala kazna i dok ne bude drakonska kaznena politika, ovi vaši zakoni će biti mrtvo slovo na papiru.

Znači, trguješ drogom, uhvaćen si kao trgovac drogom, još više kao organizator kriminalne grupe koja trguje drogom, pa nećeš izaći iz zatvora nikada, ako već naše krivično zakonodavstvo ne predviđa smrtnu kaznu, jer to je jedina ozbiljna poruka trgovcima drogom, sve ostalo, da izađe za godinu dana, pa znate koliko je on zaradio? Šta je njemu problem da godinu dana bude u zatvoru još o državnom trošku. Bar da kopa neki kanal, bar da radi u nekom rudniku. Ne, on čovek uživa, gleda TV, a obogatio se trgovinom drogom. Izlazi posle godinu dana, gospodin čovek i u društvu faca, onda ima legalne poslove i idemo dalje.

Čekajte, kako mislite ovim zakonom da rešite taj problem? Pa, ne rešava se to zakonom o psihoaktivnim kontrolisanim supstancama, nego hrabrijom policijom, hrabrijim tužilaštvom, nekorumpiranim sudstvom, slobodnim medijima i udruženjima građana poput „Svetog Save“ iz Lazarevca koji su se osmelili da kao pojedinci, kao građani izađu na crtu trgovcima drogom. Znate kolika je to hrabrost? Policija ne sme, a građanin sme. E, to je za orden predsednika Srbije, ono što su uradili ljudi iz društva „Sveti Sava“ iz Lazarevca. Da umesto države i oni koji primaju platu za to, policije, tužilaštva, sudstva, oni se sukobe javno sa trgovcima drogom u svom mestu. To je veličanstvena hrabrost.

Dakle, moja poruka je tu vrlo jednostavna. Nemojte da ovo završi kao zakon koji smo takođe podržavali, a tiče se transfuziologije krvi. Niti je zaživeo u sva četiri sedišta koja smo predvideli, niti je napravljen centralni informacioni sistem u Beogradu, niti ste analizu krvi za virusologiju uradili kako treba.

Znači, vi donesete dobar zakon, primena je loša i onda imamo problem. Zato molim vas da obratite pažnju i na primenu zakona, a ne samo zakonodavstvo na papiru. Hvala na pažnji.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije, pomaže Bog svima.

Prvo pitanje bih usmerio ka predsedniku Narodne skupštine, gospođi Maji Gojković – da li ćemo u toku ovog zasedanja Narodne skupštine, pošto nam u četvrtak pada poslednji četvrtak u mesecu, imati Vladu Republike Srbije ovde u gostima, tačno na Vidovdan, na godinu dana od rada Vlade Srbije, kako bismo kao narodni poslanici mogli da im postavimo odgovarajuća poslanička pitanja i direktno, a ne samo ovako?

Drugo pitanje je predsedniku Srbije, tiče se pregovora koje on neovlašćeno, bez mandata Narodne skupštine Republike Srbije vodi u Briselu. Dakle, kada će predsednik Srbije obavestiti parlament i javnost o tome šta se zapravo u Briselu trenutno dešava?

Činjenica je da je po ko zna koji put prekršio svoja obećanja. Rekao je da neće biti više pregovora u Briselu dok se ne otkrije ko je i kako ponižavao Marka Đurića, dok se ne utvrdi zajednica srpskih opština, dok se ne istraži ubistvo Olivera Ivanovića i naravno, evo ga, ponovo pregovara u Briselu iako ništa od toga nije ispunjeno. To je samo dokaz da je tačna ona statistika koja je utvrdila od svega što je ikad izgovorio Aleksandar Vučić, samo 8% je istina.

Ono što je važna stvar jeste da se očito promenio format pregovora u Briselu. Tamo se više ne razgovara čak ni o ovim antiustavnim, dosadašnjim briselskim sporazumima i njihovom sprovođenju, već se prešlo na dogovor o potpisivanju pravno obavezujućeg sporazuma sa lažnom državnom Kosovo.

Činjenica je da je započet novi ciklus pregovora koji vodi ka priznanju nezavisnog Kosova od strane države Srbije i aktuelne vlasti u Srbiji. Red je da to neko saopšti građanima Srbije.

Ovim dana možemo čuti u tabloidima bliskim aktuelnoj vlasti da zapad pritiska Aleksandra Vučića i aktuelnu vlast. Molim samo predsednika države, to je moje pitanje – da nam precizira na koji ga način i oko čega zapad pritiska? Jer postoje dve vrste pritiska, jedna je ako ga pritiska zapad kao predsednika države da se odrekne KiM, i evo javno kažem da smo spremni da mu pomognemo i da branimo tu njegovu poziciju očuvanja KiM u sastavu Srbije, ako ga zapad oko toga pritiska. Druga je stvar ako ga zapad pritiska da ispuni obećanje koje je dao 2012. godine kada ga je zapad doveo na vlast, a to je obećanje da će se odreći KiM na putu Srbije u EU.

Dakle, to su dve različite stvari. Jedno je ako ga zapad pritiska da ispuni obećanje koje je dao zapadu, a drugo je ako zapad pritiska Vučića da se odrekne KiM. dakle, Molim predsednika države da nam to precizira, o čemu on dakle pregovora u Briselu, o podeli KiM, kakav referendum o KiM? Referendum je antiustavan, KiM su sastavni deo Srbije, to piše u predsedničkoj zakletvi. Može ponovo da je pročita, nema referenduma o KiM. To je antiustavni referendum, da se razumemo. Ako želi da izda KiM pa da se sakrije iza građana, to je drugo pitanje, ali je to antiustavna stvar.

Najvažnija stvar koju želim da pitam predsednika Srbije, kakva su njegova saznanja o nekakvom novom „Bljesku“ i „Oluji“ na severu KiM? Ako to zaista postoji kao opasnost, molimo ga da hitna vanredna sednica Skupštine Srbije o toj opasnosti, o temi KiM i da svi to čujemo. Ako to ne postoji, nego on koristi samo to za plašenje građana, da bi tako opravdao potpisivanje pravno obavezujućeg sporazuma sa lažnom državom Kosovo, to je druga stvar.

Dakle, činjenica je da se priprema izvesni kompromis. Ja pitam predsednika Srbije, šta je kompromis? Odricanje od KiM? Kršenje Ustava Srbije? Kršenje Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti? Priznanje nezavisnosti Kosova zarad ulaska Srbije u EU? To nije kompromis, to je izdaja srpskih, nacionalnih i državnih interesa, to je kršenje našeg teritorijalnog integriteta i suvereniteta.

Da ne bi bilo da samo kritikujemo i da tražimo ostavku predstavnika Vlade, a ponovo je tražim zbog one sramne izjave da KiM više nisu Srbija, evo i konkretnih predloga kako rešiti pitanje KiM, pa molim predsednika Srbije da mi odgovori na pitanje, šta on misli o ovim predlozima.

Pod broj jedan, vratiti pregovore o KiM tamo gde im je mesto u Savet bezbednosti UN. Pod broj dva, primeniti Rezoluciju 1244 koja omogućava povratak do 1.000 pripadnika srpskog državnog osoblja na teritoriji KiM. Pod broj tri, pozvati rusku vojnu misiju u Srbiji, koja bi bila nama garant bezbednosti građana Srbije na KiM i ta ruska vojna misija povukla bi se iz Srbije istoga trenutka kada se NATO misija povuče sa KiM.

Dakle, da li će predsednik države, koji ima odlične kontakte u Kremlju, pozvati rusku vojnu misiju, da ili ne i zašto ne?

Hvala predsedavajuća.

Poštovani gospodine ministre, ja bih zaista želeo da izrazim svoje najdublje uverenje da postoje teme u srpskom narodu i državi koje ne bi trebalo da budu predmet sukoba između vlasti i opozicije.

Dakle, prirodno je da u Narodnoj skupštini Republike Srbije teče žestoka parlamentarna rasprava oko raznih tema po kojima se mi ne slažemo. Međutim, postoje, rekao bih, teme koje nadilaze naše stranačke, ideološke i svake druge političke razlike i koje bi trebalo da opredeljuju ovu naciju u nekom pravcu jedinstva.

Evo, rekao bih, u ovom predloženom Zakonu o ratnim memorijalima, upravo jedne takve teme oko koje zaista ne vidim kako i zašto bismo mi trebali ovde da se delimo. Tako da, nisam na najbolji način uspeo da razumem sukobe koji su se juče ovde u ovoj amandmanskoj raspravi vodili između bivšeg i sadašnjeg režima. Mislim da nam tako nešto potrebno oko tema oko kojih zaista nema potrebe da među nama postoje razlike.

Vi takođe znate kakav je pristup poslaničke grupe Srpskog pokreta Dveri i svakom od predloženih zakona koji dolaze ovde od strane vlasti. Mi uvek govorimo o onome što je dobro, to istaknemo i pohvalimo i podržimo, i ne zaboravite i glasamo za to što smatramo da je dobro došlo kao predlog od strane vladajuće većine. Međutim, nemojte nam zameriti, mislim da je to naša obaveza, moramo i da kritikujemo ono što smo uočili da je loše u predloženim zakonima. To smo upravo pokušali u svim našim amandmanima ako ste ih pažljivo čitali, pa i u ovome, da na sve moguće načine ukažemo kako bi se ovaj predloženi zakon mogao ispraviti. Vi ste to mogli videti, i nadam se da ćete neki od naših amandman i usvojiti, jer su zaista pisani u konstruktivnom duhu.

Ponoviću, dakle, šta je sve dobro u onome što ste vi predvideli ovim zakonom. Pre svega, dobro je što ćemo imati konačno registar svih ratnih memorijala u zemlji i inostranstvu. Dobro je što će se znati tačne nadležnosti ko o tome treba da brine. Dobro je takođe, nadam se, da će iz ovog zakona proisteći i to da ćemo konačno popisati sve naše postradale u raznim otadžbinskim i odbrambenim ratovima u prošlosti.

Naravno, dobro je da se ide ka onome što mislim da takođe ovde postoji, nesumnjiv konsenzus, a to je da ova država konačno napravi jedan ozbiljan memorijalni centar žrtava genocida nad srpskim narodom u 20. veku, koji bi bio jedna velika opomena, a i prilika da oni koji dolaze u ovu državu, posete jedan takav memorijalni centar i vide kolike su zapravo žrtve podneli pripadnici srpskog naroda u 20. veku, koji su uvek bili na strani istine i pravde.

Dobro je, i znate da smo to i podržali i da u tome učestvujemo, i formiranje komisije za istraživanje NATO zločina. I, mislim, takođe, i tu bih dodao svemu ovome, što je dobro u ovom zakonu, i inače, da kažem, onome što je Vlada u međuvremenu uradila, još dve ili tri stvari.

Prva je, ovo što ovih dana provejava u javnosti da je ogromna podrška ideji Dveri o kojoj mi pričamo godinama kao jedina politička opcija koja se, čini mi se, za to otvoreno zalaže, a to je povratak redovnog služenja vojnog roka. Da bi trebalo obratiti pažnju i na to i na deklaraciju koju je Narodnoj skupštini Republike Srbije predala poslanička grupa Dveri o genocidu nad Srbima, Romima i Jevrejima u Nezavisnoj državi Hrvatskoj. Prosto je neverovatno, da evo, toliko decenija posle svega toga, mi ne možemo da u ovom domu Narodne skupštine da usvojimo jednu takvu deklaraciju o genocidu koji je naš narod preživeo.

Zašto vam to sve pričam? Zato što smatram da je prevencija genocida, a tu je uloga ratnih memorijala izuzetno važna, da je prevencija genocida, možda, jedna od najvažnijih tačaka državne spoljne i unutrašnje politike. Znači, da bismo mi sprečili neki budući genocid koji neko može da planira nad ovim narodom, mi treba da iznesemo istinu o srpskom stradanju u 20. veku. Jedan od faktora iznošenja te istine i negovanja tog istorijskog sećanja i pamćenja jesu upravo ratni memorijali.

E, sada bih ja želeo da vam postavim i nekoliko pitanja u funkciji, jeli, poboljšanja ovog zakonskog rešenja, neka su i predviđena našim amandmanskim intervencijama, a neka su prosto sugestije i predlozi u duhu jedne konstruktivne kritike. Ne zaboravite, ponoviću osnovnu poziciju srpskog pokreta Dveri – mi nismo opozicija državi Srbiji, mi smo opozicija vlasti SNS i njenih koalicionih partnera. Dakle, sve što je dobro za državu, dobro je i za Dveri, ali ono što je loše za državu i što loše radi aktuelna vlast, verujte, uvek će biti kritikovano sa naše strane.

Čega nema, naime, u ovom Predlogu zakona? Već ste to čuli i od naših narodnih poslanika i ponoviću – nema logora i koncentracionih logora koji bi trebalo da budu jedan od osnovnih elemenata zaštite u ratnim memorijalima. Prosto, ne znam zašto ste to propustili.

Takođe, nema onoga što vas neprestano kritikujemo, srpskog predznaka u zakonskim rešenjima. Dakle, ovo nisu samo, kako ih vi ovde definišete, oslobodilačke tradicije i ratovi, ovo su, pre svega, otadžbinski i odbrambeni ratovi i srpske vojničke tradicije. Ne vidim zašto se neprestano u zakonskim rešenjima aktuelne vlasti izbegava taj predznak „srpski“, izbegava ta nacionalna, da tako kažem, definicija, a došli smo dotle da se i iz pasoša izbacuje „srpsko državljanstvo“. Dakle, ne vidim zašto je ta tendencija prisutna u aktuelnoj vlasti.

I, ono što smo nekim sledećim, videćete, amandmanskim predlogom definisali, ne vidimo zašto ste iz Savete za negovanje tradicije oslobodilačkih ratova eliminisali predstavnika SPC, drugih tradicionalnih verskih zajednica, ili, recimo, naučnih instituta ili društava istoričara.

Takođe, mislim da je manjkavost u ovom zakonu veoma izražena, jer nije definisano koje se to oslobodilačke, odbrambene i otadžbinske ratove uopšte misli kada se govori o ovim ratnim memorijalima. To je veoma važno da se tačno definiše. I, ono što mislim da je jedan veliki propust, nema definicije tamo u odeljku, odnosno članu, koji definiše kakvi su spomenici zabranjeni da se podižu u državi Srbiji, nema terorista, kao veoma važne kategorije kojoj bi trebalo zabraniti podizanje spomenika u Srbiji.

U tom smislu želeo bih da vas pitam, ostali ste mi to dužni iz načelne rasprave, niste tada bili prisutni, kako se u Srbiji toleriše upravo jedna takva izgradnja spomenika okupatorima i teroristima? Koleginica Marija Janjušević vam je juče navela primer spomenika u Kanjiži. Svi znate za spomen obeležje Aćif-efendiji u Novom Pazaru. Naveo sam primer spomenika ratnim komandantima oslobodilačke vojske Preševa, Bujanovca i Medveđe, dakle, direktnim teroristima koji se nalazi u Velikom Trnovcu, u opštini Bujanovac. Dakle, to je sve suprotno ovom zakonu i vašim predlozima i zašto aktuelna vlast toleriše, dakle, ovakve spomenike okupatorima i teroristima?

I, ono što bih na kraju želeo posebno da istaknem, jeste da postoji jedan nepostojeći ratni memorijal u Beogradu na koji biste morali da obratite pažnju jer ova Vlada Republike Srbije duguje odgovor građanima Srbije, a to je pitanje – gde se nalazi grob đenerala Draže Mihajlovića u Beogradu?

Dakle, đeneral Draža Mihajlović je, ne zaboravimo, prvi ustanik u okupiranoj Evropi pod fašizmom i pod njegovom komandom su oslobođeni prvi gradovi u Evropi okupirani pod fašizmom. Da li je moguće da mi u duhu tog izjednačenja dva anti-fašistička pokreta otpora u Srbiji, partizanskog i ravnogorskog, još uvek kao država nismo bili sposobni i kadri da otkrijem grobno mesto đenerala Draže Mihajlovića i da to, takođe, obeležimo, gospodine ministre, kao ratni memorijal prve vrste. Zašto? Zato što je đeneral Draža Mihajlović i ravnogorski pokret bio simbol anti-fašističkog otpora u čitavom demokratskom svetu. Zato što su đenerala Dražu Mihajlovića slavili naši tzv. zapadni saveznici koji su mu posle okrenuli leđa i predali ga na milost i nemilost komunističkom režimu, iako je bio taj prvi ustanik u okupiranoj Evropi pod fašizmom. Mi dugujemo otkrivanje grobnog mesta đenerala Draže Mihajlovića i dugujem da to bude jedan prvorazredni ratni memorijal u ovoj državi, jer krije, zapravo, istinu o nekome sa kim ova država apsolutno može da se ponosi zato što je bio onaj ko nije priznavao kapitulaciju i onaj ko je podigao prvi ustanak u okupiranoj Evropi pod fašizmom.

Sa druge strane želeo bih da istaknem da bi ste vi to imali u vidu, ja vas molim i preklinjem u tom pravcu, da li će ovi ratni memorijali u inostranstvu podrazumevati i sve žrtve i sva ratna stratišta i sve logore i sve drugo što su doživeli Srbi u otadžbinskim ratovima od 1991. do 1999. godine na prostorima bivše Jugoslavije u bivšim jugoslovenskim republikama, gde su i te kako stradali u tom praktično trećem pokušaja genocida u 20. veku nad srpskim narodom? Dakle, sve ono što se dešavalo Srbima u Sloveniji, u Hrvatskoj, u Bosni i Hercegovini, treba tretirati kao ratne memorijale, jer su tamo Srbi branili svoja vekovna ognjišta, svoje porodice i sprečavali da im se desi trostruki genocid u 20. veku?

To mi je veoma važno da mi odgovorite iz jednog drugog razloga, zato što lično smatram da su te avnojevske granice po kojima su kasnije i deljene te jugoslovenske republike na novoformirane, a ne postojeće do tada države, zapravo granice koje je u svoje vreme raspisala jedna teroristička organizacija koja se zvala Komunistička partija Jugoslavije. Ne mogu, dakle, granice koje je raspisala jedna teroristička organizacija biti državne granice.

Tu bih samo razdvojio dve veoma važne stvari, jedno su komunisti kao teroristi koji su koristili građanski rat i borbu za oslobođenje zbog dolaska na vlast, a drugo su Srbi koji su učestvovali u partizanskim jedinicama i borili se za oslobođenje svoje otadžbine, njima treba pružiti puno priznanje, svaku vrstu spomenika i zadovoljenja kao antifašističkom pokretu otpora, ali sa druge strane ukinuti svaku spomeničku tradiciju i svako poštovanje prema komunističkim teroristima koji su ovde došli na vlast tako što su ubijali na desetine hiljade Srba, domaćina, rodoljuba, monarhista i antikomunista.

Dakle, veoma je važno da u tom smislu znamo da li će ratni memorijali konačno raskrstiti sa tom komunističkom istoriografijom i tradicijom i razdvojiti komuniste teroriste, revolucionare koji su ubijali da bi došli na vlast i da bi se ovde zacarila komunistička tiranije, od partizana i istinskih srpskih komunista koji su i sami stradali od te Komunističke partije Jugoslavije zato što su imali neki srpski osećaj i zato što su branili neki srpski nacionalni interes u svemu tome.

Postavlja se kao suštinsko pitanje, zašto su samo Srbima nametan komunizam koji je bio suprotan nacionalnim interesima srpskog naroda. Zašto su jedino u Srbiji pravljene dve pokrajine i ni u jednoj drugoj bivšoj jugoslovenskoj republici da bi se Srbija mogla razbijati dalje na komade.

Dakle, da bismo sve to ispravili moramo i u funkciji ovoga zakona i ratnih memorijala da raskrstimo sa negativnom komunističkom tradicijom koja je ovde zapravo okupatorska i koja je jednu okupaciju Nemačku zamenila komunističkom revolucionarnom vlašću i novom komunističkom okupacijom. I, sa druge strane partizanski pokret otpora u kome su učestvovali mnogi Srbi širom bivše Jugoslavije zato što su se pravedno borili za oslobođenje svoje države i njima treba dati puno priznanje i zadovoljenje. Oni nisu imali nameru da ubijaju druge Srbe već da oslobode svoju tada okupiranu otadžbinu.

Dakle, to bi bila neka važna pitanja na koja molim vaš odgovor i mislim da sam bio apsolutno u konstruktivnom duhu da ukažem i na dobre i na loše strane predloženog zakonskog rešenja.

Hvala, predsedavajuća.

Evo, ako je trebalo gospodin Martinović da odgovori umesto ministra, nije odgovorio ni na jedno pitanje, pa će, nadam se, ministar se udostojiti da odgovori na postavljena pitanja.

Što se tiče izlaganja gospodina Martinovića, upravo je Srpski pokret Dveri u vreme dok je izdavao časopis „Dveri srpske“, objavio svoj poseban temat, broj časopisa „Dveri srpske“ posvećen Đeneralu Draži Mihailoviću kao prvom ustaniku u okupiranoj Evropi.

Takođe, napravio u to vreme, povodom 70 godina od mučeničke smrti Đenerala Draže Mihailovića, veliku Nacionalnu akademiju u Domu sindikata u Beogradu, i niz drugih aktivnosti kojima zapravo obeležavamo tu antifašističku tradiciju srpskog naroda, jer Srpski pokret Dveri, upravo baštini tu i takvu antifašističku tradiciju srpskog naroda.

U tom smislu oni koji tvrde nešto drugačije i koji se kite nekakvim patriotskim perjem, a nalaze se na vlasti, mogli bi konačno da odgovore na pitanje zašto još uvek nisu otkrili grob Đenerala Draže Mihailovića? Evo, kada ste svi toliko veliki četnici, kada ste toliko velike patriote, kada ste toliko velike srbende, vi iz SNS, što ne uradite to bogougodno delo i konačno da dostojno sahranimo Đenerala Dražu Mihailovića i otkrijemo njegovo grobno mesto? Šta vas šest godina sprečava? Imate BIA, imate sve arhive, znate sve i možete to da otkrijete za jedan dan, ali to ne otkrivate.

Znači, vi ste i dalje taoci komunističke istoriografije i naslednici ne samo tog komunističkog pogleda na stvari, nego evo i posledice tog komunizma. Ako ste već velike patriote i četnici, dokažite to, otkrijte konačno grob Đenerala Draže Mihailovića. Šta vas sprečava? Koji je to izgovor? Da li vas Boško Obradović sprečava? Da li vas Dveri sprečavaju? Vi to nećete da uradite, a možete. Šest godina ste na vlasti.