Poštovani predsedavajući, ja bih takođe ukazao na povredu Poslovnika članova 106. i 107. jer mislim da u kontinuitetu predsednik Vlade Republike Srbije, Ana Brnabić, vređa dostojanstvo Narodne skupštine Republike Srbije i ne govori o tačkama dnevnog reda, odnosno tački dnevnog reda o kojoj se vodi pretres.

Naime, ona to radi na nekoliko načina. Probaću da vam na to skrenem pažnju. Prvo, ona ne odgovara na pitanja narodnih poslanika, dakle, ona priča o svemu sem o onome što je narodni poslanici pitaju. Druga stvar, ona komentariše rezultate izbora, a sama nikada nije učestvovala ni na jednim izborima i ne vidim odakle joj pravo da komentariše ona rezultate izbora. Došla je na vlast u Srbiji a da nikada nije dobila podršku građana Srbije za to.

Treća, veoma važna stvar jeste da smo je čak uhvatili u nekoliko navrata da govori neistinu. Kada je rekla da je u vreme u Agenciji za privatizaciju bio Siniša Mali, nisu izvršene pljačkaške privatizacije, a izvršene su. I kada je rekla da su komisije o njegovom doktoratu radile svoj posao, a nisu radile svoj posao i nikada ni jedna komisija nije donela nikakav zaključak.

Dakle, ovo je zaista prevršilo svaku meru. Razumem, da mi kao narodni poslanici treba da poštujemo predsednika Vlade kada dođe u parlament, to je potpuno u redu, ali bi morao i predsednik Vlade da poštuje dostojanstvo Narodne skupštine. Dakle, ne može da govori neistine, ne može da govori van tačke dnevnog reda, ne može da priča o izborima na kojima nikada nije učestvovala i da glumi nešto što ona nije. Izvor njene političke moći nalazi se na Andrićevom vencu. Ona nikakvu svoju političku moć i u tom smislu, autoritet nema. Ona je postavljeno lice od strane nekoga ko jeste pobedio na izborima, ali to nije ona.

Samo sam želeo da ukažem, poštovana predsedavajuća, na ova kršenja Poslovnika. Hvala.

Ako je istina uvreda, onda…

Poštovani predsedavajući i poštovani predstavnici vlasti, poštovani građani Srbije, pomaže Bog svima. Ja ću možda delovati za vas iznenađujuće kada kažem, evo, iako dolazim iz redova opozicije, smatram da je predlog za budućeg ministra finansija apsolutno na mestu. Dozvolite da to obrazložim.

Počevši od oblačenja kolege Siniše Malog, koje mi se dopada, jer ima taj staromodni stil, koji me neodoljivo podseća na film „Kum“ Frensisa Forda Kopole, pa do toga, da, evo, po ko zna koji put na visoke državne funkcije dolaze ljudi koji nikakve veze sa Srpskom naprednom strankom nemaju.

Dakle, nesumnjiva je sposobnost, kako gospodina Siniše Malog tako i Ane Brnabić da dođu na najviše državne funkcije, mimo stranke na vlasti, a da nemaju dana bilo kakvih političkih aktivnosti u toj stranci. I tu se onda postavlja jedno za mene bolno pitanje - da li je moguće da SNS nema nijednog svog kandidata iz redova SNS za ministra finansija? Čime se bavi, recimo, Ekonomski savet SNS gde ima uglednih i ozbiljnih ljudi? Zar je moguće i da za šest godina vi ne možete da iznedrite nijednog kadra iz redova SNS, već neprestano morate da posežete za ljudima iz paralelnog sistema vlasti u Srbiji, ljudima koji nikada nisu svoj autoritet proverili na izborima, ljudima koji dolaze po privatnim, a rekao bih i nekim stranim linijama, a koji svakako ne dolaze iz redova SNS?

Dakle, ko bi od pristalica SNS i SPS glasao za vas da je znao da će Ana Brnabić biti predsednik Vlade, a Siniša Mali ministar finansija? Pa retko ko i od onih koji su članovi SNS i SPS. Oni su glasali za nešto drugo, a dobili su ovo.

Ono što je ovde vrlo zanimljivo i karakteristično, jeste da se vi neprestano i ja vas u tome apsolutno podržavam, pozivate na to da je neko upropastio državu Srbiju pre vašeg dolaska na vlast. Ja se sa tim slažem, da se razumemo. I, evo, vi već punih šest godina popravljate to što je neko pre vas upropastio.

Međutim, ima tu jedna sitnica, ko je bio to pre vas? Da nije bio SPS sa kojim ste sada u vlasti? Da nije bio Aleksandar Vulin sa kojim ste sada u vlast? Da niste i vi, oličeni o Aleksandru Vučiću 90-ih bili na vlasti i upropaštavali ovu državu? Pa, onda oni koji su bili od 2000. godine na ovamo i koji sa vama sede u vlasti, kao Dragan Marković Palma, kao Rasim LJajić, jel su oni upropastili beše ovu državu, pa vi sada to popravljate? Čisto da građani znaju na koga tačno mislite kad kažete da su oni pre vas upropastili.

Mislim da vi mislite i na određene vaše sadašnje koalicione partnere i u pravu ste, potpuno ste u pravu. Ali, tu dolazimo do najzanimljivijeg dela priče, vaš kandidat za ministra finansija, gospodin Siniša Mali je simbol te vlasti protiv koje se vi borite. On je simbol te pljačkaške vlasti posle 5. oktobra, koja je uništila domaću privredu, domaće bankarstvo i sve ono što je bio ekonomski domaći interes države Srbije.

Dakle, ako ste protiv žutog preduzeća, kako ga nazivate, ako ste protiv te vlasti pre 2012. godine, pa kako čoveka koji je simbol te vlasti, koji je bio pomoćnik ministra privrede 2001. godine, koji je bio direktor Centra za privatizaciju unutar tog ministarstva 2001. do 2003. godine, danas predlažete, verovali ili ne, za šta? Za ministra za finansije. A, evo, fotografije iz te 2001. godine, Siniša Mali, Mirko Cvetković i Aleksandar Vlahović, tada na čelu Ministarstva privrede i privatizacije u Srbiji. One pljačkaške privatizacije koju vi sa pravom ističete ovde svaki put da je bila grobar srpske ekonomije. Molim vas da objasnite prvo vašim članovima, članovima SNS i SPS zašto grobare srpske ekonomije danas birate za ministre finansija?

Nije stvar u tome, što se tiče lažnih diploma i tu je gospodin Siniša Mali simbol vaše vlasti i treba da dođe na ovom mestu, jer ako već se favorizuju oni sa kupljenim diplomama i doktoratima koji su plagirani, on je odličan kandidat. Znači i iz tog ugla gledano, on zaslužuje da dođe na to mesto.

Ja sam već rekao i ponoviću, naš predsednik Vlade Ana Brnabić je danas ovde uhvaćena kako govori neistinu, da u vreme kada je gospodin Siniša Mali bio na čelu Centra za tendere i čitavog tog procesa privatizacije od 2001. do 2003. godine, znači kompletno zakonodavstvo, pljačkaške privatizacije, kompletna primena pljačkaške privatizacije je delo vašeg budućeg ministra finansija.

Od predsednika Vlade smo čuli da on u to vreme nije učestvovao ni u kakvoj problematičnoj privatizaciji. Onda se ispostavilo da je u to vreme privatizovan „Sartid“, „Večernje novosti“, „Keramika“ Kanjiža, „Jugoremedija“ i druge sporne pljačkaške privatizacije. Ko je to radio? Siniša Mali.

Sledeći put vas molim, kada budete tražili odgovornost onih koji su uništili državu pre vas, da se javite vašem budućem ministru finansija.

Sada dolazimo do sledeće problematike. Ne bih se vraćao na onih 300 univerzitetskih profesora koji traže da se poništi doktorat Siniše Malog, na sve dokaze koji govore o tome da nijedna komisija na nivou univerziteta nikada nije formirana da proveri njegov doktorat, što je takođe neistina, ono što je govorila predsednik Vlade na tu temu, ono što je važno, gospodin Mali je zaista slučaj za tendere, još iz tog vremena žutog preduzeća, on je zapravo izučio kako se organizuju tenderi za novogodišnje rasvete, kako za jelke od 83.000 evra. Znači, on je došao pripremljen na funkcije na koje ste ga vi postavili. On je izučio školu u vreme DS, a primenio u praksi u vreme SNS.

On je simbol te simbioze bivšeg i sadašnjeg vašeg režima. On zato treba da dođe na mesto ministra finansija, jer je to dokaz onoga što mi tvrdimo, da se ništa u Srbiji nije promenilo i da oni koji su ranije vladali i uništavali, evo ih, dolaze ponovo, vladaju i uništavaju. Zato podržavam njegov izbor, jer će to da razotkrije vaše laži u smislu da ste doneli nešto novo i vi ste sada nešto promenili, a isti kadrovi koji su uništili državu, sada su vaši kadrovi.

Naravno, ono što je ovde veoma interesantno jeste kada je gospodin Siniša Mali odgovarao na pitanje od čega plaća 60.000 evra godišnje školarine svoje dece i rekao da to finansiraju određeni njegovi prijatelji iz inostranstva, što je legitimno, imate prijatelje oni finansiraju školarinu vaše dece. Jedino što niste rekli ko su vam ti prijatelji. Pa bih ja voleo da postavim pitanje – da nije jedan od tih prijatelja i Stanko Subotić Cane, jedan od osnivača SNS, kome ste inače bili konsultant u njegovoj firmi „Futura plus“, ako se ja ne varam, a vi potvrdite da li je to istina ili nije? Da nije možda Stanko Subotić Cane, koji je bio gonjen krivično za šverc cigareta u ovoj državi pre dolaska na vlast SNS, a po dolasku SNS na vlast naprasno oslobođen tih optužbi, možda izvor političke moći preko koje vi dolazite polako na određene funkcije u ovom društvu, prvo gradonačelnika Beograda, a sada ministra finansija, mimo SNS, koja vas nikada nije predložila ni na jednu funkciju,

Da bih to dokazao, evo najboljeg primera. Jedino što smo čuli od predsednika Vlade kao argument da vi postanete ministar finansija jeste vaš rezultat u Beogradu. A ja vam kažem – vi se stidite vašeg gradonačelnika Beograda, jer ga niste stavili čak ni na prvo mesto na lokalnoj gradskoj izbornoj listi za izbore u Beogradu i sada ga skidate sa mesta gradonačelnika, jer da je on dobro radio, pa vi biste ga valjda ostavili još jedan mandat, da završi taj dobar posao. Ne, nego sad će on da ode sa tog mesta na drugo mesto, jer je dobro radio. Pa što ste onda stavili javne ličnosti dr Zorana Radojičića i druge na čelo te liste, kad ste imali tako vrhunskog gradonačelnika? Pa zato što ste se stideli Siniše Malog i što ste se krili iza javnih ličnosti, inače biste nazvali vašu lokalnu gradsku listu na izborima u Beogradu Srpska napredna stranka – dr Siniša Mali, a nešto nisam video da ste je tako nazvali, jer niti je doktor, niti ga hvalite i ponosite se njime, nego se krijete iza javnih ličnosti i naravno Aleksandra Vučića.

Ono što je vrlo karakteristično u bogatoj biografiji pljačkaških privatizacija budućeg ministra finansija jeste jedna od prvih privatizacija Fabrike vagona „Bratstvo“ iz Subotice, koji je na jedan veoma simpatičan način u svoje vreme prodao, zamislite kome, svom ocu. Onda je ta firma, posle samo nekoliko godina, propala, a oni izvukli novac, dali hipoteke na određene potencijale te fabrike i obogatili se, a vratili državi vlasništvo nad ovom fabrikom iz Subotice i to je samo jedna od stotina neuspešnih privatizacija u Srbiji. Sada čovek koji sa svojim ocem nije mogao uspešno da vodi jednu firmu koju je privatizovao na krajnje sumnjiv način za vreme dok je bio savetnik, odnosno direktor u Agenciji za privatizaciju, nama treba da bude ministar finansija, a firmu koju je privatizovao on i njegova porodica doveo je do stečaja, poništenja privatizacije i vraćanje u državno vlasništvo, da država vidi šta će sa tim. Ja se nadam da neće tako i kada prestane da bude ministar finansija da nam vrati državu Srbiju, da mi vidimo šta ćemo sa njom nakon njegovog mandata.

Ovde je naravno bilo puno reči o raznim zanimljivim stvarima kada se tiče bogate biografije gospodina Siniše Malog, o tome da je imao 45 bankovnih računa, da se od toga 17 vodi na njegovo ime, a 21 na ime njegove supruge. Prosto, za šta vam, gospodine budući ministre, treba 45 bankarskih računa? Čime se vi to, je li, bavite? E, to je ovako zanimljiva tema i o tome bi mogla da se kaže koja reč. Kako ste, recimo, 15. novembra 2012. godine uplatili 67.000 evra u kešu na svoj račun? Kako je vaša supruga na svoj bankovni račun položila 125.000 evra u gotovini od 2006. do 2013 godine, da nikada niste objasnili poreklo vaše imovine, da nikada niste objasnili poreklo toga keša? To je problem države Srbije. Nemamo zakon o ispitivanju porekla imovine političara i tajkuna, koji te obećali pre šest godina i, evo, nema ga. Zašto? Pa zato što bi prvi morao da bude Siniša Mali predmet ispitivanja porekla imovine i ovog keša.

Naravno, već smo čulu o ofšor kompanijama, o 24 stana u Bugarskoj, istina, nismo čuli o ova tri stana u luksuznom kompleksu „Oaza“ u centru Beograda. Možda predsednik Vlade može da nam kaže nešto o tome otkud gospodinu Siniši Malom tri luksuzna stana u centru Beograda. Verovatno od plate gradonačelnika od 100.000 dinara, pretpostavljam, ili je možda kao vi uštedeo u međuvremenu, pa kao vi kupio stan od pola miliona evra na Dedinju, a plata vam samo 100.000 dinara, pa valjda vraćate kreditnu ratu od 150.000 dinara, od te plate od 100.000 dinara.

Dakle, hajde jednom konačno da utvrdimo poreklo imovine političara, evo, ja prvi da budem predmet tog zakona, pa onda svi ostali. Znači, hajde da vidimo odakle, bre, vama političarima pare, odakle vama ministrima pare, odakle vama tolike stotine hiljada u kešu koje vi polažete u banku ili, kao što je lepo objasnio gospodin Siniša Mali, da je to njegova supruga nasledila od oca, našla gotovinu u nekoj fioci i u porodičnoj zaostavštini. Pa ko može da veruje u te bajke, gospodine Mali? Ko može da veruje u te bajke? Vi ste u svoje vreme čak dobili na poklon državno zemljište koje je kasnije Privredni sud u Pančevu morao svojom presudom da vrati državi, jer ste raznim malverzacijama prisvojili 10 hektara državnog poljoprivrednog zemljišta i počeli da proizvodite na njemu. Pa čekajte, hajde svi da prisvojimo državno poljoprivredno zemljište, da počnemo da proizvodimo na njemu. Ili to može samo Siniša Mali i njegova porodica u ovoj državi.

Kažu – tajkuni. To je, inače, jedan od meni omiljenih političkih delova programa SNS. Kaže predsednik Aleksandar Vučić, u svoje vreme – problem u Srbiji predstavljaju Mišković i njegovi tajkuni. Onda na proslavi 25 godina Delte, počasno mesto pored Miroslava Miškovića, jel prepoznajete ko je? Siniša Mali, budući ministar finansija u Vladi Republike Srbije. Pa čekajte, jesu li problem tajkuni i Mišković? Ja ne razumem više. Ili je Mišković dobar, čim šaljete Sinišu Malog, vašeg glavnog čoveka, da sedi na počasnom mestu na proslavi Delta holdinga? Ili je Mišković loš, pa treba da završi u zatvoru? Ali, ne može i jedno i drugo. Ne može Mišković da služi za reklamu Aleksandru Vučiću i da se bori protiv tajkuna, a posle toga da pošalje Sinišu Malog na proslavu 25 godina Delta holdinga i da sedi na počasnom mestu pored Miroslava Miškovića. Čekajte, ljudi, malo šizofrenično, priznaćete.

Dakle, ono što je ovde problem, problem je što je i naš predsednik Vlade uvažena Ana Brnabić poslovala sa Sinišom Malim, u svoje vreme, čak su imali i zajedničku firmu koja je osnovana 2015. godine, „Energy and Innovation“, sa kontroverznim beogradskim advokatom Igorom Isailovićem, najpoverljivijim advokatom Siniše Malog koji je učestvovao u svim njegovim poslovnim aktivnostima. Dakle, oni ne samo da su školski drugovi, Brnabić i Mali, oni su imali i zajedničke firme iz kojih su se sada povlačili da bi glumili da nemaju nikakve veze i da mi ne možemo onda da otkrijemo poreklo njihovog keša koji oni polažu u banke. Ne možemo, zato što nemamo zakon o ispitivanju porekla imovine, koji vi nećete da donesete već šest godina. Ali, bilo bi zanimljivo da nam objasnite te vaše poslovne zajedničke aktivnosti.

Ili, recimo, da nam objasnite doprinos Siniše Malog, verovali ili ne, u desetinama upravnih odbora u kojima je on sedeo, a i danas sedi, u desetinama upravnih odbora. Pazite ovo, Siniša Mali – predsednik Upravnog odbora u „Fijat automobili Srbije“, predsednik Upravnog odbora u Komercijalnoj banci, član Upravnog odbora Kliničkog centra Srbije, trenutno predsednik Nadzornog odbora kompanije „Er Srbija“. Gospodine Mali, pa vi ste supermen. Vi toliko imate vremena da vi možete da vodite ovolike kompanije, da budete svuda predsednik upravnog i nadzornog odbora, da radite privatno, da ste se obogatili. Da vam ja na kraju objasnim zašto ste se vi vratili u Srbiju. Zato što u Srbiji može lakše da se krade nego na zapadu i ne možete na zapadu da se obogatite tom brzinom kojom ste se obogatili u Srbiji. Zato ste se vi vratili, a ne zato što volite Srbiju. Vi volite pare koje mogu da se opljačkaju od ovoga naroda i države preko monopola onih koji su na vlasti.

Nemojte mi samo pričati o Beogradu i o vašim uspesima u Beogradu. Evo, da vam ja navedem primer, 295 miliona dinara iz tekuće budžetske rezerve Vlade Republike Srbije za izvršavanje obaveza Grada Beograda usled smanjenog obima prihoda budžeta u prošloj godini. Tri puta ste dobili pare od Vlade, u oktobru 110 miliona dinara, u decembru 185 miliona dinara, plus ste dobili koliko stotina novozaposlenih i koliko vanredne socijalne pomoći da biste kupili izbore u Gradu Beogradu. Dakle, to su vaši rezultati i sa tim se ja slažem. Znači, ja u vašu sposobnost da vi dođete na vlast i da sa vlasti iznosite novac iz raznih monopolskih i političkih šema i kombinacija ne sumnjam.

Znači, iz tog ugla gledano, vi zaista treba da budete to što predlažu vas. Ali, zašto vi to treba da budete? To je ono završno ključno pitanje. Evo, fotografije naslovne strane hrvatskog nedeljnika „Globus“ sa naslovom „Siniša Mali Vučićev broj jedan“. Naime, intervju koji je sa vama radio poznati hrvatski publicista Darko Hudelist, kada ste postali gradonačelnik 2014, a podsetiću šta je najveći od svih Srba, Aleksandar Vučić, rekao o Darku Hudelistu: „Darko Hudelist nije lažov, Darko Hudelist je, za ljude koji ne znaju, najpoznatiji hrvatski publicista“.

E, u intervjuu tom najpoznatijem hrvatskom publicisti vi ste rekli jednu genijalnu stvar, da ste vi postali predsednik, tj. gradonačelnik Beograda, zahvaljujući tome što vas je preporučio Andrej Vučić, brat Aleksandra Vučića. Ne SNS, ne glavni odbor, predsedništvo SNS, nego čovek bez funkcije. Zato, kako ste vi u tom intervjuu rekli, citiram: „Stvar je u tome što su Vučićev rođeni brat Andrej i moj mlađi brat Predrag Peđa najbolji prijatelji i ja sam im uvek pomagao.“ Dobro, odlično, znači ovo je kontra usluga. Aha, znači, sad sam razumeo poentu zašto ste vi kandidat za ministra finansija. Vi ste njima nešto pomagali, pa su oni vama vratili tako što su vas postavili za gradonačelnika Beograda i sada ministra finansija. Možda bi predsednik Vlade, Ana Brnabić, mogla nešto da kaže o Predragu Malom, bolje nego da ja o tome govorim.

Ono što je zaključak priče, vi dolazite iz paralelnog centra moći u ovoj državi, vi ne dolazite iz političkog sistema. Vas predlaže brat predsednika države i šalje vas na određene funkcije, čak ne ni predsednik države, nego njegov brat koji je dobar drug sa vašim bratom. Pa, su čak zajedno dobili batine od žandarmerije na onoj jednoj gej paradi na kojoj ste se pojavili vas dvoje zajedno, kao pristalice promocije ideologije homoseksualizma u Srbiji.

Ključno pitanje za kraj jeste – gde je vaš program? Kako ćete da rešite problem oštećenih radnika u pljačkaškim privatizacijama za koje ste vi odgovorni? Kako ćete da rešite problem bankarske pljačke i posebnog kredita indeksiranih u švajcarskim francima? Kako ćete da rešite problem da naše pare iz budžeta konačno idu domaćoj privredi i poljoprivredi, a ne stranim investitorima. Hvala.

Poštovani predsedavajući, uvažene dame i gospodo, kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije, moje prvo pitanje za danas ide ministru za zaštitu životne sredine i glasi:

Da li je tačno da u Pančevu u nekadašnjoj staklari firma „Promist“ bez dozvole gradskih, republičkih nadležnih institucija lageruje 36.000 tona veštačkog đubriva, na bazi amonijum nitrata? Da li je tačno da lagerovanje tako opasnih materija nije dozvoljeno u naseljenim područjima, a pogotovo ne u neposrednoj blizini stambenih blokova, bazena, škola i vrtića, kao što je slučaj u Pančevu? Da li će biti pokrenuta istraga ko to nije radio svoj posao i time izložio nepotrebnom i opasnom riziku građane Pančeva?

Drugo pitanje ide ministrima pravde, privrede i odbrane, a tiče se jednog slučaja od pre nekoliko dana, kada su javni izvršitelji krenuli da oduzimaju imovinu fabrike reznog alata u Čačku. Naime, sve u ime navodno novog vlasnika jednog dela pogona ove fabrike. Ono što je ovde posebno bitno, jeste da i pored više dopisa iz Ministarstva odbrane da je u pitanju fabrika od vitalne važnosti za odbrambenu bezbednost zemlje i u sistemu namenske industrije, ipak se čačanski sud oglušio i prodao ovaj deo fabrike reznog alata, što je protivzakonito i protiv interesa bezbednosti zemlje, s obzirom da zakon ne dozvoljava bilo kakva sudska potraživanja, kada su u pitanju fabrike iz oblasti namenske industrije.

Dakle, da li će 500 radnika fabrike reznog alata ostati bez posla u vremenu velike priče o zapošljavanju u Čačku i u čitavoj Srbiji?

Treće pitanje ide ministru za telekomunikacije, kao i ministru za kulturu i informisanje, a to je da li je moguće da već četiri dana ne mogu da zakažu sastanak sa Majom Pavlović, vlasnikom novosadskog Kanala 9, koja štrajkuje glađu sve ove dane, zato što je isključen signal televiziji K9 iz Novog Sada, gotovo retkoj i jedinoj televiziji novosadskoj i šire gledano u Vojvodini, na kojoj može da se čuje drugačije mišljenje i glas opozicije uopšte.

Kada će ona dobiti priliku da razgovara sa nadležnim resornim ministrima i da razreši šta ona duguje državi, a šta država duguje njoj, kao i brojnim drugim lokalnim medijima u Srbiji koji su pod ogromnim pritiskom ove vlasti? Drugi takav slučaj je u Kraljevu, gde je bahata vlast SNS dala 80 puta više sredstava iz budžeta televiziji bliskoj SNS u odnosu na druge kraljevačke televizije, osam miliona dinara za jednu televiziju, a po 100 hiljada dinara za druge televizije.

Zbog toga su u Kraljevu svake srede u toku protesta građana, protiv ove bahate i korumpirane vlasti SNS, koja pare građana deli ne samo nenamenski kada su u pitanju mediji, nego i kada su u pitanju sportska udruženja, udruženja građana itd.

I, konačno, pitanje za predsednika države, predsednika Vlade i predsednika Narodne skupštine - kada će na dnevni red Narodne skupštine konačno doći tema Kosova i Metohije, o kojoj inače raspravlja čitav svet, pa i Savet bezbednosti UN na svaka tri meseca, ali, evo, za dve godine našeg ovog novog saziva nijednom u plenumu tema Kosova i Metohije?

O čemu trenutno raspravlja i sa kim pregovara predsednik države Aleksandar Vučić? Čiji je mandat dobio da može da pregovara o Kosovu i Metohiji? Kada smo mi ovde o tome raspravljali? Da li su ti pregovori van Ustava Republike Srbije i van Rezolucije 1244? I kako se zapravo desilo da mi danas imamo kontradiktorne izjave vodećih državnih zvaničnika, jedni kažu da nikada nećemo priznati nezavisno Kosovo, a drugi kažu da moramo da potpišemo pravno obavezujući sporazum sa lažnom državom Kosovo zato što je to uslov za ulazak Srbije u EU.

Da li ste vi gospodo na vlasti svesni da kada ispunite taj uslov i odreknete se Kosova i Metohije zarad ulaska Srbije u EU, sutradan ćete dobiti novi uslov i novu ucenu iz EU? Ono što je činjenica da se godinama unazad država Srbija odriče svojih državnih institucija na Kosovu i Metohiji i da među građanima Kosova i Metohije vlada sve veći strah i osećaj da ih je država napustila.

Ono što ovde jeste ključna odgovornost, to je odgovornost predsednika države koji je rešio sam da rešava pitanje Kosova i Metohije, što je nedopustivo. U tom smislu upozoravam predsednika Srbije Aleksandra Vučića da će on biti izvor konflikta i sukoba unutar ovoga društva ako misli da sam rešava pitanje KiM i da ništa ne pita Narodnu skupštinu Republike Srbije. U tom smislu, mislim da je došlo vreme da se ta tema nađe na dnevnom redu Narodne skupštine Republike Srbije.

Poštovani predsedavjući, povredili ste više članova, ali evo neka bude član 106. stav 1, da govornik može da govori samo o tački dnevnog reda o kojoj se vodi pretres, čega su se narodi poslanici Srpskog pokreta Dveri strogo pridržavali u slučaju ove rasprave o pojedinostima, za razliku od poslanika vladajuće većina kojima ste dali mogućnost da vređaju dostojanstvo Narodne skupštine i poslanice Srpskog pokreta Dveri.

Dakle, mi ovde dve godine trpimo tu vrstu ponižavanja, vređanja i gaženja našeg ličnog dostojanstva. Nema šta o nama nije rečeno, vulgarno, bezobrazno, netačno, lažno i tako dalje. Nema ko drugi da nas zaštiti gospodine predsedavajući izuzev vas. Ja vidim da vi uživate u tome kad nas neko vređa i to je vaše pravo da budete licemerni i da dozvoljavate nekome da nam radi šta hoće i da se na nama iživljava, jer mi nećemo dobiti nikada priliku da odgovorimo. To nije neko junaštvo, ali ako vi smatrate da je to junaštvo, vi ste onda veliki junak gospodine predsedavajući.

Ja vam sada kažem jednu stvar, mene lično, pa i druge narodne poslanike Srpskog pokreta Dveri možete da vređate koliko god hoćete, pa čak i naše porodice da vređate, ali ovaj bezobrazluk da se Dveri dovode u bilo kakvu vezu sa fašizmom, a mi pripadamo narodu koji je stradao od fašizma i to među najviše stradalim narodima u Evropi, to je toliko velika lična uvreda da vas ja molim i upozoravam svakoga ko proba da ponovi da na taj način razgovara sa narodnim poslanicima srpskog pokreta Dveri da će imati ozbiljan problem sa nama.

Nikada nikoga nisam na taj način lično vređao, uvek sam politički govorio bez ikakvih ličnih uvreda i molim da me zaštitite od takvog ličnog vređanja. Ja nisam fašista, ja sam antifašista i bude li još ko ponavljamo o Srpskom pokretu Dveri, o našim narodnim poslanicima takve etikete i laži, imaće ozbiljan problem sa nama, ja mu to obećavam. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministri, saradnici drugog ministarstva, uvažene kolege narodni poslanici, poštovani građani, pomaže Bog svima. Smatrao sam da je veoma važno da u Srbiji prekinemo jednu veoma lošu praksu, da se stidimo toga što smo Srbi, da se stidimo nacionalnih prefiksa u nazivima javnih institucija, evo, da se stidimo i na neki način zaboravimo da i pripadnike naših snaga bezbednosti definišemo.

Ovde se kaže u nazivu naslova ovoga zakona, da je to zakon o posebnim uslovima za realizaciju projekta izgradnje stanova za pripadnike snaga bezbednosti. Ne kaže se koje i čije pripadnike snaga bezbednosti, srpske, hrvatske, američke, NATO pripadnike snaga bezbednosti, ili već ko zna koje pripadnike snaga bezbednosti.

Zato mi u ovom amandmanu jasno predlažemo da se doda reč srpske pripadnike snaga bezbednosti, ili u drugim amandmanima predlažemo da to bude pripadnike snaga bezbednosti Republike Srbije, ali ne vidim zašto bi se stideli ovog nacionalnog prefiksa. Primera radi, mi smo Vojska Srbije, nismo srpska vojska, imao radio televiziju Srbije, nemamo srpsku radio televiziju. Ja tu muku mučim još od studija na Filološkom fakultetu univerziteta u Beogradu, gde so se stalno nekako stideli nacionalnog prefiksa u ključnim predmetima na našem fakultetu. Pa, tako mi tamo studiramo narodnu književnost, ne kaže se kog naroda. Pa, studiramo srednjevekovnu književnost, a ne kaže se kog naroda. Zašto ne srpska narodna književnost, zašto ne, srpska srednjevekovna književnosti, zašto ne, dakle, srpski pripadnici snaga bezbednosti.

Gospodine ministre, vreme je da vi prihvatite ovaj amandman, da raskinemo to, da li je to stid, da li je to izbegavanje, da li iz bilo kojih razloga mi jednostavno ne smemo u Srbiji da kažemo da smo mi Srbi, da se mi ponosimo time, evo prilike da to krenemo da ispravljamo. Hvala.

Uvaženi gospodine ministre, razočarali ste me. Očekivao sam da ćete vi na prvu da prihvatite ovaj amandman i da kažete – evo, iz opozicije dolaze konstruktivni predlozi, slažem se sa mišljenjem uvaženog kolege iz opozicije, i zaista pripadnike naših snaga bezbednosti treba nazvati pripadnici srpskih snaga bezbednosti. Ja ne znam čiji su pripadnici, jel, su oni neki drugi pripadnici ili srpskih snaga bezbednosti. Ne vidim razlog zašto vi to izbegavate u nazivu zakona, u naslovu zakona, jel se mi stidimo što su to naše srpske snage bezbednosti? To nikakve veze nema sa tim što te snage bezbednosti čine pripadnici i nacionalnih manjina.

Mi smo ovde u domu Narodne skupštine predložili deklaraciju o posebnom izražavanju počasti svim građanima Srbije nesrpskog porekla koji su dali svoj život za slobodu u svim otadžbinskim ratovima 1991. do 1999. godine. Dakle, izuzetno cenimo pripadnike nacionalnih manjina, dakle, sve građane Srbije koji su se borili za ovu državu. Ali, dozvolite, ovo je država srpskog naroda i dozvolite ovde nacionalni prefiks ne treba da bude nešto čega se mi stidimo. Možda vi to pominjete negde u nekom članu zakona, ali zašto se to ne pominje u naslovu zakona. Kojih snaga bezbednosti?

Mi smo vam ponudili i alternativu – snaga bezbednosti Republike Srbije, ali ja nisam takav amandman predložio zato što smatram i ceo život se za to borim da se ne stidimo toga što smo Srbi. Dakle, srpskih snaga bezbednosti. Šta je sporno? Da li ima neko ovde u ovom domu Narodne skupštine da mu je to sporno. Da li ima neko ko živi u Srbiji da ima nešto protiv Srba i srpskog naroda, protiv srpskih snaga bezbednosti, protiv srpske Vojske, protiv srpske radio televizije, protiv srpske narodne književnosti.

Dakle, ovde je to dilema, da li mi u Srbiji smemo da kažemo da smo Srbi, smemo da dodamo nacionalni prefiks našim javnim institucijama, pa i naslovima zakona ili bi mi morali uvek od nečega da se stidimo. Ili smo Jugosloveni, ili smo komunisti, ili smo evrounijate, ili moramo da se, ne znam, dodvoravamo NATO paktu i EU, ili moramo da se dodvoravamo drugoj Srbiji i nemam pojma kakvom građanističkom sloju ovog društva. Dakle, ima li ovde mogućnosti da se kaže, izvinite ovo su srpske snage bezbednosti, kao što su američke snage bezbednosti, kao što su hrvatske snage bezbednosti. Mislite da se Amerikanci, Hrvati, Nemci, Jevreji ili Rusi stide da stave nacionalni prefiks. Pa, ne pada im napamet. Tamo je hrvatska televizija. Znači, nije tamo radio televizija hrvatske, nego hrvatska radio televizija. Dakle, nacionalni prefiks je normalan. Kao što je „Dojče bank“, a ne banka Savezne Republike Nemačke, nego nemačka banka. Dakle, šta je problem u Srbiji, pa dokle više taj strah, dokle više ta autocenzura. Dokle više taj pritisak i unutrašnji i spoljni da mi ne smemo da se izražavamo kao Srbi u 21 veku i da naše javne institucije ne mogu da imaju nacionalni prefiks.

Gospodine ministre, ako ste vi saglasni sa mnom, onda vi lepo prihvatite ovaj amandman i dokažete da vi barem, kao pojedinac ili član ove Vlade, ili Vlade u celini, nemate problem sa tim nacionalnim prefiksom – srpski. Dakle, srpske bezbednosne snage, srpska televizija, srpska Vojska. U državi Srbiji je potpuno normalna stvar. Izvinite, dokle mi da se više toga stidimo. Da li smo mi nekome nešto dužni? Da li smo se mi o nekoga nešto ogrešili? Gde najbolje žive nacionalne manjine, ne na Balkanu nego maltene u čitavoj Evropi? U Srbiji. Ima li neko nekakav problem da se izražava sa svojim verskim i nacionalnim različitostima u Srbiji? Nema nikakav problem. Imamo mi Srbi problem. Mi Srbi u Srbiji imamo problem što se nedovoljno poštuje naš nacionalni identitet, naša tradicija, naša kultura, naša vera, naš sistem moralnih vrednosti, u našoj državi se nedovoljno poštuje. Dakle, mi Srbi smo najugroženija nacionalna zajednica u našoj državi Srbiji, mi Srbi, jer uvek kada se može radi se na našu štetu, a poštuju se svi drugi dok se ne poštuje većinski srpski narod.

Molim vas, gospodine ministre, da dokažete da to nije tako i prihvatite ovaj amandman gde će se snage bezbednosti u državi Srbiji nazvati, pripadnicima srpskih snaga bezbednosti. Hvala vam.

Poštovane kolege i poštovani građani, Srbija je propala kao država, zato što su je vodili političari koji su razmišljali kao uvaženi kolega Vladimir Marinković.

Dakle, uvek kada su mogli, odrekli su se srpskog nacionalnog interesa, srpskog nacionalnog identiteta i ovog prefiksa – srpski. Uvek kada su mogli, kada su bili pritisnuti i kada su bili spremni da žrtvuju sve što je srpsko, zarad nekakvih utopističkih projekata ideologija.

Prvo su se Srbi odrekli svega što je srpsko, da bi ušli u jugoslovensko, ne znam, kakvo bratstvo i jedinstvo. Onda su se odrekli svega što je srpsko, da bi ušli u komunističko bratstvo i jedinstvo. A danas se od nas traži da se odričemo svega što je srpsko, da bismo ušli u evropsko bratstvo i jedinstvo, ili evrounijatsko bratstvo i jedinstvo, kako ga mi nazivamo.

Dakle, ta ideja da nije bitno to – srpski, verujete, to je tragična politička ideja. To je politička ideja koja nas je mnogo koštala u poslednjih 100 godina. Uvek kada smo rekli istorijski, nije bitno to – srpski, završili smo u jamama, završili smo u krahu raznih utopija od jugoslovenske do komunističke koje su se jedino obile o glavu srpskog naroda.

Kolega Marinković, naravno, citirao je Hrvate, potpuno sa pravom, ali je zaboravio SAD i genocid koji su recimo učinili Amerikanci nad tamošnjim domoradačkim stanovništvo, pa nije naveo taj primer kako se u Americi drži do tog američkog i nacionalnog, kako tamo mora u kadru svakog filma da bude američka zastava, kako deca u školi moraju da pevaju himne i podižu zastave. Pa nije naveo taj primer kao primer patriotizma. Šta Amerikancima nije stalo do ekonomije i boljeg života i do izgradnje stanova? Pa što drže do patriotizma? Zato što je to bitno, zato što u nazivima se svuda stavi – američki, a mi ne možemo – srpski, da stavimo?

U naslov zakona, a zbog čega? Zato što se neko stidi, zato što se neko plaši da se nekom ne zameri, zato što, ne znam, je navikao kroz jugoslovenstvo, kroz komunizam, i slugeranstvo EU da sve što je srpsko, treba da ide u drugi plan, a neprestano da se veruje u nekakve nove utopije i nove ideologije?

Došlo je vreme da neko u Narodnoj skupštini Republike Srbije, nastupi drugačije i da kaže, dosta nam je jugoslovenstva, komunizma, evrointegracija i svih utopija koje su nas skupo koštale.

Znači, srpski nacionalni interes, srpski nacionalni identitet, to je tema, a ne ovaj fajnal for evrolige. To nije patriotizam, to je možda turizam, u najboljem slučaju. Patriotizam je nešto drugo. Patriotizam je kada se ne stidiš sebe i svoga, kada braniš svuda i na svakom mestu svoje srpske, nacionalne i državne interese.

Mi ih branimo i u naslovu zakona. Dakle, snage bezbednosti u državi Srbiji su srpske snage bezbednosti. Ako vi ne želite to da stavite, evo, neka građani Srbije procene zbog čega. Jel to neki preveliki zahtev sa naše strane? Jel to nešto što je nekonstruktivno? Šta je problematično u tome? Zašto vi kao vlast ne prihvatate ovaj amandman? Šta smeta da se na snage bezbednosti doda reč – srpske snage bezbednosti? Ne može „srpske“? Objasnite narodu što ne može.

Hvala, predsedavajući.

Da se vi ne stidite tog prefiksa „srpski“, vi bi ga stavili u ovaj naslov zakona i nazvali bi snage bezbednosti u Srbiji srpske bezbednosti, ali iz nekog razloga to ne može da prođe.

Ministar se lepo upecao na tu dilemu koju smo mu mi postavili u ovom amandmanskom dualitetu, kao što je reč „bežite“ u standardnom srpskom književnom jeziku može da se izgovara na dva načina, ali vi ćete valjda naučiti profesora književnosti i srpskog jezika kako se šta izgovara, pošto vi bolje znate od mene, ali to samo govori koliko ste neozbiljni.

Dakle, mi smo ponudili ministru dve varijante kako da se dopuni ovaj naslov. Jedna je da se kaže – pripadnici snaga bezbednosti Republike Srbije i da se tako izbegne reč srpski i drugu varijantu, a to je ovaj moj amandman, da se kaže – pripadnika srpskih snaga bezbednosti.

Vidite kako se lepo ministar upecao i opredelio za ovu komotniju i lakšu varijantu? Odmah prihvata amandman – snage bezbednosti Republike Srbije, samo da ne budu srpske snage bezbednosti, jer, ko zna, možda će ga zvati neki ambasador, možda će mu Latinka Perović napisati kolumnu u nekom dnevnom listu, možda će Sonja Liht izbegavati da se ubuduće druži sa SNS, možda neće dobiti nagradu neku za najevropljane, možda iz bilo kog drugog razloga će se uvrediti neko od vedeta jugoslovenskog komunističkog nasleđa, kojeg su pune naše političke organizacije. Dakle, gospodine ministre, ja ne vidim razlog, ako se vi ne stidite, da srpske snage bezbednosti nazovete srpske snage bezbednosti, a ne snage bezbednosti Republike Srbije.

Znači i dalje je ovo srpski problem i sada građani gledaju ovo i tačno vide kako naprednjaci vrdaju. Oni su kao patriote, ali da se kaže srpske snage bezbednosti, to kao malopre, ako je, naljutiće se neko od naših zapadnih partnera. Pa neka se naljute.

Poštovani predsedavajući, kolege narodni poslanici, ja sam upravo želeo da podržim sve amandmane SNS, jer smatram da je pojačani rad narodnih poslanik SNS na ispravljanju loših predloga zakona koje daje Vlada Republike Srbije veoma korisno i u tom smislu kada vladajuća većina podnese više stotina hiljada amandmana na zakone koje predlaže njihova vlast, onda to govori da njihova vlast loše radi i zaista u potpunosti podržavam sve kolege narodne poslanike iz redova vlasti koji podnose amandmane na zakonske predloge Vlade, jer time ispravljaju loša zakonska rešenja koja pomaže Vladu.

Međutim, u jednom trenutku sam se onda dvoumio da li da to ipak učinim jer sam video da u kontinuitetu Vlada odbija sve predloge amandmana koje daju narodni poslanici vlasti, iz čega sam zaključio da oni podnose neke loše amandmane, da ti amandmani ne valjaju ništa, jer nikada nijedan jedini amandman nije prihvatila Vlada i onda sam razmišljao da li da se rukovodim tom logikom, jer valjda Vlada zna šta radi, valjda Vlada zna da su ti amandmani loši, da ništa ne doprinose kvalitetu zakona, da su zapravo besmisleni, da su samo gubljenje vremena i da koriste da bi se vršila opstrukcija rada parlamenta, da opozicija ima manje vremena.

Možda građani koji gledaju ovaj prenos ne shvataju zašto SNS podnosi amandmane, ali mi smo dužni da im prenesemo da je razlog za to pojedu svo vreme koje sledi za parlamentarnu raspravu i da na jedan naš govor oni mogu da imaju 100 svojih amandmana i govora i time pojedu sve vreme za skupštinsku raspravu.

Tako da, ovde je ta ključna dilema ko je u pravu, Vlada ili vladajuća većina u parlamentu, jer oni neprestano ratuju između sebe. Vlada podnosi zakone, poslanici vlasti ispravljaju te zakone. Vlada neće da prihvati nijedan njihov amandman da je dobar, jer su očito svi loši, a oni i dalje na novim sednicama ponovo podnose amandmane.

Ne znam, gospodine Stefanoviću, raspravljate li vi na Vladi o ovim amandmanima vaših poslanika iz redova vladajuće većine? Zar nije vama čudno što vam podnose toliko amandmana? Da li razmišljate o tome da li su vam zakoni možda loši ili zapravo vi svi igrate jednu režiranu predstavu, u kojoj će svako po dva minuta da pohvali predsednika Vučića, Vladu, SNS i da glumi da je podneo amandman?

Čekajte, možda ste vi to nasledili od vašeg predsednika Aleksandra Vučića talenat za glumu i za pozorišne predstave, ali to nije parlamentarni rad.

Dakle, ono što je ovde ključno pitanje, gospodine ministre, jeste da li ovim zakonom se ispravljaju nepravde prema pripadnicima srpskih snaga bezbednosti, koje vi čak ne smete ni da nazovete srpske snage bezbednosti, koji su potpuno zaboravljeni u nekom prethodnom periodu i kojom brzinom će ta nepravda biti ispravljena? Govorim o svima onima koji su učestvovali u otadžbinskim ratovima od 1991. do 1999. godine.
Mnogi od njih do dana današnjeg protestuju. Nisu im plaćene ratne dnevnice, nemaju rešenu medicinsku i socijalnu pomoć. Mi smo jedina država u okruženju koja nema zakon koji tretira ratne vojne veterane, a evo čak i ovim predlogom zakona mi ne tretiramo tu mogućnost da eventualno do rešavanja stambenog pitanja dođu i ratni vojni veterani, porodice poginulih i ratni vojni invalidi.
Dakle, to je sada jedno veoma ozbiljno pitanje koje mislim da ste dužni da odgovorite – kada će se sveobuhvatno jednim zakonskim rešenjem, a ne leks specijalisom, kao što je ovaj slučaj, rešiti pitanje svih srpskih ratnih vojnih veterana? Vi ste na njih zaboravili. Oni jedino u Srbiji nemaju zakon koji tretira njihove probleme.
Sada se tu postavlja jedno drugo pitanje – na koji način će pripadnici aktivnih srpskih snaga bezbednosti moći da ostvare pravo na kupovinu ovih stanova, kod kojih banaka, sa kakvim provizijama, taksama, kamatama i svim drugim pljačkama koje banke vrše ovde u ovoj državi nad građanima Srbije?
Da nam se slučajno neće ponoviti krediti indeksirani u švajcarskim francima, zbog kojih danas više od 20.000 porodica u Srbiji živi u dužničkom ropstvu prema bankama? To nigde u zakonu ovde ne piše i nisam čuo u nijednom od vaših amandmana da ste to obrazložili. Gde je doprinos ovoga zakona tome da se, da kažem, dođe do lakog dobijanja kredita i kredita po povoljnim uslovima, da bi se ovakvi stanovi uopšte mogli kupiti?
Ono što je za nas ovde najspornije, a to isto nisam čuo u ovim vašim obrazloženjima amandmana i zbog toga ih na kraju neću podržati, jer računam da vaša Vlada dobro zna da su besmisleni i zato vam stalno odbija sve vaše amandmane, jeste upravo to što niste izašli u susret toj ključnoj temi zbog koje ste i došli na vlast, a to je borba protiv kriminala i korupcije? Dakle, kako će izgledati tenderi za dobijanje onih koji će graditi ove stanove? Da nam se neće ponoviti još jedan leks specijalis kakav je bio „Beograd na vodi“, koji je zapravo samo prostor za kriminal i korupciju?
Ne moramo valjda svaku dobru stvar koju želimo da uradimo, da upropastimo zato što će tu mogućnost da poslove dobijaju dobijati samo firme bliske SNS ili tako što će se moći zaposliti u ovoj državi samo oni koji su članovi SNS? Ja sam vas to pitao, gospodine ministre, i vašu prethodnicu ovde i nisam dobio odgovor na pitanje da li u Srbiji može da živi i radi bilo ko ko nije član SNS? Da li bilo ko ko nije član SNS može da zaposli u bilo kojoj javnoj ustanovi ili preduzeću?

Dakle, apsolutno podržavam napore SNS i njihove amandmane da ispravljaju loša zakonska rešenja koja daje Vlada Republike Srbije. Ne mogu da razumem samo zašto Vlada Republike Srbije nikada nije prihvatila nijedan amandman od tolikih hiljada amandmana SNS? Pa, zato što su loši i besmisleni.
Dakle, nisam ja rekao da su vaši amandmani loši i besmisleni. To je rekla vaša Vlada, koja vam je odbila sve vaše amandmane i svaki put vam odbija sve vaše amandmane zato što su loši i besmisleni. Da je jedan bio dobar, Vlada bi ga prihvatila. Znači, nemate vi problem sa opozicijom kada vam kažemo da su vam amandmani besmisleni i loši, nego sa Vladom, sa ministrom Stefanovićem.
Evo vam ga ministar ovde. Što ga ne pitate što vam stalno odbijaju amandmane? Zato što su loši i besmisleni, zato što služe samo za to da se vrši opstrukcija u radu parlamenta.

Hvala predsedavajući.

Vi konstantno kršite član 27. koji u stavu 2. kaže da predsednik Narodne skupštine se stara o primeni ovog Poslovnika. Vi to jednostavno ne radite, jer dozvoljavate, ne samo vi, nego svi predsedavajući Narodne skupštine već mesecima i godinama unazad ovde da moje ime i prezime, moja porodica i moje dostojanstvo budu vređani na sve moguće načine i to zamislite na koji način. Ne ovako ljudski i parlamentarno u jednoj diskusiji i u jednoj ozbiljnoj debati, nego kroz formu povrede Poslovnika.

Dozvoljavate da se javi, ne znam, deset narodnih poslanika iz vlasti u formi povrede Poslovnika, a da kroz to se bave Boškom Obradovićem, mojom porodicom, mojim zaposlenjem i da na najrazličitije načine kleveću i lažu.

Pazite, to ste dozvolili i gospodinu Aleksandru Martinoviću koji je javno slagao gde ja danas radim, iako kao predsednik Administrativnog odbora, preko koga mi svi kao poslanici ostvarujemo sva svoja prava, odlično zna gde ja danas radim. Uopšte nije problem da javno slaže u direktnom televizijskom prenosu gde ja danas radim.

Znači, takva vrsta beskrupuloznosti, nemorala i bezobrazluka da jednostavno vi javno lažete nešto što odlično znate da nije istina. To govori o tome da je sve dozvoljeno.

Gospodine predsedavajući, ako je sve dozvoljeno, onda vas molim, dozvolite i nama da bude sve dozvoljeno, jer ne možete vi dozvoliti da neko vređa i pominje neprestano ovde o Dverima sve najneverovatnije laži. Nikad nije dokazana ni jedna od njihovih tvrdnji. Ne postoji nikada ni jedan jedini dokaz. Dveri nikad niko nije procesuirao. Nikad nas niko krivično nije gonio. Nema iza nas ni jedne afere ni mrlje, ali kada to neko 24 sata ponavlja u Skupštini, na „Pinku“, „Hepiu“ i ne znam gde sve, narod možda može u to da poveruje, ali barem vi zaštitite naše dostojanstvo i dozvolite, ako ne možete ništa drugo, barem da odgovorimo kroz repliku, a kako ako nemamo pravo na repliku, na povredu Poslovnika.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege narodni poslanici, uvaženi građani, pomaže Bog svima.

Zaista želim da izrazim jedno, da tako kažem zadovoljstvo, mada to nije odgovarajuća reč, što se konačno na plenumu Narodne skupštine Republike Srbije našla ova velika i tragična tema, jer su posledice bombardovanja Srbije od strane NATO pakta toliko ogromne da nikada ni jedna komisija koju mi možemo formirati to neće moći da obuhvati i da prouči do kraja. Jer su posledice NATO bombardovanja i ekonomsko privredne u razaranju naše privrede i u razaranju naše putne i svake druge infrastrukture u razaranju, kao što vidimo zdravlja našeg stanovništva i kompletne ekološke situacije u državi Srbiji.

Dakle, važno je, veoma je važno i dobro što smo konačno pokrenuli ovu temu u Narodnoj skupštini Republike Srbije i kao što ste videli, poslanička grupa Dveri je glasala za to da se ova tačka nađe na dnevnom redu po hitnom postupku i poslanička grupa srpskog pokreta Dveri glasaće za formiranje ove komisije za istraživanje posledica NATO bombardovanja i naravno, ako nam to bude ponuđeno, dati i svog člana u tu komisiju.

Ono što jeste problem i koji mora da se postavi, kako smo došli u situaciju da tek posle 19 godina od NATO bombardovanja, mi uopšte počinjemo da istražujemo posledice NATO bombardovanja? Kako smo došli u situaciju da šest godina posle dolaska SNS na vlast, tek prvi put ova tema dolazi na dnevni red skupštinskog zasedanja? I kako smo došli u situaciju da tek posle četiri godine na mestu predsednika Narodne skupštine Republike Srbije predlagač ove komisije, Maja Gojković se seti da bi ovo konačno trebalo da dođe na dnevni red?

Dakle, realno gledano, zašto je sada takav hitni postupak, a nije bio prethodnih 19, šest ili četiri godine? Znači, neka je zadrška postojala, neko se plaši otvaranja ove teme, neko je imao neku obavezu prema nekome da se ova tema u Srbiji na neki način zatvori i ne zna.

Ono što mislim da je veoma važno pitanje i na neki način naša obaveza, kao jedne generacije koja je pripadala mladim ljudima koji su u svoje vreme bili protiv režima Slobodana Miloševića, a zaista pripadam toj generaciji, smatrali smo da je to bio jedan loš režim koji je doveo našu zemlju u ekonomsku i socijalnu katastrofu, da je to bio jedan režim koji je prave vrednosti gurnuo u drugi plan, a nakaradne vrednosti stavio na čelu, da je to bio jedan režim u kome je cvetao i vladao kriminal i da je to bio režim koji je u mnogim segmentima, gde je trebalo da zaštiti srpske, nacionalne i državne interese, njih izdao. Zato smo bili borci protiv tog režima.

Međutim, kada smo videli šta je došlo posle režima Slobodana Miloševića, 5. oktobra 2000. godine, mnogi od nas su u određenom procentu promenili mišljenje o Slobodanu Miloševiću, posebno nakon njegovog držanja u Haškom tribunalu, gde je zaista na kraju i ubijen zato što je branio interese države Srbije i srpkog naroda. Mislim da je došlo vreme da se uspostavi jedan balansiran odnos prema sada već istorijskoj figuri Slobodana Miloševića, koja nije ni samo pozitivna, ni samo negativna, već treba videti šta je bilo dobro i šta je bilo loše, a ono što je svakako bilo dobro jeste što se tada mnogo više vodilo računa o državi, nego što se o državi vodilo računa posle 5. oktobra 2000. godine.

Jedna veoma važna stvar – nema nikakve veze Slobodan Milošević i tadašnji njegov režim sa NATO bombardovanjem, tj. nismo mi krivi zato što nas je neko bombardovao, već krivicu za NATO bombardovanje treba pripisati onome ko je prekršio međunarodno pravo i bez dozvole Saveta bezbednosti UN zapravo na prostorima srpskih zemalja prvi put primenio NATO intervencionizam i osvajačku politiku koja je potom proširena čitavim svetom.

Ono što ja imam obavezu ovde da kažem, iako to neće biti delokrug rada ove komisije, gospodine budući predsedniče, treba imati u vidu da nije prvo NATO bombardovanje bombardovanje Srbije i Crne Gore 1999. godine, već bombardovanje Republike Srpske 1995. godine i kasnije učešće NATO i američkih generala u etničkom čišćenju Srba iz Republike Srpske Krajine u „Bljesku“ i „Oluji“. Dakle, mnogo je šira tematika NATO bombardovanja i NATO okupacije Srbije i onoga što smo mi iz Dveri još pre 10 godina u specijalnom tematu časopisa „Dveri srpske“ nazvali – NATO genocid nad srpskim narodom 1995-1999. godine.

Ono što se postavlja kao jedno važno pitanje jesu motivi ili ciljevi rada ove komisije. Dakle, vi našu podršku za rad ove komisije imate. Ali, poverenje u vas mi nemamo. Zašto?

Stvar je veoma jednostavna. Kada se uzme u obzir da govorimo o posledicama NATO bombardovanja iza koga stoje zapravo vaši veliki prijatelji, Gerhard Šreder koji je govorio na predizbornom skupu Srpske napredne stranke, Toni Bler, koji je vaš savetnik u Vladi Republike Srbije ili možda Bil Klinton koji se onako očinski grlio sa vašim predsednikom na sastanku „Fondacije Klintonovih“ u Americi, dakle, da li su ti ratni zločinci, a ja ih tako nazivam, zapravo vaši drugari? I kako smo došli u tu situaciju da oni koji su odgovorni za ekonomsko, ekološko i svako drugo uništavanje države Srbije, a pre svega uništavanje zdravlja stanovništva u ovoj državi, postanu vaši veliki zapadni prijatelji? To je vrlo neobično. Kako se dogodilo da onaj koji je odgovoran i kriv za ubistvo jednog deteta na noši, od tri godine, bude dočekivan u ovoj državi sa hlebom i sa solju?

Ono što mislim da je ovde važno pitanje jeste da li će posle završetka rada ove komisije za dve godine, odnosno tog prvog velikog njenog izveštaja, Klinton, Šreder i Bler ponovo biti dobrodošli u ovoj državi? I da li ćete ih i dalje smatrati za vaše prijatelje, partnere, savetnike i mentore?

Ono što proističe zapravo iz poente rada ove komisije jeste – kakav je zapravo vaš stav prema NATO paktu, koji nas je bombardovao i čije posledice mi trpimo?