Gospodine predsedavajući, upravo je poenta mog govora ovaj amandman, za koji kao i za sve druge amandmane opozicije koji su se ticali nadoknade onoga što je Vlada zaboravila, a to su studenti postdiplomci, stoji obrazloženje koje takođe može da uđe u anale našeg parlamentarizma i koje glasi – amandman se ne prihvata iz razloga što je prihvaćen amandman na član 1. predloga zakona koji je podneo narodni poslanik dr Aleksandar Martinović. Dakle, vi iz opozicije nema potrebe uopšte da postojite, pošto postoji dr Aleksandar Martinović. Vi iz opozicije, koji ste to predložili i otkrili ono što Vlada nije uvrstila u predlog zakona, nema razloga da budete uopšte spomenuti, ni da postojite, kada postoji dr Aleksandar Martinović, koji će zapravo da se predstavi da je on to otkrio, umesto opozicije, da Vlada eventualno ne bi bila na stubu srama što je zaboravila čitavu jednu kategoriju studenata.
Ja sam danas potrošio dosta vremena da otkrijem zašto baš dr Aleksandar Martinović, ali mislim da to nije slučajno i da ima razloga zašto je prihvaćen njegov amandman. Ja čak mislim da je to s pravom urađeno. Evo, citiraću vam jednu izuzetno važnu rečenicu dr Aleksandra Martinovića, koja o tome govori i koja kaže: „Bolonjski sistem nije uspešan i mi ćemo inicirati njegovo ukidanje. Potrebno je da vratimo tradicionalno obrazovanje“, rekao je potpredsednik SRS Aleksandar Martinović 27. marta 2012. godine.
(Zoran Krasić, s mesta: Šta je tu pogrešio?)
Ništa nije pogrešio, gospodine Krasiću, naprotiv. Ja se slažem sa njim i verujem da je ovaj njegov amandman samo prvi korak ka ukidanju ove katastrofalne bolonjske reforme obrazovanja u našoj državi i da ako je to razlog zašto je Vlada podržala njegov amandman, mi iz opozicije, barem mi iz poslaničke grupe Dveri se povlačimo, podržavamo što je prihvatila Martinovićev amandman i nadamo se da će ministar Šarčević ići tragom uvaženog dr Martinovića i zaista ukinuti bolonjsku reformu našeg obrazovanja, kao katastrofalnu, štetnu po naše visoko obrazovanje.
To je poenta onoga o čemu mi vama ovde govorimo. Zbog čega Aleksandar Martinović? Zbog čega je njegov amandman lepši, pametniji, sposobniji, kreativniji, kvalitetniji od drugih amandmana koji su podjednako tretirali istu temu na isti način? Da li zato što nećete da priznate da je Vlada pogrešila, jer je Vlada bezgrešna? Ona ne može da pogreši, jer je vodi čovek koji je najveći Srbin od prote Matije Nenadovića do danas.

Dobro.
Veoma je za nas važno u ovoj diskusiji zbog čega je Vlada odbila ovaj amandman, a zbog čega je prihvatila amandman Aleksandra Martinovića. To je predmet moje diskusije, jer su svi naši amandmani odbijeni iz jednog istog obrazloženja – nema potreba za vašim amandmanima, jer smo prihvatili amandman Aleksandra Martinovića. Čekajte, mogla je da kaže potpuno suprotno – nema potrebe za amandmanom Aleksandra Martinovića, jer smo prihvatili amandman Marinike Tepić.
Znači, Vlada mora da zadrži oreol bezgrešnosti. Aleksandar Vučić mora da zadrži oreol čoveka koji nikada nije pogrešio ni jednu jedinu stvar u svom životu, izuzev što je promenio ideologiju, izdao kuma, promenio stranku … (Isključen mikrofon.)

Gospodine predsedavajući, ima li prednost povreda Poslovnika, koleginica se javila, ili ne?

  Poštovana predsedavajuća, drage kolege, narodni poslanici, apsolutno podržavam i smatram da treba prihvatiti ovaj amandman kolega narodnih poslanika iz prostog razloga da se ne bi ogrešili o još jednu grupu studenata tzv. bolonjaca koji su se upisali nakon donošenja Zakon o visokom obrazovanju 2005. godine.
Ispravili smo grešku koju je Vlada napravila diskriminišući studente postdiplomce na magistarskim i doktorskim studijama i bio bi red da ovim amandmanom ispravimo i ovu eventualnu grešku i diskriminaciju prema studentima bolonjcima koji su se upisali 2006. i 2007. godine.
Zašto smo posebno osetljivi za ovu kategoriju studenata kojim su ovim izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju diskriminisani? Zato što je to žrtva eksperimenta bolonjske reforme. Na ovoj generaciji je primenjena bolonjska reforma visokog obrazovanja u Srbiji te 2006. na 2007, 2007. na 2008 i ova generacija je bila eksperimentalna generacija u toj famoznoj i katastrofalnoj bolonjskoj zapadnjačkoj reformi našega školstva.
Mislim da zato bi svi zajedno trebali da imamo malo više razumevanja za ovu generaciju. Postoje dva problema u vezi sa ovom generacijom na koja želim posebno da ukažem. Danas vam, koliko je bilo vremena da diskutujemo malo sa gospodinom ministrom o tome na Odbor za obrazovanje, ali mislim da su od velikog značaja, od interesa ove populacije studenata.
Prva stvar je - zašto se njima ne odobrava produžetak studija, a odobrava se studentima po starom programu koji su upisali nekoliko godina pre njih studije.
Dakle, zašto bi oni bili diskriminisani? Jedino iz tog razloga što su oni, je li, eto, upisali po Bolonji, pa za njih ne treba da važi koje su godine u pisali, iako se zove po starom programu nema veze koliko su godina pre upisali, a evo dobijaju produžetak.
Dakle, to je prvi osnov po kome su oni ovde diskriminisani. Za njih jednostavno treba takođe da važi produžetak, posebno ponavljam, iz razloga što su oni bile žrtve eksperimenta, što su oni bili pokusni konjići nečije tamošnje, tadašnje, ne znam već čije, dosovske, zapadnjačke, soroševske ili ne znam kakve druge gospodine Živkoviću reforme visokog obrazovanja. Red je da neko preuzme odgovornost, pa sada vi se dogovorite koji ste do sada vladali, ko je kriv za katastrofalnu bolonjsku reformu.
Ono što je ovde dodatni problem o kome smo danas diskutovali na Odboru za obrazovanje, što mislim da zaista treba skrenuti pažnju svima vama iz vladajuće većine i siguran sam da ćete razumeti o čemu se radi i da možda ćete promeniti mišljenje i podržati ovaj amandman.
Naime, o čemu se radi? Ovim studentima u vašem obrazloženju, kojim Vlada odbija ovaj amandman, kaže se – amandman se ne prihvata iz razloga što u slučaju kada student upisan u prvu godinu osnovnih studija školske 2006/2007, odnosno 2007/2008. godine prestane status studenta u skladu sa članom 94. stav 1. tačka 4. Zakona o visokom obrazovanju, on ima mogućnost da završi studije u skladu sa članom 85. stav 7. zakona, odnosno članom 94. stav 2. zakona.
Vi ste se ovde izgovorili – on ima mogućnost da završi studije, ali kako? Onim genijalnim izumom koji ste vi osmislili, a to je reupis tzv. Znači, on praktično prekida svoje dosadašnje studije, upisuje ponovo studije po bolonjskom procesu i dobija novih osam, odnosno devet godina za te studije. Šta to konkretno za njega znači? To znači pre svega upisninu, troškove da se iznova upiše, novi indeks i sve druge troškove koje ima i rizik da će mu fakultet raditi novi studijski program, odnosno usklađivati šta je položio od predmeta, šta nije jer se u međuvremenu bolonjski proces menjao, dati mu neke nove predmete da polaže, produžiti mu rok završetka studiranja na taj način?
Nije u istom statusu kao studenti po starom programu kojima je odobreno da produže, odnosno nastave svoje studije bez ikakvih prepreka. Pred ove studente bolonjce vi ste stavili ove dve potencijalne prepreke. Prva je da im fakulteti odrede visoku članarinu, odnosno visoku novu upisninu. Drugo, da ih opterete dodatnim predmetima koji su u međuvremenu iz bilo kog razloga uvedeni i da time oduže i zakomplikuju završavanje studija.
Ovim amandmanom, a isti amandman predložila je i poslanička grupa Dveri, odnosno narodni poslanici Dragan Vesović iz naše poslaničke grupe, mi to sprečavamo. Sprečavamo diskriminaciju prema ovim studentima i njima dajemo mogućnost da i oni mogu da produže svoje studije u naredne dve godine bez nove upisnine, bez promene studijskog programa i svega drugog. Mislim da je to poprilično jasno, poprilično jednostavno, poprilično pošteno. Ne vidim nijedan jedini razlog da svi zajedno ne dignemo ruku za ovaj amandman bez obzira iz koje poslaničke grupe dolazi.
Ja ga sada branim iako nije amandman Dveri, a imamo i sličan ili gotovo istovetan amandman, jer mislim da je dobar amandman, mislim da sprečava još jednu diskriminaciju, mislim da izlazi u susret, kako se čuje, ne znam da li je taj podatak gospodine ministre tačan, broju od 2000 studenata koji su bili žrtve eksperimenta Bolonje.
Ima još jedan problem sa njima na kojima je skrenuta pažnja u njihovim dopisima. Određeni broj njih je kada je upisao studije te 2006. ili 2007. godine po tzv. Bolonji studirao, a da to često ljudi nisu ni znali, po neakreditovanom programu i dešavalo se da završe svoje studije, da treba da uzmu diplomu i da im fakultet kaže – pa vi ne možete da dobijete diplomu, vi ste studirali po neakreditovanom programu, jer nikada nije akreditovan taj program njihovog bolonjskog studiranja.

  Zahvaljujem.
Da zaključim. Nad ovim studentima, a to nije mali broj, ako je tačan podatak da je njih 2000 izvršena je jedna velika „reforma obrazovanja“ koja nije bila ništa drugo nego eksperiment po zapadnjačkim uzorima bez ikakvog obzira na tradicije naše prosvete.
Pozvao sam se na citat gospodina Martinovića iz njegovog radikalskog doba kada je i on tvrdio ono što ja sada tvrdim da je ta reforma katastrofalna i da je treba poništiti i ukinuti. I slažem se sa njim.
Da bismo se makar malo odužili ljudima koji su služili za eksperiment nekakvim soroševim stipendistima, psiholozima i pedagozima koji su vodili naša ministarstva prosvete od 2000. godine pa kasnije red je da im barem damo mogućnost da produže svoje studiranje bez novog upisa, bez promene studijskog programa, a sve to omogućava u naredne dve godine ovaj amandman.
Mislim da sam vam na veoma plastičan način veoma jasno bez ikakvog političkog momenta na neki način pokazao zbog čega treba i time da zaokružimo ovu raspravu tako što ćemo sprečiti bilo kakvu diskriminaciju bilo koje grupe studenata.
Ispravili smo jednu stvar vašim predlogom izmene i dopune zakona koju je Vlada predložila, koju smo svi podržali. Ispravili smo drugu potencijalnu diskriminaciju ovim amandmanom, evo neka je i Martinovićev, koji ćemo svi podržati. I da sada ispravimo i ovu treću potencijalnu diskriminaciju prema studentima koji su upisali 2006. i 2007. godine jer su oni bili žrtve ove bolonjske reforme koja je katastrofalna po srpsko visoko obrazovanje.
Apelujem na vas iz vladajuće većine da ovo shvatite ovo kao dobronameran predlog i da pomognemo grupi od 2000 studenata da imaju ista prava kao i oni koji su studije upisali daleko pre njih i koji nisu bili žrtve nikakvog eksperimenta u visokom obrazovanju. Nadam se da ćete podržati ovakvu ideju bez obzira što dolazi iz redova opozicije.
(Zoran Živković, s mesta: Replika.)

Ja sam zaista duboko zainteresovan da otkrijemo ko je onda kriv za tu bolonjsku reformu, jer ovako će ispasti da svi peru ruke i da niko od aktera na političkoj sceni Srbije nema veze sa Bolonjom i nije kriv za Bolonju. Dakle, ako nije kriva DS ili Zoran Živković, da vidimo ko je onda kriv i da vidimo zašto posledice tako loših bolonjskih reformi nismo u potpunosti ispravili, a video sam i citirao sam i mišljenje uvaženog kolege Aleksandra Martinovića, koji se u potpunosti sa mnom slaže, ako nije promenio mišljenje za ovih četiri-pet godina, da je ta Bolonja katastrofa i da je treba ukinuti.
Ovde zapravo kao problem o kome govori gospodin Živković mogu da navedem jednu drugu stvar, a to je da smo mi, zahvaljujući takvoj bolonjskoj reformi visokog obrazovanja, izgubili akademsku i svaku drugu intelektualnu odgovornost naših studenata i od tog vremena nismo u Srbiji imali jedan ozbiljan studentski protest na bilo koju ozbiljnu nacionalnu državnu ili političku temu. Znači, tako su dobro studente zabavili bolonjskim kolokvijumima i raznim drugim stvarima, da vi imate deset generacija koje se nisu umešale ni u jednu ozbiljnu političku, društvenu, državnu i nacionalnu temu.
Ne sećam se generacija srpskih studenata pre Bolonje koji nisu bili aktivni da kažu svoj stav kada je pitanje Kosova i Metohije, kada je pitanje bilo koje druge velike nacionalne političke i državne teme. Od kada je krenula reforma bolonjskog procesa, od tada srpski studenti nemaju politički stav, od tada srpski studenti ne prave demonstracije protiv vlasti, od tada srpski studenti brinu samo o obrazovanju, pod znacima navoda, a zapravo su na svaki drugi način oterani od bavljenja bilo kakvom društvenom odgovornošću, što je uvek bio jedan od smisla studiranja i veoma se cenio stav studenata.

Poštovani gospodine predsedavajući, poštovani ministre sa vašim uvaženim saradnicima, poštovani narodni poslanici, meni je izuzetno drago da smo čuli ovde neke nove kreativne ideje u Narodnoj skupštini Republike Srbije koje su došle iz redova poslanika vlasti, da se razmišlja i o ukidanju ovih televizijskih prenosa skupštinskih zasedanja, jer očito treba zabraniti i ovaj poslednji glas opozicije koji još u Srbiji može da se čuje. Naravno, nadamo se, niti ćemo dozvoliti da do tako nečega dođe.
Ono što sigurno brine ogroman broj građana Srbije jeste stanje u kome se danas nalazi srpsko obrazovanje i ne samo danas, nego godinama i decenijama unazad. Posebno je dramatičan materijalni status prosvetnih radnika u Srbiji koji je zaista ponižavajući, najobrazovaniji sloj našeg stanovništva ima plate koje su ispod republičkog proseka. To samo govori o tome kako se ceni obrazovanje u ovoj državi, odnosno koliko se ne ceni prosveta i prosvetni rad onih koji provode maltene više vremena sa našom decom nego što to mi kao roditelji činimo.
Veliki je problem i narušen je autoritet naših učitelja, nastavnika i profesora koji su pod ovom poplavom tzv. dečijih prava ili ne znam, prava roditelja došli u situaciju da se više ništa ne pitaju i da se praktično plaše roditelja i dece u nastavnom procesu. Od svega toga što je zaista ponižavajuće i uvredljivo i za decu i za nastavno osoblje najveći problem predstavlja odnos prema prosveti koji je decenijama unazad takav da je prosveta predmet eksperimentisanja uživo i eksperimentisanja u kome nema kraja.
Još od čuvene škole igrice Gaše Kneževića, do danas traju pokušaji da se reformiše naše obrazovanje koji su najčešće pod udarom zapadnih reformističkih ideja i koji zapravo niti su u duhu naše prosvetne tradicije, niti imaju smisla za naše nacionalno obrazovanje i vaspitanje.
Prošli smo veliki put od Gaše Kneževića do ukidanja imena škole „Svetog Save“ za sedam miliona arapskih dolara, prolazimo veliki put od svih pedagoških i psiholoških reformi koje je naše obrazovanje trpelo od vremena DOS do vaše ideje gospodine ministre, koja mi definitivno nije jasna, da roditelji treba da ocenjuju nastavnike.
Zaista ne vidim kako će roditelji da znaju šta se to i kako radi na nekom času i otkud njima pravo da ocenjuju ljude koji su prošli neku metodiku nastave i položili neke ispite i magistrirali i doktorirali negde da bi bili prosvetni radnici. Da li je to na osnovu nekih informacija koje će im đaci davati, pa treba roditelji da ocenjuju njihove učitelje, nastavnike i profesore?
To nema smisla, reforma obrazovanja u Srbiji je krahirala i ono o čemu mi danas govorimo je jedan izuzetno dobar primer. Deset godina je Bolonje u Srbiji, možemo da konstatujemo da je bolonjski proces reforme visokog obrazovanja u Srbiji doživeo svoj kraj i krah i da je hitno potrebno menjati postojeći Zakon o visokom obrazovanju i temeljno preispitati vrednost i ciljeve i rezultate bolonjskog procesa u visokom obrazovanju.
Mi ovde treba da obratimo pažnju upravo na te efekte. Treba da obratimo pažnju na rezultate te bolonjske reforme koja je definitivno ostavila negativne posledice po srpsko školstvo. Razlozi su različiti i ta generalna kritika Bolonje može da krene od uvođenja ocenjivanja izradom tekstova preko svake mere, prevelikog značaja seminarskih radova i kolokvijuma, raznih nametnutih suvišnih i nepotrebnih izbornih predmeta, ukidanjem diplomskog rada ili magistarskih studija, uvođenja master strukovnih studija i generalne degradacije, posebno doktorskih zvanja i ovog bujanja nekakvih doktora nauka, plagijatora i svega drugoga, što nije toliko čudno kada vam je predsednik države kupio diplomu ili kada su vam ministri plagirali doktorske radove, onda ne treba da čudi ni što je čitava nacija u transu kupovine diploma i izmišljenih, kupljenih i plagiranih doktorata.
Ovim se kompletnim bolonjskim procesom definitivno snižava nivo znanja u Srbiji, dovodi do jedne ozbiljne degradacije i zvanja i znanja i danas smo u toj situaciji da više ne znamo zapravo kuda ide naše obrazovanje. Najbolji dokaz tome je što smo za ovih 15 godina velikih zapadnih reformi našeg obrazovanja promenili verovatno i 15 ministara prosvete.
Ja ne znam, gospodine ministre, vi biste trebali znati taj podatak, koji ste vi po redu ministar u poslednjih 15 godina? Da li ministre prosvete menjamo na svakih šest meseci, na godinu dana? Kakva je tu reforma moguća sa takvim smenama ministara? Da li svaki ministar kreće iz početka? Ko se tu na koga nadovezuje? Ima li tu ikakvog kontinuiteta i smisla? Evo, i vi ste, već ne znam da li drugi, treći, peti ministar u ovih pet godina vlasti SNS, što je dobar dokaz da SNS nema pojma šta će sa srpskim obrazovanjem. Jer, da su oni imali bilo kakvu ideju iz one famozne bele knjige koju su zaboravili da su ikada napisali, oni bi stavili jednog ozbiljnog ministra i taj ozbiljan ministar bi za ovih pet godina već sproveo reformu obrazovanja. Ovako, vi sada morate iz početka. Ili, možda vi nećete iz početka? Možda vi uvažavate vašeg prethodnika Srđana Verbića, koji ne znam zašto je smenjen ako je bio dobar? I ne znam zašto nastavlja da radi u vašem ministarstvu ako je bio dobar? Znači, nije imalo razloga smenjivati dobrog ministra. Niti ima razloga ostavljati u ministarstvu lošeg ministra koga ste smenili. Ali, to je sada već kadrovska politika SNS, da ne ulazim u to.
Govorim vam o nečemu potpuno drugom. Govorim vam o jednom diskontinuitetu srpske prosvete u odsustvu jasnog plana, u odsustvu stručnjaka koji su ozbiljno uključeni u reformu obrazovanja i nametanju zapadnog modela obrazovanja koji se Srbiji nameće već 15 godina.
Evo, recimo, da bismo mi doneli ove izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju, mi moramo, kao što ovde Vlada nama predlaže, da imamo tzv. izjavu o usklađenosti Nacrta zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju sa propisima EU. Za mene je to najobičnija nebuloza. Ne vidim zašto bismo mi naš Zakon o visokom obrazovanju usklađivali sa bilo čijim propisima van ove države? Jel ovo „banana država“? Jel ovo neka kolonijalna država? Jel ova država nema pravo da donese svoje zakone, da svaki zakon u republičkoj Skupštini mora da ima izjavu usklađenosti sa propisima EU. Ja protestujem protiv toga.
Protestujem protiv nametanja zakona sa strane, protestujem protiv prepisivanja zakona sa zapada koji se nameću ovome društvu i državi, protestujem protiv neusklađivanja tih zapadnih i evropskih zakona sa našom pravnom tradicijom, sa našom istorijom, sa našom kulturom, sa našim identitetom, sa našim nacionalnim interesima i svim drugim, što zapravo treba da bude u prvom planu, a ne Evropska unija. To je naš problem ovih 16 godina, što je Evropska unija u prvom planu, a naši nacionalni i državni interesi, naš identitet, naše nasleđe, naše tekovine, su jednostavno gurnute u drugi plan.
Imamo mi ozbiljne prosvetne sindikate, gospodine ministre. Naši prosvetni sindikati ne brinu samo o materijalnom statusu, što jeste jedna od važnih obaveza sindikalnih aktivnosti, nego izuzetno brinu o ozbiljnosti reforme obrazovanja u Srbiji.
Ja bih vam preporučio da pogledate niz ozbiljnih dokumenata koje je uradila Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije, koji su veoma ozbiljno, u nizu okruglih stolova, se posvetili temi reforme obrazovanja. To su ljudi koji su svaki dan u klupama, ljudi koji svaki dan drže dnevnike, ljudi koji svaki dan rade sa decom i oni bolje znaju obrazovanje od teoretičara iz EU, od nevladinih organizacija, od pedagoga i psihologa koji reformišu naše obrazovanje.
U konkretnom prevodu na ove izmene i dopune Zakona, to znači da mi ovde, recimo, kao prvi problem s kojim se suočavamo, imamo situaciju da ova zakonska izmena dolazi kasno. Fakulteti su već, ako sam u pravu, a voleo bih da me u tome demantujete, ovo je najveća zanimljivost ove naše današnje rasprave, dobili dopis da rade kao da su izmene Zakona usvojene. Vi me demantujte ako nisam u pravu.
Šta to znači? Upis u novu školsku godinu je počeo 1. oktobra. Danas je 18. oktobar i biće završen, ili je završen, do usvajanja ovog zakona, po preporuci da se radi po predlogu zakona. Ovo je jedna genijalna zakonodavna novost u istoriji srpskog parlamentarizma i zakonodavstva. Od sada, gospodine Martinoviću, SNS će ući u istoriju prava kao jedan genijalni pronalazač jednog novog pravnog instituta koji se zove – raditi po predlogu zakona koji će tek da uđe u skupštinsku proceduru.

Zar nisam pohvalio ove pravne iskorake SNS? Nije dobro kad ih kritikujem, nije dobro kad ih hvalim, stvarno ne znam kako da se ponašam?

Da se vratimo onda na ono o čemu je već bilo ovde reči, mada je ovo zaista genijalna stvar da se postupa po Predlogu zakona. Možda će tako SNS da uredi sve oblasti našega društva i po predlogu zakona koji će nekad ući u proceduru da se već funkcioniše u Srbiji? To bi bio jedan simpatični način za uvođenje totalnog jednopartijskog sistema.
U svakom slučaju, mi ovde imamo i druge probleme. Već smo čuli o problemima onih koji su na magistarskim i doktorskim studijama po tzv. starom sistemu i ne vidim zašto su oni diskriminisani da se i njima ne može produžiti studiranje, odnosno postdiplomsko studiranje kao i drugima?
Ima još jedan problem koji možda nije dovoljno primećen, a to su studenti koji su upisani po Bolonji od 2006, znači, 2006, 2007, 2008. godine i koji imaju pravo po zakonu i odluci Univerziteta da završe četvorogodišnje studije za devet godina, što je takođe isteklo 1. 10. još prošle, 2015. godine. I tu se takođe našlo veoma kreativno rešenje, koje otprilike glasi da se konstatuje prestanak njihovog statusa studenata a onda se oni ponovo upisuju, uz priznavanje svih položenih predmeta. Dakle, i na ovaj način bolonjci postaju večiti studenti. Mogu da završavaju studije do beskonačnosti, odnosno, ove godine, recimo, upisuju svoju 11. godinu studiranja. I tako su administrativnom merom zadržali status večitih studenata.
Međutim, što po ovim izmenama i dopunama Zakona, mi smo u tom pravcu intervenisali jednim amandmanom, sada se praktično diskriminišu ovi studenti koji su upisani po Bolonji. Zašto se mogu produžiti studije onima koji su upisani po starom, a ne mogu se produžiti studije onima koji su upisani po Bolonji? Odnosno, oni se teraju na ovaj reupis, što znači novo plaćanje, što znači novi indeks, što znači novo zarađivanje za fakultete. Zašto bi oni bili materijalno diskriminisani u odnosu na stare studente? Ako dozvoljavate starim studentima da može da im se produži studiranje za dve godine, molim vas da prihvatite naš amandman i da dozvolite svim studentima koji su upisani po Bolonji od 2006. godine da mogu takođe da produže svoje studiranje, bez novog upisa i novog indeksa.
I ono što smo takođe ovde konstatovali i primetili jeste da mi predlažemo princip – ili da svima izađete u susret, ili da nikome ne izađete u susret. Prosto, to bi bila elementarna pravda i poštenje, a ne ovako selektivno, jednima izlazite u susret i produžavate studiranje, a drugima to ne omogućavate.
Zaključak priče je da neblagovremeno donosite ove izmene i dopune zakona, kasnite više od 18 dana, uvodite novu pravnu praksu koja postupa po predlogu zakona u skupštinskoj proceduri, što je zaista genijalan izum, niste ovde pred nas izašli sa ozbiljnim zakonskim izmenama ovog već sada krahiranog bolonjskog procesa u Srbiji, što je dokaz da SNS za pet godina nema nikakvu ideju o srpskom obrazovanju, jer ne bi nekoliko puta u Vladi menjala ministre, i uvodite diskriminaciju među studentima, izlazite u susret jednoj grupi studenata, a ne izlazite u susret drugoj grupi studenata. Za vas je, naravno, verovatno najvažnije da ste vi ovde dali izjavu o usklađenosti ovoga nacrta zakona sa propisima EU, jer je to ovoj Vladi očito najvažnije. Evropska unija je preča ovoj Vladi od interesa srpskih studenata, srpskih majki, porodilja, domaćih privrednika i svega drugoga što smo mogli da čujemo ovih dana od predsednika Vlade, koji se još nije izvinio za one neviđene uvrede svim srpskim majkama i porodiljama, koje je optužio da uzimaju pare za rađanje dece.
To je zaista nešto što do sada nije viđeno. Ja vas molim da Narodna skupštine Republike Srbije više nikada ne dozvoli Vladi Republike Srbije da daje određene naredbe, direktive, preporuke bilo kome u ovoj državi da postupa po predlozima zakona. Neka ovo bude poslednji zakon po kome će se postupati pre nego što je donet u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, vi ste do sada pokazivali tolerantnost i korektnost u davanju replika. Pozivam se na član 104. Poslovnika o radu Narodne skupštine, koji jasno kaže u stavu 2. – ako se uvredljivi izrazi odnose na poslaničku grupu ili političku stranku čiji narodni poslanici pripadaju toj poslaničkoj grupi, u ime poslaničke grupe pravo na repliku ima predsednik poslaničke grupe.
Zašto ja nisam mogao da se javim za pravo na repliku, iako sam optužen od gospodina Martinovića da sam nekada nekoj ženi lomio ruku, što nikada u životu nisam radio? Zato što ste vi njemu omogućili da se u okviru povrede Poslovnika bavi replikom. Zato je sada prirodno da i meni omogućite ili da u okviru ove povrede Poslovnika njemu repliciram ili da mi date pravo na repliku.
Dakle, zaista je sramno da vi dozvolite predsedniku poslaničke grupe SNS da iznosi takve neistine, laži i klevete kakve je upravo rekao, a da ga ne upozorite. Znači, da sam ja ikada ikome lomio ruku, vi biste to sigurno zabeležili kamerama i eksploatisali u čitavoj javnosti. A, vi ste, gospodine Martinoviću, odustali od sopstvenog predloga anketnog odbora o istraživanju izborne krađe, čime ste priznali da je sve to bila laž i foliranje od strane SNS. Da tu ima iole istine, pa vi biste pohrlili da se napravi anketni odbor i da se dokaže da sam ja radio bilo šta, izuzev što sam se bunio protiv izborne krađe, a to mi nikada nećete zabraniti. Uvek sam se bunio i uvek ću se buniti protiv svake izborne krađe koju je uradila bilo koja vlast, pa i vaša.
U tom smislu, mislim da je zaista korektno ili da svi imamo pravo na repliku ili da svi imamo pravo da u okviru povrede Poslovnika repliciramo i da se uvede ta praksa i da se poštuje za obe strane. Hvala.

Hvala veliko, gospodine predsedavajući, ovim ste pokazali da sam bio u pravu kada sam rekao da sednice vodite na jedan korektan i parlamentaran način.
Ono što želim, ovde zaista, ovako ozbiljno da popričamo, jeste da li možemo da tolerišemo ovakvu vrstu laži i kleveta i falsifikata. Prosto, zaista, nijedan narodni poslanik koji je u svom životu digao ruku na jednu ženu ne bi smeo da sedi u domu Narodne skupštine, počevši od mene ili bilo koga drugog ko je to ikada uradio. Ako je to dokazano, ako za to postoji dokaz, upravo zato što ste takvu vrstu laži koristili u predizbornoj kampanji objavili smo snimak onoga što se desilo u podrumima izborne komisije gde smo iz četiri različite kamere pokazali šta se zaista tamo desilo i gde se ne vidi nikakvo nasilje, već najobičnije protivljenje izbornoj krađi i lopovlucima od strane člana predsedništva SNS.
Dakle, ovu stvar smo mogli da rešimo na jedan vrlo elegantan način, a nema razloga da je rešavamo na ovakav način. Vi ste predložili anketni odbor koji je trebalo da utvrdi okolnosti iz izborne noći i sedišta RIK. Vi ste kao vladajuća većina odbili da na dnevni red stavite formiranje anketnog odbora koji je predložio Aleksandar Martinović. Vi ste odbili sopstveni predlog i time ste dokazali da je sve to bila farsa, laž i korišćenje u političkom marketingu, u onoj izbornoj nedelji kada smo vam dokazali da ste pokrali izbore. Da je suprotno vi biste potrčali sa zadovoljstvom da formiramo anketni odbor i da dokažete da sam ja bilo šta nezakonito radio tamo. Vi ste odbili da to dokažete, znači, nemate dokaze i odbili ste ono što smo mi predložili da se formira anketni odbor i da se istraži prava izborna krađa. Znači, plašite se istine o izbornoj krađi.

Poštovani gospodine predsedavajući i drage kolege, zaista sam bio u pravu kada sam govorio o tome da imamo fabrikovanje doktora nauka u našem društvu. Jedan od takvih izfabrikovanih je očito i gospodin Aleksandar Martinović koji ne poznaje osnovne stvari iz izbornog prava. Izbori nisu gospodine Martinoviću bili završeni u izbornoj noći, do proglašenja konačnih rezultata, do ponovljenog glasanja na određenom broju biračkih mesta izbori nisu gotovi. Vi ste i dalje bili izbornoj kampanje, gospodine Martinoviću. Ta kampanja je trajala sve do tzv. drugog kruga ovih vanrednih parlamentarnih izbora koji se desio naknadno i samim tim ste imali potrebu da vršite kampanju i nakon završenog da tako kažem prvog kruga.
Dakle, bio sam vrlo tačan i precizan kada sam rekao da se vaša izborna, predizborna, kako god hoćete kampanja nastavila i u izbornoj noći. Vi ste morali da nađete način da izađete iz pokušaja izborne krađe. Način na koji ste pokušali da izađete iz pokušaja izborne krađe koju ste nesumnjivo učinili ispuštanja najmanje tri opozicione izborne liste ispod cenzusa da biste vi dobili više narodnih poslanika, učinili ste tako što ste izmislili nekakvo nasilje u RIK. Da vi imate i jedan dokaz toga, pa sve televizije, počevši od vašeg Pink-a kao propagandnog centra svakodnevno 24 sata bi emitovali to izvrtanje ruku da ono postoji. Da ste za 18 godina Dveri našli jednu mrlju na našoj biografiji ona bi se vrtela po ceo dan u „Informeru“ u Pink-u. Nema toga i vi imate samo klevete i laži i podmetanja.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre i kolege narodni poslanici, mislim da ova tema visokog obrazovanja u Srbiji je svakako značajna, ali ima nešto mnogo značajnije od toga, a to je jedna tema koju je danas načeo predsednik Vlade RS, gospodin Aleksandar Vučić, a to je pitanje, gospodine ministre, koliko ste vi noći noćili u Niškoj kasarni i da li ste ostali dovoljno dugo tamo i da li ste se vratili u hotel…
(Poslanici dobacuju.)
Ne razumem. Nisam ja pokrenuo tu temu, nego predsednik Vlade koji je rekao da su ga svi ministri napustili i da niko više nije ostao sa njim u kasarni i da nema uslova i da svi hoće kadu…

Neka ove 24 sekunde budu posvećene pismu koje smo dobili od studenta Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Ane Cvetić koja traži upravo ono o čemu smo vam govorili, da i bolonjci upisani 2006. 2007. i 2008. godine dobiju mogućnost produženja i da omogućite, odnosno podržite amandman kojim bi zapravo i oni bili tretirani kao i stari studenti, a ne terani da se iznova ponovo upisuju i plaćaju troškove novog upisa. Hvala.

Veliko hvala, predsedavajući.
Razumem ja traume Srpske napredne stranke. Razumem da nije lako kada Dveri dokažu da je moguće pobediti SNS kada ih pobedimo na deset biračkih mesta u Čačku, kada osvojimo 25% glasova na lokalnim izborima i kada smo im tamo najjača opozicija i kako dokazujemo kako će izgledati uskoro Srbija kada ojača opozicija Srpskoj naprednoj stranci.
Naravno da treba taj virus zaustaviti i sprečiti da se taj čačanski virus pobune protiv SNS prenese dalje po Srbiji. Međutim, to je nemoguće zaustaviti. Prosto, rađa se nova opozicija Srpskoj naprednoj stranci, Dveri učestvuju u stvaranju te nove opozicije, idemo krupnim koracima ka tome da građani Srbije shvate da postoji alternativa SNS i da se ne plaše svih pretnji, svih laži, svih kleveta, svih podmetanja i svega onoga što doživljavamo neprestano svi, kada se usudimo da iskritikujemo njegovo vrhovno božanstvo i veličanstvo Aleksandra Vučića.
Ljudi, ne plašite se. Vučić je običan čovek, kritikujte ga, budite slobodna opozicija, recite šta mislite. Nisu ti naprednjaci ništa posebno. Jesu malo ojačali, imaju mnogo para, uzeli su sve medije, kradu izbore, sve to znamo, međutim, nije to ništa strašno. Bilo je i pre njih takvih bahatih vlastodržaca, pa ih, evo, danas više nema i gotovo ih niko ne pamti. Tako će i naprednjaci proći. Treba se samo tome opoziciono suprotstavljati, treba biti hrabar, ne treba se plašiti ni Aleksandra Vučića ni bilo koga drugog. To je taj čačanski virus koji jednostavno muči Marka Parezanovića i Srpsku naprednu stranku.
Razumljivo je da ono što se dešava u Skupštini grada Čačka njih posebno boli, zato što je takva vrsta opozicionog rada koji je tamo prisutan pelcer opozicije za čitavu Srbiju. Hvala vam.